Jovan A. Došenović (1781—1813)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan A. Došenović (1781—1813)  (Pročitano 5313 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Mart 08, 2012, 11:16:39 pm »

*

JOVAN DOŠENOVIĆ
(Počitelj kod Gospića, Lika, 20.10.1781 — Budim, 1813)

pesnik, prevodilac, filozof

Jovan Došenović pripada grupi srpskih predromantičara koji su bili okupljeni oko Dositeja Obradovića u Trstu. Rođen je 20. oktobra 1781. godine, u Počitelju, ispod Velebita, u svešteničkoj porodici. Njegov otac, Anastasije, bio je protojerej, od uglednog roda iz Hercegovine, a majka Marija takođe je iz svešteničke porodice Pavlica. Jovan je imao tri brata i dve sestre.

Osnovnu pismenost Jovan Došenović je stekao u roditeljskom domu. Godine 1785. otac ga šalje svome bratu Josifu, igumanu manastira Krupa, da ga zamonaši.

Po stričevoj želji, Jovan je od 1795. U Zadru, gde uči italijansku i latinsku školu, a zatim odlazi u Italiju, gde 1806. na univerzitetu u Padovi postaje doktor filosofije i slobodnih umetnosti. Posle izvesnog vremena provedenog u očevom domu, Došenović odlazi u Trst, gde ostaje do 1809. godine. U Trstu se bavi trgovačkim poslovima i radi kao knjigovođa u velikoj radnji Dositejevog prijatelja Drage Todorovića.

U Trstu se Došenović susreće sa Dositejem, Solarićem, Vikentijem Rakićem i Atanasijem Stojkovićem. Od 1809. do smrti živi u Pešti i Budimu, posvetivši se književnom radu. Znao je dobro italijanski, nemački, ruski i, verovatno, mađarski jezik.

Prevodio je sa italijanskog J. Vitorelija i G. Katija, s ruskog Lomonosova i s francuskog Volterovu Taktiku, koja je ostala u rukopisu, jer cenzura nije dozvolila njeno štampanje.

Došenović je jedan od najistaknutijih pesnika tršćanskog kruga. Pesnici ove škole ispoljavaju svoju stvaralačku osobenost i na oblikovnom i na sadržinskom planu. Gotovo svi pesnici ovog kruga okreću se od klasicizma romantizmu usvajajući romanske pesničke forme: sonet, oktavu, tercinu, deseterac usmenog pesništva. Svi oni, zaključuje Milorad Pavić, teže silabizmu i opredeljuju se za vezani stih i rimu.

Došenović je, u predgovoru svoje pesničke zbirke Liričeska pjenija (1809), teoretičar srpskog predromantizma. Pojedini pesnici tršćanskog kruga u svojim putopisnim i religioznim spevovima koriste epski deseterac srpske narodne pesme. Pavle Solarić se opredeljuje za silabički četrnaesterac (8+6). Njegova poezija, smatra Pavić, podseća na Pjesni od kola Dinka Ranjine. U tom smislu, kod Došenovića i Pačića oseća se znatan uticaj italijanskih pesnika (Petrarka, Vitoreli, Kasti, Dela Kaza).

Pored prigodne pesme "Učastije radostej", posvećene episkopu Miokoviću (1807), i zbirke Liričeska pjenija, Došenović je u Budimu objavio i spis o knjigovodstvu Čislenica (1809). Posle teške bolesti, koju je preboleo, u Pešti mu se gubi svaki trag, ali se zna da je 1811. još bio živ. Po svemu sudeći, umro je 1813. u Budimu, jer se 1815. njegovo ime nalazi među preminulim srpskim književnicima.

Došenović je u rukopisu ostavio dramu Petar Veliki ili Toržestvo nevinosti i tri pesme: "Dubrovniku", "Pozivanje neka slatkoglasna ptičica slavuj popeva slavoslovije Sazdatelju" i "Moje pokajanije ili Začetak novoga pjenija", čije objavljivanje je cenzura zabranila. Pesme je objavio Andra Gavrilović u Glasu SKA (1907).

Upoznavši se posle pesnikove smrti sa njegovim radovima, Jernej Kopitar se veoma pohvalno o njima izrazio i visoko rangirao njegovo književno delo.

Sabrane pesme Jovana Došenovića, koje je priredio Dušan Ivanić, objavljene su u Beogradu 2005. godine.

"Antologija poezije srpskog romantizma" Slobodan Rakitić
Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Mart 08, 2012, 11:58:38 pm »

**
PRILOZI I GRAĐA
UDC 821.163.41.09 Došenović J.


TITULA DOKTORA FILOSOFIJE JOVANA A. DOŠENOVIĆA
(Iz istraživanja o Jovanu A. Došenoviću)

 
SAŽETAK: Ukazuje se na poreklo nedatiranog teksta Andre Gavrilovića Sedam slobodnih veština, koji je bio zaboravljen i van svih bibliografija, u kojem on piše o Jovanu A. Došenoviću (1781—1813) i tituli doktora filosofije koju je "prvi liričar nove srpske književnosti" stekao na Univerzitetu u Padovi. Predočava se značenje Došenovićeve titule, kao i nastojanje Gavrilovića da u različitim prilikama podseti na rano preminulog pesnika koji je potonuo u zaborav i da afirmiše i njega i njegovo delo.
 
KLJUČNE REČI: Jovan A. Došenović, doktor slobodnih veština, Univerzitet u Padovi, Prosvjeta, anegdote



Tragajući za novim podacima o delu i životu Jovana A. Došenovića (1781—1813), u fascikli u kojoj se čuvaju rukopisi i tekstovi Andre Gavrilovića u arhivu SANU u Beogradu pronašli smo i nedatiranu kopiju novinskog teksta pod naslovom Sedam slobodnih veština, sa podnaslovom prosvetno-istorijska objašnjenja, potpisanog sa A. G. Na kopiji teksta nije bilo naznačeno ni mesto gde je publikovan, jedino je rukom, u zagradi, bilo ispisano: "Oba članka prepisati". U nastojanju da utvrdimo njegovo poreklo, odnosno mesto i datum objavljivanja, pomogle su nam dve informacije — Gavrilovićeva uvodna napomena da je tekst bio napisan povodom "dana jedne velike prosvetne svetkovine Srpstva u Herceg Bosni", kao i podatak iz drugog teksta, koji se nastavljao na njegov. Sledila je rubrika Književnost, i tekst sa naslovom: Srpska književnost pre sto godina; u drugom pasusu piše da je: "Godine 1812. štampano svega 13 srpskih knjiga!" Ovo nam je ukazivalo da je tekst verovatno objavljen 1912. godine u nekom od naših tadašnjih listova.
 
Bili smo u pravu, jer te 1912. godine u Bosni se proslavljalo deset godina od osnivanja kulturno-prosvetnog društva Prosvjeta,1 koje je bilo matica kulturnog i privrednog života Srba u Bosni i Hercegovini. Svečanosti u Sarajevu prisustvovalo je mnogo uglednih ljudi i iz Srbije među kojima i: Stojan Novaković, Pavle Popović, Jovan Skerlić, Tihomir Ostojić, Veselin Čajkanović, kao i Milan Grol i Ljuba Davidović, tadašnji gradonačelnik Beograda. Njihov dolazak u Sarajevo ukazivao je, takođe, na izuzetno veliku važnost koju je imao ovaj događaj za srpski narod u Bosni, ali i šire. Srpska riječ2 je broj 155 od petka 7. septembra 1912. gotovo u celosti bila posvetila obeležavanju ove značajne godišnjice; o proslavi je pisano i u nekoliko sledećih brojeva. Napomena na kraju Gavrilovićevog teksta "U Beču" sugeriše da bi i on najverovatnije bio u Sarajevu da nije boravio u Beču; pomenuti tekst je bio njegov doprinos proslavi Prosvjetinog jubileja.
 
Na prvoj i polovini druge stranice br. 155 objavljen je uvodni, veoma nadahnuti tekst O Prosvjeti dr Vase Zrnića, a na šestoj stranici Srpske riječi, u donjoj polovini, štampan je tekst Andre Gavrilovića. Tekst citiramo u celini: "Malo je naših književnika starijeg doba, koji su bili u mogućnosti pravilno završiti svoje školovanje, a još ih je manje, koji su iz škole izneli naučni stupanj doktora ove ili one nauke. Do duše, srpsku su književnost obnovili najpre samouci kao što su bili umni Dositej i veliki Vuk — ali je bilo i školovanih književnika, koji su težili napretku i koji nisu umnožavali broj protivnika ovih velikana. Jedan od takvih, dobrih i školovanih, književnika srpskih bio je i pesnik  J o v a n  D o š e n o v i ć. Rođen u velikoj Pisanici3 u Hrvatskoj, sin srpskog pravoslavnog protojereja Atanasija, Došević4 se školovao u Italiji, u Padovi, gde je na univerzitetu dobio stupanj 'doktora  s l o b o d n i h  v e š t i n a'.
 
Neće srpskoj knjizi i prosveti biti na odmet, ako se na ovom mestu i na dan jedne velike prosvetne svetkovine Srpstva u Herceg Bosni protumači i ova — ređa — doktorska titula po vremenu prvog liričara nove srpske književnosti.
 
Po srednjovekovnom uređenju univerziteta u Evropi pored pravničkog, medicinskog i, negde, bogoslovskog fakulteta postojao je još i fakultet  a r t i s t i č k i. I on je, dakle, pripadao univerzitetu, ali se smatrao nižim, priugotovnim odsekom, i tek se po njegovu svršetku mogla učiti n. pr. medicina.
 
Ovaj je artistički fakultet obuhvatio 'sedam slobodnih veština', koje su se delile na dva kruga. Jedno je trivium, i to je bio  l i t e r a r n i  k r u g, koji je obuhvatio: gramatiku, retoriku i dijalektiku t. j. logiku s filosofijom. Drugo je quadrivium, i to je bio  r e a l n i  krug, u koji su spadali: aritmetika, astronomija, muzika i geometrija. Od šesnaestoga je veka ovaj artistički fakultet prešao u fakultet filosofski, i opet je ostao kao pripravni tečaj, ali se većinom i dalje isticao njegov artistički karakter, te su i doktori s tog fakulteta imali titulu  d o k t o r a  s l o b o d n i h  v e š t i n a.
 
Takav je doktor padovanskog univerziteta bio i Jovan Došenović, darovit pesnik i napredan književnik. Kada se pregledaju pomenuti krugovi njegovih nauka, koji su činili jednu celinu, onda će se naći da je sa svim prirodno što je pesnik Došenović u isto doba štampao i zbirku svojih pesama i 'Nauku računa'.
 
U  B e č u."
 
Gavrilović je u svojim radovima o Došenoviću uvek navodio da je pesnik imao titulu doktora filosofije, iako ova titula nije podrazumevala današnji smisao te reči. Univerzitet u Padovi, osnovan 1222. godine, od 1399. bio je podeljen na Universitas Iuristarum, gde se studiralo građansko pravo, kanonsko pravo i teologija, i na Universitas Artistarum, na kojem su se učile: medicina, filozofija, gramatika, dijalektika, retorika i astronomija. Da bi se studirala medicina trebalo je pre toga dve godine studirati filozofiju. Dva univerziteta su ujedinjena 1813. godine. Jedan od najstarijih i najuglednijih evropskih univerziteta bio je organizovan kao slobodna korporacija studenata koji su se delili po etničko-geografskom kriterijumu na one koji su citramontani, odnosno Italijani, i na one koji su pripadali grupi ultramontani, odnosno koji nisu bili stranci. Mletačka republika, u čijem je sastavu Padova bila od 1405. do 1797. godine, nastojala je da afirmiše Univerzitet kao svoju najznačajniju obrazovnu instituciju, osim kvaliteta nastave studente iz cele Evrope je privlačio i duh tolerncije koji se tu negovao. U Došenovićevo vreme diplomirani studenti univerziteta dobijali su titulu doktora. Običaj da se diplomci oslovljavaju titulom doktora, bez obzira što to formalno nije tako, i do danas, mada mnogo ređe, zadržao se u Italiji, gde se osobe koje su diplomirale na fakultetu često oslovljavaju sa dotore i dotoresa. No, ovaj način titulisanja trebalo bi pripisati i italijanskom mentalitetu, kojem je svojstveno kitnjasto oslovljavanje.
 
Za nas je citirani tekst značajan ne samo zato što je dosada bio zaboravljen i van svih bibliografija i ne samo zbog ukazivanja na nekadašnji sistem školovanja, nego zato što predočava da se Andra Gavrilović trudio da iskoriti pogodne prilike da afirmiše "prvog našeg liričara", koji je potisnut duboko u zaborav, i podseti srpsku javnost na njega. On je već bio objavio dva rada5 u kojima je ukazao na Došenovićev značaj za razvoj srpske književnosti. Da su Gavrilovićeve namere bile takve ukazuje i to što je u svoje knjige: Sedamdeset anegdota iz života srpskih književnika i Sto jedna anegdota iz života srpskih književnika,6 uvrstio i anegdote o Jovanu A. Došenoviću. U prvoj knjizi objavio je dve, a u drugoj tri anegdote. Zanimljivo je da je jednu anegdotu, u kojoj se predočava Došenovićevo rodoljublje, objavio i u knjizi Pregled književnih oblika, koja u podnaslovu ima odrednice: Primeri. — Teorija. — Osnovi Stilistike. Za školsku i vaspitnu potrebu, a koju je objavila Izdavačka knjižarnica Gece Kona u Beogradu 1927. godine. Andra Gavrilović kao prvi primer za oblik anegdote na 33. strani navodi anegdotu o Jovanu Došenoviću, a potom slede anegdote o Vuku i Njegošu. Anegdota glasi:
 
"Godinu 1809. proveo je mladi pesnik Jovan Došenović u Budimu, gde je štampao svoje knjige.
 
Za vreme štampanja on se razboli, i bolovaše vrlo dugo. U tom i do njega stiže glas o srpskoj pogibiji na Kamenici kod Niša. Predižući se od bolesti, Došenović reče prijateljima:
 
— Hvala Bogu što nisam umro! Ne zato što mi se mili živeti, nego što je Srbinu grehota ove godine umreti na postelji!"
 
Iz Došenovićeve napomene uz pesmu Anakreontika na kraju njegove jedine zbirke poezije Liričeska pjenija7 saznajemo da je on 1809. godine teško bolovao tri meseca u Pešti. Ovo potvrđuje i Andra Gavrilović u anegdoti o pesniku iz koje se da zaključiti da je Jovan Došenović teško živeo, pa mu ni život nije više bio mio, no uprkos svemu njegovo rodoljublje je bilo strasno, istinsko i duboko. Došenović piše da je Anakreontika prvo njegovo sočinjenije posle tromesečne ljute bolesti, napominje da želi još da peva, dok ga ne savlada ubožestvo, odnosno duhovno osiromašenje, da ne mari za slavu i bogatstvo. Još je slab i nemoćan, ali kaže da će uvek veselo živeti svoj zlatni vek. Anegdota i dela Jovan Došenovića ukazuju na njegovu veliku ljubav prema svom narodu i na pažnju sa kojom je pratio borbe za oslobođenje od turske okupacije.
 
U knjizi iz 1911. godine Gavrilović je objavio i anegdotu iz perioda kada je Došenović živeo u Trstu; ona glasi:
 
"Po svršetku filosofskih nauka u padovskom univerzitetu mladi pesnik Jovan Došenović postane, sticajem prilika, knjigovođ u velikoj trgovačkoj radnji bogatog srpskog rodoljuba Drage Teodorovića u Trstu.
 
Kada je polazio iz Trsta u Peštu da štampa svoju zbirku pesama, reći će mu Draga:
 
— Zbogom pošao! Preporučuj, brate, neka pišu, i neka djelaju dondeže svjet pred očima jest!
 
— I dokle para imaju! — veselo prihvati Došenović."

O životu Jovana A. Došenovića u Trstu gotovo da nema podataka; sačuvano je samo ono što je on sam u svojim knjigama napisao. U predgovoru Čislenici on piše da je posle studiranja došao sudbinom u Trst, gde je sebe žrtvovao kupičestvu, i da je nakon posla nekoliko meseci odlazio na časove knjigovodstva i trgovačkog računa kod Jevrejina Bolafija.8 Dimitrije Nikolajević u pomenutom radu navodi da je Drago Teodorović bio Došenovićev mecena,9 dok Gavrilović ukazuje na mogućnost da je Došenović i radio u radnji kod Drage Teodorovića.10 Nepoznato je na osnovu kojih izvora Gavrilović sa sigurnošću u navedenoj anegdoti tvrdi da je Došenović radio u Teodorovićevoj radnji. No, poznato je da je sam Došenović u Čislenici11 napisao da ga je Teodorović, prilikom odlaska iz Trsta, pozdravio rečima: "Препоручуй Брате! Нека пишу, и нека дѣлаю дондеже свѣт пред очима ест, да не уздишу наши потомцы на нас, како што мы на наше предке жалимо. О благодатна Божя руко! — я сам прогласио — дай, и даруй на писящe такови чувствителни серца к' ползи у Сербаля; и Остай с' Богом."

Jovan A. Došenović, pisac prvih soneta u srpskoj književnosti, školovao se i živeo je u Zadru, Padovi, Trstu i Budimu. U Trstu je boravio od 1806. do 1809, kada odlazi u Budim, gde štampa svoje dve jedine objavljene knjige. Nikada nije u nekoj sredini živeo duže; česte promene prebivališta doprinele su da ga ni jedna sredina nije osećala kao svoga. Umro je mlad i, kako se to često dešavalo srpskim stvaraocima, bolestan i u bedi. No, uprkos teškom životu njegovi tekstovi potvrđuju da je uvek osećao strasno rodoljublje. Možda je baš i zbog toga Gavrilović odabrao da povodom godišnjice Prosvjete piše o Došenoviću, jer ovo kulturno-prosvetno društvo je svojim delovanjem svakodnevno iskazivalo ljubav i brigu za sopstveni narod.
 
Gavrilović je u drugom, proširenom izdanju koje sadrži sto jednu anegdotu objavio i treću anegdotu o Došenoviću u kojoj se pominje i njegov mecena, trgovac Ignjat Stanković, kojem je posvećena Čislenica,12 a koja glasi:
 
"Velika je bila radost Došenovićeva kada je 1809. u Budimu, štampajući svoje spise, iz upola oslobođene Srbije primio spisak pretplatnika na 'Čislenicu'.
 
— Da ništa više ne uradite, Vi ste se odužili našem rodu! — uzviknu oduševljeno peštanski trgovac Stanković.
 
— Ja ne mislim tako — reče skromni Došenović. — Kad bi se dug tako lako vraćao, u svetu dužnika ne bi ni bilo!"

Gavrilović kao da je znao da će se postavljati pitanje verodostojnosti angedota objavljenih u pomenutim knjigama; zato je u predgovoru prve, koji je u celosti ponovljen i u drugoj knjizi Sto jedna anegdota iz života srpskih književnika, naglasio da je velika većina nastala na osnovu ličnog saznanja ili tradicionalnog kazivanja, a da je manji deo zasnovan na arhivskim tragovima. Napomenuo je da je odabrao one za koje zna da ih je prvi objavio. Činjenica je da je on imao uvid u najobimniju građu o Jovanu Došenoviću, pa je moguće da je naišao i na informacije koje su mu poslužile za navedene anegdote, kao što je sasvim sigurno da je prema mladom piscu ispoljavao naklonost i simpatije. Izučavajući njegov život i delo osetili smo, takođe, velike simpatije prema Došenoviću, za kojeg se kaže da je bio mladić lepog stasa i obličja, blag i smiren.13
 
Nažalost, u istoriji srpske književnosti Došenović je marginalizovan, okarakterisan je kao neoriginalan, odnosno uglavnom kao prevodilac. Ovakvo vrednovanje uticalo je da je njegov doprinos razvoju srpske književnosti bio zanemaren, kao i okolnost da je brzo zaboravljen i da je nestao iz sećanja. Njegovo delo i njegov život nisu bili u našoj nauci o književnosti opisani i proučeni onako kako to Došenović zaslužuje, mada Vladimir Ćorović napominje da je on najznatniji među slaveno-srpskim piscima;14 Stojan Novaković u Istoriji srpske književnosti iz 1868. godine ga ni ne spominje, dok u izdanju iz 1871. godine piše da je Došenović "prvi koji je bio poznat po stranskom suvremenom pojezijom".
 
O Došenoviću je napisano malo radova: Andra Gavrilović i Dimitrije Nikolajević su početkom minulog stoleća ukazali na značaj Jovana A. Došenovića za razvoj srpskog umetničkog pesništva. Kasnije, sredinom prošlog stoleća, o Došenoviću je pisala i Ivanka Jovičić; usredsredila je pažnju na izvore njegovih soneta i oda, odnosno na piščeve veze sa savremenim italijanskim pesnicima Jakopom Andreom Vitorelijem (1749—1835) i Đambatistom Kastijem (1724—1803).15 Zaključila je da su njegova ostvarenja najvećim delom prevodi ili prepevi, koji gotovo uvek imaju zajednički motiv sa originalom. Ipak, primećuje da je Došenović "srećne ruke pri izboru" i da "sa tekstom originala postupa sa više slobode".16
 
Sa njenim stavovima i kriterijumom o originalnosti poezije ne slaže se Svetozar Petrović,17 koji smatra da se ni iz analize koju je Ivanka Jovičić provela u svojim studijama ne može zaključiti da je Došenovićeva zbirka bez pesničke originalnosti.18 Mišljenje Svetozara Petrovića opredelilo nas je da pesništvo Jovana A. Došenovića sagledamo19 na nov način i da ukažemo na njegove osobenosti i vrednosti, a samim tim i na piščevo pravo mesto u istoriji naše književnosti, da razmišljamo o njemu kao o pesniku predromantičarskog perioda čija poezija nosi osobenosti ovog književnog pravca. U Došenovićevo predromantičarsko vreme odnos prema izvorima bio je drugačiji: primenjivalo se načelo imitatio, koje podrazumeva uzimanje motiva od nekog drugog pisca i obrađivanje tog istog motiva na osobeni način.
 
Vrednovanje Došenovićeve poezije ne može se zameniti raspravama o njenoj izvornosti. Naše poimanje originalnosti danas jeste drugačije, ali ipak ne toliko da se ne bi moglo shvatiti kakav je bio odnos predromantičarskih književnika prema originalu. Došenović je italijanskim izvorima samo do neke granice dozvoljavao da sačuvaju sopstveni identitet; oni su za njega najčešće polazište za pesmu koju on prilagođava našem čiatocu i našoj sredini. Njegov značaj za razvoj srpskog pesništva sagledava se u činjenici da uvodi novu pesničku vrstu — anakreontsku poeziju, nov pesnički oblik — sonete (u izvornom obliku: dva katrena i dva terceta), da proširuje tematski okvir oda, kao i da nastoji da piše na narodnom jeziku, što je u skladu sa prihvatanjem prosvetiteljskog koncepta u našoj književnosti. Prvi put, zahvaljujući njemu, u srpskoj književnosti se javlja i stih martelijano (martelliano). Sonetna tradicija, po ugledu na italijansku poeziju, počinje kod Srba njegovim sonetima, koji pored originalnosti poseduju i umetničku vrednost. Njegove pesničke ambicije nisu bile skromne, on nije neobuzdanu stvaralačku energiju, tako svojstvenu umetnicima, sveo samo u okvire prevođenja.


Nada Savković

_____________

01 Prosvjeta je osnovana 14. jula 1902. u Sarajevu; postizala je izuzetne rezultate na svim poljima, koji su doprinosili stvaranju sopstvene inteligencije i napredovanju srpskog stanovništva u svim oblastima života, zbog čega austrougarska vlast 1914. godine zabranjuje njeno delovanje.
02 Srpska riječ, list za politiku, irosvetu i privredu, izlazio je od 1905. do 1914. u Sarajevu; u početku, do 1907, pojavljivao se četiri puta nedeljno, a kasnije nedeljno. Bio je najtiražniji list u Bosni i Hercegovini sa tiražem od 3000 primeraka, često je zabranjivan, a urednici su kažnjavani zbog opozicionog stava prema tuđinskoj vlasti.
03 U vreme kada je pisao ovaj tekst Gavriloviću nisu bili poznati rezultati istraživanja Dimitrija Nikolajevića koji je 1914. u Novom Sadu objavio rad Novi prilozi za biografiju pesnika Jovana A. Došenovića, knjiga 46 Matice srpske: članci i prilozi o srpskoj književnosti prve polovine XIX veka, u kojem je utvrdio da je Jovan Došenović rođen 1781. godine u ličkom selu Počitelj.
04 Očigledno je u pitanju štamparska greška.
05 Andra Gavrilović, Prvi liričari i estetičari, Glas Srpske kraljevske akademije, LX, Beograd 1901, 215—297. Andra Gavrilović, O pesniku Jovanu Došenoviću, Glas Srpske kraljevske akademije, LXXII, Beograd 1907, 169—185.
06 Andra Gavrilović, Sedamdeset anegdota iz života srpskih književnika, Knjižara S. B. Cvijanović, Beograd 1911, 14, 15. Andra Gavrilović, Sto jedna anegdota iz života srpskih književnika, Knjižarnica Rajković i Ćirković, Beograd 1929, 15, 16.
07 Jovan A Došenović, ЛІРИЧЕСКА ПѢНІЯ i Eще друга за увеселение, Štamparija Kraljevskog ugarskog univerziteta, Budim 1809.
08 Jovan A. Došenović, ČISLENICA ili NAUKA RAČUNA, Štamparija Kraljevskog ugarskog univerziteta, Budim 1809, VIII.
09 Dimitrije Nikolajević, Novi prilozi za biografiju pesnika Jovana A. Došenovića, knjiga 46 Matice srpske: članci i prilozi o srpskoj književnosti prve polovine XIX veka, 1914, 13.
10 Andra Gavrilović, Prvi liričari i estetičari, Beograd 1901, 224.
11 Jovan A. Došenović, ČISLENICA, Budim 1809, XI.
12 Kosta Došen, Jovan Došenović — pisac "Čislenice", Zbornik radova naučnog skupa "Prirodne i matematičke nauke u Srba u 18. i u prvoj polovini 19. veka", SANU ogranak u Novom Sadu, Univerzitet u Novom Sadu, Matica srpska, Novi Sad 1995, 289—299
13 Dimitrije Nikolajević, Novi irilozi za biografiju ... Novi Sad 1914, 6.
14 Vladimir Ćorović, O Lukijanu Mušickom, Letopis Matice srpske, 1911, knjiga 283—284, sveska 11—12, 37.
15 Ivanka Jovičić, Jovan A. Došenović i Đambatista Kasti, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, II, Novi Sad 1957, 271—278.
16 Ivanka Jovičić, Jovan A. Došenović i Jakopo Andrea Vitoreli, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, I, 1953, 79.
17 Svetozar Petrović, Studije o Pačićevom kanconijeru I, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, HHŠ/2, 1975, 209—248. Svetozar Petrović, Studije o Pačićevom kanconijeru II, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, XXIV/2, 1976, 221—252. Svetozar Petrović, Sonetne tradicije u književnostima na srpskohrvatskom, Europa Orientalis 18, 2, Kota 1999, 47—58.
18 Kada bi se izimenio kriterijum Ivanke Jovičić "opusi čitavog reda najkrupnijih evropskih pesnika Došenovićevog vremena pretvorili bi se u pretanke knjižice (koje uz to vjerovatno ne bi sadržavale pjesme koje i danas smatramo njihovim najboljim)" zaključio je Svetozar Petrović.
19 Nada Savković, Soneti Jovan Došenović, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, XLII, 1995; Ista, Jovan A. Došenović, Leksikon Dositeja Obradovića, Novi Sad 1998, 31—36; Ista, Jovan A. Došenović, Encyclopedia Dosetieana, Novi Sad 2006, 32—36.


Srpski citatni indeks
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Decembar 11, 2016, 03:32:40 pm »

**
Stihovi Jovan A. Došenović


AKO VIDIŠ TIHI ZEFIR

Ako vidiš tihi zefir
  Na krilami da ti nosi
  Dišne iskre, i prinosi
  Zadahnuti taj tvoj krin,

I kad vene trava koja
  Od ljutosti žar nebesne,
  Pak nju tvoja noga kosne,
  I travka se opet primi: —

Naka, da znaš, mila ljubo,
  To je ljubve sav početak;
  Taj to zefir, taj to cvetak
  I ta travka — ja sam sami!


NE PRISTUPAJ NAD PEŠČERU

Ne pristupaj nad peščeru,
Bež', odstupi tavnu mrežu,
Gdi mi kosti bedne ležu,
Pod zemljicom milostivom.

Vsuje gorko mene žališ!
Mrzost mi je žalba tvoja.
Nju ne prima sad sjen moja,
Nit pomaže plač pri ovom.

Zlosretnice, onda, onda
Trebovaše smilovat se
Kad ja želih radovat se
U životu kupno s tobom.

A sad vsuje suze tvoje
Razvređuju bren zemnuju:
Počtuj uže sjen temnuju,
Nek provodi ljubov s grobom.


POZIVANJE NEKA SLATKOGLASNA
PTIČICA SLAVUJ POPEVA
SLAVOSLOVIJE SAZDATELJU


Uže dođi kad tišina tiho noćna struji,
Kad oblačci mesečinu zaigruju sjajnu,
Kad Jestestvo peva i na drevam pupolj buji,
O, slavuju mili, dođi, slavi milu tajnu!

Odi, zima iščeze, i severnjak ne zuji;
Pruža ruku proleće svuda ljubodajnu;
Jutro tebe zove; na medene utrenjuji
Suze, što ti Danica proleva za hranu!

Dođi, voshićene rasprostrani glase;
Pesn Bogu vsemogućem progrokti ovuda,
Koji davno sve stvori i sve opet voskrese.

Budi šume i livade Onom, ko ih sazda,
Vazduh Onom zaigraj, ko ga takva unese;
I plod, trave, cveće neka vonju siplju svuda!


DUBROVNIKU

na rastanku s njim po mojem u njemu
kratkom prebivaniju


Carstvuj, o carstvuj, vekova mnogi' mesto slavno,
besmrtnn grade, zdravstvuj mi, zdravstvuj s mora sinja,
na slave stare i sa pesme vil' gorštakinja!
Na tom te mestu povesti naše pamte davno.

Duh moj ti sad poleće u čežnji mnogostavno.
I kad ne budem više gledô ti bastione,
što dobrodetelj čuva s koji zločesti s' gone,
i da ti nikada ne zrim više lice slavno,

uvek ću ljubit te i duše gledat okom.
I za tobom čeznuti, o besmrtni ću grade,
sa čežnjom ustrajnom, serdečnom i sveđ dubokom.

Slobode naroda moga sad zbogom, o sade,
vremena stari' i života mnogoga tokom,
zborište muza, Bog neka ti sreću uvek dade!


BOR

O, visoki, plemeniti
  zelen bore! Ja sam tebe
  izabrao radi sebe
  zasadivši na tom bregu.

Daj, kaži mi, kako brzo
  tvoj stas gordo tako raste
  i raširi grane časte
  gdi već gnezda ptence legu?

Ono ime, što na tvojoj
  mjakoj kori ja zasekoh,
  i da večno hraniš, rekoh —
  već ne vidim. Kud zaraste?


PRIPJEV

Jednome predjelu, ili svom otečestvu, od onoga
koji posle tolikog vremena stranstvujući dođe
po želeniju svome i stupi u to mjesto


Zdravstvuj, mesto zemlje glasa blaženoga
Što na srećnom gospodstvuješ okružaju!
Zdravstvuj, strano, koja rukom od samoga
Sađena si Boga i podobna raju!

Davno srce ovo pozna da iz tvoga
Srca ove slavne sjenke i ustaju
I saboru bogov idu i rad svoga
Potomstva se prû i svoj štit mu daju.

Zdravo da si, o čašo, što napolnjena si
Cveća, voća i plodova milodišni',
Koje novi cveten diže, červen krasi.

Zdravstvuj, čisti sladak piti pilj vozdušni;
U tvom njedru uprugome Bog me spasi!
Ja sad u mir rado idem vječnosuščni.


"Antologija poezije srpskog romantizma" Slobodan Rakitić
Beograd, 2011.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: