Zoran Bognar (1965)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Bognar (1965)  (Pročitano 13404 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 31, 2012, 04:11:07 pm »

*




ZORAN BOGNAR
(Vukovar, 30.01.1965)

Zoran Bognar, pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru. Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, mađarski, nemački, švedski, slovenački, makedonski, španski, turski, jermenski, grčki, holandski, friski, poljski, rumunski, arapski i bugarski jezik.

O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002).

Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo "Pečat varoši sremskokarlovačke" (1993), "Matićev šal" (1994), "Stevan Pešić" (1994), "Blažo Šćepanović" (1996), "Rade Drainac" (1999), "Isidora Sekulić" (1999), "Srboljub Mitić"(2000), "Milutin Uskoković" (2003), "Slobodan Džunić" (2006), "Milan Bogdanović" (2009), "Dimitrije Mitrinović" (2010), Visoko specijalno priznanje Akademije "Ivo Andrić" (2010); tri internacionalne nagrade: "Vannelli" (Italija, 1997), "Mediterranean Lion" (Montenegro, 1998) i "Hubert Burda" (Nemačka, 1999); kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogih drugih.

Živi i radi u Beogradu kao profesionalni književnik. Predsjednik je Fonda "Ars Longa" za očuvanje lepih umetnosti.


KNJIGE POEZIJE:
 
Blues za šahovsku tablu, Književna omladina Hrvatske, Vukovar, 1986.
Zemljagospodari PODzemljom, Big-Ben, Sarajevo, 1987.
Psiho-striptiz, Panpublik, Beograd, 1988.
Isus još uvek veruje YUdi, Koneks, Beograd, 1990.
Trgovci bioritma, Big-Ben, Sarajevo, 1990.
Ludilo Floyda Bertholda, Koneks, Beograd, 1991.
Miris plastičnog cveća, Koneks, Beograd, 1992. (drugo izdanje: Koneks, Beograd, 1993.)
Ako se mrtvi jednog dana vrate, Bagdala, Kruševac, 1993. (drugo izdanje: Ex ponto, Beograd, 1994.)
Južna strana istoka, (haiku poezija), Svetovi, Novi Sad, 1993.
Anonimna besmrtnost, Rad, Beograd, 1994. (drugo izdanje: Sfairos i Večernje novosti, Beograd, 1995).
Novi potop, Draganić, Beograd, 1996. (drugo izdanje: Ars Longa, Beograd, 1997; treće izdanje: Arte fact, Beograd, 1997).
Novi Nojev kovčeg, Prosveta, Beograd,1997.
Novi čovek, Prosveta, Beograd, 1999.
Elizejska trilogija, poetska trilogija, Prosveta, Beograd, 2000.
Albedo, Dereta, Beograd, 2002.
Aura, Dereta, Beograd, 2003.
Alhemija, Dereta, Beograd, 2005.
Sazvežđa ispod kože, Zalihica, Sarajevo, BiH, 2007.
Albedo, Aura, Ahemija, poetska trilogija, Balkanski književni glasnik, Beograd, 2009.
Lavirint kruga, Izabrane i nove pesme, IP "Book", Beograd, 2010.
Vukovarske elegije, Balkanski književni glasnik, Beograd, 2011.

ROMANI:

Noć praznih ruku, Panpublik, Beograd,1989. (drugo izdanje: Koneks, Beograd, 1993.)
Budno stanje sna, Naučna knjiga, Beograd, 1993.

KNJIGE ESEJA:

Fotografije glasova, Bagdala, Kruševac, 1997.
Ejdetske slike, Matica srpska, Novi Sad, 1998.
Fotografije glasova II, KUK, Kikinda i Prometej, Novi Sad, 2002.


Više na zvaničnoj internet prezentaciji Zorana Bognara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 31, 2012, 04:33:52 pm »

*




ZORAN BOGNAR

Kažem:
moja religija je
zapunjujuća jasnoća neizgovorenih reči;
moj patrijarh je
volšebni prestupnik, nomad beskraja;
albedo je moja crkva —
uzvišena molitva sazvežđa ispod kože;
aura je moja ikona —
peludni otisak zapisa iz vetra;
alhemija je moj krst
na kojem se svakodnevno razapinjem
u lavirintu kruga
i istovremeno pretvaram u zlatni prah...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Mart 31, 2012, 04:41:55 pm »

*
Stihovi Zoran Bognar


NEODOLJIVI MIRIS SMRTI

Neodoljivi miris smrti
jasno stavlja na videlo ogromni jaz
između sveta izobilja
i sveta u kome nema ničeg
svakodnevnijeg
od svakodnevnog umiranja.
Neodoljivi miris smrti,
poput vučjih očiju iz tame,
ćuti i vreba
čekajući svojih pet minuta
kad će konačno postati gospodar
gluvog
doba.
Neodoljivi miris smrti
uvlači mi se u sluzave nozdrve
i poklonivši mi nebeski relaks
uzima me u naručje svoje.
Neodoljivi miris smrti,
taj božji dar nama grešnicima,
jedina je stvar koja stoji na putu
između života i udobnog groba


Slavonski Brod, 1985.


NOĆ AVETINJSKE VOLJE

Na toj zemlji oduvek su živeli Ljudi čistog
Srca. Grad je vekovima bezbrižno spavao ispod
otvorenih prozora. Nije bilo sirena paranoje.
Nije bilo uzbune spoznaje. Ničeg sem
uobičajenog sudaranja zaslepljenih oblaka
sa ponosnim dimnjacima. Ali, jedne večeri,
čini mi se da je baš bila Noć Avetinjske Volje,
veliki snopovi žarke svetlosti prešli su preko
zidova nevinih soba. Bilo je već kasno
da bi se prozori zatvorili. Grad je doživeo
sudbinu izgubljenog jagnjeta pred hordom
razjarenih vukova. Ulicama su odjekivali
snažni koraci. Oni su stigli... Svetlost baklji, poput
plamenih jezika, bacala je njihove senke
na beli zid u dnu sobe. Ulazili su kroz prozore
jedan po jedan. Lica su im bila različita,
slabo vidljiva u senci, ali kod svih se primećivala
velika mržnja i strah. Oni nisu postavljali
nikakva pitanja. Kao smrtonosni
insekti rušili su i palili sve pred sobom:
majke, očeve, braću, sestre, prijatelje, kuće,
fabrike, škole, biblioteke... Oni su zapalili i
Bibliju i Kuran i Talmud... Oni nisu nikog
poštedeli. Spalili su i Sokrata i Isusa i Budu.
O Bože, kad bi mi još samo jednom mogao
pokloniti snagu njihovih glavnih junaka da
vratim gradu žamor ulice u napukle vene, da
vratim prijateljima izgubljeni dah i duh, da
vratim očeve dečijih osmeha i majke nežnih
uspavanki, da vratim braću neiscrpnih izvora i
sestre toplih postelja, da vratim jevanđelja i
psalme na stranice večnosti, da probudim
Novog Patrijarha Dobre Volje, da zaustavim
kolone mrtvih i pokažem im kako da meditiraju
na svojim uskrsnućima, da vratim u kuće
Lazarevo srce, da vratim gusti dim u ponosne
dimnjake, da vratim spaljene stihove
na Nove stranice istorije... O Bože, kad bi
još samo jednom... Na toj zemlji oduvek su živeli
Ljudi čistog Srca. Grad je vekovima bezbrižno
spavao ispod otvorenih prozora. Nije bilo
sirene paranoje. Nije bilo uzbune spoznaje.
Ničeg sem uobičajenog sudaranja zaslepljenih oblaka
sa ponosnim dimnjacima. Ali, jedne večeri, čini mi se
da je bila Noć Avetinjske Volje, veliki snopovi
žarke svetlosti prešli su preko zidova nevinih soba,
ali, već je bilo kasno da bi se prozori zatvorili...


Beograd, 1992.


NAD NAMA LEBDI
ELEKTRONSKA SENKA

Više je nego izvesno:
umesto oreola i harizme
nad nama lebdi elektronska senka.
Naši životi, naši zapisi iz vetra,
 pohranjeni su
u virtuelnu memoriju,
u akribijske čipove,
u kodove hladnog lavirinta.
Kompjuter,
to kontrolno oko Velikog Brata,
postao je
i naš svedok i naš sudija,
naša sudbina, prokletstvo i kletva.
Svi smo astrološki (re)produkovani
i poput laži bez posledice
živimo život bez aure


Beograd, 6.4.2003.


LAVIRINT KRUGA IV

Jedni kažu:
ako preskočiš početak,
preskočićeš i kraj...
Drugi kažu:
ne postoji ni početak ni kraj;
odnosno:
svaki kraj
samo je novi početak...
Ajmo onda,
bestelesno i bezbrižno,
u lavirint kruga,
u krug.


Beograd, 2002.

Stihovi preuzeti sa zvanične internet prezentacije Zorana Bognara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Mart 31, 2012, 05:22:48 pm »

*
Stihovi Zoran Bognar


I

OTAC, TVORAC — SVEDRŽITELJ

Ponovo ćutanje. Niko ne odgovara.
Svi osluškuju zvukove introvertnog,
sasvim slične iskonskoj tmini. Ako
sam dobro razumeo, svi očekuju
da moj odgovor bude odjek onoga
što oni misle. Nebo koje je sad
bilo prozračno, kao na velikim
visinama, postalo je pusta misao,
voćnjak s nepresušnim uskrsnućima
koji osvetljava ista strepnja kao
jedno te isto sunce. Eto, postoje
ljudi koji ne veruju da duša rođena
na nebu može da se raspukne na
dva dela i da se, nošena ka
magnetnim poljima bivstva, ponovo
sjedini u auri svetionika korena.
Kako drugačije objasniti ljubav na
prvi pogled? U ljubavi imamo hiljadu
lica, ali i mogućnost da svako
svoje lice preživi. Nije važan
izgled, nego onaj koji izgleda,
mimikrija senke… Ne zaboravi
da stihove rođene od svetlosti treba
vratiti u svetlost. Stoga, neka tvoje
hodočašće ne bude galerija besmisla,
neka tvoj Put ne bude pohvala ludosti.
Srce se nosi javno, od Ovostranja
do Onostranja, od nevidboga do
nedohoda. (……………………)


 
SVETI FRAGMETNI

Ima mnogo svetih fragmenata mog života
koji su nestali zauvek. Sveti fragmenti
nestali su, istopili se u komunikaciji,
u bitisanju, u dizanju, u snovima, u padanju…
I kada bih sada pogledao u retrovizor života
video sam da su me upropaštavali kako su hteli,
video bih da sam mnogo više pokoravan, nego
što sam zapovedao… Nikada nije bilo perioda
da sam živeo samo jednim životom : životom
pesnika, radnika, ljubavnika… Oduvek sam
istovremeno trošio snagu iz više života. I
kada bih sada morao izabrati svoju konačnu
ulogu, ostao bih bespomoćan. Ona je nestala
zauvek, pobratimljena u vasioni nemara
s tragedijama drugih…


Borovo, 1990.

Опало лишће
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Mart 31, 2012, 05:58:53 pm »

*
ZORAN BOGNAR:


OSUĐUJEM LJUDSKU GLUPOST I RAT

Beograd — Najnoviju knjigu poezije, pod nazivom "Vukovarske elegije", pesnik Zoran Bognar posvetio je "snazi i izdržljivosti grada i građana Vukovara povodom 20 godina od Svetske sramote koja se nikada nije smela dogoditi". Knjigu će pisac ovih dana promovisati u svom rodnom Vukovaru.

Pred odlazak u grad kojim je inspirisan najveći deo njegovog stvaralaštva, sa Bognarom smo razgovarali o unutrašnjim nemirima kojima odišu njegove pesme posvećene Vukovaru, napisane od 1984. do 2010. godine, a Antonio Porpeta ih označava kao poeziju "krika i suza".

Veliki Miloš Crnjanski napisao je "Lament nad Beogradom". Da li su vaše elegije zapravo "Lament nad Vukovarom"?

Moglo bi tako da se kaže, jer ovo je moja prva tematska knjiga pesama koje su posvećene Vukovaru. Znači, i pre i tokom rata, i u vremenu posle tragičnog sukoba u kome je moj grad za jedne "pao", a za druge bio "oslobođen", da bi na njegovom mestu počeo da niče neki novi, meni tuđ, ali grad koji neizbrisivo čuči u mojoj duši i mojim mislima.

Zašto knjigu promovišete baš 18. novembra, dana koji vukovarski Srbi i Hrvati doživljavaju potpuno oprečno?

Kako god oni doživljavali ovaj dan, "padom" ili "oslobođenjem", ja ne govorim ni u ime Srba ni Hrvata, niti osuđujem bilo koga, ni po nacionalnoj, ni po verskoj pripadnosti. Ustvari, ja u ime i jednih i drugih osuđujem ljudsku glupost i rat, koji je sam po sebi glup i nepotreban, kao i svi prethodni ratovi.

Šta znači vaša poruka da je to "Svetska sramota koja nikada nije smela da se dogodi"?

Kao dečak bio sam fasciniran vestern filmovima, u kojima sam od indijanskih poglavica čuo fantastičnu maksimu da "zemlja ne pripada nama, već mi njoj". Mislim da je to sva mudrost ovoga sveta, upućena onima koji započinju ratove, verovatno zato što nikada nisu razmišljali o ovoj velikoj misli.

Kako posle svega vi lično doživljavate vukovarsku tragediju?

Znam da me niko i nikada neće moći uveriti da je jedan barokni grad, sa tolikom civilizacijom i kulturom iza sebe (vučedolska je među najstarijim na našim tragičnim prostorima), trebalo srušiti do temelja, zarad ideja nekih bolesnih umova. Ali, isto tako ne mogu da prihvatim činjenicu da je u Vukovaru do 1991. godine živelo 78.000 stanovnika, od čega po 45 odsto Srba i Hrvata, 10 odsto raznih nacionalnih manjina, a da danas, kada se ovaj grad zove hrvatskim, u njemu živi 12.000 ljudi, od kojih su 80 odsto Srbi i 20 odsto Hrvati, koji su postali istinski robovlasnici ostarelih Srba u izumiranju.

Možete li da nam objasnite tu vašu tezu?

Veoma jednostavno. Preostali Srbi u Vukovaru imaju između 70 i 80 godina, kao i moji roditelji, i njihovim životima upravlja 20 odsto Hrvata koji se nalaze na svim pozicijama u gradskim institucijama. Vlada Republike Hrvatske tako ostvaruje svoj zacrtani program, nudeći svetu lažnu sliku da Srbi mogu da se vrate i žive u ovom svom gradu, ali ovi ljudi će po sili biološkog procesa izumreti za najviše 10 godina, i time će se legalizovati perfidni egzodus po kome će Vukovar, kao i ostali gradovi u Hrvatskoj, postati etnički čiste zajednice.

A šta je trebalo da uradi nova hrvatska država u istinskom interesu Srba?

Da su zaista želeli povratak Srba, Hrvati bi obnovili bar jedan od bivša tri privredna giganta — "Borovo", "Vuteks" ili "Vupik" — dajući tako šansu mladim generacijama da započnu novi život u svom rodnom gradu.

Ustvari, vi knjigom samo branite dostojanstvo ljudskog života i jednog grada?

To je jedina moja namera s ovom knjigom. Srbin Lujo Vojnović je pre više od stotinu godina napisao "Dubrovačke elegije", najlepše ikada napisane pesme o Dubrovniku, a bio je proteran iz toga grada, baš kao i ja iz Vukovara, o kome pevam celog života, i u koji se uporno vraćam kako bih dokazao da je takozvani suživot moguć samo ako u njemu učestvuju ljudi. Zasad to činim najviše zbog starih i bolesnih roditelja, ali i vlasnika hotela "Lav", u kome se osećam kao Tin Ujević u istoimenom splitskom hotelu, i koji je mnogo učinio za moju knjigu, darujući je najvišim hrvatskim zvaničnicima prilikom poseta Vukovaru.

Kako je u tako suštinski podeljenoj, znači silom ustanovljenoj zajednici primljena vaša knjiga?

Činjenica je da su Hrvati pokazali poštovanje za ovaj lament nad Vukovarom, pa makar ono i ne bilo iskreno, jer se knjiga već nalazi kod gradonačelnika Vukovara, u Gradskoj biblioteci i Zavičajnom ogranku Gradskog muzeja. Međutim, nijedan izdavač iz Hrvatske, pa čak ni Srpsko kulturno društvo "Prosveta" dosad nisu pokazali interes da objave moju knjigu, pa ispada da je ona važnija Srbiji i Bosni i Hercegovini, jer će se do kraja godine pojaviti i u Sarajevu, koje je doživelo sudbinu sličnu vukovarskoj.



OSUĐENI NA KRIK I SUZE

Upuštanje u poeziju Zorana Bognara znači pristupanje jednom dramatičnom i ranjenom svetu okruženom predelima ruševina, pepela i pustoši, u kojem, uprkos svemu, grozničava potraga za nekom nadom uvek deluje podsticajno. Puno je istinske emocije, i puno unutrašnjih lomova u tim pesmama koje prekoračuju i vreme i prostor time što u njima bije vaseljenski bol čoveka, nepravedno osuđenog na krik i na suze — rekao je Antonio Porpeta.

PRIČA IZ UTROBE

Vukovar, priča o sposobnosti ljudi da od rajskog grada naprave pakao, teško ođekuje u onima čiji je to grad uistinu. Svi imaju svoju priču o Vukovaru, ovakvu ili onakvu, ali oni čiji je to rodni grad imaju samo jednu priču, onu iz utrobe, kao Zoran Bognar — napisao je Dragan Mraović.

Nevenka Stojčević | 17.11.2011. | Pravda
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 13, 2016, 11:14:38 pm »

*
ZORAN BOGNAR:


KRAJNJE VREME DA SKINEMO MASKE

Dobitnik pesničke nagrade "Vasko Popa" za knjigu "Insomnija, bele noći". U potpuno tabloidnom načinu života, čiji smo svedoci i žrtve, došlo je do potpuno poremećenih vrednosti. Idealan ambijent za pisanje poezije

U svom savetu mlađim kolegama Meša Selimović je jednom prilikom rekao: "Borite se za svoju istinu, makar i na kolenima". A pesnikova jedina istina su njegovo delo i pozicioniranje istog. Kroz svoju pesmu "Epistola majci" sam rekao da je pesnik jedino mrtav ukoliko nadživi sopstveno delo. To je jedina istina svakog pesnika, svakog pisca, u bilo kojem vremenu, na bilo kojem meridijanu. Taj sudbonosni i vrednosni kantar važi od pamtiveka, pa je on jedino merodavan i ovde i sada — kaže Zoran Bognar, dobitnik nagrade "Vasko Popa", za zbirku "Insomnija, bele noći — 77 pesama o ljubavi, izdaji, demonima i ostalim svakodnevnim umiranjima", odgovarajući za "Novosti" na pitanje da li je pesniku danas napornije nego ranije da dođe do istine o sebi i svetu u kome živi.
 
Ove godine Bognar obeležava 30 godina rada, a tim povodom izlaze mu i Izabrana dela u sedam tomova, u izdanju "Draganića", u okviru kojih je i pesnička knjiga ovenčana prestižnom nagradom. Žiri mu je odao priznanje upravo zbog nastojanja da shvati smisao napora da se do istine dođe kroz apsolutnu iskrenost i razgrtanje intime, do njenog ogoljavanja.

Na šta nas upućujete neobičnim naslovom?

Knjiga se odlomila sama od sebe, jednostavno je morala izaći na površinu kao bolna i dramatična refleksija na događaje, doživljaje, bol, strahove, nesanicu i nemire koje mi je "poklonila" 2012. godina u kojoj sam nepovratno izgubio oca i nekoliko velikih prijatelja i sjajnih ljudi. Živeti u neprekidnom okruženju ljubavi, izdaja, demona, senki i ostalih svakodnevnih umiranja nije nimalo lako, ali s druge strane, pisati o istim tim temama je zaista inspirativno, uzvišeno, i dobrim delom, ako mogu da koristim taj termin, terapeutski. Mene su ove pesme i ova knjiga potpuno ozdravile i vratile mi miran san i potpuni spokoj i u srcu i u duši.

Zašto su na koricama svih knjiga iz vaših "Izabranih dela" venecijanske maske na crnoj podlozi?

Skinimo sa korica knjiga moje ime i naslove knjiga — ostaće nam samo maske na crnoj podlozi. I šta ćemo dobiti? Dobićemo kristalno preciznu sliku sveta koji nas okružuje, sveta čiji smo i tragikomični konzumenti, jer svi oko nas nose maske i sve oko nas je crno. Moja poruka kroz sve knjige je da je krajnje vreme da svi skinemo maske i da se vratimo našoj prirodi i da budemo ono što zapravo jesmo ili što je Šopenhauer jednom prilikom rekao: "Skinimo sve sa sebe i uđimo u jezero, pa ćemo videti i znati ko koliko vredi"... Tada bi, bar se nadam, i to crno oko nas trebalo postati belo, jer tama je sama negativ svetlosti.

Kažete u jednoj pesmi da smo "stigli do vremena kada je svet postao pogrešno postavljen".

U ovom vremenu ne samo tabloidnog novinarstva, nego potpunog tabloidnog načina življenja u kojem samo još senzacija ili skandal imaju moć percepcije iliti skretanja pažnje, naravno da je došlo do potpuno poremećenih vrednosti, odnosno, do jednog devijantnog vremena čiji smo i svedoci i žrtve. Živimo u vremenu "novog raspeća" čoveka, dostojanstva, istorije, svesti, samospoznaje, smisla postanja i svetosti — kada nam sve dnevne novine, internet, sve TV i radio stanice svakodnevno i nemilosrdno serviraju vesti iz sveta o nameštenim izborima, svirepim ubistvima, skandaloznim proneverama i prevarama, otkazima, o gladi, bedi, čemeru, pedofiliji, nekrofiliji, narkomaniji i hroničnoj mizantropiji; iako živimo u vremenu brze hrane, brzog življenja, uživanja "na brzaka" i još bržeg umiranja, ne bismo smeli da zaboravimo da se realnost društva ipak razlikuje od realnosti pojedinca koji je budan, emotivan i produhovljen.

Trpi li poezija u takvom vremenu, ili pesnici ponovo ulaze u modu?

U kreativnom činu poezija nikako ne može da trpi, jer ukoliko je patnja nepisani zakon poezije onda je ovo idealan ambijent za pisanje iste. Ali ako pričamo o poeziji kroz prizmu izdavaštva i njenom plasmanu u medijima onda moram napomenuti da je stanje katastrofalno. Danas gotovo svi izdavači u vreme ekonomske krize štampaju najvećma komercijalne knjige kako bi preživeli, dok u fiokama trpe i čekaju neka bolja vremena knjige iz oblasti poezije, istorije umetnosti, književne kritike, teorije i esejistike. Nadam se da će nešto u najskorije vreme morati da se promeni jer bez negovanja pomenutih žanrova nema ni ozbiljnih izdavača ni ozbiljne književnosti.

U kakvom je stanju srpska kultura?

Srpska kultura je u haotičnom i u naizgled bezizlaznom stanju. Svedoci smo da su kultura i umetnost najveće žrtve u takozvanoj tranzicionoj Srbiji, jer se u njih ulaže manje nego ikad. Podsetimo se da je prošle godine iz budžeta Srbije za kulturu izdvojeno tek sramnih 0,6 odsto iako su po konvencijama Evropske unije i zakonu o zemljama u tranziciji dužni da izdvajaju bar tri odsto od ukupnog budžeta. Pa ako se nekad govorila ona izlizana floskula da je "kultura u našem društvu poslednja rupa na svirali", bojim se da je došlo vreme da za nju više ni nema mesta na toj svirali.

Mogu li književnost i umetnost da savremenom čoveku olakšaju put, pruže utehu i odgovore?

Samo umetnost to i može "jer bez umetnosti nema ni duhovne vertikale". Ali kome sve ovo pričamo, kome se obraćamo? Ima li neko ko je racionalan i mudar među ljudima koji vode ovu zemlju ko će čuti naš, sada već višedecenijski, vapaj i krik upozorenja...



GREND SLEM
Kako se osećate kao najnoviji laureat ove nagrade?
Nagrada "Vasko Popa" je najveća nagrada koju možete dobiti za poeziju, ne samo u Srbiji nego i u regionu i na Balkanu i koja je vrlo cenjena u svetu, tako da ima težinu međunarodne nagrade... Mi je u esnafu, onako interno, zovemo i NIN-ova nagrada za poeziju, jer što je NIN-ova nagrada za roman, to je svakako nagrada "Vasko Popa" za poeziju, ili, ako mogu biti metaforično malo slobodniji pa da se poslužim teniskim žargonom, ono što je za Noleta i ostale tenisere Vimbldon, to je za nas pesnike nagrada "Vasko Popa", dakle pravi grend slem.


Bane Đorđević | 15.06.2014. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: