Zoran Kostić (1948)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Kostić (1948)  (Pročitano 11967 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 16, 2012, 02:49:43 pm »

*




ZORAN KOSTIĆ

Zoran Kostić rođen je 8. 10. 1948. godine na Cetinju (Crna Gora).
 
Gimnaziju je pohađao u Nikšiću i Kruševcu a Filološki fakultet u Beogradu.
 
Objavio je knjige pjesama (neke i u više izdanja): Prvine ("Pobjeda", Titograd, 1984); Delta oca ("Prosveta", Beograd, 1986); Sonjeti ("Univerzitetska riječ", Nikšić, 1987); Ko smo (BIGZ, Beograd, 1988); Zadušni repovi (Srpska književna zadruga, Beograd 1990); Kazan ("Naučna knjiga", Beograd, 1992); Ognjeni trozubac ("Miroslav", Beograd, 1997) i knjiga izabranih pjesama i poema za koju je dobio sljedeće nagrade: "Laza Kostić" (Srbija), "Vito Nikolić" (Crna Gora) i "Pjesnik i svjedok vremena" ― Sarajevski dani poezije (Republika Srpska).

Dvojezično izdanje knjige Pjesme, bajke, poeme Aleksandra S. Puškina (u sopstvenom izboru, prevodu i prepjevu) objavio u "Glasu srpskom", Banja Luka, 2000, a Kućni plamen, knjigu izabranih i novih pjesama, u "Prometeju" (Novi Sad, 2002); Vijenac za Trepetovu (zbirka soneta na srpskom i ruskom jeziku) objavio je u Zavodu sa udžbenike i nastavna sredstva u Istočnom Sarajevu, 2003. Kod istog izdavača, 2003. godine, objavio je Drame, a 2005. poemu za djecu Odrastaljka, za koju je dobio književnu nagradu "Stanko Rakita" (Republika Srpska).

Knjigu dramskih tekstova Put za Carigrad objavio je 2005. godine u "Glasu srpskom", Banja Luka, a dramu u stihovima Zvjeridba u strašumi, 2007. u izdanju UKS i Podružnica Banja Luka.

Osim spomenutih nagrada, za sveukupno poetsko stvaralaštvo Kostić je dobitnik i "Zlatne značke" Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, "Vidovdanske povelje" (Sokolac), "Šumadijskih struna" (Mladenovac), a knjiga pjesama "Jezikrvlje" (2008. godine, "Prosvjeta" RS) nagrađena je priznanjem "Šušnjar".
 
Kostićeve drame, koje se izvode na scenama pozorišta Republike Srpske, Srbije, Crne Gore, Rusije i Bjelorusije, nagrađivane su prestižnim domaćim i međunarodnim priznanjima (TRINAESTI DAN i Najbolji dramski tekst — "Kočićeva srpska scena", Prijedor, 2003, i Nagrada Okruglog stola Međunarodnog pozorišnog festivala "Zlatni Vitez" — Moskva, 2003, KOMA "Bronzani Vitez" na Međunarodnom pozorišnom festivalu "Zlatni Vitez", Minsk, 2005, i na istoimenom fesivalu, 2007. godine u Moskvi i "Bronzanom diplomom" nagrađena je drama PUT ZA CARIGRAD kao predložak predstave u izvođenju ansambla Savremenog dramskog teatra Bjelorusije). Kostić je dobitnik i gran-pri nagrade "Zlatni vitez" na istoimenom festivalu u ruskom gradu Tambovu (2002) kao scenarista dokumentarnog filma "Trepetova".

Osim poezije, drama i filmskih scenarija, Zoran Kostić piše prozu, publicistiku i eseje; poeziju prevodi sa ruskog i poljskog jezika (osim knjige Puškinovih stihova, objavio je izbor iz Bunjinove poezije, kao i prozno djelo "Irkut" savremenog ruskog romanopisca Valerija Hajrjuzova), a njegova poetska, prozna i dramska djela prevedena su na šesnaest svjetskih jezika.

Preko osamdeset Kostićevih pjesama i poema uvršteno je u više značajnih antologija i izbora srpske, odnosno jugoslovenske poezije.
 
Zoran Kostić je član Udruženja književnika Srbije, Saveza pisaca Rusije i Udruženja književnika Republike Srpske.
 
U štampi je knjiga novih Kostićevih pjesama "Nikšin kiljan" i "Antologija ruske poezije X—XXI vijeka" u prevodu na srpski jezik.
 
Živi u Banjoj Luci, Beogradu i Moskvi.
Udruženje književnika Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 16, 2012, 03:05:42 pm »

*

DELTA JEZIKA


Pesnički put Zorana Kostića delikatan je i redak. On, sprva, nije imao sreću da napisane knjige odmah objavi, pa su neke čekale i po desetak godina. Niz životnih i inih okolnosti sprečavale su ovog vrsnog pesnika da uđe u najživlje tokove savremene srpske poezije. A kada se to, na volšeban način, i dogodilo, pokazalo se da je jedan veliki talenat od naše književne kritike i dalje neshvaćen, ili, ako ga je ona kojim slučajem dotakla, razorila bi tek zametnut zračak njegove afirmacije. Sećamo se jedne, dozlaboga musave, kritike, a povodom blistave knjige poema i pesama Delta oca. Ta negativna kritika, iz pera presušenog kritičara koji, inače, za sebe javno govori da nikad u svom sudu nije pogrešio, indikativan je primer kritičke nesvesti. U velikoj promaji takve glave nema mesta za istinu da pesnička dela sude kritici. Brzogoreći kritičar olako je Deltu oca proglasio nikakvom knjigom i, ponad svega, politički utilitarnom i tako razneo sam sebe u paramparčad. Njegovom čuđenju nije bilo kraja: kako je uopšte moguće da se toliki svet pojavljuje na Kostićevim promocijama? I tu je hteo da stavi zabran koji mu se i u kritičkim kolumnama lažno ukazuje kao mehanizam kojim odbacuje njemu mrske i gadne knjige.
 
To je tipičan primer nesklada koji se javlja između pihtijastog dela naše vikendaške kritike i autora koji nose sopstveni pečat izvan trenutne buke štamparske prese. Zoran Kostić je golemi majstor vezanog stiha. Njegove pesme imaju glavu i rep. Ta činjenica zbunjuje pljosnate kritičare koji slave destrukciju svake vrste. Kostić je briljantan kovač deveteračkih, jedanaesteračkih i inih stihova (sedmerac, osmerac, simetrični deseterac, dvanaesterac...). Znalac različitih pesničkih formi i oblika (sonet, njegov venac, katren, distih, sekstina...). Njegove rime su žive i funkcionalne. On zna da iznenađujuće uspešno i igrivo rimuje, tako da se ceo jedan, nezavisan, svet zasniva na rubovima strofa, svet koji, poput buktinje, osvetljava tkivo pesme, njeno ontološko zvono, semantički sjaj i atmosferu. Tu se, dakle, javlja problem za jednolične i poetički uske kritičare koji, pored ostalog, pokazuju neverovatne raspone neobrazovanja (čak onog školskog) i specijalističke neupućenosti u književni problem koji podrazumeva znalce tehnike i zanata. Oni, naprosto, ne poznaju mreže klasičnih pesničkih formi i oblika koje svaki pesnički talenat, ako pledira na ozbiljan stepen bavljenja pesništvom, mora da spozna i oživi ovovremenim nektarom ili jodom, i novom temperaturom slike i jezika. Oni su u nedođijskoj dembeliji slobodnog stiha, čupajući beslovesne fragmente kao primere tzv. pesničkih sloboda, odnegovali pajace i patuljke beživotnog jezika. Ovde, naravno, nije reč o inferiornosti slobodnog stiga spram vezanog, niti obrnuto, već je reč o najbeskrupuloznijim prevarama u okviru zone slobodnog stiha koja omogućava improvizacije gde se ne zna ko pije, a ko plaća, osim što se odmah prepoznaje elementarni nedostatak pesničkog talenta. Naravno, sličnih beslovesnosti ima i na polju vezanog stiha. Sve skupa kazuje da kompletan pesnik podrazumeva dva globalna obrasca i služi se njima kao dvema rukama (Crnjanski, Desanka, Raičković, Simović, Rakitić, B. Petrović, Miljković, Danojlić, Timotijević, Lalić, B. Radović, K. Ilić, Nenadić, M. Maksimović, D. Brajković, M. Đorđević i drugi).
 
Izabrane pesme Zorana Kostića (1948) sabiraju najbolje iz njegovih šest dosadašnjih knjiga: Prvine (1984), Delta oca (1986), Sonjeti (1987), Ko smo (1988), Zadušni repovi (1990) i Kazan (1992). Ovaj sabor pesama dolazi u pravom trenutku. On daje sliku jednog pesničkog, poodavno začetog, ali stalno, u razvoju, ometanog puta. Sad se vidi koliko je Kostić pesnik raznovrsnih poetičkih i tematskih krugova. On pokazuje, da parafraziramo Ničea, da pravi umetnik najbolju igru izvodi kada je okovan lancima. Kao i u životu, takva situacija pokazuje nadnaravne darove i sposobnosti. To je krucijalna tačka u poimanju svakog stvaralačkog procesa. Udovoljavati zahtevima pesničke forme i, ne pokazujući žuljeve i rane od negava, stvoriti i afirmisati nežne i moćne piruete jezika, njegove komplementarne muzičke i semantične simbioze.
 
Zoran Kostić je, kao svaki pravi pesnik, veliki detaljista. Ume filigranski da udene slike svakodnevne melanholije i prividne beznačajnosti u novi kontekst gde one postaju umetnost. Evo, na primer, završnog katrena iz rane pesme Nikšićki pljusak: Olakša se nebo. Još se čuje jeka./ Čudeso jenjava kroz oblake plute./ A onda spopadne, one ispod streha,/ čist smijeh i kašalj dok cijede skute. Posebne valere poseduje Kostićeva ljubavna lirika koja nosi ponešto od vijonovske nonšalancije, puškinovske fatalnosti i kišovske (prevodilačke) duhovite egzibicionalnosti. Ceo jedan arsenal lirskih mirođija i plamenova stiglo je na adresu ljubavnih nezgoda i zgoda, vere i nevere, raja i pakla na relaciji muškarac — žena i obrnuto: Ne može poljubac?! Draga, šta je, draga?!/ Pa ti plačeš?! Stani, objasniću, čekaj,/ kako gdje sam bio?! Šetao, dovraga!/ ... Ali ... šetnju si mi predložila sama!/ ... Evo, kunem ti se: samo pola flaše./ Jeste, svratio sam; da — da, do "Konobe"./ Tako mi ljubavi! Kako — "koje"?! Naše!/ Sve sami muškarci... tja, neke rugobe...
 
Zoran Kostić, jednostavno, nije pročitan. I ono malo što se moglo, nekako palo u vreme rata i tako poklopilo sa njegovim izrazitim i izuzetnim rodoljubivim pesmama. A toliko sjajnih pesama druge provenijencije napisao je ovaj definitivno pristigli pesnik. Evo pesme Pjesničko pravo iz 1974. godine. Dakle, kako je to eliminisani pesnik pisao pre četvrt veka: Sa mora se vraća doma/ porodica gradskih Roma;// putujemo istim vozom,/ dijelimo isti prozor.// Po ženi i tmurnom mužu/ dva blizanca plačno pužu,// a sestrica (mirna vatra)/ netremice što promatra// prekoputa sebe — mene./ Od kad gledam, takve zjene// ne vidjeh (i neću više): "ja njih moram da opišem" — / tek što ovo sinu duši/ (imaju li oči uši),// skamenjenog, po sred lica/ zapljunu me saputnica.// U tom, tunel (duge tame)/ i moj bijeg iz te drame.
 
Kostić je i pesnik psihološke tačnosti. On uspostavlja dijagnozu svetu i pojavama u njemu koje će tek glačanjem, kao sirov materijal, dobiti lirske finese i reference. Suptilnu i autentičnu sliku nemoći jednog ljubavnog para da zaustavi prepirku i sukob kojima kumuje neko treći, nevidljiv, a stalno prisutan: U sobi mirnog, starinskog zdanja,/ odjednom, blage, aprilske noći,/ dajem joj (sebi dalek), do znanja, da više nikad ne mislim doći.// ... Stjeg (njenog lica) blijede svile,/ ubogo, znakom pobjede smatram/ i ne dam, slavljem nečiste sile,/ da mrsku riječ povratim natrag/ (mada me boli, a savjest žeže),/ kroz gadnu igru, ponoćnu, grubim,/ pamteći kako biješe teže/ čekati dosad — (pošto ne ljubih// čistije nikad i nikad jače),/ da, bar priznanjem, uzvrati, stoga./ Što ne zna slovom, pokuša plačem — / nagradi vraga, umjesto boga. Ova pesma razrađuje problem demonskog u ljudskom biću koje, nesavršeno, nema moć da se odupre agresiji mračnog. Anđeo ili demon? Šta li je ljubav? Gde su granice između ova dva fenomena. Ili je sve igra jednog i drugog što zamenjuju mesta po potrebi.
 
Kostićeve pesme registruju život i njegove manifestacije do najfinijih mrvica i sitnica. Poput kratkometražnih filmova, njegove pesme deluju sugestivno i životno, pružaju potpun doživljaj. Sve je nekako gusto protkano i izmešano, a da je opet sve na svom mestu, uzglobljeno i kalemljeno u jeziku, sliveno baš tu i tu, tako i nikako drugačije. I u socijano-istorijsko-političkim temama caruje pesnikovo razrogačeno i svevideće oko. Pesma Ruski pazar je jedan od takvih medaljona: savršen i britak u izrazu, dokumentaran, a onirički preobraćen, nestvaran, iako počiva u živoj realnosti: Kakva pijaca i trgovci! Može se naći sve iz snova./ Matušku krčme, tu, potomci/ (kopilad, valjda), Čičikova?// ... Zadrigli Boris trlja ruke:/ "Stara Rusija — jeftinoća!/ Kupole zlatne — ko jabuke"/ viče nakupac svetog voća,// na tri jezika robu nudi —/ sela, reone i gradove,/ sa stanovništvom i bez ljudi/ (što nije isto za gadove):// traži se majdan Mrtvih duša,/ traži se marva s mišicama,/ koja ne pita, koja ne sluša,/ koja se rađa i mre sama.
 
Zoran Kostić je pesnik čije vreme dolazi. To zapaža i Vladimir Jagličić, pisac temeljnog pogovora, na kojeg je Kostić, kao pesnik, poprilično uticao. Kostić, što bi rekao Jagličić, ima pesme koje odolevaju. I kad piše o informbirovcima, temi koja je bila privilegija prozaista, Kostić nalazi nov ugao. Ne piše u prvom licu, kao neko ko je proveo golootočke godine u paklu, već kao dete osuđenog i mučenog. Opis odlaska u Bileću, u zlokobnu tamnicu i mučilište, gde otac nevin gasne, svemoćno je pesničko štivo kakvo se retko sreće: Otac je imao samo beonjače –/ (bijele) avlije – dva zatvorska kruga,/ iza kojih, negdje (žutom) mrljom plače,/ raduje se nama, čuvarima ruga.

Da li poezija, koja za teme uzima aktuelne ratne slike i tragedije, može da nadiđe ravan novinarske (publicističke) informacije, dokumenta i trača kojima obiluje medijski ozvučena apokalipsa na Balkanu? Na oba ova pitanja, imamo li u vidu domete Kostićeve knjige, odgovor je potvrdan. Evo nas nad knjigom poezije Kazan koja na književno relevantan i umetnički ostvaren način, a u znaku osebujnog talenta, prikazuje stradanje srpskog naroda u Krajini, konkretno, na Baniji. Jedna nacionalna tema i nesreća podignute su na ravan univerzalnog, na nivo visoke duhovnosti i sjaja. Otpadaju predrasude da je teško ili, pak, nemoguće o pesničkoj knjizi, koja je u znaku strahota neviđenog genocida, govoriti i pisati, jer oblici nesreće su već sami po sebi toliko pakleni i potresni da im nije potrebna nikakva pesnička interpretacija. Ali, šta bi onda bio pesnički jezik kada bi priznao poraz i sam sebi ukinuo energiju koja u isti mah obujmljuje i sublimiše globalne slike i lirske detalje u pesničku supstancu univerzalnog. Prisetimo se Danteovog Čistilišta ili, pak, Goranove Jame.

Dakle, Zoran Kostić sačinio je knjigu koja na svim nivoima književne veštine i dara funkcioniše kao besprekorna celina. Sastavljena je od tri poeme (Igla; Panj; Kazan) i dve pesme (Dvanaest apostola; Na zgarištu crkve u Glini). Sve poeme i jedna pesma minuciozno su ispisane deveteračkim sekstinama jampskog ritma. Pesma Na zgarištu crkve u Glini, pak, napisana je u jedanaesteračkom distihu. Ovo ističemo da bi se predočila superiorna zanatska dimenzija koja isključuje improvizaciju.

Centralno mesto u knjizi zauzima poema Panj koja broji devedeset tri sekstine. Ona je gusto tkanje biblijski snažnih slika o mukama srpskog naroda. Glavni junak je, eto paradoksa, hrast! Pod njim, na najzverskiji način, mengelama, klinovima, maljevima, kanibalskim spravama koje normalan um ne može zamisliti, čim sve ne, zatire se trista Srba od kojih jedan ostaje živ i svedoči, peva, piše poemu Panj. Upotreba hrasta kao mesta za izvršenje zločina nije slučajna. Hrast je, kao što je znano, simbol moći, dugovečnosti i snage u duhovnom i materijalnom obliku. U mitološkoj riznici postoje Zevsov, Jupiterov i, u Slovena, Perunov hrast. Kod Srba, hrast je životvorna spona između paganskog i hrišćanskog života. Na stablu hrasta, pored kojeg se održavaju zborovi i skupštine (setimo se skupštine kod Takovskog grma 1815. godine pred ustanak), useca se krst. Hrast je zamenjivao crkvu koja je, kasnije, redovno podizana pored kakvog velikog hrasta ili u hrastovim gajevima. Krstovi na groblju su od hrastovine, a Badnjak od hrastovih grana i lišća.

U kontekstu Kostićeve knjige, hrast predstavlja srpski narod, njegovu sabornost. Jedan kepec iz sna, nakaza što sa svojim dlakavim psima laje na mesec, prati, u poemi Panj, patnje mučenika, na razne načine, uz hrast. To bi, po predanju, ali i po ideji autora, značilo sopstveno uništenje, jer ko sruši hrast osušiće mu se ruka, njega će snaći ista sudbina. Tu kletvu zna mučitelj, pseći kepec, koji sa strane, s visoka, uživa u stradanju nemoćnika. Zoran Kostić jarkim slikama, svezanim u čvorove dramske napetosti, razvija temu grozomornog zločina uz stalno obraćanje Bogu — i pitanje: Zašto? Taj jovovski vapaj predstavlja centralno mesto u svakom tumačenju ove poezije. Otklon Boga od čoveka, njegovo zaziranje da na prečac pomogne, i dolazak Satane pred kraj veka, predočeni su i u prvoj po redu poemi Igla koja je nastanjena slikama naopakih kriterijuma, incestoidnog ludila i mefistovskih mera. Taj aspekt priziva neke celine iz Njegoševe Luče mikrokozma.

Poema Kazan posvećena je Papi Vojtili, pesniku. Dakle, Kostić se obraća pesniku Vojtili, ne Papi, vrhovnom poglavaru katoličke crkve čiji beli rukavi nisu simbol čistote i nevinosti. Ako je Vojtila zatomio u sebi pesnika, onda će morati bar čuti jednog srpskog koji mu se obraća. Poema je oslonjena na istinsku priču o ženi kojoj je, kao dvanaestogodišnjoj devojčici pre pedeset godina, pletenica, ispod noža, spasila život. Ta žena doživljava da joj, pola veka kasnije, prvi komšija šalje pismo u kojem, pored ostalog, stoji: A kad smo vas sve poklali, tvog mlađeg brata smo skuvali u kazanu. Kučko, moram ti povjeriti da za svog života nisam jeo mesa ravnog kuhanoj srbetini. Zoran Kostić se uhvatio u koštac sa potresnom slikom i napravio poemu koja odiše snagom istinskog pesničkog rezultata. Cela knjiga bridi osećanjem visoke svesti o rasponima zločina koji se ciklično obnavlja, pokazujući tako nemoć ljudske prirode da ovlada nepoznatim silama u dubinama njegovog ambivalentnog bića.
 
Zoran Kostić je pesnik gipkih zanatskih mogućnosti i svetova u kojima bridi fantazmagorična rana detinjstva. Odatle se izliva ceo njegov jezik i s njim autentična drama bića koje ima šta da saopšti. Sigurno je da ovaj pesnik poseduje, i dalje, ceo niz neotkrivenih i reprezentativnih pesama i kodova, kao što, sa još većom sigurnošću, možemo zaključiti da je najteži deo njegove afirmacije prošlost i da se Kostićev osobeni pesnički jezik, napokon, našao tamo gde mu je i mesto — u živoj matici srpske savremene poezije.


Nenad Grujičić | Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jun 07, 2012, 01:50:04 pm »

 *
 Stihovi Zoran Kostić


 JEZIK

 Ozdo na gore zemlja šapće
 i možda jednom ozgo kap će
 milošću božjom da napolni
 do bezdanice svijet bolni,

 ako se najzad Na Nebesi
 stvoru ukaže znak prisustva,
 pa njegov vapaj Iže Jesi
 sa krsta stigne do Isusa.

 Bez molitve bi zemlja svisla,
 a na molitvi da ne leže
 i Nebesa bi davno pala:

 ljudski jezik je suštost smisla,
 za nebo — osa ravnoteže,
 za zemlju — k Bogu vertikala.



 SRPSKA TUŽBALICA

 U onom gradu, u onom selu,
 pod onom kulom, pred onom crkvom,
 na onom groblju, kraj one vode,
 sred onog luga, pod onim visom,
 srce je moje zakopano.

 Gdje god da ima puste zemlje,
 gdje god da raste kukurijek,
 gdje god da zjapi dom ukleti
 iz kog džiglja jedra zova
 i krije stope u pepelu,
 moja je kuća i zgarište,
 moja je bašta, s mojom sjenkom,
 ja sam tu bila kad i život,

 sve što imadoh više nemam.
 Moje je nebo potamnjelo,
 moje je sunce pocrnjelo,
 samo se jezik pred smrt trza
 
 i grca ovo što svi čuju —
 a ne vjeruju ni u ropcu
 jeziku od kog nastadoše
 kad ga iz mene iščupaše.



 MOLITVA

 Gdje nam se riječ god ugasi,
 ne bjesmo ko smo, nego Vlasi,

 Vlaji, Kauri, Crnogorci
 i mada jedni — istozborci,

 iz jezičnosti zajedničke
 razli se jezik na jezičke
 gluposne lave koja, vrela,
 naš govor prži do pepela

 iz koga, istom, kvrži zgura
 korov — govora i kultura

 između kojih k nebu dimi
 pamćenje zgure, a s njim i mi —

 Srbi, Kauri, Vlaji, Vlasi...
 Od jezičaka jezik spasi,

 sve u maticu vrati, Višnji,
 osnaži lavi tok središnji

 da bi slovesa opet tekla
 od nas do Tebe — porijekla.


 DVADESETI VIJEK

 Lijevi Srbi i Srbi Desni —
 jedni na druge pun vijek bijesni,

 stalno u ime njima znanog cilja,
 ideje, zemlje, boga, izobilja —
 
 gore i žešće od najcrnje kuge
 tamanili su svojski jedni druge,

 toliko da vonj bratobojne krvi
 nađe nozdrve i Vrhovne strvi

 a ona, istom, kobnu zađevicu
 u savršenu pretvori matricu

 nezaustavnog međusatiranja
 ostvarujući sve kako i sanja —

 najprije Desne Lijevima slomi,
 pa Desne (koji odolješe komi)
 na pobjednike Lijeve usmjeri:
 preživje ono što se prozvijeri —

 nesvjesna djeca gubitnika svjesnih,
 nesrećni narod Lijevih i Desnih.



 CRNJ

 Moj zavičaju, Crna Grudo rodna,
 sa vrha slave ti se sroza do dna,
 
 sa svog Lovćena, s njim, po sunovratu,
 nađe se na dnu u sopstvenom blatu

 u koje ozgo baci prije toga
 sve što te visi: Isusa, svog Boga,

 Savu i lozu Nemanjićku svetu,
 s njim sebe, kao Duklju, Rašku, Zetu,

 baci s Kosovom sve (sem Brankovića),
 sve (sem Staniše) od Crnojevića,

 baci duh što se zače na Obodu,
 pa ime koje značaše slobodu

 kroz pet stoljeća rodu svekoliku,
 a kad Rusiju baci svetoliku

 Petrovići se na dnu obretoše,
 krst i ocila baci, a s Njegošem —

 um, jezik, pismo, prošlo i buduće,
 pa se, bezočna, ispe na vrh kuće —

 šljeme lovćensko veza oko vrata
 i ustremi se put sopstvenog blata —
 u naše Ništa — u dno niže od dna,
 gdje smo svi s tobom, Crna Rupo rodna.



PRINCIP NENADIĆ*

Sa Principovim duhom iz apsane
Pjesnik Nenadić stiže do kafane

i svi shvatismo, čim to dvojstvo uđe,
još ništa nije dolazilo luđe

u grad Beograd, od grahovskog para;
isti utisak i kod konobara

(Dragice, Šarla, Šekija i Draže),
odluči da se, makar šta da traže,

ne uslužuju dva sumnjiva gosta:
"Srbijo, majko, patila si dosta"

(iz Nenadića ljut Princip povika),
"zbog Mlade Bosne i nas — podvižnika

kad ustadosmo protiv bečkog cara!
Ali ako smo tada na ćesara,

tako nam tvrde pravoslavne vjere,
pripucaćemo i sad na kelnere —

spremni smo oba na to, u principu!"
Nastade tajac. Patrola u džipu

uskoro ispred krčme posvjedoči —
još mnoge srpske i uši i oči

rade za mrtvu "žutu" monarhiju:
Pjesnik i Princip od tog dana piju

(presudom strogom na stotinu jednu),
rakiju ljutu, čas vruću čas lednu,

dok iščekuju sud stogodišnjice —
potvrdu ili brisanje krivice.


* K R A J I N A Časopis za književnost, nauku i kulturu • Vlasnik i direktor Milan Stijak
  Banja Luka, godina XIII, br. 50, proljeće 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jun 08, 2012, 03:58:41 am »

**
Stihovi Zoran Kostić


TROVANJE VUKA

Kod ukućana dragane mi (svake),
srazmjerno čuvstvu zabludjele kćeri,
tek što za gostom otškljocaju kvake —
tek što mi leđa skriju kućne dveri —

počinju tišnja, zlosluće i brige,
a bivalo je i zavjetnog plača,
jer vučju šapu (koja piše knjige),
oda otisak na filu kolača,

a žeđ — praznina popijenih boca;
pandžu i čeljust otišavšeg stvora
na kćerjem vratu — po ukazu oca —
i smjerna mati zamisliti mora.

Ali, sa braće ako ista slika
u dušu drage na trenutak uđe —
i njoj postajem, nešto (vučjeg lika),
koliko blisko, toliko i tuđe.



POLUJESENJIN
 
Deceniju straći: bordeli, ruleta,
noći, žene, vino, cehovi, dugovi,
rimovani ćorci, tvrdosluh svijeta,
nevjerna dragana, nevjerni drugovi,
 
strašne stanodavke preskupih ćumeza,
memljiva predgrađa (Marinkova bara),
ilegalisanje, vonj, studentska menza,
nesvojni rođaci, neredovna para,
 
usahle pošiljke (otac kamen-stanac),
učestaše stoga sitnija nedjela,
za njim krenu priča, odškljocnu katanac,
Majke Jevrosime i Padinska Skela.
 
I ljeto cijelo, ljeto vrelo, sporo,
tihuje kod starih umireni sin,
u bašti, na deki, sam (sa tranzistorom),
čeka ranu jesen, polujesenjin.



RAZLIKE U PJEVANJU

Da nestajemo — po pjesmi se vidi,
jer ovo naše pjesma je sve manje,
a sve je više ropac u etidi,
nikako način ili poimanje

''bijelog stiha'' (što kritika uči).
Kad Orfej krklja mjesto drugih, "na dren",
muze mu daju morfij jer se muči
sporomrijevši — koji mre kroz katren,

posebno katren u sonet kad pređe
tercinom, znakom težeg karcinoma
sa račjom stopom do raspadne rime.

(Bijelopojac, time neomeđen,
mre brzo, srećnik, izabranik groma:
stih mu potamni, izblijedi ime).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 14, 2012, 12:38:38 pm »

**
Stihovi Zoran Kostić


PAUK
 
Budna si?! Čekaš me?! E, baš si ti neka...
Ne može poljubac?! Draga, šta je draga?!
Pa ti plačeš?! Stani: objasniću, čekaj,
kako — gdje sam bio?! Šetao, dovraga!
 
Ali... šetnju si mi predložila sama!
Da — da, kupio sam: krema, razglednice...
U redu, jutro je... Ipak, čemu drama,
nijesmo od juče... znaš me... Kakvo "vince"?!
 
Evo, kunem ti se: samo pola flaše.
Jeste, svratio sam; da — da, do "Konobe".
Tako mi ljubavi! Kako — "koje"?! Naše!
Sve sami muškarci... tja, neke rugobe...
 
Izbi teška tuča: Njemac i Domaći.
Dugo je za priču — drama, istorija!
Naravno: taman sam mislio umaći —
ali, uli kiša... utom, milicija...
 
Ovdje nije pala!? Nije bilo kiše?!
(Klimatski fenomen — čudo — Mediteran)!
Dajemo izjave... Milicija piše,
naročito vodnik: mak na konac tjera.
 
Onda?... Pa ti goriš! Danas nema plaže!
Kad se suncu daješ više nego meni!
Čekaj, gdje je krema... daj da te namažem...
biću kao pauk — samo se okreni...



OTURENI
 
(odlomak)
 
Otac je imao neobične uši:
viđene u (mrkoj) polituri stola,
to su dvije zove pustoši i bola,
šiknule iz kule glave što se ruši.
 
Otac je imao neobično lice:
obrazi mu stali u dvije jamice.
 
Otac je imao samo beonjače —
(bijele) avlije — dva zatvorska kruga,
iza kojih, negdje, (žutom) mrljom plače,
raduje se nama, čuvarima ruga.
 
Otac je imao sestru i suprugu:
izdužene ruke, spojene na laktu,
petnaest minuta obnavljale prugu,
kojom smo se, dovde, dovezli po mraku.

Otac je imao dva nejaka sina,
na ta dva koljena — na dva prijestola,
dva mlada primjerka ljudskih izraslina,
što lik Tvorčev motre u glačini stola:
 
Nepojamnim stidom prikovane za nju,
zjene se naprežu, kao da nad vodom,
djeca, okačena o očevu granju,
traže šta to čovjek gubi sa slobodom.



NOVINSKI OGLAS
 
Kupujem stare i polovne šume —
kržljave, bujne, čamove, bukove,
duhove šumske — vještice i čume,
sve štetočinstvo — lisice, vukove,
 
kupujem plodne i neplodne njive,
pšenice, raži, ječam, kukuruze,
strnjike, korov, trnjake, koprive,
strašila, gatke, dodole i suze,

kupujem stoku, katune i sela
(isplata odmah) — raštrkana, gusta,
u djelovima, ili, pak, cijela —
nenapuštena, ugašena, pusta,
 
kupujem kućne urvine — zgarišta,
temelje, listre, zidine sa zovom
(prednost imaju ukleta ognjišta
koja odavno nijesu pod krovom),
 
kupujem kuće, velike i male —
potleušice, podrume, pojate,
nužnike, šupe, štenare i štale,
ambare, štaglja, magaze, vajate,
 
kule, kapele, crkve, manastire,
kupujem groblja — stara, nova, razna,
karakondžule, utvare, vampire
(prednost grobljima koja su već prazna),
 
kupujem polja venuća i roda,
(roždana, smrtna, pelina i hljeba),
kupujem vazduh i sve vrste voda,
parčad olovnog i polovnog neba,
 
sunce, zvijezde, mijene i kiše,
minuvše dane, sadašnje i sjutre,
kupujem ime da vam ga izbrišem
i, ovdje, svaki trag da mu se utre.

 
1987.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 21, 2012, 01:39:05 am »

*

KOSTIĆ: SRPSKI JEZIK — DIO BOGATE KULTURE I TRADICIJE NARODA


Predsjednik Udruženja književnika Republike Srpske Zoran Kostić rekao je da insistiranjem na njegovanju srpskog jezika srpski lingvisti nemaju namjeru da ikome išta nameću, već da sačuvaju ono što ih vijekovima određuje kao narod sa bogatom kulturom i tradicijom.

Srpski lingvisti smatraju da bi pravu najezdu riječi hrvatskog "novogovora" u izjavama političara i primjetnu "kroatizaciju" mnogih medija u RS najbolje bilo riješiti izradom zakona o upotrebi i njegovanju srpskog jezika, kojim bi njegova dosljedna upotreba postala neophodan preduslov za obavljanje bilo koje javne funkcije u RS. Međutim, insistiranje uglednih srpskih lingvista na dosljednom korišćenju srpskog jezika kod Srba podiglo je veliku medijsku prašinu, a na posebno žestoku osudu naišlo je u medijima FBiH, navodi današnji "Pres". Reagujući na jedan komentar profesora književnosti Ivana Lovrenovića, koji je težnju lingvista iz Srbije i Srpske nazvao "paranoičnom" i "fobičnom" i poistovjetio je sa Pavelićevom "endehazijom", Kostić je rekao da Lovrenović, očigledno, nije znao šta govori kada je pokušao da to poistovjeti. "Poznato je da je kao prvi nelingvistički jezik u regionu nastao tzv. hrvatski, a zatim i tzv. bošnjački, sa rječnicima izmišljenih riječi, što predstavlja pravi 'lingvistički nonsens'", rekao je Kostić.

Profesor sintakse dr Miloš Kovačević kaže da je "nesreća što ima onih koji samim tim što znaju da govore i pišu, odmah misle da poznaju i zakonitosti na kojima jezik i jezički identitet počivaju". "Ivan Lovrenović se iščuđava kako to postoje politički (ne)jezici i pravi jezici?! A da je pročitao išta iz lingvističke problematike u vezi sa identitetom jezika, znao bi da određeni jezici ni po kakvom naučnom kriterijumu nisu, niti mogu da budu jezici", rekao je Kovačević, navodeći da se neki jezici dobijaju političkim odlukama. Prema njegovim riječima, kad se pod lupu lingvističkih kriterijuma stave jezici što se samo imenuju bosanskim, hrvatskim ili crnogorskim — jasno je da oni nemaju niti mogu da imaju naučni status jezika. "Riječ je o različitim standardima istog srpskog jezika, koji, takođe, ima svoju normu. On mora da se drži svog standarda, naročito u sredinama gdje se s njim u isti koš i na normativnom i na nivou lingvističkog identiteta žele pomiješati 'jezici' koji su samo njegove različite standardne varijante", kaže Kovačević.


RTRS | 20.03.2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 24, 2014, 06:19:10 am »

*

ZORAN KOSTIĆ U TORONTU


Zahvaljujući pozivu kanadske Eparhije SPC, Zoran Kostić je, početkom februara, prvi put posetio Toronto, da bi u svojstvu specijalnog gosta prisustvovao skupštini Eparhije. Njegov boravak ipak nije mogao proći i bez susreta sa njim kao pesnikom.

U subotu, 16. februara u crkvi "Sveti Sava", River St., poštovaoci njegove poezije i prijatelji priredili su mu dobrodošlicu. Bila je to zaista dobrodošlica uvaženom, velikom pesniku, jer je protojerej Ljubomir Rajić, umesto uvodnog govora izgovorio napamet jednu pesmu Zorana Kostića, slika desno, uz uzgredan komentar da voli i lako pamti ove stihove zbog njihove jasnoće i ekonomije reči.

Svoj osvrt na bitne odlike bogatog književnog opusa Zorana Kostića, Radovan Gajić je započeo rečima: "Predstaviti Zorana Kostića, pre svega, znači predstaviti jednu važnu liniju srpskog pesništva danas, tačnije, najvažniju, a vreme će to potvrditi, na žalost onima koji to spore, a nama, ipak, na radost i kada nas i kada ni njih ne bude…" Ukazujući da su tu liniju razvili Matija Bećković i Rajko Petrov Nogo, a sledili je Đorđo Sladoja, Mira Bulatović i Zoran Kostić, Gajić je tu konstataciju sublimirao rečima:

"Ono, pak, što će sigurno ostati kao trag trajanja nacije kroz sopstveni poetski izraz, u ovom vremenu, jeste izuzetno uspelo amalgamisanje, stapanje epske tematike i lirskog izraza koje su ovi pesnici, a svakako Zoran Kostić među njima, izveli. Poetski izraz Zorana Kostića nedvosmisleno je i neiskvareno lirski. Čak i kada poetizuje tmurnu tragiku svakodnevice, što čini često, on je liričar."

O često isticanoj jasnoći i čistoti poetskog izraza Zorana Kostića, Gajić je rekao sledeće: "Akcija reči koja proističe iz majstorskog umeća da ekonomiše rečima, da nema suvišnih, da i pored mnogih reči, jer Kostić jeste raspričani pesnik, ipak nema nepotrebnih reči — ta akcija pokreće u nama emotivnu reakciju. "

Govoreći svoje stihove, Zoran Kostić pripoveda tamnu stranu vremena u kome živi. Opeva zatamnjeni horizont globalizma, koji je srpsku sudbinu zbio u mračni tunel u kome tragamo za zračkom svetlosti. Sam on najbolje objašnjava svoju poeziju: "Moja poezija nije nežna, ljubavna, više je tužna i teška, kakav je i sam naš život. Javno nas čereče. Nema većeg raspeća od ovog što se nama, Srbima, dešava." Pesme koje je čitao, najviše iz knjige "Kućni plamen", inspirisane su, kako je objasnio, uglavnom, nepravdom i stradanjem ljudi, čemu je, posredno ili neposredno, i sam bio svedok.

Na primer, pesmu "Na zgarištu crkve u Glini" napisao je u noći 12./13. maja 1971. godine, kada je učinjen prvi pomen ustaškim žrtvama iz glinske crkve, gde je sreo Ljubana Jednaka, jedinog preživelog Srbina i saslušao njegovu priču o tom pomoru bez presedana.

A pesmu "Čarnojević" napisao je u Moskvi 1995., kada je na TV ekranu gledao kako Srbi napustaju Sarajevo.

Pesma "Sniježna bajka" nastala je 1996., povodom vesti u listu "Komsomolac" da su četiri stotine trideset i dva lica u Moskvi umrla, u toku dva meseca od mraza, uglavnom u alkoholisanom stanju.

Kako u svojoj poeziji, tako i u dramama, književnom žanru po kome je takođe veoma poznat, ne samo u Srbiji već i u Rusiji i drugim slovenskim zemljama, Zoran Kostić je preokupiran, kako sam kaže, "velikim poremećajem u srpsko-ruskoj ljubavi", do koga je došlo zbog "srpske rascepljenosti u odnosu na Rusiju. Dva srpska pokreta, oba antifašistička (monarhisti i rusofili koji su robijali na Golom otoku) bila su na suprotnim stranama." O tome najupečatljivije govori pesma "Jednu Rusiju na dvije dele" i drama "Nakon predstave". Uvek naoštreno Zoranovo pero, pomno beleži i današnje otimanje srpskog jezika i književnosti kako u Sarajevu, tako i Crnoj Gori. Bio je svedok kako su devedesetih godina bacali i skrivali po fijokama Dučića, Šantića, Andrića, a sada ih prikazuju kao "svoje pisce."

Kao pravi pesnik on, naravno, ima viziju o spasenju: "Zračak svetlosti na kraju tunela pojaviće se kad prevladamo raskol oličen u Karađorđu i Milošu. Pojaviće se takav Vožd…"

Druženje sa Zoranom Kostićem, čak i kad je veoma kratko, ispunjeno je najdubljim sadržajima. Od njega pesnici mogu učiti kako se postiže harmonija između sadržaja i forme, kako i opterećujuće teme mogu biti iskazane savršenim umetničkim jezikom.

Nije prevalio dug put do Toronta Zoran Kostić da bi samo zablistao kao pesnik. Pored već gore saopštenog razloga njegovog gostovanja u našem gradu, on je doneo i članske karte za nove članove, upravo osnovane, torontske podružnice Udruženja književnika Republike Srpske čija je imena saopštio Ranko Radović. Do sada ukupno ima deset članova.

Mi koji smo članovi Udruženja književnika Srbije, automatski smo članovi i Udruženja Republike Srpske.

Sa pesnikom Zoranom Kostićem nismo se rastali, samo smo se pozdravili do sledećeg susreta u Torontu, a to će verovatno biti opet povodom nekog važnog zbivanja u srpskoj zajednici. Uostalom, Zoran je ovde sreo i drugove iz studentskih dana: oca Vasilija Tomića, Mirjanu Petrović, sa kojom je evocirao uspomene sa ekskurzije u Moskvi, i druge. I mi, pesnici, koji ga znamo sa književnih susreta u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, željno ga ponovo očekujemo u Ontariju, Kvebeku, Britanskoj Kolumbiji… Da nam se obrati, kako on to uobičajava i kako dolikuje, sa: "Braćo i sestre, po peru i jeziku…"

  
Katarina Kostić | 2008. | Novine Toronto
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 04, 2016, 03:53:09 am »

*

POETA SA VELIKIM SLOVOM

Zoran Kostić: pesnik, dramski pisac i prevodilac

U izdanju Zavoda za udžbenike ― Srpsko Sarajevo, nedavno su objavljene dve knjige Zorana Kostića: "Drame" i "Vijenac za Trepetovu", dvojezično, srpsko-rusko izdanje soneta. Pesnik, dramski pisac, prevodilac poezije, scenarista, povremeno pripovedač i esejista, Zoran Kostić (Cetinje, 1948), objavio je, pre ovih, desetak knjiga, neke i u više izdanja: "Prvine", "Delta oca", "Soneti", "Ko smo", "Zadušni repovi", "Kazan", dva izbora poezije ― "Ognjeni trozubac" i "Kućni plamen", uz to i Puškinove "Pjesme, bajke, poeme" u sopstvenom prepevu. Dobitnik je više uglednih domaćih i međunarodnih nagrada, među kojima je i gran pri "Zlatni vitez" za najbolji filmski scenario, u Rusiji 2000. godine. Kostićeva poezija prevođena je na 12 svetskih jezika, a više od 70 njegovih pesama i poema uvršteno je u više reprezentativnih antologija srpske i jugoslovenske poezije. Član je Udruženja književnika Srbije, Saveza pisaca Rusije i Udruženja književnika Republike Srpske za čijeg je predsednika nedavno izabran.

INTERVJU

Rođeni ste i počeli da pišete, ipak, u Crnoj Gori, ali Vas nema među članovima crnogorskog udruženja...

Ne samo što nisam, začudo, član UKCG, nego sam u toku ovih potonjih godina težnji crnogorske zvanične politike za "demokratizacijom, evropeizacijom i asrbizacijom" na volšeban način izbrisan i iz knjige državljana te republike. Za to, otud, nema još valjanog objašnjenja, tražim ga preko suda. Pa, ipak, smatrajući da srpski pisci, u ovako smutnom i teškom vremenu, moraju biti istorijska avangarda i nosioci nacionalnog programa, primer svojim političarima koji vekovima ne nalaze valjan model ujedinjenja Srba u jedinstvenu državu, ja sam još 1994. godine na Skupštini UKS u Beogradu predložio da se naziv preinači u udruženje srpskih pisaca. Ono bi, tako, objedinilo sve književnike srpskog duhovnog i jezičkog prostora sa teritorije razvaljene Jugoslavije. Ali, i pored značajne podrške mnoštva uglednih kolega, o tome se nije ni glasalo...

Državljanstvo ipak nije bilo prepreka kada ste pre šest godina predloženi i postali član, kao prvi srpski, odnosno "zapadnoevropski" literata, Saveza pisaca Ruske Federacije?

U ruskom nazivu ove asocijacije, dakle u sasvim određenom kontekstu, reči "pisatelj" ili "poet" pišu se velikim slovom, što odražava jednu rajsku istinu: nigde u svetu profesija literate nije toliko cenjena koliko kod ruskog naroda. Dobiti zvanje poete u hijerarhiji kolektivne ruske svesti znači biti svrstan odmah negde iza Boga! U Rusiji se narod već vekovima prema pesniku odnosi kao prema posredniku između čoveka i Kosmičke Tajne, ili Gospoda Boga. Pesma je liturgijski govor i jedini ljudski jezik dostojan božanske pažnje. Rusi su, očitije od ostalih naroda, pristali da im se po stihu meri pamet, dozvolili su da otisak prstiju poete bude simbol njihove gramotnosti u katalogu svetske baštine. Biti član Saveza pisaca takvih čitalaca jeste čast koja mi posebno znači. Književne večeri koje sam imao po Rusiji, a traju i po tri sata pred uvek prepunom salom, značajnije su od svega što jedan pisac može da doživi...

Književna kritika još pre dvadesetak godina podvukla je nacionalnu i slovensku crtu u Vašoj poeziji: pevate o Kosovu, mitskom i ovovremskom, o golootočkoj tragediji, o stradanju krajiških Srba. A onda ste, nedavno, objavili zbirku ljubavnih soneta ― "Vijenac za Trepetovu", posvećen poznatoj moskovskoj glumici Jeleni Trepetovoj... Otkud takav pesnički krug?

Želim posebno da kažem nešto o ― uslovno rečeno ― "ljubavnim sonetima". Reč je o ljubavi prema ženi, večnom nadahnuću i temi u poeziji, ali ne manje o mnogovekovnoj ljubavi Srba i Rusa kroz istoriju, naročito izraženu kroz sudbinu mojih Trebješana iz starohercegovačkog plemena Nikšića: ta istorijska upućenost i veza sa Rusijom neprekidno traje od Svetog Save, prenoseći se poput zaveta s kolena na koleno. No, kako ljubav često boli, i ovu su pokolenja skupo plaćala...

No, u "Vijencu" nisu moji prvi soneti, ali mi jesu najvažniji. Za pesnika su soneti poseban izazov i kad uđe u to iskušenje, naročito ono zvano "sonetni venac", eto prilike da se pokaže ili versifikatorsko majstorstvo, ili nedoraslost pesničkom pozivu, eto velike inicijacije pred sopstvenom savešću, do tada možda zavaravane bavljenjem komotnijim, manje rizičnim pesničkim formama. Engleski pesnik Džon Don je, iz tih razloga, davno zaključio da je "budala pesnik koji ne napiše nijedan sonet, a lud onaj koji napiše više od dva". Prema toj tezi, ja sam otpisani slučaj...

Da li tim pre što ste, nadahnuti ljubavlju prema glumici Jeleni Trepetovoj, ove godine objavili i prvu knjigu drama? "Trinaesti dan" je pobrao veliki aplauz i na beogradskoj sceni "Raša Plaović" i na velikom međunarodnom festivalu "Zlatni vitez" u Moskvi. Kako se pesnik transformiše u dramskog pisca?

Jelena je zaista uticala upravo na tu moju transformaciju. Zapravo, sve tekstove u knjizi, četiri drame i pozorišne adaptacije "Gorskog vijenca" i "Zločina i kazne", napisao sam za ispitne predstave Jelenine glumačke klase koja je letos diplomirala na banjalučkoj Akademiji umetnosti. Ne mogu kriti zadovoljstvo što sam kao pisac doprineo izrastanju studenata glume u vrsne glumce. "Trinaesti dan" je dobio poziv da se ponovo, negde u junu 2004, igra u Teatru na Taganki, pa u "Jermolovu" i tako otpočne turneju koja će se nastaviti u nekoliko gradova Sibira, Belorusije, Ukrajine. U nekoliko ruskih teatara već počinje priprema iste ove predstave. Taj scenski život reči i jeste onaj pravi život literature, a ja sam se u dramskoj formi često izražavao i kroz poeziju, tako da mi ta "transformacija" toliko teško i ne pada. Naprotiv, jedan od glavnih motiva da se priklonim drami jeste utisak da smo mi, Srbi, narod monologa, a ne dijaloga. Objašnjavam to surovom istorijskom prošlošću, a u naš gen se taložila neizgovorena reč, neiskazano mišljenje, pa kad je ― pre stotinak godina ― istorija dozvolila da progovorimo, iz Srba je potekla monološka reka, neka vrsta verbalne katarze. Svi govore, a niko ne sluša sagovornika. Iz tog višedecenijskog autizma nastalo je mnoštvo problema, a malo dobrih drama. U poeziji smo daleko ispred drame.

Na kraju razgovora, Zoran Kostić ističe da "za 200. godišnjicu Karađorđevog Sretenja UKRS kreće sa mesečnim književnim listom koji će biti otvoren za sve pisce sveta, za sve književnike koji stvaraju na srpskom jeziku ili osećaju da pripadaju srpskoj književnosti".

Danica Radović | 08.01.2004
Intervju objavljen na: knjizara.com
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: