Marko Vranješević (1903—1974)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Marko Vranješević (1903—1974)  (Pročitano 3190 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Februar 06, 2012, 05:23:29 pm »

*

MARKO VRANJEŠEVIĆ


Srpski pesnik i romansijer rodom iz Bosanskog Novog. Studije književnosti završio je u Beogradu; profesor u više mesta Srbije i Bosne i Hercegovine pre i posle Drugog svetskog rata.

Sekretar Srpskog PEN kluba 1939—1941, predsedavajući Osnivačke skupštine Udruženja književnika Srbije 1944/45.

Nabeđen da je pobornik Informbiroa, uhapšen je i bačen u logor na Golom otoku. Odbija da prizna "krivicu" i da se samokritikuje — od torture kakva je zatvorenike odvodila u smrt, spasava ga nervni slom.

Leči se u psihijatrijskim bolnicama Beograda i Pariza; okreće leđa svetu.

Liričar čije pesme ulaze u nacionalne antologije dvadesetih godina Dvadesetog veka, prvu zbirku stihova objavljuje tek 1948 ("Velika smjena"). "Poruke nade" iz ranih pesama brzo ustupaju pred tonovima bola i razočaranja (zbirke "Čujem vojsku", 1967; "Trnje i lovor", 1974).

Takođe pripovedač, tokom 1955/1956. piše autobiografski roman "Senke Golog otoka", jedno od najboljih, a nesumnjivo prvo srpsko delo o životu i stradanjima u logorima komunističke Jugoslavije (roman je objavljen tek 2005).

Poljuljanog zdravlja, ne želeći da više podnosi policijski pritisak i nadzor, skače sa trećeg sprata zgrade u kojoj je s porodicom stanovao na dvorišni beton. U pesmi "Pomen samoubicama" napisao je: Duhom sam danas s vama / neznanim, no tako bliskim, i moj stih / ko kandilo gori / nad zaboravljenim vašim grobovima.

Autor teksta nepoznat


* * *

...Još jedan pesnik, do hapšenja u kompetenciji Đilasovog Agitpropa, prvi predsednik Udruženja književnika u Titovoj Jugoslaviji — Marko Vranješević, psihički se razboleo na Golom otoku. Kad je oslobođen, počeo je da se leči, ali bez značajnijeg uspeha. Život je okončao samoubistvom. Ipak je uspeo da napiše roman o svom tamnovanju pod naslovom "Senke Golog otoka".

Rukopis je mnogo godina kasnije u njegovoj zaostavštini pronašao unuk i objavio ga 2005. godine.

Na sajmu knjiga te godine ovo delo je predstavljeno, a Udruženje književnika organizovalo je promociju svom prvom predsedniku. Više Vranješevićevih mlađih kolega je tom prilikom procenilo njegov roman kao najbolji u već dosta bogatoj biblioteci književnih tvorevina s golootočkom tematikom. Đilas ga nije pomenuo u svojim knjigama. [...]

Milinko Đorđević

Deo teksta preuzet sa: Magazin Tabloid
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 26, 2017, 04:46:05 am »

*
Stihovi Marko Vranješević


SIJEKU MLADU ŠUMU

Ponosno su dizali se
U visine, k suncu svom,
Vedra čela, viti, pravi,
Ko mladići odabrani —
Sve do bora mladi bor.

I prkosno stajali su
Kad bješnjaše gorom grom, —
Neustrašivi mladići —
Sve do bora gordi bor.

Al podmukle sjekire su
Načinile grozan lom...
Sad im grane tužno leže
Ko mladića ruke mrtve —
Sve do bora slomljen bor.


NEPOZNATOJ DEVOJCI

U belim snovima svojim ja stvaram tvoj lik.
Sećam se: poput meke svile
spuštale se tvoje kose,
i dva tamna cveta ispod rose
snene su ti oči bile.

Sreli smo se jednom u dalekom svetu,
gledali se, nemi, u ćutanju dugom,
ustreptala srca, ali jedno drugom
nikad prišli nismo; samo oči naše
blistajući nemo govoriti znaše
kad reč svaka, nemoćna, zaćuti.
A posle nas tužne
daleki, neznani odnesoše puti.

I nikad ne saznah u koji si otišla kraj,
ni da l' ti se javi u sećanja dnu,
il' pohodi te kadgod, u nevinom snu,
očiju mojih grozničavi sjaj.

A da ti ruku pružih, možda bih srećan bio;
da sam te dragom nazv'o i u tvoj topli skut
umornu glavu skrio,
željenog mira možda bih našao kut.

Pa ipak sam spokojan, kad s večeri blage
spomena dragih pohodi me svet,
kad kosa tvoja k'o opojan cvet
u snu mi zamiriše,
i tiho mi se smeše tvoje oči drage.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 26, 2017, 05:20:46 am »

**
Stihovi Marko Vranješević


KUĆA KOJE USKORO VIŠE NEĆE BITI

Šćućurena, ko ozebla starica, čami ona
na uglu Njegoševe ulice i Molerove.
Možda još koji mesec, a možda tek koji dan
ona će stajati tu, pusta i zaboravljena.
S njene fasade već odavno ljušti se malter i kreč,
a sasvim na vrhu, ko jedini ukras na njoj,
još se drži, neveštom rukom vajana, brojka —
godina njenoga postanka.

Zastanem tu, pokraj nje,
i, više ravnodušan nego potresen,
gledam taj broj na oronuloj kući —
godinu moga rođenja.


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 26, 2017, 06:27:26 am »

*

SENKE GOLOG OTOKA


Posle pola veka jedna knjiga, pisana u najdubljoj tajnosti, ugledala svetlost dana

Prva NIN-ova nagrada za roman godine dodeljena je za 1954. godine Dobrici Ćosiću ("Koreni"), a 1956. laureat je bio Oskar Davičo ("Pesma"). Jedan roman te godine nije bio, niti je mogao da bude u vidokrugu žirija.

Delo Marka Vranješevića "Senka Golog otoka", voljom autora, živelo je svoj život u dubokoj tajnosti, baš kao što je njegov autor, pišući ovaj roman od 10. marta 1955. do 18. januara 1956. godine, bio skriven od svih, sam sa sobom i mukom koju je poveravao hartiji.

"Senka Golog otoka" najverovatnije je prva knjiga, a sasvim sigurno prvi roman u srpskoj književnosti napisan o toj tamnoj mrlji i moralnoj bruci jednog sistema, koji je u ime odbrane ideje izdao sopstvene etičke principe, pa u istu vreću s krivima strpao i nevine, tražeći i od njih prvo da "priznaju" krivicu, a onda da se "samokritikuju", da u brutalnom logorskom okruženju bičuju i sami sebe i druge oko sebe.

Ko je Marko Vranješević (1903—1974) i šta je on to napisao?

Sima Pandurović je još 1926. godine u svojoj "Antologiji najnovije lirike" opširnije prikazao Vranješevićevu lirsku poeziju. Iako je prvu zbirku poezije pripremio za objavljivanje 1940, ona će se pojaviti, zbog rata, tek 1948. ("Velika smjena"). Vranješević je pre rata objavljivao u časopisu "Misli", "Srpskom književnom glasniku", "Braničevu" i, naravno, pripovetke u "Politici".

Objavio je zbirku pesama "Ljubav" (1962), zatim poemu "Olujna zemlja" (1966), kao i zbirku pesama "Čujem vojsku", u autorskom izdanju (1967).

"Prosveta" je objavila zbirku pesama Marka Vranješevića "Trnje i lovor" 1974. godine, ali je to, nažalost, bilo posthumno pojavljivanje dela jednog od najizrazitijih srpskih lirskih pesnika.

Po svedočenju Pavla Popovića Crnog, Marko se ubio jer nije više mogao da izdrži pritisak Udbe. Skočio je jednog dana s trećeg sprata na beton, u dvorište zgrade u kojoj je živeo, u Ulici Borisa Kidriča broj 33. Ostao je na mestu mrtav. Novine su objavile kratku vest: U toj i toj zgradi nađen je leš nepoznatog čoveka.

Bilo je to 1974. godine, a niko se nije oglasio da bi rekao da "nepoznatog" poznaje, iako je Marko Vranješević bio član Udruženja književnika Srbije, a davno pre i predsedavajući Osnivačke skupštine obnovljenog Udruženja 1945. godine.

Od 1939. do 1941. godine, Vranješević je bio i sekretar beogradskog PEN kluba (predsednica Isidora Sekulić).

Sve to nije vredelo, uhapšen je i odveden u istražni zatvor na Obilićevom vencu broj 2 (na vrhu današnje zgrade Tanjuga) 17. maja 1949. godine.

Posle samo devet dana, 26. maja 1949. godine, Uprava Udruženja književnika Srbije je odlučila da ga isključi iz članstva Udruženja, jer je, navodno, "prethodno proverila sve činjenice i utvrdila da je društvena delatnost Marka Vranješevića bila neprijateljska prema interesima narodne demokratije, nezavisnosti i izgradnji naše domovine i da se kosila sa osnovnim zadacima Udruženja književnika Srbije".

Pisci su tako prvi presudili, a da on to ne zna, svom kolegi po peru, tri meseca pre nego što će mu u septembru 1949. islednik saopštiti tihim glasom:

"Partijska organizacija Drugog rejona kažnjava te sa dve godine društveno korisnog rada. Jesi li zadovoljan?"

Marko Vranješević je prebačen na Goli otok. Izložen torturi, tanan lirski pesnik bio je dovoljno čvrst da ne prizna "krivicu". Nije se ni "samokritikovao", kako su to činili mnogi drugi.

Nevina žrtva nije izdržala raspeće na kome se našla, Vranješević je u logoru doživeo mentalni slom, zbog čega je posle izvesnog vremena prebačen u Beograd, na neuropsihijatrijsku kliniku. Sopstvenom odlukom i odlukom njegove žene Branislave (1907—1987) napustio je bolnicu posle nekoliko meseci lečenja.

Vratio se kući, u još uvek teškom psihičkom stanju, da prvi put prigrli kćerku Melaniju, rođenu 5. juna 1949. godine, dvadesetak dana posle njegovog hapšenja.

Posle mukotrpnog oporavka, jer je izgubio volju za život, nespreman na kontakte sa okolinom, našao je u sebi dovoljno snage i opisao svoje stradanje.

Zahvaljujući izuzetnom pregnuću njegovog unuka Igora Vranješevića, roman "Senka Golog otoka", konačno je isplivao iz tmine vremena. Priređivač u izvornom rukopisu nije pravio nikakve izmene, a knjigu je, sa zadivljujućom smirenošću i s nekom vrstom distance, snabdeo iscrpnim dokumentarnim prilozima i svedočanstvima.

NIN je, zahvaljujući kritičkoj zrelosti i preispitivanju, na 50. godišnjicu naše najznačajnije književne nagrade, otvorio i pitanje velikih romana, zaobiđenih u dosadašnjim izborima. Možda je i Marko Vranješević u tom krugu.

Slobodan Kljakić | mail-archive.com
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: