Goran Vučković (1965)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Goran Vučković (1965)  (Pročitano 23266 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 02, 2012, 01:44:36 pm »

**




GORAN VUČKOVIĆ

Goran Vučković rođen je 3. januara 1965. godine u Negotinu. Piše poeziju i prozu, sakuplja narodne pesme, priče, poslovice i izreke iz Timočke krajine.

Poeziju objavljuje u zbornicima, listovima i časopisima (Krajinski vidokrug, Timok, Buktinja, Bdenje, Razvitak, Danas, Književnost, Svitak, Torlak, Savremenik, Sabornik, Haiku novine,...). Zastupljen je u nekoliko antologija. Jedan je od osnivača Književne omladine Negotina, Krajinskog književnog kluba i Odbora za zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa opštine Negotin. Aktuelni je sekretar Umetničkog udruženja Krajinski krug.

Urednik je časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja, urednik i pokretač Plamička, kutka za decu, koji izlazi kao podlistak časopisa Buktinja. Saradnik je časopisa za decu predškolskog uzrasta Pčelica.

Objavio je zbirke pesama Korak do pesništva, Zavičajna zvona zvone, Pevanje i nemlje i zbirke poezije za decu Šarenilom kroz detinjstvo i Nešto iz rukava. Priredio je izbor tekstova o knjigama profesora Koželjca, Koželjčevo delo u svetlu knjižnjvne kritike. 2015. izdao je antologiju poezije Timočke krajine pod nazivom Zvuci timočke lire.U štampi mu je zbirka pesama za decu Snovi i maštanja a u pripremi knjiga razgovora sa dr Ljubišom Rajkovićem, Svitac iz Koželja.

Autor je dokomuentarnih TV emisija: Vodenice na Zamni, Krajinska berba i Smedovački božole i dokumentarnog filma Darodavac ili samo Adam od Krajine koji je snimljen u saradnji sa Adamom Puslojićem i Žikom Mihajlovićem.

Dobitnik je knjižnjvnih nagrada: Dositej Novaković, Mirko Petković i povelje Blagodarje, Udruženja književnika Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije.

Bavi se grafičkim dizajnom. Živi i radi u Negotinu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Maj 13, 2012, 10:02:18 pm »

**

GORAN VUČKOVIĆKnjige poezije






KORAK DO PESNIŠTVA

...Zreo prvenac ovog nadasve lirskog tragaoca i okrunjenog pesnika rimovanog stiha, metaforičnog iskaza, uronjenog u tradiciju najboljeg srpskog pesništva, ali samosvojnog i originalnog, privlačio me je da mu se često puta vraćam iznova, iščitavajući darovanu mi poeziju i tragajući za onim što Vučkovićevo pevanje nudi. A ono nudi nov prilaz poetskom tkanju omeđen svim parametrima stilizovane pesme, originalnu liričnost koja osvaja svojom formom i stihovima izbrušenim gotovo do savršenstva.
[Živko Avramović]






ZAVIČAJNA ZVONA ZVONE

Goranova zbirka je poetski mozaik sagrađen od slika i uspomena. Nostalgija kojom je povezivan svaki stih u celinu oslikava duboku privrženost rodnom kraju, uz sve to je patina ponosa, jer pesnik je potekao sa tih, u pesmama ovekovečenih, izvora i iz u istoriju ugraviranih predela.
[Spomenka Stefanović Pululu]






PEVANJE I NEMLJE

Ako se za ranije pesme Gorana Vučkovića može iskazati stav da su na tragu i u tematskom dosluhu sa našom tragičnom epikom i narodnom lirikom, najnovije njegove pesme vidimo u inspirativnoj vizuri našeg romantizma i simbolizma, oličenoj u stihovima Branka Radičevića, Jovana Dučića, Milana Rakića ... sve do pesništva Branka Miljkovića i drugih naših savremenika.
[Adam Puslojić]


* * *





ŠARENILOM KROZ DETINJSTVO

Evo još jednog cveta u velikom cvetniku pesnika detinjstva, a to jedinstveno doba rane mladosti i odrastanja bilo je uvek veliko nadahnuće svakom istinskom pesniku. Tom svetu detinjstva, blagosti, igre i radosti, priklonio se i Goran Vučković u svom dečjem prvencu Šarenilom kroz detinjstvo. To je neobičan i nadahnut rukopis pesama za decu koje odišu nepomućenom vedrinom, bezazlenošću i ljubavlju.
[Zoran Vučić]






NEŠTO IZ RUKAVA

...Kada je pisao svoju novu knjigu Nešto iz rukava, Goran Vučković je znao da je poezija čarolija i da sve počinje iz detinjstva. Impresije koje je sačuvao iz proživljenog dečaštva pretočio je u pesme i kao vešt mag ostavio deci na radost i čuđenje. Svaka stihotvorena misao je slatka iluzija koja je poučna, igrovita, smehovita i maštovita. Svaka pesma je mali molitvenik odrastanja i nezaborav sopstvene imaginacije i darovitosti. Svaki stih je najlepši poetski cvet čiji miomirisi raduju dušu, čije metafore i stilske figure daju krila malim sanjarima da veruju u taj virtuelni svet da bi bili bolji, plemenitiji, i da bi, čuvali jezik roda svoga.
[Tode Nikoletić]


* * *





SVITAC IZ KOŽELJA

Metafora "Svitac iz Koželja", uzeta za naslov knjige razgovora Gorana Vučkovića sa dr Ljubišom Rajkovićem Koželjcem, u svom pesničkom višeznačju, potencira najmanje dva značenja koja bitno određuju stvaralački značaj dela koje Rajković ostavlja u nasleđe svom narodu. Prvo je vezano za književno-umetničke i naučne vrednosti Rajkovićevog stvaralačkog angažmana, drugo za podsticajni pristup autora knjige govorljivom i za detalje opredeljenom sagovorniku.   više  » » »
[Ljubomir Ćorilić]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Maj 13, 2012, 10:36:34 pm »

**
Izbor iz poezije Gorana Vučkovića
Korak do pesništva


ISPOVEST JEDNOG PESNIKA
 
ja sam draga moja pesnik bez ideje
samo mali čovek bez volje i nade
ja vremena nemam za sve odiseje
tarapane gužve i glupe parade
 
čovek sam bez želje da ponovo želim
vernik da verujem milujem i ljubim
sa sudbinom svojom ja večeras delim
i ono što nemam i ono što gubim
 
ja bez misli mislim ćutanjem govorim
bez poljupca ljubim bez uzdaha dišem
i dugo se tako sam sa sobom borim
bez ideje ja sam bez olovke pišem






Ger Lataster "Black Road"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Maj 13, 2012, 11:32:14 pm »

**

KORAK DO PESNIŠTVA
Goran Vučković



OPOMENE U STIHU

Prvenac Korak do pesništva Gorana Vučkovića (1965), iz Negotina, do sada nepoznatog široj čitalačkoj publici, predstavlja poeziju zrelog čoveka i jasnog pesnika. Ovu knjigu preporučujem čitaocima.

"Svaki stih je jednostavan /nema reči nejasnoće" (Kad nema mesta predgovoru) — veli nam Vučković.

Mada je ovakav stav u suprotnosti sa osnovnim postulatima moderne poezije (u kojoj su tamna mesta i nejasnoće bit poezije) on nas uverava da je Korak do pesništva razumljiva poezija, sa otvorenim i jasnim porukama.
 
Skoro sve pesme su rimovane. Pesnik je vodio računa o broju slogova u stihu, ali ne uvek i o ritmu. Teme i motivi su raznovrsni. On opevava ljubav "Ljubi ah ljubi ja sit još nisam" (Čežnja); "Čednost blaženstvo" (Ekstaza).
 
Pesme o uživanjima zaslužuju posebnu pažnju (konstatovano stanje se izvrgava ruglu): Ne gazi travu trava je za pušenje.
 
Tu su, zatim, pesme o berbi grožđa i duvana "I opija miris rakije i vina" (Berba). Uslovno, drugu grupu pesama čine porodične pesme koje se nadovezuju na pesme o poreklu, o zavičaju i okruženju. U tim pesmama pominju se određeni toponimi i hidronimi ...

Ovde spadaju i pesme sa hrišćanskom tematikom; Oda Hrišćanstvu i Pravoslavlju, Na Blagovesti, Spasovdan, Vostani Serbije, Košmar. "Ja i Hrist smo braća nasmejana lica" (Hristos voskrese) — veli pesnik.

Ono što daje težinu ovoj poeziji jesu pesme opomene u stihu, one pesme koje uspevaju da nađu analogon u stvarnosti pa makar ona bila i samo pesnička. Stvarnost je neumoljiva i tvrdoglava. (Stvrnost ili tome slično).
 
To pomeranje stvarnosti u nešto slično jeste stvarni Vučkovićev doprinos pesničkom kazivanju.
 
U pesmi Opomena motivi ubijanja dovedeni do apsurda. Sledeći zdravu logiku, privrženik mira, pesnik, ne može da se ne upita: "Gde je carstvo moje?", carstvo mira i ljubavi.

Da bi se uspostavilo takvo carstvo neophodne su promene sebe samog, svoje sredine, domovine (Vostani Serbije). U Opomeni (koja je jedna od najboljih pesama u ovoj malenoj zbirci) pesnik Goran Vučković veli:
 
 i ribe su već leševa site
 mutne reke od jeze se lede
 ubijanjem ako pobedite
 to je poraz veći od pobede.

 
Ove dve pesme (Opomena i Stvarnost ili tome slično) potvrđuju da je pred nama autentični pesnik Goran Vučković.

 
Slavko Pavićević


* * *


MILOZVUČNI MEDALJONI

Intimistički tiho, mada ne i nesamosvojeno, pojavio se Goran Vučković (1965), pesnik iz Negotina i jedan od osnivača književne omladine ovog grada, sa svojom prvom, ali već zrelom knjigom pesama Korak do pesništva. Okrenut ovom vremenu, ali i "suzi nikad isplakanoj", suzi koja ište razumevanje i ljubav, pesnik je svoju poetiku naznačio na samom početku zbirke u pesmi Kad nema mesta predgovoru:
 
 svaki stih je jednostavan
 nema reči nejasnoće
 nije važno biti slavan
 već pobeći od samoće
 
Beg od samoće kod ovog pesnika ne znači i beg od života i stvarnosti, jer stvarnost života je vrhunski ideal njegovog pevanja ispunjenog raznovrsnim motivima.

Pesnik Vučković gradi život pesme iskazujući osećajnost reči, pre svega njihovu muzikalnost, negujući gotovo do savršenstva kult forme, zbog čega njegovi očito brižno negovani stihovi prerastaju u ljupke milozvučne medaljone. Dovoljno je istaći nekoliko pesama kao što su: Opomena, Jesenjinu u čast, In memorijam, Ispovest jednog pesnika, Na Blagovesti pa se uveriti u to.
 
Vučković je pesnik otkrivajuće svetosne suštine racionalističke objektivnosti; on je sveprisutni smireni pesnik, ali ne i hladan i površan, naročito to nije kada peva o zavičajnom nebu o rodoljublju ili prijateljstvu (pesme: Košmar, Na braniku otadžbine, Sunca dajte Sunca, itd).

Njegova pesma je dozivanje zanosa, u isto vreme i izbegavanje tog zanosa. Ona je i skladna i harmonična ali ne i misaono hladna i bezdušna. Ona je i smireni krik (pesma Košmar, u kojoj pesnik veli da je sanjao "krike u daljini"), istovremeno i beg od tog krika, pošto mnoge pesme ovog pesnika ćutanjem otkrivaju sebe.

Pesme Gorana Vučkovića su i "radosnice" i "jadikovke" i "nestašnice" i "vragolanke" — pesme koje milostivo pa i iskušenički posmatraju svet. One ne likuju, niti se otkrivaju do kraja. A to je i zbog toga što im je ljubav suštanstvo, koje je ovaj već izgrađeni i talentovani pesnik ovako naznačio u svojoj pesmi Čežnja:
 
 ljubi ah ljubi ja sit još nisam
 čežnja je moja od svega jača
 ljubi još ljubi kratki su snovi
 samo je večnost beskrajna trajna

 
Ovu modernu zbirku stihova, u kojoj nema interpukcijskih znakova, ukrasio je divnim crtežima — ilustracijama Slobodan Miljković.

 
dr Dragutin Furunović


* * *


SA KNJIGOM: KORAK DO PESNIŠTVA

Sa pesničkom knjigom Korak do pesništva negotinskog poete Gorana Vučkovića drugujem od njenog prvog objavljivanja, skoro punih osam godina. Zreo prvenac ovog nadasve lirskog tragaoca i okrunjenog pesnika rimovanog stiha, metaforičnog iskaza, uronjenog u tradiciju najboljeg srpskog pesništva, ali samosvojnog i originalnog, privlačio me je da mu se često puta vraćam iznova, iščitavajući darovanu mi poeziju i tragajući za onim što Vučkovićevo pevanje nudi. A ono nudi nov prilaz poetskom tkanju omeđen svim parametrima stilizovane pesme, originalnu liričnost koja osvaja svojom formom i stihovima izbrušenim gotovo do savršenstva.
 
Svakako da je za ovakvo pevanje potrebno dosta iskustva, Vučkovoć ga poseduje, jer se učio prevashodno na pesništvu narodnog lirizma, oslanjajući se na umetnički milje najsjajnijih srpskih pesnika (Dučića, Miljkovića, Brajkovića, Noga, Manojla Gavrilovića ...), a suvišno je i spomenuti jednog Rusa u liku Sergeja Jesenjina.

To pesničko iskustvo oplođeno je bogatom metrikom u kojoj pesnik vodi računa o broju slogova i melodiji pesme. Goran Vučković u knjizi Korak do pesništva dokazuje da ima svoj zavičaj, veru, Boga, otadžbinu Srbiju sa Kosovom ravnim i krvavim, svoje slave i preslave, koren iskonski, ljubavi i tuge, opomene i snove, uzore u poeziji ...

Ali on ume i da razmišlja o samom pesništvu, o njegovom smislu (i besmislu) u vremenu kompjutera, na početku novog milenijuma. U većini slučajeva pesma mu je alegorijska, pomalo čak i sarkastična, ali i bodra, jutarnjom rosom napojena, često krvlju natopljena.
 
Napomenuću da je Vučković objavio i zbirku pesama za decu Šarenilom kroz detinjstvo, a u kompjuteru mu je rukopis nove pesničke knjige, koju sam imao prilike da fragmentarno iščitavam a na moju veliku radost i da se pohvalno iščuđujem (sa nadom da ću o njoj uskoro i pisati). Ako je pesništvo zanat kao i svaki drugi, onda Vučković uspeva da njime uspešno vlada, slažući svoj pesnički rukopis pomno i pažljivo kao pravi neimar koji pedantno zida prelepu građevinu.

Desilo se mnogim pesnicima da ostanu bez ijednog primerka odštampane knjige. Desilo se to i Goranu Vučkoviću, i evo, on, Korak do pesništva objavljuje u drugom izdanju. Naravno, sa novim korekcijama što dokazuje da pesnik mora i treba da se svom pesništvu iznova vraća, da na pesmi ponovo radi, da je dograđuje, zarad zrelog pesništva i njegove budućnosti. Uostalom Vučkoviću je ostao samo korak do pesništva kome ću se ja ponovo vratiti po izlasku knjige iz štampe.

Pesniče, nazdravlje nam novo iščitavanje Tvoje poezije. Zato se ovde neću složiti sa pesnikovom pesmom (od jednog stiha): šta je pesnik želeo da slaže. Bolje nek ostane: šta je pesnik želeo da kaže. Reći će još mnogo jer pred njim su i prostor i vreme.


Živko Avramović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Maj 23, 2012, 03:43:18 am »

**
Izbor iz poezije Gorana Vučkovića
Korak do pesništva


KORAK DO PESNIŠTVA
 
samo korak još jedan načini
osećanja izlij po papiru
ne ostavljaj dosadnoj tišini
svoje stado nemirni pastiru
 
možda sutra već sinu sečiva
da se njima tvoje stado kroti
iz mesišta krv zalipti živa
dok čudesa trnu u lepoti
 
ne plaši se hvale ni kritike
tu je ona zbog nekakvog reda
da se vode prazne polemike
kraj astala kada se poseda
 

OPOMENA
 
krv se moja u žilama ledi
od svih ljudskih jama i grobnica
opominju iz zemlje pogledi
iskopane oči kvase mrtva lica
 
sad ne sreću ni gavrani vrani
ljudsko meso gadi se i njima
s neba mole vešani zaklani
za mir večni mrtvim i živima
 
i ribe su već leševa site
mutne reke od jeze se lede
ubijanjem ako pobedite
to je poraz veći od pobede
 

NA BLAGOVESTI
 
s zebnjom čekam da mi otac rekne
da će mene u zoru povesti
na molitvu kada zvono jekne
ispred crkve baš na Blagovesti
 
da po hramu gledam svete slike
u tom svetu da budem što duže
i da Hrista poznam od prilike
da klisari koljivom me služe
 
kad se vratim da ispričam deci
šta sve videh sred Božjega hrama
da svi naši prepodobni sveci
ustvari su mnogo slični nama
 

PAS
 
hladan vetar lomi opustele gore
u velikom snegu gladno pseto leži
još je cela večnost do rumene zore
ponesen u nebo zalaja zareži
 
zavija i cvili kao dete plače
sanja pseći život u cvetnome sadu
mraz lagano steže sve jače i jače
i ruši mu tako i poslednju nadu
 
svanula je zora hladnija no juče
leži mrtvo telo napaćene kere
a mlado ga pseto radoznalo vuče
i u život ide pun nade i vere
 

BREZE
 
dok krošnjom svojom šapuću breze
vetar im grli lisnate grane
leto lagano livadu veze
šarama svojim sa svake strane
 
livado moja moj cvete šareni
s prozora tvoga ko rosa se blista
od breza davno nestalih u meni
kosa boje noći oči boje lista
 
osećam kako niz drumove slutim
dok leto lagano livadu veze
to večno nem ko prozor tvoj ćutim
a ti šapućeš ko nestale breze
 

LJUBAVNA PESMA
 
da nije bilo tebe
da nije bilo mene
ni pesme ne bi bilo
ni silne ljubavi naše
ni njenog ružnog kraja
ne bi bilo ni tuge
tog glupog običaja
 

DOĐOH VIDEH PREBLEDEH
 
kocka je bačena
jeziva slika
komanda jasna
napred do slave
 
kukaju majke
mučenika
napred napred
padaju glave
 
tu smo na domak
krvavog trona
iz zemlje ropac
grozan i tih
 
zar dan je kraći
od sutona
ja dođoh videh
umreh pre njih
 

TIMOČKA ANTITEZA
 
ko to plače
u gori zelenoj
da l su jele
il su labudovi
nit su jele
nit su labudovi
to devojka
oplakuje Stojka
 

ANALIZA
 
šta je pesnik želeo da slaže
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Maj 24, 2012, 12:12:28 am »

**

ZAVIČAJNA ZVONA ZVONE
Goran Vučković


SIZIFOVANJEM KA BESMRTNOSTI

Ako umetnošću čovek stvaralac, bar prividno, nadilazi svoju efemernost, onda je to slučaj i sa pesnikom: on se upinje da lepotu svoje duše pretoči u stihove, a sve u nadi da će ga oni nadživeti. Upravo tako postupa i Goran Vucković, koji, kao liričar, veliku nadu polaže u stih i pesmu, u maternju melodiju, u pesničko stvaralaštvo, koje je — kao i sve što čovek stvara — daleko od savršenstva: sizifovski je to posao, radni naslov beskraja, senka senke, i — kao takvo — nije ono nikakav spas za demijurško, ali je ipak neka iskra nade da bi to moglo biti. Kad je već telo — po nesreći našoj — truležno, neka bar lepota duše besamrtne bude stožer oko kojeg se vrti kolo života. Jer, ako ni lepota svet ne spase, šta će ga spasti?!

Vučkovićeva pesma, istina, odiše mirisom zaborava, ali rime njene vaskrsavaju snove uspavanih pupoljaka pesnikove vere u nova svitanja, u praskozorja životne radosti, u plač novorođenčeta, koji je najlepša himna životu.

Životni optimizam Vučkovićevog stiha izaziva na megdan svesno smrtoljublje: vremena su ovo kad smrt je na ceni, i treba se rvati s Tanatosima. Na Legetskom polju, u legetskoj noći. Pesma Vučkovićeva svojevrsno je dušodarje. Kao topli letnji dažd, kaplju iz njega Roksandine suze.

Reč pesnikova tugom je rasvešćena. Zari sjajem suza Roksandinih, tim biserjem!, — ali i dobrotom njenog srca. Pesnik je tu darodavac: svaka mu je pesma zdravica odnjihana u brazdi rodne grude. Svaka mu je pesma kolevka nade.

Ako igde, pesma je ovde i mač i cvet. Iznad svega — melem! Pesma ti vida rane, moj Gorane!

 
dr Ljubiša Rajković Koželjac


* * *


UMESTO POGOVORA
ili prvi utisak o pesmama Gorana Vučkovića

 
Govoriti o poeziji je avantura, kao da stojite na rubu litice, visoko, tako da su oblaci čas iznad posmatrača, a često i ispod, pa sakrivaju vidik. Kad se oblaci raziđu, otkrije se prizor od kojeg zastaje dah. Nesmotren istraživač može da se sunovrati, ali pažljivom posmatraču ostaje prizor zauvek utkan u misli.
 
Goranova zbirka je poetski mozaik sagrađen od slika i uspomena. Nostalgija kojom je povezivan svaki stih u celinu oslikava duboku privrženost rodnom kraju, uz sve to je patina ponosa, jer pesnik je potekao sa tih, u pesmama ovekovečenih, izvora i iz u istoriju ugraviranih predela.

Kroz zbirku Zavičajna zvona zvone, pesnik nastavlja u duhu prethodnih zbirki da oslikava vremeplovno putovanje kroz rodni kraj. Na tom svom putu duž hrastove šume, pored povrtnjaka, on zastaje da se napije hladne vode sa Bačure, a zatim sanjari na stenama pod kojim huči Dunav. Prolazi pesnik kraj vrbaka do Timoka i boji svoje sećanje mističnim razmišljanjima koja ga često vraćaju u prošlost, tako da vidi prizore davnih događaja.

Osim što nam predstavlja drage ljude kojima posvećuje deo svojih misli i emocija, Goran podiže spomenik zavičajnima koji su zaslužni za njegovo osećanje pripadnosti ne samo kroz rođenje već i socijalno, društveno angažovanje.
 
Dok pratimo sled pesama, kao putem od zlaćanih opeka, stižemo u svet duboko proživljenih senzacija, u svet snažnih osećanja, koji lebdi kao oblak zaštitnik nad voljenim zavičajem. Po tom perivoju se kreću ljudi, savremenici, a sa njima su i seni onih velikih, minulih, o kojima se pesme pevaju, i za koje se stihovi toče. Tu su monumenti etnosa, jedinstvena kultura sa artefaktima gde se životno prepliće sa izmaštanim. Tu su pivnice u kojima se osvedočava prošlost u sadašnjosti, utočišta u kojima se toči vino i toče pesme.

Svaka pesma je puna osećanja, a kako drugačije jedan romantik i može da peva, bilo da je svaka pesma vidik kroz oči pune ljubavi i poštovanja prema onome što pesnik vidi i čuje bilo da je to njegov doživljaj ili istorijski sagledan deo prošlosti.

Goranova poezija je umetnost žive reči. To je poezija koja se govori stojeći, jer pesnik ne može da sedi od silnog naboja koji je u njima. To je poezija koja se govori glasno, jer i kad se šapuće, ona odzvanja.
 
Samo pesnik može da razume pesmu čiji nije tvorac, a tada ona postaje i njegova pesma, i samo ako je razume, može da je doživi i da uživa u njoj.

 
Spomenka Stefanović Pululu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Maj 24, 2012, 12:31:22 am »

**

ZAVIČAJNA ZVONA ZVONE
Goran Vučković


PERO, SABLJA UBOJITA,
ili nove pesme Gorana Vučkovića


Pred nama je novi pesnički rukopis Gorana Vučkovića koji zaslužuje osobitu pažnju literarnih tumača i prilježnog čitaoca kome nije strana povišena emotivna temperatura u stihovima ovoga pesnika. Vučković je čisti liričar na onaj plemeniti, starinski shvaćen način, a i pesnik samosvojnog emotivnog sklopa, novih sazvučja i novog vremena. On, naprosto, hoće i želi da svedoči o svakodnevnici kojom je okružen, ali ume da neguje i unutarnji zov duše, i to upravo čini u ovim novim pesmama.
 
Goran Vučković je stihotvorac svestan svoga poslanja i pesnik koji se ne stidi da u pesmama ukaže na svoje učitelje i uzore, odavno svestan da ništa nije nastalo ni iz čega i da sve u nečemu ima svoj uzrok i ishodište. On je svestan da nema novih temeljnih istina i da se valja osloniti na one večne, a da o svetu treba govoriti novim jezikom i u stare boce ulivati novo piće. To je veština koju je ovaj pesnik dovoljno rano naučio i dosledno sproveo u svojim stihovima.

Kod pesnika Gorana Vučkovića nema svetskog bola, nema usiljenih intelektualnih nagađanja i zaludnog mrčenja hartije, jer on peva samo o onom što mu je blisko i drago, primamljivo i poznato. Njegov opevani svet je i bukvalno geografski sužen, Timočka krajina je njegov svemir, a prijatelji, kojima najčešće posvećuje svoje pesme, jesu istinsko nadahnuće kojim se ponosi i koje na pesnički način uznosi.

Pesnik ovde, u prividino malom, otkriva veliko i suštastveno, otkriva lirsko obilje jednog skrajnutog i zapostavljenog sveta, koji tako sam-samcit biva prava literatura. Vučković je upravo taj svet upesmotvorio i ostao mu bezrezervno odan.
 
U poeziji Gorana Vučkovića zavičaj je oduhovljen: voljena mesta, predeli i ljudi dobili su uzvišeno mesto. Tu je sve što raste, gmiže i leti — propevalo. Svemu je ovaj pesnik dao toplinu i duševnost, jer on pesništvo shvata kao živo biće i tako se prema njemu i odnosi.

Ima nečeg jesenjinskog u njegovom osećanju sveta i života. Evo jedne strofe iz pesme U negotinskom ritu koja najbolje svedoči o njegovom pesničkom osećanju sveta:
 
"Pokraj druma sa poleglom travom
Leži jelen, bez rogova, mladi,
Odstreljen je, platio je glavom,
Prizor gadan da se i glad zgadi!"

 
Poezija Gorana Vučkovića je tematski vrlo raznovrsna i razuđena. Gotovo da nema pojave kojoj ovaj pesnik nije ukazao svoju pažnju.

U pesmi Portret on peva o sebi, iznoseći na brisani prostor i vetrometinu svoje ljudsko i pesničko biće. To je, nesumnjivo, jedna od njegovih najboljih pesama:
 
"Gospodarim svojom voljom i sudbinom.
Kao riba vodom, kao kosač travom,
Kao cveće rosom i ptica visinom,
Vrlo često svojom svojeglavom glavom."
 
Vučković ne beži ni od satiričnog viđenja naše hude i onespokojavajuće stvarnosti. On vešto pronalazi temu i britko se podsmeva našem večnom usudu:
 
"Ništa se, Veljko, promenilo nije
Ni knjaz nije bolji od vožda,
Ne zna se ko plaća, niti ko pije,
Ili sam pogrešno razumeo možda
."

Vučković je odličan versifikator, sa posebnim osećanjem za ritam i muziku stiha, a to je vrlina koju malo današnjih pesnika poseduje. Goran Vučković se ne srami običog ljudskog života i takozvanih lokalnih tema. To je pravi razlog da postoje u ovom nečasnom vremenu.

 
Zoran Vučić


* * *


ODJECI BAŠTINE

U pesničkoj zbirci Zavičajna zvona zvone, Goran Vučković na jedan neobičan način pokazuje baštinu, rekli bismo, čitave istočne Srbije, a na planu civilizacijskog potvrđivanja, kako srpskog naroda, kojem i sam pripada, tako i pesnika u celini. Vučković vezanim diskursom pesničkog jezika, baštineći baštinu, ne samo da je čuva od zaborava, već čini da bude vitalnija i živorodnija. To je Vučković postigao prebirajući, ne po predmetima i zgradama baštine, već prebirajući po pesničkom stvaralaštvu ljudi, svojih prijatelja — pesnika.

Neverovatnim osećajem za bilo onog drugog, Vučković pokazuje da želja povratka nadrasta realnu mogućnost, posebno, ako se onaj koji bi da se vrati bićem nije nikad ni udaljio iz rodnog kraja (Zavičajna zvona zvone). Pronalazi pravi stih za opis intelektualnog pregalaštva u kome je dr Koželjac baštinik ugradio čitav svoj živtni vek dok je pažljivo prebirao po "mrtvim nekropolama" Istočne Srbije prikpuljajući i čuvajući usmeno stvaralaštvo i narodnu tradiciju od zaborava.

U Adamu Puslojiću prepoznaje ono što on jeste — pesnika. To je njegova baština, ili baština potpisana njegovim imenom. On je neštedljivi darodavac stihova, riznice svojih pesničkih ambara nikad ne zaključava no neštedimice dariva svoje stihove ne iskajući nikavu platu za to (Darodavac).

Izlečenje je apokaliptična vizija boemstva, koje je neminovna baština svih pesnika na svim jezicima sa svih prostora ove Plave planete. Boemstvo u poezji Gorana Vučkovića, nije samo sebi cilj, jer se u njegovom središtu nalazi temelj Korinta u imaginarnom svetu lirskog subjketa. Beomstvo je, dakle, nosilac tog sveta, kao životna karakteristika.

U podnaslovima prvih pesama, odnosno pesama koje čine savremenu baštinu, nalazimo pored pomenutih, imena ljudi baštinika: Radovana Kalabića, Tomislava Mijovića, Tihomira Ničića, Živka Avramovića, Božidara Živkovića, Momčila Miloševića, Vlastu Stanisavljevića Šarkamenca, Sregeja Lajkovića, Dragana Stokića, Miodraga Velojića, Slobodana Miljkovića, Zorana Vučića, Vlastu Mladenovića, Dragana Jankovića i majku Nikolinu i oca Radišu, koji su lirskom subjektu baštinili senzibilitet i ostavili u nasleđe da pesmom brani nespokojstvo.

Pesnik je u zbirci išao inverzivnim putem, od mlađeg ka starijem u predstavljanju baštinika. On kreće od onih pobrojanih, koji predstavljaju savremenike, ili su predstavnici savremene baštine, do onih koji su tekovina srpske baštine iz XIX veka, kao što su to ličnosti: Hajduk-Veljko i Vuk Karadžić.

Timok, Dunav, Miroč, Deli Jovan, Negotinski rit, su toponimi koji svojim trajanjem potvrđuju neprolaznu vrednost baštine i na materijalnom planu, ali kao vrednost koja život ispunjava sadržajem prirode, a ne sadržajem nekih nepokretnosti.

Na kraju treba reći da Vučković veliki versifikator. Korene toga treba tražiti u njegovoj dubokoj ukorenjenosti u srpskom jeziku i tradiciji. Otuda dolaze i visoki dometi celokupnog njegovog kulturnog angažmana.


dr Predrag Jašović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Septembar 14, 2012, 01:46:04 pm »

**
Izbor iz poezije Gorana Vučkovića
Zavičajna zvona zvone


ZAVIČAJNA ZVONA ZVONE
 
          Draganu Veljkoviću
 
Mnogo sam puta želeo da se vratim,
a nikud zapravo nikad otišao nisam.
Srasli su moji tragovi i stopala
sa stazama davno zaraslim u trnje.
 
Evo gore moje, stare, javorove,
evo moje stene, mračne i studene.
Tu zri žito i cvetaju bulke,
zavičajna još zvonjava ječi,
tu se deca još igraju žmurke,
kao pčela ja tu skupljam reči:
Da opevam sve ono što nisam,
i oplačem sve ono što moram.
 

BAŠTINIK ILI KOŽELJSKI DAR
 
          Ljubiši Rajkoviću Koželjcu
 
Otključane kapije mrtvih nekropola,
i okajan usud mnogih nesrećnika,
preplevljen je korov raznizanih polja,
odleđena pesma staroga zvonika.
 
Miris zaborava i belog tamjana,
nadživeće rime ovoga vremena,
zapupila opet osušena grana,
ledina prepuna rodnoga semena.
 
Zapisana pesma zlatouste ptice,
i radost i tuga devojačkog plača,
dok letina nova seje se i niče,
miriše na stolu pečena pogača.
 

DARODAVAC
 
          Adamu Puslojiću
 
Izorah brazdu zemlje zdravice,
iz brazde izniče pesma.
Rodne li godine — pomislih —
biće dovoljno meni
i onima koji nisu ništa izorali.
 
Evo pesme narode — rekoh,
a prolazila je masa
nezainteresovanih.
 
Evo pesme ljudi! — uzviknuh jače.
Koliko košta? — pitaju iz rulje.
 
Badava je, džaba, uzmite,
šta će pesniku tolike pesme ...
 
Tad stvorih gužvu i grabež,
ne osta ništa.
Samo pregršt reči jedva sačuvah,
sad ih u novu brazdu sejem,
ne bi li mi ponovo pesma
rodila.

 
SIZIFOVANjE ILI PESNIČKA
BESMRTNOST

 
          Zoranu Vučiću
 
Ovaj grumen zemlje,
ovo parče Srbije na Istoku,
deo Timoka i zavičaja,
satkanih u ovu pesmu —
temelj su moga Korinta!
Tako sam Zevsa obmanuo,
željan da mramor uz breg uspenjem
ne bih li smrt izbegao.
 

LEGETSKA NOĆ
 
U noć neizvesnu,
u svesno smrtoljublje,
u neku reku neznanu,
tonu sve dublje.
Nikad se više u svom Timoku
ogledati neće.
Kraj njega samo kopneće sveće
i cveće letobudno —
nije uzaludno!
Život ne vredi ništa,
sada je smrt na ceni,
Legetsko polje
u nedra ih prima.
 

REČKA, REČ REČITA
 
Na čelu mi ta reč žigosana,
u misli mi ona često svrati;
poznata je, al' mi k'o neznana —
nekud ode pa se opet vrati.
 
Nevernom mi ona veru nudi,
nudi nadu kojoj se ne nadam;
pesma moja sudbinom zlohudi
pa posrćem, i padam, i stradam.
 
Za nju nemam ja reč zamenicu,
odjekuje i kad sam bez glasa,
i dok tonem u noć zlosutnicu,
spasava me i kad nema spasa.
 

ČESNICA
 
Razorane brazde po
očevim starim dlanovima.
Žega o Petrovdanu —
zlatno zrno žeteoca.
Nabujali potok, potom,
pokreće vodenični kamen.
Tek mi o Božiću
majčina vrela česnica
ogreja ruke.
 

U PRASKOZORJE
 
Između sna i jave,
tanke su niti.
Zoro puna proleća,
osećam tvoj dodir,
slutim tvoju sen
i brinem:
da li će moja pesma
u tvom sluhu
prenoćiti?
 

KLETVA
 
Prolazim pored tvojih prozora,
tvoje senke, tvojih jorgovana.
Ne vidiš me, sakrila me
jutarnja izmaglica.
Mesec je svedok ako je u zoru kadar
da istinu kaže.
Prolazim i vreme prolazi ...
Ne znam čija me je kletva zadesila.
 

ROKSANDINE SUZE
 
Nadživeo sam milost i nemoć,
i noć.
Pa sad oči krotim izgubljene,
i reč svoju, tugom rasvešćenu.
Još jedno sam jutro izjutrio.
Kraj prestola Silnog cara,
mesto dara,
Roksandine suze sjaje,
a daljina iskušava često mene,
moj san, javu, uspomene...
Da l' mi lažnu nadu daje?
Raznizanim poljem žurim
do tog carstva, do tog sveta,
gde mak cveta,
da ga spazim:
niz obalu Dunav huči —
a Vardar bih da pregazim
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 03, 2012, 01:19:56 am »

**

PEVANJE I NEMLJE
Goran Vučković


OD GEOMETRIJE NEBA DO SIMONIDINOG VIDA
(Nova knjiga pesama Gorana Vučkovića)


U pesničkom lavirintu Timočke krajine, a posebno u njegovom negotinskom rasadniku (od Vlaste Mladenovića, Dragoljuba Firulovića, Miodraga Zlatkovića, Ante Burkića ... sve do najnovijih naraštaja) poetski rukopis i opus Gorana Vučkovića poprimio je zapažen ton i opseg, smer i karakter. Njegov prvotni impuls najavljen zbirkom "Korak do pesništva", obogaćen knjigom "Zavičajna zvona zvone", kao i zbirkama poezije za decu "Šarenilom kroz detinjstvo" i "Nešto iz rukava", sada ulazi u fazu pune pesničke zrelosti upravo knjigom koja je pred čitaocem, a čiji je nazivnik izazvan i karakterističan: "Pev(anje) i nemlje".

Evo nam pesnika koji će napisati stih "Pogledaj u nebo, onako neobavezno", ali će svojim pesmama iznaći i složene putanje i izohipse najtragičnijih misli i osećanja, puni opseg životnih tokova, kao što je to, recimo, slučaj sa prvim stihovima pesme "Projekcija":
 
"San te projektuje u prazno
 mesto pored mene.
 Praznina ispunjena snom
 preslikava se u zenicu
 prekrivenu tamom."
 
Goran Vučković je, kao pesnik modernog senzibiliteta, u "geometriji neba" iznašao i prepoznao vrhunske motive i dokaze "da je vaseljena ispunjena Bogom". To nam on i nedvosmisleno kaže u slikovitom naletu:
 
"On je u nama i izvan nas,
 pre nas i posle nas,
 gore i dole, levo i desno,
 sasvim je popunio prostor."
 
Svoju poetsku odrednicu Vučković naziva pesničkom vojnom, kao da se to odvija na istorijskoj pozadini bitaka tako karakterističnim i bitnim za ovo naše trusno balkansko tle, ali koja ne zanemaruje ni potrebu za umom i knjigom:
 
"Na nas je došao red
 da knjigu uredimo.
 Vapaj nam niko ne čuje."
 
I sam čin pesništva za Gorana Vučkovića čin je čiste magije života, čin preobraženja egzistencijalne potke u nešto više i svetlije: "Jednoga jutra razvezao mi se jezik". A kad se to dogodi, onda je mnogo prirodnije da se dogodi i raskovnička magija putem reči i stiha:
 
"Slušala si moje reči kao da si bila tu
 samo da saznaš tajnu tajnovitu —
 pa odmah, zatim, otišla u novo svitanje."
 
Samo pesnik istinskog kova može iskazati takve iskre i maštarije! Sintagma "kao da si bila tu", u inverzivnom sledu, podseća nas na onaj glasoviti stih Branka Radičevića: "Nje više nema, to je bio zvuk!" Ali, gle, čuda inverzije ...

Voljena našeg velikog romantičara pretvara se u zvuk, tačnije, to zapravo čini bol njenog odsustva; kod Vučkovića, opet, pesnikove reči čine obrnuto čudo: ona, koja te reči čuje, postaje živa i prisutna, uprkos njenoj fizičkoj odsutnosti!
 
Ako se za ranije pesme Gorana Vučkovića može iskazati stav da su na tragu i u tematskom dosluhu sa našom tragičnom epikom i narodnom lirikom, najnovije njegove pesme vidimo u inspirativnoj vizuri našeg romantizma i simbolizma, oličenoj u stihovima Branka Radičevića, Jovana Dučića, Milana Rakića ... sve do pesništva Branka Miljkovića i drugih naših savremenika.
 
Njegovom ranom pevanju sasvim je prirodno pristajala odora rime, pa (za divno čudo!) čak i u nekoliko anahrona upotreba deseterca i osmerca, kao podesnog obrasca metrike naše lirske tradicije, sada se taj obrazac iznalazi u daleko složenijem pesničkom postupku, gde je i prisustvo belih rima tek samo jedna od zvučnih komponenti pevanja i peva, a u simbiozi je prisutno i — nemlje! I to — ne kao antiteza ili neki pesnički oponent, već kao pojmovni bilans: kod Vučkovića, sad peva i ćutanje! Reč i nereč u poetskom zagrljaju. Kao što je to slučaj u dramatičnoj sintagmi "Simonidin vid", koja uvodi i pojmovno značenje višeg reda:
 
"Vekovima zaboravljena tvoja tama,
 sudbina freske il' usud kraljice?"
 
Jasno, reč je tu o evokaciji čuvene pesme Milana Rakića o Simonidi, kojoj su izvađene oči, a sada ih Goran Vučković vraća kao "dva sjajna bisera", u vidu suza prolivenih u porti Gračanice, od kojih se Simonidi vraća vid!
 
Razume se, sličnih stihova i slika u najnovijoj Vučkovićevoj zbirci ima podosta, ali smo ove navedene uzeli kao zahvalne ilustracije i uzornike, kako bismo unekoliko osvetlili samu poetiku i pesnički postupak Gorana Vučkovića. Blistav primer imamo u pesmi "U tuđoj koži", posvećenoj glumačkom bardu Zoranu Radmiloviću:
 
"Tu gde je on — tu je i scena.
 Scena je on!"
 
Impresivno, sažeto, tačno.
 
U ovom trouglu pojmova vidimo i knjigu "Pev(anje) i nemlje", gotovo u celini. Posebno u onom njenom delu i ciklusu Glose, kao veoma slojevitom mozaiku sačinjenom od katrena (svi do jednog su rimovani!) naših pesnika (Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac, Milen Milivojević, Adam Puslojić, Dobrica Erić, Zoran Vučić, Radomir Mićunović, Jovan Dučić, Ljubiša Rajković Koželjac, Živko Avramović. Miodrag Sibinović, Duško Trifunović) koji su uzeti uvek kao moto za same Glose, ali i za inspirativne rime — tkivo, na koje Goran Vučković dodaje svoje rimovane stihove. Ishod je neočekivani splet-venac.
 
Kakvo "bratstvo po nesanici"! Kako bi to nazvao pesnik Bora Radović.

Ali i više od toga: krugovi i godovi tema i sadržajnih motiva, jednačina i pesnička brojanica. Da opet sve ovde bude u duhu i znaku našeg naslova teksta: Od geometrije neba do Simonidinog vida. Baš tako.

 
Adam Puslojić


* * *


PREGRŠT ČITALAČKIH OPASKI O KNJIZI "PEVANJE I NEMLJE" GORANA VUČKOVIĆA
 
Kao orijentiri za uvod u čitanje ove zanimljive knjige možda bi mogle poslužiti sledeće tri pesme — uvodna, čiji se naslov podudara s naslovom celokupne zbirke ("Pevanje i nemlje"), pesma "Pesnička vojna" i "Pod zvezdama".

1.
U "Pevanju i nemlju", na prvi pogled, kao da se polazi od teze o neizrecivosti integralnog pesnikovog doživljaja ljudskim jezikom. Međutim, iako naslov navodi na pomisao da imamo pred sobom novu varijatnu te stare romantičarske teme, već od prvih stihova počinje da biva jasno da oksimoronsko "kao nem da pevam" potiče iz sasvim drugog žarišta. Problem pesnikovog "pevanja" je, izgleda, u tome što je pesnikovo oko zamagljeno, što nesanica pesnika ostavlja bez snova, što mu, još dok iz pogleda onoga koga doživljava kao oslonac "traži pritoku", na mestu gde mu je stajala glava sada stoji samo "lobanja".

Zbog tako onemogućene komunikacije (dotoka "pritoke"), njegov prisilni "muk", njegova zanemelost od tuge — njegovo "nemlje" (odista lep neologizam!), da bi ipak doprlo do sluha onoga koga pesnik doživljava kao oslonac (očekujući iz njeovog "pogleda" tako potrebnu "pritoku") — izbija zapravo u pesmi koja se glasa izvan njega, "iz grla slavuja" (iz prirode?).

Za razumevanje ove pesme otvaraju se, međutim, još dva važna pitanja: iz kog žarišta potiče Vučkovićevo "nemlje" i čiji je taj "pogled–pritoka", čiji je "sluh" do koga će dopreti pesma "iz grla slavuja", odnosno čije je to telo ili duh uz koga pesnik "korača"? Prema podacima koje pesnik utkiva u tekst, "žarite" koje uzrokuje "nemlje" što na pesnika/lirskog subjekta "laje kao besna kuja" — izgleda, neprekidno "iznova niče iz jalove zemlje". Da li je ta destrukcija neuništivi deo bića i tla iz koga potiče lirski subjekt pesme? Da li je ona svojstvena i telu ili duhu uz koga lirski subjekt "korača"? Da li je to destrukcija ili samodestrukcija? I najzad, od koga ili od čega njega ta destrukcija tako tragično odvaja, preteći "da mu zatre" i "senku" koja s njim "korača"? U tekstu pesme nema nijednog motiva koji bi isključio mogućnost da to bude — roditelj, ili dete, voljena žena, srodna pesnička duša, zavičaj, otadžbina ili, pak, život uopšte... Svaki čitalac će, srazmerno svojim sklonostima, sopstvenom senzibilitetu, životnom iskustvu, u skladu sa sopstvenim uverenjima, znanjem ili predubeđenjima i ovu pesmu razumeti na svoj način. Međutim, ovolika pitanja povodom pesme od samo dvanaest stihova (a pitanja može biti i još više) i mogućnost za utemeljene odgovore koji će se razlikovati jedan od drugog najbolja su potvrda da je pred nama intrigantan, pun i upečatljiv poetski tekst. A za knjigu kao celinu posebno je važno što pesme koje u njoj čitamo dalje — intonirane kao refleksivne, ljubavne ili patriotske — u svojim tematsko-motivskim spletovima sadrže upravo adresate naslućene iz čitanja iz njene uvodne pesme. Ovo saznanje objašnjava i opravdava i ciklus glosa, kojim Vučković završava svoju knjigu "Pevanje i nemlje" (pada u oči da u taj ciklus nije uključena komunikacija samo sa istaknutim pesnicima, što navodi na zaključak da su povodi za nadovezivanje postupkom glosiranja Vučkoviću pre tematsko-motivski podsticaji nego afirmisanost sabrata koga "svojom senkom" prati).

2.
U gustom i čvrstom prepletu najintimnijih i širih društvenih tematskih impulsa knjige, kao jedna od paradigmatičnih pesama koje mogu biti svojevrstan orijentir za čitanje Vučkovićeve poezije pada u oči "Pesnička vojna". Došao je red da, u svojoj "vojni" — pesnici (čiji "vapaj", inače, "niko ne čuje") najzad "urede knjigu". Da bi to učinili, oni moraju "naoštriti pera, pa" da krenu "niz krivu Drinu, do Cera."

Iz prvog sloja značenja tih stihova, razume se, čitamo odjek poznate teze da sadašnjost moramo graditi na temeljima pozitivnih tekovina svoje slavne prošlosti, ovde simbolizovanim prvom pobedom Srba nad austrougarskom vojskom, koja je istovremeno i prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.

Međutim, zanimljivo je da Vučković označava da taj put do Cera vodi "niz krivu Drinu". Poput rasprskavajuće rakete na tamnom noćnom nebu, Vučkovićev epitet "kriva" ovde baca zrake svetlosti iznenada na više strana: ispostavlja se, izgleda, da Drina, koja označava put ka Ceru, može biti i nekakav krivac (da li zbog toga što, osim što spaja, ona već vekovima, kao granica, i deli narod?); Drina koja označava put ka Ceru je i veoma krivudava, tako da ima mnoge zavoje iza kojih vazda vrebaju svakojaka i prijatna i neprijatna iznenađenja (znači li to da takva iznenađenja očekuju i onoga ko se odlučuje za najavljeno "uređivanje knjige", — "na temeljima pozitivnih tekovina... slavne prošlosti"?); i najzad, kao što je poznato, sintagma "kriva Drina" u našem jeziku i kulturi povezana je i s izrazom "ispravljati krivu Drinu" (u šestotomnom rečniku srpskog jezika Matice srpske protumačenim kao: "rešavati vrlo teška pitanja za koja nedostaje snage i mogućnosti"), a iskusni ljudi će vam reći da "ispravljanje krive Drine", zapravo, i nije naročito preporučljivo, te se time bave pretežno samo naivni ili posebno hrabri ljudi...

Zanimljivo je da je posle one uvodne pesme, u čijoj žiži je čovekova intima viđena iznutra, za ne naročito utešnu "Pesničku vojnu" u kojoj je reč o dužnosti savremenog pesnika prema društvu, skoro kao svojevrstan dodatak vezana pesma "Pod zvezdama" koja čoveka i ljudsku zajednicu stavlja već u kosmičke okvire, sa "utešnom" pretpostavkom: "Ako je već istina / da je sjaj zvezde na nebu / samo bljesak njenog / ugašenog treptaja ... možda ni mi ne postojimo / ili smo samo odraz / naših nekadašnjih / savršenih života."
 
3.
Na površini trougla između pesama koje smo izdvojili kao repere za čitanje knjige "Pevanje i nemlje" postaje jasno da je Vučković u rasponu od romantičnih ideala do nevesele stvarnosti u kojoj danas živimo, pošavši od omiljenog u romantizmu oksimorona zaplovio i tokovima rezignacije filozofije i poetike apsurda, na ovaj ili onaj način svojstvene i većini današnjih pesnika. Međutim, autoru ove knjige, rekli bismo, ne preti opasnost od euforičnog praznoslovlja ili samoubilačke brzopletosti skribomanije. Tematski aktuelan, bez težnje za površnim efektima u tkanju ljubavnih motiva, a imun na dnevno-političke klišeje i karakterističnu za deo naše savremene poezije nacionalnu patetiku u tretmanu društvenih tema — Vučković se svojim pesmama u ovoj knjizi predstavlja kao prevashodno misaoni pesnik nepatvorenog nadahnuća. Zato u "Pevanju i nemlju" nema nijedne na silu napravljene pesme!
 
U zaključku bi se još moglo reći da i ova knjiga "Krajinskog književnog kluba" potvrđuje istinu da prava poezija ne cveta samo u velikim urbanim centrima. Problem je, jedino, u tome što bez pratećeg publiciteta poezija stvaralaca koji su daleko od tih centara i po strani su od uticajnih književnih klanova — teže stiže do šireg kruga pravih čitalaca.


dr Miodrag Sibinović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 06, 2012, 12:35:29 am »

**

PEVANJE I NEMLJE
Goran Vučković


GORANOVO PROGLAŠAVANJE SVETA BESKONAČNIM
 
Odavno nas svojom eksplozijom nije preturio jedan, već tako, zreli oksimoron kao sada u mladom srpskom pesništvu, autora Gorana Vučkovića, negotinsko-krajinskog poete i urednika časopisa Buktinja, oksimoron koji je sadržan već u prvoj pesmi, stihu, ali i najranije moguće — u naslovu prve pesme, pa i još ranije — u naslovu knjige.
 
Upravo u eksponatu Pevanje i nemlje pesnik se obračunava sa kondicionalnim pitanjem toga oksimorona, jer se u stvari pita kako da peva kad je nem, dok mu lobanja stoji tamo gde je bila glava (kakva i kolika figurativna plastičnost koja kaže da postavljeno pitanje nema odgovora i da ostaje u eteru). Goran Vučković, koji je svet proglasio beskonačnim, svoju pesničku muku ne deklariše završenom dramom sveta i konačnom porugom svetle misli, jer će zatvoreno pitanje apsurda i kontradikcije otvoriti na onom mestu gde nemlje, kao kiša što suton kvasi i zvezde gasi, prvo dobija snagu da izađe iz centripetalne orbite crne rupe i da zatre najnezatirljivije — senku, koja korača uza svoj izvor. Ovde se duži inače dugačko pero Ivana V. Lalića koji kaže da senka može razbiti svoj izvor, kad uspe da se zgusne u poraz toga izvora. Evo, sada nam Goran Vučković pokazuje da senke i nema ako je nemlje njen izvor, i time je zatvoreno kolo u najporaznijoj tački otvoreno, ali svet ide dalje, kreće se jer je, kako rekosmo u Goranovo ime, proglašen beskonačnim.

Izgleda da mlad pesnik mora dobiti nešto na godinama te da njegovim korpusom i dušom prođe balkanski sindrom, pa da primeti da majke na tom đavoljem poluostrvu rađaju ratnike bez stida, iako nas sve čeka nova Atlantida.

Goranova pesnička družba proistekla iz pomnog i predanog uređivanja časopisa za kulturu Negotinske krajine dovodi ovog pesnika u društvo pesmokazitelja kao osvedočenog sagovornika i dijalogičara stihovlja, čija se mudrost ogleda i u odgovorima, ali pre svega u postavljenom pitanju, a on ih ima oboje. Upravo se poetski kvalitet toga druženja i može videti u pesnikovom druženju i sa najvećima kao što je Jovan Dučić i Duško Trifunović, pa Adam Puslojić i svi drugi, a to druženje je izraženo kroz ciklus GLOSA-pesama, koje dotiču desetak pesnika inače. U ovim GLOSAMA, Goran Vučković je tesno kao žljeb u žljebu (a to je temelj svake čvrste konstrukcije) uspeo da prodre, i razume poetiku svakog od izabranika čiju je strofu uzeo za polazište, zatim dobro znao šta može, i mora, biti njegov nadovezak na poruku njenu, a potom, i najzad da ostane i u stilističkom duhu pesnika-uzora, pa je, nalazimo to, bez zazora, nastavio, a nije preterano ni reći dopevao što nije bilo rečeno, a u samo jednoj strofi, dabome, mnogo toga nije ni moglo biti rečeno, no začudno je to kako Goran Vučković uspeva da održi početni šum poezije uzetog uzora, koji je gde-kada šum prolaznosti:

Sve prominu putem vodotoka
slatki jadi i teški potresi
gde je pogled iz mutnoga oka
gde su naše suze i osmesi?*
 
(GLOSA — odaziv na Ljubišu Rajkovića Koželjca, pesma: UZDAH).

Katkad je taj šum i eksplozija prirodom zadane lepote:
 
Suzi oko — devojačka tuga,
k'o biserje po polegloj travi,
kad zapeva k'o slavuj iz luga,
ućute se horizonti plavi.*

(GLOSA — odaziv na Vlastimira Stanisavljevića Šarkamenca, pesma: MOMA ROMA).

Ponekad je to i religijska tema:
 
K'o prorok Jezekilj sada hodočastim,
giljotini svojoj ja poturam glavu,
da u pesme svoje stihove isplastim
i u tome vidim samo Tvoju slavu.*
 
(GLOSA — odaziv na Adama Puslojića, pesma: POD KUPOLOM, PSALAM).
 
I da zaključimo: ovi bi stihovi trebalo da ugledaju svetlo dana, ako ne zbog drugog, a ono da bismo se uverili da je Negotinsaka krajina zaista pravi majdan vrsnog pesništva, kakva je oduvek bila, ali, kako ovi stihovi obećavaju, i kakva će uvek biti, jer svet je beskonačan.

 
__________

* naglašen stih je iz strofe izabranog autora

4 april, leta Gospodnjega 2012., Pariz
Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac


* * *
 

SVE PREPOZNATLJIVIJI TRAG
 
(Nad zbirkom pjesama "Pevanje i nemlje" Gorana Vučkovića)

Goran Vučković je član Udruženja književnika Srbije kao književne udruge zvučnog imena i to nije mala stvar. Vrstan je animator kulture u Negotinu, Timočkoj krajini i šire. U njegovoj najnovijoj knjizi pjesama imamo pretežno srednjekaloričnu poeziju, ali nailazimo i na ostvaraje koji naginju ka visokokaloričnim pjesničkim tvorbama. Vučkovićevi pjevopisi počivaju na najpoželjnijim temeljima. Takvi temelji osigurali su mnogim piscima svijeta da izrastu u književne veličine svjetskoga glasa počev od Šekspira, Servantesa, Bokača i čitavog niza svjetskih književnih veličina sve do našeg Ive Andrića i mnogih živih savremenih pisaca. Naime, poezija Gorana Vučkovića niče na zasadama narodne književnosti, tj. kratkih usmeno-književnih oblika te književnosti, jer je Goran i sakupljač usmeno-književnih, kraćih oblika u Timočkoj krajini. Te i takve osobe skupljanjem izoštre sluh za folklor pa i sami postaju pisci kojima neki od tih oblika ušetaju u ostvaraje kao odlični predlošci.
 
Knjiga "Pevanje i nemlje" već kod prvog dodira očituje se kao zrela knjiga, zrelog pjesnika, koja njegov pjesnički i uopće književni trag pravi prepoznatljivijim, cjelovitijim i dijelom autonomnim. Vučković živi u malom gradu, Negotinu, i prva pomisao vuče nas na provinciju i zagrljaj provincije. Međutim, kada se upustimo dublje u njegov književni opus shvatamo da se Goran uspješno iščupao iz tog zagrljaja, što je vrlo značajno, jer mnoge njegove kolege koje su život prenijele u Beograd i druge srpske gradove, žive i stvaraju u gradu, ali čim dođe do žučnijih rasprava očitovanja mnogih pojedinaca, uvjeravaju nas kako se oni nisu i možda nikada neće iščupati iz zagrljaja provincije koja egzistira skrivena u njihovim glavama i postupcima. Pišući o Goranu Vučkoviću i o njegovoj knjizi ovaj kratki osvrt nadam se da on zna da se u ovom tekstu nižu misli svjetski poznatog i priznatog specijaliste za folklor i usmeno književne oblike, a za cjelovitu i autonomnu teorijsku sliku anegdota na vrhu je svjetske piramide znanja o tom obliku zgusnutog u misao: "Svaki novi život je nova anegdota".
 
Knjigu otvara autoru draga pjesma "Pevanje i nemlje":
 
Kako nem da pevam, magla mi u oku,
nesanica moja zore zavarava.
U tvom pogledu još tražim pritoku,
lobanja mi stoji gde je bila glava.
 
Pesma koju čuješ iz grla slavuja
to je moja tuga, moj muk, moje nemlje,
što na mene laje kao besna kuja
i iznova niče iz jalove zemlje.
 
Ove tople kiše što nam suton kvase
to su moje suze, rosa moga plača,
mesto da sjaje, one zvezde gase,
da mi zatru senku što s tobom korača.

 
I ako lekseme "nemlje" nema u Rečniku srpskog jezika, mi koji Goranovu poziju pjevamo s njim, znamo da je to dijalektalni idiom a pjesnik i njegova poezija pletu se narodnim dijalektalnim izričajima koji se znalački prepoznaju, klasificiraju, odabiraju i u tkivo pjesama uspješno inkorporiraju. Motreći sa aspekta kompozicije knjige, bilo je možda bolje da je prva pjesma u njoj, čiji je naslov prenesen na naslovnicu knjige, stavljena kao poslednja, a umjesto nje na prvo mjesto došla, recimo, pjesma "Simonidin vid":
 
Iz detinjstva dođe hodom rastajanja,
a u tvome pogledu tuga zalivena.
 
Vekovima zaboravljena tvoja tama,
sudbina freske il' usud kraljice?
 
Kad se dva sjajna bisera skotrljaše
portom Gračanice: tad si progledala!

 
Tako bi se, ovom pesmom, ostvarila čvršća prstenasta kompozicija knjige i još ponešto o čemu nije uputno komentirati. Naš pjesnik kao da zna kako je svaka pjesma dvostruka molitva i toga gesla se drži kroz sve pjesme u knjizi. Poezija je naglašeno obojena tugaljivim tonovima pa će pjesnik u svom daljem razvoju zasigurno više pozornosti posvetiti tonovima veselja i sreće jer život je sam po sebi i sam sobom kako god okrenemo ipak dar Božji, veselje i radost. Vučkovićev polustih "da vide koliko vredimo" dobar je nositelj svih njegovih ostvarenih želja. Najslađi dvostih u cijeloj knjizi je dvostih iz glose "Stihija" napisane kao odaziv na stihove Jovana Dučića: "Dugo li te, draga, moja pesma vreba, / rođena u mojoj tišini i čami." Pesme koje svakako još treba izdvojiti i pomenuti su: Hodočašće, U tuđoj koži, Pesnička vojna, Odgovor na tužnu ljubavnu pesmu, Horizont, Smrtoljublje, Projekcija, Pod zvezdama i Balkanska kob. Nije se lako odvojiti od balkanskih crnih izama!

Mislim da bi bilo dobro da Goran svoja ostvarenja ponudi dobrim srpskim blogerima i književnim sajtovima kao što su: Tragovi, Nova Poetika, Alma, Belegbg i obilju drugih, pa da se uspoređuje sa ostalim književnim stvaraocima prateći sam svoje narastanje. Ono što mnogi znaju, a izbjegavaju javno potvrditi, jeste činjenica da Srbija ima dosta dobrih online izdavača i da time podosta pomaže nama koji smo nešto udaljeniji. Ja znam za desetak imena iz Zadra i okolice koja su svojim ostvarenjima više zastupljena u srpskim internet-izdavačkim kućama i blogovima, nego u domaćim. Dobro je da to cvjeta u vremenu u kojem nam okruženje, u užim i širim koordinatama, nudi sve nasrtljivije strah i nelagodu. Goran Vučković je osobnost koja sa Krajinskim književnim klubom u skromnim materijalnim uvjetima ima puno želje, snage i volje da svoju skromnu biografsku osobnu iskaznicu podebljava, šireći obzore pjesnikovog velikog srca i raskošne duše.

 
U Zadru, 27. 06. 2012.
dr Rajko Glibo


* * *
 

KRATAK OSVRT NA KNJIGU "PEVANJE I NEMLJE"
 
Knjiga pesama "Pevanje i nemlje" Gorana Vučkovića otkriva nam jedno sasvim dozrelo pesništvo, u čijim višeznačnim slojevima struji blagodata magma, neophodna rečima da se izdignu iznad istrošenih metafora i nadasve da pokrenu nepresušne misaone pritoke ka samosvojnoj izražajnosti. U ovovremenoj srpskoj poeziji, nepodložnoj opevavanju iskušanih tema i prihvatanju znanih poetičkih obrazaca, jedan ovakav pesnički samoglas, još jednom dokazuje da je smisao umetničkog čina, bez obzira na razne proklamovane izme, prevashodno u osvajanju nerečenog i oplodnji zatajnog semantičkog semena u nemosti i bezdanim duševnim ponorima. Zapravo, ovaj pesnik poput nekolicine glasovitih pesmotvora, koji žive i stvaraju izvan većih kulturnih centara (Zoran Vučić, Miroslav Cera Mihailović, Dragan Jovanović Danilov, Veroljub Vukašinović, Tomislav Marinković, Živorad Nedeljković) nesumnjivo je ostvario po svemu modernu i nesvakidašnju knjigu poezije. Uostalom, u to će se uveriti svaki čitalac koji u poeziji pronalazi deo svojih estetičkih zadovoljstava.

Radomir Andrić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 02, 2012, 12:47:57 am »

**
Izbor iz poezije Gorana Vučkovića
Pevanje i nemlje


PEVANJE I NEMLJE
 
Kako nem da pevam, magla mi u oku,
nesanica moja zore zavarava.
U tvom pogledu još tražim pritoku,
lobanja mi stoji gde je bila glava.
 
Pesma koju čuješ iz grla slavuja,
to je moja tuga, moj muk, moje nemlje,
što na mene laje kao besna kuja
i iznova niče iz jalove zemlje ...
 
Ove tople kiše što nam suton kvase,
to su moje suze, rosa moga plača;
umesto da sjaje, one zvezde gase,
da mi zatru senku što s tobom korača.
 

BALKANSKA KOB
 
Nad Balkanom ponoć vekovima vlada,
u tom lavirintu bez jasnih hodnika
gine se, umire i ponovo strada —
na grobljima rastu krin i perunika.
 
Pred očima čami limes napušteni,
na prsima mrtvih kolajne se zlate.
Tu su mnogi snovi davno porušeni,
drevne bogomolje i carske palate.
 
Balkanske puteve prastarih Slovena
pregaziše legije novih osvajača.
Raskrsnica kobna zatire plemena —
odjekuje strašni vrisak gorkog plača.
 
Tu sad niče klica prokletog semena
i majke rađaju ratnike bez stida,
sustiže nas kletva nečasnog vremena,
a pred nama zjapi nova Atlantida.
 

BDENJE
 
Bdenje je moj san, moja pusta java,
izgubljen pogled, zatečen u snu.
U tvojim očima senke zaborava,
da su moja usta dotakla ti usnu.
 
Ja sad svoje ruke u tvojima grejem,
da u nama novi rađaju plodovi,
u svitanje novo da se opet smejem,
da nas obgrle stoletni godovi ...
 
I tamnina mrtva, sa hiljadu lica,
nestane u moći svetlosti i zraka.
Zora neka svane, moja radosnica —
neka me izvede iz tmine i mraka!
 

HODOČAŠĆE
 
          Adamu Puslojiću
 
Hodati po ivici, znači meriti
obim koncentirčnih krugova
koje smo iscrtali životom
i pogledom uprtim u svemir.
 
Geometrija neba jasno nam govori
da je vaseljena ispunjena Bogom.
On je u nama i izvan nas,
pre nas i posle nas,
gore i dole, levo i desno,
sasvim je popunio prostor.
 
Kad se u kišnim kapima
prelama sunčeva svetlost
kao što se u svakom od nas
prelama vera u Boga,
mi žurimo da stignemo dugu
da nas sivilo ne obavije.
 

PESNIČKA VOJNA

          Vlasti Mladenoviću
 
Na nas je došao red
da knjigu uredimo.
Vapaj nam niko ne čuje.
Da vide koliko vredimo
moramo naoštriti pera,
pa niz krivu Drinu,
do Cera.
 

POD ZVEZDAMA

         Dragoljubu Firuloviću

Ako je već istina
da je sjaj zvezde na nebu
samo bljesak njenog
ugašenog treptaja
i da zapravo vidimo
nešto što ne postoji,
onda mi je misao o haosu
iz kojeg je nastala vasiona
potpuno prihvatljiva.
 
Uprkos savršenom redu
koji vlada u prostoru
možda ni mi ne postojimo
ili smo samo odraz
naših nekadašnjih
savršenih života.
 

PRE I POSLE BITKE
 
Jezde vranci niz polje široko,
bedevije njište pod mamuzom.
Na sečivu sija mi se oko,
bitku bijem perom i topuzom.
 
Gori zemlja, sela i gradovi,
pod kulašem trupla nepomična.
Mrkovu se zategli amovi,
pa ne vidi div-junaka dična ...
 
Po polju se sad devojka šeće
ne bi l' kome izvidala rane,
svog viteza živog naći neće,
skupljaju se gavrani i vrane.
 
Ugledala Damnjanov-Zelenka,
a on pogled savio do trave,
na Kosovo spustila se senka,
pod kopitom i krune i glave.
 

SIMONIDIN VID
 
Iz detinjstva dođe hodom rastajanja,
a u tvome pogledu tuga zalivena.
 
Vekovima zaboravljena tvoja tama,
sudbina freske il' usud kraljice?
 
Kad se dva sjajna bisera skotrljaše
portom Gračanice: tad si progledala!
 

ODGOVOR NA TUŽNU LJUBAVNU PESMU
 
          za Nikitu, posthumno
 
Opet je zora osvanula nova
iako sam juče sahranio sebe
u kolekvku nekog nesretnog
još nerođečeta.
Iznova je zamirisala moja livada
iako su juče besni kosači
bezosećajno tlačili njeno zelenilo.
Iz moga oka opet blista suza,
veća od svih reka, od svih mora,
iako je od tuge juče presahla.
Ponovo padaju kiše, listaju gore,
devojke se smeju,
na Kalemegdanima Sreteni
sreću traže.
A ja mrtav i svestan
koliko su laži slatke,
koliko su zablude lepe
i da nismo postojali.
Kad bi bar velika bela ptica
ponovo snela mesec na nebu!
 

U TUĐOJ KOŽI
 
          Zoranu Radmiloviću

Kao Tepis gospodari na daskama.
Ne igra rolu, već scenu stvara:
talentom i ljubavlju, nadahnut,
pun zanosa i žara.
 
Sa različitim ulogama — različit,
u različitosti prepoznatljivo isti.
 
Tu gde je on — tu je i scena.
Scena je on!
 
Spustila se zavesa za njim.
 
Oprostio se srdačno
od kralja Ibija, od Radovana,
od svoje publike
i krenuo u nepoznati teatar
da tamo večnu ulogu igra.
 
A odjekuje balkon, parter, loža.
Aplauz još traje!
On ga čuje i vraća se u Zaječar,
svake godine u isti dan.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 06, 2012, 12:44:09 pm »

**

ŠARENILOM KROZ DETINJSTVO
Goran Vučković



POVRATAK U DETINJSTVO

Zbirka pesama za decu Šarenilom kroz detinjstvo, jedan je veoma nadahnut, duhovit, jedinstven i veoma pitak rukopis namenjen najmlađim čitaocima.
   
Ja, u svom predgovoru, neću analizirati stih i rimu, stil ili sve ostalo na šta se recenzenti uopšte osvrću u svjim prikazima određenog dela. Govoriću o osećaju i utisku koji pročitano ostavlja i budi.
   
Kada sam dobila sirovu verziju ovog rukopisa u prvi mah sam pomislila: Ovo ću prvo dati nekom od mojih unučadi da pročita, da čujem autentično mišljenje, jer deca su zapravo najstrožiji kritičari. Ali šta se desilo? Dok sam krajičkom oka bacila pogled na darovani mi rukopis i pročitala prve stihove, odlučila sam da se njime ozbiljno pozabavim. Dalje ga nisam prosledila. Zašto? Zato što me je ova poezija vratila u već pomalo zaboravljen svet, u predele detinjstva, u njegovo šarenilo, i ostavila zatečenom svojim milozvučnim katrenima.
   
Ovim pesmama Goran Vučković probudio je u meni jedno davno zaspalo dete koje sam negde skrajnula duboko u svakodnevnim žurbama i obavezama odraslih. Tog trenutka poželela sam da potražim svoju odavno izgubljenu gumenu lutku, bukvar, onaj sa zelenim tvrdim koricama, i nacrtanu žabu što sedi sama na listu lokvanja a i gusana koji gazi baricama. Poželela sam da krenem bosa po prašnjavom putu, da uradim nešto od onoga što su mi stihovi nudili. To je trajalo samo tren, dok sam iščitavala pesme, a kad sam se vratila u dane današnje desilo mi se da:

"Na mnoga pitanja odgovor nemam,
a deca pitaju tu nema zbora,
dugo za njih odgovor spremam,
al' ipak ostanu bez odgovora."

          (Pitanja bez odgovora)
   
A, da ne bi tako bilo, pobrinuo se upravo Goran Vučković ovom zbirkom pesama, kojom je ponudio odgovore na sva pitanja i rešenja za sve zadatke. Preporučujem ovu knjigu klincima za čitanje, ako to učine imaće i šta da pamte.
   
Ova zbirka pesama bi (da su, kao što nisu, oni koji prave školske programe) trebala da bude obavezna lektira, čitalačkoj publici kojoj je namenjena, zarad njenog zdravog duhovnog odrastanja. Čim se pojavi iz štampe moji unuci će je, sigurna sam, rado čitati.


Ljiljana Ponjavić


* * *
 

NADAHNUTE PESME O DETINJSTVU
 
Evo još jednog cveta u velikom cvetniku pesnika detinjstva, a to jedinstveno doba rane mladosti i odrastanja bilo je uvek veliko nadahnuće svakom istinskom pesniku. Tom svetu detinjstva, blagosti, igre i radosti, priklonio se i Goran Vučković u svom dečjem prvencu Šarenilom kroz detinjstvo. To je neobičan i nadahnut rukopis pesama za decu koje odišu nepomućenom vedrinom, bezazlenošću i ljubavlju.
   
Ali to je i svojevrsno bekstvo iz surovog sveta odraslih u tu jedinstvenu i poslednju oazu gde još jedino postoji čista radost. Veliki je opseg tema kojima se bavi Goran Vučković u svojoj knjizi Šarenilom kroz detinjstvo.
   
On peva o životinjama, pticama, nestašlucima, sreći i žalosti, junacima iz lektire, selu, prirodi, prvim ljubavima i o svemu onome što je činilo svet njegovog detinjstva. Ali isto tako, on se na jedan neposredan i samosvojan način obraća današnjem mladom čitaocu sa željom i unutrašnjom potrebom da ga pesma uvede u čarobni predeo sna i mašte. U ovim pesmama sasvim je vidljivo da je on u tome u dobroj meri i uspeo.
   
Vučkovićeva poezija odiše subjektivnim viđenjem detinjstva. Tačno i dobro građene, one svojom oplemenjenom melodijom i neposrednošću iskaza nežno ulaze u sluh čitalaca.

Ovaj pesnik pouzdano vlada jezikom i stihom i to nas učvršćuje u uverenju da će njegove sledeće knjige još više istaći književnu darovitost i bogatstvo njegovog pevanja.
   
Pojava Gorana Vučkovića, koji sticajem okolnosti živi na dalekoj kulturnoj periferiji, ovde najbolje svedoči da taj usud ne utiče na kvalitet njegovih stihova za najmlađe. Naprotiv, to mu je samo pomoglo da svestranije zađe u predele detinjstva i da se u dosluhu sa prirodom potpuno posveti tom bezazlenom svetu koji krepi čitaoca.

Zoran Vučić


* * *
 

LAKOĆA PRIBLIŽNOSTI DECI
 
Iščitavajući prethodni rukopis, koji je kasnije oknjižen pod naslovom Korak do pesništva, imao sam priliku da primetim da se Vučković sa lakoćom izražava, da je sklon rimama i pesničkoj tradiciji u gradnji katrena. To su elementi koji ga preporučuju dečjoj čitalačkoj publici  a i ja to iskreno činim — predlažem deci, od deset i preko pedeset godina, da čitaju pesme Gorana Vučkovića i njegovu novu knjigu Šarenilom kroz detinjstvo.
   
Ako je verovati piscu ovih redova nećete se pokajati, naprotiv, osvežićete se poezijom čistom kao voda sa izvora. Vučkovićeve pesme se naslanjaju na našu istoriju, duhovnu tradiciju i običaje, ali sa modernim doticajima našeg vremena.
   
U njegovim pesmama odiše Timočka krajina, oseća se miris njenih polja, bezbrižna igra reči koje su začinjene humorom, odnosno pune su duha i duhovitosti.
   
Još nešto je u svemu ovome važno, kada je u pitanju poezija za decu: Vučković je blizak dečjem poimanju stvari, jer vešto gradeći fabulu pesme, održava intenzitet melodije i pažnju čitalaca. Još jednom preporučujem ovu knjigu i ovog pesnika.


Vlasta Mladenović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Januar 16, 2013, 11:56:14 pm »

**
Izbor iz poezije Gorana Vučkovića
Šarenilom kroz detinjstvo


PEVAC PERA

Izleteo pevac Pera
iz svog malog solitera.
Pa zapeva: kukuriku,
hajde koke na muziku.

Brže bolje sve do mene,
biće želje ispunjene.
Oko njega sve se svilo,
a jedno je zrno bilo.

Silna gužva, Pera stao,
pa ga odmah progutao.
Opet viknu: Kukuriku —
Imaćete još priliku.


BELA GRIVA

Na livadi
krdo vije,
dorat, kulaš,
bedevije ...

A đogata
ponosita,
zasvrbela
tad kopita ...

Pa pojuri
preko njiva,
raspršta se
bela griva ...


ŠALJIVA PESMA

Jedne noći, blago meni,
miš i mačka zagrljeni,
zaspali su kraj ognjišta
kao da to nije ništa.

A i guska radoznala
kraj lije se ušuškala,
stari vuja ispod krova
zadremao kraj zeljova.

Pa i zmija pokraj žabe
nije jadna legla džabe,
pogledajte i  jastreba:
do živine siš’o s neba.

Kakva gužva, kakva zbrka,
već u zoru biće frka.
Znajte deco ubuduće
sve je ovo nemoguće.


KAPETAN ĆIRA I BELA LAĐA

Jedno veče,
mali Ćira,
belom lađom
od papira,

plovio je
jadan kradom,
sa tom lađom
punom kadom.

Šta se desi
nasred puta?
Gle, lađa je
prevrnuta!

Sva je mokra
i sva vlažna,
da l' ta lađa
beša lažna?

Ta dilema
ne da mira,
rasplaka se
mali Ćira.

Da se problem
strašan reši,
dođe mama
pa ga teši:

"I Titanik
tako, sine,
potonuo
u dubine ..."


MALI ALAS, PECA

Usred vode
crv se mrzne,
Peca čeka
da mu trzne.

Šaran, štuka,
il jegulja —
da zacvrče
nasred ulja.

Ali šta se
ovo zbilo?
Šta na glistu
udarilo?

Jedna zlatna
riba mala
na suvom se
praćakala.

Pa tri želje
nudi Peci
da je vrati
bistroj reci.

Samo jedna
njemu znači,
da od Janka
bude jači.

Pa da vidi
mala Stana,
kako lema
tog klipana.


JEDNA MALA BUBULJICA

Brinula je mala Mica
što je na sred njenog lica
jedna mala bubuljica.

U puderu traži spasa,
da ne vidi onaj Vasa,
smej'o bi se iz sveg glasa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Januar 17, 2013, 09:42:46 pm »

**

NEŠTO IZ RUKAVA
Goran Vučković



SANJAR IZ BELE KRAJINE

(Slovo o knjizi "Nešto iz rukava")

Poezija je svetlost koja održava Kosmos. Poezija je Božje delo, a pesnici su stabljike iz kojih rastu plodovi božje promisli. Poezija je večna. Ona je živa koliko i pesnici u svojim delima. Ona  počinje rođenjem i širi se po zakonu koncentričnih krugova od prvog goda života, i raste slično pupoljku, slično detinjstvu. Tragovi njene čarolije reflektuju se empirjiskom lepotom življenja i daju smisao svemu što postoji, težeći konačnoj ljubavi.
   
Kada je pisao svoju novu knjigu Nešto iz rukava, Goran Vučković je znao da je poezija čarolija i da sve počinje iz detinjstva. Impresije koje je sačuvao iz proživljenog dečaštva pretočio je u pesme i kao vešt mag ostavio deci na radost i čuđenje. Svaka stihotvorena misao je slatka iluzija koja je poučna, igrovita, smehovita i maštovita. Svaka pesma je mali molitvenik odrastanja i nezaborav sopstvene imaginacije i darovitosti. Svaki stih je najlepši poetski cvet čiji miomirisi raduju dušu, čije metafore i stilske figure daju krila malim sanjarima da veruju u taj virtuelni svet da bi bili bolji, plemenitiji, i da bi, čuvali jezik roda svoga.
   
Pesme Gorana Vučkovića su snažne, nadahnute i slikovite. Motivi u poeziji su uobičajeni: škola, kuća, porodica, drugarstvo, priroda. Prisutan humor, dosetka i geg u poeziji kazuju da se radi o vrlo veštom pesniku koji zna da se igrom i smehom lakše postiže vaspitni efekat kod dece. U velikom broju pesama ima vedrine i muzikalnosti, što nam daje nadu da će budući čitači oplemeniti svoje ustreptale dušice. Ono što je najsnažnije u poeziji Gorana Vučkovića je humanost i svetoljublje. U svakoj pesmi je evidentna pravdoljubivost, solidarnost, i nada za sve što postoji na svetu.  Ako bi smo izdvojili pesmu koja je perjanica ove slatke zbirke, onda je to zasigurno pesma Ko je štetočina.
   
Da je Vučković oslonjen na tradicionalno Zmajevo pevanje pokazuju pesme: Buca i doručak, Mamin dar i  Krofne. U većini pesama metrički sistem je gotovo savršen, što govori da je pesnik dobro ovladao zanatom kojim se bavi, ali da je, takođe i moderan što nam potvrđuje pesma: Krov nad glavom.

Dve malene buve / ispale sa Žuće, /
Pa nikako više / da stignu do kuće. /
...................................................
Dok se tako svile / da ih stopli zračak, /
Po smrzlome snegu / prošetao mačak. /
....................................................
Sad kraj tople peći / mačak čuva mesto, /
Neumorno prede / i češka se često ... /


Sveukupna slika koju je stihovima kao čaroliju iz rukava stvorio Vučković i pretočio u knjigu Nešto iz rukava, ostaće kao trajna vrednost podneblja u kome stvara i peva sanjar iz Bele Krajine.


Tode Nikoletić


* * *
 

DETINJSTVO OBOJENO PASTELNIM BOJAMA
 
Pesnik Goran Vučković ponovo je uspeo da oduševi i iznenadi svoje čitalaštvo naviknuto na pitku i duhovitu dečju poeziju. Njegova nova zbirka pesama, kojom preovladavaju raznovrsne teme i motivi, pravi je doprinos savremenoj srpskoj književnosti za decu. Svaka pesma, uz uspelu rimu, dočarava unutrašnji svet stvaraoca obojen velikim iskustvom i mnoštvom boja, a ponekad se čini kao da je upravo pročitan pravi mali roman.
   
Najuspelija mi se čini poema Kupanje koja bi mogla odmah da nađe i svoje mesto u nekom od osnovnoškolskih udžbenika za srpski jezik. To najbolje potvrđuju brižno negovani i vešto izgrađeni katreni koji su nam nesebično darovani. Univerzalni karakter pesme Lovci traži svoje mesto uz komad utišane, klasične muzike u pozadini. Treba, svakako, pomenuti i pesme: Dve Kone, Buca i Doručak, Ko je štetočina, Kad zbog zuba sve je truba, Kijavica ... pa se uveriti da je pred nama autentični dečji pesnik.
   
Ko god poželi da sebi priušti mali predah i izlet u bezbrižne, jedinstveno lepe dane detinjstva, neće pogrešiti ako se lati nove Vučkovićeve zbirke Nešto iz rukava ... jer šta god da ispadne, moći će uz lepe, emotivne obrise da podstakne na dalja razmišljanja.


mr Ljiljana Živković


* * *
 

OSOBENI LIRSKI GLAS
 
Goran Vučković je od onih pesnika koji svje poetsko delovanje usmeravaju na dva koloseka — podjednako je aktivan i kao pesnik za odrasle i najmlađe. Svoje lirske medaljone Goran Vučković je darivao najmlađima kroz pitke, melodične stihove. U zbirci koja je pred nama sakupljene su pesme tematski raznovorsne, a u formalnom pogledu različite dužine, ali jedinstvenog pesničkog postupka — kratak, prijemčiv stih sa pitkom, jednosložnom rimom.
   
Pesnička slika Gorana Vučkovića je puna svetlosti i optimizma, u priličnoj meri određena i konkretna, a opet, itekao susgestivna. Premda Vučković u osnovi nema nameru da najmlađima pridikuje i podučava ih, u izvesnoj meri, ove pesme, mogu da ispune i edukativnu i vaspitnu ulogu. Pesme o školi, hrani, dečijim igrama, cveću, odmoru i drugim oblicima radosti i života deteta, tematski su ispunile ovu osobenu zbirku pesama.
   
Lira Gorana Vučkovića je  u pesmama za najmlađe raspevana, puna toplog, nežnog ritma, stih teče lagano i osvaja čitaoca vedrinom i toplinom. Prisutan je i veoma bitan osećaj za meru — Vučković nije preterivao ni u dužini pesama, ni u podilaženju deci, ni u nekom kritizerskom pristupu dečjem poimanju sveta. On pripada onim pesnicima koji su na strani deteta, koji im prilaze sa pažnjom i razumevanjem, s namerom da im približi svet lirskog i drugačijeg od običnog i svakodnevnog, odnosno da u svakodnevnom i banalnom nasluti i otkrije lepotu. Posebno se izdvajaju pesme Jorgovan i ljubičica, Krivo je more, Krofne, Lovci, Na livadi, Troboj ili šorka, koje Vučkoviću, kao i cela ova knjiga, daju posebno mesto u pesničkom stvaralaštvu za najmlađe.
   
Na književnoj sceni je aktivan popriličan broj pesnika, Vučković se izdvaja kao redak, osoben lirski glas, čija poetska svežina osvaja i pleni, priključujući ga krugu najzanimljivijih dečjih pesnika kao što su pokojni Vlada Stojiljković i Dragomir Đorđević, a od živih Ljubivoje Ršumović. Vučkoviću je mesto uz njih i još neke, danas vrlo aktivne pesnike, kao što su Mošo Odalović i Nedeljko Popadić, jer ga njegova poezija za najmlađe preporučuje kao zrelog i samosvojnog pesnika i daje nam za pravo da treba s nestrpljenjm očekivati i njegovu treću, već najavljenu pesničku zbirku za decu.


Živko Nikolić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Januar 20, 2013, 05:25:14 pm »

**

NEŠTO IZ RUKAVA
Goran Vučković



PREGRŠT VREDNIH STIHOVA
Goran Vučković: "Nešto iz rukava", pesme za decu
 
Naslovom "Nešto iz rukava" autor je verovatno hteo da kaže kako je spontano nasta(ja)la njegova druga zbirka stihova za decu, a naš najkraći komentar je da, tom prilikom, niko nije ostao kratkih rukava — ni pesnik ni publika. Svako je zadovoljan. Davalac i primalac. Pregršti stihova su darovani potomstvu, a među pesmama je nekoliko pravih bisera.

Ovo je, zapravo nešto iz srca i glave, odnosno iz sećanja na vreme odrastanja. Ima ovde pesama o drugarstvu i prvim simpatijama. Simpatična knjiga za simpatične male čitaoce. I odrasli bi mogli da zavire među korice, da bi se oraspoložili i vratili sećanjem u detinjstvo.

Kad cveta ljubav cveća mogla je, takođe, biti uvodna rečenica za tekst o Vučkovićevoj pesmarici, s obzirom da je među najlepšim, ako ne i najlepša, pesma "Jorgovan i ljubičica": Na prozoru svakog dana / cvetala je ljubičica / i gledala jorgovana / Ko dečaka devojčica. Početnom personifikacijom je Goran nagovestio ljubav kojoj će u nastavku doprineti bazdušna struja kao posrednik: Da zagrljaj bude pravi / Dunu vetar u tom trenu, / Da ih niko ne rastavi / Sve dok sami ne uvenu.  
            
Ljubav je najprisutnija tema u Vučkovićevom delu. Umetnik je shvatio kako se Priroda i svekoliki život zasnivaju na tom osećanju i činu. Ustanovljeno je, poodavno, da su i biljke živa bića. Uz ljubav, slogu i zdravlje, neophodno je i znanje, pa škola pomaže mladima da se osposobe za profesije.

Strepnja zbog nenaučene lekcije i strah od propitivanja, očituje se numerom "U školi": Samo Zvonko Spasić / Može mi pomoći, / Posle ću da učim / Makar do ponoći. U "Sveznalici" čitamo zabrinjavajući podatak: Danas malo cene znanje — Sveznalica sve je manje. O đačkim epizodama svedoči "Istorijski dan", šaputanje na času kasnije se nastavlja u nežno šaputanje na sastanku van učionice.  
 
Oslonjen na Zmajevo tradicionalno pevanje, negotinski pisac unosi dovoljno svoga, posebnog i autentičnog, da se ne bi smatrao apologotom. Slikovito i duhovito opisuje scene i postupke lirskih subjekata. Pritom su mašta i humanost obavezno prisutni.

Obratite pažnju na ekološke motive. Briga za čovekovom okolinom je i te kako važna. Tako se dečak, koji je greškom iz praćke usmrtio vrapca umesto štetočinu, pokazao i pustio suzu. Pa i dosadne buve dobile su uloge. Pošto ih je pas Žuća stresao sa sebe, prešle su na mačka, da bi stigle gde su naumile. Možete zamisliti kako izgleda trka puževa, uz kornjačin komentar.  

Mnoge pesme su, zapravo, razvijene pričice. O igračkama i rođendanima, zgodama i nezgodama, lovcima i pecarošima. Oživljavaju predmeti, recimo pribor za jelo. Dok se dve kone — kašika i viljuška — svađaju šta koja treba da radi, umešali se štapići, jer mali Kinezi se hrane pirinčem.
            
Zbirka ima okruglo 30 pesama. Većina od njih je zaokružena, celovita, pamtljiva. Projakat su podržali predgovorom, pogovorima i recenzijom poznata imena Tode Nikoletić, mr Ljiljana Živković i Živko Nikolić, dok se lekturom pozabavio dr Ljubiša Rajković Koželjac, a kao urednik se potpisao Tomislav Milošević. Iza svega stali su Udruženje srpskih izdavača iz Beograda i Krajinski književni krug iz Negotina.
            
O Goranu Vučkoviću se može i mora govoriti kao o višestranom, marljivom i agilnom kulturnom posleniku. Nije sluičajno što se kolo u kojem je objavio zove Plamičak. Tako se zove i podlistak za decu u časopisu "Buktinja" čiji urednik je Vučković. Dobar je organizator, inicijator i učesnik mnogih akcija na području Timočke krajine. Rođen 1965. u Negotinu, gde i danas živi. Poše poeziju i prozu, sakuplja, narodne pesme, priče, poslovice i izreke iz svog zavičaja. Stihove objavljuje u listovima i časopisima, jedan je od osnivača Književne omladine Opštine Negotin i Krajinskog književnog kluba. Član je Udruženja književnika Srbije. Pre pomenute zbirke, za decu je objavio "Šareniloom kroz detinjstvo", a za odrasle "Korak do pesništva"  i "Zavičajna zvona zvone", a potom "Pevanje i nemlje".

 
Radomir Mićunović


* * *
 

POETSKI PRAVDOLJUBIVI ODGOVORI
Goran Vučković "Nešto iz rukava"
 
Kada je poezija za decu u pitanju ona postoji zahvaljujući talentu i ne samo njemu, važno je, dakako, savremeno savlađivanje i asimilovanje te nevine energije koju treba očuvati od kojekakvih udara na naše duše u zreloj dobi. I ništa nije iskrenije i jasnije no duša deteta, njegov odgovor. Jer "kad vam jedan filozof odgovori na pitanje, više ništa ne razumete šta ste pitali", reako je Andre Žid. A dete koje nema životno već izvorno iskustvo, uvek će vas zadovoljiti, makar da taj odgovor izmami osmeh. Onaj ko je moć da taj osmeh sačuva za svagda, za sve ima odgovor, ima "nešto iz rukava", kako je svoju zbirku pesama za decu naslovio Goran Vučković.

Knjigu otvara pesma "buca i doručak" koja će pored dobre rime i kulinarskg asortimana, pred malim debeljkom, otvoriti i jednu istoriju hrane, šta se sve u vremenu našem moglo naći na stlu.

No sve lepe teme detinjstva dotakao je Goran od jutarnjet pranja zuba, krofni, kijavice, pesme o bubama, o lovcima, livada je dobila čak malu poemu, ali je i severni pol pesnik "pohodio", njegov izlet se završava "u bakinom špajzu", i pored drugih tema i škola je na dnevnom redu. Pesnik je đački dobro spojio ljubav i istoriju ("Istorijki dan") opevajući jednu dogodovštinu koja se mnogima desila, ali eto on je imao sreću da je upesmotvori. Dakle, ne postoji ni jedan mogući doživljaj koji nije vredan pesme o ljubavi. I pesma je sama dala odgovor zašto je za Goranovog junaka to bio istorijski dan.

Dok me Riter svašta pita
I godine neke traži
Jedna mala "ko krempita"
Šaptanjem se tad odvaži

Ja se trgoh zbunjen, tako,
Vezem Rim i Stare Grke,
Pitanje mi svako — lako
Dok šapuće, nema frke.

Sad me druga jeza hvata
Što me ona nežno gleda?
Tim očima ko od zlata
Pa mi toplo do pogleda.


Vučković ima zlatnu misao, poput zlatnih ruku, koju provlači u svojim pesmama da bi pokazao da je ljubav među svim živim bićima nešto bez čega nas nema i nešto što nas ne bi smelo ni zaobići ("Jorgovan i ljubičica"). Čudi onda otkud ljudi koji mrze, lažu, vode ratove po svetu, čine male i velike podlosti i zla. Vučković je čak i lov ismejao kroz junake Mišu, Dula, lepog Jova i Malenu Micu koji su naoružani praćkama došli kući da prže "jaje na oko". Tako je ribolovac Aco ostao "mokrih gaća" i bez večere.

Za nauk je svima i pesma "Na livadi" u kojoj kao "nevidljivi" a potom bučno stršljenovi prave nemir među stanovnicima te rascvetale "planete". Ali, našli su rešenje, i oni su bube pa su se sprijateljili sa drugim bubama. Ovde, a u pesmama je dosta takvih primera, može se otkriti naravoučenije da je samo čovek buba nad bubama i ne može sam sa sobom. Ovaj svet i neće imati mira dok se on svojih zlih bubuca ne oslobodi. Pesnici ne menjaju svet oni pronalaze lepotu u njemu pa su ove Vučkovićeve rime vredne poštovanja i pažnje. On ni njih nije izmislio, one postoje, pesnik na to podseća. Mora se znati ko je "štetočina" a ko "sveznalica". Kako stvari stoje svi će morati u školu ponovo, inače nema nam smirenija. Jer ko čita "ima ključ za svaka vrata".

Evo nešto nešto iz rukava prvog recenzenta ove knjige: "U velikom broju pesama ima vedrine i muzikalnosti, što nam daje nadu da će budući čitači oplemeniti svoje ustreptale dušice. Ono što je najsnažnije u poeziji Gorana Vučkovića je humanost i svetoljublje. U svakoj pesmi je evidentno pravdoljublje, solidarnost, i nada za sve što postoji na svetu". (Tode Nikoletić)

To se oseća u pesmama "Crna vrana", gde je pesnik na strani povređenog, vrane koja brine, ne sa svoj život, već za život brojnih mladunaca. Kao dobar posmatrač prirode i njenih žitelja Vučković se predstavio i kao neko ko ima zdrav logički zaključak, što kod njegovog čitaoca budi nove vrednosti koje će ga stalno jačati i duhovno lakše održati. Ljuabv prema potomstvu, njegovoj brojnosti, sada je opevana basnoliko, ali se ta basnolikost u ljudskoj vrsti osetila kao potreba za realnim.

Goran Vučković piše pitkim rečima jezika našeg, metrički u katrenu, vezanog stiga, gde se u poenti prosto izliva skrivena moralna poruka "Svaka pesma, uz uspelu rimu, dočarava unutrašnji svet stvaraoca obojen velikim iskustvom i mnoštvom boja, a ponekad se čini kao da je upravo pročitan pravi mali roman". (mr Ljiljana Živković)

Kod Vučkovića je ulazak u dečji svet stalno otvoren, kako smislom tako i gledanjem i sluhom. Dete, čitalac, ove pesme nikako neće primati kao završene, ono ih na svoj način prepričava, a sa malo poetičkog dara, može im pridodati neki svoj stih. Takvu mogućnost i pesnik je ostavio, nije nikako objašnjavao svoje pesme. "Premda Vučković u osnovi nema nameru da najmlađima pridikuje i podučava ih, u izvesnoj meri, ove pesme mogu da ispune i edukativnu i vaspitnu ulogu." (Živko Nikolić)
 
One zrače pesničkom željom za ostvarenje harmonije između čoveka, životinje i biljaka, kako bi nam na svemu tom blatodatno bili zahvalni i kamen i voda i vazduh. Ima razloga za tom brigom. Niko još nije uspeo da pokrene onu proročku misao Leonarda da Vinčija koji je zapisao "Čovek je kvarilac svake stvorene stvari".

Toliko iz rukava za "Nešto iz rukava".


24. avgust 2011, u Subjelu                                                                            
Milijan Despotović


* * *


NEŠTO IZ RUKAVA ILI LAKOĆA PEVANJA
 
Najnovija pesnička zbirka Nešto iz rukava Gorana Vučkovića, namenjena je deci osnovnoškolskog uzrasta. Pošto zbirku iščitamo, zaista se čini da je čitava zbirka izašla "kao iz rukava", lako, tečno i jasno.

Nalazim da je razlog tome prepozntljiv diskurs na kome je ova zbirka izrasla. Ta prepoznatljiivost je dvostruka. Na prvi pogled ona se svodi na uspostavljanje analogije sa Zmajevim pesništvom. U osnovi jeste tako, ali samo na planu uopštavanja, jer, suštinski gledano, Vučkovićev pesnički izraz, tematika i zastupljeni motivi su savremeni i prilagođeni percepciji modernih generacija.

Sa druge strane, lakoća pevanja je, čini se, rezultat odabira jezičkog materijala kojim su pesme označene. Zato su one jasne i primerene deci školskog uzrasta. Kod Vučkovića nema oneobičavanja pesama kako to, recimo danas radi Ljubivoje Ršumović ili Dejan Aleksić, od mlađih pesnika. On je više pesnik jasnih konkretizacija iz svakodnevnog života. Naravno, to ne znači da nema iznenadnih obrta i da nije uspostavljen laki humor kojim Vučković dodatno angažuje svoje čitaoce (Dve kone).

Vučković ima istančan osećaj za male probleme koji deci zadaju veliku muku. To su poznati sukobi sa konzumiranjem hrane (Buca i doručak), gde se Bucini apetiti moraju suzbiti, problem sa prvim zaljubljenim pogledima (Istorijski dan), potreba redovnog održavanja higijene zuba (Kad zbog zuba sve je truba), problemi sa kijavicom (Kijavica, Grip), itd.

Zbog prepoznatljivosti sadržine, jezičke jednostavnosti, lakog humora i osavremenjenih starih problema koji more mladu detinju dušu, Vučković je postigao da njegove pesme namenjene deci deluju edukativno, kako na planu saopštenog, tako i na planu versifikatorski ostvarene pesme. Da kažemo drugim rečima, na planu jezičke pesničke kulture. Ovo je knjiga koju treba ponuditi deci, bilo kao vrstu izborne lektire, bilo kao vežbe u recitovanju i izražavanju lirskog senzibiliteta vezanim govorom.


dr Predrag Jašović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Januar 20, 2013, 06:26:25 pm »

**
Izbor iz poezije Gorana Vučkovića
Nešto iz rukava


KO JE ŠTETOČINA

Puna stara grana
Vrabaca i vrana.
Sa praćkom u ruci
Tiho se privuci,

Napni čvrsto gumu
Pa u ptičju šumu,
Udri k'o iz šale
Štetočine male.

"Hajd', kilavi Cvetko,
Nisi ženski Petko,
Još nemaš trofeja" —
Zameri mi Cveja.

Krenuh u akciju
Naočigled sviju,
Kamenom kroz granje
Presta cvrkutanje.

Pade vrapčić jadni,
Znoj me probi hladni,
Zbog te glupe slave
Evo tužne jave ...

Ništa sad ne vredi,
Osta crna mrlja,
Niz obraz mi bledi
Suza se kotrlja.


LOVCI

Spremila se družba mala
U lov da se krene
Poneli su motke, praćke
I poveli štene.

Miša, Dule, lepi Jova
I malena Mica
Planirali dobar ulov,
Povukli kolica.

Da svoj ulov u njih bace
Kad se nagomila.
Sa pticama ide teško,
Jer imaju krila.

Pa rešiše, šta bi drugo
Uspešno da love,
Nišaniće usred dana
Uspavane sove.

Al' se niko od njih nije
Dobaciti mog'o;
Da lovinu drugu nađu,
Baš je teško mnogo.

Tad na stazu skoči zeka
Pa ih izaziva,
Lovci za njim potrčaše,
Al' je staza kriva.

Krivuda se tamo-amo,
Gađali su džabe.
A Mica im s brda viče:
"Baš ste prave babe!

Jurismo se jarugama
Preko celog dana
'Ajmo doma, dok je vreme
Uskoro će tama.

Nema ništa od ulova,
Vi ste lovci mladi,
Izgubismo grdno vreme,
Krepaću od gladi.

Već smo zašli preko brda
U šumu duboko,
Hajmo kući da pržimo
Mi jaje na oko ..."


KUPANJE

Svako drugo veče
Stave mi na znanje:
"Večeras se sine
Spremaj za kupanje.

Pogledaj se samo,
Pravi si prljavko,
Ko iz one pesme
Neuredni Slavko.

Blatnjave ti noge,
Prašnjavo ti lice,
Na rukama gajiš
Bakcile i klice."

Da tu muku jadan
Nekako ublažim,
Patku i pačiće
Za kupanje tražim.

U toplu me kadu
Moj tata odvlači,
Sve prljave stvari
Mama s mene svlači.

Oko mene pena
Od raznih šampona,
Ja vrištim i skačem
Skoro do plafona.

Jer me tako muče
Oko pola sata,
Dok ne dođe vreme
Za mlađega brata.

Posle tople kupke
Kad se sve utiša,
Ja zaspim k'o beba
Kraj mede od pliša.


KROV NAD GLAVOM

Dve malene buve
Ispale sa Žuće,
Pa nikako više
Da stignu do kuće.

"Ti si kriva, draga —
Prva buva zbori —
Nisi se držala" —
Strašno je prekori.

A druga je teši:
"Dođi mi u krilo,
Smislićemo nešto —
Bilo šta  je bilo."

Dok se tako svile
Da ih stopli zračak,
Po smrzlome snegu
Prošetao mačak.

"Hajde, mila moja
Zaskakući snažno,
Kod njega možemo,
Zar je mesto važno?"

I skočiše odmah,
Nisu se mislile,
U dlaku se gustu
Udobno smestile.

Sad kraj tople peći
Mačak čuva mesto,
Neumorno prede
I češka se često ...


SNEŠKO BELIĆ

Posle prvog snega
Sneško se pojavi,
Sa malenom šerpom
Na velikoj glavi.

Nos od šargarepe
A telo od snega,
Pa se deca dugo
Igraju kraj njega.

Kad zubato sunce
Počne da ga znoji,
Samo kratko vreme
On uspravno stoji.

A na tome mestu
Gde se zlati bara,
U proleće nikne
Visibaba mala.

Takav život živi
Taj naš Belić Sneško,
Nas raduje leto,
A njemu je teško.


GRIP

Jesen na izmaku,
Već se bliži zima,
U kraljevstvu jednom
Nešto baš ne štima.

Uzbuna se digla,
K’o nikad do sada,
Da se spreči šteta,
Niko da ne strada.

Panika je strašna,
Skupština se sprema,
Na dnevnome redu
Samo jedna tema.

Kad rasprava krenu
Lav temu otvori,
Da rešenje nađe
Lavovski se bori.

Pa natera Savet
Odmah da zaseda,
A njim predsedava
Zabrinuti meda.

"Kako stvari stoje —
Poče on da zbori —
Kraljevstvo bi naše
Virus da pokori.

Vraća nam se, eto,
Opet muka neka,
Grip nam Gicin stiže,
A nemamo leka.

Prošli put su ptice
Tu bolest imale,
Pa se nisu dugo
Sa grana spuštale.

Sad predlažem, eto,
Dok nađem vakcinu,
Da nam Gice budu
Sve u karantinu."


ISTORIJSKI DAN

Začulo se školsko zvono,
Istorijski čas se sprema
A ja mucam: ovo — ono,
Drhte ruke i kolena ...

Dok me Riter svašta pita
I godine neke traži,
Jedna mala "k'o krempita"
Šaptanjem se tad odvaži.

Ja se trgoh  zbunjen, tako,
Vezem Rim i Stare Grke,
Pitanje mi svako — lako,
Dok šapuće, nema frke ...

Sad me druga jeza hvata:
Što me ona nežno gleda?
Tim očima k'o od zlata,
Pa mi toplo od pogleda.


BUCA I DORUČAK

Ja bih rado malo mleka,
Dve-tri kifle il' đevreka,
Burek s mesom ili sirom,
Pitu s višnjom il' krompirom.

Topli sendvič, pljeskavicu,
I veliku ekstra picu.
I pecivo puno džema,
Krišku s mnogo eurokrema.

Može omlet i kajgana,
Uz to šunke, parmezana,
I par viršli i kobaje,
Uz kuvano neko jaje.

Gricnuo bih i slaninu,
I paštetu i sardinu,
Šniclu, ćuftu i ćevape,
Sveže voće i salate.

Puter, jogurt, malo meda,
I slatkiše, sve odreda ...
Jer stomakom mojim hara
Jedna gladna pantljičara ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Mart 03, 2013, 02:39:51 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Mart 04, 2015, 12:52:51 am »

**

KORAK DO PESNIŠTVA


Gospodine Vučkoviću, recite mi ko je zapravo Goran Vučković, sa kojim sada vodim ovaj razgovor?

Moram da priznam da sam malo zatečen ovim pitanjem, jer ja zapravo uvek najmanje razmišljam o sebi, ali da ne bude strano starim dobrim običajima, da sagovornika ne ostavim bez odgovora, reći ću da je Goran Vučković nadasve jedan obično-neobičan čovek. Prijatelji i poznanici me doživljavaju kao sasvim običnog, dok sam većem delu svojih sugrađana ipak pomalo neobičan; verujem da je razlog za to i moje bavljenje literaturom, izdavaštvom i pisanjem, pa se mnogi često začude (s pravom) "kako imam kuraži da sanjam tako strašan san" u ovim vunenim vremenima.

Selo Rečka, Negotin i Krajina su Vaš zavičaj. Šta možete reći o kolevci zavičaja, u kojoj ste do dana današnjeg?

Timočka krajina, Negotin i Rečka nisu samo u pukom smislu te reči moj zavičaj, već su prvenstveno izvorište sa kojeg sakupljam snagu i inspiraciju za sve ono što radim ili sam u životu radio. Kao što se kolevka odrastanjem napušta, tako mislim da ni zavičaj ne treba da bude stega koja čoveka vezuje za određeno geografsko područje, pogotovo kad on teži da se uzdigne iznad prostornih granica ka kosmopolitskim sferama, ali svakako zavičaj ostaje zaštitnik i stožer koji daje energiju za nova istraživanja i stvaranja, kod mene prvenstveno na polju književnosti.

Prva Vaša pesnička knjiga naslovljena je skromno: "Korak do pesništva". Kojim ste korakom grabili kroz život i literaturu kako bi danas bili jedan od autentičnijih pesnika u savremenom srpskom pesništvu?

Korak do pesništva jeste moja prva poetska zbirka i nosi to simboličko ime, ali nije moj prvi korak načinjen u tom hodočašću ka pesničkom izražavanju. S njom sam samo napravio prvu prtinu u bogato zavejanom svetu savremene srpske književnosti, na tom širokom polju poezije. Moram da napomenem da je to moja rana lirika koja je nekako izbegla sve vatre i makaze i pečatana je pre mnogo godina kao jedan probni balon prema čitaocima kojima je namenjena. Gledano iz ove perspektive, mnogo je tu pesama koje sada ne bih objavio, ali sa ponosom mogu da kažem da i u tom mom prvencu ima bar poneka dobra pesma. Uostalom, dosta je da zbirka, ma čija, sadrži makar jednu dobru pesmu (da ne kažem antologijsku), pa da opravda razlog svog objavljivanja i da taj čin stvaranja ne bude uzaludno mrčenje hartije, kako bi to rekao moj prijatelj Zoran Vučić.

Šta ste i gde ste sve do sada objavili i šta očekujete da od Vaših knjiga uskoro ugleda svetlost dana?

Stvaram dugo, tiho, u nekom svom ritmu... Pored već pomenute zbirke Korak do pesništva, objavio sam zbirku pesama za decu Šarenilom kroz detinjstvo, koja je doživela čak dva izdanja, zatim zbirku Zavičajna zvona zvone i zbirku Nešto iz rukava. U računaru je pripremljena poetska zbirka Pevanje i nemlje i nova zbirka pesama za decu Snovi i maštanja. Uz to, već duže vreme radim na antologiji timočkih pesnika, naslovljenoj Zvuci timočke lire. Što se, pak, tiče zajedničkih knjiga, listova, časopisa i zbornika, zastupljen sam u mnogima: Razvitak, Buktinja, Bdenje, Krajinski vidokrug, Timok, Savremenik, Književnost, Haiku novine itd ...

Jedan ste od pesnika koji uspešno piše i poeziju za decu. Kažite mi nešto više i o tome.

U detinjstvu sam se divio melodiji koju je nudila poezija velikih srpskih pesnika za decu. Čika Jova Zmaj, Brana Cvetković, Andra Franičević, Miroslav Antić, Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić, Desanka Maksimović, Dragan Lukić, Dušan Radović, Duško Trifunović i mnogi drugi u onim teškim vremenima poslednje decenije prošlog veka su me svojim stihovima, koje sam čitao ćerkama, vraćali u to bezbrižno i najlepše doba moga života, u detinjstvo. Poželeo sam da možda nešto slično i sam ponudim pre svega svojoj, a naravno i drugoj, deci, prvenstveno onoj čije detinjstvo nije bilo u svemu srećno. Jer, kako reče veliki Miloš Crnjanski: "Dosta će biti ako, jedne zime, iz vrta jednog zavejanog istrči neko ozeblo, tuđe, dete i zagrli me." To je najviše što pesnik može da ponudi...

Časopis "Buktinja", čiji ste glavni urednik, trenutno je jedan od najprestižnijih u Srbiji. Kako uspevate da svaki novi broj donosi novu svežinu i zaista jedan zavidan kvalitet?

Obilje je tema koje nudi srpska baština (ljudi, običaji, književnost, muzika, slikarstvo, arheologija, arhitektura, film i fotografija ...), pa nije teško doći do određene teme, veća je muka da se u tom obilju čovek fokusira na jednu koja će u datom trenutku biti pravi izbor. Volim da verujem da mi pored intuicije u tome u velikoj meri pomaže i sreća. Buktinja jeste ozbiljan književni časopis koji zaslužuje pažnju čitalaca i van lokalnih okvira, to je bila početna ideja i težnja i prethodnih urednika, a, iskreno se nadam, i budućih.

Ono što kod mene izaziva veliko zadovoljstvo, to je da su opštinske strukture prepoznale "Buktinju" kao veoma važan književni i kulturni projekat i poslednjih godina je prihvatile kao gradski časopis, a sve, čini mi se, zahvaljujući njenom novom grafičkom i koncepcijskom pristupu. Opštinska uprava je, zapravo, osnovni stožer koji našu "Buktinju" potpiruje da još uspešnije bukti. Složićete se sa mnom, jer i Vi ste književnik, da nije lako napraviti časopis, ali da je daleko teže obezbediti sredstva za njegovo štampanje, to ni najrenomiraniji srpski književnici nisu danas u mogućnosti. Ovo nam slikovito svojim aforizmom potvrđuje Aleksandar Čotrić, koji kaže: "Nije istina da su u Srbiji pisci slabo plaćeni. Oni uopšte nisu plaćeni."

Recite mi nešto i o "Plamičku" koji takođe uređujete.

Sećam se da sam kao dečak s nestrpljenjem čekao svaki novi broj Dečijih novina i Tik-taka, ovi časopisi su bili nezamislivi deo mog zdravog odrastanja i duhovnog sazrevanja. Na žalost, situacija za opstanak dečje periodike je iz godine u godinu sve teža. Plamičak je prekopotreban uzrastu kojem je namenjen i nije on nikakvo otkrovljenje, prosto — to je nastavak one ideje koju je još daleke 1858. godine prepoznao Đorđe Natošević kao iskonsku potrebu mladog naraštaja i počeo da štampa i objavljuje Školski list, koji je od 1865. godine, iako u veoma kratkom periodu, imao Dodatak namenjen isključivo deci. Treba pomenuti i list za decu Dečji prijatelj, koji je pokrenut 1875. godine, kao i dečji list Radovan, koji se razradovao 1876. godine, a temelj srpskoj periodici za decu svakako je dao čika-Jovin Neven, koji počinje da izlazi 1880. godine. Plamičak, na žalost, izlazi samo jednom godišnje, ali se nadam da će i njegova budućnost biti svetlija i da će dugo plamteti.

Za Vaš samopregoran rad stiglo je nekoliko priznanja.

Doista, stiglo je nekoliko priznanja u poslednje dve-tri godine. Zlatna plaketa "Dositej Novaković", za izgavaštvo, zlatna i srebrna plaketa "Mirko Petković" za poeziju i povelja "Blagodarje" Udruženja književnika Srbije. Ali, moram da priznam da su mi najlepša i najvrednija  priznanja kada neko od mojih mladih kolega po peru izgovori neki moj stih ili kad me neko dete pozna na ulici i pita: "Čiko, hoće li se uskoro pojaviti novi broj Plamička?"

A sada jedno pomalo stereotipno pitanje: gde vidite krajinsko-timočku književnost u okviru savremene srpske književnosti, a gde srpsku u okvirima evropske književnosti?

Iskreno, ne bih izdvajao krajinsko-timočku književnost iz nedara srpske književnosti. Ono što me raduje u poslednje vreme, kad su geografski okviri u pitanju, jeste da imamo sve više književnika mlađe populacije koji pišu na dijalektu, jer smatram da je takav pristup govoru sa prostora odakle potiče stvaralac veoma značajan za bogatstvo srpskog jezika i srpsku književnost uopšte. Što se, pak, tiče drugog dela pitanja, najiskrenije mislim da srpska književnost ima dobro utemeljenje u okviru evropske književnosti zahvaljujući pre svega Jakobu Grimu i Geteu i da se taj pozitivni trend uspešno nastavlja. Sigurno je da mi i u ovom trenutku Evropi možemo ponuditi neki književno-kulturno-umetnički projekat a da se nimalo ne postidimo.

Živko Avramović | Časopis "Svitak" br. 65/66 proleće — leto 2011.






Autor karikature: Pavle Paja Stanković


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Oktobar 15, 2016, 10:49:29 pm »

*

PROMOCIJA ANTOLOGIJE POEZIJE "ZVUCI TIMOČKE LIRE"

U dvorištu Muzeja Hajduk Veljka Petrovića, kao jedan od pratećih programa "Mokranjčevih dana", priređena je promocija antologije poezije Timočke Krajine, "Zvuci timočke lire", autora Gorana Vučkovića. Ovo delo obuhvatilo je 113 pesnika, rođenih u Timočkoj Krajini, koji imaju objavljenu knjigu poezije, a pesma im zadovoljava estetska merila priređivača.

"Antologija je izbor koji počiva na čvršćim estetičkim merilima u odnosu na panorame i uvek nosi u sebi i izvesnu dozu vrednovanja, no, mora se priznati da je antologijski izbor subjektivni izbor antologičara, ne iz razloga što priređivači antologija ne žele da naprave objektivan izbor već zato što se ukusi priređivača razlikuju, a o ukusima ne treba raspravljati. U ovoj knjizi zastupljeni su i autori koji pišu poeziju za decu. Otvara je Branislav Brana Cvetković sa dve prekrasne pesme za najmlađe. Autori su zastupljeni hronološkim redom, po godini rođenja, dakle, od kraja devetnaestog veka pa do današnjih dana. Moguće je da u raspevanoj Krajini postoji još neka poetska zbirka i još neki autor koji zaslužuje da se nađe u ovoj knjizi, a do čijih pesama i podataka nisam došao; ako ih ima, takvima dugujem izvinjenje i očekujem da će taj moj mogući greh otkloniti neki budući antologičari" — kaže priređivač Goran Vučković.

Pored priređivača ove antologije, Gorana Vučkovića u program su učestvovali i Tomislav Mijović, dr Miodrag Sibinović, dr Ljubiša Rajković Koželjac, Dragoljub Firulović, Mihajlo Vasiljević i Milorad Grbović.

Program je muzikom završio džez pijanista i kompozitor Bojan Čukić, inače i autor džez verzije Mokranjčeve "Knjigu piše Mula paša".

Opština Negotin | 11.09.2016.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: