sledeća tema »

[Angelina]

**




LJUBIŠA SIMIĆ

Ljubiša Simić je rođen 31.07.1970. godine u Tularu, kod Leskovca.  Završio je srednju Medicinsku školu u Leskovcu i studirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.  

Objavio je četiri zbirke pesama: "Tamo vamo" (za odrasle), "Mače Naopače", "Uzbuna" (na srpskom i nemačkom jeziku)i "Maraton".

Dobitnik je više književnih nagrada za svoja književna ostvarenja: Treću nagradu u JKP za poeziju za decu (1991), Prvu nagradu u UP7 za poeziju za decu (2000), iste godine Treću nagradu u JKP za poeziju za decu, Bronzani Orfej 2001, Zlatni Orfej i Kočićevo pero za 2010. godinu, za pesmu "Tamo vamo" koja je prozvana himnom dijaspore, Književnu nagradu Sime Ćučića za pesništvo za decu i Misaonik za 2011 i 2012. godine dobitnik je književne nagrade Mihailo Ćupović koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.

Član je Udruženja književnika Srbije, Literarnog društva Hesena i predsednik je Udruženja pisaca "Sedmica" iz Frankfurta na Majni. Aktivno učestvuje u svim aktivnostima usmerenim na očuvanje srpskog jezika, kulture i identiteta u rasejanju.

Od 1991. godine živi i radi u Frankfurtu na Majni.

[Angelina]

**

U   Z   B   U   N   A

Ljubiša Simić

                                                                            DRAGA DECO

                                                                            Na poklon vam dajem stihove ove
                                                                            Za osmeh na licu, za lepše snove
                                                                            Da vam detinjstvo bezbrižno bude
                                                                            Od sebe gradite dobre ljude
 
                                                                            Dečice draga, verni drugari,
                                                                            Kažu da je detinjstvo u stvari
                                                                            Najlepše doba, bajka života,
                                                                            Zašto da prođe takva lepota?
          
                                                                            Nek ide vreme, nek godine lete,
                                                                            U srcu večno budite dete.

Ljubiša Simić Uzbuna | Korice i oblikovanje knjige Spomenka Alečković | Newpress | Smederevo 2009

[Angelina]

**
Stihovi za decu Ljubiša Simić
UZBUNA


UZBUNA
 
Iz Afrike novost stiže
Sve što hoda, leti, gmiže
Od Sahare do Angole
I Bocvane tamo dole
Neće lako da se smiri
Panika se svuda širi
Nasta haos, izbi buna
Nestala je lavu kruna.
 
U toj zbrci i gunguli
Dok bananu majmun guli
U Africi u toj suši
Besan lav se naroguši
Pa zaurla iz sveg glasa
Ko stotinu ljutih pasa
Hitno kruna da se nađe,
Nastradaće svi zbog krađe!
 
Prepale se silno zveri
Hijena se podlo ceri
Iskolači žaba oči
Antilopa u vis skoči
Načuljila zebra uši
Žirafa se u nesvest sruši!
Zavijati kojot stade
Sa drveta majmun pade.
 
Slonica se ko prut trese
Strah ne može da podnese

Nosorog niz polje štuče
Baš velika bruka puče
Kakve nigde bilo nije
Noj u pesak glavu krije.
 
Svi istinu dobro znadu
Dok spavaše lav u hladu,
Sanjao je hranu raznu
Tu mu neko krunu maznu.


ŽUTI MRAVI

Pokraj mesta zvano Ploče
Neviđena kavga poče
Izbio je haos pravi
Zaratiše žuti mravi
 
Da odluče to ne mogu
Kako da se mole Bogu
Predlozi se silni množe
Al nikako da se slože
 
Jedni vele da se klanja
Kraj mravinjka nasred panja
Drugi neće ni da čuju
Da se krsti savetuju
 
Trećima je to na duši
Da se lula mira puši
A ostali samo ćute
Dovoljno im što se žute
 
Žuti mravi zaratiše
Svoj mravinjak porušiše
A da shvate to ne mogu
Da se mole istom Bogu!

Ja za Zeland nisam čula
To je neka priča trula
Lud je svako ko se boji
Novi Zeland ne postoji
 
Veliki se problem reši
Sve ovčice to uteši
Vratiše se srećne kući
Svaka pesmu pevajući
 
Ne postoji bolja vuna
Od svrljiškog mekog runa
Tako kažu, tako vele
Iz Svrljiga ovce bele


UDAVAČA LIJA

Brigu brine jedna lija
Svakim danom sve starija
Udaše se mnoge lije
Samo ona jošte nije
 
Dolaziše svakog dana
Prosci mnogi sa svih strana
Pa se lija uobrazi
Poče manu da nalazi
 
Prosio je medved Čeda
Nudio joj saće meda
Nije htela ni da čuje
Da je trapav rekla mu je
 
Zaprosi je neki zeka
Došo beše iz daleka
Njemu lija zapevuši
"Dugački ti zeče uši"
 
Da je ženi i pas htede
On ne valja, kosti jede
Mačak beše mnogo mali
Školska sprema vuku fali
 
U jarca je smešna brada
Ovan joj se ne dopada
Sa proscima šegu tera
Pa ih tako sve otera

Odavno već prosca nema
Sad darove džabe sprema
Ne prosi je niko više
Liju svi zaboraviše


BRIGA IZ SVRLJIGA

Ovih dana u Svrljigu
Ovce brinu tešku brigu
Javili su iz Prokuplja
Zelandska je vuna skuplja
 
Kakva bruka, kakva šteta
Takva vest iz belog sveta
Po Svrljigu da se širi
MI SUMNJAMO U TAJ ŽIRI!
 
Uvreda je ovo teška
Mora da je neka greška
Ne sme da se toleriše
Bela stada poručiše
 
U Svrljigu loše stanje
Saziva se zasedanje
Ovaj problem da se reši
Da se vidi ko pogreši
 
Zasedaju mudre glave
Grešku ovu da isprave
Najmudrija među njima
Devedeset leta ima
 
To je jedna ovca stara
O vratu joj dva čaktara
U uho se sve pretvori
Kada poče da govori


SAVET

Ne uzimaj drogu
Skljokaće te s' nogu
Ko puši cigare
Pluća mu se kvare
U dimu se guši
Svoje zdravlje ruši
Ko alkohol pije
Dug mu život nije
Zato slušaj sine
Jedi vitamine
Bićeš snažan, velik
I zdrav kao čelik

[Angelina]

**

M  A  R  A  T  O  N

Ljubiša Simić

Ljubiša Simić Maraton | Ilustracije  Spomenka Alečković | Newpress | Smederevo 2010

[Angelina]

**
Stihovi za decu Ljubiša Simić
MARATON


MAČE NAOPAČE

Ima jedno malo mače,
mače zvano Naopače.
Zna po blatu da se kalja
i po pesku da se valja.

Krovovima hoda, šeta
i vrapcima gore smeta.
Njegova se mama ljuti,
brižan tata samo ćuti.

Došli čika, tetka, strina,
sastala se sva rodbina,
svi ga redom savetuju,
govore i kritikuju.

Šta govori baka stara
ne da mače ni pet para.
Odjednom se deka javi
pa ispriča neke stvari...

Svi su onda tu priznali
kad su nekad bili mali,
da su isto takvi bili,
samo su zaboravili.


STONOGA

Da l ste čuli za stonogu —
prebila je jednu nogu.
Toliku je digla buku
dva je puža kući vuku.

Silna jeka šumom stoji,
stonoga se grdna boji:
Izgubi li nogu svoju
nisu onda sto na broju!

Kako će je onda zvati?
Koje će joj ime dati?
Da l će biti tad stonoga
kad joj fali jedna noga?

Puževi je ućutkuju,
teše, bodre i smiruju,
a ona se tolko gica —
izginuće obojica!


ŠUMSKI MARATON

Sastaše se jednog dana
ispod gustih šumskih grana
sve trkači, konji rasni,
maratonci prvoklasni:
šest puževa, pet golaća,
sedam — osam zelembaća,
dve kornjače, jedna glista,
žutih mrava došlo trista,
nekoliko vrsta žaba,
čak i jedna bubašvaba.
Na startu se okupiše,
u redove postrojiše.
Kad je svraka zakreštala
bratija je potrčala,
jedno drugo kad prestiže
prašina se silna diže.
Žabe skaču ko kenguri,
kao strela glista juri,
žuti mravi sve su brži,
kornjača se dobro drži,
puževi se ne predaju,
da pobede često znaju.
Tumba, jeka i galama,
od buke se brdo slama,
zelembaći sada vode,
al da vidiš te nezgode:
spotače se bubašvaba
o žilicu jednog graba,
levo — desno zatetura
pa trkače sve pogura.
Velika se zbrka stvori,
bubašvaba sve obori.
Kornjača na leđa pala,
glista sva se ugruvala,
povređeno više mrava,
zelembaću leđa plava,
golać se u glavu tuče,
jedna žaba creva vuče.
Povređena ova masa
zapomaže iz sveg glasa,
pa se trka kraju svede —
ovog puta bez pobede.


LENJI MRAV

U mravinjku vrednih mrava
nešto čudno se dešava.
Danima se već zaseda
zbog kršenja kućnog reda
sve od strane jednog mrava
što izmišlja nova prava
i stalno se pričom vadi:
nije stvoren on da radi!
Nikako mu rad ne godi,
njemu teret samo škodi,
radit neće u životu,
rad utiče na lepotu.
Svi se mravi bune, ljute,
dokle to da trpe, ćute.
Tu sud mora da presudi,
lenjost ovu da osudi.
Sastaše se činovnici,
sudije i porotnici,
po zakonu i po pravu
da presude lenjom mravu.
Celoga se dana muče
kakvu kaznu da odluče?
Odlučiše svi na kraju
Da ga smesta proteraju
pa nek živi dragi Bože,
od lepote, ako može!


RADOZNALI MIŠA

Rukom Miša kosu suče,
pitanja ga neka muče,
pa svog tatu pita Miša:
"Zašto, tata, pada kiša?
Što se noću zvezde roje,
što je nebo plave boje?
Kako morem lađa plovi,
zašto mačka miša lovi?
Gde se noću Sunce krije,
zašto sunđer vodu pije?
Kolko tona ima brdo,
što je gvožđe tako tvrdo?
Šta će zecu duge uši?
Zašto deda lulu puši?
Da l je baka bila mlada
i zašto je seda sada?
Odakle nam mali bata,
odgovori meni tata?"

Tata se po glavi češka,
pitanja su dosta teška.


MOJE ŠKOLSKE GODINE

Prvi razred beše lak,
jer sam bila vredan đak.

Drugi razred beše teži,
više uči, manje leži.

Treći prođe kao šala,
al' se mera za sve znala.

U četvrtom krenu bolje
sa porcijom dobre volje.

Štali se u petom uči?
Pitanje me novo muči.

[Angelina]

**

O LJUBIŠI SIMIĆU


"U svojim pesmama, pesnik Ljubiša Simić uspeo je da dočara i rasvetli sve korene naših suprotnosti i uzroke imigracija iz zavičaja. On je pesnik neobične pesničke naracije i baš zahvaljujući toj pesničkoj osobini, Ljubiša Simić je uspeo da preko poetske reči prikaže svo duhovno i psihičko opterećenje ljudi koji žive i rade u rasejanju. Iz njegovih pesama provejava tuga i nostalgija za rodnim zavičajem, ali i za svojim korenima iz kojih pesnik potiče, kao i cena koja se na duhovnom planu mora platiti za odlazak iz svog zavičaja i boravak u rasejanju. Sve to u pesmama Ljubiše Simića zvuči kao bolna istina o ljudima koji su glavom i telom u tuđini a srcem i dušom u svom zavičaju, u svojoj zemlji, ili kako to pesnik reče:

'Blago onima što nisu ovamo
no su samo tamo
Jer mi smo ovamo
ni vamo ni tamo...'
 
Ljubiša Simić zaista poseduje veliki pesnički dar. Ezopovskim jezikom na briljantan način u svojim pesmama izlaže uzroke i posledice koje su dovele do napuštanja rodne grude i odlaska u tuđinu, kao i cenu koju plaćaju svi što su daleko od svojih milih i dragih i od svog rodnog zavičaja."

Sazvežja zbornik književnih radova članova SAJKOR-a iz otadžbine i rasejanja | Beograd, 2000. godine


* * *

[Angelina]

 **
 Stihovi Ljubiša Simić
 HIMNA DIJASPORE


 TAMO I OVAMO
 
 Zbog onoga tamo
 došli smo ovamo.
 Oni što su tamo
 isto bi ovamo.
 Znaju oni tamo,
 bolje je ovamo.
 Jeste lepo tamo,
 lepše no ovamo,
 ali nema tamo
 šta ima ovamo.
 Ne može se tamo
 isto što i 'vamo.
 Mi bi rađe tamo
 no da smo ovamo,
 jer naše je tamo
 a tuđe ovamo.
 Ovi bi ovamo
 hteli da smo tamo.
 Briga njih ovamo
 kako nam je tamo.
 Trpimo ovamo,
 što ne bismo tamo.
 Tako je ovamo.
 Oni misle tamo,
 blago namah vamo,
 kada nismo tamo.
 Svi hoće ovamo.
 Niko ne bi tamo.
 Kad bi svi ovamo,
 ko bi onda tamo?
 Ko nas posla 'vamo,
 ostao bi tamo
 jer ne sme ovamo.
 A njemu je tamo
 bolje no ovamo,
 pa onima tamo
 neda više vamo.
 Trebaju mu tamo.
 Šta će svi ovamo?
 Neko mora tamo.
 Dosta nas je 'vamo.
 Tako tije tamo.
 Plačemo ovamo
 za onima tamo.
 Al' suze su 'vamo
 krupnije no tamo.
 Mi smo sada 'vamo
 nada onim tamo.
 Svako ko je 'vamo
 ima nekog tamo,
 pa čas je ovamo,
 pa odlazi tamo,
 muči se ovamo
 da pomogne tamo.
 Glavom je ovamo
 a srcem je tamo.
 Sve bi dao 'vamo
 da je bolje tamo
 i čeka ovamo
 kad će bolje tamo,
 da napusti 'vamo
 da se skrasi tamo.
 Hladno je ovamo.
 Nije kao tamo,
 jer sunce ovamo
 ne greje ko tamo
 izblediš ovamo.
 Stran im dođeš tamo,
 Ko što si i 'vamo.
 Blago onim' tamo
 što nisu ovamo,
 no su samo tamo
 jer mi smo ovamo
 ni 'vamo ni tamo.

 Sazvežja zbornik književnih radova članova SAJKOR-a iz otadžbine i rasejanja | Beograd, 2000. godine

[Angelina]

**
Stihovi Ljubiša Simić


DA JE BILO
 
Da je bilo — kad je bilo,
to što onda nije bilo
i da ono nije bilo
još pre toga što je bilo
ne bi tada ono bilo
posle toga što je bilo.
E, onda je svašta bilo
zbog onoga što je bilo
i zbog čega nije bilo
ono čega nije bilo.
To je onda strašno bilo
kada ono nije bilo.
Svakome je krivo bilo
što je ono drugo bilo,
jer da ono nije bilo,
divota bi onda bilo.
Mnogo bolje sve bi bilo.
Kog je vraga ovo bilo?
Da je samo ono bilo,
ovog jada ne bi bilo.
Čudimo se šta je bilo
i zašto je tako bilo
i što ono nije bilo
što trebaše da je bilo.
Dok je onom prvom bilo,
dal' bi bilo il' ne bilo,
ovo drugo već je bilo.
Nikom nije jasno bilo
tog momenta šta je bilo.
Kada nam je jasno bilo,
već je onda dockan bilo.
Ono posle što je bilo,
isto ko da nije bilo.
Na broju je samo bilo.
Bolje i da nije bilo,
kad je kasno za sve bilo
i džaba mu što je bilo
jer je bilo štaje bilo.
A svi znamo šta je bilo.
Nikad više ga ne bilo,
i zemlji je teško bilo
od onoga šta je bilo.
A ne znamo šta je bilo.
Znamo, eto, da je bilo.
Nekima je milo bilo
što je, eto, tako bilo.
Jer da nije tako bilo,
drukčije bi njima bilo.
Nekima je zadnje bilo.
Nije malo takvih bilo.
Neki kažu, nek je bilo.
Svejedno im šta je bilo.
Važno da je nešto bilo.
Od ovoga što je bilo
nikad gore nije bilo.
To do tada nije bilo.
Nekada je bolje bilo.
Gde bi onda tako bilo?
 
Tad je drugo vreme bilo.
Sve po planu tad je bilo.
Cile-mile nije bilo
i reda je nekog bilo.
Ovaca je više bilo,
vukova je manje bilo
i naše je, naše bilo.
Bolje nam je svima bilo.
Sve je mirno, tiho bilo,
novosti je ređe bilo.
Al' to tako što je bilo,
dosadno je nekom bilo,
pa uzviknu: "Da je bilo...!"
svi pitaše: "Šta bi bilo?"
Možda bi nam bolje bilo.
Tu je onda zbrke bilo,
diskusije tad je bilo
ko što nikad nije bilo.
Ovo bi nam bolje bilo.
Ono bi nam bolje bilo.
Kad bi ovo tako bilo,
tad bi ono bolje bilo.
Onako bi dobro bilo,
tako bi još bolje bilo.
Zbog čega je ovo bilo?
A kome je do tog' bilo?
Zašto ono nije bilo?
Što je sada ovo bilo?
Zbog koga je ono bilo?

Čije je to maslo bilo!
Tu mu mesto nije bilo!
Pravilno bi tako bilo.
Šta bi sve po tvome bilo,
dosta mi je tebe bilo!
Ti to meni, sram te bilo?
Dogovora nije bilo.
Sve je gore, gore bilo,
kavgi kraja nije bilo.
Zbog tebe je ovo bilo!
Zbog tebe je ono bilo!
Da ti mene nije bilo,
kada ti je nužno bilo
danas tebe ne bi bilo!
Da l' mi vajde tvoje bilo?
Nit će biti, nit je bilo.
E, da nije — šta je bilo
sad bi tebi "Jao!" bilo.
"Odi, 'odi, šta je bilo
i meni bi pravo bilo
da te zviznem ma gde bilo!
Kuku-lele, tad je bilo.
Makljanje je pravo bilo,
tu milosti nije bilo.
Udri, mlati koga bilo
da obratno ne bi bilo.
Prestati je teško bilo.
Nikom dosta nije bilo.
Ko zna šta bi još sve bilo
da onoga nije bilo.
Kad je onda ono bilo,
nama milo nije bilo,
jer je njima bolje bilo.
Da je nama tada bilo
ono što je njima bilo,
gde bi nama kraja bilo.
Da je njima onda bilo
ono što je nama bilo
od njih ništa ne bi bilo.
A zbog njih je sve to bilo,
jer kod njih je ono bilo
što je nekad naše bilo.
To njihovo nije bilo.
Oni kažu da je bilo.
Jeste bilo, nije bilo,
nama je po glavi bilo.
Posle toga šta je bilo,
žalosno je, vala, bilo.
Svoje nam je tuđe bilo
ko da naše nije bilo.
Njihovo je samo bilo
da ga uzmu kako bilo
pa da naše ne bi bilo.
Oteše ga — jad ih bilo!
Mnogo ih je više bilo.
Na njinoj je strani bilo
ono što je onda bilo.
O, da nas je više bilo,
ništa bolje ne bi bilo.
 
Prevare je neke bilo,
(u nas para nije bilo).
A uvek je tako bilo,
kada nam je teško bilo
nigde nikog nije bilo.
Obećanja tad je bilo,
kad potrebno bude bilo:
pomoć stiže gde god bilo.
Kad je onda ono bilo,
obećanog nije bilo.
Kad videsmo šta je bilo,
dosta nam je svega bilo,
beži samo kuda bilo,
sramota nas nije bilo.
Svud je onda bolje bilo.
Radili smo ma šta bilo.

Sazvežja zbornik književnih radova članova SAJKOR-a iz otadžbine i rasejanja | Beograd, 2000. godine

[Angelina]

**
Stihovi Ljubiša Simić


JA ZNAM
 
Ja znam da ti znaš
ono što niko ne zna
a svako bi hteo da zna
jer se o tome ništa ne zna.
 
Niko ne zna
da ti to znaš
jedino ja znam
šta ti znaš.

Ali ti ne znaš
da ja to znam
neću ti reći odakle to znam
to ne mora da znaš.
 
Znaj samo da je znam
ono što ti znaš
da nisi jedini koji zna
ono o čemu se ništa ne zna.


KURTA I MURTA
 
Jaše konja Kurta
za njim ide Murta,
al' Murti ne paše
stalno Kurta jaše.
 
Neće Kurta dole
da ga noge bole,
pritego dizgine
za Murtu ne brine.
 
Dok to tako traje
kljuse posustaje,
niko ga ne hrani
nit ga vodom kani.
 
Odluči da stane
malo da predane,
kad Murta uzjaha
a Kurta ne sjaha.
Došlo takvo doba
pa sad Jašu oba.


LESKOVAČKA TRPEZA
 
Za Leskvoac
mnogi znaju
po roštilj ga
svi poznaju,
al' na naše
bre trpeze
ima još i
drugo meze.
Za apetit
ponajviše
paprika se
mezetiše,
al' lučena
slatka žuta.
Pa kisele
krastavice,
raznorazne
salatice
srpska, šopska
sve šarene,
onda može
da se krene
uz pijenje
polagačke
sa jedenje.
Tu je pasulj
sas rebarci,
slaninica,
meso, čvarci,
đuveč, sarma
i pečenje pa
pogača i sirenje.
Kao duša
lepinjice
s' kajmak ljute
pljeskavice
kobasice
i ražnjići
i golemi
ćavapčići.
Leskovačka
mućkalica
i dimljena
vešalica.
Prpeć s'jajca,
gibanica,
zeljanica,
tiganjice
i đevreci,
meke kifle
i bureci,
raznorazne
poslastice
krofne, torte,
orasnice,
medenjaci
poveliki
i još drugi
kolačiki.


BIFE KOD MILE
 
Ima jedno bife malo
baš na Široku čaršiju
tam si idem svako veče
sas prvoga mi komšiju.
 
Tuj dolaziv samo stare
leskovačke meraklije
da razgaliv svoju dušu
kao kad si bev delije.
 
Dok si gajde svirku sviri
i pol'k se vino pije
ja na društvo si govorim
Naša mladost kude li je?
 
Kako prođe neprimetno,
lice nam se izboralo
al' u grudi jošte uvek
srce mlado nam ostalo.
 
Kao prvo zimsko inje
kosa nam je obelela
ali naša duša mori
karasevdah još bi htela.

T'g si moj komšija Trajče
na gajdaša s'ruku manu
pa naruči onuj našu
od Stojana i Ljiljanu.
 
Dok nam gajde tako sviri
gazda Mile vino toči
kao nekad pune sreće
sjajiv naše suzne oči.
 
Tuj si je kod gazda Mile
u toj njegovo bife malo
za nas stare meraklije
već odavno vreme stalo.

Udruženje pisaca Srbije Putevi nade i sna zbornik radova Beograd 2001.

[Angelina]

*

DVA JEZIKA JEDNA DUŠA

U nemačkom gradu Hilden uručene tradicionalne nagrade "Kočićevo pero". U jakoj konkurenciji ovogodišnje priznanje pripalo Ljubiši Simiću za dečju knjigu "Maraton" i autoru romana "I ovde i tamo" Radetu Adamoviću

Jugoslovensko-nemačko kulturno umetničko društvo "Hilden", u saradnji sa Referatom za kulturu grada Hildena i Zadužbinom "Petar Kočić", a pod pokroviteljstvom gradonačelnika Hildena Horsta Tileta, priredio je književno veče na kojem su dodeljene književne nagrade "Kočićevo pero".

Posle pozdravnih govora gospođe Monika Doer, šef Referata za kulturu grada Hildena, zamenika gradonačelnika gospodina Rudolfa Jozefa i generalnog konzula Srbije u Diseldorfu Vlade Ljubojevića, direktor Zadužbine "Petar Kočić" proglasio je dobitnike ovogodišnje književne nagrade.

To priznanje je pripalo Ljubiši Simiću iz Frankfurta za dvojezičnu dečju knjigu "Maraton" i autoru romana "I ovde i tamo" Radetu Adamoviću iz Pariza.

— Slikovnica "Maraton" Ljubiše Simića okrenuta je svetu i svesti deteta predškolskog uzrasta — rekao je književnik Nikola Vukolić, ocenjujući nagrađeno delo. Dvojezičnim tekstom na srpskom i nemačkom jeziku, obogaćenim duhovitim ilustracijama, pesnik se obratio malom svetu još jedinstvenom u svojoj detinjskoj nevinosti i dobroti, nepodeljenom nacionalnim, religijskim, klasnim ideološkim i kakvim sve drugim razlikama kojim robuju odrasli u jednom duboko podeljenom svetu.

Junaci Simićeve pevanije su uglavnom životinje. Pred radoznale oči mališana autor izvodi čitav jedan zoološki vrt: mačke, pse, miševe, domaću perad, ptice, zečeve, kornjače, žabe, puževe, leptire, stonoge... Sve ih dovodi u malo iskošene situacije u kojima oni, sticajem okolnosti, nastupaju u drugačijoj ulozi od one koja se u našoj svesti automatski vezuje za njihovo pojavljivanje.

Zec je hrabar, poslovično vredni mrav se užasava bilo kakvog posla, jer "rad utiče na lepotu", spori puž odluči da krene na daleki put da bi se oženio izabranicom svoga srca, ali ga u njegovoj sporosti pretekne vreme, pa on odustaje od svog ludog mladalačkog nauma:

"Na kraju se onda zbilo
puža vreme pregazilo
Ostario putujući
ne dovede mladu kući"

Vrlo je duhovita i pesma "Šumski maraton" u kojoj sitan šumski svet organizuje najdužu atletsku trku. Među učesnicima takmičenja nalaze se i oni koji, zaista, ne mogu pobediti, ali uzimaju učešća u kolektivnoj akciji rukovođeni olimpijskim načelom da je važno učestvovati. Međutim, najbolje namere sudionika bivaju osujećene jednim nepredviđenim, banalnim događajem sa neželjenim ishodom. Željna da osvoji čelnu poziciju bubašvaba se spotače "o žilicu jednog graba", što izaziva opštu pometnju, višestruki lančani sudar i opštu diskvalifikaciju.

Ljubiša Simić zna da peva i ima veliko dečje srce. Njegove pesme su, kako bi rekao Dušan Radović, zdrave, vedre, nasmejane, ispunjene energijama igre i beskrajne dečje radoznalosti. RADE ADAMOVIĆ: "ON I JA", (Grafid, Banja Luka 2009)

Na stranicama Adamovićevog dela pojavljuje se stotinak likova, komšija, kumova, bližih i daljih rođaka i najbliže rodbine. Naravno, najviše prostora zauzima intimna ispoved dečaka Rade, samog pisca, koji iz višedecenijske perspektive na pragu starosti ponovo prolazi stazama svog bosonogog detinjstva i stvari sagledava drugim očima, očima zrelosti.

Evropske novosti | 06. oktobar 2010. | Večernje novosti

[Angelina]

*

HRVATI UZELI HIMNU SRPSKE DIJASPORE

Hrvatska emigracija uzela himnu Srba iz rasejanja "Tamo, vamo", koja je samo "okićena" šahovnicom i stavljena pod naslov "Bog i Hrvati" — tvrdi Ljubiša Simić

Da je život Srba u Nemačkoj pun iznenađenje najbolje svedoči primer srpskog pesnika Ljubiše Simića, koji se i posle 11 godina bori sa falsifikatorima njegovih stihova. Kada otvori internet Simić ima priliku da vidi svoju pesmu "Tamo, 'vamo", koja je postala himna srpske dijaspore, kako se nalazi na hrvatskim elektronskim stanicama kao svečana pesma hrvatske emigracije.

■ Moja pesma se nalazi na sajtu "Celebera", a i na sajtu zagrebačkog magazina "Dop". Preuzimaju je i drugi hrvatski sajtovi njihovih udruženja i klubova u svetu i potpisuju kao himnu svih Hrvata. Ta moja i prisvojena svečana pesma hrvatske emigracija "Tamo, vamo" je "okićena" šahovnicom, Isusom Hristom i stavljena pod naslov — "Bog i Hrvati" — ogorčen je Ljubiša Simić.

"Tamo 'vamo" nije nacionalna pesma, nego je, kaže Simić, posvećena svim ljudima koji žive van domovine, bez obzira da li su Hrvati, Srbi, Bosanci. Nastala je pre 11 godina dok je putujući kroz Nemačku u automobilu spevao stihove o "Srbima tamo i Srbima ovamo", o našim ljudima u tuđini i našem narodu u otadžbini.

■ Držeći u jednoj ruci volan, a u drugoj olovku, grozničavo sam zapisivao prve stihove nove pesme jer sam se bojao da mi ideja ne pobegne. Bilo je to u proleće 2000. godine. Pesmu "Tamo 'vamo" objavio sam u svojoj prvoj knjizi pesama 2001. godine u izdanju kuće "Inorog" iz Bora — priča Ljubiša Simić.

Udruženje pisaca "Sedmica" iz Frankfurta dodelilo je 2001. godine Ljubiši Simiću nagradu "Bronzani Orfej" za knjigu "Tamo 'vamo". Ljubiša je autor i dve knjige za decu "Mače Naopače" i "Harambaša svraka", a u pripremi je četvrta knjiga "Šaljiva leskovačka proza" na njegovom rodnom leskovačkom narečju. Simić je rođen 1970. godine u Tularu kod Medveđe, Srbija. Od 1991. živi u Frankfurtu na Majni. Objavio je četiri zbirke pesama: Tamo vamo, Mače Naopače, Uzbuna i dvojezičnu knjigu (na srpskom i nemačkom) Maraton.

Dobitnik je više književnih nagrada za svoja književna ostvarenja: Prva nagrada za poeziju za decu 2001, 2003, i 2006. godine na Majskom književnom konkursu pisaca iz dijaspore. Zlatna lira 2005. Zlatni Orfej i Kočićevo pero za 2010. godinu. Član je Udruženja književnika Srbije, Literarnog društva Hesena (Nemačka) i predsednik Udruženja pisaca "Sedmica" iz Frankfurta na Majni. Aktivno učestvuje u svim aktivnostima usmerenim na očuvanju srpskog jezika, kulture i identiteta u rasejanju.

■ I Bošnjaci su kasnije preuzeli moju pesmu kao svoju emigrantsku himnu, samo bez šahovnice i ostalih "ukrasa", bez potpisa, ali sa komentarima Muje i Hase. Bilo mi je u početku smešno, a potom sam opet bio ogorčen. Poručio sam i Hrvatima i Bošnjacima da ne prisvajaju moju pesmu, da je potpišu i skinu sa nje hrvatsku šahovnicu — kaže na kraju Ljubiša Simić.

M. L. | 17.03.2011. | Večernje novosti

[Angelina]

*

U ZAVIČAJ SAMO NA ODMOR

Naši ljudi s kojima smo razgovarali u Hanoveru sa odmora su se vratili uglavnom razočarani i ogorčeni. Naši sagovornici, bez obzira na to da li su iz Srbije ili Republike Srpske, pad morala, korupciju, bespoštednu trku za novcem i borbu za goli opstanak doživljavaju teško kad su u otadžbini.

ŠIPTARI SA DVE OTADŽBINE

Od Leskovca, 60 kilometara prema Kosmetu, nalazi se Sijarinska Banja, opština Medveđa.

U ovoj Banji u hotelu Gejzer je radila i zaradila penziju moja majka. Ona jos uvek tamo živi — priča Ljubiša Simić iz Frankfurta. — Nacionalni sastav stanovništva u Medveđi i Sijarinskoj Banji je mešovit. Većinu čine Srbi, Šiptari i Romi.

Posle NATO bombardovanja Srbije 1999. i proterivanja Srba s Kosmeta, Šiptari iz Medveđe, Sijarinske Banje i okolnih sela otišli su mahom u Prištinu, ali i ostale kosmetske gradove i uselili se u kuće i stanove proteranih Srba. Šiptarske kuće u Sijarinskoj Banji i Medveđi stoje netaknute.

Oni tu redovno dolaze, obilaze svoje kuće na očigled velikog broja proteranih Srba iz Knina iz Hrvatske, Bosne i Kosmeta koji još uvek borave u prinudnom smeštaju s nerešenim stambenim pitanjem na teritoriji opštine Medveđa.

Razgovarao sam sa jednom Šiptarkom iz Sijarinske Banje, Zetonja Pajazitović se nekada prezivala, a sada Pajaziti, inače rođena sestra narodnog heroja Zejnela Ajdinovića, radila je sa mojom majkom deleći i zlo i dobro. Sa Zetonjinim sinom Azizom sam odrastao i uvek smo bili dobri drugari.

Sreo sam Zetonju u Sijarinskoj Banji, ona ima stan u zgradi gde stanuje i moja majka, ali je sa svojim sinom Azizom otišla u Prištinu 1999. kao svi Šiptari iz ovog regiona. Pitao sam je gde žive u Pristini? "Uselili smo se u jednu srpsku kucu" — odgovorila je kao da je to najnormalnije na svetu.

U selu Lece, opština Medveđa, gde nema Šiptara, posetio sam rođake. U dvorište dolaze četiri Šiptara, nazivaju dobar dan i pitaju da li ima nešto za prodaju. Moj rođak pita šta bi to oni da kupe. "Sve što imaš" — odgovara jedan Šiptar smešeći se. Moj rođak kaže: "Prodajem jedino jaganjce i jednog ovna."

Šiptari odmah pristaju, broje evre i teraju stado ovaca u samoproklamovanu republiku Kosovo bez problema dok sa graničnih prelaza Jarinje i Brnjak vraćaju kamione s hranom i namirnicama namenjene Srbima sa severa Kosmeta.
 
E. V. | 22.08.2011. | Vesti online

[Angelina]

*

LUKA ZA PISCE U RASEJANJU

Sa Ljubišom Simićem, pesnikom i predsednikom Udruženja pisaca "Sedmica", sekcije UKS u Frankfurtu na Majni

■ Veliko uporište nalazimo u radu sa mladima. Kroz naše aktivnosti pokušavamo da otrgnemo podmladak od asimilacije ili da taj proces koliko je to moguće usporimo — kaže Simić [...]

Simić govori za "Jedinstvo" o nekim pitanjima vezanim za pisce u dijaspori i saradnji sa Društvom književnika Kosova i Metohije čiji je počasni član.

Kako ste i zbog čega odlučili da napustite zavičaj i potražite bolji život u inostranstvu (Frankfurtu na Majni)?

■ Došao sam kao student početkom devedesetih godina kod tetke u Frankfurtu, na kratko, a onda se razbuktao rat u bivšoj Jugoslaviji i tako sam odlučio da ostanem na Zapadu i svojim radom ostvarim egzistenciju i lepše snove...

Kako izgleda biti Srbin u dijaspori?

■ Teško je biti Srbin u Srbiji a kamo li u dijaspori.

Sa kakvim se problemima suočavate u borbi za očuvanje srpskog jezika i srpske ćirilice, delujući posredstvom Udruženja pisaca "Sedmica" čiji ste predsednik?

■ Udruženje pisaca "Sedmica" je jedna mala oaza srpske pisane reči i sigurna luka za sve pisce u rasejanju koji stvaraju na maternjem jeziku. "Sedmica" je jedna od najživljih književnih asocijacija van matice posvećena očuvanju srpskog jezika, ćirilice, identiteta, kulture a posebno literature. Veliko uporište nalazimo u radu sa mladima. Naš najveći problem je asimilacija. Kroz naše aktivnosti pokušavamo da otrgnemo podmladak od asimilacije ili da taj proces koliko je to moguće usporimo.

Kakvu saradnju ostvarujete sa Književnim društvom Kosova i Metohije?

■ Sa Književnim društvom Kosova i Metohije imamo veoma plodnu saradnju koja traje skoro čitavu deceniju. Mnogi naši članovi su i članovi KD KiM i obratno. Realizujemo zajedničke projekte, posećujemo književne manifestacije u Mitrovici i drugim mestima na Kosovu i Metohiji, a takođe pozivamo pisce Kosova i Metohije na naše tradicionalne književne susrete u Frankfurtu. Ta saradnja može samo da se nastavi, produbi i već imamo odlične ideje i planove za sledeću godinu.

Koje su najznačajnije godišnje manifestacije frankfurtskog Udruženja pisaca "Sedmica" i na kojim od njih učestvuju i pisci sa Kosova i Metohije?

■ To su tradicionalni Majski i Oktobarski susreti pisaca dijaspore i učešće na Sajmu knjiga u Frankfurt, najvećem sajmu knjiga na svetu.

U čemu Vam sve pomaže članstvo u PEN centru za nemačko govorno području?

■ Saradnja sa PEN centrom za nemačko govorno područje, čiji sam član već nekoliko godina, je takođe na zavidnom nivou. PEN centar organizuje svake godine susrete pisaca u nekom nemačkom gradu, ali tamo poziva samo svoje članove i čitanja su na nemačkom jezku. Naši pisci koji pišu samo na maternjem jeziku ne mogu učestvovati na takvim književnim skupovima, zato mi prevodimo literaturu sa srpskog na nemački jezik i obratno i organizujemo zajedničke dvojezične književne večeri na srpskom i nemačkom jeziku.

Vaša poezija je često puna humora i ironije. Kako to ide jedno sa drugim?

■ Ljudi se veoma retko smeju, sve je više napetosti, brige i tuge u svetu. Humor je veoma bitan, smeh je zdrav za čoveka i okolinu, širi pozitivnu energiju. Zato ja darujem čitaocima pesme i priče u kojima dominira humor. Ironiju koristim kada želim da ukažem i skrenem pažnju na neke anomalije u društvu.

Gosti udruženja pisaca "Sedmica" su često i pisci drugih nacionalnosti sa prostora bivše Jugoslavije. Koje su to nacionalnosti, najčešće, i šta vas spaja osim lepe reči?

■ Česti gosti naših književnih priredbi su i pisci svih nekadašnjih republika a sada država bivše Jugoslavije, od Vardara pa do Triglava. Umetnost i kultura ne poznaju granice, pogotovo ako se iskazuju na istom jeziku bez obzira kako se taj jezik danas iz političkih razloga negde zove. Lingvisti znaju da je to jedan te isti jezik i da se uvek zvao srpski.

Kako gledate na rastući problem migracija u svetu, Srbiji i Nemačkoj?

■ Danas mirno posmatramo islamizaciju Evrope. Sutra ćemo plakati zbog toga. Francusku i Nemačku čeka sudbina Kosova i Metohije. Ne želim zlo nikome, a najmanje sebi, ali vreme će pokazati šta nam budućnost donosi.

A na problem izraženog terorizma?

■ Terorizam je velika varka. To je delo SAD-a, da se što više pometnje unese u narod, da svi žive u velikom strahu a Amerika onda može pod izgovorom borbe protiv terorizma da radi šta hoće svuda u svetu.

Nostalgija za zavičajem i rodnom grudom iz Vašeg ugla?

■ Mi smo ovamo ni vamo ni tamo.

Kako su Vam i kada Hrvati "oteli" pesmu "Tamo vamo" (himnu dijaspore) i plasirali je pod naslovom "Bog i Hrvati"?

■ O tome su pisale novine u Hrvatskoj, Srbiji, BiH, Crnoj Gori... Bilo je to čini mi se 2007. pa 2010. godine, i do dana današnjeg je ta moja pesma koja je prozvana Himnom dijaspore aktuelna i njena popularnost ne jenjava. Drago mi je što je tako, što se svi otimaju oko moje pesme, jer je to najveća nagrada za jednog autora da mu pesma postane narodna.

Slavica Đukić | Jedinstvo