Vuk Stefanović Karadžić i ustanička dešavanja u Srbiji
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Vuk Stefanović Karadžić — život i delo « Vuk Stefanović Karadžić i ustanička dešavanja u Srbiji
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vuk Stefanović Karadžić i ustanička dešavanja u Srbiji  (Pročitano 12500 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 17, 2012, 10:22:39 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 17, 2012, 10:45:16 pm »

**

VUK I KRAJINA


Vuk je došao u Kladovo s proleća 1811. u svojoj dvadeset i trećoj godini. Zbog otimanja ustaničkih glavara oko vlasti, Karađorđe je doveo u Beograd i, potom, proterao u Karavlašku, velike vojvode iz Negotinske krajine Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, koji se posebno istakao prilikom osvajanja Kladova. Na njihova mesta Vožd je postavio svoje ljude. U Poreču je zavojvodio Jovu Stefanovića, u Kladovu Živka Konstatinovića Kladovskog, na čelo ustaničkog magistrata u Brzoj Palanci naimenovao je Jevtu Savića Čotrića, dotadašnjeg sovjetnika zvorničke nahije. O ovom svom daljem rođaku Vuk beleži da je bio veoma pismen i da ga je upoznao sa tajnama slova, čak ga je nazvao i svojim prvim učiteljem. Kada je imenovan u Praviteljstvujušči sovjet (1808), Čotrić je sa sobom poveo Vuka u Beograd, koji je pre toga bio pisar u lozničkoj vojsci Jakova Nenadovića. Kada ga imenuju na dužnost brzopalanačkog "komedanta" i sudije, pod čijom je upravom bio i "đumruk" u Kladovu, Čotrić opet sa sobom vodi Vuka kao carinika.
 
Vuk se obreo u kraju koji su ustanici oslobodili tek 1810. godine: 24. juna — Brzu Palanku, 2. septembra — Kladovo, 7. septembra — Prahovo i Negotin. Njegova carinska nadležnost nije bila ograničena samo na Kladovo, posebno 1812. kada za poslove oko "đumruka" odgovara Hajduk Veljko, već i na Bukovče, Bregovo, Brzu Palanku. Vuk putuje po Krajini, od Golupca do Poreča, od Poreča preko planine Miroč u Brzu Palanku. On često boravi u Negotinu kao gost Hajduk-Veljka. Iz Vukovog spisa "Geografičesko-statističesko opisanije Srbije", koji je objavio u svom zabavniku Danica za 1827. godinu, saznajemo kakvi su tada bili putevi u Krajini. "Od Golupca do Poreča mora se često preko takvih strmena ići da je teško i konja prevesti, akamoli s kolima proći, od Poreča pak preko Miroča u Brzu Palanku može se proći s kolima, ali je vrlo strmeno, osobito od Porečke rijeke do na Planinu."

Vuk nije obavljao samo carinske poslove. U molbi upućenoj 8/20. maja 1842. godine knezu Mihailu pominje da je 1812. bio poslat od Soveta kao komesar vrhovnog vožda Đorđa Petrovića u Vidin Mula — paši "radi kojekakvih dogovora", kao i da je po voždovoj zapovesti bio sudija i upravitelj u Brzoj Palanci do 1813. godine. O Vukovom lagodnom životu Sima Milutinović Sarajlija ovako prepričava reči Jevte Savića: "Kakve dve služavke imade, koje ga dan i noć služe kao dve vile. — One ga svlače i oblače, postelju nameštaju i jesti mu donose. S njima ti on sve svoje suviše vreme provodi, koje mu prekodnevni drugi poslovi dopuste. Te to li je uzrok, rečem mu ja, pomislivši u sebi da je s lučem tražio ne bi bolje našao. Prođi ga se dakle. Sad verujem da baš nehma kad. Čudim se kako i jesti vremena ima. A već znam da ko i zec sa gledećim i otvorenim očima spava da mu krasavice izpred očiju ne iščeznu." Krug Vukovih prijatelja u ovim krajevima, pored Savića, činili su Stefan Živković, beogradski trovac koji je u Negotinu bio savetnik Hajduk-Veljkov, Stefan Živković Sremac, pisar u Sovjetu, koji se 1811. oženio Savkom Čarkadžijom, Vukovom rođakom, prevodilac Fenelonovog dela "Priključenija Telemaha", po čemu je i dobio nadimak Telemak. Sa ovim su u Brzoj Palanci bili i njegov brat Simo i Vukov rođak Obrad Tomić, te Petar Tomić iz Vršca, pesnik, nekadašnji pisar Dobrnjčev, Arsa Andrejević zvani "Kastriot". Sa svima njima se Vuk dopisivao ili ih je pominjao u spisima. Stanoje Marković, iz Negotina, pa Konstatin Pavlović, Petar Nedeljković i Matija Živković, takođe iz ovog kraja, pretplaćuju se na Vukov "Srpski rječnik" iz 1818. goline. Na Vukovu knjigu poslovica (1836) pretplatiće se mlađi brat Hajduk-Veljkov Milutin, poslednji negotinski vojvoda. Na drugo Vukovo izdanje "Rečnika" (1852), među 35 pretplatnika biće: episkop timočki, činovnici, učitelji, trgovci, kalfe i šesnaest krajinskih škola. Na knjigu "Praviteljstvujušči sovjet serbski" (1860) biće upisano čak 98 pretplatnika iz ovog kraja.
 
U Negotinu je živela udovica krajinskog kneza Mihaila Karapandžića "plemenita gospođa Sara Mihailovica ot Karapandžić", kako je Vuk oslovljava među pretplatniiima na "Srpski rječnik" (1818). Ona je bila i jedini pretplatnik na Vukovu "Pjesmaricu" (1815), čak je za Vuka zabeležila dvadesetak narodnih pesama. Iz obimne njihove prepiske očigledno je da je bila Vuku veoma naklonjena: "Ja Vas svagda pred očima imam i nikada ve zaboravit neću do mojega časa poslednjega." Golub Dobrašinović pretpostavlja da je među njima postojala ozbiljnija veza: "Kada je u nemaštini naumio da napusti Beč, Vuk je poželeo službu neku u Negotinu "uhljebija" radi, a možda i Sari da bi bio bliže. Molio ju je da se o tome raspita. Ona se spremno odazvala: pisala je o tom knezu Jakovu, nastojala u tom smislu i preko drugih, ali po svoj prilici uzaman, stoga savetuje Vuka da se sam neposredno obrati oberknezu, ako, veli, i ne misli ozbiljno na prelazak, da vidi bar šta će mu "otpisati". Vuk je Saru i u Beču očekivao. Uzalud očevidno: u bolesti i žalosti njoj, reklo bi se, nije više bilo do toga. S njenim pismom od 4. avgusta 1817. prekida se (ili završava) njihova prepiska.
 
Iz Vukovih kazivanja poznatom ruskom slavisti Izmailu Ivanoviču Sreznjevskom, saznajemo da je Vuk upravo u Negotinskoj kraj ini počeo da pažljivo sluša narodni govor i beleži sve što mu se u njemu činilo zanimljivim: "Osobito mi je bilo korisno vreme kada sam u leto 1813. godine bio sudija u Brzoj Palanci. Tu sam pažljivo slušao seljake kad se sude, pa sam svaku nepoznatu mi reč odmah beležio na hartij i bez ikakvog književnog cilja, o kome tada nisam ni sanjao, nego onako, za sebe."
 
U Negotinu je Vuk zabeležio prelepu narodnu ljubavnu pesmu "Devojka sa tri ljubovnika" i više drugih narodnih lirskih i epskih pesama, za koje nije naznačio da su iz negotinskog kraja, opisao je običaje vezane za Đurđevdan i krsno ime, kao i običaje kraljica i lazarica, slušao legendu o smrti Marka Kraljevića, opisivao je narodni život.
 
U prvom i drugom izdanju "Srpskog rječnika" (1818; 1852), posebno u geografsko-statističkom opisu Srbije, detaljno je opisao Negotinsku krajinu, "ravninu" i pojedina mesta (Negotin, Kladovo), planine (Miroč, Porečke planine, koje dele Poreč od Krajine i Ključa), reke (Dunav, Timok, Porečka reka) i Đerdap, ostrva (Poreč), izvore (Caričina), manastire (Bukovo, Vratna), zidine i utvrđenja (Kulič, Kostolac, Ram, zidine u Gradištu, Golubac, Miloševa kula); popisao je 69 sela negotinske i kladovske nahije. Vuk je iz prve ruke sakupio podatke o događajima u ovom kraju iz vremena Prvog srpskog ustanka i o učešću ruske vojske u ustaničkim borbama u Negotinskoj krajini. U Negotinu se sprijateljio sa Hajduk-Veljkom Petrovićem, čije će žitije toplo napisati i objaviti u prvom godištu "Danice" (1826), započinjući značajan posao koji je s pravom ocenio: "kao srpski Plutarh". Načiniće i kraće životopise Pavla Todorovića i Danila Aleksijevića, koji su, takođe, bili vezani za Negotinsku krajinu.

U pometnji sloma bune, Vuk se vraća u Beograd i s pasošem za Poreč, izdatim 2. septembra 1813 — ne uspeva da do Poreča dođe, jer su ga već zaposeli Turci. Negde kod Ritopeka čamcem prelazi Dunav u pančevačku Omoljicu i tako se rastavlja s Negotinskom krajinom. Iako se u taj kraj više nikada nije vratio, nije se od njega rastao zauvek. Gotovo u svim njegovim delima nailazimo na pomen Negotina i Negotinske krajine. Njegov susret sa ovim krajem u mladosti, kada je tek započinjao svoj put, bio je dobra kob i za njega i za sve nas; u Negotinskoj krajini je sam početak Vukovog otkrivenog našeg "istočnog traga".


Miodrag Maticki

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 28
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 09, 2012, 11:13:56 pm »

**

VUKOVA ŠTULA


U doba Prvog srpskog ustanka, na krajnjem severoistoku srpstva, Krajina i Ključ su bili od višestrukog značaja za pobunjenu Srbiju. Strateški je to bila tampon zona između Vidinskog i Beogradskog pašaluka, prostor za pristup ruskih odreda na ovo područje, privredno-ekonomski je to bilo raskršće trgovinskih puteva i tokova roba. Sam Vidinski pašaluk je imao dosta naglašene slobode i samoupravu.
 
Bogati Ključ i još bogatija Krajina bili su pošteđeni pohare janičara, i nikada nisu imali spahije. Davali su samo danak koji su sakupljali i davali srpski knezovi begu u Kladovo, a on ga je slao sultanu u Carigrad.
 
"Iz Krajine su ugojeni ovnovi i ovce jalovice odlazile za Vidin, pšenica za Malu Vlašku; voće, kože, med, vosak i, naročito, vino za Austriju. Još početkom osamnaestog veka austrijski trgovci iz Oršave dobavljali su vino iz Negotina i raznosili ga po svetu. Oršava je bila prozor kroz koji je autonomna kneževina Krajina gledala u Evropu. Srbi u Krajini imali su svoju vlast: baš-kneza u Negotinu, pod kojim su bile tri srpske buljubaše, svaki sa po trideset pandura. Po sultanovom pismu, tursko kopito nije smelo da gazi plodnu krajinsku zemlju."1
 
Svi putopisci i svedoci onog vremena ne samo Vuk, su isticali i opisivali osobenost samouprave u Krajini i Ključu i naslednost kneštva porodice Karapandžić. Krajinski oborknezovi su bili potvrđeni carskim beratima od kolena do kolena sa beratlijskim pravima. Poznato je da su takva oborknezovska prava najduže uživali Raškovići u Starom Vlahu, Zimonjići u Hercegovini i Karapandžići u Krajini.
 
Proteravši Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca iz ovih krajeva, Karađorđe je hteo da ima pouzdane ljude u krajevima u kojima su do juče vladala ova dvojica.

Do svog dolaska u Krajinu Vuk je obavljao razne pisarske i sekretarske dužnosti kod Đorđa Ćurčije, Jakova Nenadovića, "svideteljstvo" u ime popa Luke Lazarevića, u Sovjetu...
 
Vuk, se posle napuštanja Velike škole zbog bolesti i neuspešnog lečenja, dogovara sa Simom Milutinovićem Sarajlijom da napišu istoriju Prvog srpskog ustanka. Milutinović u stihu a Vuk u prozi. Ali ne lezi vraže, Karađorđe se seti Vuka i u nedostatku drugih pošalje za "đumrukdžiju" u Kladovo. Tako se Vuk sa štulom i štakom umesto da započne svoj spisateljski rad 1811. godine obreo u Kladovu gde je preuzeo dužnost starešine "đumruka" — carine. Carinu je u to vreme pod zakup držao njegov rođak Jefta Savić.
 
Sam Vuk se tu nije herojski osećao. Sa kostoboljom, bolestan i sakat, mali rastom, osetljiv i slabašan, potajno se divio junacima. Bolest mu je pored razorenih nerava unela i nemire u dušu, a kostobolja i sakatost su ga još više udaljavali od junačkog poziva. Zato se divio neustrašivosti i voleo junake. Svojom neustrašivošću Hajduk Veljko je odmah zaplenio dušu i simpatije novog đumrukdžije.
 
"U Krajini je varoš (i mali gradić što je zidao Pasmandžija) Negotin... mala varošica Brza Palanka (na Dunavu na međi Krajine i Ključa)... Od jugozapadne strane međa Krajina s Ključem (Kladovskom nahijom), u Ključu ima oko trideset sela ...
 
U Ključu je varoš a mali gradić Kladovo na Dunavu; s gornju stranu Kladova znadu se (do vode nekakve stare zidine, a niže Kladova (oko po sahata daleko) znadu se na suhu (osobito sa Vlaške strane) zidine od Trajanova mosta, o kojemu ljudi još pripovijedaju koješta."2
 
Pobednici — ustanici su ovde živeli sito, bogato i raspusno. Izneli su sve iz prepunih turskih dućana, izdelili hanume iz harema, devojke su ih milovale na mekim jastucima.
 
Kako je Vuk vršio carinske poslove ne znamo mnogo. Izuzev nekoliko pisama, nisu mnogo sačuvani obračuni ni carinska dokumenta. Zna se da je njegova obaveza pre svega bila da naplati carinske dažbine od strane trgovaca i to pre svega od onih iz "ćesarije" i da za to izda valjanu "teskeru". Već naredne 1812. godine, ćumruk će u zakup uzeti Vukov prijatelj i pobratim Hajduk Veljko Petrović.
 
Carinske dužnosti Vukove, nisu bile vezane samo za Kladovo. Kao đumrugdžija, Vuk je pokrivao granični prostor od Oršave do Bukovča. Zato se Vuk kretao celim Ključem i Krajinom u vršenju svojih carinskih dužnosti. Od ukupno 21 pisma, sačuvanog u njegovoj prepisci, najveći broj mu je poslat na Brzu Palanku. To je i razumljivo, jer je Vuk pored carinskih poslova vršio i upraviteljske poslove, sekretarske poslove kod gospotara Jefte Savića u Brzoj Palanci i poslove sudije.
 

Zgrada Dimitrija Kuzmanovića, trgovca.
Spratni deo ove zgrade je koristio Vuk Karadžić,
pa su je stari Brzopalančani zvali Stara Carinarnica,
odnosno Vukov konak.


"U ustaničkoj Srbiji bilo je dvadeset i šest magistrata, smeštenih u upravnim i administrativnim središtima: Beograd, Banja, Baurić, Brza Palanka, Brusnica, Valjevo, Veliko Gradište, Grocka, Gurgusovac, Zaječar, Jagodina, Karanovac, Kladovo, Kragujevac, Kruševac, Loznica, Negotin, Paraćin, Požarevac, Poreč, Ražanj, Smederevo, Ćuprija, Užice, Čačak, Šabac."3
 
Pored đumrugdžijskih poslova, Vuk je dakle obavljao i sekretarske poslove kod Jefte Savića i poslove sudije u Brzoj Palanci u kojoj je najviše vremena provodio.
 
Vršeći carinsku, sekretarsku i sudijsku funkciju, Vuk je morao da donosi samostalno određene mere vezane za pogranični promet, a 1812. godine morao je da ide i na pregovore u Vidin na razgovor sa tamošnjim pašom.
 
Njegovi poslovi sudije i upravitelja objedinjavali su mnoge nadležnosti. Obavljali su se u posebnoj Kancelariji koja je bila odvojena od carinarnice, a obuhvatali su izdavanje pasoša za putovanja, regulisanje odnosa između trgovaca i prolaznika, i održavanje reda i bezbednosti. U sudskim sporovima najviše su bili zastupljeni i naglašeni trgovački sporovi, koje je Vuk morao da sam rešava.
 
Vuk je višestruki službenik, ali je i komendat i vojvoda. Vukov rođak Jefta Čotrić Savić je morao da napusti svoje mesto "komendanta" i ode na pregovore sa Turcima, sa Ćosi — čehajom Celebi efendijom u Niš i Sofiju u pa će ga privremeno Vuk zamenjivati. Ali to neće zadugo biti tako, već 28. aprila 1813. godine Jefta je dopisom 1367 pozvan od Karađorđa:
 
"Pisato Jevti Saviću u Berzu Palanku da ostavi vuka Stefanoviča na svoje mesto i damu pokaže način kakoćese u delu vladati i s vlaškom stranom dase dobro što bolje može obhodi i nikakovi protivni povod daim nepodaje, a kada tako naredbu učini posle dase spremi i minut prije da ovamo K Nama u Topolu dođe."4
 
Izvršavajući nalog Karađorđijev Jefta Savić je odmah na svoje mesto postavio Vuka izdavši mu:
 
Polnomočije
 
1 — vo. Črez koje ja dolupodpisati, po zapovesti verhovnoga vožda i kavalera, gospodara Georgie Petroviča, ostavljam na mesto moje ovde na komand i Vuka Stefanoviča, i na njega preporučujem sve one narodne poslove, koje sam ja soveršavao, da ih on soveršava do vozvraščanij a moga, za koje svakomu komu nadležni znati javljam i svima ovdašnjem tergovcem i voobšte žiteljem ravno i ovud prohodjaščem preporučujem da višerečenoga Vuka imadu slušati i uvažavati, kako god samago mene.
 
2 — go. Pri tome ostaje narodni sekretar Spiridon Dimitrijević da soveršuje dužnost sekretarsku.
 
3 - če. A nad Đorđija Slatinaša, buljugbašu varoškog i na Jovana Terziju, buljugbašu šešackog, preporučujem stražu u varoši i Dunavom dobro da čuvaju i sa višerečenim Vukom u dogovoru da uređuju, i što bi im on zapovedio, kao mene da ga slušaju.
 
4 — to. A što se tiče suda i presuždenija, ono će sve ovdi, u Kancelariji, kao i dosad soveršavati, a tergovački poslovi davaće se, po običaju na tergovačko presuždenije, a komu ne bi povolni ovdašni sud bio, onaj će biti odavde odpušten so pismom Velikom sudu narodnjemu.
 
5 — to. A koji bi se u vojnim delam protivan pokazao, ili herđav uvatio, takovoga da imadu višerečene buljugbaše vezana pod stražom, s pismom i soglasijem Vukovim, vojvodi Velku Petroviču predati, koji će znati njemu po delu suditi. Pročem da imadu svi ovdašni žitelji po dojakošnjemu običaju vladati se i u Kancelariji javljati se, a koji bi što prestupio, onaj će pod odgovor i kaštigu doći, za koje bolšeg radi verovanija i sigurnost o ovo polnomoščije Vuku Stefanoviću, Spiridonu Dimitrijeviču i buljugbašama i sopstvenoručnim potpisom i pečatom potvrđuj em.
 
Dano na Berzoj Palanki 5 — g maja 1813.
 
Isprav. Jefto Savić B.S.Z.N.5
 
Tako je Vuku poverena odgovorna "komendantska" uloga, zahvaljujući pre svega njegovoj intelegenciji i bistrini, njegovoj prilježnosti i hrabrosti, njegovoj obrazovanosti i privrženosti otečestvu. Njegova hromost (ni štaka ni štula) nije bila od uticaja, jer trebalo je zemlju braniti, narod spasavati, organizovati odbranu ...
 
Voždov sekretar Panta Radovanović iz Negotina mu je poslao ašove i dvesta dobrih momaka, a Vuk je iskupio stotinu pa su odabrali mesto, razmerili i utvrdili šanac, a i jedan top su dobili kao pojačanje. Vrativši se sa neuspelih pregovora, Jefta Savić ponovo preuzima komandu, a Vuk posle vršenja dužnosti carinika, komesara sa posebnim nalozima, pregovarača, sekretara, sudije i komendanta, polazi za Beograd da traži za Veljka i Krajinu pomoć, a da se u nju više nikada ne vrati.
 
Vuk je, videli smo, nevoljno došao u Krajinu i Ključ, i zbog hromosti i bolešljivosti teško su mu padale obaveze koje je imao na đumrucima od "Ršave do Bukovče". Koliko god želeo da se rastereti tih obaveza i približi Beogradu nije mu se dalo.
 
Granica, nadomak Vlaške, sa Oršavom koja je prozor u svet nezavisne knežine, česti prelasci ruskih jedinica, čine Krajinu stecištem onovremene inteligencije, obrazovanih ljudi, ustanika, hajduka, i mnogih "počtenorodnih" trgovaca i evropskih putnika. Bila je to veoma interesantna i dinamična sredina za mladog čoveka kakav je bio Vuk.
 
Vuk je u Brzoj Palanci drugovao sa dva Stefana Živkovića. Jedan je bio trgovac iz Beograda, a drugi je bio Bečki student medicine, koji je iz rodoljubivih pobuda napustio studije i došao u Srbiju da pomogne svome narodu. Bio je pisar u Sovjetu, a u Krajini je u vojnim logorima započeo prevod Fenelovog dela "Priključenija Telemaha", sa francuskog na srpski jezik, pa kako bi koji deo preveo davao je Vuku na čitanje.
 
Bila su tu i dva Tomića, Obrad i Petar. Obrad je znao da gusla, i od njega je Vuk čuo neke od pesama u desetercu, a Petar Vrščanin rodom bio je i sam stihotvorac. Trgovci po zanimanju, prevodioci i službenici, provodili su noći sa Vukom uz gusle na kojima je gudio Obrad i stihove pesama koje je recitovao i pevao Petar ("Georgiju Petroviću" i "Pesna koju su Serblji u Serbiji pevali na majalosu na Topčideru kod Beograda 1808 godine"). "Imao je vrlo lijep glas i bio dobar pevač" — govorio je za njega Vuk. Da li što mu se sviđalo, ili zbog ugledanja na svog pobratima Hajduk Veljka kome je svirala "banda" dok je obedovao ili polazio u boj, i Vuk je u vreme svog upravnikovanja u Brzoj Palanci uveo običaj da mu se peva uz gusle u vreme obedovanja i uveče.
 
U Brzu Palanku mu 1813. godine pišu Janićije Đurić Dimitrijević i Stojan Nenadović zahvaljujući mu se na Vatsonovoj knjizi "Rimljani u Španiji", koju je Vuk ovde uvrstio u svoju lektiru i poslao njima na čitanje. A poslao im je da je prouče i da prenesu Đorđu nove taktičke mogućnosti ratovanja. Srbi u to vreme malobrojniji i slabiji ne koriste prostor nego ratuju iz šančeva.
 
U ovim krajevima Vuk dolazi u kontakt i sa ruskim pesnicima. Pretpostavka je da je do ruskih pesmarica došao od Rusa koji su bivakovali u Kladovu do proleća 1811. godine. Čitanje zbornika ruskih narodnih pesama navelo ga je na pomisao da bi tako nešto trebalo da i "mi Serblji imamo".
 
Na to će ga podstaći, sigurno, i prve pesme budućeg "ovenčanog poete" i svog prijatelja Sime Milutinović Sarajlije.
 
Osim Sime bilo je tada i drugih nama nepoznatih pesnika, koji su "spjevavali" pesme u desetercu.
 
"Godine1812, ostavio nam je podatak u svom neobjavljenom zapisu — isprosio jedan Grk iz Brze Palanke jednu pokrštenicu u Kladovu, pa se potom pokvari ta ženidba i ne bude od nje ništa.

Onda mu neki Arsenije Stanojević iz Mačve (momče oko 25 godina, koje je onđe bilo kod nas u službi) spjeva tako smiješnu pjesmu da bi crkao od smija čovjek koji poznaje one ljude o kojima je, a ko ih ne zna, rekao bi da je kakva pjesma bog zna od koliko vremena i od kakovih junaka. Ja sam je čuo od Arsenija nekoliko puta (znao je dobro pjevati uz gusle, pa sam mu ja bio kupio gusle, te nam je često pjevao kad ručamo, ili večeramo), ali je nijesam svu upamtio po redu, nego samo znam da se počinje:
 
Vino pije Bazerđan Sterija
Baš u šeru, u Brzoj Palanci,
Kraj Dunava tije vode ladne.
Vino služi Trivun momče mlado,
A kada se nakitio vina,
Tad on junak stade besjediti:
Oj Trivune, moja vjerna slugo,
Neženjen sam, ženiti se hoću:
Obišo sam zemlje i gradove,
Tursku zemlju i Stambola grada.
Svu Njemačku do bijela Beča,
Karavlašku i Karabogdansku,
Ja ne nađoh za mene đevojke,
Do sadeka u Kladovu gradu,
U onoga Koste Jermenlije,
A na ime Jelenu đevojku.
Već sad mene sjetuj, vjerna slugo,
 Koga ćemo poslat u Kladovo
Da mi prosi lijepu đevojku,
Meni ljubu a tebi gospođu.
Al govori Trivun vjerna sluga:
Gospodaru Bazerđan Sterija,
Prvo pošlji starca Slatinaša,
Slatinaš je vlaška poglavica,
Pa će njega svuda poslušati.
Drugo pošlji Radića Jovana,
Jer je Radić roda gospodskoga,
Iz lijepa šera Sarajeva;
Obišo je zemlju i gradove,
On gospodski znade govoriti.
Treće pošlji Grčića Nikolu,
Koji znade grčki i jermenski.

Zatim u prozi Vuk nastavlja: Kako je Trivun uzeo čuturu pa otišao te dozvao Slatinaša i Radića i Grčića ..."6
 
Vuk dalje ovu pesmu prepričava do kraja pominjući i opisujući okolna mesta, Kladovo i Grabovičko polje itd. Ova pesma nam govori dosta o ovom kraju i onom vremenu, o običajima, i dočarava nam atmosferu "brzopalanačke kancelarije". Ali Vuku je ovaj primer još uvek živog deseteračkog pesmotvorstva i njegovo izvođenje uz gusle probudio glad za narodnim umotvorinama i potvrdio potrebu sakupljanja i očuvanja ovog narodnog blaga.
 
Pored ovih, u Vuku se bude i prva leksikografska interesovanja. I to baš tu, u sudijskoj kancelarij i u Brzoj Palanci, Vuk je, videli smo, carinske poslove obavljao u staroj carinarnici a upraviteljske i sudijske u Kancelariji upraviteljstva i sudnici. A one su se nalazile u jedinstvenom kompleksu u centru naselja zajedno sa mezulanom i hanom. Ali više od upravnih poslova, u vreme kada se pripremaju nove bitke, jer se Turci spremaju da upadnu u Krajinu, kada treba smirivati narod, zaštititi ga i utvrditi, Vuku padaju na pamet neke besposlice. Na zasedanju suda njega ne interesuje samo suđenje i deljenje pravde. Više od toga interesuje ga jezik naroda, način izražavanja, živi govor. I slušajući raspravu, odsutno sedi i beleži na hartiji reči koje su mu manje poznate ili ih prvi put čuje. I tako će iz istočne Srbije poneti reči: zajac, dreje, grajati, kožina, grnac, ocat, železo, đerdap i druge.


Slika stare mezulane na raskršću puteva prema Poreču, Krajini i Ključu u Brzoj Palanci
u kojoj je od 1811. do 1813. godine, radio Vuk, i skica unutrašnjeG uređenja.
U desnom uglu je deo u kome je Vuk radio kao upravitelj i sudija7


O tome on priča svome biografu Izmailu Ivanoviću Sreznjevskom: "Mene su zvali znalcem srpskog jezika. Takvo mišljenje o meni podsticalo je moje samoljublje, te nisam propuštao ni jednu priliku da opravdam dobro mišljenje o mome znanju jezika, pažljivo sam slušao narodni govor, beležeći marljivo sve što mi se u njemu činilo zanimljivim. Osobito mi je bilo korisno vreme kad sam u leto 1813. godine bio sudija u Brzoj Palanci. Tu sam pažljivo slušao seljake kad se sude, pa sam svaku nepoznatu mi reč odmah beležio na hartiji bez ikakvog književnog cilja, o kome tada nisam ni sanjao, nego onako za sebe."8
 
Vuk je u Brzoj Palanci svraćao i u seoske domove i slušao jezik i govor stanovništva. Srbi su ga nudili hlebom, Vlasi projom i mamaljigom, a i jedni i drugi su ga pojili vinom.
 
Dogovor Sime i Vuka o pisanju istorije Karađorđeve bune nije ostvaren, ali je njime upaljen plamičak koji je u doba Vukovog boravka u Brzoj Palanci pokazivao da će se razgoreti u pravi požar.
 
Vuk je u Krajinu i Ključ došao ostavivši iza sebe jednu ljubav. U mladosti, "serdce u prostoti i u nevinosti beshudožno po prirodi je spevavalo", i u tim lirskim pesmama je devojka bila čas rumena ruža, čas perunika, zrno biserovo, grana biserna, zlato materino... Devojke su pak pevale "umreti, dušo, hoću za tobom"... Za Vukom je umirala jedna Ruža, sa kojom je zajedno čuvao stoku, brao cveće i voće. Ona je prela i pevala, a on je stalno nosio bukvar sa sobom. Zavoleli su se još kao deca i rodielji su ih smatrali zaručenim. U to vreme Vuk je kao đak bio na posebnoj ceni.
 
Došavši u Ključ i Kladovo, bolestan, sa štakom i štulom i Vuk se opustio i predao životu, kakav su vodili pobednici u Kladovu. "Vuk je, bez sumnje, lepo živeo u Krajini", smatra akademik Golub Dobrašinović. Unosan posao, ugled, vlast omogućavali su mu mnoge lagodnosti. Imao je poslugu, momci su mu raznosili poštu, a imao je poslugu i u kući. A kući su ga dvorile dve mlade i lepe devojke iz harema, ili dvorova dojučerašnjih vlastodržaca. "... Ali da je tebi znati kako se je i gdi namestio u kvartir i sam bi onako želio. Kakve dve služavke imade, koe ga dan i noć služe, kako dve vile! Da već veli onake biti mogu, a drugačije i lepše ne! One ga svlače i oblače — postelju nameštaju, i jesti mu donose. Š njima ti on sve svoe suviše vreme provodi, koe mu prekodnevni drugi poslovi dopuste. Te to li e uzrok! Rečem mu a pomislivši u sebi, da e s lučem tražio, ne bi bolje desio. Proći ga se, dakle! Sad verujem da baš nehma kad! Čudim se kako i esti vremena ima. A već znam da ko i zec sa gledećim i otvorenim očima spava, da mu krasavice ispred oči neizčeznu."9
 
To a i druge ljubavi će učiniti da se Vuk oprosti od Ruže, svoje prve ljubavi. Boraveći poslom u Beogradu, upitan od Ružine porodice misli li se ženiti, jer je devojci vreme, ili će je drugom dati Vuk je odgovorio negativno. "Ruža je živela samo kao daleka uspomena, cvet koji ostane lep i kad uvene. — Sad meni nije do ženidbe, ona nek se udaje, a od Boga joj sreća, tako je poručio u Jadar."10
 
U Negotinu je živela "plemenita gospođa", mlada udovica krajinskog kneza Miše Karapandžića, sa kojom se Vuk odmah sprijateljio. "Toplo i srdačno prijateljstvo, ispunjeno neskrivenom toplinom" uspostavljeno je odmah između ovo dvoje mladih ljudi, koji su imali dosta toga zajedničkog. Bili su oslonac jedno drugom, težeći da duže ostanu zajedno, što im se neće ostvariti. Vuk je tražio već tu u Krajini da mu "Sara Mihailovica ot Karapandžić" prikuplja pesme, a ona je za njega tražila posao u Negotinu.
 
"Brate moi budi mi onaj koi si bio i doseade." — piše mu ona iz Poreča. Navala Turaka će ih rastaviti. Vuk će krenuti ka severozapadu a Sara u Oršavu. Ali će njihova prepiska ostati puna nežnosti, prisnosti i očito govoriti o prirodi njihove veze.
 
"Ah, slačaiši brate, elisi uopšte živ na svetu, mi esmo odaljeni, ali moi duh svagda e s Vašim i Viste meni svagda predočima mojima i Vaše prećašnje reči i sada su moem serdcu melem, ali mi e osobito žao i sama se svagda čudim i ne mogu samada rasudim ili e nesreće te moa pisma poslata k vami ne primiste eli nisam te sreće imala da mi vi tu čast učinite da mi kadgod pišete novine da vidimo i mi u kakve ćemo nadežde stoati na čudim se gde mi ne pišete tek se čudim kako se zaboravi vriško lubav i prijatelstvo ja se zaisto nisam nadala da se tako vriško zaboravi ... kada bi ja vaše pismo primila vesma bi radosna bila ..."
 
Ne zna da li se šalio kada joj je tražio da prikuplja narodne pesme, "ali ja sam zbog ljubavi prema vama primila zaistinu i napisala 20 pesani i metnula 3 dukata pa zapečati posla dukate za knige ..."
 
"Vaše dražajše pismo k nami poslato... tela sam ti i dušom i serdcem i imam te kako dušu moj dražajši brate i vas svagda pred očima imam i nikad ve zaboravit neću do moega časa poslednega... ali kad bi sreća bila da mi otidemo u Negotin i to bi naiviše želeli da vi k nami dođete i besamne bracki doživimo zašto i mi nikoga nemamo i kad bi vas edan put videla i sas vami usmeno govorila to bi mene veoma drago bilo i ka da bi mnogo predobila i sve mertve s očima videla i tuga se moja umalila."
 
Vuk je Saru zvao u Beč, ona je radila sve da on dođe u Negotin. Već narednih godina Vuk piše pesme Ani Kraus, sa kojom će stati pred oltar.
 
Posle njegovog odlaska, iza hromog Vuka je ostala priča o njegovom delanju. Ali i o njegovom životu. Kada bi koji dilber zanoćio kod neke devojke ili žene, govorilo se da je u toj i toj kući zaboravio štulu. Nasmešeni brk i zadovoljstvo dilbera, i jarost i bes domaćina "pod čijim krovom je nađena štula" ostali bi iza noći provedene u ljubavi.
 
Iako je u Brzu Palanku, Krajinu i Ključ, gde se povremeno loše osećao zbog bolesti i napora, došao kao antiheroj, bogalj sa štakom i štulom, Vuku to nije smetalo da upravo odavde u punom svetlu zasija i počne raditi na ostvarenju svojih snova.
 
Mnogo je vode proteklo Dunavom i Vuk je odavno zauzeo svoje mesto u srpskoj istoriji, književnosti, i nauci kada je u mestu njegovog đumrukovanja i upraviteljstva doneta odluka da se povodom 150 godišnjice školstva u Brzoj Palanci napravi Vukov spomenik. Te 1997. godine je trebalo na neki način i ozvaničiti preseljenje Brze Palanke na novu lokaciju, iako je ona fizički mnogo ranije preseljena. Ali trebalo je preseliti i sećanja i uspomene, a za to je potrebno vreme i mnogo više svega drugog pored novaca.
 
Ranije je već u saradnji sa Istorijskim arhivom iz Negotina izdata publikacija akademika Goluba Dobrašinovića "Vuk u Krajini i Ključu", a sada je trebalo napraviti i obeležje Vuku, baš tu gde je najduže službovao.
 
U startu su meštani želeli da taj spomenik bude nešto posebno. Ne poprsje sa velikim brkovima, već cela statua, "Vuk kakav je bio dok je u Brzoj Palanci službovao". A tu su ga zna se služile i one dve mlade sluškinje...

Na objavljenom konkursu za nagradu spomenika u uži izbor su ušla dva rešenja renomiranih srpskih vajara. Jedno rešenje je bilo Vuk klasičnog tipa, a drugo različitije od svih drugih.
 
I posao je poveren profesoru Miroljubu Stamenkoviću vajaru iz Beograda. Nezadovoljni učesnici konkursa su iskazivali nezadovoljstvo i lično reagovali preko javnih glasila, a dan obeležavanja i postavljanja spomenika 6. oktobar 1997. godine se približavao vrtoglavom brzinom.
 
Kada je statua završena "u glini", u ateljeu autora okupila se grupa formirana za ocenu rada. Po izvršenim intervencijama trebalo je pristupiti livenju spomenika. Nekim slučajem i sam sam bio član te grupe za ocenu i sa nekim već pristiglim članovima pijuckao kafu u garaži jednog novobeogradskog solitera preuređenog u atelje. U sredini se nalazilo postolje ukopano u zemlju na kome je stajao Vuk urađen u glini, okolo gomila skica i crteža, malih rešenja, modela, nekoliko stolica, rešo za kafu i još koječega.
 
"Znao sam!" — trže se umetnik kad je video ko još dolazi.
 
Njegovu rezervisanost sam shvatio tek kada sam saznao puni sastav grupe za ocenu i prijem rada, a nju su sačinjavali: Akademik dr Golub Dobrašinović, istoričar primenjene umetnosti Spomenka Medaković, kustos Narodnog muzeja dr Katarina Kaća Ambrozić, Upravnik muzeja Vuka i Dositeja Ljiljana Čubrić, upravnik Vukove fondacije Desanka Latković, direktor muzeja u Kladovu mr Jelena Kondić arheolog, direktor Osnovne škole Brza Palanka Aleksandar Krstić i moja malenkost.
 
Pre dolaska u Beograd, proučio sam dva zbornika u kojima su prikazani svi spomenici posvećeni Vuku u Jugoslaviji. Imalo ih je i u drugim republikama. Uglavnom su to bile biste i poprsja i samo dva spomenika koja prikazuju celu figuru. Jedan je praktično bez obrisa donjih delova tela, a drugi je pokriven kaputom ispod koga se ne vide ni noge ni štula. Ništa što bi moglo biti korišćeno kao polazište za ocenjivanje. I komisija je počela sa radom. Statua je detaljno pregledana sa svih strana.
 
Katarina Ambrozić je odmah počela da prigovara da su uslovi konkursa bili nekorektni i da je stavljanje uslova da to bude "mladi Vuk" ustvari sputavanje umetničke slobode.
 
"Nije. — usprotivio sam se. — To je samo uslov koji treba da podstakne maštu umetnika, pokušaj da se vrati u ono vreme kada je jezdio pored Dunava. I mi gledaoci imamo pravo slobode i mašte. Ne mora umetnik da sputava moju maštu. Uostalom ko im brani da sebi naprave Vuka kakvog zamišljaju."
 
Primedbe su se odnosile na intervencije potrebne da se izvrše na licu i ...
 
"A štula?" — odjeknulo je pitanje?
 
Ujeo sam se za jezik da ne lupnem ono što mi kažemo u mom kraju kad neko pita za njegovu štulu.


Siomenik Vuku Karadžiću u Brzoj Palanci.
Štula u drugom planu: ispod knjiga i iza stuba njegovih naučnih dela

 
"Biće i štula u meri kojoj treba." — rekao je umetnik.
 
I zaključujući da je urađena statua dobra i da ima svoj umetnički nivo da se po sprovođenju primedaba može pristupiti livenju, komisija je završila svoj rad.
 
U oktobru mesecu otkrivena je bista mladog Vuka ispred doma kulture u Novoj Brzoj Palanci. Bronzani mladi Vuk sa setom gleda tamo gde voda pokriva njegov konak, sudnicu, i gde je onaj mladi znao da ostavi štulu i gde je sa sluškinjama...
 
Na statui se vidi zgrčena leva noga kojom se naglašava bolest, a ispod gomile knjiga pod stočićem koji simbolizuje i stub nauke i znanja ne mnogo primetna nalazi se i štula.
 
Akademik Dobrašinović je bio oduševljen, jer je odlivak dorađen i mnogo je bolji i lepši od primerka koji smo zajedno gledali.
 
Štula, objašnjavao je autor, nije bila ograničenje Vuku da se uzdigne iznad svih poraza i dotakne nebo radeći sve na "polzu svoga naroda". Možda ga je baš ona i nagonila na tako bespoštedan rad.
 
A preko puta statue bronzanog Vuka na samoj obali Dunava je kafana — motel "Šaran", napravljena prema arhitekturi i obliku Vukovog konaka. Umesto dve sluškinje su konobari.
 
I mislio sam da je priča o Vuku u Brzoj Palanci tu završena.
 
Juna meseca prošle godine, šetajući se Knez Mihailovom, reših da privirim u Galeriju SANU. Tamo je izložba 170. godina Pošte Srbije. Odmah na ulazu u staklenom zvonu, maketa mezulane u Brzoj Palanci! One, Vukove! One u kojoj je upraviteljevao i sudac bio. Trčim do kustosa i pitam ga da li mogu da se slikam pored nje. Ovaj me gleda uznemirenog, malo mu je nelagodno, jer upravo su mu u goste došli predstavnici nekadašnjeg PTT-a Jugoslavije i pošta okolnih zemalja.
 
"Znate, ja sam tamo rođen! Ja sam se igrao oko nje, gledao konje koje su smeštali u centralnom delu i išao u biblioteku koja je bila u Vukovoj sudnici."
 
"Može — nasmeja se on — pod jednim uslovom."
 
"Kojim?" — pitam zabrinuto.
 
"Da o tome kažete nešto ovde prisutnima!"
 
"Može, — odgovorih — samo mi recite koliko treba: pet, petnaest ili četrdeset i pet minuta?"
 
I počeo sam: Ovu zgradu poznatu kao najstarija zgrada pošte u Srbij i, u kojoj je Vuk službovao, pominje još 1690 godine Abdulah Uskudari ...
 
Ali to je druga priča. A dok ovu pišemo pored Vukovog spomenika u Brzoj Palanci, zida se i muzej Pošta Srbije, prema maketi mezulane u Brzoj Palanci. Onako kako je tada izgledala i kako ju je Vuk pamtio ...


Višeslav Živanović
______________

01 Miodrag Popović: Vuk Stefanović Karadžić 1787—1864, Nolit Beograd 1964. god.
02 Dr Golub Dobrašinović: Vuku Krajini i Ključu, IA Krajine, Ključa i Poreča, Negotin, Kladovo, 1987. godine
03 Delovodni protokol Karađorđa Petrovića, Mile Nedeljković, Kragujevac, Svetlost, 1988. godine
04 Delovodni protokol Karađorđa Petrovića, Mile Nedeljković, Kragujevac, Svetlost, 1988. godine
05 Vuk Stefanović Karadžić: Prepiska I (1811—1821), Prosveta, Beograd 1987. godine
06 Dr Golub Dobrašinović: Vuku Krajini i Ključu Istorijski arhiv Krajine, Ključa i Poreča, Kladovo 1987. godine
07 170 godina Pošte Srbije, Beograd 2010. godine
08 I. I. Sreznjevski: Vuk Stefanović Karadžić, Matica Srpska, Novi Sad, 1964
09 Sima Miluinović  — Vuku Karadžiću 16. maj 1811. godine, Prepiska I, Prosveta, Beograd 1987. godine
10 Miodrag Popović: Vuk Stefanović Karadžić, 1787—1864, Nolit, Beograd 1964. godine


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 28
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: