Vuk Stefanović Karadžić i narodne pesme
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Vuk Stefanović Karadžić — život i delo « Vuk Stefanović Karadžić i narodne pesme
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vuk Stefanović Karadžić i narodne pesme  (Pročitano 5587 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Decembar 09, 2010, 11:08:04 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


ZAŠTO SE VUK STIDEO NARODNIH PESAMA


Svi znamo da su naše narodne pesme i druge narodne umotvorine veliko umetničko blago, možda i najveće koje imamo. Znamo i da je za skupljanje toga blaga najzaslužniji Vuk Karadžić. On je taj posao radio prvi, s velikom ljubavlju, uporno i požrtvovano, celog svog života. Tražio je i nalazio najbolje pevače i najbolje pesme. Znao je da će te pesme proslaviti njegov narod širom Evrope, kao što se i desilo.
 
Ipak, ima i jedan neobičan podatak, koji potiče od samoga Vuka. Kad je bio mlad i đak, on se nije nimalo ponosio tim našim narodnim stvaralaštvom. Naprotiv, on se toga čak — stideo.

Evo kako se to dogodilo.

Mladi Vuk je u toku 1805. i 1806. godine boravio u Sremskim Karlovcima, da bi se upisao u tamošnju čuvenu gimnaziju. Zato je najpre morao da položi pripremni razred, i on je marljivo učio. Jedan od njegovih profesora bio je pesnik Lukijan Mušicki. Ovaj je jednog dana zatražio od svojih đaka da mu zapišu, ako znaju, "proste pjesme serbske", kako je on govorio. Đaci te pesme nisu znali, ili to nisu ozbiljno shvatili, pa se nisu odazvali. Ćutao je čak i Vuk, koji je tih pesama znao u obilju. Docnije, u predgovoru svoje prve "Pesmarice" iz 1814. godine, on o tome zahtevu svoga profesora piše: "Ja sam, istina, onda imao u pameti različnoga roda pjesama pet puta više, a deset jasnije nego sad; ali mu nisam smio nijedne napisati i dati, jerbo sam cjelo (zacijelo) mislio da se on črez (kroz) to podsmijeva nama kao momčadma koja su po šumi kod svinja, kod koza i kod ovaca odrasla."

Vuk se, dakle, osećao još kao čobanin i seljak, kao pripadnik prostog, nepismenog naroda. Narod je voleo svoje pesme, priče i druge umotvorine, služio se njima svakodnevno, ali nije znao njihovu pravu vrednost. A naši tadanji učeni ljudi znali su to još manje, jer za te "seljačke" stvari nisu marili, niti su umeli da ih zapaze i osete. Bili su daleko od naroda. To je slučaj čak i učenog Mušickog, koji je docnije pomogao Vuku u sakupljanju narodnih pesama, ali ove nije nikada mnogo voleo.

Moramo znati još nešto. Vekovima su stanovnici gradova gledali s visine na stanovnike sela. A u stvari gradovi su ostajali i širili se upravo od tih sela. Pridošlice u gradu obično su nastojale da što pre postanu "pravi" varošani, i da se otresu svega "seljačkog". Njima se činilo da se prava obrazovanost i kultura sastoje u odbacivanju svega seoskog, tj. narodnog. Nisu znali da je nepismeni narod tokom vekova stvarao svoju bogatu usmenu kulturu i stvaralaštvo. Njima se činilo najvažnije odvojiti se od sela, od teškog seljačkog života, a nisu shvatali da je to samo prvi korak. Put do prave kulture bio je dug. A tek oni koji bi došli do nje mogli su shvatiti pravo stanje: da i "prost" narod ima mnoge vrline i vrednosti, i da zaslužuje mnogo više pažnje.

Mladi Vuk u Karlovcima bio je, dakle, jedan takav novajlija, došljak, begunac od sela. On je želeo da postane školovan i da živi u gradu. Zato se u Sremskim Karlovcima, među imućnim trgovcima, zanatlijama i sveštenicima, stideo svoga "prostog" porekla, sela, i — narodnih pesama. U tome, kako vidimo, nikako nije bio jedini. Isto tako osećali su se i mnogi drugi seoski mladići koji su dolazili u grad.

Vuk je, međutim, imao veliku sreću da docnije ode u Beč i da tamo upozna uglednog slovenačkog naučnika Jerneja Kopitara, a zatim i druge učene i slavne ljude širom Evrope. Vrlo bistar i darovit, on je brzo shvatio da njegov nepismen narod, i pored sve zaostalosti, ima i velika duhovna blaga. Osetio je da je upravo njegova dužnost da to sakupi i sačuva. Uvideo je da i "skromno" poreklo ima svoje velike prednosti. Vuka su upravo te "proste pjesme serbske" odvele kod najvećeg evropskog pisca toga doba — Getea, koji je o njima s uvažavanjem govorio i pisao, kao i mnogi drugi.

Tako je Vukov život ne samo zanimljiv nego i poučan: on je, kao zreo čovek, sa žarom i ponosom posvetio ceo svoj život skupljanju "prostih", "seljačkih" pesama. Onih kojih se nekada, kao seljačić i đak, stideo.


Dragiša Vitošević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Novembar 12, 2011, 11:42:02 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


OTKUD VUKU Zidanje Skadra

Napisao dr Nikola Andrić
Glas Matice hrvatske,
1908. Br. 12.


Dr Nikola Andrić ovako otpočinje svoj članak senzacionog sadržaja i smera: "Znam, da će mnoge stručnjake ovaj natpis malko iznenaditi: "Otkud Vuku Zidanje Skadra!" Andrić se nije prevario. Čovek se odista mora čuditi, i to ne samo naslovu no i celome članku.
 
Andrić odlučno tvrdi da je Vuk Karadžić tri čuvene svoje pesme izvadio, prepisao i malo doterao iz rukopisne zbirke Anta Franjina Alačevića (1781— 1856), hrvatskog skupljača narodnih umotvorina. Alačević, koji je bio pomorski oficir, kupio je, počev od kraja XVIII veka, narodne umotvorine po okolini makarskoj, u neretvanskoj, vrgorskoj, imoskoj i omiškoj krajini, zapisivao ih italijanskim pravopisom", i njegova velika zbirka nalazi se sada kod Matice hrvatske. Na strani 189. Alačevićeve zbirke nahodi se Pisma od zidagna kraglia Ukašina, koja se, gotovo od reči do reči, slaže sa Zidanjem Skadra u Vukovoj zbirci.

Andrić, sada, postavlja dilemu: "Ili je Vuk dobio ili prepisao svoju pjesmu iz Alačevićeva rukopisa i obratio je u ijekavštinu, ili je Alačević prepisao i u ikavštinu obratio Vukov štampan primjerak. Tertium non datur!" Za Andrića je kao sunce jasno da je Vuk, posredno ili neposredno, uzeo tu pesmu iz Alačevića, kao i pesmu Smrt majke Jugovića i pesmu Bog nikom dužan ne ostaje. Razlozi Nikole Andrića, ukratko svedeni, ovi su: Alačević nedosledno, na pet raznih načina, beleži prezime Mrnjavčevića, a Vuk dosledno i pravilno. Da je Alačević uzimao od Vuka, on bi pravilno prepisao jednu tako važnu stvar kao što je prezime; Vuk je prepisao iz Alačevića, i onda je popravio i dosledno stavio. Poznatu pesmu o Hasan-aginici opat Fortis čuo je u ikavskom narečju; pesma u Alačevićevoj zbirci štampana ikavska je, i može se pretpostaviti da je Vuk menjao tekst da bi, posle prenašanja u ijekavsko narečje, dobio potreban broj slogova; najzad, Smrt majke Jugovića i Bog nikom dužan ne ostaje takođe se, gotovo doslovce, nahode u Alačevićevoj zbirci. Na osnovusvih ovih "nepobitnih dokaza", Andrić je "potpuno uvjeren" da se Vuk poslužio Alačevićem, ne kazavši pravoga izvora.
 
Ako je na osnovu ovakvih "nepobitnih dokaza" Andrić došao do svoga "dubokog uvjerenja", on odista nije veliki probirač u dokazima.
 
Pre svega, o celoj ovoj stvari moglo bi biti ozbiljne reči, kada bi bilo pouzdano da je Alačević celu svoju zbirku napisao pre Vukove. Međutim, njegova zbirka pisana je "tečajem mnogih decenija od konca XVIII vijeka pa sve do sredine XIX". Dakle, Alačević je beležio svoje pesme i u doba kada je Vuk uveliko bio izdao svoje glavne zbirke u kojima se pomenute pesme nahode. Isto onako kao što Andrić pretpostavlja da je Vuk te pesme uzimao iz Alačevića, isto tako hronološki je moguće da je Alačević prepisivao iz Vuka. I taj slučaj ne bi bio usamljen. U drugoj zbirci mlađega Alačevića, ima, kako Andrić veli, pesama koje su očevidno prenošene iz Vuka. Drugi, silom izvučeni dokaz Andrića da je pesma prvobitno bila ikavska, i da su ikavski oblici pravilniji i lepši, mogao bi se dovesti u sumnju time što u ikavski zabeleženoj pesmi kod Alačevića ima ijekavski oblik "bijelo". Treći dokaz: Zidanje Skadra je iz Alačevića, zato što su i Smrt majke Jugovića i Bog nikom dužan ne ostaje iz Alačevića, nije ni nalik i na kakav dokaz. Andrić dokazuje nečim što bi tek trebalo dokazati.
 
Ako je Vuk činio pozajmice, nije ih morao činiti iz Alačevića. Kod Srba su se još u XVIII veku beležile narodne pesme. U štampanim knjigama Dositeja Obradovića i njegova učenika Jovana Muškatirovića ima zabeleženih stihova istih onakvih kakve je Vuk docnije beležio. Što je naročito važno, kod nas je u XVIII veku bio priličan broj rukopisnih pesmarica, u kojima su, na trideset godina pre Vuka, zabeležene mnoge i mnoge narodne pesme. U Vukovoj zaostavštini nalazi se nekoliko tih starih pesmarica, u kojima se, pored pobožnih i ljubavnih, nalaze i zabeležene čisto narodne. Dr Tihomir Ostojić, profesor u Novom Sadu, ima vrlo lepu i zanimljivu zbirku starih srpskih rukopisnih pesmarica iz XVIII veka, u kojima se nalazi i dosta narodnih, gotovo istovetnih sa pesmama koje je Vuk uneo u svoje zbirke. Ako je Vuk unosio pesme iz rukopisnih pesmarica, on je to mogao činiti iz srpskih pesmarica, koje je imao na raspoloženju, a nije se morao koristiti Alačevićevom zbirkom, od koje je veliki deo pisan pošto su njegove zbirke uveliko izišle. I, najzad, vrlo lako je moguće da su i Vuk ih Alačević samostalno beležili lepe i popularne Pesme, koje su u savršenom obliku pevane u našim jugozapadnim krajevima.
 
*

Povodom ovoga preuhitrenoga članka Nikole Andrića prilika je da se osvrne na jednu stvar, koju treba otvoreno i na vreme kazati. Za svakoga koji ume da misli i koji zna za poslednje i nesumnjive rezultate nauke, jasno je da su Srbi i Hrvati jedan isti narod, da je ono što je srpsko u isto vreme i hrvatsko, i obratno: što je hrvatsko to je i srpsko, i da je sva naša i narodna i književna budućnost u što bržem i potpunijem međusobnom prožimanju i sajedinjavanju. I ako igde bedna i neinteligentna nacionalistička samohvalisanja, isključivosti i inaćenja nemaju mesta, to je u jednoj tako čistoj, ozbiljnoj i visokoj stvari kao što je književnost. Ali, kod izvesnih hrvatskih pisaca to se shvata da je ono što je hrvatsko samo hrvatsko, a ono što je srpsko u isti mah hrvatsko.

Dr Tomo Matić napisao je u poslednjim sveskama Archiv fur slavische Philologie opširnu i malo originalnu raspravu Prosper Merimee's Mystification kroatischer Volkslieder. U njoj se govori samo o hrvatskim narodnim pesmama, iako ih sam Merime smatra kao srpske, iako se tu peva knez Lazar, "roi de Servie", iako Gete govori o njima kao isključivo srpskim. Tako isto Andrić o Smrti majke Jugovića veli da se "čuje samo na čistom hrvatskom teritoriju", i nju i Zidanje Skadra, dve pesme čisto srpskog istorijskog kolorita, proglašuje za hrvatske!
 
Nije bez interesa porediti to shvatanje Andrića sa shvatanjem iznesenim u istom broju Glasa Matice hrvatske. U knjižnici hrvatskih srednjoškolskih profesora izdao je dr Branko Dreksler Izabrane narodne pjesme. Nepotpisani ocenjivač govori o ovoj knjizi, hvali njenu solidnost, ali joj zamera — "srpski karakter": "Kad hrvatski đak prouči ovu knjigu, on će i nehotice doći do uvjerenja, da su narodne junačke pjesme zapravo samo srpske. A, kako i ne bi došao, kad mu se turaju u ruke samo bajke o carici Milici, o Lazaru, o Milošu Obiliću, o kralju Vukašinu, o Urošu, Vuku Brankoviću, vojvodi Vladeti, Đurđu Smederevcu, o Jakšićima, o Zmaj-Ognjenom Vuku, o Kosovki djevojci, o majci Jugovića i o koječemu drugom. I ne samo to, nego sav historički komentar zabavlja se gotovo jedino srpskom povješću."
 
Kao što se vidi, u jednom listu, u jednom istom broju, proglašuju se Zidanje Skadra i Smrt majke Jugovića za pesme hrvatskog porekla, i napada se jedan pisac što je te iste pesme isključivo "srpskoga karaktera" pružio "hrvatskom đačtvu"! Urednik Glasa Matice hrvatske dr Albert Bazala, koji je mnogo vremena utrošio na proučavanje logike Andrije Kačića, izgleda da nije stigao da unese malo logike i doslednosti u jedan broj svoga lista.


Jovan Skerlić, 1908

Pisci i knjige II | Jovan Skerlić | Prosveta | Beograd, 1964
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: