Dragomir Brajković — Viš Srbije po nebu vedrome
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Pisci i knjige « Dragomir Brajković — Viš Srbije po nebu vedrome
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragomir Brajković — Viš Srbije po nebu vedrome  (Pročitano 6953 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 13, 2012, 02:33:40 am »

*
VIŠ SRBIJE PO NEBU VEDROME


KAD SE ŠĆAŠE PO ZEMLJI SRBIJE
 
Na­še ep­ske pe­sme su ne sa­mo isti­ni­te, već i vi­do­vi­te. Za­gle­da­ne i u du­bi­nu i u vi­si­nu, one ne sve­do­če sa­mo šta je bi­lo, već i pred­ska­zu­ju šta će s na­ma bi­ti do po­šljet­ka. Kad god je bio u mi­lo­sti je­zi­ka (a na­rod­nom se pe­va­ču po­sre­ći­lo!), ne sa­mo što je ho­dio si­gur­nom sta­zom, već mu se u pe­smi uka­zi­va­lo zgu­snu­to pam­će­nje i ja­sne vi­zi­je.

Za­ču­đu­je ka­ko je srp­ski Ho­mer, pe­va­ju­ći o to­me kad se šća­še po ze­mlji Sr­bi­ji, po Sr­bi­ji ze­mlji da pre­vr­ne, unu­tra­šnjim oči­ma ta­ko ja­sno ras­po­zna­vao i one obič­nom vi­du ne­vi­dlji­ve zna­ke i zna­me­ne ra­su­te viš Sr­bi­je po ne­bu ve­dro­me. Mo­žda mu je re­dak dar uoča­va­nja oči­ma ne­vi­dlji­vog po­ma­gao da i ono vi­dlji­vo uve­ća i ja­sni­je uoči, da bi se ono do­la­ze­će, pri­ma­lo ne samo kao ne­mi­nov­nost, već i oče­ki­va­no na­mi­re­nje du­ga i iz­vr­še­nje prav­de.

U na­rod­noj pe­smi ni­šta ni­je oda­bra­no slu­čaj­no, ni­ti je po­re­dak u njoj pro­iz­vo­ljan. Ni­su li ve­dro ne­bo i kr­va­vi zna­me­ni na­go­ve­štaj da i u lju­di­ma klju­ča i da će, za­ko­ni­to, dru­ga na­sta­ti su­di­ja?! Pri­pre­ma li, i na ovaj na­čin, na­rod­ni pe­vač po­zor­ni­cu za krupnija zbi­va­nja i ve­li­ke pro­me­ne? Zna­čaj­ni isto­rij­ski do­ga­đa­ji, kao što je Ka­ra­đor­đe­va bu­na, ogle­da­ju se u bar dva ogle­da­la: umet­nič­kom i isto­rij­skom. Na­še na­rod­ne pe­sme na sre­ćan na­čin ob­je­di­nju­ju i isto­rij­sko i umet­nič­ko pam­će­nje.
 
Kod ve­li­kih pe­va­ča umet­nič­ko je uvek pre­te­žni­je, ipak uva­ža­va­nje či­nje­ni­ca isto­ri­je i nji­ho­vo ume­šno upo­šlja­va­nje za pe­smu su dra­go­ce­ni.
 
Sko­ro će dva ve­ka ka­ko sve­vi­de­ćim oči­ma, sa­mo pe­smi svoj­stve­nom, Fi­lip Vi­šnjić uoči i ne­po­gre­ši­vo pro­tol­ko­va zna­me­ne i dr­ve­ne sim­bo­le is­pi­si­va­ne u du­gom pe­ri­o­du viš Sr­bi­je po ne­bu ve­dro­me.
 
O vre­me­nu kad be­še usta­la ku­ka i mo­ti­ka pa da dru­ga na­sta­ne su­di­ja ne­pot­ku­plji­vo sve­do­če na­rod­ne pe­sme is­pe­va­ne u sa­me da­ne Ustan­ka ili od­mah po­sle nje­ga. Srp­ska re­vo­lu­ci­ja, ka­ko je, s raz­lo­gom, Pr­vi srp­ski usta­nak na­zvao nje­gov savremenik, ne­mač­ki isto­ri­čar Le­o­pold Ran­ke, bio je va­žan ne sa­mo isto­rij­ski do­ga­đaj, već i kru­pan pre­o­kret u op­šte­na­rod­nom živo­tu. Uči­nak Ustan­ka u oslo­ba­đa­nju je zna­tan, ali je znat­ni­ji i da­le­ko­se­žni­ji nje­gov udeo u du­hov­nom pre­po­ro­du i so­ci­jal­nom pre­o­bra­ža­ju srp­skog na­ro­da. Pre­o­bra­žaj i pro­me­ne ko­je su usle­di­le ogrom­ne su. Po­red osta­log, ro­di­le su ih na­da i žud­nje sirotinje ra­je, ga­je­ne ne­ko­li­ko ve­ko­va. Na­da na ko­joj je po­ro­blje­ni na­rod gre­jao du­šu, a ko­ja ga je u rop­stvu i mu­ci ta­ko du­go odr­ža­va­la, sa­mim po­čet­kom bor­bi po­če­la je da pre­ra­sta u du­hov­no oslo­bo­đe­nje. To­li­ko ener­gi­je mo­gla je da emi­tu­je sa­mo narod­na pe­sma za­gle­da­na i u pro­šlo i u bu­du­će.
 
Sa­me­ra­va­ju li se da­nas, dva ve­ka ka­sni­je, istim me­ri­li­ma sve one vred­no­sti za ko­je se, vo vre­mja ono, ra­to­va­lo i gi­nu­lo? Ima­ju li i da­nas slo­bo­da, čast, do­sto­jan­stvo, ju­na­štvo i prav­do­lju­blje ista zna­če­nja i sto­je li u istom po­ret­ku kao on­da? Na ova, na­o­ko laka pi­ta­nja, te­ško je da­ti brz, odre­šit i ne­po­ko­le­bljiv od­go­vor. Pa ipak, te vred­no­sti sa si­gur­nog me­sta, iz po­e­zi­je, i da­nas opominju­će pri­zi­va­ju. Sa­mo je po­e­zi­ja se­ća­njem na Usta­nak i usta­ni­ke mo­gla to­li­ko vre­me­na i ta­ko si­gur­no dr­ža­ti na oku­pu sve te vred­no­sti. Bez nje­nog za­gr­lja­ja one bi se, kao i to­li­ko to­ga, ra­su­le, raz­o­bru­či­le i u ne­se­ća­nje po­to­nu­le. Po­e­zi­ja je po­mo­gla da se, u sve­op­štem me­te­žu (u ko­me smo i da­nas), one ne za­tu­re i ne za­tru, da im za­svag­da ime ne po­gi­ne.
 
Raz­de­si­lo se i ras­tu­ri­lo mno­go to­ga, ali u pe­sma­ma (na­rod­nim i umet­nič­kim, sve­jed­no) još ži­vo pul­si­ra vre­me kad be­še krv­ca iz ze­mlje pro­vre­la i kad su Bož­ji ugod­ni­ci opo­mi­nja­li da je ze­man do­šo va­lja vo­je­va­ti.
 
Ni­je se s nad­le­žni­jeg me­sta i od ne­po­re­ci­vi­jeg su­di­je mo­gla po­sla­ti ta­ko va­žna po­ru­ka, ni­ti je od pe­sme mo­glo bi­ti po­de­sni­jeg pre­no­si­o­ca.
 
Uosta­lom, osim pe­sa­ma du­go ni­smo ima­li dru­ge isto­ri­je, pa ni­je slu­čaj­no što je u de­se­te­rac, naš naj­pam­tlji­vi­ji stih, če­sto memorisa­no to­li­ko po­da­ta­ka i či­nje­ni­ca kao da je isto­rij­ski ar­hiv. Bez pre­te­ri­va­nja mo­glo bi se re­ći da su pr­ve pe­sme o Ustan­ku na­sta­ja­le na li­cu me­sta: u ro­vu i u šan­cu, na boj­nom po­lju, pred usta­ni­ci­ma opr­lje­nim ba­ru­tom ko­ji­ma je, tek što je bit­ka sta­la, uz gu­sle o pod­vi­zi­ma pe­va­no. Pe­va­nje, on­da za­če­to, ni­je ni pre­sta­ja­lo, ta­ko da su Usta­nak i nje­go­vi ju­na­ci ne­pre­sta­na te­ma sve do na­ših da­na. Gle­da­ju­ći da­nas iz ne­he­roj­skog i ne­ro­man­tič­nog vre­me­na u pri­lič­no oda­lje­no do­ba ve­li­kih pod­vi­ga, mo­že­mo li se pre­po­zna­ti? Mo­že­mo li ima­ti raz­u­me­va­nja za ono što sla­vi na­rod­ni pe­snik? Je li sve­op­šta ve­ster­ni­za­ci­ja za­ma­gli­la kon­tu­re i zamuti­la li­ko­ve, da bi nas ob­u­hvat­no no­vo­vre­me­no rav­no­duš­je oda­lji­lo od vred­no­sti ko­je je, u svo­je vre­me, ta­ko ja­sno i sa ma­lo re­či na­rod­ni pe­vač (sma­tra­lo se) uči­nio več­no ži­vim?
 
Ako na­še na­rod­ne pe­sme sta­rih vre­me­na ope­va­va­ju pe­to­ve­kov­ni san na­rod­ni o slo­bo­di (a ope­va­va­ju ga!) za one no­vi­jih vremena, na­ro­či­to one o bo­je­vi­ma i ju­na­ci­ma iz Pr­vog srp­skog ustan­ka, mo­že se re­ći da ne­pot­ku­plji­vo i ži­vo sve­do­če ostvarivanje tog sna. Mo­žda je baš to­ga ra­di u nji­ma vi­še fak­to­gra­fi­je ne­go fan­ta­zi­je, vi­še isto­ri­je ne­go le­gen­de, mi­to­lo­gi­je i čiste po­e­zi­je. Ni­su ove pe­sme za isto­ri­jom tra­ga­le jer su se ogla­ša­va­le sa me­sta gde se ona upra­vo i stva­ra­la. Ni­je se mo­glo, ni­ti sme­lo, pred usta­ni­ci­ma iz­mi­šlja­ti i pre­te­ra­no ki­ti­ti i do­da­va­ti. Okol­no­sti ni­su do­zvo­lja­va­le raz­ma­ha fan­ta­zi­ji. Tu, pred go­lom i surovom isti­nom, ni­je mo­glo bi­ti uz­mi­ca­nja. Za tim ni­je bi­lo ni po­tre­be jer su do­ga­đa­ji je­dan dru­gog su­sti­za­li i pre­sti­za­li a, po važno­sti, svi su bi­li do­stoj­ni pe­sme.
 
Pa, i po­red to­ga, vešt pe­vač je pro­na­la­zio pro­sto­ra i mo­guć­no­sti da se raz­mah­ne i da po­e­zi­ju pre­po­zna u su­ro­voj rat­nič­koj zbi­lji. Pe­va­če ja­kog na­dah­nu­ća i ose­tlji­ve pe­snič­ke ži­ce isto­ri­ja ni­je gu­ši­la ni­ti ih je stvar­nost ko­joj se žu­ri­lo u pe­sme pre­vi­še sputavala. Usta­nič­ki za­nos je kroz ume­šnog pe­va­ča pro­go­vo­rio ni­jan­si­ra­nim sli­ka­ma i broj­nim pi­ta­nji­ma pre­vas­hod­no mo­ral­ne pri­ro­de.
 
Pe­sme no­vi­jeg vre­me­na uver­lji­ve su i či­nje­nič­ne. One sko­ro da i ne zna­ju za ana­to­pi­zme i ana­hro­ni­zme. Vre­me i me­sta gde se za­met­nu­la bu­na, kao i ak­te­ri do­ga­đa­ja, zna­ni su svi­ma ko­ji­ma se pe­vač obra­ćao, i on je svo­je ume­će sta­vio u slu­žbu oču­va­nja uspo­me­ne za ne­ka bu­du­ća po­ko­lje­nja, a ne da ki­ti i do­ra­đu­je.
 
U na­rod­noj po­e­zi­ji o Ustan­ku de­si­la se i krup­na pro­me­na. Či­ta­ju­ći ove pe­sme, sti­če se uti­sak da je sam pe­vač ne­po­sred­ni učesnik ko­ji se mal­te­ne za­jed­no sa usta­ni­ci­ma kre­će od bo­ji­šta do bo­ji­šta da bi, u pre­da­si­ma, ope­va­vao do­ga­đa­je i uče­sni­ke i da bi te pe­sme, uz gu­sle, pred nji­ma pe­vao.
 
Ne­ma sum­nje da je u Fi­li­pu Vi­šnji­ću Pr­vi srp­ski usta­nak do­bio svog ve­li­kog, ume­šnog i ne­nad­ma­šnog pe­va­ča. Od tri­de­se­tak pesama o bo­je­vi­ma i usta­ni­ci­ma ve­ći­nu je spe­vao Vi­šnjić. Nje­go­va pe­sma uče­stvu­je u Ustan­ku, ak­tiv­no ga pra­te­ći od predskazanja i na­go­ve­šta­ja da će dru­ga na­sta­ti su­di­ja do tre­nut­ka kad usta­nu ku­ka i mo­ti­ka pa sve do Ka­ra­đor­đe­va ra­stan­ka sa Sr­bi­jom. To je ču­de­san ra­spon: od le­gen­de i mi­ta do su­ro­ve stvar­no­sti. Zar je po­treb­no po­seb­no is­ti­ca­ti ka­ko su pesni­ko­ve na­klo­no­sti na stra­ni si­ro­ti­nje ra­je ko­joj sko­ru pro­me­nu na­go­ve­šta­va­ju ne­be­ske pri­li­ke ko­je su sa na­ro­dom u taj­nom sa­ve­zu?! Ko­li­ko ne­be­ske pri­li­ke hra­bre i so­ko­le na­rod one još vi­še uno­se ne­spo­koj­stvo u osi­o­ne age i be­go­ve ali i kne­zo­ve koji ni­su ra­di kav­zi.
 
Vi­šnji­će­va pe­sma ne sa­mo što je pre­po­zna­la zna­me­ne viš Sr­bi­je po ne­bu ve­dro­me već je uoči­la da će se sa­vez Ne­ba i Zemlje, pre­da­ka i po­to­ma­ka, kroz bu­nu ogla­si­ti. U ovim pe­sma­ma, uz ja­ku ima­gi­na­ci­ju, go­spo­da­ri zdrav ra­zum. Vi­šnji­će­va pe­sma isto­vre­me­no je za­gle­da­na u dva ne­ba: unu­tra­šnje, ras­pe­to u lju­di­ma (a ono se, tek kra­jič­ci­ma, ve­dri), i ono nad nji­ma, zategnuto, na ko­jem su Bož­jim ru­ko­pi­som i vo­ljom Bož­jih ugod­ni­ka, ras­po­zna­je sa­mo pe­smi do­ku­či­ve sud­bo­no­sne po­ru­ke. Ona tolku­je i tu­ma­či, za­zi­va i so­ko­li.
 
Uče­šće Ne­ba u ze­malj­skim stva­ri­ma u Vi­šnji­će­voj pe­smi „Po­če­tak bu­ne pro­tiv da­hi­ja“ ni­je pu­ko pro­ro­ko­va­nje već mno­go vi­še od to­ga. To je­ste pe­snič­ka vi­zi­ja, ali i ne­ras­ki­div sa­vez na­ro­da i vi­še si­le ko­ja ob­zna­nju­je pro­me­nu is­pi­su­ju­ći po­ru­ke pre­dač­kih du­ša si­ro­ti­nji ra­ji. Taj sa­vez zem­nog i ne­be­skog, to ma­kar i za­ka­sne­lo na­mi­ri­va­nje ra­ču­na, kroz pe­snič­ku vi­zi­ju je pro­go­vo­rio je­zi­kom drev­nih sim­bo­li­ma: kr­va­vim Sun­cem i bar­ja­ci­ma, gr­mlja­vi­nom kad joj vre­me ni­je… Pre­da­nje je ov­de upo­šlje­no na jed­no­sta­van, a upe­ča­tljiv na­čin.
 
Ko­li­ko su ne­be­ske pri­li­ke po­ru­ke vi­še si­le to­li­ko su i zov pre­dač­ki, jer be­še krv­ca iz ze­mlje pro­vre­la da bi opo­me­nu­la i na osve­tu za­zva­la. Krv­ca iz ze­mlje i kr­va­vi bar­ja­ci po ne­bu, to uža­sno zna­me­nje i sa­gla­sje, ni­su sa­mo u slu­žbi po­e­zi­je i pe­snič­kih slika. Uzroč­no-po­sle­dič­na po­ve­za­nost nji­ho­va u Vi­šnji­će­vim pe­sma­ma ima svo­ju unu­tar­nju lo­gi­ku i o njoj se ne dr­ži sa­mo značenje i tok pe­sme već i po­i­ma­nje smi­sla ži­vo­ta.
 
Vi­šnji­će­va pe­sma ne sli­ka već ži­vo i sli­ko­vi­to pri­po­ve­da. Ka­zu­je. Ali i tol­ku­je. Raz­li­či­ti pri­zo­ri u ovim pe­sma­ma po­ve­za­ni su i proističu je­dan iz dru­gog. Vi­šnjić ni­je sa­mo pe­snik ogrom­nih stva­ra­lač­kih spo­sob­no­sti, već i iz­van­re­dan i ne­u­si­ljen tu­mač. Nužnost i ne­iz­be­žnost u nje­go­vom tu­ma­če­nju ni­su jed­no­stra­no vi­đe­ne već po­či­va­ju na raz­u­me­va­nju opreč­no­sti u ko­ji­ma je obilova­lo pre­du­sta­nič­ko i usta­nič­ko do­ba.
 
Ose­ća­nje go­le i su­ro­ve stvar­no­sti ja­ko je kod Vi­šnji­ća jer je on u ro­man­tič­ko-he­roj­skom do­bu pre­vas­hod­no slu­žio isti­ni. Pe­va­ju­ći uglav­nom bez ki­će­nja i ulep­ša­va­nja, ni­je li ve­li­ki pe­snik slu­tio da su do­ga­đa­ji i lič­no­sti ko­je ope­va­va istin­ski za­ni­mlji­vi i jed­na­ko va­žni da im je do­volj­no otvo­ri­ti vra­ta pe­sme sli­ka­ju­ći ih re­a­li­stič­ki?! No, i po­red sve otvo­re­no­sti, kroz vra­ta Vi­šnji­će­vog sti­ha ulazilo se utvr­đe­nim re­dom, po ne­koj du­bljoj lo­gi­ci i za­slu­zi, vi­šem za­ko­nu ili pe­snič­koj in­tu­i­ci­ji i tu sko­ro da ne­ma pro­ma­ša­ja. Svemu se zna me­sto, za sve u ovoj po­e­zi­ji po­sto­ji čvr­sto utvr­đen po­re­dak. Gra­da­ci­je do­ga­đa­ja, opi­si bo­je­va ili ple­nid­bi, če­sta su sred­stva ko­ji­ma pe­snik sli­ka su­ro­vo­sti vre­me­na, ali i po­ja­ča­va uti­sak. Sko­ro da mu ni­je bi­la po­treb­na hi­per­bo­la da ostva­ri jak uti­sak, jer su že­sti­na i su­ro­vost, si­li­na bu­na i bo­je­va bi­li, odi­sta ja­ki, pa su pred nji­ma sva uve­li­ča­nja su­vi­šna.
 
Kod Vi­šnji­ća su se na sre­ćan na­čin sre­le i pro­že­le usta­nič­ka stvar­nost i pre­da­nje mi­nu­lih vre­me­na. Go­vor mi­to­lo­ških sim­bo­la u službi je pred­ska­za­nja što se u na­rod­noj ep­skoj pe­smi, do nje­ga, ob­zna­nji­va­lo kroz san. Sa­da je sli­ka sno­vi­đe­nja uve­de­na u sam ži­vot. Pe­snik vi­zi­ju ustan­ka i bu­du­ćih do­ga­đa­ja iz snov­nog pre­vo­di u su­ro­vu ja­vu. Ono što je ne­kad na san do­la­zi­lo da opo­me­ne i pred­ska­že sad se, po­ru­ču­je pe­sma, zbi­va na ja­vi. Pa, i po­red to­ga, u sve­mu je za­go­net­ni znak vi­še si­le i na­ja­va ne­mi­nov­nog, jer su sli­ke i zna­me­ni ko­je pe­sma o po­čet­ku bu­ne be­le­ži, pre sve­ga, sim­bo­lič­ke i slo­že­ne po­ru­ke.
 
I u dru­gim Vi­šnji­će­vim pe­sma­ma o Ustan­ku, a kod Vu­ka ih je dva­de­se­tak (oko tri hi­lja­de sti­ho­va), pe­snič­ka sred­stva ni­su ras­ko­šna ali je uti­sak uvek jak i tra­jan.
 
Isto­rij­sku isti­nu Vi­šnjić ka­zu­je pe­snič­ki i, ma ko­li­ko da sli­ka su­ro­vu stvar­nost, on pe­va i mu­ku du­še. Mo­ral­ne nor­me i na­če­la u nje­go­vim su pe­sma­ma oba­ve­zu­ju­ći. Hva­ta­nje me­sta du­ši iz Vi­šnji­će­ve pe­sme o Sve­tom Sa­vi i bla­gu ne­ma­njić­kom utro­še­nom na do­bra i ple­me­ni­ta de­la (grad­nja kal­dr­me i ću­pri­ja, te de­lje­nje mi­lo­sti­nje klja­stu i sa­ka­tu) na iz­van­re­dan se na­čin do­zi­va i ri­mu­je sa na­če­lom da je bo­lje iz­gu­bi­ti gla­vu ne­go svo­ju ogre­ši­ti du­šu. Uosta­lom, o tra­že­nju me­sta du­ši bri­nu bri­gu svi nje­go­vi ju­na­ci. Pre­ko­rom osi­o­nim Tur­ci­ma (ali i obe­snim kne­zo­vi­ma ko­ji sa svo­jih raz­lo­ga ni­su ra­di kav­zi, jer su za­bo­ra­vi­li ljud­ske oba­ve­ze i Bož­je za­ko­ne) Vi­šnji­će­va pe­sma pred­ska­zu­je kraj ne pra­ve­ći raz­li­ke. A u njoj taj pre­kor ne do­la­zi od bi­lo ko­ga, već kroz usta sta­rog Fo­či­ća, upra­vo kao po­ru­ka od ca­ra Mu­ra­ta i ne do­la­zi s bi­lo kog me­sta već s Ko­so­va, i ne ka­zu­je se bi­lo kog tre­na već u ča­su pred­smrt­nom ka­da se u bi­ću sve raz­bi­stri i raz­vi­di pa se mno­go to­ga uoča­va i bo­lje i ja­sni­je jer oči na oba sve­ta gle­da­ju. To je je­zik prav­de, je­zik no­vog ose­ća­nja ži­vo­ta i dru­štve­nog ustroj­stva. Ta­ko je mo­gao pe­va­ti sa­mo ve­li­ki pe­snik, ko­ji je, upr­kos ne­mi­lo­snom vre­me­nu, bio u pu­noj mi­lo­sti je­zi­ka, pa je, ka­ko je is­ti­ca­no, svo­je pe­sme me­đu­sob­no ne­u­si­lje­no po­ve­zi­vao. Ne­kad to či­ni op­štim me­stom, ne­kad usta­lje­nim sti­hom, ne­kad po­na­vlja­njem ja­ke me­ta­fo­re pa bi se, s raz­lo­gom, mo­glo sma­tra­ti da je nje­go­vo pe­va­nje ce­li­na, epo­pe­ja. U toj su epo­pe­ji, na sa­žet i sin­te­ti­čan na­čin, pro­go­vo­ri­le i dru­ge na­še pe­sme. Kod Vi­šnji­ća se, da­kle, na ne­po­no­vljiv na­čin ob­na­vlja na­še po­ko­sov­sko bu­ga­re­nje s car­skih raz­va­li­na, jer se kle­tve, za­kle­tve, zdra­vi­ce, ure­si i ude­si, opi­si voj­ski i ju­na­ka, pro­bra­no, s me­rom i uku­som, ko­ri­ste kao go­to­vi obra­sci. Pe­snik na ovaj na­čin ob­na­vlja se­ća­nje ne sa­mo na mi­nu­lo do­ba već i na pe­va­če — pre­te­če mu i pret­hod­ni­ke, te ta­ko iz­van­red­no upo­šlja­va tra­di­ci­ju i po­ve­zu­je vre­me­na.
 
Ona na­če­la i sve­te mo­ral­ne na­lo­ge is­ka­za­ne sti­hom da je bo­lje iz­gu­bi­ti gla­vu ne­go svo­ju ogre­ši­ti du­šu u Vi­šnji­će­vim je pe­sma­ma ne sa­mo po­ve­za­lo čoj­stvo i ju­na­štvo već ih je iz­ve­lo na vi­so­ko. Vi­šnjić je, osim to­ga, me­ru slo­bo­de raz­u­meo i kao ča­stan i do­sto­jan­stven ži­vot ka­ko po­je­din­ca ta­ko i ko­lek­ti­va.
 
Dru­ga­či­je ni­je ni mo­glo bi­ti. Jer da bi isti­ni­to pe­va­le o bu­ni i do­bu kad se šća­še po ze­mlji Sr­bi­ji Vi­šnji­će­ve pe­sme su mo­ra­le da se su­sret­nu i sa pre­te­ča­ma i da na ne­bu pe­snič­kom iš­či­ta­ju zna­me­ne pre ne­go se u ja­vu za­gle­da­ju.
 
Iako se do­zi­va­ju sa ep­skim na­sle­đem, na­še pe­sme o bu­ni na­rod­noj raz­li­ku­ju se i, po mno­go če­mu, odva­ja­ju od ra­ni­je epi­ke.
 
Dru­ga­či­ji su, na­i­me, bo­je­vi, pa i nji­ho­vi opi­si, a i ju­na­ci i nji­ho­vo oruž­je se raz­li­ku­ju. Ako su, kao je is­ti­ca­no, pret­ko­sov­ski ju­na­ci bi­li ve­sni­ci apo­ka­lip­se i sve­op­šteg ra­su­la, ako su ko­sov­ski iza­bra­ni­ci Ne­ba i za­ruč­ni­ci Smr­ti (evo t' idem po­gi­nu­ti, du­šo), ako su haj­du­ci i usko­ci zna­li sti­ći i ute­ći i na stra­šnom me­stu po­sto­ja­ti — ju­na­ci Ka­ra­đor­đe­ve bu­ne, kod Vi­šnji­ća i dru­gih pe­va­ča, vi­đe­ni su pod dru­gim zna­me­nji­ma u ovo­ze­malj­skom ob­lič­ju.
 
U Ži­ti­ju aj­duk Velj­ka Pe­tro­vi­ća o ovom gla­so­vi­tom ju­na­ku nje­gov sa­vre­me­nik Vuk Ka­ra­džić za­be­le­ži­će i ovo: „U vri­je­me Ahi­la i Mi­lo­ša Obi­li­ća on bi za­i­sta nji­hov drug bio, a u nje­go­vo vri­je­me Bog zna, bi li se oni mo­gli s njim is­po­re­di­ti.“
 
Nje­go­šev uči­telj, vr­let­ni Si­mo Mi­lu­ti­no­vić Sa­raj­li­ja, tvo­rac igralj­ki uma, ovog Ka­ra­đor­đe­vog pre­slav­nog voj­vo­du i go­spo­da­ra ne­go­tin­skog kru­ga vi­de­će ka­ko smrt na meg­dan iza­zi­va sa­mu i ka­ko ga, ista, ni­je mo­gla po­be­di­ti već ga je za­gr­li­la i "š njim se pobratila" pa ga je "s la­vri­ma i pod oru­ži­jem kroz grob sa­mi u vječ­nost spro­ve­la".
 
To bra­ti­mlje­nje sa smr­ću od­jek je ra­ni­jih pe­sa­ma i na­sle­đa i ono će se, kod Vi­šnji­ća i kod dru­gih na­ših pe­sni­ka, ogla­si­ti i no­vim to­no­vi­ma. U "Hva­li Ču­pi­će­voj", po mno­go če­mu oso­be­noj pe­smi, ovaj ju­nak je ko­li­ko hra­bar to­li­ko i otre­sit, od­va­žan i re­čit, pa će pe­vač, kroz Ka­ra­đor­đe­va usta, o nje­mu re­ći: "Do­sta me­ni, što go­vo­riš ra­bro."

Upr­kos hra­bro­sti i do­vi­tlji­vo­sti po­je­di­nih vo­đa Ustan­ka, no­vi pe­va­či, po pra­vi­lu, ne ve­li­ča­ju po­je­din­ca već na­rod. Nat­pri­rod­ne mo­ći ne­u­stra­ši­vih ju­na­ka ko­je su pre­te­žni deo na­še ra­ni­je epi­ke, kad je reč o po­je­din­cu, ustu­pi­le su me­sto hra­bro­sti, od­va­žno­sti i do­mi­šlja­to­sti, a kad je o na­ro­du reč, on­da je pe­vač sli­ku da­vao u ši­ro­kim za­ma­si­ma gde sna­ga ma­se i čvr­sta re­še­nost ru­še sve pred so­bom.

Uči­nak ko­lek­ti­va u bu­ni od sa­mog nje­nog za­met­ka bio je ne­mer­ljiv a, po vi­đe­nju na­rod­nog pe­va­ča, po­je­di­ne ju­na­ke je na is­tak­nu­to me­sto do­veo i gnev si­ro­ti­nje ra­je, I nji­ma, baš kao i na­ro­du, be­še i te­skob­no i te­gob­no, pa su, po­ne­ti na­rod­nim bun­tom, is­ko­ra­či­li na­pred i u pod­vi­gu is­pred­nja­či­li.
 
Ako je na­rod­na pe­sma sta­vi­la te­ži­šte na na­rod­ne ma­se i nji­ho­va hte­nja ne sa­mo ka­sni­ji pe­sni­ci već i sa­vre­me­ni­ci Ustan­ka su u sre­di­šte svo­jih za­ni­ma­nja sta­vlja­li is­tak­nu­tog po­je­din­ca glo­ri­fi­ku­ju­ći nje­gov pod­vig. Naj­pre je i naj­vi­še Ka­ra­đor­đe, kao vo­đa ustan­ka, pri­do­bio na­klo­nost i po­što­va­nje pe­sni­ka sa­vre­me­ni­ka mu. O he­ro­ju to­pol­sko­me, Ka­ra­đor­đu be­smrt­no­me ni­je pe­vao sa­mo Nje­goš već i mno­gi dru­gi pe­sni­ci tog vre­me­na: Pu­škin, Sa­raj­li­ja, Bran­ko Ra­di­če­vić… I pe­sni­ci ka­sni­jih vre­me­na, sve do na­ših da­na. Ka­ra­đor­đe bič tir­ja­nah u pe­snič­kim vi­đe­nji­ma dat je sli­ko­vi­to i ra­zno­vr­sno.
 
Po­sve­tu pra­hu oca Sr­bi­je i sa­mom Ustan­ku is­pe­va­li su (i još je pe­va­ju) broj­ni na­ši pe­sni­ci: De­si­mir Bla­go­je­vić, De­san­ka Mak­si­mo­vić, Vas­ko Po­pa, Bran­ko Milj­ko­vić, Lju­bo­mir Si­mo­vić, Ivan V. La­lić, Pe­tar Pa­jić, Ma­ti­ja Beć­ko­vić, Mi­lo­van Vi­te­zo­vić, Đor­đe Ni­ko­lić, Kr­sti­vo­je Ilić, Ra­do­mir An­drić, Adam Pu­slo­jić, Sr­ba Ig­nja­to­vić, Mi­lan Ne­na­dić, Vla­di­mir Ja­gli­čić, Đor­đo Sla­do­je i mno­gi dru­gi.
 
Na po­čet­ku je Ka­ra­đor­đe, kao usta­nik i bun­dži­ja, pri­vla­čio pa­žnju pe­sni­ka da bi, ka­sni­je, nje­gov tra­gič­ni kraj i krv pro­su­ta u ra­do­vanj­skom lu­gu još vi­še uve­ća­va­li Vo­ždo­vu ha­ri­zmu da­ju­ći ne sa­mo po­se­ban pe­čat pe­sma­ma o nje­mu, već ih zna­čenj­ski či­ne­ći ob­u­hvat­ni­jim i slo­že­ni­jim. Ta­ko su bez­ma­lo pe­sme o Ka­ra­đor­đe­voj žr­tvi po­sta­le cr­kve po­kaj­ni­ce i za­du­šne sve­će za sve gre­šni­ke, gre­ho­ve i be­za­ko­nja.
 
Kao knji­žev­ni lik, Ka­ra­đor­đe je opi­sao ši­rok krug od uz­le­ta do pa­da u greh, od stra­da­nja do us­kr­snu­ća. Ka­ra­đor­đe u po­e­zi­ji vi­še je le­gen­da ne­go stvar­nost i či­nje­nič­nost iako o nje­mu isto­ri­ja zna go­to­vo sve. Pe­sme i pe­sni­ci se ta­kvim zna­njem i sa­zna­nji­ma o nje­mu ne mi­re, već ga mi­to­lo­gi­zu­ju, pa on u po­e­zi­ji ži­vi ne sa­mo du­gim već ra­zno­vr­snim i in­ten­ziv­nim ži­vo­tom.
 
U ovo sa­zve­žđe po­e­zi­ja je di­gla i dru­ge usta­ni­ke: Ču­pi­ća, Sin­đe­li­ća, An­tu Bo­gi­će­vi­ća a, na­ro­či­to, Velj­ka Pe­tro­vi­ća. Dva ve­ka po­sle Ustan­ka ovo sa­zve­žđe ne ga­sne, a le­gen­da i isto­ri­ja pod sve­tlo­šću po­e­zi­je do­bi­ja­ju no­va zna­če­nja. I da ni­je do­neo stvar­no oslo­bo­đe­nje srp­skom na­ro­du (kao što je­ste) učin­kom u po­e­zi­ji Pr­vi srp­ski usta­nak je vi­so­ku ce­nu broj­nih stra­da­nja vi­še­stru­ko po­krio. Zna­me­ni vi­đe­ni pre dva ve­ka viš Sr­bi­je po ne­bu ve­dro­me pre­se­li­li su se na du­hov­no ne­bo i otu­da isi­ja­va­ju ne­pro­la­zni sjaj. On pa­da i na na­še vre­me i na na­še pu­te­ve čak i on­da kad pri­su­stva te sve­tlo­sti ni­smo sve­sni. Taj ne­vi­dlji­vi a stal­ni uči­nak po­e­zi­je ne ču­va sa­mo uspo­me­nu na jed­no vre­me već oba­sja­va put onom ko­je do­la­zi.
 
Dragomir Brajković

Pred či­ta­o­ci­ma je je­dan od mo­gu­ćih iz­bo­ra po­e­zi­je o bo­je­vi­ma i ju­na­ci­ma Pr­vog srp­skog ustan­ka. Ano­nim­ni na­rod­ni pe­va­či, pozna­ti na­ši i svet­ski pe­sni­ci, do­stoj­no su ope­va­li Ka­ra­đor­đe­vu bu­nu, da­ju­ći joj svo­je ne­po­no­vlji­vo vi­đe­nje i tu­ma­če­nje.


Beogradska knjiga
Sarajevska 38a
Beograd
011-3629-490
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: