Jovan Hadžić / Miloš Svetić (1799—1869)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XIX veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Jovan Hadžić / Miloš Svetić (1799—1869)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Hadžić / Miloš Svetić (1799—1869)  (Pročitano 4635 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Mart 09, 2012, 03:20:36 am »

*



JOVAN HADŽIĆ
(Sombor, 08.09.1799 — Novi Sad, 23.04.1869)


Jovan Hadžić, književnik, dr prava, jedan od osnivača Matice srpske i prvi npredsednik, (pseudonim: Miloš Svetić), rođen je 8. septembra 1799. u Somboru. Pored toga što je tvorac prvog Srpskog građanskog zakonika obnarodovanog 1844. i trećeg zakonika te vrste u Evropi, bavio se književnošću. Bio je zapažen kao jedan od protivnika Vukovih jezičkih reformi i u toj borbi protiv Vuka izašao je kao poražen. Uživao je veliku naklonost Beča i sumnjičavost Rusije.

Stihove, svoje i prevedene, štampao je pod naslovom "Dela Jovana Hadžića, u knjižestvu nazvan Miloša Svetića" (I—II, Novi Sad 1855, Karlovci 1858).

Portret: Jovan Hadžić, GMS U 2045
rad Novaka Radonića (1826—1890)
Matica srpska Portreti časnika i dobrotvora / Kabinet potpredsednika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Septembar 25, 2012, 02:55:04 am »

*

JOVAN HADŽIĆ


Rodio se u Somboru, u Bačkoj, 8. septembra 1799. godine. Kako je ostao rano bez roditelja, uzeo ga je pod svoje ujak, bački vladika Gedeon Petrović, i brižljivo ga školovao. Srpsku osnovnu školu svršio je u Somboru, nemačku u selu Odžacima, gimnaziju u Karlovcima i Pešti, prava u Pešti i Beču. U Pešti je 1826. položio doktorat prava i postao advokat. Kao đak bio je jedan od glavnih osnivača Matice srpske u Pešti, 1830. postao je direktor novosadske gimnazije. Od 1830—1831. bio je urednik Сербскогъ лѣтописа 1837. otišao je u Srbiju, na poziv kneza Miloša, i tu devet godina izrađivao zakone. On sam je izradio građanski zakon i bio glavni organizator državnih vlasti u Srbiji posle Ustava od 1838. Pored toga uređivao je Golubicu (1839. do 1844) i živo učestvovao u ustavnoj borbi kao "pravni savetnik ustavobraniteljske stranke", kao "učitelj i prorok njen". 1845. Građanski zakon stupio je u život, i 1846. došavši u sukob sa Vučićem, vratio se u Novi Sad. 1847. je bio poslanik na mađarskom saboru u Požunu, a 1848. na srpskom saboru u Karlovcima. 1850. postavljen je za vladinog komesara za sudsko uređenje Vojvodine; 1854. je stavljen u penziju. 1864. pokrenuo je, bez uspeha, časopis Ogledalo srbsko, a 1864. i 1865, takođe bez uspeha, radio kao poslanik na srpskom saboru u Karlovcima. Umro je u Novom Sadu 23. aprila 1869. godine.

Jovan Hadžić u "knjižestvu nazvan" Miloš Svetić, bio je jedan od najaktivnijih pisaca srpskih svoga doba. Obrazovan čovek i gipka duha, on se ogledao na nekoliko polja. U početku svoga rada bavio se poezijom i oko 1840. važio kao jedan od najboljih pesnika srpskih. Počeo je pisati još 1821, oduševljen poezijom Lukijana Mušickog, i tada mu je Mušicki pevao: "O srodni duše duhu mi mojemu". Vešto podražavajući svoga uzora, Hadžić je prevodio Vergilija, Marcijala, Klopštoka, Herdera, Getea, Šilera, a naročito Horacija. 1827. preveo je Horacijevu poslanicu De arte poëtіca, pod naslovom К. Орація Флакка о стихотворству книга. Svoje stihove, originalne i prevedene, štampao je docnije pod naslovom Дѣла Јована Хаџића, у кньижеству названога Милоша Светића (I—II, Novi Sad 1855, Karlovci 1858).

Hadžić je veliki poštovalac "drevne veštine", klasične poezije. Iako poznaje i ceni srpsku narodnu poeziju, i katkada piše po uzoru narodne pesme, iako je Vergilija i Horacija prevodio u razmeru narodnih pesama, ipak on drži da srpska književnost treba da ima za uzor klasične književnosti i nove književnosti koje su se ugledanjem na njih razvile. On ima racionalno shvatanje poezije, sadržinu ističe nad formom, razum nad maštom i osećanjem, i zato je najradije pevao patriotske ode, prigodne pesme, političke basne. U toku svog plodnog književnog rada on je pokazao i književno obrazovanje i određen književan program, ali znanje, razumnost i dobra volja nisu mogli nadoknaditi oskudicu pravog književnog talenta. On je pesnik glavom, ali ne srcem, i, kao čovek od književnog zanata, ostao tip "učenog stihotvorca" našeg.

Baveći se u Srbiji, skupljao je od još živih suvremenika građu za istoriju prvog srpskog ustanka. Te beleške je sredio i štampao pod naslovom: Устанакъ србскій подъ Црнымъ Ђорђемъ (Novi Sad, 1862). Sintetično дело Духъ народа србскогъ  (Karlovci, 1858) je diletantski posao, gde se na osnovu nedovoljne građe htelo da prave velika uopštavanja. Preveo je i Lesingovog Натана Мудрогъ (Novi Sad, 1861).
 
Hadžić je naročito ostao poznat kao glavni protivnik Vuka Karadžića. U početku svoga književnoga rada on je bio u dobrim odnosima sa Karadžićem i ophodio se prema njemu kao učenik prema učitelju. 1821. Karadžić mu je pisao: "Vi ste već oteli Mušickome ime Oracijevo" i hrabrio ga da postane "srpski Pindar". Početkom dvadesetih godina ova dva, docnije ljuta protivnika bili su tako bliski jedan drugom da mu je u jednom pismu Karadžić govorio "o našoj partiji". Hadžić je tada bio i ostao pristalica narodnoga jezika, bio jedan od prvih srpskih pisaca koji su stalno uvažavali srpsku narodnu poeziju, ali on je mislio da isključiv narodni jezik nije u stanju bez pozajmica i razvijanja da postane književan jezik. On je odlučno bio da se očuva stari i etimološki pravopis. Bio je dosledan u svojim osnovnim pogledima, i "kao god što je u pitanju pravopisa vojevao protivu narodnoga govora, tako je u oblasti zakonodavstva vojevao protivu običajnoga prava" (Sl. Jovanović). On je borbe protiv Vuka Karadžića vodio u doba od 1837. pa do 1847, i produžio ih je šezdesetih godina, vrlo uporno, ali sa nedovoljnim stručnim znanjem i sa malo ubedljivom argumentacijom.


Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Jun 16, 2016, 11:10:10 pm »

*
Stihovi — Jovan Hadžić / Miloš Svetić


PRVI PRELAZAK CRNOGA ĐORĐA

iz Serbije u Srem, pa u Krušedol manastir, pred nemačko-turski rat, okolo godine 1787.

Caelo Muѕa beat Sіc Iouіѕ іntereѕt optatіѕ epulіѕ іmpіger Herculeѕ
Horatіuѕ


Dosta se krvi prolivalo srpske u okovi turski,
Stradala nevina deca u majčinoj utrobi grozno,
Gnusnim i bludom čistota oskvernjena device, braka;
Obraz i zakon, i crkva i sveci pogaženi javno:
Sve je propištalo livajuć suze u nevolji gorke.
Onda se podiže silna i hrabra junačina mišcom,
Petra i Marice vrsni sin Đorđe, a potonji Crni,
Kog je nevidimo božija desnica vodila krepko,
Narodu smućenom počev govoriti nebesnim glasom:
"Dokle će srpske nam padati žertva pod jarosti mačem?
Dokle i svetinja naša se gaziti nogama turskim?
Dokle junaštvo, poštenje pod kivnim propadati nožem,
Svake bez obrane, osvete pravedne, naknade, kazni?
Draga, o žalosna braćo! Ja već trpiti neću.
Vratu mi s' neće u gvozdeni jaram svirepa vraga.
Ako je drago vam, čujte mi svetlu i veliku tajnu,
Koja duboko u prsima mojima skriva se davno:
Detetom kad sam Novkove čuvajuć pasao svinje,
Gorom i dolinom tamo i amo ja hodio mnogo,
Jednom sedeći iznad Kubršnice umorom svladan,
Hladom i debelim granatih drva pokriven ja onde
Prema žuboru sladosnom, znate vi, vode tekuće,
Tvrdo sam zasp'o, a svinje su anjale dolom i gorom.
U snu čudesnim okolne mi planine sinuše zrakom;
Lišće s' uzvijaše duvanjem s istoka sunca na zapad;
Nada mnom dva se ukazaše trepteća sjajnošću lica.
Koža mi s' ježi, i sad mi se spomenom podižu vlasi,
Kako sam svetog upazio kralja Studeničke lavre,
I s njim Arhangela Gavrila, vesnika božeske tajne.
Oko mi nije shvatalo nebesne krasote lika,
Srce i duša, sva priroda vnutrenja tresla se od strâ;
Kad al’ blage i silne im reči zazvoniše ozgor:
"S nama je Bog, čuj, hrabri se! Bede i tuge je dosta!
Bog hoće, nebo i sveci, turska da prestane sila.
Ti ako veruješ tvrdo u Boga, sakrušićeš vraga.
Sve može hrabrost voljom sa božijom združena krepko.
Današnji dan će odsuditi snagu ti mišce i duha.
Dalje će t' Majka Anđelija tamo uputiti mlada,
Gdino vam braća pod pravednim skiptrom uživaju sreću.""
S tim je iščeznuo san, i sveta i nebesna lica.
Jošt mi se srce i čuvstva od strave povratila nisu,
Al dva velika hrta sad progone hučno mi stado;
Pogledam: Turčina spazim besna na velikom hatu
Kako silovito nagoni kerove, bije pištoljem.
Dva mi se prasca već gušiše krvlju, penušiše s' drugi.
Sramno mi s' učini trpit bez osvete silu i ljagu.
Boga se setim i sveca, i živo sad k mostu pohitim.
Klenom zaštićen desnoj na obali potoka brza,
Premda mi s' grudi stešnjavale, strašnoga Turčina svalim.
Crnom sa krvlju on izbljuva poganu zversku mu dušu;
Trupina leža u prahu, i jedva u kršje je svučem,
Svetla skinuvši joj vatrena noža i udesne puške.
Krv su zametnule svinje, a konja sam pratio natrag,
Krijuć oružje u šupljem deblu, a tajnu u grudma.
Tako se volja ispunila sveca i božija prva,
Srca i mišce mi udesne snaga se javila skoro.
Ići mi stoji sad tamo gde kažu da žive jošt Srblji,
Svete ostatke i poštuju Majke Anđelije verno,
Fruška gde gora se, čuvajuć svetinje, kulama blista.
Koji vas veruje Boga i sveca, neka je sa mnom,
Svirepost kome je draga, nek' ostaje turskom u jarmu!"
Svi sad povikaše glasno: "Mi za tobom hoćemo, Đorđe!
Kad te je višnja snagom ukrepila desnica božja;
Tebe koj' ostavi, onoga Bog će ostavit i svetac!"
Tajno se spremiše ljudi, i žene, i deca i starci.
Drvena veće zaškripaše kola kroz šumu i goru;
Rikanje, blejanje s mekanjem smešane davahu glase.
Mila Zagorica s mestima krasnima ostade pusta,
Skrovito selo Žabare u koritu livade tučne,
S brzom Jasenicom, kićenom valjaonicama mnogim,
Đorđe gde slatka detinjstva mu zabavne provede dane,
Kradom izbegoše, turska klonivši se strašnoga hana.
Ostade crkva Stefanova, Oplenac zađe s Topolom;
Već i Kosmaja s Nemenikućama prođoše srećno;
Avala s Porčinom kulom sa istoka javljala s' gorda;
K Dubokom više Ostružnice dođoše zdravo i mirno,
Gde su počinuli umorom svladani, prelazu spremni.
Brzo im Sava sa Sremom s ukazala očima željnim,
Gde će poumljenu dostići metu i dahnuti dušom.
Ali zloželjna je Sudbina tu se isprečila kivno:
Ili je Satana starcu uselio pagubne misli,
Ili se srce potrzalo slašću pradedske mu zemlje,
Il' mu se dugim zar ropstvom k slobodi zatupilo čuvstvo,
Petar, kajući se, Đorđevi babo, željaše se vratit;
Ozbiljom stade odvraćati sina i gomilu sveta:
"Mi li smo ljudi pod sedima vlasima? Kamo nam razum?
Kada se varati dajemo jednom neiskusnom dečku,
Kome u žilama krv vri, duša s’ u plamenu vije,
Te mu je tesna postojbina, tražeći široka sveta.
Gdi sam se rodio, mlade proživio s drugovi dane,
Tu nek' me, stara, sa starima ljubima pokrije zemlja;
Serbije unuci da se po grobnoj mi igraju travi!
S ove ja zemlje ni kročiti neću za Đorđevim tragom.
On ako slušati neće, ne bilo mu nikada traga!
Vi ćete turskog neštedećeg žertva postanuti mača
Pre nego nogom na obalu stupit uzmožete Save.
Idem ja javiti Turkom šta ste naumili sade
Skorošću munje pohitaće jarosni k plenu i krvi."
Trepet i strah po narodu prođe, i žubor se diže:
Žene su, prsi bijući, prolivale potoke suza,
Deca zavrištaše, uzdišu starci, u brizi su ljudi,
Zlo jer je vratiti s' natrag, gore ne vratiti s' bednim.
Đorđe pak, stegnuv od žalosti srce, poče:
"Mili roditelju! Šta ti reče, da od Boga nađeš?
Malo li zar nam je stradanja, tuge i nevolje teške?
Malo l' od vekova s nesloge krvi s' srpske?
Pobune, pretnje se prođi, i vrati s', o vrati se amo.
Gdi nam je božije sunce osvetlilo putove dovde,
Tu ćeš zar ti se upinjati crni navlačiti oblak?
Sirote pište, ah, nebesna straši se gneva i strepi!
Večite pravde, znaj, oko je budno. O, vrati se natrag!"
Ne sluša roditelj molbe ni sovjeta mlađana sina;
K planini već je okrenuo lice i Turcima speši.
Smutnja u narodu raste, i briga se diže i jauk.
Mole i zaklinju, pomoći traže od Đorđa i majke.
Onda i Marica, ruke nebesima šireći, vrisnu:
"Ode ah, ode, i sad će se nevine valjati žertve,
Ljutih kad vukova sevati oči sa mačima počnu.
Ja ako poginem s mojega supruga postupka ružnog,
Neka bih: pravda bi nebesna rajem nasladila m' dušu;
S nas al' kad stradaju ljudi, večno nam propada duša.
Eno, da, eno ga, odlazi, neće, ah, neće se vratit!
Žalosna majka ti, Đorđe, koja te rodila sina!
Oca ti ustavi silom lepe kad ne sluša reči.
Desnica gdi ti je bodra, s oružjem udesno oko?
Tamo ga šilji gdi Turci mu neće saslušati glasa!
Prosta ne bila ti utroba moja i majčino mleko!
Ode, ah! Ode! I sad će se nevine valjati žertve."
Ognjenom Đorđu je veće uskipila žestoka krvca:
Triput je podig'o, spustio desnicu snažnu nedvižim,
Teško jer srcu je slatku raskinuti prirode svezu.
Nužda al' gvozdena svagda i svagdi je menjala zakon:
Plačem sirotinje mnoge mu s' srce rastrzalo silno,
Oca i matere kletva razdvajala dušu i čuvstva;
Sva se potresala priroda: k nebu sad sevnuše oči,
Vernom pa drugu je pružio cev smrtonosnu sa rečma:
"Bij! da ne strada toliki nam narod. Bolje on jedan.
Ako je pravda i božija volja, pogoditi hoćeš!"
Planu i sastavi nišan, i zgodi udaljena starca.
Pade, i s dušom se rastade; crna ga pokrila zemlja.
Opojan on je u sprovodu crkve i zakona srpska.
Žena i sin mu jošt zališe grobnicu suzama toplim;
Jare i ovcu za dušu mu zaklaše; deliše bednim'.
U to i tamna se spustila noćca sa zvezdama sjajnim;
Sava je putnike primila, Sremu s' prikupiše srećno,
Leže gde sveti ostaci Kneza i despota srpskih.
Tek što je s jutra od istoka staze osvetlilo sunce,
Đorđe Krušedolu crkvi, k Majki Anđeliji dođe,
Volju da ispuni božju, Arhangela, svetog i kralja.

1838.


STRADANIJE SRPSKO GODINE 1813.

Od Bosne se turska vojska silna ljuta diže,
Sablja seva, puška puca, četa četu stiže,
A Drina se plačem guši, Mačva teško diše,
Jadar sa njom i Pocerje i Šabac uzdiše.
Oblak se vije,
Sunce se krije
Serbiji.

S Deligrada, Negotina i Kladova tutnji,
A Morava predaje se gorke sudbe slutnji;
Već i Petki javljaju se silna groma glasi,
Beogradu udaraju grozna roka časi.
Suze, ah, lije
I prsi bije
Serbija.

Srb Srbina dovikuje, k obrani poziva,
Diže glase do nebesa i Boga priziva;
Rusa viče i nariče, sinji puca kamen,
Ali Moskve više nema, svu proguta plamen.
Pomoći nije,
Žalost, ah, pije
Serbija.

Bolan Đorđe u Topoli u postelji leži,
Desna ruka klonula mu, Turčin većma s' ježi.
Već pogibe hrabri Veljko, desno pade krilo,
Ustava se provalila, burja prodre silno.
Jauk se čuje,
Vrag lance kuje
Serbiji.

Zalud Vila sa planina biljem Đorđe diže,
Pritisnuta sad Serbija veće slabo diše;
Nit' se grudma ustavljaju gromovni udarci:
Đorđe brodi preko Save, i deca i starci.
Glave kad nije,
Ni srca nije
Serbiji.

Ostavljena skorbna majka neutešna gledi,
Prekosavskim carskim Srbma plačevno besedi:
"Primite mi u zagrlje moju decu dragu,
Hlebom, vinom i ljubavlju dižite im snagu.
Brat vam se vije,
Nek' srce bije
Srbinu.

Ah, hoće li božje oko Srba ozariti,
Hoće li se kadgod sunce opet nam roditi,
Ljubvom, slogom i junaštvom krst i obraz belit,
I kroz silne ove muke večnom slavom svetlit?
Gde srce bije,
Tu s' svetlost vije
Serbiji.

1839.

Mladen Leskovac: "Starija srpska poezija" | Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: