Vuk Stefanović Karadžić kao pisac
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Vuk Stefanović Karadžić — život i delo « Vuk Stefanović Karadžić kao pisac
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vuk Stefanović Karadžić kao pisac  (Pročitano 6806 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« poslato: Decembar 09, 2010, 11:44:11 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO





KAKO JE VUK POSTAO KNJIŽEVNIK


— Ipak, što sam postao književnik, i to ovakav književnik kakvim me vi smatrate, zahvalan sam jedino Kopitaru. U 1813. godini, u isto vreme s Crnim Đorđem, i ja sam napustio Srbiju i došao u Beč, ni sam ne znajući i ne misleći šta će od mene biti. Kopitar, iako je u to vreme bio mlad, već je bio cenzor. Pored ostalog, pod njegovu su cenzuru spadale i "Novine srpske", koje su tada izadavali u Beču Frušić i Davidović. Kopitar je nagovarao izdavače da napišu čisto srpsku gramatiku, govoreći im u isto vreme da jezik kojim oni pišu ne može biti čisto srpski. Predlog Kopitarev oni nisu odbijali, ali isto tako nisu ni znali drugog jezika doli onaj kojim su pisali i govorili, a jezik prostog naroda smatrali su za jezik pastirski, jezik svinjarski i govedarski. U to vreme i ja sam napisao člančić o padu Srbije u obliku pisma o Crnom Borđu i dao sam ga na cenzuru. Kad je došao u ruke Kopitaru, privukao je na sebe njegovu pažnju neobičnošću jezika.
 
Kopitar zaželi da me vidi, i sprijatelji se sa mnom. Među drugim razgovorima bila je reč i o srpskim narodnim pesmama: Videći da ih ja mnogo znam, Kopitar me stade nagovarati da ih zapisujem, što više, to bolje, a posle u ime Boga i štampam. "E, šta ću", mene je to zabavilo, i ja ti daj piši pesme; a što sam nisam znao, pitao sam svoju rođaku, ženu S. V. Živkovića, s kojim sam zajedno došao u Beč. Nakupila ih se prilična sveska i izašla na svet pod imenom Mala prostonarodna sloveno-serbska pjesnarica. U to vreme, čuvši od Kopitara o gramatici, i ne znajući kako se piše gramatika, počnem predlagati Frušiću i Davidoviću da pišemo srpsku gramatiku zajedno, da oni meni pomažu svojom veštinom, a ja njima svojim znanjem srpskog jezika. "E, prođi se budalaštine"! odgovorili su mi oni, i tako je to ostalo. Ali izobražavajući se sve više razgovorima s Kopitarom, osećajući sve više potrebu srpske gramatike za samog sebe, rešim se da je sam napišem pa, uzevši u ruke Mrazovićevu "Slavensku gramatiku", počnem prepisivati iz nje procenu imenica i glagola, doterujući prema srpskom. Taj žalosni pokušaj srpske gramatike, koje se danas moram stideti, bio je štampan 1814. godine. Kopitar nije krio od mene nedostatke te knjižice, ali mu je milo bilo što je štampana već i zato što se uzdao u moje častoljublje, u to da ja neću hteti ostati samo na takvom početku, pa me je nagovarao da i dalje radim i savetovao me da se pripremim za gramatički posao drugim pomoćnim radovima. Po njegovom savetu odlazio sam u Srem i Karlovce i nastavio skupljanje narodnih pesama, pa sam po povratku u Beč izdao drugu knjigu Pjesnarice, posvetivši je Kopitaru.

Kopitar me je i ranije savetovao da se latim skupljanja narodnih srpskih reči. Ja sam mu obećao, ali od svega toga nije bilo ničega. Najzad, jedared on dođe k meni, donevši čitav ris hartije isečene na parčiće. "Sećajte se reči za koje znate da se upotrebljavaju u narodu, pa ih zapisujte na ovim parčićima hartije, svaku na posebnom parčiću. Malo pomalo nakupiće ih se i ceo rečnik". Posao nije bio težak i ja se počnem njim baviti marljivo. Da bi mi još više olakšao, Kopitar mi je dao da pregledam rečnik Voltidžijev, a posle i Belostenčev, Jambrešićev i Štulijev. U ostalom, ja sam te rečnike više razgledao nego što sam čitao, pisao na listićima hartije više nz glave, i nikad nisam uzimao iz rečnika takve reči za koje ne bih mogao pouzdano reći da se upotrebljavaju u narodu. Vrativši se krajem 1816. u Beč, doneo sam već prilično veliku knjigu lističa sa srpskim rečima. Tada sam počeo posao zajedno s Kopitarom. On je dolazio k meni svaki dan predveče, ne obzirući se ni na kišu, ni na blato, pa smo sedeli na poslu do mraka. Ja sam uzimao hartijice jednu za drugom, pa sam mu objašnjavao značenje svake reči, objašnjavao dok ne bih video da je Kopitar potpuno razumeo, a on je prevodio reči na nemački i latinski, zagledajući u sumnjivim slučajevima u Adelungov, Šilerov i druge rečnike. Ponekad, kad bi mu se učinilo potrebnim, terao me da napišem primer koji bi mogao olakšati razumevanje smisla reči, ili čitav opis predmeta, običaja i slično. Naš posao je danomice odmicao i rečnik je na taj način bio gotov za štampu i štampan 1818. godine. To vreme svakodnevnih razgovora s Kopitarom ostaće za mene nasvagde nezaboravno: tada se moje ranije, mada opširno, ali nesvesno, znanje srpskog jezika oživljavalo svesnošću, svaki dan sam imao mogućnost da mislim i o obliku reči, i o njegovim gramatičkim promenama, i o različnom izgovoru u mesnim govorima, i o sintaktičkim spojevima reči. Pošto me je tako Kopitar postavio na noge, ja sam se malo pomalo upoznao sa svojim poslom i danas svi znate kakvo mi zadovoljstvo pričinjava moj književni rad. Ne tražim slave, ne trudim se da zaslužim pohvalu mnogih. Želeo bih da posle moje smrti čovek koji poznaje stvar, čitajući moje knjige, može biti uveren da sam verno iznosio što sam znao. Ma o čemu pisao, ja uvek mislim šta će o tome reći Kopitar ili Grim, a za druge mi nije stalo. "Neka viču kako im drago. Svemu svijetu niko ugoditi ne može (...)".


Vukovo kazivanje Sreznjevskom 1843. godina

 
Portret Vuka Stefanovića Karadžića | rad Aksentija Marodića iz 1863 | arte.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #1 poslato: Novembar 08, 2011, 12:22:54 am »

**

UMETNIČKE OSOBINE VUKOVOG PRIPOVEDANJA


Da sačuva bogatstvo jedne kulture čiji je vek već bio na izmaku, Vuk se rano zainteresovao i za narodne pripovetke. Još 1815. Tešan Podrugović kazuje mu u Šišatovcu pripovetku Međedović, a u Srpski rječnik 1818. Vuk unosi i mnoge narodne anegdote. Godine 1821. pojaviće se Vukova zbirčica od dvanaest šaljivih narodnih pripovedaka, koje su prethodno bile objavljene u Novinama serbskim. Tek 1853. izdaće u Beču Srpske narodne pripovetke...
 
Za razliku od pesama, koje je beležio od ljudi iz naroda, neposredno na izvoru, Vuk je pripovetke najčešće dobijao od varošana. Među najlepše idu baš one koje mu je zapisao sentomaški trgovac Grujo Mehandžić u Zemunu 1829. "Danju smo najviše spavali", seća se Vuk, "a noću pripovijedali". Vuku su pripovetke slali i zemunski učitelji Dimitrije Čobić i Lazar Marjanović. Jednu je dobio od sveštenika Damjana Gruborovića na putu po Hrvatskoj; jednu sam zapisao od nekog prosjaka u Novom Selu. Knez Mihailo mu je 1844. dao u Berlinu pripovetku Čardak ni na nebu ni na zemlji, zapisanu onako "kao što je slušao u djetinjstvu od svojih dadilja". Tri pripovetke je Vuku poslala pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja iz Vrdnika; ostale Vuk Vrčević i Vuk Popović iz Boke Kotorske. Od pedeset pripovedaka, koliko ih ima u zbirci, samo je deset sam čuo na izvoru, u patrijarhalnoj sredini; osam u detinjstvu u Tršiću ("pak sam ih posle pisao kako sam se opominjao"), a dve od hajduka, pesnika i ustanika Tešana Podrugovića.
 
Kazivana godinama na dugim trgovačkim putovanjima i bdenjima po karantinima, živa na početku XIX veka u sećanju onih koji su iz sela prelazili u grad, narodna pripovetka je već u Vukovo doba uveliko napuštala topla ognjišta našeg patrijarhalnog sela i ulazila u udobne građanske domove u južnoj Ugarskoj. Kako vidimo iz sačuvanih rukopisa pripovedaka koje je Grujo Mehandžić dao Vuku, i ona se bila povarošila. Obučena u slavenoserpsko ruho, puna malovaroške sentimentalnosti, pripovetka je u novoj sredini gubila prvobitnu prirodnost.
 
Pripovetke koje su kružile po varošima južne Ugarske postaće u punom smislu narodne tek kad ih Vuk strogo književnim postupkom, nameštanjem reči, vrati u njihovo prirodno stanje: ispriča ih onako kako bi ih kazao idealan seljak pripovedač. Ne onim jezikom kojim je sam Vuk govorio i pisao, već onim do koga je kao pisac došao izborom iz govora seljaka onoga što je u jezičko-estetskom smislu najdragocenije. Takvim idealnim jezikom nije govorio ni sam Vuk, ali svaka njegova reč, svaki obrt mogao se čuti u skupnom govoru jadarskih seljaka. "Pripovijetke" je mogao " i učen čatiti i prost slušati".

"Kao što su pjesme", kaže Vuk u oglasu za pripovetke, "ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi." U pesmama su jezik stvarali sami narodni pevači. U pripovetkama u ovako estetizovanom obliku — Vuk Stefanović Karadžić.
 
Umetničke osobine Vukovog pripovedanja učiniće mnogo da srpska narodna pripovetka naiđe na dopadanje i tamo gde dotle nije živela, pre svega kod Hrvata. Privlačna kao poetsko delo, Vukova zbirka postaće uskoro udžbenik iz koga će mnogi učiti srpskohrvatski jezik.
 
Vuk je pripovetke podelio na dve grupe: ženske, bajke, "one u kojima se pripovijedaju kojekaka čudesa, ono što ne može biti", i muške, "one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti". U knjizi Srpske narodne pripovijetke ima i ženskih i muških. Sve nose žig Vukovog duha. U muškima je možda narodna mudrost data kondenzovanije. Pa ipak, bajke ih nadmašuju kao umetnička dela. One su spasle od zaborava svetove koje je mašta naroda godinama ispredala. U njima živi vekovna, iskonska narodna fantazija.
 
Gledane u svetlosti borbe za—  jezik i nov duh u književnosti, knjige Srpskm rječnik, Srpske narodne pjesme i Novi zavjet značajnija su Vukova ostvarenja od Srpskih narodnih pripovijedaka. Prva otkriva leksičko bogatstvo narodnog jezika; druga ustoličava poetski duh našeg naroda; u trećoj se nalaze temelji budućeg— književnog jezika. U Srpskim narodnim pripovijetkama Vuk je samo dao ogled idealnog narodnog jezika.

Pa ipak, kao umetničko ostvarenje, ovo delo živi uporedo s prvima.
 
Niko, međutim, nema potrebe da dokazuje da su bajke u Srpskim narodnim pripovijetkama književno delo trajne umetničke vrednosti. Zlatna jabuka i devet paunica, Međedović, Pepeljuga, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Aždaja i carev sin, Đavo i njegov šegrt, Stojša i Mladen, Nemušti jezik, Divljan, Zlatoruni ovan, Devojka brža od konja i druge žive i živeće dok je srpske književnosti.

I Srpske narodne pripovijetke kao i Vukove zbirke narodnih pesama pokazuju da je Vuk, kao skupljač narodnih umotvorina, bio umetnik koji je iz narodnog stvaralaštva odabrao ono što traje lepotom. Unoseći narodne pesme i pripovetke u knjigu, on će ovu lepotu preneti iz usmene u pismenu književnost i tako je sačuvati.
 
U narodskom pričanju Vuka naročito privlači anegdota. Prve njegove pripovetke, one u rečniku 1818, bile su anegdote. U predgovoru rečniku on će napisati "kako će mu slabo ko vjerovati i razumjeti kako je pripovijetke teško pisati". "Ja sam se ovdje", nastavlja Vuk, "oko ovi djekoji mali, toliko namučio, da bi naši djekoji spisatelji mogli čitav roman napisati." Pod uticajem narodskog pričanja on već ovde daje prve oglede anegdotskog stila, doterujući i ulepšavajući sirovo narodno kazivanje. U predgovoru Srpskim narodnim pripovijetkama 1853. reći će nešto više o stilizaciji narodnih pripovedaka. "Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna književnost, kojoj ništa više ne treba nego je vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijedaka već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome ukusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čatiti i prost slušati".
 
Vukove narodne pripovetke rađale su se u stvaralačkim mukama i grčevima. Dugačak je bio put od nejasnih redova kneza Mihaila:

"Posle kratkog vremena čuje on da se braća njegova i ono čobanče umesto njega — trećeg brata odvedeno s devojkama, koje su u čardaku onog poglava dobili žene" —
 
do kristalno jasne, jednostavne, a lepe Vukove rečenice:
 
"Poslije nekog vremena dozna mlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem djevojkama žene."
 
Nije manja razlika ni između nepismenog, primitivnog pričanja sentomaškog trgovčića Gruja Mehandžića:

"E, dobro dakle ti moraš brijati. Iznese svoje britve i u redu sve kako treba kad ga je obrijao i uredio, on vidi da u cara imadu kozje uši, pita njega car šta je vidio, on bio pametan pa je kazao tako da nije vidio ništa. "E dobro a ti možeš zbogom ići" i da mu dvanaest dukata u zlatu, tako mu kaže otsad da uvek imaš dolaziti da me briješ" —

i kondenzovanog, a ipak epski širokog kazivanja Vuka Karadžića:

"Kad ovaj iziđe pred cara, zapita ga car što nije majstor došao, a on odgovori da je bolestan. Onda car sedne pa ga momak obrije. Momak brijući cara opazi da su u njega kozje uši, ali kad ga Trajan zapita šta je u njega video, a on odgovori da nije video ništa. Onda mu car da dvanaest dukata i reče da mu odsad uvek dolazi on da ga brije."
 
Ili između mucavog, nabacanog i nešto konfuznog Mehandžićevog pasusa:
 
"Kad napita, dođe prid dvorove, veže konja za drvo, a on legne pridvor kad jedanput ustane hodao ispred dvora, opazi on na dvoru zeca on stoji. Pita on šta onaj zec na dvoru radi. Kažu njemu onaj što na dvoru stoji kobiga skinuo on bi se sam zaklao, sam oderao, sam izsekao, sam se pristavi pa se kuva. Ali ko bi to smeo uraditi na tome nema glave",

i Vukovih literarno doteranih redova:

"Pošto jedva jedanput napita, dođe pred dvore i opazi navrh dvora zeca gde stoji. Onda zapita dvorane što onaj zec na vrh dvora radi, a dvorani mu odgovore: "Da se ko nađe da skine onoga zeca, zec bi se sam zaklao, sam oderao, sam isekao, sam pristavio, pa se sam skuvao, ali to ne sme niko učiniti za svoju glavu",

koji poštuju izvorne izraze originala ("sam zaklao, sam oderao, sam isekao"), ali istovremeno zamenjuju Mehandžićevu zbrku jasnom naracijom i lepotom.

Knez-Mihailov i Mehandžićev tekst Vuk je ne samo opismenio nego i literarno preradio. Zaobljavao je izraze, sažimao rečenice, odstranjivao suvišno i nepotrebno. Što je moguće više izbegavao je relativne rečenice. Umesto "bio jedan čovek koji je imao jednoga pastira, tj. čobanina koji ga je služio verno", pisao je: "U nekakva čoveka bio jedan čovek koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio".

Nekada je menjao i redosled u izlaganju, nekad unosio nove, življe detalje, nekad, opet, radi psihološkog produbljivanja, širio kazivanja. Mehandžić, na primer, ne objašnjava zašto majka ne sme sinu da otkrije sudbinu svojih kćeri. Rečenicu "Ona uzdane, pa se zaplače, a ne sme njemu da kaže da je imala tri kćeri pa da je nestalo" Vuk će proširiti i dati psihološko objašnjenje majčinog postupka: "A ona uzdahne i zaplače se, ali mu ne smedne kazati da je imala tri kćeri pa da ih je nestalo bojeći se da ne bi Stojša tumario u svet da ih traži i tako da ne bi i njega izgubila".

Ogolela i suha mesta izvornika Vuk često rascveta, oživi. Mehandžićeva rečenica "Al eto ti ide vetar i mater pita" pod perom darovitog pisca pretvoriće se u niz impresivnih umetničkih slika: "Kad eto ti vetra, duva, ruši, krši, prevrće gde god što nađe, sav izgreban i poderan, pa kako dođe, nazva materi pomozi bog". U Mehandžićevom rukopisu stoji samo "Lebac krasan digao crepnju nad sobom", a Vuk će napisati: "A to pod crepnjom pravi hleb, narastao, ništa ti lepše, i digo crepnju nad sobom".
 
Gotovo svuda u štedljivim Vukovim redovima tesno je rečima, ali je zato prostrano slikama. "A kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama", napisaće, na primer, Vuk tamo gde je u izvorniku stajalo samo: "Kad se on probudi, a on jaši na jednom panju".

Vuk zna da oslobodi reč, koja ispod njegovog pera izraste u epsku sliku. Izvorna rečenica "Kaži ti meni kad je moj otac bio car di je njegovo oružje, di li mu je konj" biće kod Vuka: "Kaži kad je moj otac bio car gde mu je oružje što ga je pasao, gde li mu je konj što ga je jahao". Otac izrasta u junaka koji je pasao oružje i jahao konja, a sin, pitajući o oružju i konju, i sam najavljuje da će i on pasati oružje i jahati konja.

Vuk je imao prefinjeno osećanje za estetiku narodne reči, znao je da bira najlepše izraze, a još bolje da ih namešta i podređuje svom umetničkom kazivanju. On neće reći "Idući putem preko snega", nego "Gacajući preko snega"; niti "A žena... dirne kobilu", već "A žena obode kobilu". Mehandžićevo "I sad skoro imamo termin kad ćemo se udariti", biće kod Vuka: "I sad skoro imamo rok kad ćemo se udariti". Ne jednom Vuk će iz osnova preraditi nezgrapnu Mehandžićevu rečenicu. Umesto "Bijo jedan čovek bogat, dođe njemu jedan siroma čovek i pita ga trebali mu sluga, a sam prinužden služiti", Vuk će napisati: "Bio jedan siromah čovek, pa se pribije uz nekakva bogata čoveka da mu služi bez pogodbe".

Koliko samo svežine i slikovitosti u rečenici "Kad tamo zapožarilo se, a u požaru zmija pišti", koja je u Mehandžićevom rukopisu glasila: "Kad tamo otišao, ali požar zapalio se i u požaru zmija vrišti". Kod Mehandžića oružje sija "ne mož biti lepše"; kod Vuka "kao novo kovano". U prvog jabuka "za jednu noć i cveta i naraste i uzre i nestane i nikad ne znadu ko odnese i pobere te jabuke"; u drugog lepše, sažetije: "Za jednu noć i cveta i uzre i neko je ubere, i nikako se nije moglo doznati ko". Kod Mehandžića braća "odu i saopšte to svom ocu"; kod Vuka oni "otrče brže-bolje ka ocu i kažu mu šta je bilo."
 
Čisteći izvorni tekst od svega što bi smetalo njegovoj prefinjenoj lepoti, sjaju i blistavosti, Vuk će izbegavati grube i lascivne izraze. Iako je još iz detinjstva znao sijaset "sramotnih" narodnih priča, nijednu nije za života štampao. One su vukle u naturalizam, a Vuk je, po ugledu na Grima, negovao sublimnu, estetski prefinjenu sliku.
 
Mehandžić i knez Mihailo menjali su čak i patrijarhalni kolorit priče. Kod prvog ćemo naći lutke, putnika koji kraj izvora spava u krevetu, carevog sina kako s puškom u ruci ide u lov iza varoši i "šatre pune espapa što neće biti ni u carskoj fabrici". Kod drugog careva ćerka šetaće u društvu dadilje, stare žene, "koja se pri njoj od mali njeni godina nalazila".
 
Prerađujući tekst ove dvojice, Vuk će osloboditi pripovetke gradskog kolorita i malovaroške razneženosti. On će izbaciti iz njih sve ono što je unela varoš: lutke, krevete, fabrički espap, ministre, graždane, dadilje, suvišne suze, špacire, uzdisaje, nepotrebne relativne rečenice, germanizme, rusizme, mucavi govor pogospođenih varošana. Vraćajući našu narodnu pripovetku u njeno prirodno stanje. on će je ponovo ponaroditi. Graždanski kolorit i varoško pričanje Gruja Mehandžića:

"Tamo ima ljudi svakojaki, i gospode, i popova, i majstora ot svake nacije i svakog zvanija ljudi da možeš naseliti i načiniti jedno čitavo carstvo". Kad on to iskaže, taki ga za vrat po udavi.

Posle umije se lepo i opere se pa se otpravi dvoru carevu. A car popeo se na onu planinu sa svoji ministri i graždani pa gleda jedno čudo s velikim strahom.
 
Kad se čoban lepo opravio, on krene ovce, uzme devojku za ruku teši je neboji se sad ništa, svira u gajde, sokola metnuo na rame svoje i tako dođu u dvor" —


zameniće redovi koji nas uvode u sasvim drugu atmosferu, narodnu, seljačko-patrijarhalnu:
 
"U onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i žena i devojaka, da možeš naseliti čitavo carstvo; onde su i tvoja braća". Kad vrabac to iskaže, carev ga sin odmah za vrat te udavi. Car glavom bijaše izišao i popeo se na onu planinu otkuda su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo. Pošto čoban tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati, a on se lepo umije, uzme sokola na rame, a hrte uza se, a gajde pod pazuhom, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu."
 
U Mehandžića se građanin pretvorio u cara, a obukao kao pastir; u Vuka se pravi, autentični pastir, kakav je bio i sam Vuk nekada, načinio carem. Promene nisu bile samo u formi, stilu i jeziku pripovedaka, nego i u sadržini. Vuk je u pripovetke uneo nov sadržaj: narodni duh, upravo ono što je u njima živelo pre no što su napustile patrijarhalna ognjišta. "One će se čitati", kaže Vuk, "kako radi čistoga narodnoga jezika tako i radi narodnijeh misli u ovoj struci umotvora naroda našega."

Vukovo ponarođavanje narodnih pripovedaka nikako nije značilo njihovo umetničko uprošćavanje, još manje ustoličavanje jezičkog i estetskog primitivizma. Naprotiv, vraćajući pripovetke u prirodno stanje, Vuk ih je dizao na ravan umetnosti. U njegovoj zbirci iz 1853. nalazi se u proseku manje deseteraca nego u povarošenom tekstu Gruja Mehandžića! Ukoliko u Vuka i ima deseteraca, oni ne deluju kao otuđeni, artificirani govor primitivaca, već su skladno uklopljeni u celinu, uvek sa određenom književnom namenom. Deseterce "Kad ujutru beo dan osvanu, (dan osvanu i sunce ogranu,) usta čoban usta i devojka", Vuk će upotrebiti samo na mestu koje traži herojski kolorit. Inače, pisaće obično, bez deseteraca: "Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin da odnese ocu one obadve jabuke".
 
Široko epsko pričanje pisca koji oseća izvornu lepotu narodne reči, jasno i kristalno, a opet zgusnuto, kondenzovano, bez ijednog suvišnog izraza i nepotrebnih korelativa, slikovito i anegdotsko u isti mah — takvo je Vukovo pripovedanje.

 
Miodrag Popović
Iz knjige "Istorija srpske književnosti. Romantizam I"





Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #2 poslato: April 18, 2012, 12:12:37 am »

**

POETIČKI KAZANA ISTORIJA


Ustanička dešavanja u Srbiji s početka 19. veka tačka su prekretnicau razvoju Srba i to u višestrukom smislu: društveno-političkom, ekonomskom i kulturno-književnom. Jedna stihijska pobuna izrasla je tako do ranga nacionalne, socijalne i kulturne revolucije. Iako je na sticanje državnosti i konačnog oslobođenja trebalo još čekati (hatišerifima iz 1830. i 1833. godine Turska je najpre priznala Srbiji autonomiju, a potom joj i ukinula feudalne obaveze). Prvi i Drugi srpski ustanak (1804—1815) ne predstavljaju samo trenutno oslobođenje srpskog seljaka, nego je ovaj u suštini jedinstveni pokret i trajno oslobodio vekovima sputavani srpski duh.
 
Više puta u istoriji književnosti i književnoj kritici isticano je to da Vuka u okviru društvene i političke istorije interesuje zapravo uloga, mesto i sudbina konkretnog čoveka, pojedinca (poetika romantizma ogleda se u težnji ka individualizmu), za šta Vuk i ostavlja eksplicitne potvrde. U uvodu za svoje delo iz 1829. kao srpski Plutarh ili žitija znatni Srbalja u Srbiji našega vremena piše:
 
"Žitija pojedini ljudi su vrlo skopčana s istorijom naroda njiova, jer se u njima naznačuju mloge sitnice, koje se u istoriji ne mogu pometati, a opet joj veliiku svetlost daju."
 
Najpre, Vuk istoričar najčešće se ogleda u žanru biografije, književno-dokumentarnoj vrsti koja u Srba ima dugu tradiciju. "Poetičesko" kako to Vuk veli, ne mora se ticati imaginacije, inkorporacije fiktivnih događaja i ličnosti, već sume oblikovanih postupaka koji će kao učinak imati smisaono jedinstvo i celovitost teksta. Najkraće rečeno: pisanje istorije uvek je pisanje istorije.
 
Ivo Andrić u Vukovoj ustaničkoj prozi pronalazi dve osobine koje odlikuju svakog dobrog pisca, pa i Vuka Karadžića, to su pažnja i smisao za karakternu pojedinost. Vuk je naročito sposoban da kao portretist odabere osobenu i specifičnu crtu određenog karaktera, često je i eksplicitno imenuje, gotovo uvek ilustruje karakterističnom anegdotom. Vuk se u svom pripovedanju o životima "znatnih Srbalja" u Srbij i svog vremena ipak naslanja na jednu drevnu tradiciju- tradiciju usmenog pripovedanja. Jezgro njegovog pripovedanja je anegdota, jedan od narativnih žanrova u okviru narodne književnosti. Ono što dodaje anegdoti jesu obično opšti biografski podaci o ustaničkom vojvodi i jedan deskriptivni segment (spoljašnji, katkad i unutrašnji portret ustanika) kojima se završava biografija.
 
Vukova monografija o Milošu Obrenoviću ima svoj biografski nukleus. Ona se sastoji iz tri dela: uvodnog, hroničarskog; drugog u kojem je opisana istorija vladanja Miloša Obrenovića "po redu", i trećeg, gde se Vuk zadržava samo na najbitnijim događajima iz perioda vladavine srpskog knjaza. Da se zaključiti da je veći deo ove monografije hronološki ispripovedan. Jedino se Osobita građa za srpsku istoriju našega vremena značajno razlikuje. I ovde je pripovedno jezgro anegdota, ali se ovde anegdote ne ređaju hronološki, nego se grupišu kao ilustracije oko određenih karakternih i vlastodržačkih "rđavih" osobina knjaza koje Vuk nastoji da obznani: "sprdnju", "samoljublje i prezrenije sviju drugih", "samovoljno vladanje i upravljanje", "nepostojanstvo i laž" i "domaći život". Dva, zapravo, tri portreta, jedan Hajduk-Veljkov i dva Miloša Obrenovića, jedan iz monografije, drugi iz osobite građe, predstavljaju remek-dela pripovedne proze srpskog XIX veka.
 
Kada je u pitanju portret Hajduk-Veljkov, očigledna je namera piščeva da dostigne krajnje razmere heroizma:
 
"U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna, bi li se oni mogli s njim isporediti."
 
Miodrag Popović primećuje da Hajduk Veljko ima odlike pravog romantičarskog junaka, deluje Veljko uzvišeno i doterano. Počev od njegovog odlaska u hajduke zato što nije mogao da trpi da ga bije gospodar, preko velikih podviga na bojnom polju, do njegovog odnosa prema ustaničkoj vlasti i autoritetima, Hajduk Veljko je tipičan primer romantičarskog buntovnika čija je osnovna karakteristika "apsolutizam volje". Vuk Veljkovu raskalašnost i hedonizam ne osuđuje već i tim osobinama daje dimenziju herojskog. On ne osuđuje ni Veljkova neverstva, već od Veljkove druge žene, Stane, stvara romantičarsku heroinu. Naime, po Veljkovoj pogibiji u Negotinu, Stana odbija da se uda za bogatog trgovca, obrazlažući to sledećim iskazom: "Ja sam (...) bila za junakom, i ako se još jedan put udajem, opet ću se udati za junaka."
 
Miloš Obrenović iz monografije dat je sa mnogo više realističkih detalja, iako je i on veliki junak, za razliku od Hajduk-Veljka on je "junak po potrebi, kad mu nema druge". Miloša od drugih ustaničkih vojvoda izdvaja doza racionalnosti u ponašanju i upravljanju, ona vrsta racionalnosti koju Veljko ne poseduje kada se odlučuje da sačeka Turke u Negotinu. Naravno, ne smemo smetnuti s uma ni Miloševu sposobnost pregovaranja-diplomatičnost. Takva slika Miloševa, doživeće potpuno razobličavanje u Osobitoj građi. Tu se Miloš prikazuje kao prevrtljivac i lažov, kao samoljubivi despot koji ne podnosi da se kočijaš vozi u njegovoj visini. Najzad, treba pomenuti Miloševu sklonost sprdnji koja je išla do travestije crkvenog obreda, zapravo svete tajne venčanja u režiji njegovog podanika Amidže, ili do takvih šala koje su znale da se završe gubitkom ljudskog života.
 
Zapravo, Vuk u ova svoja tri spisa ispisuje sopstvenu evoluciju poimanja legendarnog heroizma ustaničkih vojvoda: počev od Žitija Ajduk-Veljka Petrovića, gde se heroizam, ispoljen i kao "apsolutizma volje" nedvosmisleno glorifikuje, preko nešto realnije i razumnije koncepcije herojstva u Milošu Obrenoviću, do ironijskosatiričnog razobličavanja bilo kakvog voluntarizma i vladarske samovolje u Osobitoj građi psovka je sredstvo satiričkog razobličavanja tog istog, ali ovog puta vladarskog i samodržačkog apsolutizma. Vuk kao leksikograf nije bežao od beleženja "sramotnih reči", jer je to smatrao prirodnim i nužnim delom svog naučnog zadatka. Vuk je znao da za sve u jeziku, pa i za vulgarizme i skarednosti, postoji opravdano mesto i vreme. Dakle, i psovka, kao i turcizmi na kojima su mu neki zamerali, kao i konkretnost jezika "svinjara i govedara", bez primese slavjanstvovanja za apstraktne pojmove, bili su samo sredstva jedne celovite slike sveta koji neumitno iščezava.
 
Iako je mnogo štošta od Vukovog stvaranja bilo odjek i odaziv aktuelnom kulturnom, ali i političkom trenutku, celokupno njegovo stvaralaštvo, pa i istoriografsko, imalo je dalekosežne posledice po konstituisanje srpske nacionalne kulture. Vuk je svojim delima (Žitije Ajduk-Veljka Petrovića, Miloš Obrenović knjaz Serbie) dao dela trajne umetničke vrednosti, koja uz Memoare Prote Mateje Nenadovića spadaju u najkvalitetnije prozne stranice tokom epohe srpskog romantizma.


Slađan Mihajlović

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 28
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: