sledeća tema »

[Angelina]

*




MILORAD PAVIĆ
(Beograd, 15.10.1929 — Beograd, 30.11.2009)


BIOGRAFIJA MILORADA PAVIĆA

Milorad Pavić je rođen u Beogradu 15. X 1929. godine u znaku Vage (ascendent Škorpija, u astečkom horoskopu Zmija). Tu je 1949. završio srednju školu, a 1954. diplomirao na odseku za Jugoslovenske književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu (profesori: Aleksandar Belić, Kiril Taranovski, Petar Kolendić). Godine 1949. počinje da objavljuje, a 1954. "Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor" štampaju njegove prve naučne radove. Studirao je jedno vreme i muziku na solističkom odseku za violinu srednje muzičke škole pri Muzičkoj akademiji u Beogradu (profesor Milan Dimitrijević). Postdiplomske studije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je na Sveučilištu u Zagrebu 1966. s temom iz uporedne književnosti "Vojislav Ilić i evropsko pesništvo", jer mu u Beogradu, Sarajevu i Ljubljani nisu hteli prihvatiti prijavu za odbranu doktorske teze. Godine 1958. zapošljava se u književnoj redakciji Radio Beograda (vodi književnu, muzičku, likovnu i pozorišnu hroniku). Sprema serije emisija "Muzika sa slika" i "Hiljadu godina lirike"; u ovoj drugoj, u desetak celosatnih emisija, prati rađanje poezije na neklasičnim, vernakularnim jezicima Evrope. Godine 1963. zapošljava se u Izdavačkom preduzeću Prosveta i uređuje biblioteke "Srpski pisci", "Sabrana dela Vuka Karadžića", "Plave brazde" i "Savremeni strani pisci". Tokom ovog razdoblja i kasnije davao je saopštenja ili kao gostujući profesor predavao u inostranstvu: najpre na Novoj Sorboni u Parizu, gde je dao predavanja o razvoju srpske versifikacije (objavljena na francuskom) i kasnije u Beču, Veneciji, Belađu, Moskvi, Lenjingradu, Frajburgu, Regensburgu, Getingenu, Padovi, itd. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu biran je 1974. godine za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora na Institutu za jugoslovenske književnosti i opštu književnost. Dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu bio je 1977-1979. Godine 1982. prelazi na Filozofski fakultet u Beogradu, gde je na Odeljenju za istoriju predavao istoriju kulture jugoslovenskih naroda u novom veku. Pavić nikada nije predavao istoriju srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i nikada nije mogao da predaje iz svojih udžbenika, iz kojih su drugi predavali i u zemlji i u inostranstvu. Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1991. godine. Pavić govori francuski, engleski, ruski i po potrebi nemački.

Milorad Pavić je član srpskog ogranka PEN-a i član Société Européenne de Culture. Bio je predsednik English Spiking Union za Jugoslaviju i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva. Član je međunarodnog saveta časopisa "Inostranna literatura" u Moskvi. Princ Aleksandar, prestolonaslednik srpske kraljevske dinastije Karađorđevića imenovao ga je 1992. za člana Krunskog saveta.

Delatnost Milorada Pavića razvijala se u dva osnovna toka. Kao naučnik dao je sinteze srpske književnosti u razdoblju između srednjeg veka i romantizma i monografije o značajnim piscima: Istorija srpske književnosti baroknog doba (1970), Gavril Stefanović Venclović (1972), Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo (1972), Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma (1979), Rađanje nove srpske književnosti (1983), itd. Kao rezultat višegodišnjeg arhivskog rada u zemlji i inostranstvu i naučnih istraživanja u oblasti srpske i uporedne književne istorije i srpske narodne pesme, objavio je 1991. u tri toma Istoriju srpske književnosti – barok, klasicizam, predromantizam i to se za sada može smatrati njegovim završnim pogledima na ovu materiju. Uz to, iz rukopisa XVIII veka priređivao je za scensko izvođenje u Beogradskom dramskom i Jugoslovenskom dramskom pozorištu dela Gavrila Stefanovića Venclovića i Ivana A. Nenadića, a decenijama se bavio i objavljivanjem i kritičkim izdavanjem dela srpskih pisaca XVIII i XIX veka (Venclović, Vuk Karadžić, Vojislav Ilić). Prevodio je Puškina i Bajrona u stihu i uredio njihova sabrana, odnosno izabrana dela.

Na spisateljskom polju pojavio se najpre zbirkom pesama Palimpsesti (1967), a potom je usledilo izdavanje žanrovski mešovitih knjiga. Kao prozni pisac Milorad Pavić je dao dosada četiri zbirke priča, četiri romana i jednu dramu.

Hazarski rečnik, roman-leksikon u 100.000 reči (1984) bio je odmah u zemlji dočekan sa odobravanjem čitalaca i kritike. Njegov prvi kritičar, Raša Livada, nazvao ga je "apsolutnom književnošću" i "nagradom koju pisac dodeljuje književnosti". Promocija ovog romana započela je pred punom dvoranom Narodnog pozorišta u Beogradu 6. marta 1985. Istoga dana sahranjen je na beogradskom groblju Pavićev otac Zdenko. Hazarski rečnik je izabran je za najbolji roman u Jugoslaviji (NIN-ova nagrada 1985), a "New York Times" ga proglašava 1988. za jedno od sedam najboljih književnih dela objavljenih u Sjedinjenim Američkim Državama. Na Frankfurtskom sajmu knjiga 1988. godine francuski izdavač Belfon i nemački Hanzer organizuju svečani prijem svih Pavićevih izdavača, na kojem pisac najavljuje svoj novi roman (Predeo slikan čajem). Godine 1991. književni kritičari i izdavači proglasili su "Hazarski rečnik" za jedno od deset najboljih književnih dela u Argentini. Bio je na listama najbolje prodavanih knjiga: broj jedan u Francuskoj i broj tri u Velikoj Britaniji. Preveden je na 21 jezik. U Izraelu roman je imao tri izdanja za dva meseca. Francuska i španska kritika kažu da je to prvi roman XXI veka. U Beogradu je 1992. godine proglašen za roman decenije. "Postoje knjige — piše japanska kritika — koje u čitaocu izazivaju neku vrstu hemijske reakcije.... Hazarski rečnik sadrži "otrov" te vrste" ("Mainichi Shimbun",1993). Roman je izdat u džepnom izdanju u Francuskoj, Engleskoj, SAD i Nemačkoj. "Svaki primerak Pavićeve knjige imaće svoj sopstveni život" zabeležila je kritika u Izraelu (Pazit Ravina, "Davar", 1990). Na primerku Fukoovog klatna koji je slavni italijanski pisac poslao Paviću na dar piše: "Miloradu Paviću sa divljenjem i saučesnički – Umberto Eko". Francuski časopis "Lire" proglasio je 1988. Milorada Pavića jednom od ličnosti godine u Francuskoj. U to vreme, u jednom knjižarskom izlogu u Americi osvanuo je oglas-poternica: "TRAŽI SE! – Vlasnik muškog primerka Hazarskog rečnika traži žensku osobu koja poseduje ženski primerak iste knjige, radi izmene misli". Oglasu je bio priložen broj telefona.

Predeo slikan čajem (1988) dobio je naslov prema jednoj slici Pavićevog sina Ivana, a započet je posle Pavićeve posete Svetoj gori i Hilandaru 1973. godine. Nosi podnaslov "roman za ljubitelje ukrštenih reči" i poglavlja se mogu čitati vodoravno i uspravno. Izabran je za jednu od dve najbolje knjige u Jugoslaviji (nagrada "Meša Selimović") i dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije kao najčitanija knjiga u 1988. godini. Za nju Zoran Gluščević kaže: "Pravo poetsko i fantasmagorijsko čudo ezoterijske mudrosti..." Roman je objavljen u Nemačkoj, Austriji, Brazilu, Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Rusiji, Francuskoj, Izraelu, Holandiji i Grčkoj. Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem u džepnom izdanju objavili su "Penguin" i američki "Vintage International", a nemačka kritika proglasila je pisca Predela slikanog čajem za "predvodnika evropske postmoderne književnosti". U to vreme jedan novinar u Francuskoj ga je pitao da li je on komunista. — Ne, ja sam Vizantinac! — uzvratio je Pavić. Novinar ovaj odgovor nije objavio. Mislio je da je gore biti Vizantinac nego komunista.

Treći roman Milorada Pavića, koji se može nazvati roman-klepsidra ili roman-diptih (ima dve naslovne strane i kraj u sredini knjige) Unutrašnja strana vetra (1991) proglašen je za najbolju knjigu proze u Srbiji 1991. godine (nagrada "Borisav Stanković"). Ubrzo je objavljen je u Njujorku, Milanu, Parizu, Atini, Stokholmu, Madridu, Minhenu, Beču, Tokiju i Carigradu. Jasmina Lukić zapazila je o junacima ove knjige: "...oni se ni u jednom trenutku za života neće sresti, ali se zato susreću u smrti... oblik kretanja kroz vreme u ovom romanu jeste kretanje kroz smrt"."Unutrašnja strana vetra je spoj vizantijskog misticizma i zdravlja koje izvire iz balkanskog mita i legende" — piše Evgenios Aranicis u atinskoj "Elefterotipiji". "Pitanje je ima li čistijeg, maštovitijeg i čudnijeg glasa u književnosti današnjice od glasa Milorada Pavića" beleži "San Francisco Chronicle". "Pavić ponovo dokazuje svoju nesputanu i na hiljadu načina tajnovitu umetnost pripovedanja" ("Mittelbayerische Zeitung" 1995). Posle izlaska Unutrašnje strane vetra Milorada Pavića zaustavio je na Terazijama nepoznati mladić i, pošto se predstavio, tražio dozvolu da se njegov prijatelj javi piscu telefonom. Ubrzo se taj nepoznati javio s pitanjem kako je mogućno da stan koji je opisan u romanu Unutrašnja strana vetra potpuno odgovara stanu u Dobračinoj 6/III u kojem ovaj čovek živi godinama. Nasmejavši se Pavić mu je odgovorio da to nije nikakva misterija, jer je i Pavić kao dete živeo u tom istom stanu, u Dobračinoj ulici broj 6. — "Ne bi to bila nikakva misterija — uzvratio je nepoznati — da se i ja ne prezivam Pavić, kao i vi."

Četvrti roman Poslednja ljubav u Carigradu — priručnik za gatanje (1994) dobio je "Nagradu Prosvete za roman godine" i nagradu"Laza Kostić". Nosi utiske piščevog boravka u Carigradu 1985. godine. Uz roman ide špil tarot-karata, koje je kao "Vizantijski tarot" slikao Pavićev sin Ivan, a svako poglavlje romana nosi naziv po jednoj od tih karata. Knjiga je za godinu dana doživela četiri izdanja. O ovom delu kritičari su zabeležili: "Poslednja ljubav u Carigradu stoji odmah uz bok Hazarskom rečniku" (Vasa Pavković), "Pavić je još jednom potvrdio da je najveći mag srpske proze" (Zoran Đerić), "U Poslednjoj ljubavi u Carigradu ima one čudesne književne imaginacije i pesnički nadahnutog jezika koji Paviću obezbeđuju posebno mesto u savremenoj književnosti" (Aleksandar Jerkov). Jean Descat piše uz francusko izdanje ovog romana: "Milorad Pavić inauguriše ovde jedan novi književni žanr, koji još nema naziva. To je neka vrsta tarot-knjige." Posle izlaska romana Pavić je zabeležio jedan svoj san: "Noću 3. na 4. oktobar 94. sanjao sam da sam u Sv. Sofiji u Carigradu, da stojim pored onog stuba sa štitom i sa otvorom u sredini štita. Kraj stuba želja. Odjednom, cela crkva zajedno sa mnom i sa stubom u sebi okrete se u vodoravan položaj tako da je otvor na stubu i štitu bio usmeren ka Zemlji i iz otvora je nešto iscurilo. U strahu od tog preokretanja, iako nije bilo nikakvog rušenja, probudio sam se."

Od četiri Pavićeve zbirke priča (Gvozdena zavesa, Konji svetoga Marka, Ruski hrt i Izvrnuta rukavica) prve tri su prevedene na francuski (1991,1994,1995), Ruski hrt na turski (1994), a izbor priča pojavio se u prevodu na mađarski 1993. Paviću je pripovedačko umeće donelo u Americi ugled "homerovskog pripovedača" ("Washington Times") i "Šeherezade XX veka" ("Publishers Weekly"). U jednom beogradskom listu objavljena je 1994. i ovakva ocena: "Uveren sam da je najveći promašaj naše kulture — Milorad Pavić" (Milan Brujić, pisac). Iste godine ugledan španski list piše: "Pavić je jedna od velikih figura svetske književnosti" ("Tiempo", Madrid).

Poslednjeg dana 1995. godine izašla je u izdanju "Draganića" Pavićeva "ljubavna priča" Šešir od riblje kože.

Za Pavićevu dramu u vidu pozorišnog jelovnika Za uvek i dan više (1993), Jovan Ćirilov kaže "zamisao grandiozna, zamamna, dostojna i opusa i namera Milorada Pavića"("Politika"). Prevedena je na švedski i ruski jezik. Povodom ruskog izdanja Natalija Vagapova, teatrolog, napisala je: "Sceničnost je svojstvena samom načinu mišljenja kod Pavića erudite i stiliste kojeg je đavo terao da se rodi u Srbiji s umom i darom usred razgorevanja balkanske krize... Možda je Pavić postao pisac broj jedan s Juga Evrope za kakvog su ga priznali u celom svetu, upravo zato što ga je iznedrila kultura zamešena na tradicijama Srba i Mađara, Slovaka i Rumuna, Rusina i Jevreja, Cigana, Turaka i drugih naroda koji su se vekovima krčkali u balkanskom kotlu na prodornom vetru istorije..." ("Sovremenna dramaturgija", Moskva, 1994).

Godine 1993. po Pavićevoj priči Vedžvudov pribor za čaj reditelj Dragan Marinković je snimio film "Vizantijsko plavo". Pozorišna trupa La Compagnie des Petits Chvteaux igrala je 1991/92. po zamkovima Francuske komad pod naslovom "Lovci snova" – scensku adaptaciju Hazarskog rečnika u režiji Emanuelle Weisch. "Mountains Made of Barking" je balet načinjen prema tekstovima M. Pavića (Hazarski rečnik) i P. Bolts-a. Izveden je u Belgiji i Danskoj. (Režija: Njim Vandekeybus, baletska trupa: Ultima Vez).

Neki Pavićevi prozni i poetski tekstovi poslužili su za izradu stripa pod naslovom Treći argument po scenariju Zorana Stefanovića i s crtežima Zorana Tucića (Beograd 1995).—

Rođen je na Dorćolu u ulici Sibinjanin Janka 3/I, odrastao na Voždovcu u Koste Jovanovića 10. Otac Zdenko bio je vajar, nastavnik likovnog obrazovanja i sportista. U porodici je postojalo predanje da su Pavići s kolena na koleno bili pisci. Emerik Pavić štampao je u Budimu 1766. knjigu deseteračkih stihova. Jedan od Pavićevih predaka, Armin Pavić, bio je istoričar dubrovačke drame, bavio se periodizacijom rada Vuka Karadžića i biran je za počasnog člana Srpske akademije nauka. Pavićev ded i stric po ocu, obojica su bili pesnici. Mati Milorada Pavića, Vera (rođena Mihajlović), bila je profesor filozofije, a takođe i sportista. Njena majka, Mara Kojić (udata Mihajlović), bila je učiteljica i bolničarka dobrovoljac u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu, a Pavićev ded po majci Aleksa Kojić javio se u dobrovoljce 1914. i poginuo na Solunskom frontu i sahranjen je na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u Grčkoj. Milorad Pavić se oženio 1958. Brankom Bastom, istoričarom umetnosti (stanovao u Knez Mihailovoj 29/III i u Vojvode Brane 9); sin mr Ivan Pavić je slikar, a ćerka Jelena, zubar. Godine 1992. zasnovao je novi brak sa Jasminom Mihajlović, književnim kritičarem i autorom jedne od prvih monografija o Paviću (Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd 1992). Žive i rade u Beogradu. Stanovali su najpre u iznajmljenom stanu u Georgi Dimitrova (Ilije Garašanina) br. 23/II, a potom u Braće Baruh 2/I.

Priredila Jasmina Mihajlović | Deo teksta preuzet sa: Projekat Rasko

Autor fotografije nepoznat

[Angelina]

*

MILORAD PAVIĆ


KNJIGE MILORADA PAVIĆA

01. Palimpsesti, pesme, Beograd, Nolit, 1967, 63 str.
02. Istorija srpske književnosti baroknog doba, Beograd, Nolit, 1970, 527 str.
03. Mesečev kamen, pesme, Beograd, Nolit, 1971, 118 str.
04. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad, Matica srpska, 1971, 367 str.
05. Gavril Stefanović Venclović, Beograd, Srpska književna zadruga, 1972, 326 str.
06. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, Beograd, Prosveta, 1972, 346 str.
07. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad, Matica srpska, 1973, 222 str.
08. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad, Matica srpska 1976, 429 str.
09. Konji svetoga Marka, priče, Beograd, Prosveta, 1976, 159 str.
10. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma, Beograd, Nolit, 1979, 571 str.
11. Ruski hrt, priče, Beograd, Slovo ljubve, 1979, 215 str.
12. Nove beogradske priče, Beograd, Nolit, 1981, 360 str.
13. Duše se kupaju poslednji put, pesme i proza, Novi Sad, Matica srpska, 1982, 145 str.
14. Rađanje nove srpske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga, 1983, 631 str.
15. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd, Prosveta, 1984, 242 str.
16. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad, Matica srpska, 1985, 281 str.
17. Predeo slikan čajem, roman, Beograd, Prosveta, 1988, 375 (525) str.
18. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad, Matica srpska, 1989, 180 str.
19. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd, Prosveta, 1990, 68 str.
20. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd, Prosveta, 1991, 115 + 98 str.
21. Istorija srpske književnosti (Barok, Klasicizam, Predromantizam),Beograd, Dosije, Naučna knjiga, 1991, 225 + 181 +181 str.
22. Zauvek i dan više. Pozorišni jelovnik, Bata, North American, Orbis, Beograd 1993, 134 str.
23. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, tarot-roman, Beograd, Prosveta, 1994, 195 str.
24. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd, Agencija Draganić, 1996, 78 str.

• SABRANA DELA 1—7, Beograd, Prosveta, 1990.
• SABRANA DELA 1—10, Beograd, Agencija Draganić, 1996.

Priredila Jasmina Mihajlović | Deo teksta preuzet sa: Projekat Rasko

[Angelina]

**

PROZA S LIKOM IGRE NA SREĆU

Milorad Pavić: RUSKI HRT, "Slovo ljubve", Beograd, 1979.


Ključ za otvaranje pripovedaka Milorada Pavića ponekad se ne može naći bez istrajnog potucanja od zamke do zamke, od vrata do vrata, pa, kadšto, od pripovetke do pripovetke. Od knjige do knjige. Ali, ako, po već ustaljenom Pavićevom postupku, čitalac uspe da, bez rana i iscrpenosti, prođe uvodnom pričom (a RUSKI HRT je imenovan po prvoj priči) i nađe u njoj odgovor, tada će, možda, izaći pod teretom novih otkrića iz narednih priča, mada ovaj autor nikad ne ostaje na istom. On se menja, dograđuje, istražuje, premeće, presvlači. Njegove priče sve više postaju vešto isprepletano kriminalističko štivo, vid ukrštenice koja se mora rešiti sasvim po pravilima igre, jer ako neka polja ostanu neispunjena ili pogrrešno upisana, tada će, svakako, odgovor, za kojim se traga, izostati.

Sem, znači, čitalačkog uživanja, mimo ono što čitanje pruža, čitalac se, pri odlučivanju za neku od knjiga Milorada Pavića — a ovde se, isključivo, misli na beletristiku, od pesama objavljenih 1967, u knjizi PALIMPSESTI i onih iz knjige MESEČEV KAMEN od 1971, do proznih koje ćemo, kasnije, pomenuti — upušta u avanturu, u istraživanje koje, u ovoj prozi, biva sasvim neizvesno i nimalo bezazleno.

Pomenute su pesme Milorada Pavića, pomenuto je premetanje. Treba, sada, i to objasniti.

U prethodnoj proznoj knjizi Milorada Pavića (KONJI SVETOGA MARKA) pisac, ubeđen da dve pesme nisu dobile onoliko pažnje koliko zaslužuju, presvlači ih u prozno ruho i tako, snova, stavlja pred čitaoca. Na kušnju.

Pavić svojim, prokušanim, proznim iskazom ostavlja utisak pisca kome je do igre. Sve njegove priče (pa i pesme) ne nose poruku već zamku, zagonetku. Ko izbegne zamku i da odgonetku, može da uđe bezbrižan u ovu zgusnutu prozu.

Pripovetke Milorada Pavića su razapete između sna i jave, istorije i fantazme; promiču, tokom stranica, eterični slojevi slika ispred naših zapanjenih očiju. Čitalac, sve vreme, iščitavajući u groznici tragalaštva, koje je, takođe, stvaralaštvo kada je reč o rukopisu ovog nesvakidašnjeg pisca, pripovetke Milorada Pavića, kako iz njegove prve proze (GVOZDENA ZAVESA, 1973) tako i potonje (KONJI SVETOGA MARKA, 1976) do ove (RUSKI HRT), iščekuje da se zbude čudo jer ga, neprestance, u neverici, oseća kako pulsira, kako se prikrada, kako mu iza uha diše. I ono, bez zastoja, neprekidno, kako redovi odmiču, kako se tope u izmaglici dolazećeg, pristupa, ali nikad u obliku i vidu očekivanog već neverovatnoga, opet, stvarnije, složeno u svojoj jednostavnosti da, sve vreme, na ivici realnosti, čitalac balansira između bezrezervnog verovanja i beskraja neverice. A reakcije čitalaca su, vazda, nepredvidive. Kadšto ono što je posve moguće, što se zbiva, možda samo na korak od njega, i dok baš to iščitava, odbija da veruje. Nešto je, šta drugo, zakazalo u odnosu između pisca i čitaoca, ili, krivicom pisca, u trouglu pisac — napisano — čitalac.

Prirodno, i to je ono što zbunjuje, postoje pisci čije se stvaralaštvo zasniva na fantastici (ponekad, kao kod Pavića, isprepletanoj sa istorijom, sa sadašnjošću) i mada daleko od mogućnosti zbivanja, čitalac, ni u jednom trenu, ne sumnja. I upravo je Pavić pisac koji ume dve niti da isprepleta tako da dobije maksimalno jaku pređu proze i tako obrlati čitaoca. Preplićući zbilju, dosetku, istoriju i maštu, Pavić reorganizuje simbole dovodeći čitaoca u nevericu, u zapanjenost, a istovremeno izmamljuje skoro bezrezervno poverenje. I nikad neće čitalac doznati da li je retka svojstvenost Pavićevih pripovesti da se ne mogu čitati u navratu sa istom pomnošću (jer su čuda prepoznata, događaji provereni, vreme razotkriveno, akteri osvetljeni) na uštrb čitaoca, koji čezne za novim provlačenjem kroz gustu prozu što se ugiba kao med, ili na radost, jer ga nagoni da s nestrpljenjem očekuje nove stranice, nove rukopise krcate bliskim čudesima.

Po pravilu, Pavić priče čiji je obrt najneočekivaniji (mada je, u slučaju ovog pisca, nepravično neke priče izdvajati na uštrb drugih, koje, izvedene istim metodom, ne izneveravaju opšti način) — a zapravo se ne očekuje nikakav preokret dok se namotava pripovedačevo povesno i čitalac smiren, u prvo vreme, ulazi, sve dublje, u prašumu Pavićevih zamki — stavlja na početke knjiga. To je slučaj u GVOZDENOJ ZAVESI sa pripovetkom "VEDŽVUDOV" PRIBOR ZA ČAJ, koju, kad čitalac dočita, i nestrpljenje počne da previre u hipu, dok se javlja želja za novim čitanjem, mora da odbaci jer, sa započetim čitanjem, shvata, najednom, u svoj jasnoći, da je podvig nemoguć. Čitalac se, možda i nepripremljen, ali, svakako, nedovoljno pripremljen, sreće sa prozom koja se tek u poslednje vreme, baš u srpskoj literaturi, dobrim delom zahvaljujući Paviću, neguje.

Knjiga KONJI SVETOGA MARKA takođe započinje pričom (KREVET ZA TRI OSOBE) koja čuva obrazac Pavićevog koncepcijskog postupka u formiranju knjige i uvođenja čitaoca u nju, pri čemu se, čitalac, ne doseća da je reč o književnom delu već oseća da je i sam učesnik onoga što prati vizuelno, kroz znakovlje. I kako čitanje, odnosno predmet priče, odmiče, tako se, sve više, čitalac (u ulozi učesnika) opušta, ali kao posmatrač sve brže preleće redove da bi, kao u kriminalističkom štivu, otkrio poentu. Kad, najzad, odahne, shvati da je Pavić ispleo priču od nečeg do te mere jednostavnog da je sav taj niz slika kojima pisac upravlia dok brodi kroz vreme (a u njima postoje dva, nezavisna, vremena: jedno koje je u nama, nosimo ga neprestance, a drugo protiče mimo nas a da nemamo nikakvu mogućnost da utičemo, dok Pavić sve to povezuje i prošlo sliva u sadašnje bez prelaza i naznake) zapravo nestvaran. Na taj način (isturanjem najatraktivnijih priča u prvi plan) Pavić čini snažan i promišljen atak na čitaoca dajući alternative: ili će, premoren mnogim obrtima, odustati od daljeg čitanja ili će, što je češće, ako ne i jedno, u traganju za novim uzbuđenjima kojima ključa ova eterična proza, grabiti, otimati, osvajati nove znakove što se nadovezuju na pređene i izbrojane petlje.

U pogovoru knjige RUSKI HRT (i to je jedan od ustaljenih ustupaka koje pisac čini čitaocu u većini knjiga, da, kad vez fantastičnog i realnog dostigne zenitnu čvrstinu, pogovorom kao oblogom učini presudan korak: osvešćuje čitaoca nekim, prividno, razumnim objašnjenjem ili ga zanavek izgubi) koji je takođe istekao ispod ruke Milorada Pavića, stoji: "Što se mene tiče, ja bih upozorio na činjenicu da ova knjiga sadrži dve sasvim zasebne i celovite priče, koje su među sobom "u tajnoj vezi" kako bi rekao jedan pisac kojeg volim. Na pitanje postavljeno u jednoj dobija se odgovor u drugoj od tih priča, ako se pročitaju zajedno, one čine treću priču, koja bi se mogla shvatiti i kao autobiografija pisca u ženskom licu". Prva priča, otkriva pisac da bi namamio čitaoca, zove se VARŠAVSKI UGAO a pitanje postavljeno u drugoj glasi: "Da li neko preuzima sada moje osećanje od mene i nasleđuje ga?" Tako je čitalac, kao u igrama na sreću, zavaran lakoćom zadatka i izgledom da brzo odreši čvor za koji veruje da nije odveć čvrsto i komplikovano vezan. Taj mali intelektualni napor, to semenje bačeno pred čitalačke neuposlene zube ukusan je zalogaj kome se teško odoleva i stoga nije na kritičaru da otkriva piščeve adute već da ih razlaže kako bi ih čitalac s više pažnje mleo.

I sad, idemo li od najbližeg ka daljem, od 1976. do 1971, od knjige KONJI SVETOGA MARKA do knjige MESEČEV KAMEN (a ne do najranije zbirke pesama PALIMPSESTI koje je pisac ovih redova, po izlasku iz štampe 1976. godine, a u, mnogo pre toga začetoj, besparici samo gledao kroz debelo staklo NOLITOVOG izloga na Slaviji, nedovoljno smeo da kroči u svetost knjižare i zaviri međ korice zbirke da bi otkrio šta je pisano i brisano u njoj, dok danas, kad zastane pred istom knjižarom i istim izlogom jasno vidi mesto gde je stajala zbirka i sve mu se čini da je to mesto za svagda obeleženo, da je progorelo ivicom formata) jednostavno je uroniti u Pavićeve pogovore.

U predgovoru knjige KONJI SVETOGA MARKA Pavić uobičajenom smicalicom koja, neosporno, nosi sirenski zov veštog pisca, priziva čitaoca na ponovno čitanje ne da bi otkrio pesme "degradirane u prozu". "Taj postupak", kaže Pavić, "mnogima će se učiniti neobičnim. Pisac se, međutim, našao u položaju ruskih ratnika: njegovo vreme je gotovo isteklo; zima je tu; čas je da se bitka dobije ili izgubi, i njemu je svejedno kakav će oblik dobiti njegovi pohodi. Ni pesme ni prozu on nije pisao radi njih samih, nego ih je otpremao kao male krijumčarske brodove, rešen da prodre sa svojim tovarom u luku čitaoca, koji inače ovakvu robu ne prima redovnim linijama". I, prirodno, čitalac, prilazeći knjizi kao jednoj vrsti zagonetke, ali zagonetke koja je, ko je jednu rešio, otvorena, kad stigne do piščevog pogovora, zatečen, opušten, nenaviknut da stalno, dok čita, bude intelektualno angažovan, misleće uposlen, ako želi da reši i ovu zagonetku, mora, po nalogu igre, ponovo da se upusti u avanturu čitanja istog štiva. Tako pisac postiže da se pamti pročitano, da se čitalac angažuje tako što će, možda, a verovatno, iznaći, pri ponovljenom čitanju, nove izlaze iz lavirinta, nove mogućnosti, nova tumačenja.

Ipak, Pavić zna meru koja je, opet, u određenom smislu, eksperiment sa znakom individualnog. Naime, u knjizi GVOZDENA ZAVESA, njegov pogovor ima zadatak da čitaocu skrene pažnju na nemogućnost ponovnog čitanja ("VEDZVUDOV" PRIBOR ZA ČAJ) i time izazove kod čitaoca želju za samodokazivanjem, jer vazda nastoji da iznađe ono što pisac nije hteo. Poslednjim pogovorom (UMESTO POGOVORA, MESEČEV KAMEN) Pavić čitaocu nudi još jednu priču.

Rezultat ovih pogovora, bilo da pisac predlaže čitaocu da istražuje, da čita pročitano, bilo da ga, pak, diskretnim znakom odvraća, uvek je, bez ostatka, jednak razmišljanju. Može li pisac išta preko ovog poželeti?

Ipak, uprkos vaskolikoj obazrivosti, pisac, u neprestanoj, razumljivoj, želji, koja se, uprkos vremenu, pojačava, sve podvlači, tako da se i priče iz knjige u knjigu ponavljaju. Jesu li obišle krug pre no što su osedele, pitanje je na koje se ne može olako odgovoriti, ali je lasno izračunati da se od tekstova Milorada Pavića koji se kao kroz ogradu od bodljikave žice prebacuju iz knjige u knjigu može sačiniti nova. Tako priča IKONA KOJA KIJA iz MESEČEVOG KAMENA prelazi u GVOZDENU ZAVESU, BAHUS I LEOPARD iz MESEČEVOG KAMENA u GVOZDENU ZAVESU, zatim VEČERA U DUBROVNIKU iz MESEČEVOG KAMENA takođe u GVOZDENU ZAVESU a pesma VEČERA U KRČMI "KOD ZNAKA PITANJA" objavljena u MESEČEVOM KAMENU pozajmljuje ime prozi iz RUSKOG HRTA. Ovo ponavljanje priča ima, po našem mišljenju, ozbiljan zadatak: da iznenadi čitaoca kao što ga i sadržina njihova često zbunjuje. Pavićeve knjige (mimo one iz istorije i teorije književnosti) pojavljuju se, uglavnom, u ravnomernom odstojanju od tri godine, što je dovoljno da se pojedinosti zaborave, imena iščile, likovi izblede, jezičke i sadržinske finese potisnu tako da čitalac, posegnuvši za novom Pavićevom knjigom, zastane kao ošinut: da li se stvari ponavljaju, da li se, možda, slične okolnosti iz upravo čitanih priča nalaze i kod drugih autora ili, što bi, kada je Pavićeva proza u pitanju, bilo podjednako moguće i neizvodljivo, detalj iz čitaočevog života preslikan. Pamćenje je varljivo i kratko a Pavić na to računa iii, još bolje, Pavić njime računa. Najviše korišćena računska radnja u Pavićevim pripovestima je deljenje: vremena, ličnosti, događaja, perioda. Potom dolaze ostale: oduzimanje godina, sabiranje znanja, množenje situacija.

Da bi svojim rukopisima pribavio pečate autentičnog, Pavić sve češće u njih uvodi žive, poznate, ličnosti.

U pesmi U KOPITAREVOJ GRADINI (MESEČEV KAMEN) to je Ljubomir Simović ("Ljuba ih Simović i ja čuvamo") u BLIZU KARAMTINE KUĆE U ZEMUNU. . . (ista knjiga) javlja se Vasko Popa ("Ovako Vasku su Popi i meni opet ozebli zubi"), Popu ćemo ponovo sresti u priči TERAZIJE (RUSKI HRT), a društvo će mu činiti Saša Petrov, Jovica Aćin, Olja Ivanjicki, u priči DVOBOJ (KONJI SVETOGA MARKA) su Mladen Leskovac i Dimitrije Vučenov.

Ali, Pavićevi rukopisi, sem prisustva živih ličnosti, imaju pomerenu os, tako da se, osim imena i titula, ponekad mesta zbivanja, događaji ne mogu ujediniti sa junacima, jer im se pripaja mera fantastičnog.

Poslednja Pavićeva prozna knjiga, RUSKI HRT, sadrži devetnaest priča, kojima nastavlja, dograđuje, ali i razlaže, u nastojanjima da ih usavrši, rasplinjava dosadašnju, mnogostruku, krivulju pripovedanja. Naslov knjige dat je prema prvoj priči koja je, u sasvim određenom smislu, izmakla piscu i tako pokazala da je, ovog puta, ruski hrt bio prebrz. Dok je u ranijim knjigama Pavić diskretno pokazivao put čitaocu i tako se ovaj, s promenljivim uspehom, potpomognut srećom i piščevom naklonošću, izvlačio iz mnogih zamki, složene, slojevite, nesvakidašnje i kod nas, skorašnje, proze, dotle, poslednjom knjigom, mada ne izneverava svoj prozni, oprobani, postupak, Pavić kao da je posustao. RUSKI HRT je, bez nedoumica, mada prepun zaseda (kao prethodne knjige), rukopis nedovoljno jasnog cilja. RUSKI HRT ne pruža ono zadovoljstvo čitanja, a naročito, otkrivanja sve vreme skrivene, tek naznačenog postojanja, tajne. Iščitavajući ovu knjigu, čitalac više ne oseća onaj znani treptaj i slast otkrivanja. Sada više ne mora da popuni sva polja ukrštenice da bi došao do rešenja, koje je, mada se Pavićeva proza, kao na žici, ljulja između stvarnog i onostranog, između zbilje i fantazme, jer čitalac oseća — posebno ako je sa žarom kakav priželjkuje svaki pisac, pratio redove i zidanje Pavićeve proze — da može da se opusti pošto pravog rešenja, kanda, nema. Skrivalica je, u pojedinim pričama ove knjige, sama sebi cilj.

Pavić, shodno svojoj prozi, kao pisac ide natraške: ono što je razjasnio prethodnim knjigama sada zamagljuje. Zamerke se, svakako, mogu staviti uvek i svugde, ali teško prozi koju ispisuje Pavić ne samo zbog toga što je u srpskoj literaturi rodonačelnik ovakvog pripovedanja, ili što je najdalje otišao ispred plejade koja ga, uz povremena skretanja, prati, već i stoga što će se, vremenom, sve češće pojavljivati pisci ovakvog opredeljenja. Ipak, teško je oteti se saznanju da je poslednjom knjigom Milorad Pavić, poput barzoja, ostao "hladan, miroljubiv, nepoverljiv prema strancima" (MEP, Prosvjeta, Zagreb, 1975, oznaka 186). No, ako bi se razmatrale samo priče iz RUSKOG HRTA i pri tom ne zanemarile (jer je, uostalom, nemoguće) već isključile prethodne knjige, kada bi se, dakle, ova proza razložila kao jedina koju je Pavić objavio, tada bi RUSKI HRT, bez nedoumica, stao na čelo onog što će doći. Ovako, RUSKOM HRTU se mora zameriti brzina bez koje ne bi mogao da "trči u krug oko vuka koii beži u pravoj liniji" (strana 10). To je, zapravo, odlika ove proze: pisac odmotava priču u krug dok čitalac nastoji da u pravoj liniji iznađe rešenje. Ali, brzina se sveti. Da je RUSKI HRT sporiji to bi manje rastojanje prevalio a čitalac bi sklopio korice manje umoren čudesirna koja ekvilibriraju oštrom ivicom sna i jave.

Kroz Pavićevu prozu vitla nestvarno sa vanvremenim, jer je ovo vreme (iz priča) koje nosimo u sebi, u stvari, bez oslonca, minulo ili neizvesno-doiazeće, a čitalac, u svemu, bez mogućnosti ličnog izbora, čas posmatrač a odmah potom i učesnik. Kada sklopi korice knjige i kada sve svede, ostaje jasan i proveren rezultat: pisac je, boreći se za čitaoca, uspeo da ga zarobi. Ali, treba, dakako, dodati i aksiom da je knjigom RUSKI HRT Milorad Pavić, skoro u poslednjem času ("čas je da se bitka dobije ili izgubi") izvojevao bitku za koju se do samog kraja nije moglo, sa sigurnošću, govoriti o ishodu.

Milosav Slavko Pešić
DOMETI časopis za kulturu broj 27 | glavni i odgovorni urednik Miro Vuksanović | jesen 1980, Sombor

[Angelina]

**

MILORAD PAVIĆ — Hazarski rečnik


"Hazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog... Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti. Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per. S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva."
 
Pavićev kratak prikaz Hazara je svojevrsni uvod u roman: ono što će se pripovedati u Hazarskom rečniku to je pitanje gde su nestali Hazari, među hrišćanima, judaistima ili muhamedancima. Roman je, dakle, polemika o hazarskom pitanju koje se ovde ne postavlja kao konkretan istorijski fakat nego kao civilizacijski problem o sudbinama naroda.
 
Drugi deo sudeći po sadržaju na kraju knjige, upućuje na zaključak da će ova knjiga ipak ostati u karakteristikama rečnika — leksikona. Pod naslovom "Rečnici" osnovna tematika je izdeljena ovako:
 
Crvena knjiga (hrišćanski izvori o hazarskom pitanju)

Zelena knjiga (islamski izvori o hazarskom pitanju)

Žuta knjiga (hebrejski izvori o hazarskom pitanju)

Na kraju su dva apendiksa — dopune dodatka i završne napomene. Pošto osnovu dela čine leksikonske odrednice, pisac je njih popisao obeleživši i stranice knjige sa njihovim početkom. To znači da se i građa, sadržaj romana, neće izlagati hronološki, već prema odrednicama uokvirenim naslovima: crvena, zelena i žuta knjiga. Ali čitanje ovog romana redom kako su složene odrednice, a one su uazbučene, može predstavljati znatne teškoće. Istina, Pavić je upotrebio i izvesne znake, grafeme, koji kada se u priču uvede neka nova ličnost, upućuju na to gde osnovnu priču o toj uzgred pomenutoj ličnosti treba tražiti u ovoj knjizi. Takvih znakova ima pet: krst, polumesec, šestokraka zvezda, ravnostrani trougao i A. Krst uz ime ili pojam znači da čitalac može da pređe na čitanje dela tekst u crvenoj knjizi (hrišćanskom izvoru o hazarskom pitanju), polumesec vodi u zelenu, islamsku, a šestokraka zvezda u žutu, jevrejsku knjigu. Ravnostrani trougao znači da se o toj ličnosti govori u sve tri knjige, a "A" da o toj ličnosti postoji nešto i u dodacima knjige.
 
Pisac je ohrabrio čitaoca rekavši... da može da čita kako sam nađe za najzgodnije. Jedni će, kao u svakom drugom leksikonu, tražiti reč ili ime koje ih trenutno zanima, a drugi knjigu mogu shvatiti kao štivo koje treba pročitati celo, od početka do kraja, odjednom, kako bi se stekla ukupna slika o hazarskom pitanju i ličnostima, stvarima i zbivanjima u vezi s tim...
 
Svaka priča Hazarskog rečnika javlja se u tri varijante, hrišćanskoj, islamskoj i jevrejskoj. Ali bez obzira u kojem se delu vremenskog plana romana javlja takva priča, ona može da promeni pravac kretanja, ili da se višestruko razgrana i da se nađe u sva tri vremenska plana romana, a njih ima tri: srednjevekovni, sedamnaestovekovni i dvadesetovekovni. Nijedna priča započeta u jednoj knjizi ne završava se tu gde se javila, već će se delimično naći u druge dve strane prizme, u druge dve knjige.


CRVENA KNJIGA

Crvena hrišćanska knjiga o Hazarima kazuje da se hazarska država protezala u trouglu Krim — Kavkaz — Volga i da su ostala plemena sa ovih prostora Hazarima plaćala danak. Ovaj danak je u početku bio u naturi a kasnije u novcu. Ratovali su protiv Persijanaca i Arapa. Polovinom VIII veka obratili su se Vizantiji s molbom da budu primljeni u hrišćanstvo. To je učinio hazarski kagan (car), prema poruci anđela koji su mu se javili u snu. U odrednici Kagan iz ove knjige priča se da je hazarski car nezadovoljan svojim mudracima u času gneva pozvao strance da mu protumače san o anđelima i tada se, zadovoljan hrišćanskim mudracima "... okrenuo Grcima (hrišćanima) sklopio s njima novi savez i uzeo njihovu veru kao svoju." U tome je presudnu ulogu odigrala hazarska princeza Ateh.
 
Iz svega što se kazuje o Hazarima i njihovom primanju hrišćanstva proizilazi da je tragičnu sudbinu Hazara, njihov nestanak primanjem hrišćanstva, odredila dva neobična događaja: san hazarskog cara i carevo gnevno priklanjanje tuđim intelektualcima. A i san i gnev su iracionalne sile u čoveku. U crvenoj knjizi postoji i parabolična priča o velikom pergamentu kojom se dopunjuje priča o razlozima nestanka Hazara. Ovaj pergament je koža hazarskog poslanika upućenog u Carigrad. Na koži je bila ispisana, istetovirana, istorija Hazara. Poslanik je u Carigradu umro od svraba istorije na svojoj koži i to "... s olakšanjem i srećan što će najzao biti čist od istorije". U ovoj simbolici nagovešten je Pavićev ključ tragične istorijske sudbine naroda: za opstanak nije dovoljno svoju istoriju iskusiti i nositi na svojoj koži, već je pamtiti i prenositi s kolena na koleno.


ZELENA KNJIGA

I u zelenoj (muslimanskoj) knjizi sudbinu Hazara određuje kagan. U odrednici o Kaganu u ovoj knjizi priča se da kaganovi mudraci, lovci na snove, nisu umeli svome gospodaru da objasne jedan njegov san i on ih je udaljio od sebe naredivši da se pozovu jedan Jevrejin, jedan Arapin i jedan Grk. U polemici o Kaganovom pitanju šta osvetljava naše snove, Kagan se opredelio za odgovor islamskog mudraca Farabi Ibn Kore koji je rekao da ljudske snove osvetljava "sećanje na svetlost, koje više nema, ili svetlost budućnosti, koju kao predujam uzimamo od sutrašnjega dana, mada još nije svanuo." Kagan je tada primio islam sa svojim doglavnicima i niko nije sačuvao svoje ime. "Zna se da je sahranjen pod znakom Elif (arapsko slovo u obliku polumeseca). Drugi izvori kažu da se kagan zvao Katib pre no što se izuo i oprao noge da bi ušao u džamiju. Svoje staro ime i obuću nije više našao kad je posle molitve izašao na sunce."
 
U odrednici Ateh Zelene knjige prelazak Hazara u islam pripisuje se rođaki hazarskog kagana, princezi Ateh, koja je pisala i pesme. U polemici o njenoj poeziji učestvovali su predstavnici sve tri vere. Ateh je, naklonjena islamskom predstavniku Farabi Ibn Kori, pobijala i hebrejskog i hrišćanskog učesnika, te je predstavnik islama, Farabi Ibn Kora, izašao kao pobednik, pa je ona, zajedno sa hazarskim kaganom prešla u islam.


ŽUTA KNJIGA

I u Žutoj, jevrejskoj knjizi u polemici o Hazarima i njihovoj promeni veroispovesti ima nekoliko verzija. U odrednici Ateh to je učinila hazarska pesnikinja Ateh tako što je pomogla hebrejskom učesniku u hazarskoj polemici Isaku Sangariju na taj način što je svojim razlozima osujetila arapskog učesnika, te se hazarski kagan opredelio za jevrejsku veru. Inače, priča se da je Ateh bila pesnikinja, ali njene pesme bile su poređane azbučnim redom i one su postale hazarski rečnik. Islamski demon je kaznio princezu Ateh tako što je ona zaboravila svoj hazarski jezik i sve svoje pesme.
 
O Hazarima se u ovoj knjizi opširno pripoveda u odrednici Hazari. Tu je opisano prostranstvo koje su naseljavali Hazari, njihova istorija, jezik, sudstvo, verski običaji i sudbina hazarskog rečnika. U odrednici hazarska polemika navodi se razlog zbog koga su se Hazari priklonili jevrejskoj veri. Prateći raspravu o tome kako među hrišćanima i muslimanima nema mira ni ljubavi o čemu je u prepoznatljivoj paraboli govorila princeza Ateh, kagan upita i sebe i učesnike u raspravi: "Zašto hrišćani i muslimani, koji dele naseljeni deo sveta među sobom, ratuju jedni protiv drugih služeći svako svome bogu čistih namera, kao monasi ili pustinjaci, u postu i molitvama? A sve postižu ubijanjem verujući da je to najpobožniji put koji ih dovodi bliže bogu. Ratuju verujući da će im raj i večno blaženstvo biti nagrada." I pošto je zaključio da je ipak nemoguće prihvatiti islamska i hrišćanska uverenja, kagan odluči: "Bolje nam je, dakle, kad se već mora, pribeći Jevrejima (...) Oni nemaju vojske, sem one koja može da stane u hram ili u svitak ispunjen njihovim pismenima."
 
Hazara više nema. O njima sada postoji samo polemika, a po onome što je pisac sugerisao značenjem dosad ispričanih priča o sudbini Hazara, postoji i mogućnost da se sudbina Hazara ponavlja. Avram Branković je 1689. godine kao vojskovođa, istoričar, erudita, krenuo iz Carigrada prema Dunavu sa puno podataka o Hazarima.
 
Crvena knjiga obuhvata odrednice koje pripadaju srednjevekovnom tematskom sloju dela. To su: Branković Avram, Branković Grgur Stolpnik i Skila Averkije. Dinamičnost ovog dela čini isprepletanost sudbina mnogih učesnika u istraživanju sudbine Hazara, čak sa primesama kriminalističkih romana. U Brankovićevoj pratnji su njegovi pisari i dvojnici monasi Nikon Sevast i Teoktist Nikoljski. Avram Branković je zanimiljiv za Masudija, budućeg pisca o sudbini Hazara i zbog toga što Branković sanja javu dubrovačkog Jevrejina Samuela Koena, takođe čoveka demona i takođe istraživača hazarske istorije.
 
Ono što će se odigrati u Kladovu 1689. godine, to je kulminacija romana. Branković je u Kladovo stigao sa ogromnim brojem rukopisnih stranica o sudbini Hazara. Na svojoj knjizi o tragičnoj sudbini Hazara Branković radi uz veliku razložnu obazrivost. Njegova knjiga je razmatranje tri jeresi, hrišćanske, muslimanske i jevrejske. Ovaj strah tri vere od moguće pojave knjige o Hazarima svojevrstan je znak njihovog osećanja krivice, ali i strah od mogućnosti da Branković svojim književnim delom, ne stvori ponovo Adama.
 
Brankovićevo delo nije doživelo svetlost dana. Spalio ga je sobar Nikon Sevast, ali ga je od reči do reči upamtio Teoktist Nikoljski. A pisac je poginuo u bici sa Turcima iste godine kad je delo završeno. "U času kada je Avram Branković izdahnuo, Sabljak-paša izađe pred šator i zatraži malo vina da opere ruke."

Zelena knjiga se bavi problematikom islamske vere o hazarskom pitanju ovog vremena. U njoj je Masudi Jusuf ono što je u prethodnoj Branković. Masudi je u početku bio čuveni svirač na šargiji, leutu, u čemu je dostigao savršenstvo. Jednom je susreo nekog starca koji je u sviraču naslutio dar za književno stvaralaštvo. "U šargiju može svako da udara" rekao je starac "ali lovac na snove može biti samo izabranik, onaj kome je to dato od neba. Ostavite svoj instrument! Okanite ga se i krenite u lov!" Tada je Masudi ostavio muziku i postao lovac na snove i počeo da se priprema za pesničko stvaralaštvo. Prvo je iščitao beleške o Hazarima. Prikupljajući građu za svoje delo o Hazarima, budući da je kao Brankovićev sluga mogao da sanja i Brankovićev san o Koenu, a sve se ticalo građe za hazarski rečnik Masudi je bio ne samo na tragu velikog otkrića već i na putu da napiše savršenu knjigu o Hazarima. Ali tada je čuo muziku Kabira Ibn Akašija, najsavršeniju koju je ikad čuo, i u njemu nastaje borba, i on odustaje od daljeg pisanja. Umro je ubrzo iza Brankovića, presečen sabljom. U pakao je otišao sa rečima: "Najviše bih voleo da nijednu pesmu nisam otpevao, pa bih s ostalim protuvama i bagrom u raj ušao! Muzika me je odvela u zabludu, sada sam bio na domaku istine." Na njegovom grobu je epitaf: "Sve što zaradih i naučih ode na zveket kašike o zube".
 
Žuta knjiga nas upoznaje sa koautorom hazarskog rečnika sa dubrovačkim Jevrejinom Samuelom Koenom, koji ima dvostruku ulogu. On doprinosi uništenju hrišćanske verzije hazarskog rečnika, a njegova veza sa dubrovačkom gospođom Efrosinom Lukarević nosi u sebi znake svoje demonske prirode. Ona na obema rukama ima po dva palca i tvrdi da je došla iz hebrejskog pakla i da je samo prividno među hrišćanima. Koenov hazarski rečnik je u stvari prerada iste knjige Jude Helevija. Koen je u neobičnoj vezi sa princezom Ateh, besmrtnom i vodi i s njom ljubav u snu. Inače, Koen ima tri duše, koje su metafora ovog vremena. Princeza Ateh na kapcima nosi otvorena slova koja ubijaju čim bi bila pročitana.
 
U hazarskom rečniku čovek je dvostruko biće jer je delo dve heterogene sile, Boga i Satane. Telesno u čoveku stvorio je Satana, dušu je dao Bog. Tako je nastao Adam. Adam je ipak na zemlji najbliži Bogu a potomci mu se sve više udaljuju od Boga jer su bliži svom drugom tvorcu — Satani.
 
Jedno od najsnažnijih svojstava čovekove anđeoske prirode je njegov san. On mu omogućuje neslućene duhovne uzlete, čak daleko iznad razuma.
 
Uređenje i anđeoskog i čovekovog sveta takođe je božansko delo, koji se sastoji od raja i pakla. Tu ništa ne menja čovekovo verovanje izraženo u tri istovetne varijante dva sveta. Hrišćanski Bog judejski Jehova ili islamski Alah sve je to jedna istina. U hrišćanskom paklu upravlja Satana, u jevrjskom Asmodeja, a u islamskom Iblis. Tri pakla dele tri reke. I sva tri pakla su ispod hazarske zemlje. Tu se sučeljavaju tri sveta mrtvih.
 
Tri glasa, hrišćanski, hebrejski i islamski, kao tri ravnopravne knjige u strukturi Hazarskog rečnika u stvari su tri po sistemu istovetne priče o sudbini jednog naroda koji je nestao. Ovde je samo jedna konačna istina: Hazara nema. Taj narod je u romanu, kao i u stvarnosti, nestao; ne postoji, a postojao je. Hazarski narod je nestao kad je izgubio svoje istorijsko pamaćenje, svoju tradiciju, svoj jezik, pravo na svoju istoriju. Postao je samo hrana za tuđe mitologije i religije i to za "religije i ideologije onih koji su ga progutali."
 
Pisac naroda kome istorija nije bila naklonjena, Milorad Pavić romanom o Hazarima podseća savest čovečanstva i na sudbinu svoga naroda. Srpski narod na izmaku XX veka kao da se našao na putu da nestane, samo što se on u ovom tragičnom činu našao između dve religije spremne da izvedu takav čin — između katolicizma i islama.
 
Pavić nije pisac bez nade. Tu nadu izražava Avram Branković, koji je najviše postigao u naporu da se približi svom prvobitnom mestu u božanskoj hijerarhiji. Zadovoljan svojim eksperimentom sa Petkutinom, Branković kaže: "Opit s Petkutinom je uspešno okončan. On je tako savršeno odigrao svoju ulogu da je obmanuo i žive i mrtve. Sada mogu da pređem na teži deo zadaška. Sa čoveka na Adama." Taj novi Adam koga će stvoriti Branković u času kad u njemu zasvetli praotac Adam, u svojim snovima postaće vidovit, kadar da ugleda budućnost. On samo ne sme da zaboravi na svoju istoriju, ne sme je nositi na sebi, na tetoviranoj koži, kao neoprezan hazarski kagan, ne sme je zaboraviti. Ona mora da ispunjava njegovu dušu, da bude njegovo istorijsko pamćenje.




Kratak pregled
školske lektire
Priredili:
Dušanka Bajić i Anka Došen
knjiga četvrta
Izdavač: 3D⁺
Novi Sad, 2001

[Angelina]

**

NACIONALIZAM I KNJIŽEVNOST Srpska književnost 1985—1995


III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985—1995: Tumačenje Smisla


2.2. Milorad Pavić: Hazarski rečnik (1984)

1. Hazarski rečnik je knjiga o narodu koji je nestao sa istorijske pozornice "zajedno sa svojom državom" nakon verskoga preobraćenja iz svoje izvorne vere u jednu od velikih veroispovesti: hebrejsku, islamsku ili hrišćansku — ne zna se koju. (Pavić 1985: 12)

2.1.   Pisac hoće da nas uvede u misteriju istorijskog pojavljivanja i nestajanja naroda koji i nisu igrali sasvim beznačajnu ulogu u istoriji, da nam predoči istinu o krhkosti i trošnosti etničko-religijskog ali i državno-administrativnog "materijala", o sudaru vrednosti velikih kultura i religija i sudaru interesa velikih carstava, u kojima neki nadvladavaju i ostaju, dok drugi — asimilovani ili uništeni, svejedno — nestaju. Ukratko, izražajni smisao ove neobične knjige plete se oko ideje iščezavanja naroda posredstvom masovne, organizovane i sistematske religijske konverzije i odgovarajuće akulturacije.

2.2.   Neki smatraju da je pisac već u "Prethodnim napomenama" napravio aluziju na navodno započeti i sve verovatniji nestanak srpskoga naroda — rastočenog u tri vere? To se na samome tekstu teško može dokazati. Ali je zato Milorad Pavić manjak istoriografskih saznanja o Hazarima tu i tamo kompenzirao literarno legitimnim, a vanliterarno možda indikativnim, umetanjem poznatih istorijskih iskustava. Tako je svoju zagonetnu knjigu "začinio" pasažima koji, po mnogima, i nisu baš tako magloviti i nejasni, i za koje bi se moglo opravdano pomisliti da ih je pisac namerno — jer je pokazao da može i drukčije — ostavio prozirnima. Naime, "ustrojstvo hazarske države", tj. "administrativna podela carstva" treba da podseća na političko-nacionalno-versku stvarnost izdeljene Srbije odnosno srpskih zemalja. Pavićeva hazarska država je izdeljena na nekoliko okruga "pod različitim imenima. To je načinjeno tako da samo jedan od tih čisto hazarskih okruga nosi naziv hazarskog okruga, a ostali su ime i mesto u državi dobili na druge načine. Na severu je, na primer, izmišljen ceo jedan narod koji se odrekao hazarskog imena, pa svoj hazarski jezik i svoj okrug drugačije naziva". (141); to isto važi i za hazarsko odricanje i skrivanje "svog porekla i jezika, svoje vere i običaja", i "izbegavanje imena Hazar". (142) Preobraćeni Hazari svesno izvrću svoj jezik da što manje liči na izvorni (83/84) i ne nazivaju se više Hazarima (185). Predstavnički sistem hazarske države zasniva se na zastupanju okruga a ne "broja duša", tako da brojem predstavnika na dvoru favorizuje nehazarsko stanovništvo, čiji delegati onda odlučuju, između ostalog, i o napredovanju u službi. (142) Budući najbrojniji, Hazari podnose "najveći teret vojnih obaveza", pre svega kao ratnici, dok zapovedničke funkcije dele ravnopravno sa ostalima; njihova je dužnost da štite celinu države, dok ostali narodi "prirodno (...) vuku svak na svoju stranu, ka svojim maticama". (143). Jedino "u vreme ratnih opasnosti, i samo da kraja rata, vojničke vrline i slavna prošlost donose Hazarima "veće slobode" i nešto bolji status, dok se ostali narodi vazda izdajnički okreću svojim maticama, da bi posle rata — u već uobičajenom zaboravljanju zasluga i odgovornosti — u hazarskoj vojsci zadržali činove stečene pod neprijateljskom vlašću. (143/144). Dok drugi istražuju i hvale slavnu hazarsku istoriju, samim Hazarima "nije dopušteno" da o sopstvenoj prošlosti "govore i sastavljaju knjige". (186) Paradoksalno, u državnoj administraciji profitabilnije je slabije poznavanje inače službenog hazarskog jezika. (186/187) U hazarskoj državi nehazarski narodi zaštićeni su zakonima svojih matičnih veroispovesti (103), a ista dela odnosno nedela strože su zakonski sankcionisana i sudski kažnjavana u (jedinom) okrugu koji nosi hazarsko ime nego u drugim okruzima. (187) Najzad, u hazarskoj državi sistematski se favorizuju druge konfesije, zaštićene od strane svojih "jednoplemenika", na štetu hazarske veroispovesti — kako u institucionalnom pogledu tako i u pogledu veličine poseda i broja bogomolja. (188) Takođe, nema nikakve skrivalice u reči da u modernoj demokratiji, nakon ugnjetavanja malih naroda od strane velikih, sada "mali narodi terorišu velike", pa se tako — između ostalog — Srbi boje Albanaca (237).

Ispostavlja se da bi se dokumentni smisao ove efektne knjige mogao skrivati ili, radije, otkrivati i rekonstruisati upravo u ovim heterogenim detaljima teksta, pa bi se u tom slučaju Hazarski rečnik mogao smatrati dokumentom nacionalnog pogleda na svet uznemirenih srpskih intelektualaca poslednje četvrtine 20. veka.

3.1.   Kad je o formi reč, od prvorazrednog je značaja leksikonsko ustrojstvo romaneskne građe. Forma leksikona. kao forma priručnika, trebalo bi da ukazuje na saznajnu dimenziju teksta. Ali, uputstvo o mogućnosti unakrsnog čitanja ovde nije samo tehničke prirode, već bi trebalo da predstavlja otvaranje fantazijsko-stvaralačkih vrata čitaocu, pozvanom da smisao "neutralnog" teksta odrednica o Hazarima rekonstruiše po sopstvenom nahođenju, to jest građu transformise na neki drugi način. Tako je u ovom romanu-leksikonu estetskoj funkciji načelno ipak omogućen primat nad primamljivom saznajnom funkcijom.

Načelno pitanje glasi: Da li je Hazarski rečnik netransformisana ili visoko transformisana građa? U tehničkom smislu, ta građa nekome može izgledati kao netransformisana; zli jezici kažu da je Rečnik verovatno samo pre vremena štampana građa (datoteka, kartice) za roman zamorenoga autora-istraživača, koji naprosto nije imao snage i volje da građu uobliči, pa ju je izdavaču odnosno publici ponudio u neobičnom i neuobičajenom stanju, što je, kako se ispostavilo, bio pun pogodak. Međutim, u poetičkom smislu, svaka odluka o postupku jeste pitanje forme. Stoga, ako je odluka o izlaganju skice stvar forme, odnosno odluka o zaustavljanju formativnog procesa (koji se često i sam od sebe okonča) akt transformisanja, onda je i odluka o proglašavanju datoteke formom — transformacija.

3.2.   U tom sledu, otvara se pitanje formativno nesavladanih pasaža, tj. pitanje o smislu karakterističnih aluzija na stanje srpskoga naroda u bivšoj Jugoslaviji. Direktne aluzije, uvek, narušavaju romanesknu koherenciju, oštećuju tkivo teksta i štrče kao pamfletski dodatak. Tu bi trebalo da bude i najniža tačka vrednosnoga luka ovoga romana. Šta je prevagnulo: visoka transformisanost celine ili netransformisanost pojedinih detalja? Da li su aluzije na srpsku sudbinu previše očigledne, ili je pak smisao Pavićevog teksta otvoren i za drukčije čitanje? Odgovor na ova pitanja leži u sferi recepcije, jer ispada da forma i ne mora biti narušena za čitaoca koji ne prepoznaje aluzije, ili ih — što izlazi na isto — čita iz druge kulturno-istorijske perspektive. Ta mogućnost, u stvari, govori o otvorenosti forme koju ispitujemo. Pisac majstorski (čitaj: borhesovski, umbertoekovski) pravi fikcijti — fingira faktografiju — da bi je jednom bizarnom rečenicom srušio: denuncirajući je kao fikciju, tj. čineći fantazijsku konstrukciju očiglednom. Tako, čitalac počinje mnogo više da drži do brojnih zagonetki i zavrzlama zamršenoga teksta, nego do proste aluzije na srpsku stvarnost.

Dragan Žunić
NACIONALIZAM I KNJIŽEVNOST Srpska književnost 1985—1995

This research report was downloaded from the Research Support Scheme Electronic Library at http://e-lib.rss.cz.
The report was published by the Higher Education Support Program of the Open Society Institute.
The digitization of the report was supported by the publisher

[Angelina]

*
MILORAD PAVIĆ


MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (1929—2009) jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti. Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju... Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš...
 
Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna... Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu... Veli da se rodio u jednoj od "najružnijih kuća" u Beogradu, na Dorćolu... I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život "svojih zemljaka" — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.
 
I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio "jedan od srpskih pisaca", a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:
 
O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!
 
Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik "Prosvete", Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga "kao egzibicionizam"... Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje... Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!
 
I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini... Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.
 
Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio... i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima...
 
Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije "Apostrof", Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.
 
Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom... Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu "Frankfurter hof" okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti... Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem... jeziku.
 
Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač "preko bare", Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca...
 
Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu "Kod zlatnog jelena" u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje... Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.
 
Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela "Pon Rojal", u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan... U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz... Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom. Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave... Taj jedini naš "planetarni pisac" (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.
 
"Pisac otrovne erudicije", kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: "Miloradu Paviću, s divljenjem..."), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno... Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: "Mislim da treba ići redno..", a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.
 
I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je "skinuo" gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje... A Pavić, "taj fini gospodin", kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje...
 
Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici... i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!
 
Kazao mi je jednom prilikom: "Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt... Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt..."

Autor teksta: Radovan Popović

[Angelina]

*
IMAGINIRANJE ČITAOCA


MILORAD PAVIĆ: "UNIKAT"

Koristeći mogućnosti informatičke tehnologije u književne svrhe, Pavić je postao vrlo plodan i inventivan pisac, uz to i svetski poznat, dakle veoma uspešan. U njegovom slučaju zamena pera računarom nije bila tehnička već i poetička promena, i to vrlo podsticajna. Uz potenciranje fikcionalnosti i konvencionalnosti, on stiže ne samo do nelinearne virtuelne proze već i do interaktivne književne projekcije, u kojoj i čitalac dobija na značaju, a ne samo priča, odnosno njen predmet.

Uporedo s tim, Pavićeva naracija ne prestaje da bude priča; njegovo pripovedanje nikad nije puko izmišljanje i kombinovanje već uvek i nepredvidiva avantura pripovedanja kroz koju čitalac ide vučen magijom dočaravanja imaginarnog sveta kao da je stvaran. Samo što to nije magija izmišljene stvarnosti već i magija same naracije, opsenarska priča. Čitalac zna da je u njoj sve izmišljeno, da je sve igra mašte, slobodno imaginiranje, a to onda znači — demonstrira mu Pavić — da fabula koju čita može da bude zanimljivija od bilo koje iz stvarnosti, atraktivnija upravo za dimenziju fiktivnosti.

LAGANA FABULA KRIMIĆA

A kako opsene nema bez čitaoca, Pavić se veoma trudi oko njega, neprestano ga uvlačeći u svoju igru pripovedanja. On ne počinje da piše dok ne smisli način da čitaocu skoro tutne pero u ruku ili bar da mu pruži mogućnost za sasvim posebnu, čitaočevu verziju dela. I roman "Unikat" je napisan tako da se u svakom primerku završi različito, tačnije da ima sto različitih završetaka, a što pisac najavljuje kao svoj novi izum: roman-delta, "numerisan od 1 do 100". U uputstvu za čitanje je i poziv čitaocu da slobodno proveri kakav je završetak kod nekog drugog čitaoca, ali i ne mora da to čini, jer ovom romanu ipak nisu neophodni tuđi raspleti. "Budite zadovoljni svojim krajem, tuđi vam ne treba", poručuje pisac čitaocu kome je prethodno obećao interaktivnu poziciju. I da to ne ostane samo prazno obećanje, Pavić dodaje na kraju "Unikata" još pet praznih stranica "na linije", da čitalac, po svom nahođenju, ispiše kraj ovom romanu.

Ali, to nije sve što mađioničar Pavić radi sa čitaocem. Iz rukava je izvukao laganu fabulu krimića od nekoliko savršeno izvedenih ubistava, junake odenuo u elegantna i skupocena odela najpoznatijih svetskih firmi, a individualizovao ih, umesto psihološkim i socijalnim dimenzijama, najskupljim parfemima, posutim iza uha, po zaručju i "još negde", tako da čitalac po parfemima razlikuje junake i razabire šta im se to događa, koje ljubavne i druge kombinacije. Narativna struktura ispražnjena od svega staromodnog i dosadnog, a prepuna novog, najmodernijeg, dizajniranog, visoko stilizovanog, i sve to u svetskim brendovima. Jednom reči, firmirana proza u prepoznatljivom Pavićevom stajlingu. Književno oblikovanje kao marketinško kreiranje priče; proza kao svetski brend.

I dok čitalac "omamljen" skupocenim mirisima prati junake, pisac mu neprimetno podmeće jednu drugu laganu atrakciju, okolnost da je glavni junak, koji sva ubistva organizuje, vlasnik bizarne firme za prodaju budućnosti, tačnije budućih snova, a uz to i — androgino biće, istovremeno i muškarac i žena, i Aleksa i Sandra Klauzević, da bi tek na kraju, u epilogu, pisac objasnio prirodu dvopolnosti njegovog androginog junaka, koja uopšte nije junakovo svojstvo, pošto je ne vide svi već samo neki, "oni koji prema androginom biću imaju zle namere" i koji "vide stvari na drugi način od nas ostalih". To bi onda značilo da je i junakov lik, kao i cela fabula "Unikata", u stvari samo nečija projekcija, a čija ako ne čitaočeva, pošto se pisac ogradio od toga.

PRODAJA BUDUĆIH SNOVA

Naracija ne proističe ni iz autorske ni iz naratorske već iz čitalačke pozicije; priču ne vode ni autor ni narator već hipotetički čitalac, koji od hipotetičkog i konvencionalnog primaoca postaje njeno podmetnuto tvoračko izvorište.

A kako prolaze čitaoci "Unikata" sudelujući u Pavićevom iluzionističkom pripovedanju? Naravno, pisac im ne skida sat s ruke i "ne krade" im novčanik iz džepa, već im samo podmeće hipotetičku i konvencionalnu, kompjuter ski proračunatu reč nekoga ko u zloj nameri prema androginom biću projektuje to biće i čitavu bizarnu fabulu o prodaji budućih snova, tu opasnu igru sa đavolom, u kojoj polagano, ali neumitno strada svaki od kupaca svojih budućih snova, najzad, i inspektor pošto otkrije ubicu i uđe u trag čitavom smrtonosnom zamešateljstvu s prodajom budućih snova, dok se lanac ubistava nastavlja novim ubistvom, predviđenim za avgust 2005. godine, dakle više od godinu dana po štampanju "Unikata".

Mađioničar naracije vam neće skinuti sat s ruke već ukrasti nešto što se ne može vratiti, delić od vašeg sudelovanja u stvarnosti. A ako niste baš zadovoljni onim što ste, u zamenu za stvarnost, doživeli u iluziji, Pavić vam ostavlja pet praznih stranica da roman završite po želji i — upadnete u njegovu zamku čitaoca koautora, odnosno romana unikata. I to nije sve, jer ima i treća mogućnost čitanja romana-delte: razmena čitalačkog iskustva sa osobom koju volite, a kojoj je Pavić namenio posebnu ulogu, naime da vas kao pažljiviji putnik kroz tekst podseti na jednu poruku sa samog kraja romana koja je namenjena previše opčinjenom čitaocu i kaže mu da više nema šta da se čita u romanu u kome je sve izmišljeno, to jest isprogramirano, pa i čitalac. Priča u Pavićevom romanu traje onoliko koliko i glavna magija u igri podmetnutog čitaoca — magija isprogramiranog čitanja.

Stojan Đorđić | Politika | 03.07.2004.