Milica Stojadinović Srbkinja (1828—1878)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XIX veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Milica Stojadinović Srbkinja (1828—1878)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milica Stojadinović Srbkinja (1828—1878)  (Pročitano 23693 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 26, 2010, 12:54:23 pm »

**

STOJADINOVIĆEVA MILICA SRPKINJA


Stojadinovićeva Milica Srpkinja, rodila se u Vrdniku u Sremu 1830 godine.

Osnovnu školu svršila je u mestu svojega rođenja, a višu devojačku školu učila je u Varadinu.

Miličin otac, Vasilije Stojadinović, bio je sveštenik, i nastajavao je jako da svu svoju decu školuje i izvede na put.

U porodici Miličinoj priča se da je ona počela pevati još kad joj je bilo tek 13 godina!

Milica Stojadinovićeva javllja se nekako u ono vreme kad je tuđinštvina bila vrlo jaka u odabranijim srpskim društvima na onoj strani; kad su se već srpskoj deci bila počela nadevati imena tuđinska; kad su srpkinje u svojoj pravoslavnoj crkvi među sobom govorile nemački, pričajući jedna drugoj kako đaci lepo pevaju das grose Gospodi pomiluj. Itd., itd., itd.

Srpkinji, koja je znala slavu svoga naroda, i osećala ponos svojega narodnoga imena, srce zapišti. Njoj je bilo teško gledati da potomci slavnih predaka tako malodušno, tako dragovoljno puštaju da im se u srcu gasi ono osećanje kojim upravo i jesu ono što su, pa navali raditi koliko god je umela i mogla da se srbinjsko osećanje okrepi u njezinih zemljaka i zemljakinja.

U takom radu, Milica nije nikad potpisivala svoga krštenoga imena, dokle uz njega nije dodala i to da je Srpkinja! Na svojim štampanim spisima svoje ime i prezime beležila je samo početnim slovima, a ime Srpkinja ispisivala je i štampala celo celcito.

Od Milice Stojadinovićeve srpskoj književnosti ostali su ovi spisi:

1. Pesme M. S. Srpkinje, u Novom Sadu, 1855. Treće, umnoženo izdanje ovih pesama izašlo je u Beogradu, 1869:
2. U Fruškoj Gori, od M. S. Srpkinje, I sveska, u N. Sadu, 1861; II sveska u Zemunu, 1862; i III sveska, u N. Sadu, 1866.

Ovo u Fruškoj Gori po obliku je neki dnevnik u koji je Milica unosila svoje pesme, beleške, a i neke narodne umotvorine.

Milica je bila u prijateljstvu s Vukom St. Karadžićem, Simom Milutinovićem, Vladikom Radom, Brankom Radičevićem, Ljubomirom P. Nenadovićem, i mnogim drugim slavnim suvremenicima.

Ona se nije nikad udavala. "Svoju žensku ljubav ugušila je, veli joj po smrti jedan poštovalac: — da više ostavi maha ljubavi prema rodu svome". Sirotovala je svega veka svoga, i opet je njena ruka bila brža da udeli siromahu nego ruka mnoge bogatašice.

Milica je preminula u Beogradu 25 jula 1878, u 48 godini svoga života, i ukopana je kod crkve Sv. Marka, u Paliluli.

Njen pobratim za života, Svetolik Lazarević, opevao je svoju posestrimu pesmom koja se ovako počinje:

"Plemenita krasna dušo,
Hvala ti na trudu tvom!
Ti ćeš ostat' večno mila
U junačkom rodu svom1"

A Emilo Čakra žali je žalbom bratinskom u broju 49 Javora za 1878.

Laka joj srpska zemlja!


___________________

1 Javor za godinu 1878, br. 45.


Milan Đ. Milićević
POMENIK ZNAMENITIH LJUDI
U SRPSKOG NARODA
NOVIJEGA DOBA
U BEOGRADU U SRPSKOJ
KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI

1888.

~

"Sahranjena je u Beogradu, a 1905. godine posmrtni ostaci preneti su u Požarevac u porodicnu grobnicu Milana Lj. Stojadinovića, advokata, Milicinog sinovca i sina njenog najmlađeg brata Ljubomira koji je bio profesor u Požarevcu".

[postavljeno 16.12.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 12:57:04 pm »

**






MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA

Pedestih i šesetit godina prošloga — XIX — veka u govoru, prepisci, rasprama u raspravama često se pominjalo i jedno žensko ime, poznato u književnim krugovima vrlo dobro, ime Srpkinje devojke koja je, oduševljena radom na prosveti narodnoj i borbom za Srbovanje, smelo zašla na trnovitu stazu srpskoga književnika i prosvetnog radnika. To je ime  M i l i c e  S t o j a d i n o v i ć  sve, koja je vidno isticala svoju narodnost potpisujući se S r p k i nj a.

Milica je rođena 1830. godine u Vrdniku, u Sremu, gde joj je otac Vasilije bio sveštenik. Osnovne je nauke učila u mestu svoga rođenja a višu devojačku školu u Varadinu. Ali se Milica javi i proču ne onim što je u školi učila već onim što je u duši od rođenja ponela. Ona se javi kao pesnik i književni radnik, stupivši tako u bližu vezu sa ovima znatnijim ljudima onoga doba.

Milica je dosta putovala po Vojvodini, često je bivala u Beogradu, više puta je pohodila i Beč, ali je najsrećnija bila u prirodi gde je rođena — Fruškoj Gori. Odatle je ona poglede svoga srbovanja bacala na sve strane, pisala i dobijala pisma, novine i knjige; tu je radila, mislila, osećala i učila.

Najizrazitija karakteristika njenog rada jeste u isticanju i potencovanju svega što bi bolje i jasnije pokazalo karakter srpske narodnosti. "Ne mogu, ne smem Vas ljubiti" — odgovorila je jednom viđenom prosiocu iz Beča, koji je uz mnoge vrline imao i nedostatak u tome što je bio — Nemac. "Danas, kad smo sa litijom oko crkve išli — veli na jednom mestu svojih spisa — osećala sam, da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti!" Takva je bila svega veka svoga; to je bila njena iskrena vera s kojom je živela, patila i umrla. Ona je bila u prijateljskim vezama s Vukom Karadžićem, Simom Milutinovićem, vladikom Njegošem, Brankom, Ljubom Nenadovićem i drugim znatnim Srbima svoga doba. Našavši se u Beču posle smrti Brankove, Milica se javlja pismima svojim prijateljima ali im u njima ne govori o Beču toliko koliko o — grobu Brankovu. O njoj je jednom rekao pesnik "Gorskoga Vijenca" oduševljeno: "Ja poeta, ona poeta — da nijesam kaluđer, evo kneginje Crnoj Gori!"

U Beču je Milica stupila u književne i prijateljske veze i s nemačkim pesnicima J. G. Sajdlom i L. A. Franklinom, koji joj je književnu uspomenu sačuvao i u nemačkoj publici toplim člankom o njoj i njenom radu književnom.

Pesme su Milicine štampane u različitim listovima srpskim, a 1885. izišle su Novom Sadu u zbirci pod imenom "Pesme M. S. Srpkinje". Ta je zbirka dočekala tri izdanja, što je već svoje vrste dokaz za poularnost pesama koje su njoj. Milica je i više i jače osećala no što je u umetničkom obliku mogla iskazati: lepom osećanju, želji, pogledu i misli njenih pesama nema zamerke — ali im oblik nije na toj visini. Stoga se oblik starog klasicizma — kome je Milica neopravdano sledovala — čudnovato protivi svemu onome što je ona inače pisala i pripovedala. "Da je Milica udarila Brankovim tragom — kako ga je inace poštovala — bile bi i njene pesme zvučnije i mnogo prikladnije. Prirodnost poezije izbila bi onda jače... A da je u Milice tinjala ta prirodnost, pokazuje se u onim pesmama njenim koje peva po narodnom duhu i u onima u kojima se ne drži strogo svoje teme." (M. Savića: Iz srpske književnosti, 112)

Drugi je spis njen "U Fruškoj Gori", u tri sveske 1861.—1866. Spis je u obliku dnevnika, sećanja i zabeležaka. U njemu je najbolje prikazana sama Milica, njeno oduševljenje za Srpstvo i za prirodnu lepotu, njena želja za višim idealnijim životom i skromnost koja je uči pokoriti se neprilikama života koji joj je bio namenjen.

Počevši pevanje još u trinaestoj godini svojoj, Milica je ostala verna onome što je smatrala pozivom svojim. Obično se drži da je sama sebe osudila, porodičnu sreću žrtvovati književnom radu. Ali to nije tačno. Iz neštampanih pisama njenih, od kojih su neka bila upućena Mini Vukovoj, vidimo da se nije udala zato, što je bila  o b r a z o v a n a  kći  s i r o m a š n o g a  sveštenika srpskog. Kako su dirljive ove reči njene upućene Mini: "...Nego ti slabo radim. Nekako opstojatelstva naše kuće svaki dan mi nove prepreke spleću, — pak onda bilo se i za moju budućnost krsilo, tu sam ti mlogo pretrpila, a to mlogo najbolje ti mogu kazati ovako: "Minka, tvoja prijateljica ima malo sreće"." Iz daljeg se govora njenog vidi da se sve to ticalo njene udaje—.

Milica je preminula u Beogradu 25. jula 1878. godine. Ona je junački podnela mnoge bede i nevolje u životu, te je pokazala da je u vrstu duhovne kulture i posebice književne radnje i ženske ruke imaju šta raditi. Nju je to pokosilo, ali zato sledbenice njene mogu s više društvenog uspeha a s manje pogibli ići tim putem.





Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.


[postavljeno 03.01.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 12:58:30 pm »

*

MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA


"Vrdnička vila" Milica Stojadinović Srpkinja jedna je od prvih naših pesnikinja. Na literarnom polju bila je brzo prihvaćena, pesme su joj donele slavu, ali je još većom brzinom zaboravljena.

Milica Stojadinović rođena je u Bukovcu. Za vreme rata matične knjige su uništene, te je podatak oko godine njenog rođenja često bio sporan. Najčešće se navodi 1830. godina, a tu godinu su uzimali i oni koji su je poznavali i pisali o njoj, kao Đorđe Rajković ili Ludvig August Frankl. U izvorima iz manastira Ravanice u Vrdniku ubeležen je i datum rođenja 6. juli 1830. Međutim, trebalo bi da su pasoške isprave tačne, ali i tu su pisana dva različita podatka, 1828. i 1830. godina. U pismu jereja Ratomira Kurucića, upućenog Slavku Vidakoviću, činovniku Srpskih narodnih fondova iz Sremskih Karlovaca, navodi se izvod iz protokola krštenih bukovačke crkve, a prepis je datiran 1940. i iz njega se može videti da je Milica rođena 22. marta 1828. ili 6. jula 1828. godine. Ovi i drugi podaci govore o tome da bi se 1828. moga uzeti za godinu Miličinog rođenja.

Miličini roditelji imali su šestoro dece: četiri sina i dve kćeri: Svetozara (rođenog 1822) Ljubomira (1824), Milicu (1828), Petra (1830), Ljubomira (1835) i Katicu (1837). Miličino školovanje bilo je neuredno, ali još pre nego što je otišla kod majčinih roditelja, u Banovce kraj Dunava, znala je sva slova. Majka Jelisaveta učila je decu pesmama "Roždestvo tvoje", "Djeva dnes", "Vo Jordanje", "Hristos voskrese", tako da je Milica znala i mnoge pesme pre nego što je umela da piše, kao na primer "knjigu o knezu Lazaru". Njeno školovanje ovaj put trajalo je samo sedam-osam nedelja. Slušala je časove iz istorije, katihizisa i časlovca. Za vreme zimskog raspusta, posle bolesti, vratila se roditeljima u Vrdnik. Sa dvanaest godina nastavila je školovanje u Varadinu (Petrovaradinu), gde je ostala godinu ili dve kod gospođice Klušak. Išla je u nemačku školu, "oberšul", gde je naučila nemački jezik a verovatno i slovački, kao i da svira na gitari. Iz jednog pisma Franklu saznajemo da je kasnije u Vrdniku verovatno sama učila talijanski i francuski. Nakon povratka u Vrdnik njeni dani se dele na obavljanje kućevnih poslova, čitanje i pisanje poezije. "Ja sam svoje pesme počela pevati još kad nisam znala ni pisati drugo do na plajvaz propis, i prva pesma postala je baš pri motanju konca", pisala je Vuku 1854. godine. Za nju je najveći pesnik bio Gete, "evangelista ovog stoleća", zatim, čitala je Gesnera, Herdera i Klopštoka, Šilera i Bajrona, ali i Jovana S. Popovića, Sevastijana Ilića, Đorđa Maletića, Nikolu Borojevića, Jovana Subotića, Njegoša, Branka, Vuka, Ljubu Nenadovića, a sa mnogima je bila u prepisci: Đorđem Rajkovićem, Jovanom Hadžićem (Milošem Svetićem), Vukovim protivnikom, čime je dokazivala da ne pripada ni jednoj "književnoj partiji", zatim sa svojim "pesnikom od Avale", Ljubom Nenadovićem, i mnogim drugima, ali, na žalost, njihova pisma nisu sačuvana. Bila je prenumerant na mnoge knjige: Šilera, Njegoša, Metastazija Pjetra, Dimitrija Avramovića, Đorđa Lazarevića, Vuka.

Godine 1848. dok su u Vojvodini vladali sukobi, Milica je htela da pođe i da sa gitarom junacima peva junačke pesme, kao u Francuskoj što je činila Jovanka Orleanka. Otac ju je od toga odvratio, mada postoji pretpostavka da je u drugoj prilici učestvovala sa grupom protestanata, obučena u tri narodne boje, i da su tada pevali pesme "Narodnoj trobojci" i "Slavjanskoj lipi". Često je tražila odobrenje da joj se izda pasoš za odlazak u Beograd, putovala je sa sestrom Katicom, sa majkom, ili sama. U vreme bombardovanja Beograda, juna 1862. godine, odlazila je preko Save kako bi bila očevidac; često je bila na barikadama, odakle je pisala Đorđu Rajkoviću kako bi on, potom, napravio iz pisma izvode za novine. U "Peštanskom dnevniku" objavljeni su delovi Miličinih tekstova, naše prve žene ratnog dopisnika. "Nisam mogla srcu odoleti, da ne vidim vojnike Srpske... Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju radnika oni.." Beograd je njoj bio pojam slobode, u tom gradu su živeli ljudi njoj dragi, ali je prekasno otišla da živi u njemu. Godinama kasnije, 1876. za vreme srpsko-turskog rata, kada je već prešla u Beograd, želela je da još jednom bude od pomoći svome narodu, prijavila se da radi kao bolničarka, ali tada je već bila slabog zdravlja i u nemaštini.

Patriotizam i rodoljublje u njoj su bili izrazito naglašeni. Bila je i pobožna; nema skoro stranice u njenom dnevniku a da nije upisana reč crkva, manastir, Bog. Umesto datuma često upisuje samo «Jutrom rano na sv. Oca Nikolaja», «Na sv. Konstantina i Jelenu uveče», «Na Vidovdan uveče vrlo dockan», «Na Ivandan, uveče», «Na sv. Iliju ujutru». Njenog oca često su posećivala sveštena lica: patrijarh, prota mitrovački, upoznaje se u Beču sa protosinđelom Petranovićem, sa bačkim episkopom, i njemu, vladici Platonu Atanackoviću posvećuje drugu knjigu dnevnika.

Godine 1855. umire joj majka, na čijem grobu je "ugašena jedna zvezda". To je bilo presudno za dalji Miličin život, otac joj je često bolestan, a ona je sve više zauzeta domaćim poslovima. A kada joj i Ava, otac, umire 1864. godine ona piše pesmu "Opet crno proleće" i kaže "Grob je ovaj, s njime sve sahrani/S kojim su mi pocrneli dani". Pet godina kasnije objavila je poslednju zbirku poezije i potom je potpuno zaćutala. Prelaskom u Beograd u potpunosti prestaje njen književni rad, i taj period života najmanje je poznat, osim iz nekoliko pisama i kasnijih sećanja prijatelja koji su je sreli, ali se sa njom nisu družili.

Umrla je u Savamali, u Beogradu, u kući jednog Grka, trgovca, 25. jula 1878. godine. Sa njom je bila Hrista, šesnaestogodišnja devojka, verovatno iz Šapca, kasnije se udala za Čačanina. Pretpostavlja se da je nosila Miličin nakit da se proda, i da je bila do poslednjeg dana sa njom. Milica je sahranjena na Starom groblju u blizini crkve Svetog Marka. Kosti su joj kasnije, 1905. godine prenešene u Požarevac, gde je 1966. postavljena ploča. U Vrdniku joj je podignut spomenik 28. juna 1912. godine, rad samoukog vajara Jovana Pešića.

* *  *

Milica je imala prethodnica u poeziji, ali se ni jedna do tada nije u potpunosti predala književnom pozivu. Jedna od prvih naših pesnikinja srpska je despotica Jefimija. Neke pevačice zarađivale su pesmom prosjačeći, od mnogih je Vuk beležio i sakupljao narodne umotvorine, a o tome je pisala i Milica Stojadinović u dnevniku. Prethodnica joj je starija savremenica Eustahija Arsić, autor tri knjige, mecena, zastupnik u borbi za ženska prava i jedna od prvih žena saradnika Letopisa Matice srpske; Julijana Radivojević objavljivala je prozu, a nekoliko njenih ljubavnih pesama smatraju se prvim ljubavnim pesmama jedne žene kod nas; Anka Obrenović, kći Jevrema Obrenovića i sinovica kneza Miloša, "Ilirkinja iz Srbije", poput Milice Stojadinović stekla je još za života slavu, mnogi su joj pesnici posvećivali pesme, kao Jovan Subotić. Kada su Milici zamerali što piše, ona je zapisala u svom dnevniku: "Ajde da imate novca, kao na primer što je bila Anka Obrenovića koja je knjige pisala, al ovako, bogami, ne znam kako ćete proći! Daklem, to fali što nemam novca? (...) verujem, kad bi bila bogata, onda bi mi mogla slobodno jedna daska faliti u glavi, a ne da imam glavu vrsne Anke Obrenovića, pa bi mi se svet opet klanjao".

Milica je prvu pesmu objavila u "Serbskom narodnom listu" koji je izlazio u Pešti 1847. godine, a zatim, javljala se često u listovima "Sedmici", "Vojvođanci", "Šumadinki", "Fruškogorki", "Danici" i bez potpisa u "Putniku" i "Komarcu". Pesmu "Večernja Molitva uoči novo leta 1848" ispisala je negodujući što Mađari zahtevaju od Srba da im deca uče mađarski umesto maternjeg srpskog, ali je nisu objavili zbog poslednjih stihova "Sve je mirno, i nebo i zemlja. Ja sam sama. Daj Bože da zvezda Slobode sine i Bošnjacima."

Objavila je tri zbirke pesama. Svoju prvu knjigu štampala je 1850. godine o svom trošku, prikupivši unapred nešto pretplatnika. Verovatno je sakupljeni novac nameravala da dâ visokim Dečanima, kao svoj skromni prilog, ali ju je Vuk od te pomisli odvratio i predlagao da novac uloži u korisniji posao, za moguće štampanje druge knjige, jer Dečanima pomoć ionako stiže od naroda. Sledeće knjige pesama objavila je 1855. i 1869. godine. Potpisivala se najčešće kao Srpkinja ili "jedna Srpkinja". Međutim, danas se sa sigurnošću ne može tvrditi da je iza svakog tog potpisa bila Milica Stojadinović, već se pretpostavlja da se više pesnikinja potpisivalo kao Srpkinja, a većina tih pesama pripisuju se jedino Milici. Kao i mnogi pesnici tog vremena i Stojadinovićeva je pevala, ponesena revolucionarnom 1848. godinom koja je zahvatila celu Evropu, o rodoljublju, o vojvodi Stevanu Šupljikcu, o Dušanu i njegovom carstvu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima sa fesovima. Kosovo je njena omiljena tema, Karađorđe, Hajduk Veljko, Miloš Obilić su njeni junaci koje uzdiže.

Milica je imala klasično obrazovanje, njena poezija je okrenuta klasicizmu, nije se mogla osloboditi stare škole i poći putem kojim su krenuli Branko, Ljuba Nenadović i drugi. Možda su uspešnije pesme upravo one u kojima je uspela da se oslobodi stege kao što to čini u pesmama "Na smrt jednoj lepoj seoskoj devojci" ili "Putujući na Avalu".

Skerlić je o njenoj poeziji dao najoštriji sud, da je "bezlična, bezizrazna, hladna, suviše prigodna". Anica Savić Rebac je pisala: "Pa ako Miličini stihovi i nemaju mnogo neposredne lepote, oni odišu tragičnošću života." Još za života zamerali su joj što je "okamenjena srca", što ne piše i drugu poeziju osim rodoljubive, ali ona je odgovorila: "i zato tebi odričem što mi pišeš da jednu ljubavnu pesmu napravim", jer i da nekoga voli, zar bi njoj, Srpkinji, dolikovalo da o tome piše. "Iz ljubavi za poeziju, ona je promašila ceo svoj život, i bila žrtva knjiga i jednog književnog višeg sna života", možda je najtačija misao koju je Skerlić o njoj izrekao.

O Milici Stojadinović Srpkinji razlivala su se mastila, slova su se tiskala u reči o njenom zaludnom životu, a u svim kazivanjima bilo je malo govora o njenom književnom radu. Tako je ostala samo kao zanimljiva ličnost i pojava sa literarnog polja, "Vrdnička vila", "posestrima", i kao prva prava književnica. I proizvoljnost o "nimfi iz sveta bajki" koja je budila ljubav ali je sama nije osećala bila je izrečena od bliske joj prijateljice — Mine Karadžić, koju je posećivala u Beču, potomu Beogradu, i sa kojom je bila dugo u prepisci. Za Vuka, duhovnog staratelja i oca, Milica je bila "kćer iz Fruške". [...]  više »  »  »

Piše: Radmila Gikić Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 01:01:55 pm »

*
 Stihovi Milica Stojadinović Srpkinja


 PEVAM PESMU

 na koju me ovo tamno oblačito veče pobuđuje:
 
 Zvezde se kriju
 Nebo je mutno,
 Oblaci s' viju
 Po nebu žurno.
 
 Oblaci strašni,
 Ah, kuda, kuda?
 Nemojte nebo
 Natkriti svuda!
 
 U jednom kraju
 Beloga sveta
 S nadeždom blista
 Sad jedna zvezda.
 
 O, dalje, dalje
 Od zvezde one,
 Da ni oblačak
 Na nju ne klone.
 
 Da njeni zraci
 U noći ovoj
 Prosiplju nadu
 Majci tužećoj.
 
 Koja j' to majka
 Svi je mi znamo,
 Jer njenu tugu
 Davno slušamo.

 
14. avgusta 1854.


 NA SMRT

 jednoj lepoj seoskoj devojci umrloj 2. marta 1855.
 
 Tvoje se druge kupe,
 Oj, lepa devo ti,
 Ruzmarin cveće svaku
 Kiti zeleni.
 
 Pod vencem i ti, mlada,
 Dočeka danas sve,
 Ali ne kao neva
 Svate kićene.
 
 A svaki suze roni.
 Na kakav ideš put
 Kad s' zvona glasi roje
 I majka bije grud?
 
 Svenuo to je cvetak
 U maju veka svog,
 Smrti ga ladna ruka
 Sa sveta skide tog.
 
 Suze ga sviju prate
 Jer lepa duša bi,
 Pak se i bogu samom
 Na nebu omili.

 
 1855.

 Mladen Leskovac: "Starija srpska poezija" | Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 01:02:57 pm »

*
Stihovi Milica Stojadinović Srpkinja


U SPOMENICU MINKI KARADŽIĆ

U tuđini imenom se dičiš
Srbskog Roda kog dostojno nosiš;
njim se dičiš, a ti s' dika srbstvu,
jer mu svetlaš obraz u tuđinstvu.

Dalje, dalje, nista lepše nije
no kad ljubav k rodu srce grije,
to je nakit Srbinu, Srblinji
il' u domu ili u tuđini.

I jošt jedno: iz daleka sveta
kad ti duša otadžbini leta,
u Fruškoj se Gori ti ustavi
i mene se onda ti spomeni.


1851.


IZLIV ČUVSTVA

Na polju tamo već peva ševa
oblaka zimni i mraza nema,
i men' je vedro, o hvala Bogu!
(Kome se svagda ja molim krepko)
pa sad vesela pevati mogu;
dobroga oca očima gledam,
od milog brata pismance čitam;
čestita sestri milo proleće,
veki k' ono sto lasta doleće,
i on diže na želje krili
spusta se ovde u nas do' mili,
ruka za ruku s' svojim sestrama
hodi za cvećem onim poljima
lepo je ovde, al' mili brate
polje kud hodaš bolje je za te,
jer njime cveta onako cveće
koje na jesen uvenut neće,
gledaj da dosta nabereš toga
da budeš vrsni sin tvoga roda.


1851.




Iz knjige
"Pesme" Milice Stojadinović Srpkinje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 01:03:52 pm »

*
Stihovi Milica Stojadinović Srpkinja


Svud tišina, samo potok
Kroz travicu što žubori,
Ispod tamni senki drva
Sa šuštanjem lišća zbori.

Srce! tu je mesto za te,
Ne razumu tebe ljudi;
Tvoja topla k rodu pjesna
Samo zlobu sveta budi.

Slušaj kako potok teče,
Pogle' kako nebo blista!
Amo srce, nisu za svet
Ova tvoja čuvstva čista.



POSLEDNJE VRSTE

Nek sunce sija, nek cveće cveta
Sva moja mila nek krasi mesta,
Ali za mene iščezlo sve je,
Ni na što duša s' moja ne smeje.

Osećanja je usahlo more
Kojim je srce brodilo moje,
A sada reka druga se pruža
Iz koje samo izvire suza.

U njoj se sunce života moga
Sa svoga svoda jošte niskoga
Ogleda mutno, a njeno ime
Zove se žalost, teško tom s njime.

Pod tom tegotom moj život struku
Skršenom liči, a u svom krugu
Kao da meni ovoga sveta
S gorkošću sudba samo doleta.

Znam od kud takve donašaš glase, —
Samo se srce žaluje na se
Što ne uztegnu u sebi čuvstvo, —
Ali kad s žarom obima Srpstvo.

Srećno da si mi, ti Srpstvo, na vek
Ovo je svog mog života odjek;
Jer su pesmama umukli glasi.
Kako su mi 'vakvi nastali časi.

Sreća ti bila lepa, ko ruža,
Pa neka sudba men' pelen pruža —
Kad će i duša srećna mi biti
Ako mi sreća tvoja grob kiti.



KAD SE NEBO MUTI

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvtsva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim.

Skriva se zemlja pod pokrov noći
Dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves' srca zar treba poći
Da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem' počiva:
A tajnu nebu tek net otkriva.

U podne, il' veče života svoga
Potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al' da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit' zemlja me tavna!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 01:05:10 pm »

*

MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA


Milica Stojadinović Srpkinja (Srbkinja) (1830, Bukovac — 1878, Beograd), srpska književnica. Obrazovala se uglavnom sama, učeći strane jezike i sudelujući u književnom životu. Od njenih pesama objavljenih u tri knjige (1850, 1855, 1869), uspelije su prema zvaničnoj istoriografiji srpske književosti one intimnijeg karaktera. Značajan je njen dnevnik U Fruškoj gori I i II i prepiska sa Vukom Karadžićem i Minom Vukomanović.

Srpska pevačica Milica, "pesmotvorka i spisateljka srpska", kako su je nazivali njeni romantičarski savremenici, rođena je u sremskom selu Bukovcu i bila je jedna od najznatnijih ličnosti u srpskom narodu. Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje dete i nazivao je "moja kći iz Fruške". Njegoš je govorio o toj lepoj i mladoj devojci: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!" Knez Mihailo bio joj je više no zaštitnik: odan prijatelj. Kada je dolazila u Beograd, beogradski književnici su je dočekali kako se nijedan srpski pisac dotle nije bio dočekao. Ljubomir P. Nenadović veličao je u svojim stihovima, slavio njene "lepe pesme" i "čustva prava". Đorđe Rajković joj je posvećivao svoje stihove. Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik Smrti Smail-age Čengića, dolazio je da je vidi. Jovan Subotić silazio je sa svoje visine slavom ovenčanoga pesnika i govorio sa njom kao jednak sa jednakim. I van skromnih granica srpske književnosti bilo se čulo ime ove neobične devojke: Johan Gabriel Sajdl posvetio joj jednu laskavu prijateljsku pesmu; sa Ludvigom Augustom Franklom bila je u velikoj prepisci, i u svojoj starosti pesnik je sačuvao vernu i nežnu uspomenu na prijateljicu iz mladih dana; češka pripovedačica Božana Njemcova njena je prijateljica sa kojom se dopisuje. Listovi su donosili njene slike, po svima krajevima pričalo se o pesnikinji iz Fruške Gore, ljudi su dolazili da je vide.

Kao darovito dete seoskog popa u Vrdniku objavljivala je već u svojoj trinaestoj godini. 1847 izišla je u Serbskom narodnom listu njena prva pesma. Ona je bila žarki rodoljub ("žarka rodoljubica") i pozdravila je plamen koji je 1848. g. bio zahvatio celu staru Evropu kao prvu svetlost mlade slobode srpske. Ona je pevala "slavenske lipe", sađene u Sremu kao "drveće slobode" u Francuskoj, Knićanina i njegove dobrovoljce sa fesovima i sa kuburlijama za pojasom, vojvodu Stevana Šupljikca, za kojega su se tolike nade vezivale, sve junake tragične i krvave Bune. U odelu od tri narodne boje, ona je išla pred narodnim povorkama koje su iz Fruške Gore stizale u Vukovar. Kada su se stvari okrenule rđavo po Srbe, kada su se sa visina Fruške Gore mogla videti bačka sela u plamenu, i kada se svaki čas očekivao prelaz Mađara u Srem, osamnaestogodišnja devojka, koja je čitala Šilerovu Jovanku Orleanku, zavetovala se da će sa gitarom u ruci otići u srpski logor i pesmom raspaljivati gnev i hrabrost srpskih boraca.

I od 1848. njeno ime se susreće u srpskim listovima i časopisima onoga doba, u Vojvođanci, Sedmici, Šumadinci, Fruškogorci, docnije u Danici, i bezimeno u Putniku i Komarcu. Njene pesme izilaze u tri maha 1850, 1855, i 1869. godine, i ona se pozdravlja ne samo kao lepa nada no kao ukras i ponos cele srpske poezije.

Jakim nacionalnim osećanjem svojim ona je imala puno pravo da svome imenu doda i reč "Srbkinja". Kad je govorila o staroj slavi srpskoj, veli Frankl, "glas bi joj zvučao nekako svečano-elegično". Svoju učiteljicu, odrođenu Srpkinju, koja joj je bila rekla: "ti si vrlo darovita; šteta što si od racke porodice", Milica je tako zagrejala, da su obe provodile noći, čitajući junačke pesme srpske, istoriju srpsku, i plakale nad propalom starom slavom srpskom.

Kuda me sada odvlači čuvstvo?
U polje tužno, u polje pusto,
Velikom grobu sreće i slave,
Junaka dični', carske glave,
Ah, svako Srpče koje se rodi
Srce ga prvo Kosovu vodi...


Svome prijatelju Franklu piše ona o srpskom narodu: "On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda". "Srpkost" i "ljubav k rodu", to je glavna, ako ne i jedina žica njene lire. Kao i svi koji su pevali u njeno doba, ona veliča spomene stare slave i sjaja, Dušana i njegove pohode i pobede; ona tuži nad grobovima gde su pokopane nade srpske, lije suze nad Kosovom, nad mrtvom glavom čestitoga Kneza i plahoga Miloša Obilića. Ona veliča uskrs naroda srpskog, Karađorđa, Hajduk-Veljka, Miloša Obrenovića.

Ona je bila jedna od onih vrlo retkih naših pesnika toga doba koji su imali simpatija za Srbiju. Naši romantičari, čak i Ljubomir P. Nenadović, unuk i sin heroja iz borbe za oslobođenje, imali su ljubavi i pesama samo za krševe Crne Gore i njene junake, a Srbija im je izgledala obična, zemaljska, nedostojna da se njeni istrajni napori i prozaično napredovanje opevaju na jednoj romantičarskoj liri. Milica Stojadinović je volela Srbiju, "moju pravu otadžbinu", veli u jednom pismu, to "malo čislo u slobodi", taj "odlom od velikog carstva", dragu zemlju gde "slobode drvo cveta", dragocenu zalogu bolje budućnosti narodne.

Kada je 1862. otpočelo bombardovanje Beograda, ona je kao na krilima doletela u Beograd, i iz varoši po kojoj su ležala mrtva telesa i gde je vazduh mirisao na barut, ona piše svome prijatelju Đorđu Rajkoviću: "Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim vojnike srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti, kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đorđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni'! Kad sam u veče polazila, čisto bi' plakala, što odlaziti moram".

Sva je njezina poezija rodoljubiva, opšta, poučna i prigodna. Ona sasvim pripada starijem našem pesničkom naraštaju, onom koji je pevao četrdesetih godina 19. veka. Ona ceni Njegoša i hvali Branka Radičevića, ali ga žali kao žena, njegovu mladost, one suze i venac Vukove kćeri na grobu u Marksovom Groblju. Pesnici koje ona čita i uzdiže to su kod Nemaca Herder, Klopštok i Gesner, pored Getea i Šilera, a od srpsknh Jovan St. Popović, Đorđe Maletić, Nikola Borojević, Jovan Subotić. U njekom dnevniku "U Fruškoj Gori" sama je opisala jednu naivnu, gotovo detinjastu romantičarsku scenu. Došao joj je u pohode Subotić sa svojom mladom ženom. "Pesnikova ljuba" veli svome mužu: "Stanite, pevče, da vam vaš venac pročitam", i čita mu stihove koje mu je Milica posvetila. On, uvek svečan, zategnut i sujetan, pruža joj ruku, i sa olimpijske visine govori: "Ja se radujem i ponosim što mi ga je vaša ruka isplela". A ona mu odgovara: "Žao mi je što nisam toj dičnoj glavi umela lepši saviti venac".

Ona je jako, neobično, za naše prilike i za naše žene, jedinstveno volela književnost. Iz ljubavi za poeziju, ona je promašila ceo svoj život, i bila žrtva knjiga i jednog književnog višeg sna života. Poezija njena je suviše prigodna i "objektivna". Dobra "pesmotvorka" imala je osećanja ali se brižljivo čuvala da onom što je intimno, lično, njeno, dade izraza. Vrlo su retki koliko toliko topliji i bolji stihovi u njezinoj ladnoj stihovanoj prozi. I retke oaze su njene pesme kao ona Na smrt jednoj lepoj seoskoj devojci umrloj 2 marta 1855.

Možda jedina dobra rodoljubiva pesma njena to je Srbsko Vojvodstvo, ispevana 1867:

U Fruškoj Gori blizu kod Siona
U zadužbini majke Angeline,
Tu mračnog groba otvaraju s' vrata
Despota Đurđa sužnoga da prime.
Tu leži despot; ime, vlast despotsku
Zajedno s njime pokri zemlja crna.


Milica Stojadinović Srpkinja — U Fruškoj Gori 1854.

Milica Stojadinović ostavila je trajniji spomen svojim pesničkim dnevnikom U Fruškoj Gori, pisanim od 3. maja do 22. septembra 1854, i izdanim u tri sveske, prva 1861. u Novom Sadu, druga 1862. u Zemunu, i treća 1866. opet u Novom Sadu. Danju zauzeta domaćim poslovima, čitanjem ili devojačkim sanjarijama, ona je uveče, u tišini, u svojoj mirisnoj sobi devojačkoj, beležila utiske koje je dan ostavio na njenu osetljivu dušu, unosila svoja pisma Ljubomiru P. Nenadoviću, Vuku Karadžiću, prevode iz Frankla ili Balzaka, narodne pesme i pripovetke, refleksije o sadanjem vaspitanju mladih devojaka, ceo jedan mlad, svež život, svu svoju osetljivu i knjigama zagrejanu dušu. Taj život mlade pesnikinje ima poezije, pored svega prozaičnoga okvira u kome se kreće. Ona je kći seoskoga popa, sama živi seoskim životom i hvali se svojom "selskom prostotom". Ona šije košulje, plete čarape, tka na razboju, pere rublje, mesi hleb, nadgleda kako se vinograd okopava i trava plevi. Ona se dobro oseća u toj seoskoj atmosferi, u mirisu planinskoga vetra i bosiljka iz male bašte. Ujutru krupnim očima svojim ona gleda buđenje života na selu koji su seoski petlovi oglasili, sluša blejanje ovaca, rikanje volova, pucanje bičeva, pesme kopača ranilaca. Ona voli taj prost svet i ima toplih simpatija za seljaka, "na koga trude Bog blagu rosu i plodnu kišu šalje." Ona obilazi bolesnike, uči seoske devojke ženskim radovima, piše molbe onima koji imaju posla sa sudom, roditeljska pisma momcima u "soldačiji," a kada prođe selom, goluždrava seoska deca lete joj u susret i u naručja.

Slobodne časove ona provodi u strasnim čitanjima, i nikad ne može da se nažali što nema vremena da se sva preda snovima i iluzijama koje knjige daju, da podigne svoj vazda otvoreni duh, i da ispuni svoju nemirnu devojačku dušu. Ona zaboravlja na svoju sitnu egzistenciju kćeri seoskoga sveštenika, čitajući Getea, "evangelista našeg stoleća", mračnog i poetičnog, "sa razdrobljenim srcem" Bajrona, osećajnoga Žan-Žak Rusoa i patetičnoga Šilera.

U njenom dnevniku ljubav prema narodu i ljubav prema prostom životu i prirodi slivaju se u skladnu celinu. Ona je zadahnuta idejama Žan-Žak Rusoa. Svršila je "oberšul" u Varadinu, bila na "izobraženju" kod jedne "vaspitateljke, poreklom Mađarkinje i blagorodnice," naučila je nemački i svira u gitar, ali ona ne voli to pomodno, tuđinsko "vospitanije", sav taj "otrov zapadne civilizacije." Ona hoće da srpska devojka u prvom redu bude Srpkinja, rodoljubiva, pobožna, skromna i radna, da voli svoj maternji jezik, svoju pradedovsku veru, prirodan život, blage naravi. Ona se ponosi time što u kući radi kao i obična seoska devojka koja knjigu nije u ruci imala. Malo prije, veli ona, da je došao tko, bi začuđeno pogledao kad mi mama reče: "Idi umesi jednu pitu za ručak". "Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka".

Ona smatra za veliku nesreću narodnu što "učena i otmena klasa" upada u "ništedržanje" vere i crkve i što se za merilo obrazovanja počinje uzimati neverovanje. "Ja se srdim", veli ona, "na našeg velikog pesnika Njegoša, što je kazao, da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, to nas bar iskustvo uči".

Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izveštač. Njenu reportažu pod naslovom Srce i barikade iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba, objavio je Madžarski dnevnik iste godine. Pred kraj života, napustivši Vrdnik, prelazi u Beograd, gde je i umrla 25. jula 1878. godine, potpuno zaboravljena u krajnjoj bedi. Sahranjena je u dvorištu manastira sremske Ravanice, koji se nalazi na ulazu u Vrdnik. Savremena kritika Milicu smatra predvodnicom plejade ukletih srpskih pesnika. Njena lirika se smatra "osnovom srpskog sentimentalizma" i vezom srpskog pesništva sa Evropom toga doba.


prema članku Jovana Skerlića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 01:05:46 pm »

*

PESNIKINJA MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA (1830—1878), "PONOSNA KĆI SREMA"





NEŽNA VILA FRUŠKOGORSKA

Iz daleka dolaziše da vide njene "nadzemaljske oči". Posećuju je Jovan Subotić i Ivan Mažuranić, Johan Sajdl joj posvećuje pesmu, svojim stihovima veličaju je Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković, Vuk je zove svojim "čedom Fruške", knez Mihailo sebe smatra njenim prijateljem i zaštitnikom, mitropolit Mihailo je lično poziva u Beograd, a Njegoš za nju veli: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori." Kako je moglo doći do toga da skonča u bedi i samoći, preživljavajući od daća i zadušnica na beogradskim grobljima? Šta se to desilo sa njom, šta se to desilo sa nama?

Srem. Sveta Fruška Gora. Bukovac i Vrdnik. Tačke u kojima počinje put slavne Srpkinje, Milice Stojadinović. Nije slučajno Milica potekla iz ovog dragulja srpskog, posutog svetim manastirima i ispresecanog bogotražiteljskim putevima, iz te zemlje svetionika i pribežišta, zemlje s viševekovnim "pogledom na Srbiju". Ovaj predeo, sa mnogo slojeva, istorije, mita, viteštva i molitve, odredio je umnogome život, snove, ideale i poeziju Milice Stojadinović.

Milica srpska Pesmotvorka, Milica "Vrdnička vila", Milica Jovanka Orleanka, Milica patnica srpska. Sva ova lica u nežnoj ličnosti vrle Srpkinje, te Milice, koje se, avaj, sa velikim zakašnjenjem opet prisećamo. Da li imamo pravo da naše velike ne prepoznamo na vreme, ili da sebe (ne njih!) jednostavno prepustimo takvom zaboravu kad nam se ushte?

Nekada je bila veoma poštovana, voljena i slavljena. Njena poezija treperi od rodoljublja i čistog, gotovo naivnog uzbuđenja i zanosa. Pripada starijem pesničkom naraštaju, onom koji je pevao četrdesetih godina XIX veka, ali je njena uzvišena osećajnost za srpski rod tesno povezuje i sa nastupajućim romantičarima. Ipak, Milica ne otvara svoje žensko srce, ne otkriva svoje devojačke snove, svoje tajne čulnosti. I veli:

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada,
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvstva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim?


Iz daleka su poznati dolazili u Vrdnik da je posete i da vide njene "nadzemaljske oči". Bila je Vukova mlada učenica, njegova "kći iz Fruške", i vredno je sakupljala narodne umotvorine, žarko želeći da "svet vidi ko su Srbi". Bila je prijateljica Ludviga Augusta Frankla, Johan Sajdl joj je posvetio pesmu, Ivan Mažuranić i Jovan Subotić joj dolaze u posete, Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković je veličaju svojim stihovima. Svuda se znalo za Milicu, pesnikinju srpsku. Veliki Njegoš je govorio: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori." Knez Mihailo Obrenović ju je smatrao svojom prijateljicom i slovila je kao njegova dvorska pesnikinja.


IZMEĐU ARKADIJE I TAME

Šta se to desilo, te Milica ostade sama i zaboravljena?

Postoje dva ključna, sudbonosna preloma koja su trajno obeležila Miličinu sudbinu, njen život i njenu smrt. Dva raskršća na tragičnom putu između Arkadije i Tame. Jedan momenat je svakako iznenadna smrt kneza Mihaila, a drugi je njen konačni odlazak iz Vrdnika u Beograd, nekoliko godina pred smrt.


 
Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura Srbije bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikad nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti se nije više javno angažovao, iako ga je kralj Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba. Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.

Smrću kneza Mihaila Milica gubi velikog prijatelja, ali i pokrovitelja. Knez Mihailo ju je veoma cenio kao pesnikinju i pomogao je štampanje njenih prvih zbirki pesama. Milica se često prisećala njihovih dugih razgovora, vođenih dok je bila na dvoru. Nikada se nije oporavila od tog gubitka, ali ostaje uspravna i visoka u svojoj patnji. Sve više ju je osvajalo osećanje udaljavanja; njime je prigušivala istinu da se u njoj začeo i raste nenadoknadiv gubitak. Od tada je lebdela u vremenu iščekivanja da se dogodi što se mora dogoditi.

Drugi momenat, njen konačni odlazak iz Vrdnika, opet je iznuđen. Bila je prinuđena da ode, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su "gazile tuđe noge". Te 1875. njen brat prodao je i njen poslednji vinograd, i veći deo njihove roditeljske kuće. Nije to mogla da gleda, da podnese. Napušta svoju Arkadiju, kako ju je često nazivala. Bol zbog svega što ju je snašlo možda najbolje ilustruju njene reči: "Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva." Ili: "Evo raj ostavljam, bez krivnje i greha."
 
Često predeli i duše stvaraju jedno drugo, a sada sve ono što je volela, postaje samo senka i misao.


GDE SE DENU TO SRDAŠCE NAŠE

Živela je još samo za svoju ideju da je potrebna svom narodu, svojim Srbima, da ih bodri svojom pesmom i da im previja rane svojim rukama. S tom idejom, na poziv mitropolita Mihaila, hita u Beograd. Mnogo kasnije, s tugom se sećala zidina Beograda koje je dolazeći ugledala sa parobroda "Diana", a taj pogled romaneskno je ovekovečila njena imenjakinja Milica Mićić Dimovska u svom romanu Poslednji zanosi MSS: "Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju."

Više nije bilo kneza Mihaila, njenog pokrovitelja, ali se nadala razumevanju  dobrostojećih, rodoljubivih srpskih gradskih porodica koje bi mogle biti zaštitnice takvog pesnika i umetnika. Nije bilo tako!

To su bili oni isti ljudi koji su svojom ravnodušnošću i pogledima s neosnovane visine, "sa vrha praznine", oterali i Katarinu Ivanović, kada se mlada slikarka, nadahnuta rodoljubljem, polovinom XIX veka obrela u Beogradu. Bila je tražena samo da slika portrete beogradskih malograđanskih kaćiperki u bogatim, zlatom izvezenim, pomodnim gradskim nošnjama. Do koje mere je išlo njihovo potcenjivanje mlade slikarke pokazuje jedna epizoda zabeležena tokom njenog boravka u Beogradu. Jednom prilikom, slikajući jednu od srpskih gospođica u pejzažu, poče kiša. Nadmena gospođica se brzo ukrcala u svoj fijaker, ostavivši Katarinu Ivanović da se po kiši i blatnjavim ulicama vraća peške do kuće. Nju, Katarinu, tu nežnu, suptilnu dušu koja je drhtala od ljubavi prema svojoj mladoj otadžbini. Katarinu koja je sanjala da slika herojsku istoriju svoga roda, kao što je Milica pevala o tome.

Šta su te "vrle gospođe" znale o tome? Da li se neko tada obazirao na Katarinin ili Miličin bol? Ko je uopšte mislio o njima? Umeo je taj Beograd, o kojem se uvek snevalo i za kojim se u daljinama čeznulo, da bude tako nepravedan, tako okrutan prema svojima. Taj Beograd koji nije prihvatio Milicu Srpkinju! Taj Beograd koji je hrlio da ovacijama pozdravi takozvanu "srpsku Jovanku Orleanku" u liku Žane Merkus, a da istovremeno nije osećao svoju Milicu, svoju herojsku pesnikinju!

Bolelo ju je. Udaljavala se. Ona koja je posvetila čitav svoj život srpstvu, pevala o "slavenskim lipama" kao drveću slobode, o Karađorđu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima, vojvodi Stevanu Šupljikcu, o davnim srpskim kraljevima i junacima, o Lazaru, Obiliću, Dušanu. Ta, takva, naša Milica, srpska heroina, umire napuštena, zaboravljena. Zadnje mesece provodila je po grobljima, hodajući polako između krstača i živeći od zadušnica i daći.


BESEDE I DAĆE

Potresnu epizodu ovog Miličinog perioda navodi i Dimovska:

"Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruku bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso. Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo ritual, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio, kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene."
 
Milica umire na način kako umiru oni što su mnogo patili i izgubili sve, te u čudnom obrtu smisla postaju slobodni i mirni, gotovo neranjivi. Ma šta uradili, ništa nedostojno ih ne dotiče.

Nije Milicu ubila nemaština, materijalna beda. Ko dobro poznaje ženu, zna da ona "živi samo u zanosu, u oku muškarca, u tečnoj ljubavi vina". Milica je živela u zanosu za svoju mladu Srbiju, za njenu herojsku istoriju i njene junake, u zanosu koji se pružao sa njenog prozora ka vrdničkim vinogradima od čijih je plodova sama spravljala vrhunski bermet i šiler. U zanosu pri pogledu na stablo visoke marele na brežuljku, ka plavim bregovima, ka prašnjavim vrdničkim drumovima koji joj prljaše ivice haljine.

Zauvek odlazeći iz svog vrdničkog raja, želela je da svoj zanos preda Beogradu, mladim ustanicima, ranjenicima, da je prepoznaju kao svoju Jovanku Orleanku, večnu ljubavnicu srpstva, svoju Milicu Srpkinju. Mislila je da će svojim besedničkim darom pokrenuti iz duševnog mrtvila rodoljube okupljene oko Crkve i Društva "Crvenog krsta", ona, siromašna materijalno a bogata duhovno. Trebalo je da to bude konačni smisao njenog puta, kruna i ostvarenje ideala iz njene poezije.

Taj zanos ostao je bez odgovora. Beograd je nije razumeo ili nije ona njega. Niko više nije želeo da je prepozna. Gde iščeznu ona ljubazna gospoda koja pisaše o njenim "nadzemaljskim očima"?

Ubio ju je zaborav. Milica je morala da bude opčinjena da bi živela. Bez zanosa i opčinjenosti ostajala je prazna, beskrvna, apstraktna, besmislena. Progutala ju je gorčina i ona ostaje zauvek zgrčena u svojoj surovoj samoći, iščupana iz svog fruškogorskog raja. Sećala se još samo, ponekad, trave pune njoj tako omiljenog NEZABORAVKA.


Piše: Marina Matić | Srbija nacionalna revija

Napomena: Portret Milica Stojadinović Srbkinje (1850—1851), rad Pavla Simića
Narodni muzej, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 01:08:54 pm »

*

KAKO JE PEVALA MILICA STOJADINOVIĆ  SRPKINJA


VILA SASEČENIH KRILA, SRPKINJA

"Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori", govorio je Njegoš o Milici, a ona za privatni svoj život nije znala. Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji

Šta li joj je sve prolazilo kroz glavu dok je, sama i zaboravljena, lutala beogradskim ulicama? Dok je košava i poslednje nevoljnike terala da pobegnu s kaldrme, da prstohvatom zagrebu malo topline i u nozdrvama zadrže miris svežeg hleba kakve obližnje pekare.

Da li je tada uspevala da iz bunara sećanja prizove lipe u cvatu iz svog Vrdnika, nasluti "prvi izdisaj zelenog leta"? Je li još mogla da, ustreptala od rodoljublja, istisne iz duše ono svoje: "O, Srbijo, al' si lepa/Lepa kao venac cveća"? Ili je "vrdnička vila", ona koja se uvek i samo potpisivala početnim slovima svog imena i prezimena uz svugde obavezan dodatak Srpkinja, umela i mogla da peva samo tamo u plavičastoj izmaglici Fruške gore? Tamo gde su je, da bi joj iskazali naklonost, posećivali mnogi umni i važni ljudi ovog dela sveta.
    
Da li je još umela, želela, da se seća pošto je njen svet sada bio omeđen grobljanskim krstačama, ponajviše kad su zadušnice i daće? Imenjakinja joj Milica Mićić-Dimovska u svom romanu "Poslednji zanosi MSS" ovako je videla njene poslednje dane 1878, godine kad se, kao i svaka vila, uznela na nebo:

"Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruke bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso.   Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo obred, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene..."

A ne tako davno, na poziv beogradskog mitropolita Mihaila, iz svog Vrdnika konačno se preselila u grad koji je s čežnjom sanjala. Njena već pominjana imenjakinja, koja joj je svojim romanom podigla spomenik i na njega položila travku nezaboravak, ovako je opisala ushićenje pesnikinje kad je s parobroda "Diana" ugledala zidine Beograda:

"Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju."
    
Suze su na kraju presušile. Iz njenih "nadzemaljskih očiju" nestalo je zanosa.

NA BARIKADAMA

... Retki su bili oni koji su uživali takvo poštovanje okoline, bar ne oni kojima je reč u stihu bila glavna alatka u borbi za nacionalni preporod. Jer "Srećno da si mi Srpstvo za navek/Ovo je sveg mog života odjek... Sreća ti bila lepa, ko ruža,/Pa neka sudba men' pelen pruža/Kad će i duša srećna mi biti/Ako mi sreća tvoja grob kiti". A kad je burna i revolucionarna 1848. godina probudila nadu da će i njen narod posaditi "drveće slobode", ona je iz svog seoskog dvorišta, obučena u tri narodne boje, hitala na čelu povorke tamo gde su se ulogorili rodoljubi s puškama i čitala Šilerovu "Jovanku Orleanku".
    
O njenom beskrajnom rodoljubivom zanosu, kome je teško — čak i tada — naći premca možda ponajbolje svedoči zamerka koju je uputila Njegošu. ... Naime, bez trunke sumnje, ona piše: "Ja se srdim na našeg velikog pesnika Njegoša što je kazao da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, tako nas bar iskustvo uči."
 
Ni trunke sumnje niti kolebanja nije bilo ni kad je 1862. godine, u jeku turskog bombardovanja Beograda, pohitala u pomoć. Taj zanos, tu neodoljivu potrebu da jurne tamo gde je vazduh mirisao na barut, ovako je iskazala u pismu svom prijatelju Đorđu Rajkoviću:
    
"Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim junake srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đurđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni'. Kad sam u veče polazila, čisto bi' plakala što odlaziti moram!"

Njena reportaža iz Beograda, objavljena 1862. godine pod naslovom "Srce i barikade" u "Madžarskom dnevniku", donela joj je pridevak prve žene ratnog izveštača u nas.

KNEGINJIN BROŠ

I svet je primećivao tu njenu strast, s početka s izrazitim poštovanjem. Vuk Karadžić je nazivao "moja kći iz Fruške", Ljubomir P. Nenadović je hvalio njene "lepe pesme" i "čuvstva prava", Đorđe Rajković joj posvećivao stihove, moćni i nadmeni Jovan Subotić govorio s njom na ravnoj nozi, a Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik "Smrti Smail-age Čengića", dolazio joj u pohode. Njenoj poetskoj iskrenosti nisu odoleli ni nemački pesnici Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl posvećujući joj stihove i dopisujući se, dok je sa češkom spisateljicom Boženom Njemcovom dugo razmenjivala pisma. I narod, počesto neuk svet, stizao je na poklonjenje u dvorište njene roditeljske kuće u Vrdniku, listovi su se nadmetali ko će više i lepše da piše o njoj čije se lice blago smešilo s mnogih stranica.

Njen poštovalac i zaštitnik bio je i knez Mihailo Obrenović koji je i pomogao štampanje prve od tri njene zbirke jednostavno naslovljene kao "Pesme MS Srbkinje". Bila je, u razgovorima ugodnim i strastveno rodoljubivim, i čest gost na njegovom dvoru. Kneginja Julija joj, u kasno leto 1861. godine, u spomen na te susrete šalje i zlatni broš a uz njega i pismo:

"Ljubezna Milice! Vaš književni rad stekao Vam je u srpskoj literaturi lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje. Priznajući i ceneći Vaš trud po polju srpske literature i želeći da i u buduće svagda ostanete oduševljeni za napredak i duševni razvitak našega naroda, šaljem Vam jedan spomen kao znak moje blagonaklonosti. Julija"

Sudbina ovog lepog poklona kao da je bila ukleta, prateći ružnu sudbinu poslednjih dana "vrdničke vile". Naime, da bi se, bar zakratko, izvukla iz nemaštine koja je pratila poslednjeg njenog zemaljskog leta, 1878, Milica Stojadinović Srpkinja se obratila profesoru Jovanu Boškoviću u želji da proda Julijin broš. Nakit je ponuđen Narodnom muzeju, kao vredan materijalni trag i na pesnikinju i na kneginju, ali se s njegovom procenom odužilo. Smrt je bila brža. Novac je potom iskorišćen za njenu sahranu i isplatu zaostalih dugova.


NAROD, JEDINI LJUBAVNIK

Za privatni, svoj, život nije znala. Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji, junacima negdašnjim i bojevima sutrašnjim. ...

O svom narodu, svom jedinom ljubavniku, piše i Ludvigu Augustu Franklu, pesniku i svom bečkom prijatelju: "On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda..."

U svom lirskom dnevniku "U Fruškoj gori", izdatom u tri sveske (1861, 1862. i 1866), u kome je sabrala sećanja na ljude i događaje ilustrujući ih pismima i pesničkim beleškama, ona se hvali svojom "selskom prostotom". Piše o tome kako kao kći seoskog popa radi sve ono što rade devojke na selu: šije, plete, tka, pere... dok noći, uz sveću, provodi u strasnim čitanjima i pisanju. "Malo prije da je došao tko, začuđeno bi pogledao kad mi mama reče: Idi umesi jednu pitu za ručak! Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka..."

MIR U VRDNIČKOJ RAVANICI

Šta se dogodilo da "vrdnička vila", "stihotvorka" koju je Beograd dočekivao kao nijednog pisca pre toga, ostane samo i dugo, dugo zaboravljena?
    
Istoričari književnosti veruju da su tome doprinela dva važna, po nju sudbonosna, razloga. Prvi je iznenadna smrt, podmuklo ubistvo u Košutnjaku, kneza Mihaila, njenog prijatelja i zaštitnika, a drugi se pripisuje njenom konačnom odlasku iz Vrdnika u Beograd.
  
"Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura, bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikada nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti nije se više javno angažovao, iako ga je knez (potonji kralj) Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba... Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti."

Drugi razlog je, po svemu sudeći, njen odlazak s obronaka Fruške gore, "svoje Arkadije", na koji je bila primorana, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su gazile "tuđe noge". Naime, 1875. godine njen brat prodao je poslednji vinograd i deo roditeljske kuće i ona je videla, znala, da više tu ne pripada. Bol je ponajbolje iskazala rečima: "Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva."
 
U Beogradu je tada bilo sve manje onih koji su je poštovali i voleli. Kao da je njena reč, pesma, mnogima bila draža, potrebnija, dok je pevala izdaleka, sa svog Olimpa, s Fruške gore, "svetionika s pogledom na Srbiju". Ostala je sama i zaboravljena, grčevito u ruci u najvećoj nemaštini stiskajući onaj zlatni broš koji joj je kneginja Julija darovala za "književni rad koji je u srpskoj literaturi stekao lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje".
    
Umrla je u četrdeset osmoj godini, 1878. Ni njeni zemni ostaci nisu imali mira. MS Srpkinja sahranjena je u Beogradu, onda (1905) prenesena u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana LJ. Stojadinovića, tamošnjeg advokata, a danas počivaju u porti vrdničke Ravanice.
    
Da ne bude posve zaboravljena, skoro sto godina posle njene smrti (od 1975) priređuju se u Vrdniku i Novom Sadu književni susreti pod nazivom "Milici u pohode". Na njima se okupljaju književnici, slikari, vajari, svi oni umetnici koji pokušavaju da sačuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, ali i jednu iz grupe "ukletih pesnika".

                                                                                              
Autor: Petar Milatović | Politikin zabavnik | broj: 3077 | 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 01:10:44 pm »

*

MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA


PUT OD SAZVEŽĐA DO BEZNAĐA

Iz mračne dubine sokaka izviru dolazeći ovamo, ka vatrama oko kojih sedimo, sve novi i novi naoružani dobrovoljci, i ljudi i žene, kao da izviru iz slavne prošlosti, kroz koju se uvek za slobodu vojevalo. Kako koji stigne do barikade, zauzima busiju ništa ne pitajući; namešta pušku, skida torbu, gleda put zidina turske tvrđave i tek kada vidi da nije od potrebe u onom istom trenu pucati i klati se sa Turcima, okreće se polako i on ka vatri, seda, pripaljuje čibuk i počinje razgledati drugove"...

Otprilike ovim rečima peštanski "Mađarski dnevnik" prenosi uzavrelu atmosferu sa gradskih ulica, tog davnog jula 1862. godine, opisanu rečima svog ratnog izveštača iz Beograda, Milice Stojadinović Srpkinje. Nedugo zatim ovaj izveštaj će preneti i ostale evropske novine, po prvi put upoznajući javno mnenje Starog kontinenta sa stradanjem civila, bezobzirnim bombardovanjem i ubijanjem nedužnih građana od strane osmanlijskih zavojevača. Nakon sukoba na Čukur česmi, 15. juna 1862. godine, ubistva srpskog dečaka u redu za vodu i turskog razaranja grada, posebno nakon prvih izveštaja Milice Stojadinović, Beograd su preplavili strani novinari. Naslovne stranice celokupne evropske štampe vrvele su od brojnih zločina koje su činile tadašnje vlasti, stvarajući diplomatsku atmosferu koja će knezu Mihailu, pet godina kasnije, omogućiti da se konačno obračuna sa Osmanlijama i zauvek ih protera iz Srbije. Najveći doprinos tome dala je upravo Milica Stojadinović, prvi ratni izveštač u istoriji srpskog žurnalizma, romantična duša čiji će životni usud ići od hvalospeva i sazvežđa, do očaja i beznađa. ...

... Njene pesme veličao je i slavio Ljubomir Nenadović, Đorđe Rajković posvećivao joj je stihove, a Ivan Mažuranić dolazio je na Frušku goru samo da bi nju posetio. Njeno ime pročulo se i u inostranstvu: Johan Gabrijel Sajdl posvetio joj je svoju pesmu, a sa Ludvigom Augustom Franklom dugo je bila u prepisci. Njenim čarima nije odoleo ni jedan vladika, Petar Petrović Njegoš... Pa opet, ma koliko joj se divili i slavili, ma koliko isticali njeno rodoljublje i doprinos razvoju patriotske svesti, zaboravili su je još za života. Umrla je 1878. godine u Beogradu, sama i gladna, ispred podruma zgrade u Savamali u kojem je provela poslednje dane života. Sahranjena je o trošku grada na starom Palilulskom groblju, nasuprot crkve Svetog Marka, da bi tek nakon 27 godina njeni posmrtni ostaci bili preneti u porodičnu grobnicu u Požarevac, grad u kome je svojevremeno živeo i službovao njen brat Ljubomir.

Naravno, nije Milica jedina u našoj istoriji koja je u mladosti hvaljena i slavljena, a pred kraj života zaboravljena i prepuštena zloj sudbini. ...

U Beograd dolazi na poziv mitropolita Mihaila, sa idejom da je potrebna svom narodu, da ga bodri svojom pesmom i podstiče u godinama uoči konačnog sticanja nezavisnosti. Istina, više nije bilo njenog pokrovitelja kneza Mihaila, ali se nadala razumevanju dobrostojećih, rodoljubivih srpskih građana, koji bi mogli biti zaštitnici takvog pesnika i umetnika. Nažalost, nije ih bilo. Beograd i Beograđani ogrešili su se o svoju herojsku pesnikinju, kako su je nazivali samo par godina ranije, prepuštajući je sebi, svojoj sudbini i neumitnom kraju. Ona koja je čitav život posvetila pevajući o srpstvu, Karađorđu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima, o vojvodi Stevanu Šupljikcu i davnim srpskim junacima poput Lazara i Obilića, dočekala je da je Srbi zaborave za života.

U Beograd je stigla uoči srpsko-turskih ratova 1876. godine, gde se odmah prijavila za bolničarku. Osiromašena, bolešljiva i tuberkulozna, stanovala je u Savamali, u kući jednog Grka trgovca. Kosta Hristić je zabeležio da se ulicama često viđala jedna visoka, bleda i uvela žena, koja je posrćući i spotičući se išla praćena podsmehom gradske dečurlije. Poslednje dane provela je u velikom siromaštvu, o čemu svedoči i pismo koje je uputila svom prijatelju Ludviku Avgustu Franklu: "Ako želite da vam pišem, pošaljite mi onda hartije i kuvertu sa markom, jer ja nemam ni pare da bi ih mogla kupiti. Zato i pesme više ne pišem".

Savremenici pišu da se pred kraj života propila i da je bila u očajnom stanju. Bolji poznavaoci, međutim, pišu da je nije ubila beda i nemaština, već njena neispunjena misao koja ju je u Beograd i dovela. Živela je u zanosu za svoju mladu Srbiju, za njenu herojsku istoriju i njene junake, nadajući se da će svojim besedničkim žarom pokrenuti iz duševnog mrtvila beogradske rodoljube. Trebalo je to da bude konačni smisao njenog puta, kruna i ostvarenje njenih ideala, ali je njen zanos ostao bez odgovora. Beograd i Beograđani su, očigledno, uveliko slavili neke druge junake i neke drugačije vrednosti u kojima nije bilo mesta ni za patriotizam, ni za rodoljublje.


Autor: Vlada Arsić | 11.12.2011. | Press online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Mart 09, 2011, 02:30:46 am »

**

MILICA STOJADINOVIĆ, SRPKINJA


Godine 1861. bila je Milica Stojadinovićeva, pojetkinja srpska, prikazana knezu Mihailu i kneginji Juliji, koji su je vrlo lepo primili, i kneginja joj pošalje kao spomen zlatan nakit za grudi — broš — Jovanovićev "Javor" od g. 1862. (br. 1.) donosi i pismo, kojim je knjeginja svoj dar propratila; ono glasi: "Ljubezna Milice! Vaš književni rad stekao vam je u srpskoj literaturi lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje. Priznajući i ceneći Vaš trud po polju srpske literature i želeći da i u buduće svagda ostanete oduševljeni za napredak i duševni razvitak našega naroda; šaljem Vam jedan spomen kao znak moje blagonaklonosti. Julija. (u Beogradu 28. okt. 1861.)
 
Ovaj nakit, što ga je Milica dobila od kneginje Julije imao je svoju sudbinu. U krajnjoj nevolji htede ga Milica godine 1878. u Beogradu prodati i obrati se toga radi prof. Jovanu Boškoviću, koji broš taj preda narodnom muzeju kao spomen i od Milice i od kneginje Julije. Pregovori tekoše duže a Milica umre međutim. Novcem za brođ sahraniše srpsku spisateljicu i isplatiše joj dugove.

Milica se nije htela udavati, ona je ljubila samo Srpstvo. Imala je priliku da se uda za jednog Nemca, ali nije htela ni pošto. Na jedno pismo toga prosioca njezinoga Nemca, odgovorila je Milica srpski: "Ne mogu, ne smem Vas ljubiti." Uzalud ju je Vuk nagovarao da pođe za tog Nemca, ona ga nije poslušala. Vuk joj piše: "Ne pustajte Vi toga Vašega Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Nemicom, no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju, a Vi još možete pridobiti novu zaslogu u Srpstvu ako muža svoga kojom srećom nagovorite, te primi naš zakon."

A evo šta ona o tome piše pesniku Ljubomiru Nenadoviću "...posle su mi (Nemci prijatelji u Beču) govorili da im sna budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga, za koje bi ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost kako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti."


("Iz srpske književnosti" od M. Savića.)

[postavljeno 25.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Septembar 25, 2012, 03:44:35 am »

*


MILICA STOJADINOVIĆ SRBKINJA





Monument to Milica Stojadinović-Srpkinja,
1912, Vrdnik Monastery


U porti vrdničke Ravanice, na godišnjicu Kosovske bitke, 28. juna 1912, podugnut je spomenik Milici Stojadinović Srbkinji, rad vajara naivca Jovana Pešića.


* * *

Umrla je zaboravljena i u velikom siromaštvu, u četrdeset osmoj godini, 1878. u Beogradu, na pločniku ispred podruma u kome je živela i sahranjena o trošku grada. Najpre je saharnjena na Tašmajdanskom groblju, na mestu gde se sada nalazi Crkva Svetog Marka. Sima Milutinović za Beogradski grob napisao je sledeće:
"U nekom zapuštenom grobu, večno su sklopljana dva lepa bistra oka Milice Stojadinović Srpkinje, pesmotvorke i spisateljice srpske."
Kasnije 1905. godine, u vreme kada se vršilo premeštanje na Novo groblje, njeni zemni ostaci su preneseni u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana (Ljubomir) Stojadinovića, tamošnjeg advokata. Njen pobratim Svetolik Lazarević tim povodom je napisao pesmu:

"Plemenita krasna dušo,
hvala ti na trudu tvom.
Ti ćeš ostat' večno mila
u junačkom rodu svom."


* * *

"Njeni književni prijatelji, koji su se zanosili Bajronom, nosili duge kose i igrali uloge fatalnih ljudi svršili su kao bogati ljudi i ugojeni građani. Ona je ostala u poetskim iluzijama svoje mladosti i stradala što je takva ostala. Njen se život nije ostvario: ona je prošla pored ljubavne sreće, a književna slava je prešla preko nje." [Jovan Skerlić]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Oktobar 18, 2015, 08:08:47 pm »

*

O MILICI STOJADINOVIĆ SRPKINJI


Ovo malo ko od nas da zna?! Malo je takvih verujem u to, siguran sam da se i u srpskom jeziku i književnosti što se tiče obrazovanog programa u obrazovanim ustanovama malo spominje o jednoj od najplemenitijih, najhrabrijih žena Srbije. Iako je u to vreme živela u Vrdniku, tadašnjoj austo-ugrarskoj njeno srce je ispunjavalo jedino i samo ljubav prema svom narodu, prema ljubljenoj domovini. Nije se stidela što je SRPKINJA, nije imala kompleks, niti je želela nekog za sebe u kome ne teče srpska krv. Da je bila to što nije, bila bi možda nešto drugo. Da su okolnosti bili drugačije, bila bi ili nemačka Snaja, ili crnogorska Knjeginja ili srpska Majka! Nije želela, nije smela, niti je imala nada za to. Smrt majke pa i oca, Milicu su jako pogodili.

Fenomen je to dakle, naše društvo i nedolično ponašanje prema ženama! Milica koja je bila najistaknutija pesnikinja jednog doba, srpska Jovanka Orleanka, prva žena ratni izveštač, jednostvo borac svim svojim srcem za svoju domovinu, zaboravljena je. Otuđena je od svog srpskog porekla, negde prelivena slojem mulja zatrpanja, ugažena! Stidimo li se? Milica je svojim bolom i tugom završila tragično kao prosjak, kao sirotinja na prestoničkim ulicama. Umrla je i bačena je. Smrt je nije iznenadila, alkohol je uzeo pod svoje i gubitak svake nade za nju. Njena jednostavnost ju je krasila, devojka koja je bila pre svega lepa iznutra pa tek onda spolja. Jer kako jedno biće može da bude ružno, radeći sve te stvari. Ispunjena svim talentima jedne ženske lepote, bila je pre svega odana kći svojim roditeljima, svojim prijateljima i svojoj domovini. Iako je sudbina bila na pogrešnoj strani, Milica je osetila jake udarce. Nije imala izbora, nije znala da ga pronađe. Svojom odanošću prema Srbiji odbacivala je sve ponude tada raskošnog života Beča, Beograda i mnogih drugih "metropola".

Njen duh i dan danas živi, bar u nekim ljudima, bar u većini žena, taj osećaj lepote i dobrote jednog ljupkog a u senci jakog bića! Samo ju je njen Bukovac zaboravio, njen Vrdnik, njen Beograd! Znam za kuću u Vrdniku u kojoj je živela Milica, znam da na njoj mogu samo da pronađem ploču na kojoj je uklesano: ovde je nekada davno živela prva srpska pesnjikinja Milica Stojadinović Srpkinja, i to je sve. Kuća je naglo oronula jer je njen vlasnik preminuo pre nekoliko godina, deci to nije važno, vide je samo kao još jednu obavezu. Milica u Vrdniku ima i spomenik pored Manastira Ravanica, u kome je jedno vreme boravila. Milicina soba koja je na samom početku konaka manastira, ima pogled na ceo Vrdnik, na celu njenu Frušku! Osnovna škola takođe nosi njeno ime, padom socijalizma u Srbiji, i konačnim slomom jedne ideologije i Moše Pijade, dobila je jos jedno znamenje. Da je njeno! Da se diči naraštajima kojih je u tom mestu sve manje i manje.

Ovo je samo uvod o Milici Stojadinović Srpkinji, o njenom liku i delu. O ovoj mirnoj pobuni za negovanje njenih dela, njenog lika i zalaganja za svoju domovinu. Iako je ideja slaba, želja je jaka, nadam se da ću vas jednom prilikom moći sve ugostiti u muzeju Srpkinje. Borba će biti duga ali nadam se za neko dolazeće vreme za ponos!


M. S.

njegovoj pesnikinji ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Oktobar 19, 2015, 01:19:38 am »

*

IZLOŽBA POVODOM 175 GODINA ROĐENJA MILICE STOJADINOVIĆ SRPKINJE


Biblioteka Matice srpske priredila je izložbu povodom 175 godina od rođenja Milice Stojadinović Srpkinje (1830—1878), jedne od prvih žena pesnikinja u srpskoj književnosti. Izložba predstavlja stvaralački opus Milice Stojadinović Srpkinje, literaturu o njenom životu i radu i faksimile rukopisa i fotografije. Izložena građa odabrana je  iz zbirki Biblioteke Matice srpske i Rukopisnog odeljenja Matice srpske.  Prateći  katalog izložbe sadrži hronološki popisanu građu i odlomke tekstova Radmile Gikić, Ludviga Augusta Franka, Stevana Radovanovića, Jovana Skerlića, Predraga Protića, Marije Kleut, Mirjane D. Stefanović, Radivoja Stokanova, Đorđa Rajkovića, Milivoja Nenina, Anice Savić Rebac, Milana Savića i Luke Hajdukovića.

Milica Stojadinović Srpkinja rođena je u Bukovcu. Školovala se u Petrovaradinu, živela u Vrdniku, gde je i započela svoj književni rad, a kasnije u Beogradu. Prve pesme objavila je u časopisima Serbski narodni list, Fruškogorka, Šumadinka i dr. Godine 1861. u Novom Sadu je objavila prvu knjigu njenog čuvenog dnevnika U Fruškoj gori 1854, drugu 1862. u Zemunu i treću 1866, takođe u Novom Sadu. Ovaj lirski dnevnik je istovremeno i književno delo i dokument o tadašnjem vremenu. U njemu Milica Stojadinović Srpkinja  piše o prijateljstvu sa Vukom Karadžiđem, Minom Karadžić-Vukomanović, o boravku u Beču, kao i o susretima sa Mihailom i Julijom Obrenović, književnikom Franklom i drugima. Milica je dugo vodila prepisku sa Vukom i Minom Karadžić (1849—1873). Sačuvana pisma svedoče o Miličinoj pomoći Vuku u sakupljanju folklorne građe, i poreklu niza umotvorina koje je Vuk objavio. Ovu korespodenciju, u vidu knjige Milica-Vuk-Mina, priredila je Radmila Gikić, složivši 114 pisama onako kako su nastajala uz propratni tekst autorke.

U čast Milice Stojadinović Srpkinje, u Novom Sadu, Bukovcu i Vrdniku, održava se, svakog oktobra, pesnička manifestacija Milici u pohode u okviru koje se dodeljuje i književna nagrada za poeziju ''Milica Stojadinović Srpkinja''. Nagradu dodeljuje Zavod za kulturu Vojvodine. Autori izložbe o Milici Stojadinović Srpkinji i kataloga su Ksenija Šulović i Olivera Mihajlović...


Godina 2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Oktobar 19, 2015, 02:08:14 am »

**

KNJIŽEVNI SUSRETI "MILICI U POHODE", DUŽE OD TRI DECENIJE ČUVA SEĆANJE NA VRDNIČKU VILU


USAMLJENOST JE BILA NJENA KOB

Njen status nezavisne spisateljice u onim konvencionalnim vremenima, dokaz je moralne čvrstine i lične hrabrosti

KNJIŽEVNI susreti "Milici u pohode", posvećeni srpskoj pesnikinji 19. veka, vrdničkoj vili Milici Stojadinović Srpkinji (1828—1878), predstavljaju danas uglednu i prestižnu manifestaciju. Više od trideset godina (prvi susreti su bili 1975) tu se okupljaju književnici, slikari, vajari, čitav jedan svet kreativnih ljudi, koji čuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, sa namerom da se svojim stvaralaštvom nadovežu na bogatu tradiciju srpske kulture. Manifestacija je bila podsticaj za čitav niz istraživanja i afirmaciju senzibiliteta čitave epohe. Pohod duhovnom zavičaju vrdničke vile za proteklih tridesetak godina bio je inspirativan.

U dalekoj prošlosti Milica je imala prethodnice u srpskoj istoriji i književnosti (monahinja Jefimija, kneginja Milica, Jelena Balšić i dr), a od onih koje su joj prethodile neposredno (Eustahija Arsić, Julijana Radivojević i Anka Obrenović) jedino je ona postala legenda.

Prva tema Milice Stojadinović Srpkinje je rodoljublje kao inspiracija i to je kod nje posebnog karaktera. Njeno rodoljublje, opsednutost prošlošću, ali i Fruškom gorom, proisteklo je iz patrijarhalnog okrilja roditeljske svešteničke kuće. Od malena vaspitavana u nacionalnom duhu, ova pesnikinja će u svom patriotskom zanosu i adoraciji junaka iz prošlosti srpskog naroda, pevati o Kosovu, "velikom groblju, gde je jedno puno slave carstvo pogrebeno". Jedna od ključnih imenica za Milicu je Kosovo, a njena preokupacija srpskim bosanskim temama bila je u potpunosti u skladu sa nacionalnim kolektivnim zanosom onoga vremena. Posebno je dragocen dnevnik Milice Stojadinović Srpkinje. U svetlim likovima srpske istorije i usmenog predanja, ona je nalazila i podstrek za borbu Srba 1848. godine. Bila je ponosna na srpsku prošlost i nesrećna zbog zle sudbine srpskog carstva. Istovremeno, njeni kontakti i živa korespondencija sa uglednim evropskim ličnostima (Ludvig August Frankl), govori o njenom nastojanju da se teme i sudbine tretiraju i osmatraju na širem, evropskom atlasu ratova i blagostanja.

Isidorina opaska o Vukovom putu koji nas vodi u Evropu i Dositejevom povratku u zavičaj sa bogatim prtljagom evropskih prosvetiteljskih ideja, u Miličinom slučaju važi kao istina koja obuhvata obe mogućnosti.

Poznate su bliske i prijateljske veze Milice Stojadinović Srpkinje sa savremenicima, Ljubom Nenadovićem, Đorđem Rajkovićem, Vukom i Minom Karadžić i drugima, a veoma je poštovana i u naše vreme bila je inspiracija pesnicima i slikarima, koji su želeli da sačuvaju uspomenu na njen lik i njenu ličnost. Godinama već iz svih krajeva naše zemlje, ali i iz inostranstva, dolaze umetnici na ovu manifestaciju koja se odigrava u Novom Sadu, Irigu, Vrdniku, Bukovcu, Krušedolu, Hopovu...

Najzad, i nikako na poslednjem mestu, njen status nezavisne spisateljice u onim konvencionalnim vremenima, dokaz je moralne čvrstine i lične hrabrosti. Usamljenost je bila njena kob, uprkos signalima koje je o svojim oduševljenjima i ukupnoj osećajnosti slala na sve strane. Tako onda njena pisma postaju očajnički, skoro brodolomnički vapaj (ne jedino u onoj poslanici Đorđu Rajkoviću u kojoj otkriva datum svog rođenja), a fruškogorske dnevničke beleške, nalik na hroniku sećanja i romantično shvaćenog panteizma. Njena predanost opštoj stvari bila je totalna, dok je njeno gubitništvo stvorilo jednu od najtragičnijih biografija stoleća.

(Autorka je jedan od laureata nagrade "Milica Stojadinović Srpkinja")

Jelka Ređen

[postavljeno 26.04.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: