Stari Vuk tragom detinjstva
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stari Vuk tragom detinjstva  (Pročitano 7801 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 09, 2010, 09:06:41 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


STARI VUK TRAGOM DETINJSTVA

U proleće 1855. javi Vuk Milanu Joksimoviću, pisaru okružnog podrinskog suda, da će doći u Loznicu i u Tršić.

Joksimović je boravio u jednom stanu s Milovanom Bralovićem, pisarom sudskim, i s Miljkom Markovićem sudijom. Oni su se hranili zajedno, a i stan im je bio prostran. Sva trojica se dogovore da prime Vuka u svoj stan kao gosta. Joksimović mu to javi, i starac ponudu primi sa zahvalnošću.

Jednoga dana, meseca maja, dođe u Loznicu pismo iz Šapca da je Vuk onamo stigao, i da namerava drugi dan doći u Loznicu. U Loznici, i u svoj okolini, Vuk je bio ličnost znana i uvažavana. Za to se krene mnogo Lozničana putem ka Lešnici Vuku u sretanje, ali se moradoše svi vratiti, jer dođe glas da je očekivani gost taj dan ostao u Šapcu. Drugi dan se opet krene dosta Lozničana na kolima i konjima Vuku u sretanje; stariji činovnici pak: okružni načelnik, i sudije ostanu da ga dočekaju pred kućom gde će stanovati.

"Kad bejasmo, priča jedan od očevidaca, u polju sela Lipnice, ugledasmo da nasipom idu k nama dvoja obična putnička kola. U prvima je sedeo starac u fesu, bele kose i brkova. Svi u čas poznasmo da je to glavom mili gost Vuk; u drugim kolima sedeo je sin Vukov Dimitrije, koji je tek bio svršio vojnu akademiju u Beču, i Teša Čotrić iz Šapca, rođak Vukov.

Čim njih ugledasmo, siđosmo s kola i s konja, a i putnici siđoše s kola. Tu se sastasmo, pozdravismo i ižljubismo. Vuk se je sa svima ljubio starinski u oba obraza: najpre u desni, pa u levi.

Otale se krenemo k Loznici. Došavši kući, gde će Vuk slanovati, zastasmo mnogo ljudi i žena. Tu se je on onako isto zdravio sa svima, a u veče ostali su i na večeri mnogi. Pamtim da je bio Matija Crveni, sudija, i Gaja Marković—Botur i još neki.

Joksimović, Miljko i Bralović, kao domaćini, bili su najmili veštu kuvaricu da bi gosta što bolje ugostili; ali je Vuk jeo vrlo malo: jutrom poveću čašu mleka sa kafom, u što se utroši sitno vrlo suha hleba — jer onda zemičaka nije bilo.

Na ručku bi pojeo pun tanjir supe, u koju je takođe natrošio silno suhe sredine od domaćega hleba, koji je mešen pre 4-5 dana. U supu se obično metalo pirinča.

Na večeri je tako isto jeo tanjir jagnjeće čorbe, u kojoj je bilo i pirinča, i u koju je drobio sitne suve sredine od hleba kao i u supu.      

Druga jela kad se donesu na sto, Vuk bi samo omirisao pa bi rekao:

— Haj, đidi, haj!

I ako je mnogo nuđen, on nije hteo ni od čega više ni okusiti. Pošto bi pojeo svoju supu, ili, u veče, čorbu, popio bi po čašu vina u koje se ulivalo i vode.

Kad mu se nasluži ova čaša s vinom, rekao bi:

— Ulij malo i vode; ja ne pijem bez vode! Uz ove reči ispričao bi ovo što će sad doći:

— Kad sam bio u manasliru Tronoši, služio sam kao đačić jednoga kaluđera, i dvorio ga pri ručku, Kaluđer je sam sebi lio vino u čašu, a meni bi samo viknuo:

— Dijete! ulij malo i vode; ja ne pijem bez vode!

I ja bih pohitao da ulijem vode, ali je duhovnikova čaša svakad bila lako puna vina, da vode nije mogla primiti više od nekoliko kapi!

Kad se ovako prepuna čaša prelije, kaluđer me je karao i — Boga mi — tukao!

Dokle bi drugi ručali, ili večerali, Vuk bi pričao razne stvari iz svojega detinjstva. To je sve bilo šaljivo te je svakad bilo velikoga smeja za stolom.

Posle večere obično je guslar gudio i pevao a Vuk slušao i neke pesme zapisivao.

Danju je izlazio iz kuže te mnoge Lozničane pohodio. Obično je išao pešice, i kada ga je pisar Milovan Bralović vodio pod ruku. Kad tako dođu kome domaćinu pred kuću, Vuk bi ostao na polju, a Bralović bi ušao u kuću te naredio da se svi prozori pozatvaraju, i drugo sve što bi činilo promaju, pa tek posle toga Vuk bi ušao u kuću.
Česlo je kazivao da to čini zbog svoje velike glavobolje, od koje je patio svega svejega veka, i zbog koje su ga za mlađih godina mnogo dirali.

— Zdrav bolesnu ne vjeruje, reče jednom Vuk: — Ja dolazim da se javim Knezu Milošu, a Amixa videći me, viknu na momke: "Bolje zalvor'te kapiju da Vuka ne ubije cug!"

Vuk je ostao u Loznici duže vreme, priča očevidac dalje: — Odande nas je vodio u Tršić na mesto gde mu je bila kuća. Baš pred kućom ima izvor krasne vode; malo više bila mu je očina kačara, a više nje drugi izvor. Vodu iz ovoga izvora otac Vukov bio je naveo u tabarku kad je pekao rakiju. Zbog te uvek hladne vode u tabarci, Vukov je otad imao uvek najbolju rakiju u svemu Tršiću.

U Tršiću nas je Vuk častio: ručak je bio kod neke njegove rođake. Vuk je sedeo u prvom čelu, a do njega njegov iz detinjstva drug, neki mali starčić, Maksim po imenu.

Vuk se je najviše razgovarao s Maksimom, pitao ga je da li se seća ovoga ili onoga događaja kad su čuvali koze. Maksim je bio gotovo sve pozaboravljao, a Vuk je kazivao sve do najmanjih sitnica.

Na tom ručku Vuk je bio veoma veseo. Čak je jeo malo pečenja, pa mu je od toga posle bilo teško.

Pred što ćemo se krenuti natrag u Loznicu, Vuk izazva Maksima za jedan vajar, pa mu spusti u šaku hartijicu u kojoj je bilo pet dukata u zlatu. Starac Maksim bio je čovek veoma siromašan, i taj dar ga je vrlo obradovao.

U putu iz Loznice ka Tršiću, Vuk se pored svakoga svoga imanja ustavljao, i svome sinu pokazivao:

— I ovo je naše, Dimitrije!

Na to Dimitrije nije hteo ni glave okrenuti, a Vuk bi samo izgovorio:

— Hej, moj sinko, hej!...

Na putu iz Valjeva ka Loznici, na bregu više točka (češle), ima veliki leštar i druga šuma. Tu Vuk ustavi konja i sačeka sve nas koji smo takođe putovali na konjima. Kad se prikupismo, on reče:

— Ovdje sam čuvao koze, pa dok one planduju ja pazim da vidim, kakvoga putnika varošanina, ili popa ili kaluđera, i čim spazim koga u pravim čakširama, strčim na put i, pokazavši mu svoj bukvar, upitam da mi pokaže kako se zove ovo ili ono slovo. Nu najčešće sam dobijao odgovor: "Bogme. sinko, ne znam ni ja!" A kad vidim popa ili, kaluđera bio sam siguran da zna; i oni bi mi pokazali, a ja bih posle tuvio i mučio se."


Milan Đ. Milićević
10. mart 1889.






Vukovo ognjište: ne samo istorijski spomenik

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2010, 10:30:15 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


KAD SAM BIO ĐAK

Poznati ruski slavista Ismail Ivanovič Sreznjevski u svom članku Vuk Stefanović Karadžić, objavljenom u časopisu Moskovski književni i naučni zbornik (Moskva, 1846), daje opširniju biografiju Vuka Stefanovića Karadžića. Ovaj odeljak se odnosi na prvo školovanje Vukovo.
 
... Vuk je još detetom naučio tako lepo čitati i pisati da se čak ne seća kad je bio nepismen. Prvi mu je učitalj bio njegov rođak Jefta Savić, zvani Čotrić: razmuti baruta u vodi, uzme parče hartije za patrone, pa stane pisati slova i terati Vuka da ih uči. Tek mnogo docnije dobavio je Jefta svome unuku nekakav bukvar, možda moskovski, sa sličicama, od kojih je Vuka najviše zanimala nekakva čudna ptica. Taj bukvar je Vuk mnogo voleo. Često, idući po selu ili putem i čitajući bukvar, nije propuštao nikoga od koga se nadao da će dobiti odgovor da ga ne zapita da li dobro čita ovo ili ono. Čim bi video takvog čoveka, bilo trgovca, bilo popa ili kaluđera, samo da nije Turčin — što se moglo lako poznati po odelu — skinuo bi pred njim kapu, poljubio bi ga u ruku, i metnuo mu bukvar pred oči: "Molim te, majstore" (ako je to bio trgovac), ili "duhovče" (ako je bio kaluđer), "molim te, kaži mi". Zatim bi ga opet poljubio u ruku, rekao "fala", pa nastavio ponavljati svoj bukvar. Dešavalo se i tako, osobito s trgovcima, da je na svoju molbu Vuk dobijao samo odgovor: "Bogme, sinko, ne znam ni ja."

Godine 1795, kad je Vuku bilo osam godina, jedan Tršćanin, neki Grgurević, otvori malu školu u varošici Loznici. U nju pošlje i Stevan svoga Vuka. Ponovivši "bekavicu" (azbuku), Vuk počne učiti "časlovac" i već je postao mlad "časlovac", kad kuga dođe glave mnogim u Loznici, rastera učenike, pa i Vuka otera kući. Stevan počeka dva-tri meseca, pa posla Vuka u drugu školu — u manastir Tronošu.
 
Ako u nekom manastiru ima učenika, oni toliko ne uče koliko se bave drugim korisnim poslovima, npr., napasaju koze i svinje manastirske, pleve luk, kupe seno i šljive, čiste ćelije, lože peći, poje manastirske konje, itd. Tako su Vuka u Tršiću naterali da čuva koze, dok je njegov otac Stevan držao čobanina za svoje koze! "Kad je tako", rekao je Stevan Vuku, "odi kući, te čuvaj naše koze", pa je ostavio Vuka kod kuće, ma koliko da mu je to bilo krivo, jer je Stevan, videći u svom Vuku "otvoreno dijete", želeo da on vremenom postane trgovac ili sveštenik, pa je hteo radi toga da mu dade vaspitanje kao što dolikuje.
 
Pa ipak Vuk nije zaboravljao ono što je naučio, ponavljao je, čitao ponešto novo, jer mu je otac kupio i Žitije Aleksija, čelovjeka božjeg, i Žertvu Avramovu, i Mesecoslov i Trebnik. Tako se Vuk, i bez pomoći škole, u svojoj sedamnaestoj godini, pročuo kao vrlo učen čovek, pa je to i bio. Nije čudno što je bio poštovan i pored svoje mladosti: svaka žena ga je ljubila u ruku, kao prvog "kmeta", na svadbama i slavama davali su mu uvek mesto ili do sveštenika ili prvo mesto, a na seoske sastanke je pozivan mesto oca, pa ga je čak i sam tršićki spahija, Sulejman-beg Alajbegović, kad bi svake godine dolazio iz Hercegovine da kupi uobičajeni danak od seljaka, pozivao k sebi kao pisara, te ga je, u znak zahvalnosti i poštovanja, nameštao za "sofru" pored sebe. Pa kako da se posle toga ne diče Vukom njegova mati i otac! Majku Jegdu je jedilo samo to što je Vuk, iako je bio već u sedamnaestoj godini, ipak ostao mali prema svojim godinama; ali ju je tešila poslovica: "Dukat je mali novac, ali vrijedi više od talijera." Vuk je imao volju da uči, te je molio oca da ga pusti izvan Srbije, u Srem, gde se, kako je čuo, uče i mnoge druge knjige osim Časlavca i Psaltira; ali otac nije hteo ni čuti za to, jer nije hteo da ga pusti daleko od sebe... Ipak je ubrzo jedan događaj, iako nesrećan, ispunio Vukovu želju da ide u Srem. Turci su napali na jadarski srez, uništili ga, spalili; tada je izgorela i Stevanova kuća, stoka mu je sva oterana, te je Stevan, koji je dotle bio vrlo imućan seljak, sasvim osiromašio. Vuk stane opet moliti oca i mater da ga puste u Srem, govoreći im da će inače morati, hteo-ne hteo, postati hajduk. "Kad je tako, da ti je prosto", kažu na to Stevan i Jegda, pa blagoslove Vuka na put.
 
Vuk ode u Karlovce. Jednu golinu je učio kod kuće; jednu godinu je učio latinsku, slovensku i nemačku gramatiku. Treće godine hteo je da pređe u gimnaziju, ali kad se prijavio, rečeno mu je da je za njega već kasno, da devetnaestogodišnji "momak" već nije pristao za gimnaziju, i uveravali ga da je on za Srbiju već dovoljno spreman, da može biti što god hoće, voljmu pop, učitelj ili pisar. Tako je Vuka čas ovo, čas ono ometalo u učenju: ako ne kuga, a ono koze, ako ne koze, a ono sami profesori
...

 
Iz knjige Damnjana Moračića "Kad sam bio đak"
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: