Zoran M. Mandić (1950)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran M. Mandić (1950)  (Pročitano 11001 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 20, 2012, 11:50:07 pm »

*




ZORAN MANDIĆ

Zoran M. Mandić (Vladičin Han, FNRJ, 1950) je srpski pesnik i književni kritičar.


BIOGRAFIJA
 
Gimnaziju Nikola Tesla završio je u Apatinu, a zvanje pravnika stekao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 1971. godine napisao je i objavio veliki broj pesama, eseja, likovnih i književnih kritika. Knjige pesama objavljene su u izdavačkim kućama: Prosveta (Beograd), Rad (Beograd), Bratstvo-Jedinstvo (Novi Sad), Svetovi (Novi Sad), KOV (Književna opština Vršac), Krovovi (Sremski Karlovci), Braničevo (Požarevac), Intelekta (Valjevo), Arka (Smederevo) i dr.
 
Živi i radi u Apatinu i Somboru.


DELA

Knjige pesama

  • Koraci sumnje (1971)
  • Putnik i njegova nevolja (1976)
  • Opekotina (1980)
  • Upustvo za opstanak (1982)
  • Karinska trojstva (1987)
  • Čitaonica (1989)
  • Nišan (1990)
  • Kraj sezone (1991)
  • Bizarna matematika (1991)
  • Citati (1992)
  • Radovi na putu (1993)
  • Naspram čuda (1994)
  • Kraj sezone i druge pesme (1995)
  • Citati i druge pesme (1996, izbor iz poezije priredio Saša Radojčić)
  • Nikada nisam napisao pesmu koju sam mogao da napišem (1997)
  • Apatin i pesme od pre (1998)
  • Usekline, prozor (2000)
  • Nestvarni štafelaj (2005)
  • Mali (p)ogledi (2006)
  • Bog u prodavnici ogledala (2010)
  • Okvir (2011)
  • Kafkina fontana (2012, izbor iz poezije priredio mr Dušan Stojković)


Prevodi na stranim jezicima

  • na italijanskom jeziku La letera del signore (Gospodovo pismo), u prevodu Dragana Mraovića (1994) i
  • na makedonskom jeziku „Ne se grižam za nadežta“ („Ne brinem za nadu“), u prevodu Riste Vasilevskog (2004).


Knjige eseja

  • Godine 2003. je objavio knjigu mikro eseja Mali naslovi, čije se drugo dopunjeno izdanje pojavilo 2008. godine.


Nagrade

  • Pečat varoši sremskokarlovačke (1976)
  • Ervin Šinko (1978)
  • Oktobarska nagrada grada Apatina (1998)
  • Iskra kulture Vojvodine (2000)
  • Stevan Pešić (2003)
  • Knjiga godine Društva književnika Vojvodine (2005)
  • Nagrada Drvo života, Zavetine, Beograd (2010)
  • Povelja Karađorđe, Šumadijske metafore, Mladenovac (2011)
  • Povelja Internacionalne Akademije "Ivo Andrić" Beograd (2011)


Antologije, pregledi, panorame

Poezija Zorana M. Mandića je zastupljena u velikom broju: antologija, pregleda i panorama srpske poezije u zemlji i inostranstvu:

  • "Српската поезија во XIX и XX век" (Srpska poezija 19. i 20. veka, na makedonskom), koju su priredili Gane Todorovski i Paskal Gilevski,
  • Antologija poezji serbskiej XX wieku (Antologija srpske poezije na poljskom koju je priredio Grzgore Latuszynski (Gžegož Latušinjski),
  • Nesebičan muzej, Pregled savremene srpske književnosti u časopisu Podium (Beč, Austrija), priredili Zlatko Krasni i Jan Krasni,
  • Antologija jugoslovenske poezije Srce Ilirije na francuskom, koju je priredio Vladimir Klod Fišera, Neventologija Slobodana Stanišića,
  • Antologija mikro-eseja Tečni kristal Zorana Bognara, Sto godina, sto pesnika: Vojvodina XX vek Milana Živanovića, antologije, pregledi i panorame koje su priredili: Pero Zubac, Jovan Zivlak, Stojan Berber, Milutin Danojlić, Zoran Bognar, Slobodan Stanišić,Vladimir Jagličić, Risto Vasilevski (Deset srpskih pesnika), Slobodan Stojadinović, Dragiša Miljković, Dušan Stojković — Antologija 100, Miloš Janković,Dušan Čolović,Dušan Stojković (Gramatika smrti, o samoubistvu), Saša Radojčić, Bećir Vuković (Bože pravde),
  • Vekotraj Laze Kostića u kojoj je pesme posvećene Lazi Kostiću sabrao i priredio Hadži Zoran Lazin,
  • Antologija 2009. i 2010. godine (odabrane antologijske pesme savremenih srpskih pesnika sa stranica književnih časopisa i dodataka za kulturu Politike, Večernjih novosti i drugih dnevnih listova i novina) Milana Radulovića Radula,
  • Antologija savremene srpske poezije na francuskom (Antologie de la poesie serbe contemporaine, Un infini cercele Bleu, Paris, 2011. god. str. 322)- priredio Boris Lazić, Antologija najkraće priče na srpskom jeziku Zrnca, priredili Dušan Stojković i Dejan Bogojević i
  • dr Zoran M. Mandić je zastupljen u Leksikonu pisaca Jugoslavije Matice srpske iz Novog Sada i u Leksikonu umetnika Vojvodine.


Listovi i časopisi

Poeziju, prozu, eseje i književnu kritiku objavljivao je u: Politici, Letopisu matice srpske, Književnosti, Poljima, Književnoj reči, Večernjim novostima, Međaju, Kvartalu, Zlatnoj gredi, Koracima, Sveskama, Rukoveti, OKU-u, Mogućnostima (Split), Osiječkoj reviji, Zadarskoj reviji, Glasu omladine (Novi Sad), Indeksu (List Saveza studenata Vojvodine,Novi Sad), Studentu (Beograd), Signalu, časopisu Miroljuba Todorovića iz Beograda, Likovnom životu (Likovna galerija Stara kapetanija, Zemun), Zavetinama (Mirka Lukića, Beograd), Krovovima (Sremski Karlovci), Sentu, Savremeniku, Art reviji 032 (Čačak), Književnoj krajini (Banja Luka), Kovini (Književna opština, Všac), Dometima, Stvaranju, Stremljenjima, Braničevu (Požarevac), Dijaspori (Švedska), Gradini, Bagdali, Toku (Prokuplje), Šumadijskim metaforama iz Mladenovca kraj Beograda, Dnevniku (Novi Sad), NIN-u, Danasu,Blic-u, Mons aureus-u, Ulaznici, Književnom magazinu, Književnim novinama, Omladinskim novinama Beograd, Sunčaniku Bačka Palanka, Ovdjetu (Podgorica),Srpskom književnom glasniku, Novoj Zori, Odjeku, Putevima, Zbilji, Isteru (Apatin), Antologiji 1,2 i 3 — Godišnjak antologijskih pesama koji su priredili Milan Radulović Radule i Marija Radulović Mimica iz Beograda, Našem tragu, Godišnjaku Danica Vukove zadužbine za 2011. Književnost.org — Informativni portal za književnost (rubrika:poezija/proza), Beograd, emisiji "U sazvežđu knjiga" Televizije Novi Sad, na sajtovima Književnog sazvežđa Zavetina,Agona, Meta-fore Saše Radojčića, Balkanskog književnog glasnika, Aet-anima, Dijaspora (Švedska) i dr.
 
Objavio je više likovnih eseja i tekstova u: Politici, Koracima, Likovnom životu, Književnim novinama, Dnevniku i Večernjim novostima o slikarstvu: akademika Milorada Bate Mihailovića, Milića od Mačve, Milana Konjovića,Dušana Ćurkovića, Ivanke Jovanović, Slobodanke Rakić Šefer, Olje Ivanjicki, Dragana Nešića,Dragana Maleševića Tapia, Emine Cvetković, Stanka Rodića, Maje Erdeljan, Janoša Mesaroša, Sretka Divljana, Zorana Stošića Vranjskog, Nina Kusturice, Nikole Tatalovića, Dragana Stojkova, Save Stojkova, Nikole Brkanovića, Mihajla Miloševića, Bore Popržana, Danila Vuksanovića i dr.
 
Objavio je veći broj priča u: Politici, Letopisu matice srpske, Poljima, Zlatnoj gredi, Književnoj reči, Večernjim novostima, Dnevniku, Politici-ekspres, Novom tragu, Koracima, Mons aureusu, Bagdali i dr.
 
O Mandićevom književnom stvaralaštvu su pisali: akademik Miodrag Pavlović, Čedomir Mirković, dr Boško Tomašević, mr Dušan Stojković, Miroslav Lukić, Draginja Urošević, Tatjana Kragujević, Dragan Hadži Todorović, Jovica Aćin, Franja Petrinović, dr Nikola Strajnić, dr Zoran Đerić, Jovan Zivlak, mr Vladimir Gvozden, Vladimir Kopicl, Radivoj Šajtinac, Vasa Pavković, Zoran Bognar, Miodrag Radović (1967), Aleksandar B. Laković, dr Bojana Stojanović Pantović, Tomislav Marijan Bilosnić, Bogić Rakočević, dr Tomislav Cvetković, dr Saša Radojčić, akademik Risto Vasilevski, Jožef J. Fekete, Miroljub Milanović, Milan Živanović, Radmila Popović, Aca Vidić, Rale Nišavić, dr Divna Vuksanović,Blagoje Svrkota, dr Dragoljub Stojadinović, Božidar Milidragović, Stefan Grubač, Ksenija Katanić, Dušan Radivojević,Zoran Radisavljević,Dragan Bogutović, Milutnin Marković i dr.
 
Biran je za člana žirija književnih nagrada: Meša Selimović (Kompanija Večernje novosti Beograd), Gospođin vir (Centar za kulturu Požarevac), Dušan Vasiljev (Kikinda), Pesničke staze (Kikinda), Pavle Adamov (Sremski Karlovci), Brankova Društva književnika Vojvodine — DKV, Knjiga godine Društva književnika Vojvodine — DKV, Milan Rakić Udruženja književnika Srbije — UKS, Kruna despota Stefana Lazarevića, Stevan Pešić, Lenkin prsten za najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku (Srbobran), Povelja Karađorđe (Šumadijske metafore Mladenovac), Laza Lazarević za priču (Šabac),Đorđe Fišer (Sekcija satiričara i humorista Društva književnika Vojvodine, Novi Sad), Dunavske obale (Apatin), Miodrag Borisavljević za kratku priču (Apatin), Pečat varoši sremskokarlovačke (Sremski Karlovci) i dr.


Članstvo u književnim udruženjima i asocijacijama

Zoran M. Mandić je član: AICIL-a (Asocijacije književnih kritičara Evrope sa sedištem u Parizu), Udruženja književnika Srbije u kome je član aktuelnog žirija književne nagrade Milan Rakić za period 2011—2015, član-sardnik Matice srpske Novi Sad, Udruženja novinara Srbije, Međunarodne federacije novinara (International Federation of Journaliste) i Društva književnika Vojvodine u kome je u više mandata bio član Upravnog odbora, predsednik Komisije za prijem novih članova, član i predsednik žirija nagrade Knjiga godine DKV i stalni saradnik časopisa Zlatna greda Društva književnika Vojvodine.


Spoljašnje veze

  • Opštinska uprava Apatin
  • Сва досадашња издања, Несебичан музеј
  • Библиографије
  • Novi rukopisi
  • Dijaspora

Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 22, 2012, 10:43:17 am »

**
Stihovi Zoran M. Mandić
U ČULA SE UZDAM
 

PORUKA, LAVANDA
 
Našao sam hartiju
ispod jastuka moje majke
čuvala na dnu škrinje
u lavandi
Na hartiji je bila poruka
ispisana mojom bivšom rukom
u nekom drugom vremenu
na nekom drugom mestu
Otisci slova svedoče
o hrastovoj ploči stola
ali ne znaju ništa o tome
ko sam bio
kako sam se odazivao
koju sam slavu slavio
U kratkoj poruci je stajalo
da i dalje ne grešim
da se u čula uzdam
da ljubim češće
i često se zaljubljujem
Ništa od mudrosti filozofa
nijedne aluzije u poruci
Nežno sam savio hartiju
i zaklopio oči
slika se sama otvorila
Naspram mene sedeo sam
za velikim hrastovim stolom
i pisao sebi poruku
A onda ustao
i s puno ljubavi je odložio pod
jastuke na dnu mamine škrinje  
u lavandu


NEŠTO ŠTO NIJE MISAO
 
Svaku noć pre konačnog sna
na ploču drvenog stola u kuhinji
istresam sve misli
i pokrijem ih krpom zbog muva
Onda me neki vrag iz kuhinje
baci u krevet
Pamtim da na početku sna stoje
velika vrata
pred kojima nekad satima čekam
Čim se vrata otvore od potmule škripe
sve zaboravim
šta je dalje bilo
Ne znam ni kako se iz kreveta
zatičem za stolom u kuhinji
ni kako postajem živ
Pamtim da u kuhinji osetim prvo
nešto kao ubod
da se stresem
ustanem od stola sa sendvičem
koji se nalazio ispod krpe
Treba mi onda dugo da prvi put zagrizem
pipkajući prstima
po nečemu što nije misao
a hleb mi u ruci
i ne sanjam više

SVITAK | književne novine | Godina IV | Zima • Proleće 1997 | Broj 12—13 | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 21, 2012, 01:17:55 am »

*
Stihovi Zoran M. Mandić


ODLAZAK PRAVIH PESNIKA
 
Nema više lakoće u pesničkom
govoru
Ni sporazumevanja sa teškim rečima
koje pesnici uzimaju iz drugih knjiga
koje sve više smanjuju vidljivost ideje
potrebu slike
U zakrčenim ulicama novih lica
jedan na drugog naleću Hajdeger i Herderlin
dok sasvim mirno tonem u jednoj od
slušaonica
Niče recituje svoje ditirambe
Ko sve nije u pokretu
kada su pravi pesnici napustili ulice
/ Zlatni Rasudenac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Septembar 21, 2012, 01:31:12 am »

 *
 Stihovi Zoran M. Mandić


 PESMA JE OHOLI MANEVAR DUŠE
 
 Pesma je oholi manevar duše u
 nenapisanom
 Njena bestelesnost ne zavisi od reči
 koliko reči žude za telom
 Teksta
 za njom neprilagodljivom pravilima
 monstruma Jezika
 u njegovoj mnogoznačnoj pustinji
 smešne konkurencije još smešnijih
 verzija
 znakova pored puta
 koji je uvek put pored znakova
 nezainteresovan njihovim ponudama
 Sve je slika
 Sve utisak koji ostavlja
 I ništa više
 niti manje
 Opise pišu prestravljeni podanici
 reči
 njihove večite sluge i robovi
 O duši samo duša zna

 

 LJUDI NE VERUJU DA NE POSTOJE
 
 Ljudi ne veruju da ne postoje
 Na police knjiga i u frižidere trpaju
 smešne dokaze o razumevanju
 postojanja
 o gravitacionom polju iz koga ne mogu
 da uzlete
 niti da svoje dokaze pokažu
 provere u drugom dvorištu
 bez tutorstva vazduha i vode
 sa učmalim znanjem ne znaju ni da se
 oslobode kruga reči
 kojima su opkolili svoju šumu
 izmišljajući duhove i nakaze
 koje služe
 kao neiskustvenu ligu posrnulih
 statusa vere u postojanje još
 Nečega
 nečega što nikada nije postalo nešto
 njihovih dokaza
 da i oni samo postoje
 kao što postoji neznanje
 sumrak reči
 večno nedorečenih opisa smrti
 pristiglih bez reči kao dosetka
 spermičnija od krilate spermične kapi
 iznenađenja
 na početku i na kraju
 zajedno u jednom
 bez reči

 

 JEDNO STANJE ČISTOTE
 
 Mučim se s onim što mi pesma
 priređuje u svojoj
 čistoti
 Glagoli popuštaju pred mojim pitanjima
 Imenice me izbegavaju kao
 Kugu
 sam sam među njima
 Jezik ćuti
 Pometeni razlozi se leče na drugim
 klinikama
 Gde da povedem sebe
 gde da zanoćim
 Misli mi protivureče
 Koračam između sebe i svoje senke
 Tamna je noć
 Sunce mi zavidi
 Znam pesmu o svetlosti napamet
 U odlasku je govorim nekom
 ko računa samo na sebe i ćuti
 kao muka sa onim što mi pesma
 priređuje u svojoj
 čistoti


 Iz knjige "Nestvarni štafelaj"; Braničevo; Požarevac, 2005. | Metafora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Septembar 21, 2012, 01:54:36 am »

*
ZORAN M. MANDIĆ


PREDSTAVLJENA ZBIRKA PESAMA "BOG U PRODAVNICI OGLEDALA"

U okviru akcije "Mesec knjige" u četvrtak 20. oktobra 2011. godine u Maloj sali Kulturnog centra u Kuli predstavljena je nova zbirka pesama Zorana M. Mandića "Bog u prodavnici ogledala". Zoran M. Mandić je jedan od najobljavljivanijih srpskih pesnika (sa bibliografskim fundusom od nekoliko hiljada odrednica) prevođenim na mnoge svetske jezike i zastupljenim u brojnim antologijama, pregledima i panorama srpske poezije.

Zoran Mandić: "Bog u prodavnici ogledala" Izdavač: Intelekta, Valjevo, 2010.

Pesma kao pokušaj da se iskaže neizrecivo / Miroljub Milanović

"Uvek sam čeznuo za obuhvatnijom formom
koja ne bi bila previše poezija ni previše proza
i dopustila bi sporazumevanje ne izlažući nikog,
ni autora ni čitaoca, mukama višeg reda"

Česlav Miloš: Ars poetika

— Treba kazati: pesme Zorana Mandića u zbirci "Bog u prodavnici ogledala" u dosluhu su sa navedenim stihovima Česlava Miloša. Preciznost pesničke slike, novina metafore i unutrašnja ritmičnost u kontroli čvrste strukture sredstva su kojima pesnik ubedljivo gradi svoj osećaj sveta i uspostavlja komunikaciju sa primaocem. Ta lakoća rezultat je samodiscipline i pesnikove svesti o već opevanom. Poznato i stvarno dovesti do začudnog. Ukratko, svoj pesnički glas učiniti prepoznatljivim.

Tematsku ravan zbirke čini pesnikov dijalog s pesmom, pokušaj da se otkrije njen tajni smisao i čovekova potreba za njom. U kratkom eseju na početku zbirke sa naslovom "Smisao pisanja" kaže: "Pesma je uvek više stanje, najviši nivo i stadijum bestelesne strasti" [8]. To je pesnikova veza sa svim što postoji i stalna potreba da se prevaziđe opevano. Da se iskaže neizrecivo. Krajnji cilj je dosegnuti "smisao smisla", a on je, "neporeciv i njegov nemušti komentar" [8]. Posle toga, nastala bi konačna tišina. Sve bi bilo objašnjeno i dati svi odgovori. Svet bi bio jasan i opravdan. — Emanaciju božanskog mogu doživeti samo odabrani. Pesnik ga je video u "prodavnici ogledala", u običnosti koja ne gubi ništa od svog savršenstva:

"Ugledao sam ga u prodavnici / ogledala / mirno je obilazio rafove sa / bombonjerama /"


Ovde možete pročitati pesmu Zorana M. Mandića Bog u prodavnici ogledala


BOG U PRODAVNICI OGLEDALA

(mali esej o slepilu)

Ugledao sam ga u prodavnici
ogledala
Mirno je obilazio rafove sa
bombonjerama
spakovanih u kutijama od
ručno izrađenog
plavog fabriano papira
na kome je Franko Maria Riči
odštampao Borhesovu priču
Kongres
na italijanskom
povezanu u crnu svilu ukrašenu
zlatnim slovima
Ne verujem da je On u prodavnici
mislio na Borhesa
niti da je delić svog pogleda
posvetio meni
Kretao se kao u šetnji morskom
obalom
kroz čije staklaste pore je pristizala
voda dalekih reka
rođenih postrani usred
gluvoneme pustinje
Bez kravate ličio je na mog Oca
nakon što mu je zakasneli osmeh
raskopčao dugme na košulji ispod grla
O koje su mu neposlušni geometri
mira
kačili vrpce sa odlikovanjima rata ....
/ Opština Kula
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 05, 2012, 03:32:43 pm »

*

ESEJISTIČKA POEZIJA

(Zoran M. Mandić: Bog u prodavnici ogledala. "Intelekta", Valjevo, 2010)

Krenimo od naslova. On je nesumnjivo simboličan. Šta Bog traži u prodavnici ogledala? Javlja li se kao mušterija ili kao neko, ko osmotrivši ono što mu ogledalo prikazuje, želi da promeni svet? Hoće li, kao Alisa, da se u ogledalo uvuče i otkrije onaj drugi, paralelni, odsanjani ili sanjajući, sasvim svejedno, svet? Jeste li on tvorac i onoga što se iza ogledala zbiva? Koja je, uostalom, simbolika ogledala? Istina, samoostvarenje, mudrost, um, duša, natprirodna i božanska inteligencija, iskrenost, čistota... Ambivalentno po značenju, može biti i solarno i lunarno. Može li se danas uopšte spomenuti, kada je o književnosti reč, ogledalo, a da se Borhesu ne obrete u naručju? Šta je Borhes, danas, nama?

Pesme ili lirski esej? Novu Mandićevu zbirku nesumnjivo treba uporediti sa Malim (p)ogledima (2006; dopunjeno izdanje 2008), njenom blizanačkom knjigom? Kao što bismo mini eseje mogli (ponekad se to i čini) tretirati kao pesme u prozi, drugačijom grafičkom organizacijom Mandićeve pesme mogli bismo "preobući" u mini eseje. Imamo pisca koji, negirajući svaku krutu žanrovsku omeđenost, svoje literarno stvaralaštvo ukotvljuje u osoben međužanrovski prostor. I tamo i ovamo, jednako kao i: ni tamo ni ovamo. Pesništvo njegovo nalik je na živu. Pokretno, gibljivo, neuhvatljivo, nezarobljeno. Mandićevsko. Prepoznatljivo od prve.

Zbirku otvara, zasebno naslovljen "Uvod u čitanje" koji se sastoji od jednog jedinog takođe naslovljenog – "Smisao pitanja (mali esej o neporecivosti)" (on bi se mogao sasvim udobno smestiti i među koricama Malih naslova) — teksta. Iz njega izdvajamo dva poetička stava. Po prvom, "Pesnici su 'apostoli' smisla", a po drugom "Pesma je uvek više stanje. Najviši nivo i stadijum bestelesne strasti. (...) I nenapisana pesma je to stanje." Sa kojim pesnicima se Mandić hvata u kolo? Malarmeom, Remboom, Rilkeom, Paundom, Eliotom, Ajgijem, Lazom Kostićem, Tomaševićem...? U kom smislu je poezija više stanje? Asocira li se tu na treće stanje (ni java ni san, ni um ni srce, i java i san, i um i srce) o kojem poetički zbori Laza Kostić?

U zbirci su nekoliki ciklusi: "Počinje kad kreneš" (6 pesama), "Bog u prodavnici ogledala" (4), "Predgrađe" (1), "Lirika sinoć" (4), "Sezona otkupa" (4), "Ne dozvoli da te poezija osvoji" (3), "Sve je kraj" (3) i — finalni — opet jednodelni, "Začuđujuće" (1). Postoje "poruke" ovih naslova. Njihova ambivalentnost. Oni kao da pripadaju različitim, drugim diskursima. Onaj poetički — "Ne dozvoli da te poezija osvoji" sasvim se "uklapa" u poetički stav s početka knjige po kojem je poezija "proizvod" "bestelesne strasti". Usput, možemo se priupitati postoji li uopšte strast koja bi tako pridevom mogla biti označena. Poslednja pesma svojim naslovom upućuje na očuđenje bez kojeg moderne književniosti nema, te bismo, bez ikakvog teorijskog ostatka, čitavu književnost mogli podeliti na onu pre i onu posle očuđenja.

Izvestan broj pesama ima — u zagradama — podnaslov. Oni počinju odrednicama tipa "skica", "mali esej", "prilog / prilozi", "lirski putopis". Podnaslov pesme po kojoj je naslovljena čitava zbirka je "Mali esej o slepilu". U njoj je i Borhes (spomenuta je njegova priča "Kongres", štampana u čuvenoj — vavilonskoj — biblioteci Franka Marije Ričija koja je postala, i ostala, alternativna istorija svetske književnosti, sagledane Borhesovim — slepim — očima). Borhesovske male literarne forme, i zagovarane kod drugih i ostvarene u vlastitom opusu, postale su esencijalno u svekolikoj — i ne samo modernoj — književnosti. O slepilu su pisali, nadmećući se međusobno, učinivši ga pritom jeznom metafizičkom činjenicom sa simboličkim nabojem, pored Borhesa, između ostalih, antologijski, i Ernesto Sabato i Žoze Saramago.

Mandićeva zbirka je, kao što je to bio slučaj i sa njegovim ranijim knjigama, prikriveno, citatna. U trima pesmama se pojavljuje Godo ("Legenda", "Možda sam mogao drugačije" i "Ne dozvoli da te poezija savlada, 4"). Svako od nas čeka (i ne dočeka nikad) svog Godoa. Godo je klovnovska varijanta Kafke, no klovnovsko u beketovskoj verziji poprima metafizički naboj. U pesmi "Možda sam mogao drugačije" spominje se nosorog te se tako priziva Jonesko. Razlika između Joneska i Beketa (apsurdni humor, na jednoj i apsurdna tragedija, na drugoj strani) osnovna je razlika koja međi svekoliku savremenu literaturu.

Mandićeve pesme su nerimovane. U njima je prisutno, gotovo kaskadno, "slaganje stihova". Česti su anžambmani. Primetno je "lomljenje" stihova. Pritom, značajnu ulogu igra upotreba velikog slova na počecima pojedinih stihova koja pesmama daje osobenu dinamiku (dovoljno je, kao primer, uzeti pesmu po kojoj je zbirka dobila naslov). Mandićevsko lomljenje reči, ali takvo koje rečima podaruje ambivalentnost, ilustrovaćemo samo jednim primerom s kraja poslednje spomenute pesme: (p)ogled ("ključna" reč čitave zbirke) u isti mah označava najrazličitije stvari: i pogled i ogled, ali i po gled i pogle d.

Zvučna ravan čitave knjige, veoma zasićena, ne zasniva se na "vrištećoj" eufoničnosti, inače zaštitnom znaku mnogih srpskih savremenih pesnika.

Na leksičkoj ravni izdvajamo dve, potencijalno neologističke reči: slovenskoplažna (Budva) i soblje.

Reči-teme čitave knjige, uz (p)ogled, su tišina i (unutrašnja) priča.

Pesnik ne skriva vlastitu poetiku: ... Život je prečica, / čitaj snove ("Počinje kad kreneš"); razumevanje poezije je posebna poezija, reči koje ne postoje ("Pogled sa ispovedaonice"); Sve je unutrašnja priča (Isto); Poezija se svela na / Poeziju / Beskonačnog niza / Ispričanih priča / JA / (...) / Hartija bez tela / Ne dodaje duši / dušu ("Predgrađe"); Iza Jezika je njegovo nesavršenstvo ("O savršenom"). Potrebno je navesti čitavu kratku pesmu "Sto za pisanje":

Na stolu za
Pisanje
Ploča od
Nematerije
Polica bez
Knjiga
Bela slika
Belog
Zida
U rukama
Pisca
Pisac sa rukom
Bez
Olovke
Treba se setiti
Razloga


U njoj belina, ne samo hartije, pokriva i ništi sve. Stvara se i bez materije, i bez knjiga, i bez bilo kakvog pribora za pisanje. Ostaje samo pisac. Belina sâma koja je pesma. I kada nije napisana. Pogotovu, onda kada napisana nije.

Pamtimo nekolike sintagme: bolesti jedenja ("Pogled sa ispovedaonice"); trpezom tame ("Pesak tajne, 2"); glagola crteža ("Pesak tajne, 3"); pogled daha ("Jesen").

Postoji čitav inventar raznorodnih slika. Njihov koloplet. Vrtloženje. Svi moderni književni pravci oživljavaju, simbiotički se spleće ono što je na prvi pogled sasvim odvojeno, iznutra pomično. Dolazi do specifičnog poetskog usisavanja. Otuđenja poput onog koje "pokriva" sledeća pesnička slika: Život je odurna / vežba / (...) / ... Drži glavu dole, / ne osvrći se. Ne ostajemo iza sebe ("Počinje kad kreneš"). Ne zaboravlja se gnomsko: Samoća je izvor zaraze ("Samoća").

Slike često dobijaju nadrealnu auru: u kampu / za obuku trulenja ("Počinje kad kreneš"); Nadahnuta smrt traži glave / reči... ("Pogled sa ispovedaonice"); Tek kada sopstvenom licu prinese britvu / Samotnik prepozna jednog od sebe ("Samoća"); Usred dana noć kao / nova unutrašnja priča / koju pričaju nemi ("Mitovi nijansi"); Na samom početku postanja / nedoumica / mučila je priče o rečima ("Pesak tajne"); U vrhu trpeze sunce je / među brojevima / započelo raspravu / O / Poeziji / O pridevima bez / glagola crteža ("Pesak tajne, 3"; veoma često — i to veliko — O je čitav stih); Ne vredi na jednu gomilu / sakupiti / Upustvo za opstanak / Rasute stvari / One po sebi putuju i / Okreću se / Svaka na svoju bežičnu / stranu ("Rasute stvari"). U pojedinim pesničkim slikama prisutno je, blago nadrealno, pravo vejanje stihova pri kojem se jedna slika, ne ništeći se pritom, "ubacuje" u drugu. Ilustrovaćemo to s dva primera: Oko je nasilje značenja / jedne reči / Oko sebe / Oko kosmosa / Okolo / (...) / Samo unutrašnje oko / Izbor je zabranjenih slika ("Oko"); Pre nego što usniš / Prepoznaj / Sanjača koji te sanja ("Ne dozvoli da te poezija savlada, 4"). Obe slike prava su "ilustracija" borhesovskog u Mandićevoj poeziji. To borhesovsko osnovni je fon po kojem se ona, palimpsestno, piše. Prisetimo se, već davnog, teksta "Poezija kao šifra bitka" (preštampanog u Tomaševićevoj, takođe davnoj, knjizi Iz iskustva bitka i pevanja) Boška Tomaševića o Borhesovoj pesničkoj zbirci Šifra u kojoj se Borhesovo pevanje ovako određuje: "Reč kod Borgesa je istovremeno tvar i biće bivstvujućeg, imanencija i transcendencija u kretanju. (...) ... vlastita bit pesničkog dela koju Borges izvorno predočava jeste pesničko delo kao šifra bića." U ovom ogledalskom prikazu ogledalske zbirke Zorana T. Mandića, ono što Tomašević zbori o Borhesu ogledalski se može "precrtati" i kada je o Mandićevoj poeziji reč. U ovom pesniku imamo, moguće je, bolje — sasvim je izvesno, najvećeg borhesovca svekolike srpske poezije.

Postoji u ovim pesmama nesumnjivo i autobiografski sloj. Čitava zbirka velika je pesma o Majci, Ocu, Bratu. O sebi u njima, jednako kao i o njima u pesniku.

Tu su i nekolike ljubavne pesme. Pesmu "Budva 2007" sam pesnik određuje kao "putopisnu pesmu".

Mandićeve pesme su nalik na lirske tetovaže. No šta je koža (čija je ona?) po kojoj se piše? Palimpsestno nesumnjivo. Pritom, vreme je nivelisano, "obrisano", premetnuto u prostor: Vreme je prostor ("Ne dozvoli da te poezija savlada, 5").

Čuva se, ispod vidljivog sloja, podpesmno, "religiozno". Sve je sastavnica života. Svaki čovek (i Bog; Bog?) ređa kocke za sebe, po sebi. Pritom, Bog uvek koristi / svoje ja ("Počinje kad kreneš"). Šta čini čovek? Da li se on obezJAjio? Ima nečeg od Jozefa K. u pesničkom subjektu zbirke. Njegov svet iskošen je svet. Jedino i moguć kao iskošen, da život ne bi postao, i ostao, oduran. Zato je jedna pesma i naslovljena "Pogled sa ispovedaonice" (predlog sa ništi, odgurkuje iz; nije se u nečemu, već iznad; pogled je to ne oči u oči, ili smerno oboren, već odozgo, orlovski). Kako (u)gledati, (pro)gledati ono što se ne može, nikako ne može, (sa)gledati? Gledalac, Čovek ne pripada nikom. / Pod teretom tela naleće na / rime duše... ("Pogled sa ispovedaonice"). Kako se duša orimila? Sa kim ili čim, ako je telo teretom stiska, dvojeći se od nje? Ogledala su ta koja zavaravaju? Čovek je neograđen (Isto). Telo se premetnulo u svečulo, te pipa, opipava sve. Osim duše.

Poslednji stih Bože pravde ukini roman ("Začuđujuće (prilozi religiji nepotrebnog") stih je koji, kao prava finalna poenta, knjigu okreće naglavce. Izvlači nas iz ogledala tako što nas još dublje gura u njega, izbacuje nas iz pogleda tako što se zagleda u nas. U našu ranjivu dušu. Postajući ona sama.

 
Dušan Stojković | Alma
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Februar 24, 2013, 11:03:27 pm »

*
Stihovi Zoran M. Mandić


PESAK TAJNE
 
1.
Na samom početku postanja
Gramatika jezičkih
nedoumica
mučila je priče o rečima
Njihov neusiljeni hod ka drugim
počecima
štitio ih je vrtlozima vazdušnih
struja
Pomogao je da opstanu usred
vrta u kome je Bog na mahove
vajao njihove tajne
Obeležavao prednosti u njima
da bi prestali da budu
hrana razjarenih gladnih
tigrova
Kada je svanulo uveo ih je u neke od
zagonetki tame
Pokazao im je reč
Autoportrete životinja na zidovima
mračnih pećina
Vatra je bila povod za silazak
niz stablo postanka

2.
Kroz usta
tajanstvene koprene čula
promileo je pesak tajne
Sve je počelo brzo da raste
drvo i talas
grimasa na licu
lice na grimasi
Muzika vetra odzvanjala je za
trpezom tame

3.
U vrh trpeze sunce je
među brojevima
započelo raspravu
O
poeziji
O pridevima boja bez
glagola crteža
Onako kako se
Milorad Bata Mihailović
usudio da u Beogradu
Parizu i Raškoj
tumači svet
ratnika i
bikova
Smelo slikajući eseje o
inerciji i gravitaciji
Geometri su za istim stolom
budućim arheolozima
upućivali zagonetne osmehe
Trebalo je napraviti
sistematizaciju uzdaha
izdvojiti znanje iz polja pogleda
Raskrčiti šumu emocija
postaviti zlatnu gredu
Rečnik pojmova

4.
Prvi koji koji su sišli sa
drveta postanja
prionuli su na pisanje knjige o
horu slavuja
Hteli su da lete sa prvacima
pretvorivši pesak tajne u
Pustinju
Svet je tada bio lepši od sebe
Zaboravljena lepota neznanja



SAN BIJOJA KASARESA
 
(Prilozi Istoriji bolesti poezije)

Uvek je dilema
kada se nađeš pred parom
dvostrukih vrata
na koju stranu da kreneš
na desnu koja vodi u košmar
ili na levu
u nezanimljivi san
Za Boga
kolosalnog sanjača
svaki san jednak je večnosti
koja sadrži svaki san i
svakog sanjača
Misli i strahovi
u svoj svojoj slobodi
u snu
mogu da ispričaju sami svoje
Priče

2. Drugi citat
O tome da je poezija
najnevinija od svih zanimanja
ali se služi jezikom
koji je najopasnije od svih dobara
koji daje svedočanstvo o onome
što čovek jeste
O tome
da poezija i estetika ne samo da se
susreću
nego i prožimaju
dopunjuju i poistovećuju je isto
misliti kao i biti
dakle prožimaju se i dopunjuju
do esencije i egzistencije

3. Treći citat
Zato je teško odrediti
Gde počinje a gde se završava
Poezija
A gde poetika odnosno estetika

4. Četvrti citat
Poezija je u izvesnom smislu i
Prikrivena filozofija
Ona samo drugačijim sredstvima
saopštava
istu onu smisaonost kao i
Filozofija
iu tom pogledu se njih dve
uzajamno dopunjuju
Prate ih isti miris i ista harizma

5. Peti citat
Ako knjige obnavljaju prošlost
onda snovi obnavljaju pesme
od koji svaka postaje elegija
Zato sve književnosti počinju epom
čija suštinska tema je glad
glad za ljubavlju
glad za srećom
glad za nesrećom
Svaki pesnik može do epa
kada razvije bogati višeslojni
Rečnik novih poetskih značenja
I varljivo jednostavan stil

6. Šesti citat
Eksperesionizam
to je ogromna energija formi i
izražavanja
bez stidljivosti i lakiranja
Njegov impuls poput žive penje se
vertikalom Istorije
ljudske civilizacije
njenog krika i
njenog grča



OPASNOST ČITANJA
 
Čitanje je opasan postavljač
Pitanja
Kako je moguće da monstrum
poštuje i čita klasike
Ili u kojoj meri lična biblioteka može da
opiše karakter kognata
Misteriju povećanja nadahnuća
Empatije
Uzimanje pročitanog za doziranje ideje
nastale bespolnim začećem
Čitaoca na putu za rečima
Iza
Nekim drugim razlozima onemogućenim
Ispred
Da li se sa istim zanosom u čitanju
Čitalac predaje i emfazi nakon čitanja
Entomologije
Nauke o kukcima koji skrivaju svoje
Biblioteke i
ponašaju se kao nesvesna bića
čak iu savršenstvima akcija
nepremostivim za čitaoca u
potrazi za sobom



POSLEDNJI PUT

Samo naslućujem ono što će se
desiti
na maloj stazi
kojom nikada nije kročila noga
drugog putnika
moći ću da se odmaram na njoj da
jedem
gledam u zvezde
dok uspavljuju
mame snove
Niko me neće sretati
zapitkivati
tražiti cigaretu
na raskrsnici
nuditi kartu više za prečicu kojom se
brže stiže
negde
na neko drugu neobeleženo mesto
Zvezde će leteti
spuštati se i plesati na nabeskoj
poljani
Mlade padalice
Majke će držati za
Ruke
Ne dajući im da pro-bude
Putnika



MESTA, SEOBE DUHA, ODLASCI

Sada je to Tivat
kroz tunel do Kotora a
onda u čuvenu kišu Risna
Postoje druga mesta
na pola sata
na noć i dan jedno od drugoga
Druga mesta
Druge seobe duha
Odlasci
Uvek se odlazi
Neposlušne brže deportuju
Prebacuju iz kazamata sadašanjosti u
Ludnice budućnosti ili na
Klinike prošlosti
Kiša na putovanjima opere telo
Sapere neke važne linije sa njegove
Trošnosti
Obriše ključne stvari sa lica maske
Tivat
Da
Tivat usred jedne male lične
Svečanosti


Na letnjoj pozornici Galerije Buće
Juna 2008.

Časopis Koraci, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jul 13, 2014, 02:56:28 am »

*

"MALI (P)OGLEDI" ZORANA MANDIĆA / Miroljub Milanović


U osnovi zbirke pesama "Mali (p)ogledi" Zorana Mandića stoji misao o čovekovoj izgubljenosti u svetu stvari "brlogu" detalja, i mučno i dugo traganje za smislom postojanja i svojom suštinom. Ta potraga je i uslov opstanka pesničkog subjekta i odvija se kroz pesmu do "višeg stanja" s koga se, kao sa vidikovca može nazreti božansko.
 
Prinuđen da egzistira u svetu materijalnog, "brisanje biografije" od svega niskog i demonskog, prva je neophodnost. Naći sebe i usglasiti se s najvišim načelom, imperativ je kome su podređene tematske celine ove zbirke.
 
Zbirku čine ciklusi: "Mali (p)ogledi" sa uvodnom pesmom "Poezija", zatim slede:
 
"Vraćaju se kameni preci", "Lov i besnilo", "Potraga za originalom", "Naše zajedničko više stanje", "Brisanje biografije", "Reka" a završava se "U božijim rukama". Naznečen je luk od materijalnog do duhovnog, a uvodna pesma izričito kaže šta sve poezija nije: Nije stan za podstanare… / Nemušta je / Neograđena " ali je određeno i mesto pesnika u njoj: "Pesnik je ekstremno spoznajni putnik" kome "Nema povratka / jer srećno postojah kao iluzija". (15) Naglasak na spoznajnom ima udarnu težinu: onaj koji je saznao i video, mora podneti odgovornost. Znanje je dar da se istina o sebi i svetu prenese drugima. U tome je i smisao njegovog postojanja.
 
Oskudna svakodnevica u kojoj trijumfuje trivijalno i banalno, nateraće ga da se zapita: "kakav li sam to spoj saznatog i / nepoznatog / u kavim to mrakovima učim o / diktaturi straha.( 21.) Kako odgovora nema, obratiće se istoriji "kamenim precima" da osvetle tamne predele njegovog bića i dovedu ga do spoznaje. Istorija pak, ne nudi rešenje egzistencijalne zagonetke, njom veje "milenijumski strah" i ostaje trajna zamka za "nemoćne". Ta sumnja u istoriju Zorana Mandića, otkriva pesnika modernog senzibiliteta koji zna da su maske pale, obećanja izneverena i stvarnost pokazala svoje ružno lice. Prihvatiti je u njenoj ogoljenosti isto je što i doživeti smrt.
 
Ulepšavnja ne pomažu, jer u toj stvarnosti traje stara igra: lovci i divljač, veštačko i prirodno, stvaraoci i rušitelji. U naoko bezazlenoj slici lovaca i prirode, u njihovom odnosu, sadržana je sva dramatika savremenog trenutka ljudske egzistencije. Bošovski prizori raspojasanosti i bahatosti lovaca namerno su karikaturalno dati: "Lovci su gazili u krvi do kolena / dok se nisu umorili i / sedeći počeli da seku i peku lovinu", "Sa njihovih lovačkih glavurdi vonjao je miris / neoprane kosurine" (33.). Hiperbolisanje lovačkih nepočinstava kao i upotreba pežorativa u oštrom su kontrastu prema utvrđenom redu i jednostavnosti prirode. Tu istinu, lirski subjekt nalazi u njenom ustrojstvu, zakonima i iskustvu do koga se, tokom vekova, došlo: "Zemlja u sebi uvek čuva ono bez čega neće / moći oni što će doći" (35.).  Zato sledi neizbežni zaključak: "Lovci moraju platiti za svoj zločin" (37.). Iako ranjena, priroda još uvek ima veću snagu od rušitelja. Prizori njene reakcije prizivaju biblijske scene. Čovek u ulozi večitog lovca, platiće visoku cenu  svoje pohlepe i neodgovornosti. Postaće "ziratno brašno", kao i njegove žrtve. Preživeće samo oni koji su na vreme uočili zamku. Harmonični odnos biće opet uspostavljen. Viša pravda na kraju, trijumfuje.
 
Saznanje o čovekovom padu u materijalno, ne daje lirskom subjektu utehu,niti je njegov krajnji cilj. On ne može sebe da isključi iz sveta u kome se našao. Saznanje traži akciju, delovanje. Potraga za originalom postaje neophodna. Saznati sebe nesaznatog može se kroz jezik. Još su stari "Grci" znali da stvari ne postoje dok se ne kažu, a biblijska priča počinje konstatacijom da na početku beše reč. "Uvek ću hvaliti svoj maternji / Jezik" (45.) izričit je lirski subjekt jer iz sumnje u maternji jezik "izbija nesnošljiva jeza". Teškoća je što se "Svet ponavlja u svakoj kapi / nevidljive božije krvi" (47.), ali za onog koji traži, to je siguran put. Imenovati bića, stvari, pojave, znači približiti se "višem stanju". To je istovremeno i brana od ništavila.
 
Odbaciti sve prolazno i trošno čime se kiti svakodnevica, dopreti do iskonskog i trajnog, uspostaviti red u pomeren sistem vrednosti, prvi je zadatak. Pesme u kojima dominira lik majke otkrivaju tu neophodnost. Utisnut neizbrisivo u pesnikovu svest, daleko od svake patetike, on je iskonski dom, vedrina. Majka je stvarna ali istovremeno i "mitsko dvorište moje radosti", "Lepa i kad je nema" ( 92.). Ona je još i "majka vedrine" i "majka Poezije". Čulni doživljaji, senčeni meditativno — konteplativnim pasažima, dovedeni su do simbola. Sublimiran, lik majke, snažan je oslonac lirskom subjektu u potrazi za svojim identitetom.
 
Smisao čovekovog postojanja pesnik vidi u apsolutu. Kako se On nalazi u svemu, ostaje mu da ga traži. "Postojiš koliko traješ / ništa više od toga" (59.) kaže, ali baš u toj kratkoći, sadržana je veličina podviga, jer "Njegova nevidljivost je / naše zajedničko više stanje" (59.). Bez te mere, čovek bi se usitnio i prepušten lagodnostima života, utonuo u tupo trajanje. Baš zato što ima slobodnu volju, bez didaktičkih namera, pesnik stavlja naglasak na čovekovu odgovornost. U tome je i bitan značaj poezije Zorana Mandića.
Tamni vilajet
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 07, 2015, 12:04:28 am »

**

RADUJEM SE KAD SE PROBUDIM


ZORAN M. MANDIĆ je rođen 20. avgusta 1950. godine u Vladičinom Hanu. Gimnaziju Nikola Tesla završio je u Apatinu, a pravničko obrazovanje stekao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.

Objavio je sledeće knjige pesama: Koraci sumnje, 1971, Putnik i njegova nevolja, l976, Opekotina, 1980, Upustvo za opstanak, 1982, Karinska trojstva, 1987, Čitaonica, 1989, Nišan, 1990, Kraj sezone, 1991, Bizarna matematika, 1991, Citati, 1992, Radovi na putu, 1993, Naspram čuda, 1994, Kraj sezone i druge pesme, 1995, Citati i druge pesme (izabrane pesme, priredio Saša Radojčić), 1996, Nisam nikada napisao pesmu koju sam mogao da napišem, 1997, Apatin i pesme od pre, 1998, Usekline, prozora, 2000, Nestvarni štafelaj, 2005. i Mali (p)ogledi, 2006 i 2008, Bog u prodavnici ogledala, 2010. Okvir 2011. god.. i Kafkina fontana (izbor iz poezije, priredio Dušan Stojković), 2012. god.

Objavio je knjigu mikro-eseja Mali naslovi, 2003. g., a drugo dopunjeno izdanje 2008. godine.

Objavljeni su mu izbori iz poezije na italijanskom, Gospodovo pismo, u pevodu Dragana Mravovića, 1994. i na makedonskom, Ne brinem za nadu, u prevodu Riste Vasilevskog, 2004.god..

Zastupljen je u velikom broju antologija i pregleda Srpske poezije u zemlji i inostranstvu (na italijanskom, makedonskom, nemačkom, poljskom, mađarskom, i dr.).

Bio je član žirija knjiženih nagrada: Gospođin vir, Brankova, Pečat varoši sremskokarlovačke, Pavle Adamov, Dušan Vasiljev, Pesničke staze, Ervin Šinko, Kruna despota Stefana Lazarevića, Knjiga godine Društva književnika Vojvodine, Lenkin prsten, Meša Selimović, Povelja Karađorđe, Milan Rakić, Laza Lazarević, Miodrag Borisavljević i dr.

Za književni rad nagrađen je nagradama: Ervin Šinkom, 1975, Pečatom varoši sremskokarlovačke, 1976, Oktobarskom nagradom Apatin, 1998, Iskrom kulture Vojvodine, 2000, Stevanom Pešić, 2004, Knjigom godine Društva književnika Vojvodine, 2006, Drvom života Književnog sazvežđa Zavetine, 2010. Književnom Poveljm Karađorđe za 2011. i Poveljom Akademije Ivo Andrić za 2011. god.

Zadovoljstvo mi je što mogu ovaj razgovor da započnem s tobom, Zoranom M. Mandićem — piscem i prijateljem koji živi van velegradskog meteža...

Prisutan si na spisateljskoj mapi dugi niz godina, čini mi se pola veka, a znam te od studentskih dana s Pravnog faksa u Novom Sadu i onda si bio zapažen pesnik

   Novi Sad je zauzeo jedno malo mesto u mom srcu. I ono će uvek biti samo njegovo. Taj magični podunavski grad sam zavoleo još, kao student, i to u vreme kada sam u njemu spavao na Limanu 2, a ispite polagao na Limanu 1. Ne znam zašto, ali u poznim godinama zavoleo sam i Novosadsko Novo Naselje. Izgleda da me osvojio duh jedne neporecive posebnosti, a da to nisam doživeo verovatno da bi fascikla sa zbirkom praznina mog života bila dopunjena sa još jednom bolnom prazninom. Novi Sad nikada nisam, kao jadni političari i tzv. istoričari, prisvajao, odvajao i spajao sa bilo čim izvan magije ljubavi. Novi Sad je "intelektualac" moje studentske mladosti.

Na literanoj pozornici prisutan si ne samo kao pesnik, već kao esejista, likovni kritičar, a bogme i tumač novih knjiga poezije i proze...

Tačno je da sam na sceni savremene srpske književnost prisustan više od četiri decenije. To prisustvo započinje sa mojom prvom knjigom pesama Koraci sumnje, koja je objavljena davne 1971. godine. Naravno da je razvoj moje književne prisutnosti tekao asimetrično, od jednog sasvim neakustičnog stanja u polju odraza mojih tekstova, pa sve do lika one skokovitosti iz koje je nikao okup moje zamašne književne bibliografija. Pisao sam poeziju, prozu, eseje i književnu i likovnu kritiku. Postao sam spoljni saradnik, pa i stalni, brojnih književnih časopisa, revija i kulturnih doadataka ali nikada nisam uspeo da odvojim deo ličnog vremena za priređivanje knjiga književne i likovne kritike. Mislim da sam u tome grešio i grešim u smislu što bi u njima bilo važnih reči i promišljanja o veoma značajnim srpskim piscima i slikarima. Na toj imaginarnoj mapi nalaze se slikari: akademik Milorad Bata Mihailović, Milić od Mačve, Slobodanka Rakić Šefer, Sretko Divljan, Milan Konjović, Ljubiša Dimitrijević.., i gotovo svi važniji pesnički glasovi u onim jugoslavijama i ovoj Srbiji. Te tekstove sam objavljivao na stranicama najreprezentativnijih književnih mesta kakva su beogradska Politika, novosadski Dnevnik, Danas, Večernje novosti, Letopis matice srpske, Književne novine, kragujevački Koraci, Nova Zora, Polja ili pančevačke Sveske. I danas sam, ali ne patetično i narcisoidno, ponosan na ta glasila, od kojih mnogih više nema.

Promenilo se sve, izokrenulo, nije lako danas biti pisac.

   Saglasan sam da je savremena civilizacija žrtva rada i sve uspešnije "tradicije" mnogih promena, koje su se poput korova nicale i razgranjivale se gotovo u svim sferama, od grozno narušenih socijalnih pejsaža do nedodirljivih političkih i bogataških citadela i njihovih banaka. Pisci, pa i oni najpopularniji, nikada nisu, niti će, moći da utiču na duh i dah tih promena. Neki su se od njih, nažalost, moralno prodavali u bescenje i pristajali na gluposti inspiratora i predvodnika tih promena. Verujem da oni nisu važni ni za jednu ozbiljnu analizu narušavanja hrišćanske senzacije.

Nije lako delovati iz malog mesta, Apatin je premalo mesto.

   Svaki čovek, bio on pisac, ili ne, ako veruje svom duhu i dostojanstvu, može jednako da deluje iz Pariza, Beograda, Moskve, Novog Sada, Sombora, ili iz najmanjeg mesta koje se vrti na zemaljskoj kugli. Stvaralačko delovanje nije geografska ili geopolitička kategorija. Ono, kao miris, svrab, ujed, poljubac, postoji samo po sebi. I to ne može niko nikom da da, ili uzme. I što je stvaralaštvo u iskrenijoj vezi sa Bogom, kao simbolom verovanja sebi i drugima, onda čovek može da računa na nadu. Pisci koji ne veruju ne mogu da deluju. Najgori su na ovom svetu samoproklamovani stvaraoci, koji se kriju iza paravana raznih udruženja, festivala i želje da budu nadali i vilijamsi....

Kakvi su ti planovi, na čemu sada radiš.

   Ništa ne planiram. Radujem se kad se probudim i mogu da nastavim sa usisavanjem prašine u prostoru u kome stanujem, što mogu da otvorim prozore i uživam u lepoti prirode, koja je ostala nenagnječena i neisprljana. Koja je izbegla katastrofalni pritisak i teror urbanističkih lego kocki, koje su samo spavaonice i kladionice na tuđe nesreće. Čitam, ali samo ono što mene zaslužuje. Sanjam i volim samo one koji poštuju svoju duhovnu, fizičku i intelektualnu slobodu, koji jesu.

Edicija Intervjui
Rale Nišavić RAZGOVORI... ♦ Izdavač Bistrica ♦ Novi Sad, 2013
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: