Vukova porodica
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vukova porodica  (Pročitano 26940 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« poslato: Decembar 09, 2010, 09:04:55 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


VUKOVA PORODICA




Vukov ded Joksim Karadžić, rodom iz Petnjice u Hercegovini, povlačio se s austrijskom vojskom i mnogim hercegovačkim porodicama ispred Turaka posle neuspelog rata Austrije protiv Turske (1737—1739) i oko 1740. godine nastanio se u Tršiću, opustošenom od kuge. Tu se rodio, najverovatnije, Vukov otac Stevan, a svakako i majka Jegda, čija se porodica naselila u Tršić iz okoline Nikšića. Pre nego što im se rodilo šesto dete, umrlo im je petoro male dece, i zato su šestom detetu, sinu, dali ime Vuk. Po narodnom verovanju smatralo se da će zaživeti, jer ni "vještice ne smiju na vuka".
 
Vuk je o ocu zabeležio da je bio "zbiljski" čovek, što znači, realan, vezan za stvarni život, dok su ded Joksim i stric Toma spevavali, tj. stvarali ili sastavljali narodne pesme. Imao je Vuk i mlađeg brata, Mihajla, koji je poginuo ili je ubijen za vreme I srpskog ustanka.

Otac Vukov je bio nepismen, želeo je da Vuk bude pismen (jedino roditelji žele da su deca bolja od njih), te ga je poslao u osnovnu školu u Loznicu, a kad je kuga rasterala učenike iz Loznice, u manastir Tronošu, da upotpuni znanje pismenosti.

Majka Vukova je, svakako, bila dobra, osećajna i mudra žena, dok se zbog Vukovog malog rasta tešila, ističući njegove umne sposobnosti: "I dukat je mala para, ali vredi više od talira."

Oca je bar pomenuo i vodio je donekle o njemu brigu kada je izbegao iz Tršića, posle sloma ustanka, ali majku nije nikada ni pomenuo (ženi se malo kod nas pridavalo značaja u prošlom veku, naročito ne u Hercegovini i Crnoj Gori). Možda je umrla od tuge za ubijenim mlađim Mihailom i brige za udaljenim Vukom. Kuću Vukovog oca Turci su više puta spaljivali, tako da je uzalud bilo što je obnavlja. Pred smrt je oslepeo i živeo od milostinje. Vuk je izbegao po slomu ustanka, 1813, i od tada je živeo u nemaštini u Beču i zato mu nije mogao pomoći.


OSNIVANJE PORODICE

U Beču se oženio kćerkom svoje stanodavke, osamnaestogodišnjom Anom Kraus. Ona je bila privržena Vuku, i prava mučenica: Vuk je često, mesecima, bivao na putu, baveći se sakupljanjem narodnih pesama i drugih narodnih umotvorina za svoje zbirke, a ona je decu podizala sama, često bez novca da kupi ono najosnovnije za život, negovala, plaćala lečenje dece i često ih sama sahranjivala. Tako je sahranila prvo dete, a odmah zatim rodila sina Milutina, koji je bolovao i u mukama umro od nepune godine dana.

U teškim materijalnim prilikama u kakvim su bili Vuk i Ana teško je bilo decu hraniti, odevati, lečiti, školovati i obrazovati. A oni su želeli da im deca budu svestrano obrazovana.

Posle dobijanja ruske penzije (1826), koja je Vuku i porodici olakšala život, a naročito posle penzije koju mu je 1835. godine odredio knez Miloš, ta želja im se mogla ostvariti, mada uz izvesna odricanja, pa je Sava, drugi sin Vukov, učio da svira na violini i flauti i da crta. Vuk mu je držao profesora za srpski. Ruža, dve godine mlađa od Save, išla je u višu školu (ler), učila je francuski. Mina je uzimala časove klavira i slikanja, francuskog i italijanskog, Dimitrije je sa Minom išao u školu plivanja u Beču, dok je u Trstu, kamo ga je Vuk poslao u srpsku osnovnu školu da bi naučio srpski (Vukova deca govorila su nemački, a Mina i Dimitrije znali su i srpski odlično) išao na časove gimnastike, učio italijanski i uzimao časove violine i crtanja.


VUKOVA TUGA

Od trinaestoro Vukove dece većina je umrla kao dojenčad ili još nedorasla za školu. Retko talentovani sin Sava (pisao je pesme, misli, svirao i crtao) umro je u sedamnaestoj godini na školovanju za rudarskog oficira u paževskom korpusu u Petrogradu (Lenjingradu). Kći Ruža umrla je u osamnaestoj godini, kada se Vuk s puta raspitivao kod žene da li se udala. Posle Ružine smrti Vuk je pisao prijatelju: "Pređe dva meseca umrla mi je najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo) imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoJ. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi." Ipak ga je dvoje dece nadživelo: Mina i Dimitrije. Rođeni i rasli kada se Vukov materijalni položaj popravio, Mina (1828), a Dimitrije (1836), mogli su da žive ne Oskudevajući, pa i da se troši dosta na njih i na njihovo obrazovanje.
 
Mina je bila veoma obrazovana. Pored maternjeg nemačkog, odlično je znala srpski, francuski i talijanski, učila je engleski, a znala je donekle i ruski. Pomagala je Vuku u radu, vodila njegovu prepisku na stranim jezicima. Učila je i da slika. Veliki broj njenih slika čuva se u NarOdnom muzeju, stručnjaci visoko ocenjuju njen slikarski rad, a učenicima, posetiocima Vukovog i Dositejevog muzeja, dobro je poznat njen portret brata Dimitrija. Pored toga, iz njenih objavljenih i neobjavljenih radova i pisama vidi se da je imala smisla za književnost.
 

VUKOVI POTOMCI
 
Mina se udala za Aleksu Vukomanovića, profesora Beogradskog liceja (iz kojeg se docnije razvila Velika škola, a zatim Univerzitet). Muž joj je ubrzo umro, ostavivši sina Janka od nepuna dva meseca. Najpožrtvovanije što je mogla Mina je podizala, školovala sina i negovala bolesnu i oduzetu majku. Posle majčine smrti posvetila se potpuno podizanju i školovanju sina, kao i borbi da izradi stipendiju za paževski korpus (vojnu akademiju) u Petrogradu (Lenjingradu). Janko se isticao u učenju u paževskom korpusu. Kad je izbio srpsko-turski rat (1876—1877), došao je iz Rusije i učestvovao u ratu i bio odlikovan za hrabrost. Sledeće, 1878, godine ubio se i naneo najveći bol svojoj majci. Mina, koja je i dotle preživljavala smrt svoje braće i sestTara, oca i teško bolesne majke, koju je godinama negovala, bila je poražena smrću jedinca, koji joj je bio jedini smisao života.

Od cele porodice ostali su u životu samo ona i Dimitrije. A on je, iako izrazitih sposobnosti, odličnog stručnog znanja oficira za izgradnju utvrđenja i vojnih objekata, što mu je omogućavalo, pored toga što je bio Vukov sin, brzo napredovanje u Srbiji, morao da napusti srpsku vojsku zbog pića i kocke, od kojih nikako nije mogao da se spase. Prešao je u rusku vojsku i bio daleko od Mine, jedinog preživelog dostojnog Vukovog naslednika. Umro je 1883. godine u 47-oj godini života. Iza njega su ostali potomci, i tek pre nekoliko godina umro je u Rusiji njegov praunuk Vladimir Stefanović, prevodilac srpskih pesnika na ruski. Tako Vukova porodica nije izumrla Mininom smrću. Mina je umrla 1894. godine potpuno usamljena. Sahranjena je bila na starom groblju kod Markove crkve, pored muža i sina, prenesenog iz Rusije, a kad je ovo groblje raščišćavano, njihovi posmrtni ostaci preneseni su u manastir Savinac, u blizini Gornjeg Milanovca.


Jelena Šaulić

Vuk u ogledalu svoga i našega vremena
Izdavač "Vesti" T. Užice, 1987
Izdanje pripremili i uredili
Milovan Vitezović i Dr Stojadin Kostić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #1 poslato: April 26, 2011, 12:54:38 pm »

*

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO

VUKOVA PORODICA




Ana Kraus i Vuk Karadžić (po portretu Dimitrija Tirola),
fotografija litografije Jozefa Krihubera



 

Vilhelmina Mina Karadžić Vukomanović (1828—1894), Vukova ćerka
Dimitrije Karadžić sa sestrićem Jankom Vukomanovićem, rad beogradskog fotografa A. N. Stojanovića (1877), 19. vek



Fotografije: Narodni muzej u Beogradu — Zbirka Muzeja Vuka i Dositeja i
Narodni muzej u Beogradu — Mina Karadžić Vukomanović (1828—1884)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #2 poslato: Januar 16, 2016, 02:00:25 am »

*

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


DIMITRIJE KARADŽIĆ I JANKO VUKOMANOVIĆ

Fotografija iz 1877, koja se danas čuva u beogradskom Muzeju Vuka i Dositeja prikazuje dvojicu dobrovoljaca iz vremena srpsko-turskih ratova: potpukovnika Dimitrija Karadžića (1836—1883), sina Vuka Karadžića, i Janka Vukomanovića (1859—1878), sina Vukove ćerke Vilhelmine-Mine.

Kada je 1876. izbio Srpsko-turski rat u Srbiju su došli ruski dobrovoljci predvođeni generalom Černjajevim. Vlada Kneževine Srbije je takođe naredila srpskim studentima koji su se školovali u Rusiji da se vrate u otadžbinu i uključe se u borbu. Među srpskim studentima bio je i Janko, sin Alekse Vukomanovića, sinovca kneginje Ljubice, i Mine Karadžić. Vukov unuk se od 1875. školovao u čuvenom Pažeskom korpusu zahvaljujući stipendiji petrogradskog odeljenja Slovenskog dobrotvornog komiteta. Janku je kao jedincu ostavljeno na volju hoće li se uputiti u Srbiju ili ne, ali je po majčinom savetu došao i to u pratnji svog ujaka Dimitrija Karadžića, koji je uz Minu, bio jedino dete Vuka i Ane Kraus koje je nadživelo oca i doživelo zrelo doba.
 
Dimitrije Karadžić je od malena bio sklon prirodnim i tehničkim naukama, pa je završio Vojnu inženjersku akademiju u Klostenbruku u blizini Znojma, jednu od najboljih škola te vrste u ondašnjoj Evropi. Dimitrije je po završetku školovanja 1855. u Srbiji dobio čin potporučnika, a zatim je, kao stipendista srpske vlade, poslat na specijalizaciju u Berlin, u odred gardijskih pionira, a kasnije i u Antverpen. Već u Berlinu, Dimitrije je pokazao sklonosti prema kockanju i opijanju i ove slabosti su obeležile ostatak njegove karijere i života njegove porodice. Iako veoma hrabar vojnik (komandovao je 1862. posle događaja na Čukur česmi u borbama na najisturenojoj barikadi prema turskom utvrđenju), i sposoban inženjerski oficir, Dimitrije je, posle nekoliko javnih incidenata čiji su uzrok bila njegova pijanstva, 1865. izgubio mesto predavača u beogradskoj Artiljerijskoj školi, da bi nešto kasnije, decembra 1867, pošto je na kartama u roku od nekoliko dana potrošio miraz verenice Ljubice, ćerke pančevačkog trgovca Jovana Krestića, bio je prisiljen da podnese ostavku. Krestić je zatražio prijem kod kneza Mihaila Obrenovića i zatražio raskid veridbe, a knez, koji je držao do ugleda mlade srpske vojske, zahtevao je od Dimitrija ostavku. Pošto je odavno raskrčmio imovinu u Srbiji, Dimitrije je otišao u Rusiju gde je, kao Vukov sin, postao carski oficir.
 
Kada su Janko i Dimitrije 1876. kao dobrovoljci stigli u Srbiju, knez Milan Obrenović je Dimtrija unapredio u potpukovnika. Ipak, Dimitrije se ponovo odao pijančenju, a pokazao je i staru crtu nedisciplinovanosti. Novinar Pera Todorović, kasnije jedan od prvaka Pašićeve Narodne radikalne stranke, ostavio je ne preterano laskav opis Vukovog sina u svom "Dnevniku jednog dobrovoljca". Iako svakako preteran (Dimitrije Karadžić je u ono vreme imao svega četrdeset godina), Todorovićev opis deluje surovo realističan.

Ne znam kako je stajalo sa g. Karadžićevim srcem, ali noge su se povodile. Pored njega, kao senka išao je njegov nećak. Bled kao krpa sa poluotvorenim ustima i sa nekim bolnim užasom na licu. Ovaj nakresani starac i ovo prestravljeno dete! Obojici kao da nije bilo mesto ovde.

Knez Milan je 1877. odlikovao Janka Vukomanovića kolajnom za hrabrost koji se nakon toga vratio u Petrograd. Tu je stupio kao podoficir u Samarski puk sa pravom da nastavi školovanje za oficira. Mina je bila presrećna zbog daljih mogućnosti za napredovanje koje su se ukazale njenom sinu jedincu. Pored toga, rat se za Kneževinu Srbiju okončao povoljno. Dimitrije je sa ruskom vojskom poslat u Vidin gde je proveo deset narednih meseci. Ruske trupe trebale su da garantuju sprovođenje Sanstefanskog mira.
 
Na kraju, proleće 1878. donelo je Vukovim potomcima neočekivano tragičan obrt situacije. Janko je još 24. marta pisao majci da će doći u Beč da je poseti zahvaljujući novcu koji mu je ujak poslao iz Vidina. Već 3. juna 1878. Mina je dobila kratku poruku od izvesnog Ostojića, Jankovog kolege sa studija, da je njen sin mrtav. Zvanični dopis koji je stigao dva meseca docnije govori da je Janko preminuo kao i njegov otac od galopirajuće tuberkuloze. Iako je jednom od drugova predao sve svoje stvari, što pokazuje da je bio svestan da umire, Janko je po nekima stradao u dvoboju, igrajući jednu vrstu ruskog ruleta.

Što se Dimitrija Karadžića tiče, on je živeo u Rusiji sve do smrti 21. novembra 1883. godine. Izgleda da način života nije menjao, a umro je pošto je u jesen 1883. oboleo od tuberkuloze sa simptomima raka. Njegove lične stvari prodate su na licitaciji, a nekih 200 rubalja od preostale imovine poslato je njegovoj brižnoj i usamljenoj sestri u Beč.


Literatura * J. Šaulić, Vuk i porodica, Beograd 1978, str. 294-309 et passim.
Tekst: Istorijska biblioteka
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: