sledeća tema »

[Angelina]

*




LJUBICA MILETIĆ

Ljubica Miletić rođena je 1948. godine u Beogradu. Gimnaziju je završila u Splitu. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Urednik je u izdavačkom preduzeću "Prosveta".

Njene pesme uvrštene su u mnoge antologije i prevođene na rusinski, slovački, turski, rumunski, poljski, engleski, italijanski, bugarski, portugalski, grčki, ruski i slovenački.

Nagrade: "Lazar Vučković" i "Risto Ratković" zatim nagrada Udruženja književnika Srbije "Milan Rakić". Na pesničkom pričešću u Gračanici dodeljen joj je 2004. god. "Kondir Kosovke devojke". Poezija SCG

Autor fotografije nepoznat

[Angelina]

*
Predstavljanje knjige pesama Ljubice Miletić


"KONSTANTINOV KRST"

Godine 313. hrišćanstvo, na izvestan način, doživljava novi početak: rimski carevi Konstantin i Likinije izdaju ukaz o slobodnom ispovedanju hrišćanske vere — Milanski edikt.

Car Konstantinje rođen u Nišu.

Pesnikinja Ljubica Miletić zagledala se u višebojnu, složenu hroniku vere i kulture — na ogromnom prostoru istoka i zapada, gde je, opet u večnom trenu, naš prostor, prostor Srbije — kršten sudbinom istorije koju pesnikinja oseća, doživljava i iskazuje na poseban način.

"Pesnikinja, trajno utemeljena u srpski jezik i kulturu čita prošlo u ovom današnjem vremenu. Knjiga je duboko molitvena, berujuća, katarzična. Reč je o pesničkoj pobuni, jer Ljubica Miletić ne pristaje na manipulacije.", Tiodor Rosić
 
"Pesnička knjiga Konstantinov krst jeste lirski putopis kroz vreme i geografiju ranog hrišćanstva, dodir njegovog iskona i trepet njegovih budućih potresa: lepote i žrtve.", Dragan Lakičević [Ustanova kulture "Vuk Karadžić"]


*


"KONSTANTINOV KRST" LJUBICE MILETIĆ

BEOGRAD — Jedna od izuzetnih pesnikinja srpske književnosti Ljubica Miletić objavila je novu pesničku zbirku "Konstantinov krst", i to u "Maloj biblioteci" Srpske književne zadruge.
 
Ovaj svojevrsni putopis kroz vreme od početaka hrišćanstva do bombardovanja Srbije, kroz predele od antičke Medijane ( Niš) do carskog Konstantinopolja, pesme ove zbirke su i celoviti venac u slavu svetog cara Konstantina i njegovog prekretničkog Milanskog edikta.

Ediktom, izdatim pre skoro 1.700 godina ( 313), prekinuo je verske progone hrišćana i osnovao prvu hrišćansku državu.
 
Pesnikinja je objasnila da je, pevajući o Konstantinovom grandioznom delu, poput Konstantinopolja, drugog Rima, videla u njegovoj sudbini pada u turske ruke "paradigmu za stradanje Srbije, Kosova i hrišćanskih svetinja širom Balkana".
 
Miletićeva (na fotografiji) otkrila je da je NATO ušao na Kosovo 11 juna što je po starom kalendaru 29. maj i poklapa se sa danom pada Carigrada 1453. u turske ruke i ona je " čula kamen, vodu i vazduh kako govore i na Bosforu i na Kosovu na isti način". [Autor: Agencija Tanjug]

[Angelina]

*
Stihovi Ljubica Miletić


NOVA KUĆA

To nije kuća iz mog sna
Od tračkog mermera
Boje zore

Ta kuća nema istočna vrata
Ni ustreptalo srce
Ni vidik-pružen u polje

To nije kuća mojih predaka
Bela i prostrana
S pogačom i vinom u putiru

To je kuća brojeva propisa
I zabrana-kuća nemira
Kuća bez ukućana

U slepoj ulici od ničeg zidana

To je kuća opsene
I varljive nade da je prava
Možda bolja od kuće iz mog sna.
 

PRETEČA

Znao si sveti da će loza
Da zasvetli
Da će ime od iskoni
U reč preći

Da će mnogi na strah svikli
U po dana u po noći
Tebe zvati da svedočiš
I prekineš silu zala

Mrtvo zrno u hleb nikne
Posle žetve
a tebi je večnost dala
Da se vineš u visine


JESEJEVA LOZA

Mi smo ta vita loza. to zrno svetlosti.
Što kroz vekove sja.
Mi smo to seme drevno. na visini sazrelo.
Voljom Gospodnjom.
Mi smo taj stub beli. ispisan očevim pismom.
Ilinskim.
Mi smo sjaj vekova. daljina vremena.
I uspon nesavladiv zlu.
Mi smo čuvari vremena. osmog Jesejevog sina.
I njegovog hrama večnog.
Mi smo to što smo. i vi to znate.
Hordo Zlog. / Poezija SCG


ORANJE

Opet vetar kroz lobanju poje
Tropar duši koja ne hte muku.
Seljak ore. Izorava kosti,
Možda svoje, možda svetog Luku.

Ore seljak. Izorao pretka.
Možda kneza, možda nekog sebra.
Ikonica trula čelo glave leži,
Zamrljana para sa onoga sveta.

Stade seljak iznad drama srebra.
Gleda slova nevešte kovnice.
Gleda njivu što je možda groblje.
Vidi sebe, a ne vidi lice.

Opet vetar kroz lobanju poje
Tropar duši koja ne hte muku.
Seljak vraća zemlju gde je bila:
Svojom rukom prepokriva ruku! / Projekat Rastko


OCU NAŠEM KIRILU

Spavaj, oče Kirile,
Sačuvali smo i tvoj zavet u našem sluhu.

Ako se ovde rodio svet
Iz pera po kome je kanula duša,
Mora da se Bog odrekao hleba i vode,
Mora da je postio u tvoju čast.

Umesto službe, oče Kirile,
Ponavljamo svaku zaboravljenu reč,
Vraćamo kamenu tvoje pojanje
A pragovima oblik tvoje stope.

Spavaj, oče Kirile,
U zvonima se čuje miris glasa i algi.

Ovde gde crkve rastu iz jezera,
Ovde gde slovo vlada tišinom,
Ovde gde stojiš tako uspravan na zidu.

Spavaj, ima i nas
Koji se nismo prodali za šaku bisera / Opalo lišće — Pesme otpale iz antologije

[Angelina]

*
Stihovi Ljubica Miletić


LITURGIJA U JASENOVCU

Moj narod ima podzemne gradove,
Podzemnu braću
Na podzemnim poljima,
Podzemne crkve, samo do temelja,
Podzemne škole sa učiteljima,
Podzemni Talmud,
Podzemna Žitija,
Podzemlje puno dečjeg vriska…

Moj narod ima podzemnu prestonicu
Vezanih u smrti Srba, Jevreja…
Jednim nožem poklanih
Rabina, đakona,
Kaluđera i arhijereja…

Moj narod nad njima drži opelo
U obe prestonice,
I gore i dole,
I dok se isti na isto spremaju,
Moj otac za upokojene
Svetu Liturgiju
Tiho poje…


POSLE POLA VEKA 1941—1991)

Krst, tamjan, vino i hleb…
Blagoslovi, oče —
Gasne vek.
Molitva nad jamom,
Mrtvima tek.
Pomiluj, Bože —
Čili vek.
Godine u rupi
Tvrdog kamena,
Iznele odozdo
Kost bez imena.
Sahrani, opoj
Oče, nas
I pokri zemljom
U sličan čas.


TAKO JE BILO GOSPODINE

Gospodine, nas su noževima, jataganima
U poljima, na zabranima. Nas su ognjem
I uzlima. U Carigradu, u Pešti…
Nas su železnim iglama u oko. Srpom u kičmu.
Nas su inovernim krstom. Sačmom. Nas su
Gospodine, vezali, menjali, prodavali, rezali…
Nas su konjima odvodili, mutnim virovima prinosili
Nas su zavodili svilom i zlatom. Nas su
Bogatom psovkom kad nismo hteli
Biti robom.
A mi smo ti, Gospodine, crkve zidali
Decu krstili, pesme pevali, mi smo ti
Krvav hleb sejali. U plećku gledali
I molili dalekog Boga da nas ne odrine.
Da nas uznese do sebe u visine. Da nam
U vid svetlost spusti! Da ni mrtve, pod krstom,
Ne napusti. Mi smo ti, Gospodine, između zvezda
Put tražili dok smo ovo ubogo tle
Umesto vodom, krvlju svojom pojili!

Mi smo ti, Gospodine, iz praha na noge stal
Slomljenih rebara konje pojahali.
Ranjenom rukom stegove nosili. I ponekad,
Samo ponekad, posle svih bojeva
Na leđima mrtvih, poneku čašu vina ispili
Mi smo ti uvek isti bili. Vekovima u slami
I slavi! Vekovima ni krivi ni pravi!
Sami sebi poslednju sveću palili.
I nismo kleli što je Bogom dano,
Samo smo ime branili, velmoško.

A bilo je i da smo bosi na ledu, goli na suncu
Kamen o vratu nosili i kad nismo morali.
I stajali, stajali uspravni
Dok su nas slanom ribom varali i uskraćivali
Vodu. Tada smo plovili u mrak.
Iz njega opet u borbu za ono što smo sanjali.
I opet su nas varali. I kleli.
A mi smo uzaludno date udove drvenim menjali
I nismo stenjali, čvrsti u veri.
Samo smo pevali dok smo umirali.
I evo, i danas pevamo. Mi ti se, Gospodine,
Teško menjamo. I oni to znaju.
Nas prosto ni vekovi ne slamaju, kod nas ti
Lažna znanja kratko traju jer su nam kosti
Pune olova, i noževa, i glave pune korova
Što iznad njih pitomo raste.
Mi ti i pored svega sa krovova ne diramo
Gnezda koja nam sviju, došavši iz daleka,
Divlje laste.

I pamti ovo, Gospodine, ovo vekovne rane
Iz mene govore… Ovo mrtvi iz mojih usta
O sebi i precima, nečuno zbore.
Ako neko negde pomene ovu zemlju,
Hoću da sve znaš…

LJUDI GOVORE Časopis za književnost i kulturu

[Angelina]

**
Stihovi Ljubica Miletić


NEMIRI POD GREDOM

Svetovi moji, trajno voljeni,
Svetovi moji, naglo oboreni:
                             Nemiri se digli!

Vrata se krive
U paučine sive nemiri
                             Gmižu li, gmižu.

Pod krovom žižak gredu rasu
Rebrom iver do ivera
                             Rasipa čemer.

I tinja, tinja u glasu.
Svetovi moji, dragi napušteni
                             Nemiri me stigli!

Nema pregrada, nema obmana,
Iverima. Nemirima
                             Sva vrata su znana.


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010

[Angelina]

**
Stihovi Ljubica Miletić


BEZGLASNA ZVONA
 
Vidiš onaj sjaj na preseku neba i noći:
Tu su ustali duhovi i raduju se
Svojoj samoći.
 
Ispisuju magična slova na papiru
Od pustog svoda. Lutaju duše prostorom,
A kroz njih kaplje voda.
 
Rosna od umova živih, davno nestalih maga,
Njihove jasne misli i sjajnog,
Besmrtnog traga.
 
Lutaju pesme mrtvih i grade oreol zemlje
Između prizemne bare i večno iste mene.
 
U ritmu koji nikad ne staje
Sveopšta slava se glasa, doziva verne
Na obred, dok se more umova talasa.
 
Pevaju jednu pesmu kroz vreme, bez kraja
i konca. Vidiš da i nas zovu,
Ja čujem bezglasna zvona.
 

PEČAT
 
Ta glad pružena do neba
Ta glad otvorenih pora
Ta glad bez gospodara
 
Ta glad u šumi iz mora
Ta glad skitača
Ta glad od gladi jača
 
U biću stišana vreba
Glad peta i glad sedma
Glad uvek spremna i živa

Glad zaključanih soba
Glad zasićena
Opet o gladi sniva

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*
LJUBICA MILETIĆ:


TRAGEDIJA DVA NARODA

Ljubica Miletić o knjizi pesama "Vetrovi Ararata", vezi Srbije i Jermenije. Cve što se dešavalo Jermenima dešavalo se u isto vreme i nama, na Balkanu

IMALA sam sreću da vidim biblijsku zemlju Jermeniju i tamo, u podnožju Svete gore Ararat, otvorile su mi se sve kapije vremena. Ararat nije samo gora pred kojom se zaustavila Nojeva barka, već je i večni simbol svih potopa koji su se dešavali kroz istoriju maloazijskih, mediteranskih i balkanskih naroda. On je i opomena i svetionik - rekla je Ljubica Miletić, povodom svoje knjige pesama "Vetrovi Ararata", koju je predstavila u Srpskoj književnoj zadruzi.

Stihovi koje je pesnikinja napisala posle boravka u ovoj zemlji svedoče kako je u jermenskom svetu istorije, tradicije i vere, prepoznala srpsku zemlju, dušu i sudbinu. Srbi i Jermeni, po njenim rečima, imaju jednaku istoriju. Ovom knjigom autorka želi da podseti na 1915. godinu kada je milion i sedamsto pedeset hiljada Jermena deportovano u pustinje Sirije i Mesopotamije. Ona traga za suštinskim i hrišćanskim smislom postojanja i stradanja zemlje i naroda koji u svom temelju baštini i podrazumeva biblijske dimenzije prošlosti.

— Sledeće godine navršava se sto godina od tog progona. Nadam se da će moja knjiga doprineti da se makar malo osvetli prećutana strana istorije. Ove pesme slikaju i dve uporedne tragedije, srpskog i jermenskog naroda, dva nepriznata genocida, nad Jermenima 1915. i nad Srbima 1941, i oba ponovljena devedesetih godina 20. veka. Mislim da je sve to važno, naročito danas, u vreme Novog potopa, prepravki istorijskih činjenica - rekla je autorka.

Sve što se dešavalo Jermenima do kraja 20. veka, po njenim rečima, dešavalo se u isto vreme i nama, na Balkanu.

— Zapanjilo me je koliko je ista ta uporedna tragedija dva naroda, koliko su isti rezultati: milioni mrtvih, milioni spaljenih kuća, gubljenje teritorija, jer Jermenija se nekada protezala do Sredozemnog mora, do Antiohije, a danas je svedena na malu istočnu Jermeniju, tek deseti deo svoje teritorije. Ako uporedimo to sa Srbima iz Hrvatske, Bosne, Crne Gore, iz Bugarske, jer Vidin je nekad bio srpski, shvatamo da i mi iz rata u rat imamo sve manje teritorije, stanovništva, materijalnih tragova i kulture. Čudi me da smo i mi i Jermeni uspeli bilo šta da sačuvamo, gledajući kakvom smo zlu kroz vekove bili izloženi - rekla je za "Novosti" Ljubica Miletić.


PESME KULTURE

Poezija Ljubice Miletić predstavlja osoben primer jedinstva poezije i kulture. Ona je izraziti pesnik kulture koji ima izuzetno razvijeno osećanje istoricizma. Peva o prostorima jermenske istorije, znamenitim spomenicima duhovne i materijalne kulture, hrišćanskim vrednostima. Pritom, ona dovodi u vezu stradanje jermenskog naroda sa srpskim - okupiran Nagorni Karabah sa okupiranim Kosovom — rekao je o ovoj knjizi Tiodor Rosić.

B. Đorđević | 27.03.2014. | Večernje novosti