sledeća tema »

[Angelina]

*




TANASIJE MLADENOVIĆ
(Saraorci, 15.04.1913 — Beograd, 13.01.2003)


Pesnik Tanasije Mladenović je rođen u Saraorcima kod Smedereva 1913. godine. U Smederevu završava gimnaziju, a u Beogradu Pravni fakultet.

Bio je učesnik narodnooslobodilačke borbe. Posle rata bio je predsednik Komiteta za kinematografiju Vlade NR Srbije, poslanik u Saveznoj i Republičkoj skupštini, sekretar Odbora za prosvetu Savezne skupštine, član Zajednice evropskih pisaca — COMES, član Evropskog društva za kulturu.

Ono po čemu će se Tanasije Mladenović pamtiti jesu njegove pesme. Objavio je više od 14 zbirki pesama kao što su: "Pesme", "Pod pepelom zvezda", "Mrtvo vreme", "Psalmi po sinu", "Pomešane karte", "Rt Dobre Nade", "33 soneta", "Vetrometina i izgnanstva". Poslednja njegova zbirka objavljena je 2000. godine pod simboličnim naslovom "Kuća na drumu" (Verzal-pres) u kojoj pesnik tematizuje osećanja posle NATO bombardovanja. Raspon njegovog poetskog mišljenja kreće se od angažovanog socijalnog pesnika pre rata i intimističkog, zadubljenog u sopstveno ja, posle ratnih vremena.

U svom dugom životu, u naročito uzavrelom vremenu 20. veka i to još u Srbiji, Mladenović je bio svedok mnogih događaja. Jedan od dokaza je i knjiga "Usputne skice za portrete: Crnjanski, Andrić, Miljković, dr Rašković". Smatra se da je upravo on jedan od onih koji su omogućili povratak pisca "Romana o Londonu", Miloša Crnjanskog u Jugoslaviju.

Za života dobio je mnogo nagrada: Nagrada "7. juli", Nagrada BIGZ-a, Orden zasluga za narod i druge.—

Autor teksta nepoznat

[Angelina]

**
Stihovi Tanasije Mladenović


MEMENTO MORI

Duša je plamen u paučini tela,
Sužanj-ptica što htela bi da razmahne krilo
Prigušeni lepet, spregnut tajnom silom
Šum bez šuma, glas zamrlog vrela.

No i čovek je, tako, usred sveta bela,
Ptica u krletci, u čudu nebilom,
Otrovan i sapet; ko zatočen svilom
Svetlosti i mraka, vriskom i opelom.

I gde leti ona? Da l, ko telo, prah je?
Nebilicom nekom poklonjena smrti?
Iznad sviju stvari to što lebdi — strah.

A močvarna tuga — sve što čovek prti
Na plećima svojim. Ali, leša dah je
Ono što nas ledi. Putevi su strti.

[postavljeno 28.04.2010]

[Angelina]

*
Stihovi Tanasije Mladenović


ČEKAJ ME NOĆNO

Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca,
S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu,
Lak i gibak ko struna
Na plavoj pozadini vidika.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak
Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka
U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,
Planina, livada travnih i cveća utišanog,
U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,
Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja
Koje zatamne zrenik
Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,
Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti
Niz glatku zvezdanu putanju,
Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,
Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,
U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,

Kao u ptici pesma,
I kao urlik u vuku
Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza,
Na talasanju svih čula
Svih bića i svih stvari.

Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore
Kad pođe da nas traži
I stvori novi zanos.


IMA JEDNA STVAR

Ima jedna stvar koja se ne zaboravlja:
Svet je golem a mi u njemu izgubljeni
Pružamo jedno drugom ruke belje od mesečine,
Vetar zaborava im daje boju i lepotu kao na vazama grčkim,
Toplotu im osnažuje misao na bliskost
Našeg zajedničkog cilja.

Ima jedna stvar koja će se dugo pamtiti:
Prisutnost naših tela oslobađa duh od prastarih uza,
Lažnog stida i lažnih obzira,
I mi krećemo na put iza granica obaveznih laži,
Kraj mu se još ne vidi, ali iskustvo
Ali iskustvo koje se rađa u nama
Biće nam putokaz, biće nam vetrokaz,
Vodič kroz tamu naših lutanja, putovođ
Na svakojakim nužnim stranputicama
Koje odasvud vrebaju protivu nas na ovoj tragičnoj planeti,

Tako malenoj i tako vedro zalutaloj
U maglinama noći, punoj hladnih
Zamišljenih i podrugljivih zvezda,
I stalnog neobuzdanog kruženja,
I nekog razuzdanog razora
Koji će nas, možda, i opametiti.

Ima jedna stvar koja će nas osvestiti:
Dovoljno da ljubav zauzme svoje izgubljeno mesto,
Dovoljno da razum povrati svoj nekadašnji sjaj,
Dovoljno da nas podseti na najvažnije:
Da svet je golem a mi u njemu izgubljeni
Tragamo večno za tvrdim obrisom takozvane Istine,
Dovoljno da nas izleči od svih sumnjanja,
I od zaborava na ono što ne treba
Nikada, nikada zaboraviti. / Projekat Rastko

[Angelina]

**
Stihovi Tanasije Mladenović


KUĆA NA DRUMU

Osećanje to — samo je košmarni san.
Noć olovna kad padne — u nju potone dan.

Potonuće to, uz gromki sev i mrak,
Samo je odzvuk razorni, i bespomoćja znak.

Kad grune, ko potop, udarni val i huk,
Ta nebesa se sruče, vazdušni odjekne buk.

Paskalova trska zadrhti, zgužva se ko vreća džak,
Pa krene u krtičje, i pipa noć i tlak.

Od teskobe i bola, dok grmi podzemni svod,
Sam sebe vidi ko dete, koje tek uči hod.

Raskriljene crne ptice u noćni kreni lov —
Da sruše zemlju i nebo. I duh. I kućni krov.


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010

[Angelina]

*
Stihovi Tanasije Mladenović


PORAZ
 
Nisam se spremao za poraz,
A on je ipak
Došao.
Trebalo je unapred znati
Da je udes neizbežan.
I da ga niko izbeći
Ne može.
I sama smrt je vrsta poraza.
Prirodna ili neprirodna,
Predstavlja i deo i poraz
Života.
Nedostajalo je samo jedno:
Najobičnije
Ljudsko iskustvo.
Zašto dedovi i očevi
Ne mogahu
Da nam ga
Prenesu?
Njihova propedevtika ostade
Sasvim bez odjeka.
Bez glasa
U našim srcima,
U dušama.
Kasno osetih
Da je lični doživljaj
Zaista neprenosiv.
Da je zasvagda moj,
I konačan.
Sujeverni bi rekli
Da je tako suđeno.
I da neka viša sila
Sređuje sve stvari
Na ovom svetu.
Odista, nisam se spremao za poraz,
A on je ipak
Došao.
 

SAD SMO KAO MORNARI
 
Sad smo kao mornari posle brodoloma.
Na našim obalama plutaju krhotine,
Razni otpaci i drveni odlomci,
Daske i poklopci, ali ne i čavli
I čelični bokovi i gvozdene otplate.
U tom mutljagu sveg i svačeg
Naziru se samo izgubljeni oblici
Propalih brodova, oko kojih kruže
Duše izginulih ratnika, kao oko svoje
Izgubljene domaje.
Rt Dobre Nade ostaje i dalje daleko od nas.
Ni slutiti nismo mogli
Da će nam tako brzo i neumitno brodovi
Biti razvaljeni vetrom i olujom.
I oštrim hridima, onim podvodnim
Opakim i podmuklim silama,
Tako lakomisleno i veselo
Zaboravljenim.
Izmoreno i preostalo ljudstvo
Sad se i samo vuče,
Poput olupina brodskih,
Po pesku i blatu —
Bodljikave istorije.
 

ŠKORPION

I u zodijaku nam se odavno
Sve ispreturalo, i sve
Okrenulo naopako.
Ko još veruje u razne znake,
U predznake, u čarolije,
U mutna znamenja
Rastočenog nam
Dana?
Na žaropeku, u kamenu,
I pod kamenim pločama,
U pustinjskom pesku,
Usijanom i pregrejanom,
Ti sakupljaš i pročišćavaš,
Zgušnjavaš kao ulje leta —
Usred praznog, pustinjačkog
Okoliša —
Svu snagu svog plamnog,
Svog gorkog
Otrova.
Povesnički jed kuvaš
I prekuvavaš u sebi.
Skupljaš ga neprestance
U svom izubijanom i kvrgavom,
Ljuskarskom, lomljivom
Telu.
Oklop ti je preslab za veće
Napore i bitke.
Za neprijatelje jačega usijanja
Od obične sunčeve
Vatre.
Sad su zapaljeni
Veliki ognjevi oko tebe.
Držaćeš se nekako, dok bude bilo
Zrnca makar snage.
A kad sasvim prigori,
Zna se,
Snažno ćeš zagristi —
Vlastiti rep.
Zodijak je odavno
Gotovo nečitljiv.
Zvezdoznanci i zvezdočatci
Kao da su potpuno izumrli.
Ako su ikada kod nas i postojali —
Predugo leže pod pepelom
Vremena.
Trebalo bi te uslikati.
Zatim srmom zlatnom izvesti
I uneti u zastavu.
A onda te preneti
I u grb,
Umesto ona četiri,
Naopako okrenuta,
Zlosrećna
Slova.
Nastupile su zaista
Ognjevite godine.
I meseci i dani.
Tvoj poslednji ugriz, pred konačno
Savijanje u školjkastu larvu,
Biće i zajednička smrt —
Čitavog škorpionskog
Roda.
Da li bolju sudbu, pitamo se,
Od samotrovanja
Uopšte zaslužuješ?
Predugo ta radnja traje
Pred očima mnogih svedoka.
Snaga već malaksava
U obruču snažnih vatara,
Koje su te odasvud skolile.
I sam otrov će, boj se,
Presušiti!
Igre se neumitno nastavljaju. / Opalo lišće

[Angelina]

**
Stihovi Tanasije Mladenović


UZNEMIRI VODU

Uznemiri vodu očešljaj vetar
Grivu jednog oblaka koji je zalut'o
Sunce te gleda

Rastvori kamen pokreni more
Na talasu trava odmori glavu
Sunce te gleda

Jedan sitan mrav zalud traži put
K'o reka k'o vetar k'o ti napokon
Sunce te gleda

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011

[Angelina]

**
Stihovi Tanasije Mladenović


NOĆ PRED POLAZAK

U tami ćuti selo moje drago,
ćuti selo moje i Srbija ćuti,
ćuti moje blago,
ljubavi moje najlepši dar.
U srcima tinja, u mraku plaminja —
nove bune žar.
 
Šušte kukuruzi. Nova žita zru.
Sa brega, proplanka,
u noći ovoj,
u noći ustanka,
jasen igra lišćem,
jasen me pozdravlja šumeć tihu setu.
I prošlosti mojoj koja me ostavlja,
i životu bivšem, i mom bivšem svetu,
ne poklanjam više
ljubav toplu, svu.
Ljubav moja odsad biće cvet u cvetu —
ljudi koji sa mnom pate, ginu, mru.
 
Srbija je ljubav i ljubav Srbija,
koja suncu pruža ruke svoje bele;
njene šume, polja,
hrastovi i jele;
njene noći divne i njen divni dan;
čežnja snažna, vrela,
i njen vreli san.
 
Odlazim... I nikad, nikad neće više
tenkovi mi tuđi kroz tišinu proći
polja mojih plodnih,
njiva mojih rodnih —
Kroz tiđinu dani il tišinu noći!
Kao mlado vino
kao plahe kiše,
kao more kad se uzgiba,
zapeni —
noćas seme bune rađa se u meni:
Srbija se neće umiriti više.
 
5. jula 1941.
 

ROMINJA VREME
 
Uspomene ginu, umiru i čame,
Tonu u živicu crne brazde.
Na severcu reskom trule i bazde
Otpadi poplavne tame.
 
Pomućeno vreme, uznemiren um!
Senilne reči utehe bez nade,
I mnogo štošta što nam krade
San. Bespuće, pepeo, razoreni drum.
 
Prestravljeno dete u noći vrišti.
Zapaljeno drvo, na mokrini, pišti,
I u vis vlagu i dim diže.
 
Rominja vreme a sećanje mre.
Zaborav se plodi i pokriva sve.
Memla, i zadah pacova što gmiže.
 

USTOKA
 
Ostavi sve to. Ostani sâm, opet.
Ne budi lutan, ni svoj, ni tuđ.
Svet već truli, i svud je memla, buđ,
A gasne sjaj na nebu, niz oblak propet.
 
Sve što je bilo počiva kao splet
Zanosa i čbilje, al sad već odjek samo siv,
Bez traga moći, ko prizor jedva živ,
Umrtvljen čami, čamro je svaki krst.
 
U mrtve vode odoše i san i dan.
U vazduhu plove, bez oklopa, ogljene lađe
Mladosti prošle, al zrelost nam — bez slike ekran.

I k'o da tâmni. Zalud bi svetlost da nađe
Nevidljivu putanju za prosvetljenja, snovna, duboka:
Sa zvezde besni ustoka, obesna, gnevna, žestoka!

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*
TANASIJE MLADENOVIĆ


VEČNE SENE I OPOMENE
Zoran Gluščević


Stvarati znači razmicati banalne naslage životne svakidašnjice da bi se otkrilo metafizičko jezgro bitisanja, pa ma kakvo bilo

"Sene i opomene" Tanasija Mladenovića, zbirka izabranih pesama jednog od naših najznačajnijih autora iz druge polovine XX veka, predstavlja nam poeziju kakvu danas teško možemo naći. Toplu i iznad svega iskrenu, buntovnu i srčanu, melanholičnu i metafizičku, punu emocija i bez straha pesnika da kroz stih glasno kaže šta misli i oseća.

Knjiga je objavljena nedavno, povodom godišnjice smrti velikog pesnika, u izdanju Narodne biblioteke Smederevo, a izbor stihova Tanasija Mladenovića napravio je naš ugledni književnik, književni kritičar i esejista Zoran Gluščević koji je, istovremeno, i pisac vrlo inspirativnog predgovora. Sa Zoranom Gluščevićem razgovaramo o poeziji Tanasija Mladenovića, i sudbini ovog pesnika da kritika izbegava da analitično govori o njemu.

Ističete metafizičnost Mladenovićeve poezije kao put kojim je pesnik dosegnuo do najvećih dubina ljudske sudbine. Pritom osluškujete muziku u toj poeziji, kao vrhunac pesničkog doživljaja… Metafizika i muzika, je li to najlepši spoj u umetnosti?

■ Pesnik koji se ne suočava sa metafizičkim problemima i ne pokazuje želju da stihovima odredi stav prema osnovnim egzistencijalnim pitanjima i nedoumicama koje posednu čoveka čim počne da traga za smislom života, takav pesnik ostavlja iza sebe veliku duhovnu prazninu u svom stvaranju. Jest da je to traganje skopčano s mukama, teškim iskušenjima i izazovima kojima nije svako dorastao kao i sa turobnim slutnjama ili otkrićima i saznajnim udarima koje ne može svako da podnese. Ali na metafizičku stazu pesnika, kao i svakog stvaraoca, upućuje njegov dar o koji ne sme da se ogluši.


U MORU BANALNOSTI

U stihovima Tanasija Mladenovića vidite luk između modernog i tradicije, a posebno ukazujete na emotivnost pesničkog doživljaja. Danas se, izgleda, pesnici stide emocija?

■ Emocija je kategorija koju ne izbegavaju samo neki savremeni pesnici iz straha da ne zapadnu u banalnost, sentimentalnost i kič. Pa ceo naš lični i društveni život ispunjen je morem banalnosti ili ispražnjen od svake emocije da za autentične emotivne impulse ostaje malo prostora. Pesnik ne živi u bezvazdušnom prostoru iako njegov senzibilitet nadmašuje njegovu okolinu. Ići ukorak sa vremenom koje ne podstiče emociju lakše je nego stvarati novu emociju ili novi doživljaj sveta ugrađivati u tradicionalne emotivne obrasce. Mladenović je smelo nastavio put svojih prethodnika koristeći melodiku i sliku da efektno izrazi svoj emocionalni svet. Njegove pesme pokazuju da se i tradicionalnim sredstvima mogu iskazati osećanja koja imaju univerzalni kod ali nose i pečat našeg vremena.

Tanasija Mladenovića određujete kao pesnika sa tragičnim osećanjem života. To osećanje progovara iz pesnikovog doživljaja istorije i tradicije, ali ono se nalazi i u odnosu pesnika prema savremenoj istoriji koju je stvarao, ali i kritikovao. Retki su takvi pesnici. Je li i u tome veličina Mladenovićeve poezije?

■ Za ovog pesnika karakteristično je da njegovo tragično osećanje nije tematski ni uslovljeno ni ograničeno, ono ima univerzalni antropološki karakter. Čovek je rođen kao tragično biće jer je ceo njegov život, ma koliko velelepan, moćan i dugotrajan, ipak određen metafizičkim ograničenjima koja on ne može da izmeni. Otuda se jedna vrsta metafizičke kobi provlači kroz sve teme ovoga pesnika, pa i one prividno najudaljenije od metafizike kakve su istorijsko iskustvo i savremeni društveni život. I na ovim temama se pokazuje koliko je tragično osećanje koje pesnik iskonski nosi u sebi kao svoje lično ali i opšte prokletstvo, u suštini jedan moćan kreativni modulator uvida u najtajanstvenije zagonetke i najzagonetnije tajne ne samo našeg subjektivnog nego i istorijskog i kolektivnog bitisanja.


VIDEO DALJE OD MNOGIH

Oseća se Vaša gorčina prema savremenoj književnoj kritici koja nije adekvatno ni prišla poeziji Tanasija Mladenovića, niti ju je (pre)vrednovala. Koji je razlog tome?

■ Dobar deo razloga za to leži u uslovima posleratnog razvoja naše književnosti i odatle vodi poreklo. Sukob modernista i tradicionalista bio je od ogromnog značaja za razbijanje ideoloških okvira koje je komunistička partija nametnula svoj umetnosti, a najviše književnosti. Tanasije Mladenović spadao je, zajedno sa nekolicinom mlađih pisaca, u onu majušnu grupu modernista koji su se borili istovremeno za moderan izraz i za slobodu stvaranja — za razliku od ostalih modernista koje su predvodili predratni nadrealisti i koji su samo predlagali partiji ili oberučke prihvatali "podelu" društvenih obaveza: vi nama pravo na slobodu forme, a mi vas bez pogovora, dakle nekritički, podržavamo u svim političkim odlukama i stavovima. Tasa nije bio čovek toga kova, partija je više dugovala njemu nego on njoj, pa je iskakao iz šeme. Nije čudno što se našao na "tradicionalističkoj" margini, jer nije smatrao ni da istorija počinje sa partijom ni da poezija počinje sa modernizmom i nadrealizmom. Težio je jedinstvu slobode i socijalizma i spajanju tradicionalnog i modernog. Ideološki dirigovana književna kritika to odmah kaštiguje nipodaštavanjem ili prećutkivanjem, a savremena kritika, sem malog po broju, ali velikog po književnom značaju, stvaralaca i kritičara, ne obavlja kako treba ni posao vrednovanja tekuće književne proizvodnje a kamoli da se vraća "unatrag" iako je u pitanju pesnik koji je u mnogim svojim pesmama bio bliži našem vremenu i video dalje od mnogih koji sada žive i stvaraju.

Da li je poema "Atlantik" koju izdvajate ključ za čitanje poezije Tanasija Mladenovića?

S pravom ste naglasili značaj poeme "Atlantik" koja dosad nije privukla pažnju jer, sticajem okolnosti, nije se našla ni u jednoj pesnikovoj zbirci niti u antologijama njegovog pesništva. Ta poema vizionarski definiše suštinu savremenih svetskih procesa iako je napisana pre pola stoleća, u trenutku kad naši društveni i politički teoretičari ni slutili nisu kuda vode ti tokovi. Ona nije samo ključ za razumevanje pesnikove kritičke misli nego i šifra za tumačenje našeg nacionalnog mentaliteta i mnogih zala i nesreća koje su nas snašle.

Anđelka Cvijić | Politika, 15.04.2004 | Knjižara

[Angelina]

*
Stihovi Tanasije Mladenović


KAD ČOVEK ODE

Kad čovek ode da li i ljubav sa njim odlazi?
Kad čovek krene da li se nebo za njim pokrene?
Raščinja li se lagano, dlanom, sudba zlokoba
I dan i noć u mrtvom nizu, da l' nežno kapnu
Otrov nastanka da l' jedno drugo u drugom traži
U trenu istom u poslednjem bolu, u belom blesku?
Il sva se smrzne ko što se mrzne u ledenom srcu srdžba zlobna
Da l' tiho sve vene, il sve se svrši u bučnom tresku?
Kad čovek vene i ljubav svene, al uvek stoji
Nešto što zrakom fantomski lebdi van našeg vida
Da l' ljubav ljudska oko nas kruži i dodir traži?
Skamenjen govor, dah našeg daha, da l' nađu odjek na drugoj usni?
...
Kad čovek ode, da l' sve sa njime, da li i ljubav sa njim odlazi?


STIHOVI JAČI OD SMRTI

Poslednja stranica biografije velikog pesnika Tanasija Mladenovića (1913—2003) je ispisana. Sa članovima porodice u sredu su je pisale i brojne Mladenovićeve kolege po peru, kritičari i prijatelji koji su jednog od poslednjih pripadnika pesničke "stare garde" otpratili do večnog prebivališta na Novom groblju.

I kako je uobičajeno da pesma nadživljava pravog pesnika, umesto posmrtnog govora, stihove Mladenovićeve pesme "Kad čovek ode" pročitao je glumac Dejan Čavić.


DOSLEDNI SANJAR

U Udruženju književnika Srbije u sredu je održana komemoracija nedavno preminulom velikom pesniku Tanasiju Mladenoviću. O životu i radu velikana srpske književnosti, autoru dvadesetak zbirki pesama, govorilo je više književnika.

— Mladenović je bio pesnik, simbol otelotvorenja probuđene svesti naroda. On je znao da pesnik ne treba da govori samo pesmama, već sveukupnim književnim činom — rekao je Mile Nedeljković.

Pesnikinja Mira Alečković istakla je da je volela njegovu poeziju i da je Tanasije Mladenović bio pošteni idealista, dok se Vojislav Lubarda setio da mu je Mladenović pomogao kada se 1974. godine "zlom obreo u Beogradu" i da je celog života bio dosledan svojim snovima. Dobrilo Nenadić je, osvrnuvši se na pedesetogodišnje prijateljstvo sa pesničkim bardom, rekao da on nije samo bio veliki pesnik, već i veliki i hrabar čovek. [Večernje novosti]


* * *

KUPIO ME '68.

"Tanasija Mladenovića znam kao jednog od poštenih komunista i revolucionara. O njemu znam i da je bio jedan od najhrabrijih i prvih komesara, što nije bilo lako zaslužiti. Kupio me je svojim poštenjem '68, kada je odmah u junu ceo broj "Književnih novina", gde je bio urednik, posvetio studentskim demonstracijama, kada je i nama dao šansu da progovorimo iako su ti protesti bili usmereni i protiv njegove generacije.

Svojom dugovečnošću Mladenović je prekršio pravilo da pesnici umiru mladi. Sada su, iz te generacije koja je obeležila jednu epohu ostali još Erih Koš i Jara Ribnikar."

Milisav Savić, pisac


NEŠTO BORILAČKO

"Tanasije Mladenović je bio pripadnik one generacije srpskih pisaca koja je živeći u burnom vremenu morala da prođe kroz različita umetnička i životna iskušenja. Početak njihovog životnog i umetničkog puta bio je u znaku zanosa i uverenja da se mogu promeniti i svet i umetnost, a njihovo zrelo doba je obeležilo razočaranje u mogućnost promene sveta i zbog toga su njihova dela dobila kritički karakter i postala izraz jednog krajnje melanholičnog doživljaja sveta. Tanasije Mladenović je i sam bio jedan od od onih ljudi koji su u sebi nosili nešto borilačko i to mu je pomoglo da lakše nego neki drugi pripadnici njegove generacije prođe kroz velika iskušenja.

Ostaje da se njegov doprinos srpskoj književnosti tek proceni, ali je nesumnjivo da je njegova uloga u književnom životu bila veoma važna, posebno u periodu kada je uređivao "Književne novine".
      
Radivoje Mikić, književni kritičar


* * *

TANASIJE MLADENOVIĆ, DRUG DO KRAJA

Dobrica Ćosić i pesnik Tanasije Mladenović, koji je u to doba bio načelnik propagandnog odeljenja Glavnog štaba NOV i PO Srbije, prvi put su se sreli u avgustu 1944. na planini Radanu, iznad Puste reke, a bolje se upoznali i zbližili 1947. odlazeći zajedno u lov.

Udaljili su se kada je zasnovan modernistički pokret i kada su se srpski pisci podelili na "realiste" i "moderniste": Ćosić je bio "modernista", a Mladenović "realista". U ideološkim sporenjima njih dvojica su se na partijskim sastancima i žestoko sukobljavali.

Njihovo ponovno zbližavanje Ćosić ovako vidi: "Ako je tada, u idološkom društvu i vremenu, a obojica smo bili idološki ljudi, ta književna svađa bila dovoljna da se nekoliko godina ne družimo i mimoilazimo, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih ista ona sila koja nas je udaljila, Partija i njena ideologija, napadima na "nacionalizam" i "antisocijalističke tendencije" Književnih novina, koje je Tasa uređivao, kao i napadom na moja "nacionalistička" zastranjenja na 14. plenumu CK SK Srbije maja 1968, dakle, taj naš isti neprijatelj — Tito i njegova partokratska oligarhija, brzo i lako će nas zbližiti u iskreno, trajno, životno prijateljstvo." Wikipedia