sledeća tema »

[Angelina]

*




MILICA JEFTIMIJEVIĆ LILIĆ

Milica Jeftimijević Lilić rođena je 28.08.1953. u Lovcu kod Banjske na Kosovu i Metohiji od majke Ilinke i oca Tomislava Jeftimijevića. Završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugo­slo­vensku književnost i jezik, u Prištini. Radila je na Univer­zitetu u Prištini u zvanju profesor više škole.

Bila  urednik Redakcije za kulturu u Televiziji Priština, dugo­go­dišnji urednik u Televiziji Beograd i tv kritičar. Autor je brojnih značajnih emisija iz kulture i književnosti i serijala o proteranim piscima sa Kosova i Metohije pod nazivom "Usudom razvejani".

Objavila je zbirke pesama: Mrak, izbavljenje (1995) KOV, Vršac, Hibernacija, (1998) KOV, Vršac, Putopis kože (2003) SKZ, Beograd i poemu Čaranje (2007) "Panorama", Priština, Beograd, zbirku proze Siže slučaja (2002), "Prosveta", Beograd, kao i knjige kritika: "Poetika slutnje" (2004), Književno društvo pisaca Kosova i Metohije, Kos. Mitrovica i Epistemološka osvetljavanja (2007), "Mali Nemo", Pančevo, Odvijanje svitka, sabrane i nove pesme (2009) "Društvo pisaca Kosova i Metohije i Raška škola", Kritički temelji i dometi, studija o Simi Cuciću, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2011.

Piše i priče za decu koje su objavljivane u "Dečjim novinama", "Jedinstvu" i drugim glasilima. Zastupljena je u mnogim antologijama i zbornicima.

Dobitnik je nagrada: "Treća nagrada" za objavljenu priču na konkursu lista "Jedinstvo", "Grigorije Božović", "Lazar Vučković". "Pesnička povelja Sokolica", Zmaj Ognjeni Vuk", "Kondir Kosovke devojke", "Bronzani Orfej" dodeljen u Frankfurtu na Majni, "Zlatni beočug" za trajni doprinos kulturi Beograda, "Povelja Raških duhovnih svečanosti" za izuzetan medijski doprinos...

Pesme i kritike su joj prevedene na: ruski, engleski, francuski, italijanski, arapski, mađarski, makedonski, turski, nemački...

Živi u Beogradu  od 1999. Majke je dve kćeri, Dragane i Ivane Lilić.

Zamenik je predsednika Udruženja književnika Srbije.

Tekst: Etna  — Časopis za satiru
Fotografija: Književni pregled

[Angelina]

*
Stihovi Milica Jeftimijević Lilić


JEČAM ŽITO

Ječam žito, seme plemenito
čije će te ruke žeti
čiji konji pozobati
kome li ćeš humka biti?

Gaziše te, lomiše te,
ti se ne daš!
uzdižu te suze teške
materinske, nevestinske,
devojačka preklinjanja.

Kad s jeseni setva počne,
svadbovanja hoće l' biti
da l' će pesma ili jauk
strnjištima promicati?

Zemljo, plodna, ječmovita,
jezovita, tajnovita,
s ledenom zmijom u nedrima,
dokle tako, žrtvenička!


LEŠ BIVŠEG ŽIVOTA

Mogu se ponovo okućiti, udomiti,
ko što se ptice iznova gnezde,
mogu se ponovo veseliti
i kad na nebu zasuze zvezde.
Ali, na dnu mene za svagda
ostaće leš bivšeg života:
gozbe mladosti, smeha za trpezom,
suseda što u zlu pariskaču,
beline nedelje u dečijoj sobi
Badnje veče, Cveti, behara pred kućom,
Uskršnju liturgiju u Gračanici
kojom je duša trajno vaznesena,
Đurđevskog uranka u Grmiju,
mirisa lipa što se gradom širi
ko radost zaljubljenih pogledom,
Prištinskih svitanja, Vučitrnskog mosta
što uvodio je u doba slavno,
Carske česme, spaljenog Zočišta,
Ječmopolja i Mramornog stuba
na kom se duše neprolaznih stane
ko sveta tajna između pismena
što živom vodom poji umiruće
Mogu se opet roditi iz leša
kad podignu se ranjena nebesa.


SKICA ZA IKONU

Kao što s jeseni ruj blesne
nad tvojim lukovima u brdima,
pod odrazom ti u Bistrici,
Patrijaršijo, udovički ucveljena,
tako moja čežnja za tobom plane
tmola i teška, sama duša zemlje
gurnute u ambis odavno pripreman,
čitavog stoleća, a pred naše oči.
U čas se slepi u njemu nađosmo
i nećemo se pridići zadugo
sve dok nas do temelja ne sravne,
dok okruženi sramom ne zgasnemo
da zdravo tkivo iz pepela sine.

Neću te moći pohoditi dugo,
Patrijaršijo, kruno rastočena:
ni na Sretenje, niti Vaskrs,
ni na Uspenje Presvete, kao pre,
ni celivati Oltara, svete mošti,
poklonite se lozi Nemanjića.

S kćerima prestrašenim prići ti,
pred lice tvoje pasti, te nemo
jadanje novo gorko kazivati
za polomljene, sečene vađene
mladice lipa oko Manastira
što su nedužne ka Suncu harlile.

I niko suzom ranu im ne poli,
ni rečju živom da im list kalemi,
Savinom dudu da telo podmladi,
Bistricom svoje da prosvetli lice,
ustavu silnom da skloni sa puta,
da se selice svome jatu vrate,
pojanju prvom pridruže glasove,
zgaženog ječma podignu klasove,
da lipe davnim zamirišu mirom,
da duša živne od starog romora,
već trajno srasla sa krstom tragova
ikonopise raspeće Kosova. Više » » »

[Angelina]

*
Stihovi Milica Jeftimijević Lilić


ŽUDNJA ŽENE ZA OBNOVOM

Bila bih statua na trgu
Kojim prolaziš dok misliš
Na onu što ti ote smrt,
Samo da me dotakneš
Kad prođeš iscrpljen patnjom,
Uzaludnošću čekanja ispražnjen
Da prošlo opet sine
Ko bronza statue
Što ima lik istine.

Bila bih brbljiva fontana
Što šapće zavodljivo na sred trga
I nikad mi dosadio ne bi huk talasa
Što kruže bezrazložno
Samo da me dotakneš u prolazu
Dok žedan svoje ljubavi davne
Ideš u susret ko zna čemu.

Bila bih pločnik nepomični
Što svi preko njega gaze užurbano
Samo da tvoje stope osetim na čas
Dok odsutno gledaš preda se
Videći onu što uznela se
Tobom ispunjena i ništa drugo.

Bila bih lampion što gori danonoćno
Samo da tvoje oči sretnem bar na tren
I osvetlim te snagom svom
Duboke čežnje što sinu za tobom
Dok ne staneš preda me
Spreman da kažeš:
Iznova začet je svet.


TRENUTAK ZBILJE

Dok Mesecom obavijen i smrću okrznut
Sanjaš daleku obalu koje nema
U tvome odsustvu osvojena
Imam te premalo,
više no on mene
Što bridi od opominjuće čežnje,
Od ljubomore što ga pozveruje,
Osećaj ugroženosti izoštrava
Pa zverski njuši opasnost i zna:
Ti si postao središte —
Zaklonio me celu,
Uvukao u sebe.

Ti si kao Zevs na Olimpu
Preuzeo svu moć i sakrio me.
I uzalud me ko Afroditu rađa
Nema me tu gde me ostavio
Da čekam obećano buđenje.
A ti si tek tako banuo
Ko hitac zalutali i zario se,
Ukotvljen u duši zračiš razarajuće
A otklanjanje zrna bilo bi smrtonosno.

Čitav sistem bitisanja okrenuo se,
Sve se promenilo tim hicem zgođeno.
Krvotok se otrovan zgrušava
Dok posrćući hodam ka sebi
Na isti da vratim se put…

A ti dok ispod starih zidina
Bludiš tragom novih visina
Ne osvrći se
jer prizor nepodnošljive praznine,
ponori moje biti
užasnuće te.
Milošću časa  ispunjeni
Ni ti ni ja
Ne htedosmo to.


ČEŽNJA

Ljubavi, neka bude volja tvoja
U ovom vremenu  strašnom.
                              Ivan V. Lalić

Morala sam te stvoriti sama
Nije te bilo na svetu celom.
Nisam te srela u vrevi gradova,
Trgova, hala, u miru katedrala.

Nije te bilo, nije te bilo
A trebah te više no dah svoj.
Ne beše majke da te rodi
Da pojmiš moju žeđ za tobom.

I morah roditi te duhom svojim.
Jer nije te bilo...
A krv te moja zvala,
I teški muk duše, tražio te
Da ga čuješ,
Da pojmiš tajne
Bezumnih moći
Što te stvaraju,
Daju ti lik, stas.

I sad hodaš k meni
I tražiš me
Onako nemoćno, bolno
Kao što tražih te ja
Dok još ideja bio si,
Pre mog rođenja,
Pre Boga. / Nova poetika


ISPOVEST

Začela sam s prvim mrakom,
Ispoveda se misao,
Zgrabio me je i nosio, nosio
A ja sam rasla, bujala
I rasprsnula se u pesmu,
Krvavu mrlju na nebu smisla.
I puna sam muzike
I ne mogu nazad,
Uhvaćena sam u ritmu, slici
A pokrenuli me krici
Neizrecive duše, neme.


GOVORIŠ

Govoriš, govoriš, rečima bojiš
Magle nagle što me oviše davno.
Prizivaš svetlost ko dodole kišu
Da me ispravi, da te izbavi...
Govoriš, čaraš, dušu otvaraš
Ko vrelo što zaboravi na tok
Kad srna na pojilo siđe.
Reči me plave, podižu, greju.
Govoriš, imenuješ želje, puteve
Što vode u nedosegnuto
Gde niču beline, vilinski snovi.
Gde za sve biva iskupljenje.
Iskorak u život novi. / KNJIŽEVNOST — Informativni portal za književnost

[Angelina]

 *
 Stihovi Milica Jeftimijević Lilić
 ODSUSTVO CELINE


POVRATAK U SOPSTVO

 Iskoračila sam konačno
 Iz opasne zone
 tvog gravitacionog polja
 Što me usisavalo
 Poništavalo moje sopstvo
 I sva sam bila Ti,
 Tobom ispunjena
 Disala Tvojim dahom,
 I jutro i ponoć Tobom obojeni.

 Sad polako vraćena sebi
 Osećam slobodu,
 Moje drugo ja,
 Lepotu povratka svom biću.
 
 Ti si i dalje tu,
 Kao udaljeni Mesec
 Što mami sanjarenje,
 Ali to više nije Sunce
 Što peče mi kožu
 Svojom moći,
 
 Kao utihla muzika
 Što još odzvanja u svesti,
 Ne razbija srce snažnim zvukom,
 Kao otisak u bronzi
 Lika što već tone.

 Mogla sam
 S Tvojih visina puštena,
 Onako od Tebe otežala
 Pasti ko uspaničeni pilot
 Kad nađe se na nedozvoljenoj strani
 Katapultirajući se u bezizlazu.

 A, htela sam Tobom uzdignuta
 Otšetati u visine
 Do otvora u bezvreme
 Na neku neotkrivenu zvezdu
 Da podarim joj Tvoje ime-
 Da si mi samo ruke pružio
 Kad bestelesna pred Tebe
 Kleknuh.


 JEMSTVO SPASA

 Nešto je prošlo nepovratno
 Sat je potvrdio nečiji kraj.
 A, opet sve je baš isto
 Ko da se ništa desilo nije
 Kucala ponoć, slavilo se,
 Ista se uzaludnost vidi
 Ko ispred zaključane kapije.

 Neko se rodio bez svog htenja
 Ne znajuć šta ga tek potom čeka,
 Neko je za užetom posegao
 Jer pred njim više ničeg nema
 Drugi su puni nade počeli nešto
 Sigurni u smisao svega
 Ciljeva, planova, teorema.

 A vreme oduvek hita,
 Šta ga se tiče sve to,
 Ljudsko je doba omeđeno
 A sav trud je,
 Pokušaj bekstva
 Da toj se sili
 Otme bar na čas
 Kroz pesmu, suzu
 Po neki kliktaj
 Jer za spas nema
 Drugog jemstva.  Više » » »

[Angelina]

*
Stihovi Milica Jeftimijević Lilić


ZALUD

"Duva vetar ,duva
preko korenitih kukuruza
preko klasnih ječmova
preko moje nesanice."

Duva vetar s one strane
tame nosi glas.
Gde ti nisi zanoćio
jutro se ne pomalja.
Gde ti nisi nogom stao
dan ne stiže.

Duva vetar san pustoši.
Ti daleko.
Kome šapćeš reči milja
Ne zaspao...
Zalud čekam vetar kišu ne donosi
Suze radost.

Iz knjige "Hibernacija", KOV, Vršac,1998.


LJUBAV OVA

Ljubav ova između tebe i mene
nužna je kao život:
nit znamo kad se zače
nit kuda vodi
ni šta je snaži.

Ljubav ova između mene i tebe
teška je kao sidro:
nit znamo zašto tone
nit šta je drži
ni kuda teče.

Ljubav ova između tebe i mene
plaha je kao kiša
nit znamo otkud dođe
nit šta je nosi
ni zašto buja.

Ljubav ova između tebe i mene
nužna je kao život
teška je kao sidro,
plaha je kao kiša.

Iz zbirke "Putopis kože", SKZ, Beograd,2003. / Objavljeno na sajtu: Pava zvijezda


UGAO BEZIZLAZA

Ni crn ni beo
Nisi hteo da budeš
Ni levo ni desno
Da te denu.
Ni ruku uvek da dižeš
Kad okom kresnu,
Nit jedva da čekaš smenu
Na vrhu jezika
Da bude ti prva misao ni zadnja
Namera
Nisi hteo.
Ni van istog smera
Nisi smeo,
Ni napred ni straga
Al' do vraga —
Kuda i dokle?
U tebi tek jedan deo
I crn i beo
Svetla bi hteo
I DRUGO...
Al' baš u ovaj ugao bezizlaza
Sam si se spleo.


ZAPOVEST

Drži crno za belo
Kad ti se kaže,
Slušaj kad ne vidiš!
Savijaj kičmu,
Liži pljuvačku kad si svitljiv.

Puzi kad si zaboravio leteti,
Neka te lome kad si od stakla.
Srljaj sa njima sam bi plutao.
Drži crveno za zeleno.
Ne pasi šta si sejao,
Ne zaboravi plavo,
Oni što predvode
Ratko idu pravo,
Ti nemaš kud!
Slediš li, stižeš crno!
Staneš li — gde?
Razulareno krdo gazi
A ti krotitelj nisi.
Ma te i zgazili stani!
Pitaj se gde si —
Podsećam ne zapovedam:
Ne vređam nego vraćam
Istom merom.


NISMO

Čujem glasove stare:
Mi narod više nismo,
Razbijena parčad ogledala na podu,
Kratki odblesak časa.
Novine smo koje izbaciju moćni
Razapete u kući bez prozora —
Koncepcija podložna promeni.
Akteri nismo u predviđenoj igri
S dalekim posledicama.
Slama smo za lutke,
Trpaju nas i ušivaju,
Vade organe i oči
Da bolje vide i čuju prošlost.

Obeznanjeni ne opiremo se,
Nimo ni za sebe ni druge,
Gar smo što visi bestelesno,
Znoj koji zadrigli nestrpljivo
Otresu u besu.
Paučina u uglu svemira.
Ćošak u koji se pljuje.

Slepo crevo u proždrljivom trbuhu krmače
Koje treba odstraniti.
Bezumni jesmo jer nas za takve drže.
NISMO — jer pristajemo.


POETIKA DOBA

Neimar Starog Reda
U Novom Dobu
O sutrašnjem se dalekovido staraš.
Uposlio si silne graditelje
Skupljene sa svih strana sveta.
Dobro ih pojiš i hraniš
I usrdno ti građevinu dižu,
Krvavi temelj biva sve čvršći.
Gojkovicu ne čuje niko
Nedužnog čeda cika ne dira
Savesne zidare što svesno more,
Duše se svaki odreko davno
Ko stare slike svrgnutog vladara,
A šta je duša i kud bi s njom
Ko toranj sa senkom što pod njim puzi.

Ceni se, veliča moć, slava, dobit
Život je samo Sad i Ovde,
To je imperativ Novog Doba
Proživi što brže, što lakše:
Use, na se i poda se —
Tako je ne uvek uman narod
Složio poetiku Doba —
Ideal karasan.
Da ga dosegneš moraš u Službu.
Glavu urami dok si još mlad
Jer ti za ovu Službu ne treba.
Najumnija glava misli za sve.

Kuća se strave visoko diže
Pod planetarni smešta se svod
A običaj stari zapoveda
Da Protomajstor slavan
Na kraju sa zvonika visi,
Da svi ga spaze udivljeni.

Jednom obešen ne siđe nikad.


PO MERI MITA

Mitovi ovog doba
Kratkog su daha, bez dubine
Tek sinu i već ih nema
Al drevna iskustva
Kroz lice mita niču iznova
Jer behu etalon, mera,
Šta reći danas posle Homera
Što opevano nije —
Odlika lične, opšte istorije
Prolaznost jeste, pustoš,
Večiti sukobi, ratovi, zamke
Zablude, žrtve i iskušenja.

Malo se šta promenilo:
Bogove ni sad niko ne menja
A oni silni nikad siti
Pletu o sebi nove skaske,
A sve je već viđeno davno
I ne ulazi se u mit izravno
Sa govornice, ulice, trga
Za mit je nužno žrtvovanje
Ali ne manje od raspeća. / Etna  — Časopis za satiru


AKO TE OTUĐE

Smrt moja zavisi od pevanja ptica
A nemam ja doma ni imena
Sad kad izmakla sam snajperu,
Komšijskoj kami,
Nahuškanoj hordi
Smrt moja je nebitna,
nebitnija od titraja senke
pod Mesecom
što nad svima je,
jer moje ime bez tvog ne opstaje
nit moje bilo bez tvoga se čuje
nit um moj bez tebe umstvuje,
Kosovo ravno, rano krvava.

Ako te otuđe zamreće
Molitve apostola pred Tvorcem,
Oslepeće Trojeručica svevida
A progledaće Dečanski
Da zlo vidi.

Ako te odseku,
Nećemo zaceliti ko ruka Damaskinu
Jer nema sile da tu ranu spoji.
Ako te otuđe Kosovo,
Nikada više nećemo biti svoji, celi
Niti će biti isti svemir vasceli.


KO NAS PITA

I evo počinjem već i da shvatam
nove metode lečenja svesti su tu
anestezija s dugotrajnim delovanjem
uspešno primenjena —
ništa ne boli a svega se oslobađaš:
imena, sebe, puta.
Pravac određuje vođa
tvoje je samo da žmuriš.
U našu kožu stranac uđe.
Ne moraš da kopšaš,
sve je na tezgi.
Arheologe treba izvesti
nećemo nazad —
ispred je veliki svet,
valja se integrisati.
Hamburger pod mišku
krčkanje tek sledi.
Magičnom krpom zbriše tragove,
strake su za nečujan hod.
Što bi samo susedi?
Možemo i mi...
Što da prljamo ruke u setvi,
treba samo da pristanemo
možda ni to —
uostalom, ko nas pita?!


SUSRET SA SOBOM

Nije nam dato rešenje
ma kako se usrdno molili
enigma predugo traje
te već ponestaje radoznalosti.
a sve se potanko kaže
treba samo otvioriti noć —
postoji ključ i za to
onda se mozaik sklopi
ničega suvišnog i nepotrebnog
naročito biol nalegne kako treba
šta bi se bez njega reklo.
Debela koža ne treperi.
Susret sa bitnim nam promakne
a nije da ga nije bilo
ne prate ga velika zvona
ali je previd veliki.
A kad se nad tobom
počne izvršavati život
ko nad vinovnikom presuda
pojmiš smisao optužbe sebe
ko da te brani —
sam si izvršitelj!




Milica Jeftimijević Lilić:

"Iza svega rečenog ostalo je mnogo bolnih stvari koje sam prećutala
a koje se transformišu u sjaj napisanog, što je lepa kompenzacija
data od života kao onog koji i dariva i oduzima." Plava zvijezda

[Angelina]

*
INTERVJU: MILICA JEFTIMIJEVIĆ LILIĆ


SIMBOLIKA POETSKIH NAGOVEŠTAJA

Poezija je potrebna radi mentalne higijene, ona ospoljava Biće i za to će uvek naći načina da Bude

ETNA: Ova godina je bila prilično uspešna na ličnom i profesionalnom planu, kolika je to čast i obaveza?

Jeftimijević Lilić: Jesen je po prirodi stvari plodna, a ja sam eto stigla do tog životnog doba, pa se ponešto nakupilo. Ova godina je počela u znaku izbora za potpredsednika Udruženja književnika Srbije što sam doživela kao posebno priznanje za dugogodišnji rad od svojih kolega. To je, naravno i obavezujuće. Ima mnogo problema u našem društvu koji utiču i na književni život, dosta nezadovoljnih… Mi u novoj Upravi ćemo nastojati da ponešto postavimo na druge osnove, da učinimo da se pripadnost Udruženju književnika Srbije oseti na suštinski način. Već smo imali više aktivnosti u tom pravcu.

Naročito ćemo nastojati da unapredimo međunarodnu i međuregionalnu saradnju. Postoji ideja o balkanskom glasilu koje bi se zvalo "Drum", jer je to reč koja se u nekoliko zemalja na Balkanu isto izgovara i da nam to bude tačka dodira da bismo se još bolje upoznali i zbližili kroz stvaralaštvo. Takođe i Dunav kao metafora unaprediće našu saradnju sa zemljama kroz koje prolazi ta reka i biće veza za umetnička prožimanja i saradnju.

ETNA: Dugi niz godina radili ste na Televiziji i uradili dosta zapaženih projekata iz oblasti kulture, pa ipak, odlučili ste da se povučete. Koji su razlozi?

Jeftimijević Lilić: U radio–televiziji sam provela više od dvadeset godina, prvo u Radio-Prištini, potom u Televiziji Priština gde sam obavljala dužnost urednika Redakcije za kulturu, potom deset godina u Televiziji Beograd u zvanju urednika složenih projekata i poslednjih godinu dana u Redajciji Digitalnog programa. Bile su to godine plodnog i napornog rada, budući da sam sve vreme predano delovala i na polju književnosti. Uradila sam dosta značajnh emisija iz kulture, naročito TV feljtona o važnim stvaraocima iz svih oblasti kulture, pre svega, književnosti. Da pomenem samo neke: o prof. Novici Petkoviću, to je inače njegov poslednji intervju dat za života. O Milovanu Danojliću, Miodragu Pavloviću, Slobodanu Rakitiću, Miru Vuksanoviću, Novici Tadiću, Kajoko Jamasaki, seriju o piscima proteranim sa Kosova i Metohije, pod nazivom "Usudom razvejani" koja je naišla na veliki publicitet…

Volela sam tu vrstu posla, vrlo kreativnog ali koji je tražilo potpunu posvećenost i to me je dosta zaokupljalo. Moja poezija je naravno trpela. Kritiku sam negovala ustrajno, to je bilo delom u okviru televizijskog rada, međutim osetila sam potrebu da se sa više energije i vremena posvetim poeziji, I to zaista i činim od kad sam otišla iz televizije, poslednjih godinu dana.

Uskoro će iz štampe izaći moja nova zbirka, pod nazivom Tetovaža uma, druga paralelno nastaje.

Takođe bi trebalo u dogledno vreme da se pojavi i knjiga izabranih i novih pesama na makedonskom jeziku u prevodu Ilije Betinskog, koja će biti štampana u Strugi.

ETNA: Dakle, poezija! Prva i najveća ljubav, koja vas je od malih nogu očarala. Kako je sve, ustvari, počelo?

Jeftimijević Lilić: Poezija je moja velika strast, moja najveća ljubav i naravno ona čini sav moj život. No, često je trpela zbog okolnosti koje joj uglavnom nisu bile naklonjene. Kao dete sam počela da pišem, u mladosti sam takođe usput pisala ne znajući da će mi to biti zanimanje. Kad sam završila studije književnosti i jezika, radila sam kao profesor, kratko vreme u školi, potom na Univerzitetu u Prištini, na Višoj pedagoškoj školi u zvanju profesor više škole, bavila se pomalo naukom, zatim vrlo predano književnom kritikom, ali poezija je strpljivo čekala da joj se vratim. Ima neke simbolike u nagovešajima u našim životima koje mnogo kasnije shvatimo.

U osnovnoj školi sam za neku pesmicu dobila prvu nagradu, knjigu vrlo simboličnog naslova "Skriveni cvet". Ispostavilo se da je poezija kao taj skriveni cvet (a reč je bila o plodu ljubavi za koji se nije smelo znati) bujala i rasla u meni dok nije došlo vreme da se na pravi način sretnemo.

Kad je život krenuo tragičnim tokom, ona je bila tu da spasava… Došlo je materinstvo, karijera, i čini mi se tak sad vidim najdublji smisao svega proživljenog kao osnove za poeziju, pravu svrhu svih mojih napora.

ETNA: Kako vidite budućnost poezije?

Jeftimijević Lilić: Poezija traje od kad je govora. Ona je izraz čovekove duhovnosti, potrebe za simboličkim govorom, za spoznajom Logosa.

Mnogi joj predviđaju zaborav, smrt… međutim, ona je vitalna, a facebook je pokazao da ona ume da bude i prilagodljiva… Ona je potrebna radi mentalne higijene, ona ospoljava Biće i za to će uvek naći načina da Bude. Imam utisak da se piše više nego ikad. Čovek se kao duhovno biće opire tehnologizaciji, svođenju na mehanizam. Ona je glas iskona i pratiće ga u svim iskušenjima i transformacijama.

Ove godine, a to su verovatno svi primetili, za praznike sam dobila toliko onih smešnih (često čak banalnih) čestitki u stihu, pa i od nekih ozbiljnih ljudi što me je zapanjilo… to je ta često i nesvesna potreba za uređenom formom koja ima svoj ritam, poruku, unutrašnji sklad, čemu teži svako biće a toga najviše ima u poeziji

ETNA: U Vašoj impozantnoj bibliografiji  na­lazi se više od stotinu stavki književnih kritika. Kakva je uloga i da li u današnje vreme, kada je sve pomalo familijari­zo­va­no, kritika ima nekog značaja?

Jeftimijević Lilić: Naravno da ima kao posrednik između knjige i čitalaca, ona ipak krči put knjizi. Periodika je, uprkos maće­hinskom odnosu države, veoma živa, o knjigama se piše i to književni svet čita, prati, prosuđuje. To sam najbolje osetila ka­da sam iz Prištine došla u Beograd, na­kon izgona, uoči Vidovdana 1999. Videla sam da mnogi znaju za moj rad koji su pra­tili preko književnih časopisa.

Inače, što se famijalijarizovanja tiče, to je problem celog društva, sve se svodi na uže krugove koji se drže vezani zajednič­kim interesima, forsiraju, televizije idu to­me na ruku, pogledajte koliko je tu ljudi koji se kao dežurni glasnogovornici odre­đe­nih ideja, šetaju iz studija u studio ponav­ljajući iste priče…

ETNA: Slično stanje je i sa nagradama, žiriranjem itd. S obzirom na to da ste i sami radili u nekoliko žirija, mislite li da kvalitet može da ispliva ispod taloga?  

Jeftimijević Lilić: Književni život je deo ukupnog društva te se i tu vide sve bolesti tog organizma… Žiriji čine uglavnom isti ljudi shodno interesnim skupinama. No, nije sve tako crno kao što se čini. Ima i vrlo ozbiljnog rada i napora da se najbolje stvari nagrade. Ono što meni smeta jeste gomilanje nagrada istom piscu, kao da su nekim nagradama potrebna potvrđivanja uz određena imena.

ETNA: Da li u današnje, demokratsko vreme, politika ima uticaj na kulturni milje?

Jeftimijević Lilić: Naravno da ima, čini mi se više nego ikad. Celo je društvo interesno podeljeno i ništa ne može da se desi ako nema političku podršku. Čudan obrt u demokratiji. Šta to behu umetničke slobode…. Ko stoji iza siromašnih umetnika što danonoćno rade na delu koje ne mogu prodati, a država niti vrednuje taj rad niti joj to treba… Intelektualna svojina kod nas nije ni cenjena ni zaštićena… o njoj često odlučuju ljudi bez pravih znanja i kompetencija. U sveopštoj bedi koja je zadesila našu zemlju najlakše se zakida kulturi. A kultura je ono što nas u svetu najbolje predstavlja i obezbeđuje neko poštovanje. Koliki je njen stvarni značaj, najbolje se vidi baš tamo gde je nema!!!

ETNA: Šta mislite o satiri: aforizmu, poeziji, prozi?

Jeftimijević Lilić: Sartira je vrlo moćno oružje i sada je za nju bogomdano vreme. Šta bismo znali o pobuni intelektualaca u prošlosti da nije bilo satiričara Domanovića, Glišića, Nušića… Danas njihova uloga pripada Dušanu Kovačeviću, Čotriću, Erdeljaninu i drugima. Ona je otpor savesti i pokazuje da ovo "mrtvo more" može da iznedri i po koju ajkulu…

Poezija u tom smislu ima važnu ulogu. Mnogi pesnici je neguju i njome se brane spasavajući obraz prilično malodušnoj javnosti koja trpi poniženja kao što su siromaštvo, guranje na marginu, pristajanje na zaglupljujuće TV programe koji plasiruju neukus, vulgarnosti, jeftin humor… I sama nastojim da od toga nešto uvrstim u svoju poeziju.

Aforizam je satkan od mudrosti i mere. Oduvek me je privlačila ta snaga sažetog iskaza. Ponekad i sama napišem po neki, a vrlo ih rado čitam.

Prozu čitam pasionirano, češće domaću nego stranu jer pišem o njoj i ne ostaje mi mnogo vremena za ono što bih volela, recimo za hispanoametičku prozu u kojoj posebno uživam.

Radeći u nekim žirijima, morala sam da pratim tekuću knjižvnu produkciju. Piše se dosta. To je valjda neki beg od stvarnosti. Nešto će od toga preživeti.

ETNA: Pored najavljenih knjiga poezije, sa čime ćete obradovati Vaše čitaoce u narednom periodu?

Jeftimijević Lilić: Završavam i knjigu književne kritike, pod nazivom Egzaknost tajne koja bi trebalo da izađe iz štampe ove godine. Stoje mi neobjavljene i priče za decu koje sam davno napisala a nisam stigla da se time pozabavim. Imam i ideju da publikujem intervjue koje sam snimala za televiziju… posla je dosta, vremena malo…

Ovih dana sam naročito angažovana na pripremi Međunarodnih susreta pisaca koji će se odvijati od 8. Do 12. U Beogradu, a potom nekoliko dana po Srbiji. Dolazi oko tridesetak pisaca iz sveta i dvadestak iz zemlje. Svečano otvaranje biće 9.9.2011. u 11 h u Sava centru, gde će goste pozdraviti Ministar za kulturu Predrag Marković, u 15 h je prijem u Skupštini grada, uveče međunarodno veče u 20 h na Kolarcu. Sutradan se organizuje šetnja Dunavom kako bi gosti razgledali grad sa reke, a onda je veliki Miting poezije u 13 h na Dunavskom keju i drugi programi. Pozivam sve da nam se pridruže, a Vi biste mogli tome dati medijski doprinos uz RTS koji je medijski pokrovitelj susreta i druge.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno?

Jeftimijević Lilić: Nek svako preuzme deo odgovornosti za posrnuća koja svakodnevno gledamo, za kriminal, moralnu i duhovnu bedu, siromštvo koje je tako ponižavajuće, da se ne podilazi nekusu, da se vrati ugled znanju, profesionalizmu, kvalitetu, da se svet sledi u onome što je napredno a da se sačuvaju i vekovima potvrđene tradicionalne vrednosti: poštovanje rada i reda, porodica, ljubav prema bližnjem, kultura govora i pisanja, dobrosusedski odnosi i poštovanje Drugog…

Razgovor vodila: Vesna Denčić | Beograd, 01.09. 2011 | Etna  — Časopis za satiru

[Angelina]

*

KNJIŽEVNO VEČE SA MILICOM JEFTIMIJEVIĆ LILIĆ


Pjesnikinja sa Kosova i Metohije, potpredsjednica Udruženja književnika Srbije Milica Jeftimijević Lilić kroz stihove i razgovor predstavila je sinoć gradiškoj publici svoj životni put i rad, kao i novu zbirku ljubavne poezije ''Misterija ljubavi''.
 
''Poezija je za mene nešto uzvišeno, nešto što mi daje smisao života i čini me ispunjenom i radosnom'', rekla je Jeftimijević-Lilić i naglasila da je poezija za nju poslije materinstva najvažnija stvar u životu.
 
Lilićeva kaže da je pisala oduvijek, ali nije objavljivala. Bavila se naučnim radom na fakultetu u Prištini i poezija joj je bila usputna sve dok joj život nije nanio gubitke i samoća od nje zatražila odgovore.
 
''Od svoje prve knjige koju sam objavila 1995. godine preokupirana sam stvaralačkim činom, rječima, tajnom i misterijom nastajanja pjesme, to je nešto što me intrigira i što je inspirativno za mene'', rekla je Lilićeva.
 
Govoreći o poeziji uopšte ona je navela da se ne slaže sa mišljenjem da je današnja hermetična, zatvorena poezija, poezija koja nastaje u gradu kvalitetnija i vrijednija od druge.
 
''Pjesnik može pjevati o jednom vrhu travke, ptici koja je proletela kroz prozor i da napravi veliku pjesmu. Poezija je stvar duhovnosti, o čemu god se pjevalo to može biti aktuelno ako je dobra poezija'', rekla je Lilićeva.
 
Ona smatra da je poezija jako bitna u današnjem svijetu bez obzira što društveno nije vrednovana i što pjesnici nemaju lagodan život.
 
''To što se piše u poeziji je itekako značajno što potvrđuju i pjesme prije nekoliko hiljada godina kada ih danas čitate i vidite da je to suština čovjeka i života, da ona ima vječitu vrijednost i zato je veoma važno baviti se njome i ja sam srećna što mi je dato da se bavim poezijom'', rekla je Lilićeva.
 
Glavne teme u njenoj poeziji su sudbina srpstva i Srbije kao zemlje, sudbina čovjeka i svijeta, poezije i ljubavi.
 
Lilićeva je navela da će u novoj knjizi koja bi ubrzo trebala ugledati svjetlo dana jedan ciklus pjesama biti posvećen njenim najbližima..
 
''Poezija nam daje mogućnost da otvorimo dušu i govorimo ne samo o sebi, već u ime drugih dajemo sebi za slobodu da možemo da govorimo u njihovo ime'', rekla je Lilićeva.
 
Lilićeva je objasnila da je i kao dijete pisala ali nije znala koji će to značaj za nju imati.
 
''Kada sam bila sedmi razred dobila sam nagradu za najbolju pjesmu, nagrada je bila knjiga ''Skriveni cvijet''i ispostavilo se kasnije da je taj skriveni cvijet bila poezija koja je čekala trenutak da procvjeta i izađe na svjetlo dana'', sa emocijama pričala je Lilićeva.
 
Milica Jeftimijević Lilić je napisala više zbirki pjesama i proznih radova, knjige kritika koje su prevedena na više stranih jezika, te je dobitnica brojnih nagrada.

Sanja Subotić | 22.02.2012 | Radio Gradiška