Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864) /biografija/

<< < (2/2)

Angelina:
*

VUK KARADŽIĆ BIO GRADONAČELNIK BEOGRADA


Pretežan deo života svestrani Vuk je proveo kao građanin Beča. U Beogradu je boravio (osim u ustaničkom vremenu) u dva kraća perioda. Manje je poznato da je Vuk vršio i dužnost gradonačelnika Beograda.
 
Sultanovim hatišerifom od 30. novembra 1830. godine Srbiji je priznato pravo samoupravljanja u nizu poslova, a knezu Milošu priznato pravo naslednog kneza. Hatišerifom se umnogome promenio i upravni položaj Beograda, a time i Vukov položaj u Beogradu i Srbiji. Već početkom decembra 1830. knez je Vuka postavio za člana Suda nahije i varoši beogradske, s platom od 1.200 forinti srebra. (Vuk je do tada bio član Zakonodatelne komisije za prevod Napoleonovog Građanskog zakonika na srpski, kao ugled za ustav Srbije).

"Po plati i mome društvu (kolegama) možete reći" — ističe Vuk u pismu Kopitaru — "da sam u redu prvi srpski državni činovnik. Ali o literaturi nemam kad ni pomisliti."
 
Već naredne godine u Beogradu su počele višestruke promene. Glavna je da je Beograd faktički prešao u srpske ruke. Srbi su autonomijom dobili pravo da bez turskog mešanja i kontrole sude i upravljaju, da izdaju putne isprave, ostvaraju škole, bolnice, štampariju... Turci više nisu smeli da se useljavaju u srpske varoši, pa ni u Beograd. Ali nisu ga još ni napuštali, kako je hatišerif nalagao, iako su već mnogi građani i spahije svoje kuće i druge nekretnine (zemlju, vodenice, vinograde) bili prodali Srbima. Takve prilike iskoristili su knezovi i imućniji trgovci i pokupovali turskih imanja po povoljnim cenama, uvećali svoje bogatstvo i moć. Sam knez Miloš posebno je koristio situaciju za nagomilavanje imovine, kao i njegovi rođaci.

Naimenovanjem za člana Beogradskog narodnog suda Vuk je ponovo postao stalni žitelj Beograda ali je, kao i u Kragujevcu, i ovde kuburio sa stanom i smeštajem. Hteo je i on, kao i drugi viši činovnici, da kupi kuću, s namerom da se za stalno nastani u Beogradu. Od toga, međutim, nije bilo ništa, iako je i knez bio obećao 200 dukata kao pomoć Vuku za tu svrhu, nastojeći da zadrži Vuka u Srbiji.
 
Reorganizujući gradsku upravu, knez Miloš je u proleće 1831. godine "sojedinio" članove Magistrata beogradskog sa Sudom beogradskim i imenovao Vuka za predsednika te institucije. Tako je Vuk, rešenjem od 29. marta 1831. godine, postao gradonačelnik Beograda! Odmah je pohitao da o tome izvesti svoje stare prijatelje Kopitara i Šafarika.
 
"Zbilja! I to je novo: imao sam čest od njegove Svjetlosti naimenovan biti prezidentom suda nahije i varoši Bijogradske," pisao je Kopitaru 6. aprila. Kopitar se nije radovao Vukovim građanskim uspesima i priznanjima u Srbiji i uporno ga je nagovarao da ne napušta književnost i nauku. Apeluje na njega da nastoji da zadrži duhovnu nezavisnost, poput holandskog humaniste Erazma: "Erazmus je bio dobar, veoma dobar s carevima, kraljevima i papama, koji su se utrkivali da mu nude zvanja i dostojanstva: no on je svima veoma učtivo zahvalio i ostao u Bazelu do smrti... slobodan i neometan, živeći za svoje sudije. Učinite Vi ovo isto!" Sličan mu je savet uputio i Šafarik, a uporni Kopitar, svestan Vukove vrednosti za kulturne poduhvate, nastoji da probudi i njegovu spisateljsku sujetu: "Ne treba da nas ostavite u verovanju da ste za srpsku književnost već u pokoju... Čovek ne živi samo od hleba, treba mu i božja reč, što ja tumačim kao književnost, a drugi kao surogat za hleb."

U Beogradskom magistratu Vuk je morao da rešava različite upravne i sudske sporove, kao što se vidi iz njegovih zapisa u sudskim protokolima, koje je istraživao G. Dobrašinović. Osim sporova građansko-pravne prirode, rešavana su i razna krivična dela: krađa, siledžijstvo, ubistva... Bilo je i presuda s udaranjem okrivljenih štapovima, zbog krađe ili zbog tuče. Kao predsednik Suda i Magistrata, Vuk je dolazio u sukob i sa direktorom tajne policije, Cvetkom Rajevićem, koji je zaobilazio sud i magistrat. Rajević je tužakao Vuka kod kneza, jer je znao da će ga on zaštititi bio Vuk u pravu ili ne... Rajević je bio neka vrsta kneževe kontrole nad Vukom. A i knez se hirovito uplitao u sudske sporove i Njegova je uvek morala da bude poslednja:
 
"Svako rešenje s predvaritelnim soglasjem mojim izdaje se", poručivao je knez iz Kragujevca ili Požarevca.
 
Vuk je bio u prilici, s obzirom na položaj koji je imao, da se zameri raznim obesnim i moćnim parničarima, kakav je bio i Pera Brankov, koji je izgubio parnicu s nekom babom komšinicom, kojoj je srušio jedan kućni zid, pa je zapretio Sudu i Vuku: "Teško mi je vratiti onom ko mi dobro učini; a koji mi zlo učini, lasno ću mu vratiti". Bilo mu je žao, kaže Vuk, "što Magistrat bijogradski nije babi zaprijetio da ćuti, ili je naćerao da svoju kuću pošto zašto proda". A Brankov je bio poznat s knezom i drugim velikašima i ranije dobijao slične procese.
 
I svestrani Kopitar savetuje Vuka da kao sudija ima na umu više stvari i da se ne troši na sitnice: "Vi ste vrhovni zemaljski sudija! Mislite na Mojsija i njegovog tasta Jetra, koji je ovom veoma mudro savetovao da vodi samo vrhovni nadzor, a ne da danju i noću sam presuđuje svakom đubretu. Dovoljno je da se svaka zloupotreba odmah i strogo kazni, pa će se sve ostale male sudije uzeti u pamet. U tome se sastoji vrhovno rukovođenje", zaključuje oštroumni Kopitar.
 
Ali ove opšte civilizacijske tekovine teško su se primale u Miloševoj Srbiji i onovremenom Beogradu, koji je ipak bio više orijentalna palanka nego evropska varoš. Tadašnji Beograd sastojao se od tri do četiri hiljade kuća razmeštenih u krive i neregulisane sokake, sa blizu trideset hiljada stanovnika: Turaka, Srba, Grka, Cincara, Jevreja, Jermena, Cigana. Turski deo varoši prostirao se uz Dunav, na Dorćolu, a srpski uz Savsko pristanište i oko Saborne crkve, Kosančićevog i Obilićevog venca....
 
Na položaju gradonačelnika Beograda Vuk je ostao oko godinu dana. Zašto je ostavio visok položaj i dobru platu, a da nije obezbedio druge prihode, najpribližnije je sam objasnio u pismu J. Grimu od 24. novembra 1831. godine: "... Vi znate da sam proveo u Srbiji skoro tri godine delom kao član (i direktor) Zakonodavne komisije, delom kao član i predsednik Suda, Nahije i varoši beogradske. A sad sam s najvećom žalošću morao napustiti svoju otadžbinu koju sam uvek voleo i voleću je iznad svega, delom zbog svoje bolesti.... delom zbog lošeg ophođenja prema meni (što se osobito dešava prorocima u svojoj zemlji), delom zbog trenutne nemogućnosti da u sadašnjim prilikama budem tamo od veće koristi nego što to može biti najprostiji čovek, i najzad zbog moje neprekidne želje da još nešto izdam..."
 
A u pismu D. Davidoviću kaže: "Jer za prezidenta Magistrata nahije i varoši Beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svršavati, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može..."

Vaso Milinčević | 08.09.2012. | Večernje novosti

Angelina:
**

POSLEDNJA ŽELJA VUKA KARADŽIĆA


Starinom iz Vasojevića, Vukovi preci došli su u Drobnjak (područje na Durmitoru, nazvano tako po bratstvu Drobnjaka — napomena priređivača). Tu, u selu Petnjici, razgranalo se jako i veliko bratstvo Karadžića. Ono je bilo poznato i po dobrim guslama: po narodnom kazivanju stoga što su decu zadojavali mlekom iz gusala.
 
Iz toga kraja, iz toga bratstva, prešao je u Tršić (kod Loznice) i Vukov ded, Joksim Bandula. Bilo je to četrdesetih godina pretprošlog veka. Došao je sa još nekim Hercegovcima u selo, pusto od kuge, a bogato i gorom i vodom. Uvrh sela, u strmom pristranku iznad rečice Žeravije, zadimilo je njegovo ognjište. Nešto kasnije oženio mu se sin Stevan, uzeo je Jegdu Zrnić.
 
Posle petoro pomrle dece, plač novorođenčeta uneo je radost u kuću Stevana Joksimova. Rodio mu se sin. Nazvali su ga ne Mitar iako se rodio na Mitrovdan (26. oktobra/8. novembra), nego Vuk. "Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca, onda nadjene djetetu ime Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a na vuka da neće smjeti udariti. Zato su i meni ovako ime nadjeli" — pisaće docnije Vuk Karadžić u svome Rječniku.
 
Do svoje osme godine to žgoljavo a bistro dete živelo je detinjstvom običnog seljačeta: leti po pasištima i šumama, uz koze i ovce; zimi, za vreme dugih snežnih noći, kraj ognjišta, uz setni zvuk gusala.
 
Sa slovima ga je upoznao rođak Jevta Savić. U duhu vremena bila su i sredstva za pisanje: barut razmućen u vodi služio je kao mastilo, a hartija od fišeka — kao papir. Ili bi Vuk, po rečima jednog biografa, zrelim kupinama pisao po lili (brezovoj kori). Uz to je revnosno, najčešće za stokom, čitao neki stari bukvar, kalendare i trebnik.
 
Kad je pak učitelj Grgurović otvorio školu u Loznici, i Stevan mu je doveo svoje darovito dete. Tu je mali Vuk ponovio "bekavicu" (sricanje azbuke) vičući naglas "az, buki, vjede, glagolj..." i svakog subotnjeg popodneva, kao i ostali đaci, dobijao uobičajeni obrok batina, makar i ne bio kriv. Kad je, pak, sricanje završio i postao "časlovac", kad je, dakle, prešao na "časoslov" (knjigu izabranih crkvenih pesama), pojavila se kuga, i đaci su se rasturili.
 
Posle dva-tri meseca otac je odveo Vuka u obližnji manastir Tronošu... Mladi Vuk se ubrzo pročuo u okolini: umeo je da "čita", pa i da piše, kazivao je svece, razaznavao novac itd. Kad bi pak u selo navratio spahija ili trgovci, Vuk im je "tefterio". Zato su mu i sedi domaćini ustupali počasno mesto za sofrom, a žene ga, kao da je duhovnik, ljubile u ruku.
 
Već prva godina devetnaestoga veka nagovestila je bliske nemire u Beogradskom pašaluku. Osione dahije ubile su beogradskog vezira Hadži-Mustajpašu, zvanog "srpska majka", oteli vlast i udarili u nasilje. Do tada pokorna i ponižena, sirotinja raja digla je glavu — da umre stojeći, ako već mora mreti. Seljaci su ostavili ralo i pohrlili put turskih hanova, palili ih, ubijali subaše i sve one kojima su se dotle skrušeno s puta sklanjali.
 
Ubrzo se i Jadar pobunio, podigao ga je na oružje hajdučki harambaša Đorđe Ćurčija. Među ustanicima našao se i Vukov otac. Ali ne zadugo: umesto Stevana, Ćurčija je uzeo njegovog 16-godišnjeg pismenog sina, sebi za pisara. Izložen upadima Turaka iz Bosne, Vukov kraj je postao kravavo razbojište. U tim preganjanjima spaljena je i Vukova kuća. "Ja sam u početku Bune na dahije (1804. godine) i svoju kuću raskućio za svagda — pisaće docnije Vuk. — Za 10 godina Karađorđeva vladanja izgorelo mi je oko 10 kuća (otac ih je u jesen pravio, a Turci u proleće palili)."
 
Sa zgarišta Vuk je marta 1805. godine došao u Karlovce.
 
U prvo vreme Vuk je pohađao privatnu školu, a naredne godine postao je redovan đak. Kad je međutim, hteo da se upiše u gimnaziju, nisu mu dozvolili. Po nekima zato što je bio prerastao, ali pre će biti stoga što nije mogao dokazati svedočanstvom da je završio osnovnu školu. S ovim što je naučio — rekli su mu — dovoljno je spreman za Srbiju i da "može u njoj biti što god hoće". Prešao je zatim u Petrinju.
 
S proleća 1807. godine vratio se u pobunjenu Srbiju. Postao je pisar u štabu vojvode Jakova Nenadovića i, kako će se docnije sećati, slušao uz ručak, pod šatorom, narodne pesme, koje su već slavile te herojske dane.
 
Kad se Zvornička nahija pripojila ostalim delovima slobodne Srbije, Vukov rođak i učitelj Jevta Savić postao je sovjetnik. Prešao je u Beograd i sa sobom poveo Vuka. U to vreme "osim popova i kaluđera jedva bi u hiljadu duša mogao naći jednog čovjeka koji zna pomalo čitati (a pisari su i među popovima i kaluđerima (bili) rijetki)". Stoga je pismeno momče iz Tršića ubrzo postalo pisar u Sovjetu.
 
Tu, u najvišem ustaničkom telu, Vuk je mogao iz prve ruke da se obavesti o tadašnjim zbivanjima, kako bi koju deceniju kasnije postao "istoriograf" njihov.
 
Poslednjeg avgustovskog dana 1808. godine otvorena je u Beogradu Velika škola, "kakove Srbi pre nigda nigde nisu imali". Tom prilikom u jednoj prethodno osvećenoj, turskoj kući čitao je stari Dositej svoj sastavak O dužnom počitaniju k naukom. Među prisutnima bio je i Vuk Stefanović. U školskoj učionici, dakle, sreli su se slavni spisatelj Dositej i tada još neznani đak Vuk — jedan na zaranku, a drugi na uranku života. Prvi je upoznao svoje sunarodnike s Evropom, a drugi će za koju godinu početi da upoznaje Evropu sa svojim sunarodnicima.
 
Vuk nije dugo slušao Istoriju sviju naroda, geografiju, račun, niti vežbao rukovanje sabljom. Teška reumatična bolest opet se javila, udarila u ruke i noge, i Vuk je po četvrti put ostavio učionicu. Pošao je u zavičaj i otud u banju Mehadiju, zatim je zimu 1809/10. godine proveo u novosadskoj bolnici, i, najzad, u leto 1810. potražio leka u Budimskoj banji. Sve je bilo uzalud. Sa zgrčenom levom nogom u štuli i štakom ispod pazuha vratio se s jeseni te godine u Beograd. "Da nisam imao štule — pričaće kasnije Vuk — možda bih poginuo od Turaka kao mnogi moji vrsnici, a moja štula me je nagnala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem ono što sam čuo i video."
 
Pošto je nekoliko meseci proveo kao učitelj, zacelo male (osnovne) škole, Vuk je ostavio Beograd. Za svojim rođakom Jevtom Savićem pošao je u Negotinsku krajinu: postao je upravnik carinarnice u Kladovu, zatim sudija i upravitelj u Brzoj Palanci, išao po Karađorđevoj zapovesti u Vidin Mula-paši, Hajduk-Veljku u Negotin itd.
 
Krajem leta 1813. godine dim spaljenih kuća zloslutno je obeležavao nadiranje Turaka kroz Srbiju. U sveopštoj panici i rasulu svako je tražio spasa: u gori ili, iza Save, u Austriji.
 
Na putu iz Beograda u Poreč i Vuk je, negde kod Grocke, prešao na austrijsku teritoriju, a zatim, posle izdržanog karantina, krenuo blatnjavom podunavskom ravnicom, ne u Moldaviju kao najveći deo srpskih izbeglica, nego u Beč "barem od sve muke ne bi li nemecki naučio"...
 
Već u toku prvih meseci svoga rada, kao da se godinama za to pripremao, Vuk je obeležio osnovne pravce svoje delatnosti: kao istoričar člankom — O padu Srbije, kao skupljač narodnih pesama — Pjesnaricom, kao kritičar i polemičar — recenzijom na Novine serbske iz carstvujuščega grada Viene, kao gramatičar i reformator — Pismenicom.
 
Radi sabiranja novih pesama, Vuk je otišao u Srem. Od izbeglih guslara i pevača (slepog Filipa Višnjića, Tešana Podrugovića i dr.) zapisao je nove pesme. Godine 1815. izišla je i druga njegova zbirka: Narodna srpska pjesmarica.
 
Ubrzo Vuk se opet vratio u Srem: prikupljao je reči za Rječnik i učio latinski kod šišatovačkog arhimandrita Lukijana Mušickog.
 
Tih godina Vuk je zapodeo rat za srpski jezik i njegovu azbuku, dugu i tešku borbu koja će trajati nekoliko decenija.
 
Krajem 1818. godine štampao je već triput najavljivani i toliko očekivani Srpski rječnik — 26.270 reči živog narodnog govora. Trud plaćen velikim teškoćama: dugovima i poniženjima. I umesto priznanja — hajka. Ozlojeđeni u stvari jezikom i pravopisom u Rječniku, protivnici Vukovi obaraju se sa gnevom na to delo i osuđuju ga tobož za "sramotne riječi". Čak i prijatelj Mušicki ga prekoreva za to u Odi srpskom leksikografu.
 
Usred te besomučne povike Vuk odlazi u Rusiju, ne bi li kao i ostale srpske izbeglice dobio neku pomoć. Posle deset meseci vratio se otud bez penzije, ali sa poznanstvima i priznanjima, koja će mu za koju godinu i penziju doneti. Vratio se sa zvanjem dopisnog člana Petrogradskog društva ljubitelja ruske književnosti, sa prijateljstvima koja je uspostavio s mnogim istaknutim ličnostima ove pravoslavne imperije. U borbi protiv onih koji su ga optuživali kao austrijskog agenta, to je bez sumnje imalo snažnog uticaja.
 
Sredinom 1820. godine Vuk odlazi u Srbiju. Želeo je da obiđe i opiše neke manastire i po metodi, koju je upoznao u Rusiji, da opismeni kneza i njegove doglavnike. Ali bez uspeha: primitivna okolina kneževa nije ga ni shvatila ni prihvatila — i Vuk se vratio u Beč.
 
Ubrzo je pripremio novo izdanje narodnih pesama. Nije, međutim, dobio odobrenje da ih štampa u Beču. Pesme, koje veličaju dela srpskih junaka, od kneza Lazara do Karađorđa, raspirile bi među Srbima mržnju protiv Turaka i želju za "naopakom nezavisnošću" — mislili su u Meternihovom Beču. Stoga je Vuk sa svežnjem rukopisa otišao u Nemačku. U Lajpcigu izdaje tri knjige narodnih pesama. Uz to pohađa časove anatomije i hirurgije, ali posle izvesnog vremena odustaje, "jer je to jedan gad i smrad" — kako javlja Kopitaru. U toku devet meseci bar tako potvrde glase, redovno je slušao predavanja na filozofskom fakultetu i uskoro svome već proslavljenom imenu dopisuje titulu doktor filozofije. Jenski univerzitet mu je 12/24. septembra 1823. godine dodelio zvanje počasnog doktora.
 
Vuk je tom prilikom upoznao i nekoliko uglednih Nemaca. Posetio je i Getea. "Vidite da nijeste vi danas prvi put u mojoj sobi" —rekao mu je slavni pesnik pokazujući na svežanj recenzija o srpskim narodnim pesmama.
 
Krajem 1828. godine, na poziv kneza Miloša, Vuk je došao u Kragujevac. Dali su mu da prevodi krivični zakonik Napoleonov. Ali pronicljiv i osetljiv, on ne može da se srodi sa sredinom oko jednog despota, sredinom udvornom i pritvornom, sirovom i surovom. Zdravih stomaka i dokoni, doglavnici kneževi podrguju se i teraju šegu sa svakim i svačim. Ni Vuka ne ostavgvaju na miru: ismejavaju ga u poznatim Amidžinim pasošima i pismima, vređaju na račun zgrčene noge i straha od promaje. Iznad svega pak bila je lična nesigurnost pod samovoljnom vladavinom osionog kneza, koji se podmuklo i prekonoć obračunavao sa protivnicima i neograničeno raspolagao imanjem, čašću i životom svojih podanika. Zbog svega toga ostavlja Vuk Srbiju i šalje 1832. godine knezu iz Zemuna svoje poznato aprilsko pismo. U njemu Vuk sa zapanjujućom pronicljivošću slika kneza Miloša kao despota i eksploatatora. Bespomoćan, jer je Vuk iza Save, knez ga preko svojih ljudi psuje i preti mu; nastoji da ga kod ruskih vlasti predstavi kao austrijskog agenta kako bi mu na taj način oduzeo rusku penziju; tuži ga petrovaradinskoj general-komandi, kako bi ga "kao demagoškog agitatora, opasnog za red i mir u Srbiji", udaljila sa granice, a najzad, krajem 1832. godine, zabranjuje Vukov pravopis u Srbiji.
 
Međutim, uskoro nastala "Miletina buna" potvrdila je oštroumno i vizionarsko Vukovo pismo. Januara 1835. godine ustali su prvi činovnici protiv kneza; i njegova žena šta više bila je u zaveri. Sasvim, dakle, kako je Vuk govorio. I kad je 23. februara dodelio 27 penzija zaslužnim ljudima, knez se i Vuka setio. Odredio je ovom "spisatelju" penziju od 150 talira na godinu, da bi mu je uskoro povisio na 200 talira...
 
Vuka prekorevaju da je prosio novac od kneza Miloša i drugih, ali on to nije činio radi sebe i svoga komfora, već radi misije koju je imao pred sobom. Izdavao je dela, a zalagao kolajne, košulje i sl. da bi sebe i porodicu prehranio. Međutim, kad mu je taj isti knez nudio "celu... prezidentsku platu i penziju", samo da sedi u Beogradu i ništa više ne piše, Vuk nije pristao. "Ja volim — pisaće on docnije jednom prijatelju — što sam napisao i naštampao samo ove dve knjige, koje mi neprijatelji moji s pomoću vas, mojih prijatelja, tamo (u Srbiji) zabranjuju, to jest Novi zavjet i Srpski rječnik, nego da imam imanje koliko vi svi sovetnici i popečitelji zajedno što imate"...
 
Priznanje mu odaju ne samo učena društva nego i naučne akademije. Bečka, Berlinska, Petrogradska akademija biraju ga za dopisnog člana. Carevi mu šalju poklone: medalje, brilijantsko prstenje, ordene. U otadžbini mlado pokoljenje sve brojnije pristaje uz Vuka. Družina srpske mladeži pozdravlja ga na Vidovdan 1850. godine. Pristalice Vukove u Društvu srpske slovesnosti prepiru se s ministrom prosvete braneći njegove ideje. Pred tom snagom donesena je 23. januara 1860. godine uredba kojom je dozvoljena upotreba Vukovog pravopisa u svim knjigama, izuzev zvaničnim, ubrajajući tu i udžbenike...
 
Pun vitalnosti, sedi Vuk se ne smiruje ni u osmoj deceniji svoga života. Često putuje između Beograda i Beča, odlazi u zavičaj i sa poverljivim nalozima kneza Mihaila ide u dva-tri maha na Cetinje, crnogorskom knjazu, s tajnom misijom usklađivanja zajedničkih oslobodilačkih napora dveju bratskih kneževina. Na takvom jednom putu do Kotora i nazebao je. Pobolevao je mesecima na nogama i radio za svojim stolom: obećao je potpunu Istoriju našega vremena za vladanja Karađorđijeva, oko "pedeset žitija različnih naših starešina...", obećao treće izdanje Srpske gramatike, počeo svoj Životopis, pripremao Život i običaje naroda srpskoga, sređivao petu knjigu narodnih pesama. Sve do onog januarskog dana, 1864. godine, kad je, po ručku, ustao iza svoga stola — malo da prilegne. Probudio se, zaželeo vode sa Lovćena, zaokružio očima put gusala iznad glave i sklopio zauvek oči.
 
Golub Dobrašinović
(Vuk Karadžić, 1977)




OGLEDALO SRPSKO
Mesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS

Angelina:
**

D I P L O M E  i  P R I Z N A NJ A





Prva Vukova naučna diploma Petrogradskog
društva ljubitelja ruske književnost





Vukova diploma o počasnom građanstvu
grada Zagreba, 1851.





Diploma Jenskog univerziteta
o dodeljivanju doktorata Vuku

Angelina:
**

V U K O V   K A L E N D A R


1787.
Na Mitrovdan, u selu Tršiću kraj Loznice, od oca Stevana i majke Jegde, rodio se Vuk Karadžić.

1804.
Prvi srpski ustanak.
U godinama Vukove mladosti veliki deo naše zemlje bio je pod Turcima. U leto prve godine ustanka protiv Turaka hajdučki harambaša Đorđe Ćurčija poveo je narod Vukovog rodnog kraja u borbu za slobodu. Uz Ćurčiju je bio i Vukov otac Stevan. Kasnije, Stevana je zamenio Vuk koji je postao pisar ustaničke vojske na obali reke Drine.

1807.
Rođak Jefta Savić postao je sovjetnik narodne uprave. Vuka je poveo u Beograd da mu bude pisar.

1808.
U leto, Dositej Obradović narodni prosvetitelj, osniva Veliku školu u Beogradu. Kratko vreme učenik ove škole bio, je i Vuk Karadžić.

1812.
Karađorđe šalje Vuka u Negotin da savetima pomogne hajduk-Veljku u borbi sa Turcima.

1813.
Krajem oktobra, posle propasti prvog srpskog ustanka, Vuk sa ocem Stevanom beži od turske osvete u Austriju. Pošto je zbrinuo oca u Sremskim Karlovcima, Vuk je nastavio put za Beč.

1814.
S proleća Vuk je došao u Budim da bi uz pomoć Luke Milovanova sastavio prvu gramatiku po narodnom govoru. U Budimu Vuk radi sa Savom Mrkaljem na novoj azbuci.
U leto iste godine vratio se u Beč gde je štampao svoju prvu knjigu: "Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnjarica". U štampanju prve zbirke narodnih pesama Vuku je mnogo pomogao Slovenac Jernej Kopitar.

1818.
Početkom godine Vuk se oženio u Beču Anom Kraus. Vuk i Ana su proživeli pola veka zajedno. Oktobra iz štampe izlazi Vukov "Srpski rječnik". U njemu je bilo 27.000 reči koje je Vuk, kako kaže, iz Srbije u Beč u glavi doneo.

1819.
Oktobra Vuk je izabran za člana Društva ljubitelja ruske književnosti. To je bilo prvo priznanje Vuku iz sveta.

1820.
Jula odlazi u Srbiju da bi sakupljao narodne umotvorine. Bez uspeha je pokušao da opismeni kneza Miloša i njegove vojvode.

1822.
Maja je otputovao sa porodicom u rumunski Banat gde je zapisivao rumunske narodne pesme.

1823.
U septembru univerzitet nemačkog grada Jena dodeljuje Vuku zvanje počasnog doktora nauka.

1825.
Vuk objavljuje "Žitije hajduk-Veljka Petrovića" jedno od najlepših dela njegova spisateljstva.

1826.
Juna ruski car dodeljuje Vuku sto dukata na godinu za doprinos slovenskoj književnosti.

1828.
Upoznao je nemačkog istoričara Leopolda Rankea sa kojim je napisao knjigu "Srpska revolucija". Ovim delom učena Evropa je upoznala Srbiju i njenu borbu za oslobođenje od Turskog ropstva.

1830.
Boraveći toga leta u Studenici Vuk je zapisivao albanske narodne pesme.

1834.
Sredinom juna Vuk putuje u Peštu da bi naručio slova za štampariju u Cetinju. Mesec dana kasnije, stigao je na Cetinje.

1836.
Februara dovršeno je na Cetinju štampanje knjige "Srpske narodne poslovice" koju je Vuk posvetio crnogorskom vladaru Petru Petroviću Njegošu.

1837.
Početkom maja u Rusiji je, kao đak rudarske vojne škole umro Vukov sin Sava. Savina smrt je pogoršala ionako slabo Vukovo zdravlje.
Decembra u Nemačkoj je štampana Vukova knjiga - "Montenegro und Montenegriner" - "Crna Gora i Crnogorci."

1838.
Tokom leta Vuk putuje po Hrvatskoj i, Dalmaciji sakuplja narodne umotvorine i opisuje običaje iz tih krajeva naše zemlje.

1843.
U jesen Branko Radičević dolazi na studije u Beč i postaje jedan od najvećih Vukovih saboraca za pravopis i uvođenje narodnog jezika u našu književnost.

1845.
Upoznao se sa Đurom Daničićem, svojim budućim učenikom i nezamenljivim pomoćnikom u mnogim poslovima na unapređenju pismenosti.

1847.
Jula iz štampe izlazi Vukov prevod "Novog zavjeta".

Ove godine pojavile su se još tri značajne knjige na narodnom jeziku: "Rat za srpski jezik i pravopis" Đure Daničića, "Pesme" Branka Radičevića, "Gorski vijenac" Petra Petrovića Njegoša.

1848.
Krajem januara Vuk je izabran za člana Carske akademije nauka u Beču.

1849.
Vuk je postao član Afričkog instituta u Parizu koji se bori za ukidanje ropstva.

1850.
Marta je u Beču potpisan Književni dogovor o jedinstvenom književnom jeziku Srba i Hrvata.
Krajem aprila Vuk je izabran za člana Akademije nauka u Berlinu.
U junu austrijski car odlikuje Vuka Viteškim krstom Franje Josifa.
Početkom oktobra Društvo za povjesnicu i starine jugoslovenske u Zagrebu, izabralo je Vuka za počasnog člana.

1851.
Vuk je dobio od austrijskog cara zlatnu medalju za nauku.

1852.
Pruski car je odlikovao Vuka Ordenom "Crvenog orla".

1860.
Izašla je iz štampe Vukova knjiga "Prijateljstvujušči Sovjet Serbskij" za vreme Karađorđijeva, ili otimanje ondašnjih velikaša oko vlasti.

1861.
Vuka je odlikovao crnogorski knjaz Nikola "Danilovim ordenom za nezavisnost Crne Gore."

1863.
Vuk je putovao na Cetinje da bi preneo poruku kneza Mihajla, poziv na zajedničku borbu Srba i Crnogoraca protiv Turaka.
Na ovom putu je Vuk ozebao i od tada je poboljevao do smrti.

1864.
Po starom kalendaru 26. januara, oko 4 po podne, Vuk je umro u Beču, u 77 godini života.


Priredio: Jovan Aleksić
Iz Vukove čitanke


Vuk Stefanović Karadžić — život i delo

Navigacija

[0] Indeks poruka

[*] Prethodna strana