Ljubomir P. Nenadović (1826—1895) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubomir P. Nenadović (1826—1895) **  (Pročitano 12343 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 16, 2012, 02:55:46 am »

**

LJUBOMIR NENADOVIĆ
(Brankovina, 14.11.1826 — Valjevo, 21.01.1895)


Pesnik i putopisac Ljubomir Nenadović rođen je u jednoj od najuglednijih porodica u Srbiji, u Brankovini kod Valjeva, 14. novembra 1826. godine. Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog diplomate Karađorđevog i pisca Memoara, Prote Mateje Nenadovića i unuk oborkneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine.
 
Nenadović je često poređen sa Dositejem. Njegovo je mesto, smatrao je Ljubomir Nedić, "pokraj Dositeja, iza njega, odmah posle njega". Nenadović je nastavljač Dositejeve tradicije po svemu što je učinio za srpsku prosvetu i kulturu.
 
Gimnaziju i prvu godinu Liceja završio je u Beogradu, potom od 1844. do 1848. studira filosofiju i književnost na univerzitetima u Pragu, Berlinu, Hajdelbergu, Ženevi i Parizu, a u vreme školskih raspusta putuje po evropskim zemljama. Pripada prvom naraštaju mladih Srba, koji se školovao u inostranstvu.
 
Završivši studije, Nenadović se vraća u Srbiju, gde radi kao profesor Liceja u Beogradu. U periodu od 1851. do 1857. službuje u ministarstvima prosvete i unutrašnjih dela. Godine 1858. postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.
 
Od 1859. do 1868. bio je načelnik Ministarstva prosvete, kad je zatražio penziju i povukao se u Brankovinu.
 
Godine 1850. pokrenuo je list Šumadinka, koji s prekidima izlazi do 1857, jer je često zabranjivan. U listu Nenadović objavljuje svoje prve putopise, koji su nastali spontano i bez književnih pretenzija posle putovanja u toku 1850. i 1851. po Srbiji, Nemačkoj, Belgiji, Engleskoj i Italiji. Prilikom putovanja Italijom, 1851, susreo se i zbližio s Njegošem, o čemu je ostavio dragoceno svedočanstvo u svojim Pismima iz Italije. Nenadović je bio opčinjen Crnom Gorom i dvaput je u njoj boravio: prvi put 1853. i drugi put, znatno duže, 1874—1875.
 
Napisao je veliki broj didaktičkih, refleksivnih i rodoljubivih pesama, od toga nekoliko dužih po ugledu na Šilerovo "Zvono". Pisao je poučne priče za narod i basne, zbog čega je često poređen sa Dositejem. Preveo je dve knjige sa francuskog od A. Dime oca i A. Minjea.

Posle smrti svoga oca, Prote Mateje, objavio je njegove Memoare, jedno od najboljih dela srpsks memoarske proze, ali i dragoceno istorijsko svedočanstvo o zbivanjima u Karađorđevoj ustaničkoj Srbiji, u kojima je porodica Nenadović imala značajnu ulogu.
 
Nenadović je počeo da piše pesme kad i Branko Radičević, 1843, i pisao ih je gotovo do kraja života. Bez obzira što se ogledao u raznim književnim žanrovima, sebe je smatrao pesnikom. Za njega je pevanje isto što i življenje, izjednačavao je život sa pesničkim stvaranjem. Njegova poezija je njegova životna i duhovna biografija. Sve što je mislio, želeo, video, on je o tome i pisao. Podjednako o svakodnevnim, malim stvarima i onim velikim, ili večnim.
 
Prve pesničke knjige, Pesme i spev Slovenska vila, objavio je 1849. godine. Nenadović je pisao lako, menjajući žanrove i klišea. Od njegovih dugih poema (Slovenska vila) i stihovanih pripovedaka ("Dojčinović Vojin" i "Begunci") izdvajaju se stihovane basne, originalne ili parafraze starijih i novih basnopisaca, kao i humorističke i satirične poeme, pesme i epigrami. Godine 1889. održao je akademsku besedu "Pogled na poeziju i njen uticaj na čovečanstvo" u kojoj je istakao, kao dominantnu dimenziju, etički značaj poezije. Kao pripovedač, pesnik, humorista i britki satiričar, kao dečji pisac i putopisac, Nenadović je zaista bio jedan od najčitanijih i najpopularnijih pisaca srpskog romantizma, po mnogo čemu blizak Zmaju.
 
Premda je sebe smatrao pesnikom, najznačajnija Nenadovićeva književna dela su putopisi, što je tek naknadno shvaćeno. Prvi putopisi, Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine i Putovanja po Prajskoj i po ostrvu Rigenu, objavljeni su 1850. Slede Pisma iz Švajcarske (pisana 1847, objavljena 1852. i 1855), Pisma iz Italije (pisana 1851, objavljena pod naslovom Vladika Crnogorski u Italiji god. 1868. i 1869), Pisma iz Nemačke (1870), Pisma sa Cetinja ili O Crnogorcima (1889).
 
Većina Nenadovićevih putopisa je zanimljiva za čitanje, odlikuje se duhovitošću, vedrinom, lepim i skladnim stilom i osećanjem za slobodu i pravdu. Posebno se izdvajaju Pisma iz Nemačke kako svojom književnom vrednošću tako i jednom novom dimenzijom, koja nije bila svojstvena mlađem Nenadoviću. Pisma iz Nemačke odražavaju duševno stanje već bolesnog i razočaranog čoveka, ispunjenog osećanjem praznine, usamljenosti i besmislenosti modernog života na prelazu iz XIX u XX vek. Turobna piščeva osećanja sigurno su posledica teških političkih prilika u Srbiji posle atentata na kneza Mihaila i neprilika u kojima se nalazila i porodica Nenadović.
 
Umro je u rodnoj Brankovini početkom 1895. godine.


Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.

 « PROZA « Prozni pisci — Ljubomir P. Nenadović (1826—1895)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 16, 2012, 02:57:40 am »

**
Stihovi Ljubomir Nenadović


POSLEDNJA PESMA

Hodi mi, hodi, stara liro moja,
Hodi mi, pesmo — ima l' vas još koja?
Ne tražim da me starca zabavite,
Ne tražim da mi život nastavite;
Od sve večnosti jedan minut mali
Bogovi s neba i nama su dali;
Mada je prošô, ipak nam je mio;
Najlepše mi smo provesti ga znali: —
Mi smo pevali.
 
Hodi mi, liro, i sam ne znam zašto,
Al' se uželim da te vidim kašto,
Da se u staru prošlost ja pokrenem
I mladih dana da se opomenem;
Da tvoje žice ja prstima dirnem:
Kad vatre nema, da u pepô pirnem.
Hladno je srce gde ognjište beše,
I otkle prve pesmice počeše;
Mi smo ga dugo zagrevati znali: —
Mi smo pevali.
 
Hodi mi, liro, hodi mi sad amo:
Poslednju pesmu da mi otpevamo;
Poslednji glasak — ma ne bio bajni —
Nek čuju naši poznanici daljni;
Pa onda da te kraj postelje spustim,
Laku noć, svete, da tiho izustim.
Sa ove zemlje da se mi sklonimo.
Bez svake tuge da oči sklopimo.
Svega smo siti! Živeti smo znali: —
Mi smo pevali.
 
Hodi mi, hodi, stara liro moja,
Hodi mi, pesmo, ima l' vas još koja?
Neću hvaliti lepotu i slasti,
Neću spominjat slobodu i vlasti;
Neću da slavim starinske junake,
Nit ću da pevam lovćenske gorštake.
I takve pesme imaju svog doba,
Digne ih uvis ljubav ili borba.
I njima mi smo odužit se znali: —
Mi smo pevali.
 
Ah, cela prošlost sada mi se javlja,
Rado se sećam mladosti i zdravlja;
Sva zemlja beše zasađena cvećem —
Mislima sad se po tom raju šećem.
Godine duge od proleća samog,
Na nebu nigde ni oblaka malog;
Srce nam beše presrećno u grudma,
Ni na čem nismo zavidili ljudma.
Gorčinu mi smo zasladiti znali: —
Mi smo pevali.
 
Hodi mi, liro, u poslednje dane,
Nisu ti žice još sve pokidane;
Svaka mi jošte kao nova sjaje,
Glasove iste kao i pre daje.
Sve je već staro, ali misli mlade
Poslednje čase greju nam i slade;
Napredak uma što korača danas,
Svaki mu korak poznat je i za nas;
Mi smo ga svagda sustizati znali: —
Mi smo pevali.
 
Atomi mali međ sobom se bore,
Svetove ruše da svetove stvore,
Menjaju s' ljudi ka i svake stvari;
Drugovi naši na život se ljute,
Pa hitro idu na večite pute;
Jedan za drugim oni svi pomreše;
Lepe spomene za sobom odneše.
Mi smo ih mnoge ožaliti znali: —
Mi smo pevali.
 
Hodi mi, liro, poznanice stara,
Vidim te dobro i bez naočara;
Osećam žice pod prstima mojim,
Život se gasi, ali opet pojim,
Bilo je vreme i mladosti naše.
Bilo veselja, ljubavi i čaše.
Sad, liro, hodi da se oprostimo,
Poslednjom suzom da se orosimo;
Celog života nismo za smrt znali: —
Mi smo pevali.
 
Kô stara voćka kad venuti stane,
Grana za granom osuši s' i pane;
Sprema se da pođe sa ovoga sveta
Bez jednoga lista, bez ijednog cveta;
Bez straha čeka i na vetrić mali
Spokojno da se dole u grob svali.
Što je god mogla, to je ona dala,
Ne traži da joj kogod rekne: hvala.
Tako smo i mi proživeti znali: —
Mi smo pevali.


Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 28, 2012, 06:31:20 pm »

 **
 Stihovi Ljubomir Nenadović


 DOSITEJEVA REČ

 Kad poslednji časak kucne,
 Kad s' zaklope oči moje,
 Usta ova kad se smrznu,
 Hladno telo kad s opoje;
 Kad dar s neba, duh premili
 U naručja ode Bogu,
 U svet večni, da istini
 Prestane i sudu strogu;
 Kad na grobu mom zelenom
 Stanu s mila Srpčad igrat',
 I s kamena ledenoga
 Natpis od pra'stanu brisat',
 I kad vide na kamenu
 Da tu leži rodoljubac,
 Pa poklone tom spomenu
 Blagorodan koj' poljubac —
 Onda će mi rajem raj bit',
 Onda ću se veseliti:
 Nauke će mili narod
 Onda tražit' i ljubiti.

 I narodu, kom se iz borbe i krvi
 Budućnost lepša počela da javlja,
 On je bio zora, sin veliki, prvi,
 Glasnik slobode, istine i zdravlja.
 Učitelj, pesnik, prosvetitelj svome
 Narodu, on je provodio dane
 U burnom, teškom, zlom vremenu tome
 U radu, s verom iz mladosti rane,
 Usred mučnih dana i borbena jeka.
 On je bio dete svog Velikog veka.

 III
 Istina

 I onda kad mu vreme kose dirnu,
 A život lice borama izbrazda,
 On je svoju starost provodio mirnu
 S osmehom mudraca i veseo vazda.
 Ipak nije bila zalud ona vera
 Što je nekad bila vodilja i mati.
 Video je da ga Vreme grobu tera.
 Ali on je znao, i morao znati,
 Da će mu prošlost i budućnost biti,
 I da neće opšta i večita raka
 I trag slavnog, plodnog života mu skriti;
 I da će, i dalje, kao svetla traka,
 Sijati trag blagi njegovih ideja.
 Mirno leže kosti starog Dositeja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Septembar 29, 2012, 12:08:09 am »

*
Poezija za decu Ljubomir P. Nenadović


JUNAČKI ODGOVOR
 
Pružilo se polje ravno
Polje dugo zeleno;
A na njemu knez Danilo
Pije vino rumeno.
 
Prema njemu Omer-paša
Razapeo šatore —
Pa on šalje poslanika
Da mi s'lavi pokore.
 
Svi se grotom nasmejaše
Knez Danilo najviše;
Pa odgovor Omer-paši
Na fišeku on piše:

"Rodio se s' da krst braniš
A sad si mu ti zlotvor,
Poturice Omer-pašo —
Fišek ti je odgovor!"



GAVRAN I LISICA
 
Sa komadom mesa, a u kljunu svome,
Stajao je gavran na hrastu jednome.
Vidi ga lisica, pa pod granu dođe,
I gavranu ptici govoriti pođe:
"O, da krasne ptice, i perja lepoga!
Al' šteta, što nema glasa nikakvoga!
Još da može kakav glas od sebe dati,
Ne bi ptica bila, već anđ'o pernati."
Bi milo gavranu takvu hvalu čuti,
Al' da nema glasa — ta ga sumnja ljuti.
Pa da bi pokaz'o da glasa imade,
Gaknu glasno, ali komad mesa pade.
Lukava lisica, ta to je i htela,
Meso je ščepala, pa odmah izela.
Kad pojede meso, gavranu besedi:
"Svašta imaš, al ne imaš pameti."



LAV I MIŠ
 
Mlada deco! Čujte pripovetku jednu
O malome mišu, ali za vas vrednu.
Iz te pripovetke vidite na svetu
Kakvi s' slučajevi u životu pletu —
— posle dugog lova, lav utruđen legne,
U debelu hladu bezbrižno s' otegne,
I tek što je hteo da zatvori oči,
A miš odnekuda na leđa mu skoči,
Lav se trgne brzo i miša uhvati,
I ljutito poče na njega vikati:
"Zar ti, mala rđo, kod tolikih međa!
Nađe da se igraš oko mojih leđa;
Da mi ne daš mira u snu počivati;
Čekaj, sad ćeš dobro ti mene poznati."
— Miš u lavljoj šapi poče cijukati
Pola mrtav od stra' poče se pravdati:
"O ti, silni lave, care životinja!
Ja sam pogrešio, cela je istina,
U tvojoj sam vlasti, možeš me ubiti;
Al' kakvu ćeš slavu time zadobiti?
No, pusti me živa, oprosti mi sada,
A ja ti zgrešiti već neću nikada."
Lav se sam nasmeja, pa otpusti miša
Miš veseo ode ispod suha lišća.
— Prošlo neko vreme, a lav se uhvati
U lovačku mrežu i poče urlati;
Od lavove rike ječala sva gora,
Miš pozna po glasu svoga dobrotvora;
I potrča odmah, u pomoć mu dođe,
Pa od zamke uže započe da glođe.
Posle dugog truda, miš k nameri dospe,
Te pregrize uže, a mreža se prospe.
– Eto vid'te deco! Tog lava silnoga
Od smrti spasena od miša maloga.
Setite se svagda pored ove priče:
Posejano dobro makar kada niče.


Zorana Opačić: "Antologija srpske poezije za decu predzmajevskog perioda" 
Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 07, 2012, 01:13:06 pm »

**
ISTORIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
LJUBOMIR NENADOVIĆ



LJUBOMIR NENADOVIĆ KAO PESNIK

Godine 1805. Prota Mateja, kao ustanički diplomat, poput Kolumba navezao se čamcem niz tiho Dunavo da traži Rasiju, daleku i nepoznatu zemlju, zaštitnicu pravoslavnih Slovena. Četrdesetak godina posle njega njegov sin Ljubomir Nenadović krenuo je diližanskom iz Zemuna, na sever, u Germaniju, u kojoj su pre njega Srbi iz Ugarske sticali znanja i donosili ih u tužne, tamom neznanja pritisnute serpske palanke.
 
Nenadović je polazio u svet kao pesnik: godinu dana pre polaska u Evropu objavio je u beogradskoj "Podunavki" prve pesme. Mladić kome je život pružio sve nije u srpsku poeziju uneo nemir i revolt svog prvog učitelja S. Milutinovića Sarajlije. Nenadoviću je duhom bio bliži krotki, blagi i učeni D. Obradović. Oduševljen Dositejevom pojavom, pošao je u Evropu, da u njoj, poput Dositeja, i on potraži svetlost duha.
 
Odavde, od ovog polaska u svet, upravo i počinje Nenadovićeva duhovna i literarna biografija. Ona je, kako sam pesnik kaže, sva data u pismima koja će pisati sa svojih putovanja po Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, iz Pariza i Carigrada, iz Crne Gore. Jedino iz Engleske neće napisati nijedan red. Sedamdesetak godina ranije D. Obradović, začetnik sentimentalizma u srpskoj književnosti, sa mnogo duše i topline pisao je o Engleskoj i njenim prosvećenim ljudima. Nenadović nije našao nijednu pohvalnu reč za njih. Engleska je sredinom XIX veka postala hladna, poslovna i sumorna zemlja, puna dosade. Takva Engleska nije mogla imponovati razneženom romantičaru onako kao što je prosvećena Engleska XVIII veka imponovala Dositeju i njegovoj generaciji. Od Engleske Nenadović će prihvatiti samo Bajrona; pokušaće da ga imitira: više u oblačenju nego u pevanju.

Među srpskim romantičarima Nenadović ima počasno mesto kao putopisac. Iz školskih čitanki XIX i prve polovine XX veka poznat je i kao omiljeni dečji pisac, čika Ljuba. Književna istorija, međutim, ne može proći ćutke ni pored drugih njegovih radova. Nenadović je bio pripovedač i pesnik, humorist, satiričar, esejist. U knjigama pisama on je često sve ovo skupa: pesnik u prozi i pripovedač, koji uključuje u svoj tekst feljton ili mali esej; isto tako i pisac koji ume da nas nasmeje, a često i da ismeje, ošine, ujede.
 
Kao pesnik, Nenadović je naročito uočljiv četrdesetih i pedesetih godina, kada su izašle tri zbirke njegovih pesama ("Pesme", 1849, "Slavenska vila", 1849, i "Pesme", 1860). Za razliku od istaknutih pesnika toga doba B. Radičevića, J. Jovanovića i Đ, Jakšića, on je kao pesnik, više od njih bio vezan za predromantičarsku epohu.
 
Po duhu, naročito na početku, srodan je Dositeju. Od njega je nasledio i onu blagu didaktičko-prosvetiteljsku notu, koju često prati malovaroška razneženost. U prvim Nenadovićevim pesmama nalazimo pastirske frule, jagnjad, ptičice u lugu, zaljubljene pastire; sve ono što i kod drugih pisaca sentimentalizma. Za razliku od Branka, koji će, polazeći od sentimentalizma, istovremeno značiti i njegovo prevazilaženje, Nenadović, bled kao pesnička individualnost, najčešće prenosi senzibilitet i didatiktičan ton minulih vremena u novu epohu. Nema kod njega snažnijeg pesničkog impulsa. Nenadovićeve pesme najčešće su patriotski prigodne ("Slavenska vila"). Doduše, on peva i o Lauri, ali pod uticajem Petrarke, bez unutrašnje inspiracije. Njegova lirska pesma "Čednoj Poljakinji" više je odjek susreta s poljskim revolucionarima no intimni lirski iskaz. Niz Nenadovićevih osmeračkih epskih pesama, odnosno poema, u stvari je manje ili više vešto kazivanje junačkih događaja, lišeno indivilualne pesničke boje. Nenadovićeva naracija, doduše, ume da bude i lirska, ali je redovno razlivena, bez unutrašnje dinamike. U rodoljubivim pesmama, od kojih se neke rasplinjuju u didaktici, znatno snažnije od heroike deluju mestimične pesničke poruke, kao ona u pesmi "Pozdrav Evropi":
 
Barbarima ti nas zoveš,
Prosvećeni podli svete:
A mi prva žrtva besmo
Protiv vraga sve prosvete.

 
Od pesnika sentimentalizma Nenadovića naročito odvaja osećanje beskrajnosti sveta. Kao večiti putnik u daljine, on je nosio u sebi viziju ždralova, krilatih putnika, i po njima pozdravljao tople obale zemalja večitih cvetova. Romantičarska kosmička tema takođe ga je privlačila: svet, vasionu doživljavao je kao beskrajno kretanje, a sve ljudsko samo kao trenutak, magnovenje: "Od sve večnosti jedan minut mali / bogovi s neba su nam dali" ("Poslednja pesma").
 
I njega je, kao i Njegoša, često mučilo pitanje mesta čoveka u kosmosu. Tema smenjivanja života i smrti, kao i u poeziji B. Radičevića, prisutna je i kod Nenadovića. On se osećao nemoćan na obali beskonačnog okeana, koji se ničim, pa ni duhom, ne može obujmiti, shvatiti:
 
Nikakva kraja ne može biti prostoru tome;
I nekud leti sve ko hitre munje zrak.
Niti im treba da broje dane ni stope svoje;
Bez kraja njin je dan, bez kraja njin je put.
Kuda putuju svetovi ovi? kuda hitaju?
Kakav je poso njin? znadu li za se što?
Koja ih sila po toj pučini zavitla tako?
Najteže znati to; najlakše reći Bog.
Prašina to je, bačena svuda po nekom redu,
Sunce i zvezde te, trunke su praha tog.
— — — — — — — — — — — —
Ići će dalje on, bez ljudskog roda tog.
Osim trajanja, šta drugo traje, već sve se menja.
Bez svesti sva je svest! bez celi svake cel!
Tebe pozdravljam sa ove stene v'seleno čudna!
Zakona nekog tvog — ti si večiti rob.
Ako je čovek, sa ove zemlje, u tebi céloj
Samo jedina svest, onda si glupa ti.
 
          ("Na obali okeana")

 
Njegoš i L. Kostić osećali su lepotu kao suštinu sveta i tragali za harmonijom. Prevashodno estetički duhovi, oni su u borbi za lepotu nalazili smisao vlastitog postojanja i delovanja. Više zdravorazumski misleća no umetničko-estetička priroda, Nenadović u svojim refleksijama nije išao njihovim putem. Njegova pesma "Na obali okeana" govori da on nema panestetičkih iluzija. Za Nenadovića, kao mislioca koji živi u eposi pozitivizma, vasiona je rob čudnih zakona, u kojoj je i čovek utamničen svemirskim uslovnostima. Pesnik kao da se ruga takvom shvatanju svemira: ako glupi zakoni vladaju svetom, pa samim tim i pesnikovom svešću, umesto lepote glupost je osnova sveta.
 
Kako se vidi iz Nenadovićeve akademske besede "Pogledi na poeziju i njen uticaj na čovečanstvo", pisane u starijim danima (1887), on ipak veruje u poeziju kao u kosmički um "koji trepti u celoj prirodi i zagreva svako veliko srce". Ponegde samo i on kao da zaboravi ovaj romantično koncipirani kosmički um i približi se Sterijinim sumornim lirskim meditacijama o prolaznosti svega ljudskog. Ali i tada postoji, ipak, osnovna razlika između ova dva pesnika. Sterija je u nas prethodnik filozofije ništavila; kod njega, na kraju, sve je ništa, ništa i ništa. Nenadović, međutim, uprkos trošnosti svega ljudskog, kao i drugi romantičari, veruje u ideal, što njegovoj sumornoj pesmi daje neke blage, dobrodušne i spokojne tonove.

Osećam žice pod prstima mojim,
Život se gasi, ali opet pojim,
Bilo je vreme i mladosti naše.
Bilo veselja, ljubavi i čaše.
Sad, liro, hodi da se oprostimo,
Poslednjom suzom da se orosimo.
 
          ("Poslednja pesma")

 
Mogla bi se praviti i druga površna poređenja između Nenadovića i Sterije: didaktičan ton u obojice, basna kao pesnički izraz. Na Steriju, na primer, podseća i elegijski distih u Nenadovićevoj pesmi "Na obali okeana", u kojoj se, kao i kod Sterije, elegijski ritam usklađuje s valovima sumornih misli, tako da nam opšta atmosfera pesme sugeriše istinu o sićušnosti čovekove egzistencije u svemiru. Neke Nenadovićeve pesme, kao i Sterijine, deluju klasicistički smireno i ujednačeno, kao da su ispevane u jednom glasu. Njihova uravnomerenost nameće utisak da je reč o obnovi klasicizma.
 
Međutim, uđe li se dublje u Nenadovićevu poeziju, videće se da je ona i formalno i tematski, bliska romantičarskoj eposi. Kao i kod drugih srpskih romantičara i Nenadovićev stih ide od simetričnog osmerca i nesimetričnog deseterca do narodnog dvanaesterca, a samo katkad imitira klasični metar (elegijski distih). Mada je pesnik sav u meditacijama o kretanju kao suštini kosmosa, on sam nema dovoljno osećanja za unutrašnji muzičko-ritmički pokret, te otuda ni u njegovim stihovima nova metričko-ritmička struktura nema onu unutrašnju pesničku muziku koju nalazimo u poeziji darovitijih pesnika.
 
Kao i kod romantičara, i Nenadovićeve pesme, naročito poeme, komponovane su slobodno: u nekima ("Popara", na primer) lirska naracija zamenjena je sistemom slobodnih, raznorodnih asocijacija. I pesnički rodovi su vrlo različiti: idu od lirskih pesama i patriotskih budnica, preko basana i poema, do heroikomičnog epa. Nenadovićev tematski registar takođe je širok: borba za slobodu, slavjanstvo, nacionalna istorija, antiklerikalizam, idilične ljubavi, kosmičke teme, nepravde ovoga sveta.
 
Opštepoznati sud o Nenadoviću kao o didaktičkom pesniku na granici između dveju epoha, prosvetiteljske i romantičarske, teško bi se danas mogao verifikovati. O ovom pesniku bi se pre moglo govoriti kao o romantičarskom utilitaristi, odnosno piscu običnije darovitosti, koji svoju ne mnogo zvučnu liru svesno stavlja u službu ideala. Kroz poeziju Nenadović nastoji da izrazi ono najlepše, najsvetlije, najčistije, što se kao zvezda vodilja diže na nebu ljudskog života. Nastojanja ove vrste naročito su očigledna u takozvanoj dečjoj poeziji ovog pesnika.
 
Za Nenadovića je poezija bila izraz čovekove hrabrosti da živi za ideal. Po njemu, ona "sve dalje i dalje vodi probuđeni ljudski um nekoj dalekoj uzvišenosti, o kojoj današnji nesavršeni čovek ne može ni sanjati; negujući ljubav, pravdu, istinu i slobodu, ona vodi srce nekom zemaljskom blaženstvu, kome ge sadašnji čovek usuđuje tek sa one strane groba nadati; ona bdi da ljudski rod u svome napredovanju ne zastane nijednog trenutka." Kao i romantičari prve polovine XIX veka, i on smatra da je poezija istovremeno i čežnja ka nekoj nadstvarnoj uzvišenosti. Toj uzvišenosti, nedosežnom i dalekom idealu, koji nije definisan samo kao lepota, služila je i njegova skromna, ali, u svoje doba, voljena i popularna lira.


Miodrag Popović




Miodrag Popović
Istorija srpske
književnosti

Nolit • Beograd 1972
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: