Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864) /biografija/
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Vuk Stefanović Karadžić — život i delo « Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864) /biografija/
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864) /biografija/  (Pročitano 78973 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 09, 2010, 05:29:55 pm »

**




VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ
(Tršić, 06.11.1787 — Beč, 07.02.1864)


Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi i narod: može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada.
 

U našijem je narodnijem pjesmama za nas najdragocjenija čistota i sladost našega jezika: kad bi književnici to poznavali, onda oni ne bi kvarili i grdili najveću dragocjenost svoga naroda, svoj narodni jezik, nego bi se trudili naučiti ga iz narodnijeh pjesama.


Ja sam se u pisanju knjiga najviše o tome starao da bi narod srpski uz njih sebe poznao, i da bi kod drugijeh naroda poznat postao.



Portret Vuka S. Karadžića (detalj), posle 1930 | ulje na platnu bez signature
Rad slikara Paje Jovanovića | SANU | umetnička zbirka | inv. br. 122
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 10, 2010, 10:06:56 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ


S hrišćanstvom se u Srba javi potreba pismenosti a za njom i sama pismenost. Ali se samo to učenje Hristove nauke ne razvijaše na narodnom već drugom, sličnom i razumljivom jeziku. Vreme donese sobom da se u taj jezik postupno unose osobine narodnoga jezika, da se, dakle, stvori smesa od slovenskoga i srpskoga, i da ta smesa ostane crkvenim jezikom u Srba toliko vekova. Za sve vreme državne snage srpske, i dugo posle nje, Srbi se moljahu Bogu u crkvi — crkvenim knjigama — na jeziku tek upola narodnom. Taj, crkvom osvećeni, jezik posta i književnim jezikom Srba minuloga vremena: na njemu se zasnova i razvi književna radnja srpska staroga perioda. Ostavljajući na stranu što se, pod sasvim drukčijim prilikama, na zapadu srpskom, u Dalmaciji sa Dubrovnikom na čelu, zasnova i razvi književnost, poglavito poetska, narodnim govorom — srpsko-slovenski kao književni jezik veće polovine narodne osta na puna tri stoleća po padu stare države srpske, pomagan crkvom i, obrnuto, pomažući crkvi. Kad oko polovine osamnaestoga veka poče u crkvi srpskoj pretezati jezik rusko-slovenske smese, došavši među Srbe s knjigama crkvenim iz Rusije, onda se taj novi, od narodnog srpskog sve udaljeniji, jezik poče primati i za književni jezik srpski. Pogreška bejaše ogromna, zabluda bejaše očita — ali tim putem pođoše i vrhunci društvenog, kulturnog i političkog, življa srpskog u Austro-Ugarskoj, gde se na neki književni rad još jedino i moglo misliti. Prvi se energičan protest ču od strane umnoga Dositija, koji gledaše metu a sam joj ne mogaše stići. Iznese se pitanje o književnom jeziku srpskom i pitanje o pravopisu toga jezika. Borba započe. Godine 1809. pisaše čestiti Jovan Došenović: "Mnoge su raspre za to. Stotina hoće da se piše slovenski, a tisuća želi i voli srpski. Ovde je veća strana. Biće proces brzo svršen".

Dva odlična talenta, dva suvremenika ovoga mladog Srbina, Luka Đorđević Milovanov i Sava Mrkalj padoše, zajedno sa njim, kao žrtve koje sudbina traži u ime pobede novih ideja. U jeku borbe za oslobođenje srpske države u Šumadiji vojevaše se i za oslobođenje srpskoga duha i savesti srpske. Za prvim žrtvama vojničke borbe dođe narod s novim vođama i pobedi; za prvim žrtvama borbe umne dođe gigantska snaga jednoga neobičnoga čoveka, koji razvi borbu na sve strane, držeći se uporno pola veka i ne povukavši se sa bojišta dok ga smrt ne prenese u zasluženo večno blaženstvo. Ali i poluvekovna borba bejaše tada već svršena. Ta borba i pobeda u njoj najodličnije je znamenje srpskoga devetnaestoga veka ne u jednoj pokrajini već u svemu narodu srpskom.

Đenije koji stvori od tame videlo bejaše proslavljeni Vuk Stef. Karadžić. —

Život je besmrtnoga Vuka bolje poznat za ranijih dana, u prvoj polovini svojoj, no docnije, i ako ima još dosta živih njegovih znanaca i prijatelja. Veličanstvenost rada Vukova i neočekivani uspeh borbe zasenjuju oči, i Vuk ličnošću svojom prelazi u dela koja je stvarao i izazivao, postaje mitska ličnost večitoga života duhovnog; slava imena njegova ima početka ali ne i svršetka.

Rođen u, sa njega znanom, selu Tršiću, u Jadru, 26. oktobra 1787. od roditelja Stefana i Jegde, Vuk je, i ako bejaše za prosvetu neobično teško doba, knjigu izučio tako rano da i ne pamti kad je nije znao. Drugi idu u manastir da se uče pismenosti — Vuk ode, detetom, u manastir Tronošu, pismen i knjizi vešt. On bejaše, sa pismenosti, u svome kraju čuveno momče, kad planu puška za oslobođenje. Tome prvom pokretu posluži on odmah perom — kao pisar harambaše-vojvode Ćurčije. Ali Vuk željaše daljih nauka i roditelji ga pošlju u Karlovce. Tu se spremaše dve godine, ali, zbog prešlih godina, ne mogaše biti primljen u gimnaziju, te se, posle nekih pokušaja, vrati s proleća 1807. u Srbiju, gde najpre bejaše pisar u vojvode Jakova Nenadovića a po tom u Savetu u Beogradu, pa tu stupi u znamenitu Veliku Školu beogradsku koju, s jeseni 1808, osnova Ivan Jugović. Ali se te godine razbole, i bolest se, i ako joj tražaše leka sve do Budima, završi time što Vuku leva noga osta savijena te je morao za svega daljega života hoditi pomoću "štule". Još je Vuk bio u Beogradu učitelj a za tim u Brzoj Palanci sudski činovnik, dok 1813. ne ostavi i on Srbiju i pođe, lagano, u Beč.

Vukov dolazak u Beč bi za njega epohalan događaj. Srećan ga slučaj preporuči učenome Slovenisti i Slovencu Kopitaru. Tada sklopljeno, prijateljstvo se njihovo ne raskidaše nigda do smrti Kopitareve. "E, to je bio č o v j e k !" govoraše Vuk pri spomenu imena Kopitareva, karakterišući time najlepše i sebe i svoga slavnoga prijatelja. Kopitar krete Vuka na književni rad. Vuk se javi "Srpskom prostonarodnom pjesmaricom" (1814.) pa onda "Pismenicom" (1815.), novom zbirkom pesama (1816.), epohalnim "Srpskim Rječnikom" (1818.), mnogim člancima, raspravama i kritikama — razvijajući u svima poslovima zastavu narodnosti. Pojedini časni pokušaji do Vuka udarahu samo jednom stazom, obeležiše blistavom prugom trag svoj — ali ne uspeše. V u k  z a u z e  sve staze i bogaze, jer znađaše da tek svi putovi s raznih strana upotrebljeni mogu izvesti na vrhunac gde je srpsko nebo bliže i milije. Ova prva godišnja desetina Vukova rada stoji pod neposrednim uticajem Kopitarevim. — "To vrijeme, — iskreno se ispoveda Vuk — svakidašnje razgovore s Kopitarom, neću ja zaboraviti nikad ni do vijeka: tu je moje pređašnje, istina opširno ali nesavršeno znanje srpskoga jezika oživljelo pravilima; svaki dan imadoh prilike da mislim i o obliku riječi i o njegovim gramatičkim izmjenama, gdje se kako po narječijama izgovara, i kako se šta redom slaže po sintaksi".
 
Razvijajući književnu radnju svoju, Vuk u dvadesetim godinama pristupi novom i potpunom izdanju narodnih pesama, koje bejaše sada obilato skupio i razredio po strukama. To su danas svuda poznati Vukovi zbornici narodnih pesama. Osem mnogih drugih radova Vuk zasnova svoj zabavnik "Danicu" da i njome, jer almanasi bejahu moćno oružje, vojuje za napredne ideje svoje. Tridesetih godina Vuk umnoži svoja izdanja narodnih umotvorina zbornikom srpskih narodnih poslovica (1836.), a četrdesetih se opet lati novog izdanja narodnih pesama, sve više razvijajući osnovu za niz zbornika. Pedesete godine, pored ostaloga, doneše novo, prečišćeno i popunjeno izdanje "Srpskoga Rječnika" (1852.) i zbornik srpskih narodnih pripovedaka. Stupivši u šesete godine, Vuk se s novom ljubavlju vrati na rad o novijoj istoriji srpskoj i o etnografiji "eda bi se jošte što otelo od smrti, makar se i ne moglo sve uličiti kao što bi se htjelo".
 
Pogledavši na ukupan književni rad Vukov videćemo, pored razlike u predmetu, jedinstvo u ideji kojoj se ide, u načinu kako se postupa, u sredstvima kojima se služi. Meta je: narodni jezik i narodni duh u književnosti, svestrani književni razvitak na narodnom zemljištu.

Vukov rad na izdanju srpskih narodnih umotvorina bio je prvi cvet u vencu koji mu je blaga udes srpskoga naroda namenio. Osem toga i tim je radom stvorena mogućnost za razvoj narodnog kao književnog jezika; njime je pred učenim svetom evropskim izvojevano priznanje kojim se pesničkoj duši srpskoj pokloniše prvi umovi prosvećenoga sveta, te narod srpski zadobi pravo na simpatije i pomoć njihovu... Evropa će učiti srpski radi srpskih narodnih pesama! bejaše reč velikoga Grima.

Radom na rečniku položen je osnov za naučno izučavanje narodnog, književnog, jezika, udaren je temelj na kome se imala zgrada dalje podizati. Taj rad bejaše neodoljiv i on, ponajpre, razlomi bedem kojim bejaše u uske granice omeđen razvoj duhovnog napredovanja srpskog.

Gramatičkim radom, u posebnim izdanjima prvoga vremena i člancima docnije, Vuk je započeo naučno obrađivanje pojedinih pitanja, ali je sreća što nije samo pri tome ostao: ni najboljom se gramatikom ne bi moglo raspraviti krupno pitanje o oslobođenju duha srpskoga, kad bi se samo pri njoj ostalo; ona bi bila ipak četničko ratovanje; mesto njega — Vuk je digao narodni ustanak.
 
Pitanje o pravopisu valja odvojiti od pitanja o književnom jeziku. Kad je u ovom drugom pitanju protivnička strana bila pobeđena, ona se prikupila da poslednji otpor da pod zastavom — staroga pravopisa. Uzevši za književni jezik narodni govorni jezik, Vuk mu je dao i podesno ruho, zasnovano na načelu: za svaki glas po jedan pismeni znak. Prema tome — nepotrebni znaci staroga jezika u obliku jerova i drugih pismena otpadaju, a azbuka dobija nove znake za glasove koji od vajkada postoje. Na taj način, izbacivši ............... i različite kombinacije koje čine zabunu, Vuk uvodi u srpsku azbuku: j, lj, nj, đ, dž. Na taj je način srpski jezik dobio najsavršeniji pravopis na svetu.
 
Etnografsko-geografski i istoriski spisi Vukovi otpočinju svoje struke u novoj književnosti srpskoj. Oni dođoše kao posledica Vukova "zauzimanja, za sve što je srpsko". Misao, Dositijem naglašenu, o prostranstvu srpskoga naroda Vuk razvi i izvede dosledno, polazeći od načela: ne podvojeni verom, oblastima i imenom već Srbi svi i svuda.
 
Kritičarskim, prevodilačkim ("Novi Zavjet") i izdavačkim radom tuđih spisa Vuk mudro popunjavaše opštu sliku svestranoga pokreta i cilja jednoj meti.

Takav rad Vukov trajaše punu polovinu stoleća. On bi i sam sobom zauzeo dosta vremena za samu razradu pitanja koja je Vuk izneo, a među tim otežavahu ga i usporavahu protivnici koji se istakoše kao zastupnici staroga poretka. Vuk sa njima vođaše neobično jaku borbu, koja je, poglavito s protivne strane, često napuštala polje načelne prepirke i udarala na ličnost. Vuk se borbe nije plašio: u nju je ušao svestan svojega učenja, iz nje je izišao s pobelničkim vencem. Borba je počela još u prvoj desetini godina Vukova rada i sve se više produžavala. Protivnici imađahu uza se državnu vlast u Srbiji i svešteno poglavarstvo u Austro-Ugarskoj. Ali se borba naročito razvi kad se na čelo protivnika stavi Jovan Hadžić — Miloš Svetić — neglašnji pristalica Vukov, koji je borbu otpočeo 1838. jednim člankom u Letopisu Matice Srpske, za kojim dođoše tri sveščice "Utuka". Vuk je odgovarao oštroumno i odlučno, ne odstupajući ni stope u korist kakvog "sporazuma", kome tu nije bilo mesta. Godine 1847. bi glavna bitka dobijena, kad Vuku pristiže čila omladina pod vodstvom Đura Daničića i Branka Radičevića. Protivnici, pored ostaloga, izneše da rada Vukova upravo i nema, jer je njega na rad nagovarao Kopitar. Na to je već Kopitar odgovorio: "Ja sam i druge učene Srbe u Beču na to nagovarao, kao: Frušića, Davidovića, pa i samog Svetića; ali oni moga saveta nisu nikako ni poslušali, a kamo li da su ga onako dobro izvršili, kao Vuk". A još bolje odgovori tok samih događaja: zaslužni Kopitar umre 1844, a Vuk produži borbu još punih dvadeset godina dalje i dožive pobedu.

Ukupan rad Vukov lepo je obeležio Branko između ostaloga i ovim stihovima:

Put raskrčen, gore njime ajte,
Ajte gore, al' se i sećajte,
Kono krasna puta vam ogradi,
Pa mu ruci prionite mladi,
Poljubite onu ruku svetu,
Što razagna nevolju vam kletu,
Noć vam dođe sa Vuka jednoga,
Danak beli braćo sa drugoga,
Onaj mišku u gvožđe vam skova,
Ovaj duši verige raskova,
A ko veli: on to nije bio,
Bog je toga davno već ubio. —

Vuk je više puta dolazio u Srbiju bilo s namerom da se u njoj stani za svagda — što mu redovno ometahu domaće prilike — bilo radi skupljanja naučnoga gradiva ili, najzad, na poziv radi naročite kakve misli. Interesno je zabeležiti da je 1820. Vuk bio pozvan u Kragujevac da Kneza nauči čitanju i pisanju. Vuk se toga rado primi i u jednom pismu izjavi Knezu svoje radovanje i uverenje da će po novoj metodi učenja a kraj Kneževe bistrine sav posao biti gotov za mesec dana. Ali dok on stiže, u Kragujevcu se bejahu predomislili: našlo se za korisnije da se Knezu i dalje ostavi mogućnost na diplomatske note i ultimatume odgovarati kratkom izjavom da su— pisari pogrešili. Poznato je kako je Vuk pri kraju dvaestih i u početku triestih godina radio u Beogradu kao član odbora za pisanje zakonskih osnova. Triestih i četrdesetih godina Vuk je tri puta putovao po zapadnim krajevima našega naroda, kao što je pre toga išao dva puta u Rusiju i jednom u Nemačku.
 
Poslednje veće putovanje njegovo bejaše opet na jugo-zapad, u Crnu Goru, kuda je išao po poruci Kneza Mihaila. Vuk je bio vazda pomagan od Obrenovića, a u posveti IV. Knjige narodnih pesama Knezu Mihailu kazao je: "Od početka godine 1844. kako sam imao sreću te si me Ti poznao, što sam god ja dobra učinio u književnosti našoj sve je Tvoja slava i dika; jer živeći ja s mukom i s nategom, kao što sam živio do onda, bez Tvoje milostive i rodoljubive pomoći teško bi se i što od onoga moglo učiniti".
 
Na Mitrov dan 1863. dođe Vuku na čestitanje pedesetogodišnjice književnoga rada srpska omladina u Beču. Vuk je sa suzama u očima slušao pozdrav omladine, koja mu govoraše: "Ne treba da ti mi opletemo vijenac — ti si ga davno već opleo. Vidjeli smo ga izbliza, pa smo se divno uvjerili da su mu listići od lavora. Mi smo samo dužni da ti njime ukrasimo ostarjelo čelo". To bejaše svečan dan u životu Vukovu, poslednji njegov rođen dan. Jer dan 26. meseca januara godine 1864. zabeležen je u pomeniku velikana, srpskih kao dan smrti besmrtnoga Vuka. A dan 30. septembra 1897. godine bejaše svesrpski praznik slave Vukove: toga je dana uz jedinstvenu svetkovinu posmrtni prah Vukov donet iz Beča u Beograd, gde je položen u grobnicu pred zapadnim vratima Velike Saborne Crkve.
 
Vuk je za sobom ostavio udovicu, Anu Krauzovu, s kojom se venčao u Beču 1818. i s kojom je imao trinaestoro dece od kojih su oca preživeli samo sin i kći. Ali Vukova rodbina bejaše i ostade vascelo Srpstvo za koje je on učinio koliko se god može u najsmelijoj pomisli zaželeti.—





Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 12, 2011, 02:15:12 pm »

*

VUK ST. KARADŽIĆ


I. ŽIVOT

Porodica Karadžića je iz Hercegovine, od plemena Drobnjaka, i oko 1739. doselila se u Jadar, u Srbiju. 26. oktobra 1787, u selu Tršiću, od oca Stefana i matere Jegde, rođene Zrnić, rodio se Vuk Karadžić. Čitati i pisati naučio je od rođaka Jevte Savića—Čotrića, koji će igrati izvesnu ulogu u prvom ustanku. 1795. otišao je u osnovnu školu u Loznicu, zatim se kao manastirski đak učio u manastiru Tronoši. Iz to malo škole izneo je znanje da može čitati i pisati, vratio se u selo, do ustanka sedeo doma, i bio u svojoj okolini najpismeniji čovek i pisar.

Kada je buknuo ustanak 1804, on postaje pisar u četi vojvode Đorđa Ćurčije, i tu ostaje neko vreme. Željan da što više nauči, on pređe u "Nemačku", u Karlovce. Tu je, kako sam veli, na svoju "veliku i nezaboravljenu žalost poznao, da ima na svijetu još i više nauka osim našega psaltira i časoslova". Kako ga zbog godina nisu primili u gimnaziju, on tu dve godine privatno uči nemački, latinski i slovenski. Neko vreme bio je radi učenja nemačkog jezika u Petrinji, u Hrvatskoj. 1807. vrati se u Srbiju, postaje pisar kod valjevskog vojvode Jakova Nenadovića, zatim pisar u Praviteljstvujuščem sovjetu u Beogradu. On je jedan od najranijih đaka Velike škole Dositeja Obradovića, ali se i sam obrazuje, utvrđuje se u nemačkom i čita sve što mu do ruku dođe.

1808. razbole se i otide na bolovanje u Tršić. Radi leka 1809. godine išao je u Novi Sad i Budim (1810). Od lečenja je bilo samo delimičnog uspeha; ostao je hrom, i to je bilo od značaja po ceo tok njegova života. "Sa štulom, pisao je on docnije, ne mogoh više misliti ni na konje ni na rat, moradoh se navikavati, kako mogah, na sjedenje kod kuće. Da mi nije bilo ove moje štule, ja bih odavna već poginuo bio od Turaka, kao što su sila drugijeh mojih vršnjaka, a ovako me štula moja natjerala da sjedim s mirom i na miru knjige čitam, i na miru bilježim na hartiji što su mi uši slušale i oči vidjele..."

1810. Karadžić je u Beogradu, kao učitelj osnovne škole, i tu ostaje do 1811. Te godine otišao je za pisara kod svoga rođaka Jevte Čotrića, koji je uzeo pod zakup skelu u Kladovu. 1812. i 1813. bio je carinik i sudija u Brzoj Palanci u Krajini, a kada su Turci nadirali u Srbiju, on je zapovedao jednim manjim odredom vojske. 1813, kao gotovo sve narodne starešine, i on je prebegao u Austriju. U jesen iste godine već je bio u Beču.

Dolazak u Beč bio je odsudan trenutak u njegovom životu. Tu je došao u dodir sa obrazovanim srpskim pscima koji su se skupljali oko tek pokrenutih Новина сербскихъ,  tu se, što je naročito važno, upoznao sa Kopitarem, koji ga je uveo u književni rad. Od 1814. Karadžić već počinje svoj posao. 1814—1815. je u "donjim krajevima", u Karlovcima i u Fruškoj gori, gde beleži narodne pesme i skuplja reči za svoj rečnik. 1817. oženio se u Beču, i ta ženidba sa Nemicom, koja se nikada nije mogla navići na život u srpskim krajevima, bila je glavni uzrok da je on gotovo sav svoj život proveo u Beču.

Kada se posle pojave Srpskog rječnika digla povika na njega, on 1819. pođe u Rusiju, sa namerom da tamo nađe i moralne i materijalne pomoći za svoj dalji književni rad. Preko Krakova, Varšave, Vilne i Pskova dođe u Petrograd. Dobro primljen, upoznao se sa najznatnijim ljudima ondašnje Rusije: Karamzinom, Žukovskim, Adelungom, Šiškovom, Rumjancovom. "Общество любителей pocciской словесности" izabralo ga je za svoga člana; Šiškov ga je na jednoj sednici predstavio članovima Ruske akademije. Više počastvovan no nagrađen, on je u Rusiji, naročito u Petrogradu, a neko vreme i u Moskvi, proveo devet meseci. Vratio se preko Novgoroda, Tvera, Tule, Kijeva i Kišinjeva, gde se neko vreme zadržao. U jesen 1819. nalazi se u Beču. Bez stalnih sredstava, živeći teško u tuđini, reši se da se vrati u Srbiju. Sredinom 1820. dođe u otadžbinu, u Kragujevac, ali neprosvećena okolina kneza Miloša nije trpela obrazovana i prosvećena čoveka, i on, u rđavim materijalnim prilikama, po drugi put napusti Srbiju.

Na strani njegov rad počinje bivati cenjen. 1823. dobija od jenskog univerziteta počasni doktorat filozofije, 1824. postaje član Učenog društva u Getingenu. U stranom književnom i naučnom svetu počinje se govoriti o njegovom radu. Ali, on je još uvek materijalno neobezbeđen. Pomoć od kneza Miloša, koju je dobio za pisanje kneževe biografije, bila je nedovoljna. Pošto je neko vreme, 1822, našao skloništa kod svojih prijatelja u selu Panjevi, kod Temišvara, u Banatu, on 1823, preko Praga, pođe u Nemačku da uči medicinu. U Nemačkoj, baveći se naročito u Lajpcigu i Haleu, a nešto malo i u Kaselu, Vajmaru i Getingenu, napustio je svoju nameru da uči medicinu. Kako u Beču cenzura kneza Meterniha, koji je podržavao Tursku i popreko gledao novostvorenu Srbiju, nije dopuštala dalje štampanje srpskih narodnih pesama u kojima su se pevali srpski bojevi sa Turcima, Karadžić se koristi svojim bavljenjem u Nemačkoj, i tu štampa drugo izdanje svojih zbirki narodnih pesama. On se, uopšte, u Nemačkoj bavio štampanjem svojih knjiga i upoznavanjem sa naučnim i književnim radnicima nemačkim (među ostalima i sa Jakovom Grimom, koji se i ranije osobito interesovao za njega, i Geteom, koji ga je u Vajmaru lepo primio). Ali Karadžić nije imao sredstava da produži taj život, porodične obaveze pozivale su ga natrag, i posle jednogodišnjeg bavljenja u Nemačkoj, 1824. vrati se u Beč. Tu ga je očekivao stari oskudan život književnika bez stalnih i sigurnih prihoda. 29. decembra 1825. pisao je on iz Beča jednom prijatelju: "Ne mogu vam kazati, u kakvoj sam ja sad nevolji. Vjerujte mi, da na Božić nijesam imao zašto kupiti funte mesa, a kamo li pečenice! Misleći, koji je onda dan, i gledajući na đecu moju, plakao sam kao ludo dijete. Sve, što se moglo prodati ili založiti, založio sam ili prodao; sad ne znam šta ću činiti sa ženom i troje nejake đece. Zimno doba, a drva nema, leba nema..." Tek kada je 1826. dobio od ruske vlade penziju od 100 dukata godišnje, "za zasluge za slovensku književnost", počeo je nešto bolje živeti, ali i to je još uvek bio težak život.

1828. učinio je nov pokušaj da živi u Srbiji. On postaje prvo član "Zakonodatelne komisije", čiji je glavni zadatak bio da prevodi zakone za Srbiju. Karadžićev posao bio je da sa nemačkoga prevodi Napoleonov zakonik. Potom postaje sudija, a 1831. predsednik suda u Beogradu ("prezident slavnoga magistrata naije i varoši beogradske"). Sredina u koju je zapao bila je gruba i surova. On je bivao kinjen, vređan, i najzad razbolevši se i došavši u sukob sa samim knezom Milošem, 1831. napusti Srbiju, ponevši sobom kao jedinu zaradu znatan broj novih narodnih pesama i reči za rečnik. U krajnjoj oskudici, ganjan od kneza Miloša, osumnjičen kod ruske vlade kao austrijski i katolički agent, a kod austrijske vlade kao ruski čovek, opasan demagog i član "tajnih društava", odvojen od porodice koja se u oskudici nalazila u Beču, on je proveo osam meseci u Zemunu, kao u nekom poluzatočenju. "Ja sam sad u najvećem očajaniju, pisao je on u Zemunu u proleće 1832: ovaka gonjenija, na vratu žena i četvoro đece, a suviše slabo zdravlje i siromaštvo!" Tek u aprilu dobio je od austrijskih vojnih vlasti dopuštenje da može živeti prvo u Budimu, potom u Beču. Ali novčana oskudica ga je neprestano pratila. 1833. rodoljubiva srpska opština u Trstu, koja je ranije pomagala Dositeja Obradovića, Atanasija Stojkovića i Pavla Solarića, odredila mu je izvesnu novčanu pomoć.

1834, pomognut od Ruske akademije, on pođe na naučno putovanje u jugozapadne krajeve. Preko Trsta dođe na Cetinje; 1835. bio je u Boki Kotorskoj. Te godine, obogaćen materijalom i sa širim i potpunijim poznavanjem narodnoga života, vraća se u Beč. 1835. godine uspeva da dobije malu penziju od Srbije (prvo od 200, posle od 400 talira godišnje). 1837. putuje po Sremu i Hrvatskoj, gde su ga Ilirci lepo dočekali, i po Dalmaciji. Prilikom dinastičke promene u Srbiji 1842. izgubio je penziju, koja mu je vraćena tek 1845.

Posle nekih trideset godina napornog rada i teškog života došli su mu mirniji, lakši i sigurniji dani. On, uglavnom obezbeđen materijalno, proslavljen kao pisac, član mnogih stranih učenih društava, živi u Beču, neprekidno radi i objavljuje svoja dela, s vremena na vreme učini po kakvo putovanje. 1841. sa ruskim putnicima Nadeždinom i Knjaževičem putuje po Hrvatskoj, Dalmaciji, Crnoj Gori, Srbiji; 1843. bio je u Pragu i Berlinu. Od 1844. pomaže ga i knez Mihailo Obrenović. 1845. opet je bio u Srbiji i tom prilikom izradio povratak svoje penzije.76 1848. uzeo je učešća na Slovenskom kongresu u Pragu. Potom 1849. bio je u svom rodnom mestu. Srbiju je obišao opet 1852. 1850. berlinska Akademija izabrala ga je za svoga dopisnoga člana; 1854. i 1856. išao je u Berlin. Od 1859. do 1861. nekoliko puta je dolazio u Srbiju. 1861. godine knez Mihailo ga je po jednoj političkoj misiji slao u Crnu Goru.

Cenjen, priznat u stranom naučnom svetu više no ijedan Srbin pre njega, slavljen kao niko do njega u mladom naraštaju, dočekavši da vidi gotovo punu pobedu svojih ideja za koje se toliko borio, Karadžić je doživeo da se 1863. svečano proslavi pedesetogodišnjica njegovog plodnog i stalnog rada. Ali i u starosti, i postigavši gotovo sve čemu je težio, on je neprestano radio, nije se predavao starosti i bolesti, "e da bi se jošte šta otelo od smrti". Umro je u Beču 26. januara 1864. 1897, sa velikim svečanostima prenesene su mu kosti U Beograd.


II. SKUPLJANJE NARODNIH UMOTVORINA I OPISIVANJE NARODNOGA ŽIVOTA

JERNEJ KOPITAR I VUK KARADŽIĆ. — Ne samo početak rada Vuka Karadžića no i ceo njegov rad nemogućno je odeliti od ličnosti Slovenca Jerneja Kopitara (1780—1844). Sam Karadžić je jednom učinio ovu odsečnu izjavu: "Glavni uzrok da sam ja danas spisatelj ostaće dovijeka Kopitar; u tom sam mu dužnik, ako ne u svemu, a ono u mnogom, vrlo mnogom."

Širokog duha i velike naučne radoznalosti, Kopitar je imao vrlo opsežno znanje: monѕtrum ѕcіentіarum, nazivao ga je Jakov Grim. Iako jošte mlad, Kopitar je već bio na glasu u uskom krugu ljudi koji su se onda bavili slovenskom filologijom. 1808. godine izišla je u Ljubljani njegova gramatika slovenačkog jezika, Grammatіk der ѕlavіѕchen Sprache іn Kraіn, Kärnthen und Steyermark. Slovenački jezik je proučavao na široj komparativnoj osnovi, i prirodno se stao zanimati i ostalim jugoslovenskim jezicima, naročito srpskim. Od 1809. on hvata veze sa Srbima i traži podatke i objašnjenja o pravom srpskom jeziku. Od 1811. on je u prepisci sa Lukijanom Mušickim i sa mitropolitom Stratimirovićem. 1810, postavši cenzor slovenskih knjiga u Beču, on među Srbima traži čoveka koji će ga obavestiti o pravoj prirodi srpskoga jezika, o tome: da li je taj jezik onakav kako su ga pisali slavenosrpski pisci ili onakav kako je pisao Dositej Obradović, da li je bliži ruskom jeziku ili jeziku dalmatinskih i slavonskih pisaca. Ubeđen romantičar, seljačko dete, dajući mnogo značaja narodnim umotvorinama, on je tražio među Srbima i jednog "boljeg Kačića", nekog ko će mu prikupljati srpske narodne pesme. Posle dužeg traženja on je naišao na takvog čoveka u Vuku Karadžiću. Kopitaru kao cenzoru došao je na pregled jedan Karadžićev članak o padu Srbije 1813, namenjen Davidovićevim i Frušićevim Новинама сербскимъ. On je u tom jeziku video pravi srpski jezik, osetio dobrog poznavaoca narodnog jezika, narodnog čoveka kojega knjige nisu zbunile. U početku 1814. piše on jednom prijatelju: "Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski." I on se odmah upoznaje sa Karadžićem, uzima ga u svoje ruke i upućuje u posao.

Kopitar je uvideo neobične prirodne sposobnosti Karadžićeve, i odmah ga oglasio za "najbolju glavu" na koju je on među Srbima naišao. 1815. on sa učiteljskim ponosom veli: "moj Vuk"; Dobrovski tada piše da Kopitaru "Vuk je iznad svega". Kopitar je Karadžića obavestio o značaju narodnoga jezika i narodnih umotvorina, dao mu ne samo prva uputstva no i aktivno sarađivao na njegovim prvim radovima, izvesne stvari sa njime zajedno pisao. Karadžić sam priča kako je Kopitar u njemu poznao "čovjeka od naroda", "drukčijeg od sviju Srba koje je on donde viđao i poznavao". "I tako poznavši se sa mnom, nagovori me malo po malo ne samo da pišem narodne pjesme, nego i riječi i Gramatiku... Tako što se tiče prvoga uzroka i početka moga skupljanja našijeh narodnijeh pjesama, riječi i pravila u jeziku, to je jedina zasluga G. Kopitara." Kopitar mu je dao ne samo prva uputstva nego ga poučavao stalno, podržavao, razvijao u narodnom pravcu. "Ovo je treća godina, pisao je 1816. Karadžić Kopitaru, odkako sam se ja s vama poznao; od onda sam natrag počeo ići, i približavati se govoru narodnom, i jošt nisam na pravo mjesto došao..." On je sa njime osnivao ono što je nazivao "naša partija". Kada je u jedan mah posumnjao i poljuljao se u svojim uverenjima, Kopitar ga je u tim teškim časovima podržavao.

Karadžić ne bi mogao prodreti u evropsku javnost bez Kopitara, koji je bio u prijateljskim odnosima sa Geteom, V. Humboltom, F. A. Volfom, J. Grimom i F. Šlegelom. On mu je stvorio veze u Rusiji i pomogao mu da tamo nađe priznanja i pomoći. On je Grima i nemačke pisce zainteresovao za srpsku narodnu poeziju; on je za Getea prevodio na nemački čitave narodne pesme; on je bio taj koji je i neposredno srpskoj narodnoj poeziji stvarao evropski glas. Njegovi članci o srpskim stvarima i prikazi o srpskoj književnosti u bečkim časopisima kao što su: Annalen der Lіteratur und Kunѕt, Vaterländiѕche Blätter, Wіenner Allgemeіne Zeіtung, Archіv für Geographіe, Hіѕtorіe, Staabѕ- und Krіegѕkunѕі, Oeѕterreіchіѕcher Beobachter, Jahrbücher der Lіteratur, — svi ti članci, prikazi i prevodi srpskih narodnih pesama, pisani sa razumevanjem i sa simpatijama, privukli su pažnju zapadnog, naročito nemačkog, književnog i naučnog sveta na Srbe.

Od Kopitara proizlaze tri glavne ideje Karadžićeve jezičke i pravopisne reforme: narodni jezik kao književni jezik; fonetički pravopis; usavršavanje grafike. Stalno boravljenje Kopitarevo u Beču u vezi je sa Karadžićevom privezanošću Beču. Kroz ceo život Kopitar mu je ostao prijatelj, zaštitnik, savetnik, pa i saradnik, i rad Vuka Karadžića nije moguće zamisliti bez velike saradnje Jerneja Kopitara.

SKUPLJANJE NARODNIH PESAMA. — Kopitar, pripadajući romantičarskom bečkom krugu, saradnik austrijskih romantičarskih listova, voleo je narodnu poeziju uopšte. Još dok je bio u Ljubljani on je znao za srpsku narodnu poeziju, i stalno je tražio čoveka među Srbima koji će ga izbliže sa njome upoznati. Kod Hrvata je našao pomagača u rodoljubivom zagrebačkom biskupu Maksimilijanu Vrhovcu, koji je 1813. izdao područnom sveštenstvu okružnicu za skupljanje narodnih pesama. Ali kod Srba takvog čoveka nije nalazio, i on se vajkao što tako ostaje u tami "blago kako može biti nema nijedan narod..." Naišavši na Karadžića, pošto ga je podsetio na Kačićevu zbirku i pokazao mu Herderove Stіmmen der Völker, ubedio ga da on treba da započne taj posao među Srbima. Već 1814. Karadžić je zabeležio izvestan broj narodnih pesama srpskih kojih se sam saćao, pored toga još nekoliko koje je čuo od jedne svoje rođake. Tako je u julu 1814. izišla Мала простонародньа славено-сербска пєснарица, prva knjiga Vuka Karadžića. Ona sadrži 100 lirskih, "ženskih", i 8 epskih, "muških" pesama. ("Pesne mužeske su one koje se uz gusle pevaju"; "sve one pesne koje nijesu od deset slogova i ne mogu se uz gusle pevati, zovu prosti Serblji ženske pesne.")

Kada je Karadžić izdao ovu prvu zbirku narodnih pesama, još nije bio načisto o pravoj prirodi i značaju ovoga posla. Docnije, 1842, pišući o toj prvoj zbirci svojoj, rekao je sam: "Da ja one vrijednosti našijeh narodnijeh pjesama, koje su Grim i Gete i Kopitar u njima našli i svijetu je kazali, nijesam poznavao ni onda kada sam prvu onu knjižicu štampao, to je cijela istina..." Tek docnije on će u njima videti "najveću dragocjenost" srpskoga naroda, "jedino i vječno ukrašenije literature naše", i isticaće ih visoko zbog "najdragocjenije čistote i sladosti našega jezika..." U prvi mah, on je taj posao radio iz opšteg rodoljubivog osećanja, iz "goreće ljubavi k rodu serbskome", za "svakog onog Serbljina koji nacionalismus svoga roda ljubi". To je bila uopšte jedna pesmarica, kako joj i samo ime kaže, i to na jeziku koji nije bio čisto narodni no unekoliko doterivan. Karadžić je sve to smatrao samo kao građu kojom će se docnije služiti umetnički pesnik srpski: "Pak će se onda koji naći kojega je Bog darom pesnotvorstva obdario i dao mu slučaj da može na latinskom, ili na njemeckom jeziku pravila toga razumeti; onaj će pokupiti sva ova sobranja i pretresti; a neke pesne i sam po vkusu i po načinu roda svoga sočiniti, i tako od sviju oni mali sobranja jedno veliko celo načiniti..."

1814—1815. on je produžio skupljanje narodnih pesama, naročito za vreme svoga bavljenja u Sremu. Druga zbirka narodnih pesama izišla je u Beču 1815. godine, pod naslovom Народна србска пѣснарица, sa 101 "ženskom" i 17 "muških" pesama. Tu su bile pesme koje je pokupio po Sremu, među ostalim i divne pesme koje je čuo od velikih narodnih pevača Tešana Podrugovića i Filipa Višnjića, i koje idu u najbolje proizvode srpske narodne poezije. Ovoga puta Karadžić je beležio verno, onako kako ih je "prepisivao iz usta Srba i Srpkinja". Ali cilj skupljanja tih pesama još mu nije dovoljno jasan, i on u ovu zbirku unosi "nekoliko novih pjesama koje su učeni ljudi sastavljali". Jezik ove knjige bio je mnogo čistiji, i Kopitar i Karadžić smatrali su Народну србску пъснарицу od 1815. za "prvu knjigu srpsku", prvo delo napisano čistim narodnim jezikom.

Ove dve zbirke smatraju se kao prvo izdanje srpskih narodnih pesama. Otada se počinje stvarati veliki glas srpskih narodnih pesama u evropskoj književnosti. Kopitar, stručan referent bečkih romantičarskih listova za slovenske književnosti, povodom Karadžićevih zbirki stao je Nemcima skretati pažnju na novu, originalnu i snažnu srpsku narodnu poeziju. On je za Getea lično preveo Karadžićevu Пєснарицу iz 1814, u bečkim časopisima štampao svoje prevode narodnih pesama, među ostalima i poznatu Višnjićevu pesmu Početak bune na dahije. On je isto tako pisao o raznim prevodima srpskih narodnih pesama u stranim književnostima. Jakov Grim, ubeđen poštovalac starine i tradicija, uveren u tesnu vezu između prošlosti i sadašnjosti, koji se u svom proučavanju stare Germanije jako zanimao "živom starinom" uopšte, osobito se zainteresovao za srpski jezik i srpsku narodnu poeziju, davao Karadžiću uputstva kako da radi, i oduševljenim izrazima počeo pisati o "prekrasnoj poeziji" srpskoj. On je za srpsku poeziju u Nemačkoj počeo praviti čitavu propagandu, i Mušicki ga je zbog toga zvao: "čestiti, hrabri, odlični serbofil". I od toga doba uspeh srpske narodne poezije u zapadnom svetu samo raste. Ohrabren tim neočekivanim uspehom, Karadžić produžuje započeti posao i ne napušta ga do kraja svoga života. Kopitar ga je stalno podsticao na neprekidan rad u skupljanju narodnih pesama. 1822. pisao je on Karadžiću: "Pesmaricu pre svega! Takvih pesama nijedan narod nema niti je imao." I Karadžić je stalno skupljao pesme i uvećavao svoje zbirke. 1830, kada ih je beležio od poslanika prve narodne skupštine u Kragujevcu, pisao je da je to njegov "pravi i najmiliji posao".

Veliki posao oko Srpskog rječnika prekinuo je za neko vreme Karadžića u objavljivanju narodnih pesama. Ali on stalno prikuplja materijal, beleži ga sam lično, ili nabavlja preko prijatelja iz sve širega kruga srpskih zemalja. Od dvadesetih godina izlazi novo izdanje njegovih skupljenih narodnih pesama, tri knjige u Lajpcigu, od 1823. do 1824 (knjiga III — 1823, knj. II. "u kojoj su pjesme junačke najstarije" 1823, knj. I — krajem 1823);77 knj. IV, "u kojoj su različne pjesme junačke", izišla je u Beču 1833. Tu su pesme koje su bile u zbirkama iz 1814. i 1815, ali dopunjene mnogim novim. Pesme su imale uspeha i kod Srba, jer su prostijem svetu činile zadovoljstvo kao da ih od guslara sluša, a obrazovanim ljudima strana kritika je kazivala njihovu visoku umetničku vrednost. I četrdesetih godina otpočinje novo izdanje (I knjiga 1841, II — 1845, III — 1846, IV — 1862, V — 1865, VI — 1866). U značajnom predgovoru Karadžić je dao korisne i opširnije podatke o načinu pevanja tih narodnih pesama i o suvremenom stanju srpske narodne poezije.

Karadžić nije nikako ostavljao izdavanje pesama. Skupljao ih je stalno, organizovao posao oko skupljanja i našao i izvežbao skupljače gotovo po svima srpskim krajevima. Štaviše, vraćajući se 1819. iz Rusije, on je u orlovskoj guberniji zabeležio i nekoliko ruskih narodnih pesama, a 1822. izdao je i nekoliko bugarskih narodnih pesama. Karadžić je stigao da beleži čak i rumunske narodne pesme. Rumunski folkloristi beleže da je on prvi napravio zbirku narodnih rumunskih pesama, sakupljenih po Vlaškoj, Erdelju i Banatu. Ta njegova zbirka, koju je predao Asakiju, izgorela je u jednom požaru u Jašu 1827. godine. Inače, on je i nadalje stalno i sistematski skupljao srpske narodne pesme. S vremena ia vreme publikovao je po koju novu zbirku narodnih pesama, i za sobom je ostavio prikupljen materijal koji je posle njegove smrti izdavan. Celokupno izdanje narodnih pesama koje je on prikupio otpočelo je izlaziti 1891. godine (knjiga I — 1891, knj. II — 1895, III — 1894, IV — 1896, V — 1898, VI — 1899, VII i VIII — 1900, IX — 1902). Pored toga izišao je, po svima srpskohrvatskim krajevima, ćirilicom i latinicom, veliki broj popularnih izdanja pojedinih narodnih pesama iz njegovih zbirki.

Kao skupljač narodnih pesama Karadžić ima vrlo velikih zasluga. On je pre svega živeo u doba kada je narodna poezija bila u punom cvetu, i lično je poznavao narodne guslare-pesnike, kao što je bio slepac Filip Višnjić, koji je opevao prvi ustanak. Sam on imao je u sebi nečeg duboko narodnog, i posle pedesetogodišnjeg boravljenja u tuđini ostao je narodni čovek. Narodnu poeziju je osećao u dubini svoje duše i razumevao je bolje no iko od suvremenih pisaca srpskih. Najzad, on je imao književnoga ukusa, i iz velikog broja narodnih pesama koje su mu do ruku bile došle, on je umeo da odabere ono što je najlepše. Izvesno je danas da je on te pesme, ako ne doterivao, a ono svakako odabirao i sređivao, izbacivao ono što je vređalo ukus, izjednačavao metriku, izostavljao ponavljanja, unosio red i jedinstvo. U predgovoru drugog izdanja Srpskih narodnih prpovijedaka, 1853, on moli svoje skupljače da ništa ne izostavljaju, no da ostave onako kako su čuli od naroda, "pa gdje bude potrebno da se koja riječ premjesti ili doda, ili izostavi, to ću ja činiti, kao što sam radio i u ovima svima koje sam napisane dobio..." Kao i sa pripovetkama radio je i sa pesmama. Tako je radio uostalom Jakov Grim, skupljajući nemačke narodne pripovetke, tako nemački romantički pesnici Arnim i Brentano, skupljajući nemačke narodne pesme. Karadžićeve zbirke su najbolje ne samo zato što ih je on počeo skupljati u vreme cvetanja narodne poezije i kada je u množini nepokupljenih pesama mogao odabirati najlepše, no i zato što je bio uređivač koji je imao i ukusa i smisla za taj posao, bio u neku ruku i saradnik narodnih pevača. I Karadžić je do danas ostao najbolji skupljač narodnih pesama ne samo kod Srba no i u celokupnom Slovenstvu.

SKUPLJANJE NARODNIH PRIPOVEDAKA I POSLOVICA. — U toku svoga plodnoga života Karadžić je neprestano proširivao krug svoga rada. Od skupljanja narodnih umotvorina u stihu prirodno je prešao na skupljanje narodnih umotvorina u prozi.

Po savetu Jakova Grima, koji je sa svojim bratom od 1812. počeo skupljati nemačke narodne bajke, Karadžić je počeo prikupljati i srpske narodne pripovetke. U Beču 1812. izišle su njegove Narodne srpske pripovijetke. U naročitom predgovoru on je pisao program celog svoga rada: "Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i Oracijem, neka se druži i poredi s Ramlerom, s Klopštokom, s Deržavinom, s Dmitrijevim; neka duboko zamišljeni Soralić istražuje i dokazuje kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; ne zavidim, na čast svakom svoje; — a ja ću samo gotovo da skupljam ono što je narod srpski već izmislio." On će da prikuplja narodne umotvorine "dok se nijesu prosvještenijem i novim modama zagušile i iskorijenile". Tom prilikom Karadžić čini i ovu značajnu ispovest kako on shvata skupljački posao: "Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotovo narodno knjižestvo, kome ništa više ne treba nego ga vjerno, čisto i nepokvareno skupiti. Ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo prećerano, nego da bi mogao i učen čatiti i prost slušati..."

U ovom izdanju bilo je 12 dužih i kraćih pripovedaka i anegdota, uz koje je dodao i 166 odgonetnutih narodnih zagonetka. Umetnička vrednost i originalnost narodnih pripovedaka očigledno je nesrazmerno manja no narodnih pesama. Drugo izdanje, prošireno, sa 50 pripovedaka, izišlo je u Beču, 1853, posvećeno "slavnom Nijemcu Jakovu Grimu". U predgovoru Karadžić i pripovetke deli na muške i ženske. "Ženske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti, i po svoj prilici samo će za njih biti riječ gatka, njemački Märchen; a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti." Tu zbirku prevela je na nemački Karadžićeva kći Vilhelmina, i, sa naročitim predgovorom Jakova Grima, izdala u Beču 1845. Treće izdanje, umnoženo (od 50 pripovedaka u drugom izdanju ovde se popelo na 111), izišlo je u Beču 1870, a četvrto, opet umnoženo (70 pripovedaka i 50 "šaljivih priča", zajedno sa 782 zagonetke), u Beogradu 1897.

U skupljanju narodnih poslovica Karadžić je imao prethodnika: pored Jovana Muškatirovića, koji ih je skupljao još u XVIII veku, i dva pisca iz početka XIX veka, somborskog paroha Stefana Ferenčevića i igumana manastira Gomirja Sevastijana Ilića, koji su svoje male zbirke štampali u Novinama serbskim za 1818. i 1820. Ali ti poslovi su rađeni nepotpuno i delimično. Prvi Karadžić je dao jednu celokupnu zbirku narodnih poslovica. On ih je počeo skupljati još od 1816, i kada je prikupio dovoljan broj izdao je 1836. na Cetinju Narodne srpske poslovice i druge različne, kao one u običaj uzete riječi. Poslovice je uredio azbučnim redom, i gde je bilo potrebno objasnio ih anegdotama koje su za njih vezane. Kao i ostale svoje slične poslove, tako je i ovu zbirku popunjavao novom građom. 1849. dao je novo, prošireno izdanje. 1900. izišlo je novo, dopunjeno izdanje.

OPISIVANJE NARODNIH OBIČAJA. — Naši pisci XVIII veka, sa racionalističkim i kozmopolitskim idealom svoga veka, sa težnjom ka prosvetnom izjednačivanju sviju ljudi i ka jednoj višoj opštečovečanskoj civilizaciji, nisu marili za narodne običaje i tradicije. Oni su u njihovim očima bili zaostaci varvarstva, i nazivali su ih: predrasudama, zabludama i praznovericama. Matija Reljković, koji je iz svog bavljenja u Nemačkoj doneo jedan viši ideal evropske kulture, gleda na osobine narodnog života u Slavoniji, na narodne običaje i tradicije, kao na zaostatke robovanja pod Turcima, naziva ih "turskom skulom" i "hadetima mrskim". Dositej Obradović hoće da kod Srba iskoreni "stara mnjenija i obiknovenija", "stare plesnjive i zarđate običaje", i hvali jednog srpskog episkopa u Banatu što je progonio običaj koleda. Jovan Muškatirović osuđuje narodne običaje "ot idolopoklonikov zaostavše" i "sujeverije od Turaka uzajmljeno"; tako i Aleksije Vezilić žigoše narodne običaje u narodu, "stadu prostodušnom".

Vuk Karadžić o narodnim običajima ima sasvim druge poglede. On je u idejama suvremenog romantizma, koji, idući za Žan-Žakom Rusoom, smatra da je primitivni čovek mnogo bolji i lepši i da je narodni život pravi i normalni život ljudski. Za Karadžića narodni običaji su "živa starina", ono što odlikuje jedan narod i obeležava njegovu originalnost. U polemici sa Milovanom Vidakovećem on ga osuđuje što njegov junak u romanu Любомиръ у Елïсïуму govori protiv narodnih običaja. Ljubomir, veli on, pokazuje "magareću pamet" kada se žali na ono što čini "svetinju". "...Naš Ljubomir valjada je čuo gdje Dositej i Reljković (i jošt gdjekoji) viču na običaje narodne, a nije znao rasuditi, da su oni u tom svi ludovali." Nasuprot racionalistima XVIII veka, Karadžić ističe novo, sasvim romantičarsko shvatanje: "Kod svakoga su naroda najsvetije ove tri stvari: zakon, jezik i običaji: tim se narodi jedan s drugim rođakaju, i jedan od drugog razlikuju. Kako narod izgubi te tri svetine, on izgubi i svoje ime."

Shvatajući tako narodne običaje, on ih je još vrlo rano počeo prikupljati, i to opet po savetu Jerneja Kopitara. "U Rječniku će srpskom, piše Karadžić, biti opisani skoro svi običaji srpski. Kopitar me na to naćerao." U Srpskom rječniku iz 1818. pored velikog broja reči ima kraćih i dužih opisa narodnih običaja, i time je ovo znamenito delo dobilo i veliku folklornu vrednost. 1849. izišla je u Beču Karadžićeva knjiga Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, u kojoj ima i etnografskog materijala. U važnom članku Srbi svi i svuda on sasvim rusovljevski napada "višu klasu" srpsku, obrazovane ljude što su se "potuđili od svoga naroda i njegovijeh običaja" i "drukčije od naroda nose se i žive", i veliča "prostu klasu naroda našega", koja čuva narodno ime, jezik i obeležje.

Karadžić je neprekidno i sistematski prikupljao građu za opis narodnog života s namerom, kako je sam govorio, da iznese srpske "običaje, sujeverje, mitologiju i domaći život". On beleži ne samo narodne obredne pesme no hoće da opiše celokupan narodni život u svim njegovim pojavama. Posle njegove smrti ostao je rukopis Život i običaji naroda srpskog, koji je štampan u Beču 1867. To još nedovršeno delo imalo je da opiše sav narodni život, da u srpskom folkloru bude ono što je u srpskoj leksikologiji bio Srpski rječnik. Iako nedovršena, ova knjiga je dragocen prilog ispitivanju narodnog života. U zasebnim poglavljima Karadžić je opisao narodne običaje, tradicije, verovanja, izneo način života u kući, u selu, u opštini. Kada se vidi kako je na širem osnovu shvatio taj posao, kao neki kompendijum za etnografiju srpskog naroda, onda se mora žaliti što je ostao nedovršen. On je dao primer, i za njim su došli učenici koji su posao nastavljali. Odmah za njim Vuk Vrčević je stao opisivati život srpskoga naroda u Hercegovini, a Milan Đ. Milićević u Srbiji. Po njegovom imenu, Karadžić zvao se etnografski "list za srpski narodni život, običaje i predanja" koji je izlazio u Aleksincu 1899—1901. i 1903. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jul 12, 2011, 01:15:25 am »

*
nastavak...

III. REFORMA KNJIŽEVNOG JEZIKA I PRAVOPISA

POČETAK RADA NA REFORMI JEZIKA I PRAVOPISA. — Kada je već izišao na glas, Karadžić je tvrdio da se vrlo rano, još dok je sa službom bio u Srbiji, za vreme ustanka, počeo baviti narodnim jezikom. Još 1810, tvrdio je on, drugovi u Beogradu smatrali su ga za "znalca srpskoga jezika", a 1813, kada je bio sa službom u Brzoj Palanci, on je obraćao pažnju na narodni govor i beležio što mu se "činilo da treba znati". Ali sve je to radio "bez ikakve književne namere... nego samo za sebe".

To njegovo tvrđenje u celini nije sigurno; ali je izvesno da je u doba oko 1813. on vrlo dobro znao srpski jezik. Rođen u jednom kraju gde se lepo i čisto govori, ne prošavši kroz škole u kojima se predavao slavenoserbski, on je svojim znanjem narodnog jezika odskakao od ostalih.

Kopitar, u to vreme kada su se filolozi sa oduševljenjem bacali na komparativno izučavanje indoevropskih jezika, tražio je čoveka kod kojega će se moći obavestiti o pravoj prirodi srpskoga jezika. U uskom krugu ondašnjih slovenskih filologa još nije bilo rešeno pitanje šta je upravo srpski jezik, dijalekat ruskog ili zaseban slovenski jezik. Još 1809. Kopitar je pisao o "neophodnosti novosrpske gramatike". O veštački stvorenom jeziku ondašnje srpske književnosti pisao je da je "plane barbara, nulla, fіcta, ѕtulta, rіdіcula". On je sa najvećom pohvalom dočekao reformatorsku knjižicu Save Mrkalja Сало дебелог єра, либо азбукопротрес (1810) i pisao da u njenih dvaestak stranica ima više "lingvističke filozofije no u drugoj debeloj gramatici". Drugom prilikom je pisao: "Srbi očekuju još svoga Herkula-Koraisa koji će očistiti ovu Augijasovu štalu, i koji će i starom mrtvom crkvenom jeziku, i novom, živom, narodnom, zajemčiti njihova uzajamna prava. On će doći, taj Herkul-Korais." Kada mu je 1813. došao u ruke Karadžićev članak namenjen za Novine serbske, upoznavši lično Karadžića, ocenivši njegovu veliku ličnu vrednost, on je video da je naišao na čoveka koji mu je trebao, proglasio ga "najboljom glavom među svima Srbima" i 1814. pisao svome prijatelju Slovencu Županu: "Srbi će vas sve za sobom ostaviti! Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski."

Karadžić je tada potpao pod njegov pun duhovni uticaj. Bez škola i bez školskih predrasuda, prirodno bistar i pronicljiv, Karadžić je lako prihvatio njegove ideje. I Kopitar ideje koje je propovedao i sprovodio kod Slovenaca, preko svoga učenika prenosi i kod Srba. U to vreme kod slovenskih naroda vodile su se borbe za narodni jezik u književnosti i za prilagođivanje pravopisa prirodi pojedinih jezika, — to je bila takozvana "abecedna vojna". Kopitar se kod Slovenaca borio za narodni jezik, napisao gramatiku narodnog jezika, i radio na uprošćavanju slovenačkog pravopisa. On je i Karadžića uveo u svoje ideje i načinio ga njihovim apostolom kod Srba. Karadžić mu je pisao: "Niti ja znam kako bi vama za to vozblagodariti mogao što ste vi mene udostoili učastnikom biti toga slavnoga, i svaku čelovečesku pohvalu prevoshodećega vašega predprijatija."

Bilo bi pogrešno misliti da se Vuk Karadžić odjednom razvio u ono što je docnije postao, da je od prvoga početka svoga rada pisao čistim narodnim jezikom i uprošćenim fonetičkim pravopisom. On istina još 1814. ističe "maternji jezik" kao "najdragocenije blago", žali se na haos koji vlada u srpskom književnom jeziku i pravopisu, i traži reda i jedinstva, gramatiku i rečnik kojih bi se svi obavezno držali. Ali je i on u prvoj knjizi svojoj bio pod uticajem ranijih starijih pisaca, još pisao starim pravopisom i unosio mnoge starinske i tuđe reči protiv kojih će se docnije odsudno boriti (kao: gospoža, primječanije, čuvstvitelan, serdce, serbski, nižajši, rasuždavati, prosvješčenije, vkus, črez, bitije, i tako dalje). Čak i u privatnim pismima iz 1814. on se služi mnogim starinskim rečima i starim pravopisom. Kopitar ga je od toga odučavao, i uspeo da ga oduči.

SRPSKA GRAMATIKA. — Kopitar je Karadžića još 1814. ubedio o potrebi da napiše gramatiku prostog srpskog, narodnog jezika, kako bi ostali srpski pisci mogli videti šta je pravi srpski jezik. Karadžić je odmah shvatio da bez gramatike narodnog jezika ne može narodni jezik postati književni, i da se bez nje ne mogu postaviti čvrsti osnovi narodnoj književnosti. "Dok se ne počne, pisao je on nešto docnije, srpska gramatika učiti po školama, ništa neće biti od naši spisatelja." 1814. izišla je u Beču Pismenica serbskoga jezika, po govoru prostoga naroda napisana. Karadžić je tu u gramatička pravila sveo "govor onih Serbalja koji žive po selima daleko od gradova", i to je bila prva gramatika narodnog jezika srpskog.

On nije imao potrebne spreme za jedan ovakav posao, i ovaj pokušaj učinio je "iz revnosti k serbskom knjižestvu i iz ljubavi k maternjem jeziku", ali potpuno svestan svojih "malih sila znanja". "Ova je moja pismenica samo jedan pervi opit, u kojemu sam se ja potrudio, po silama znanja moga, samo neka pravila o sklanjanju imena i mjestoimjenija, i o sprezanju glagola, u jedno sastaviti, i so tim, ako ne vnutrenje veštestvo, a ono barem vid Serbske Pismenice predložiti." On ju je napisao po vernom ugledu na slaveno-serbsku gramatiku Avrama Mrazovića iz XVIII veka, koja je opet bila napisana prema ruskim gramatikama XVII veka. On je zadržao staru gramatičarsku terminologiju i način izlaganja, i u stare kalupe prelio živi narodni govor. Ali iako je knjiga u izradi nesavršena, ona je imala nekoliko važnih novina i označavala veliki napredak. Kroz nju je sprovedeno načelo: "piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano", načelo fonetičkog pravopisa i uprošćene azbuke.

I kod ranijih pisaca opažala se sklonost za uprošćavanje odveć složene slovenske azbuke, pune za srpski jezik izlišnih i parazitskih slova. Dositej Obradović izostavlja ы ne pravi razliku između ъ i ь, unosi ћ, kojim obeležava ne samo glas ћ no katkada i ђ; ђ, њ i љ piše sa дь, нь, ль. Emanuilo Janković izostavlja ̓ь, њ i љ piše sa н̓ i л̓, želi da izbaci i ъ, kao i "mnoga druga slova ...iz našeg alfabeta". Atanasije Stojković je pisao da je ъ "peti točak u kolima"; Sava Tekelija je štampao svoje Римляне у Шпанïи (1805) bez ъ; Pavle Solarić u pojedinim svojim spisima izostavlja na kraju reči i ъ i ь, samo zadržava ь kao znak za umekšavanje. Mušicki u pojedinim svojim odama izostavlja oba jera. U toj "buni u slavenskim pismenima" najdalje je išao Sava Mrkalj, koji je u svojoj knjižici Сало дебелога єра, либо азбукопротрес učinio odlučan korak ka uprošćavanju azbuke. Mrkalj je u svojoj novoj azbuci izbacio veliki broj nepotrebnih slova, mesto ѣ, ю, я, pisao іe, іy, ја, tražio naročite znake za glasove љ, њ, ђ, ћ, izbacio ne samo ζ, γ, ω, щ, ψ, ω, ω, ξ, Θ, ν no i dotle redovno upotrebljavana slova: ы, є. Karadžić u tome pravcu svodi srpsku azbuku na 29 slova: а, б, в, г, д, дь, е, ж, з, и, ï к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, ш. On sam sastavlja slova дь (д + ь), љ (л + ь) и њ (н + ь); ћ je uzeo iz starih srpskih knjiga; slovima ф i х, za koja je mislio da se u narodu ne izgovaraju, služiće se tek docnije (slovo х, uverivši se da se izgovara u narodu, počeo je upotrebljavati tek od 1836. u Narodnim srpskim poslovicama); glas ђ uzeće od Lukijana Mušickoga; slovo ï zameniće jotom (ј). Tako je on, dodavši i trideseto slovo џ, stvorio svoju novu azbuku, za koju je sa razlogom mogao reći da u njoj "nijedno (slovo) nije suviše, nijedno zvukopremjenljivo, niti koje nedostaje, nego i je taman onoliko koliko svojstvo serbskog jezika iziskuje", azbuku za koju je 1832. sa ponosom pisao da je "pravilnija i pametnija od ortografija sviju naroda i jezika evropejskih".

Kopitar je sa pohvalom dočekao ovu gramatiku. 1815. u jednom bečkom listu pisao je on: "Dobro došla, prva srpska gramatiko ćirilskim pismenima! I dvaput nam dobro došla što si verno po govoru prostoga naroda napisana!" Ali mu je Kopitar učinio i izvesne primedbe. Sam Karadžić nije bio zadovoljan ovom "žalosnom probom srpske gramatike", kako je docnije skromno nazivao i izjavljivao da je se stidi. Kao razuman čovek on je primio primedbe Kopitara, a isto tako i drugih ličnih i književnih prijatelja, koristio se iskustvom, i 1818, uz Srpski rječnik, dao novo popunjeno i popravljeno, daleko bolje izdanje te svoje gramatike. 1824. Grim ju je preveo na nemački, i kao učen filolog učinio neke ispravke i dopune.

1827. u Danici Karadžić je napisao Prvi srpske bukvar, koji je prvi bukvar prostonarodnog srpskog jezika.

"SRPSKI RJEČNIK". — I pre Karadžića bilo je rečnika srpsko-hrvatskoga jezika. Tako rečnik Jakova Mikalje izišao je 1649, Jurja Habdelića 1670, Ardelija dela Bele 1728, Belostenca 1740, Andrije Jambrešića 1742, Joze Voltidžija 1802, Joakima Stulija 1801—1810. Ali sve su to bili rečnici govora severozapadnoga dela našega naroda, štampani latinicom, i kao takvi nisu dopirali u krajeve gde su pravoslavni Srbi živeli.

Kopitar je ubedio Karadžića da pored gramatike treba dati i rečnik srpskog narodnog jezika. Čim ga je Kopitar upoznao, on ga je uveo u taj posao, i čak mu doneo listiće za ispisivanje reči. Od kraja 1814. Karadžić je počeo da beleži. "Bilo je onda, priča on, učenijeh Srba u Beču koji su sav ovaj posao držali za besposlicu i govorili mi u oči da ne kvarim hartije uzalud; no meni se učini bolje i milije poslušati G. Kopitara nego njih." Od 1815. on življe počinje raditi, uveren da radi jedan posao od istorijskog značaja. "Rječnik će biti prvo djelo u srbskom knjižestvu; on će biti triumf srbskoga jezika." U jedan mah nameravao je da unese sve reči iz ranijih pomenutih "šokačkih rečnika", isto tako mislio je da dâ dva rečnika, jedan rečnik učenog, slovenskog jezika, i jedan rečnik prostog narodnog, pa da se docnije oba rečnika sliju u jedan. Ali se najzad zadržao samo na rečima koje je sam čuo da se govore u narodu. Kada je prikupio dovoljnu građu, od kraja 1816. dao se sa Kopitarem na posao. Sve svoje slobodno vreme 1816. i 1817. Kopitar je posvetio aktivnoj saradnji na Srpskom rječniku. On je Karadžiću dolazio svako veče, i duboko u noć Karadžić je čitao zabeležene reči, objašnjavao ih, a Kopitar prevodio na nemački i latinski. "To vreme, pisao je docnije Karadžić, svakidašnje razgovore s Kopitarem neću da zaboravim nikada i doveka; tu je moje pređašnje opširno, ali nesavršeno znanje srpskoga jezika pravilima oživelo."

Preduzeće je bilo veliko, zahtevalo je dosta materijalnih žrtava. Kopitar je u bečkim časopisima i u prepisci sa slavistima skretao pažnju na ovaj značajan posao. Sa štampanjem samoga dela išlo je vrlo teško. Troškovi su bili veliki, a Karadžić je bio bez sredstava. Poziv za pretplatu nije našao dovoljnog odziva, i bez nekoliko rodoljubivih mecenata delo ne bi moglo izići. Najzad, 1818, ugledao je sveta Srpski rječnik, istolkovan njemačkim i latinskim riječima.

To je bio ogroman posao. U tom rečniku je bilo preko 26.000 reči, akcentovanih i istumačenih nemačkim i latinskim rečima, često propraćenih etnografskim, istorijskim i geografskim objašnjenjima. Reči su pokupljene samo iz onih srpskih krajeva koje je Karadžić znao, iz Srbije, Srema i južne Ugarske. Mnogobrojne, čisto narodne reči iz naših zapadnih krajeva, koje se nalaze u ranijim "šokačkim rečnicima", ovde nisu unete.

Čim je delo izišlo Karadžić je osećao njegove nepotpunosti. On je produžio skupljanje jezičkog materijala, dobijao čitave zbirke reči iz raznih srpskohrvatskih krajeva i revnosno spremao drugo izdanje, pri čemu mu je pomagao Đuro Daničić. To drugo izdanje, mnogo dopunjeno prikupljenim novim rečima iz Crne Gore, Dalmacije, Hrvatske, pa i iz Stare Srbije, sadržavajući preko 47.000 reči, izišlo je u Beču 1852. No ni to izdanje on nije smatrao za definitivno, skupljao je neprestano nov materijal i za sobom ostavio novu građu. Taj materijal je sređen i 1898. u Beogradu Pera P. Đorđević i Ljubomir Stojanović priredili su treće, ispravljeno i dopunjeno izdanje Srpskoga rječnika.

BORBA ZA NARODNI JEZIK I NOVI PRAVOPIS. — Karadžić ni po svojoj spremi ni po svojoj prirodi nije bio kabinetski naučnik, koji bi se zadovoljavao da iznosi svoje teorije i da ostavi vremenu da im ono izvojuje pobedu i primenu. On je bio praktičan radnik, energičan borac, koji je u stopu gonio svoje protivnike i bezobzirno nametao svoje ideje. Od 1815. on se baca u velike i strasne polemike, koje će voditi nekih četrdeset godina. Kritikujući Milovana Vidakovića ne toliko zbog sadržine njegovih romana koliko zbog jezika kojim je pisao, kao i u ostalim mnogobrojnim polemikama koje je pred 1820. godinu zapodeo, on je odlučno napao na suvremene srpske pisce i njihov rđav književni jezik, i sav se založio za narodni jezik. On je odlučan protivnik pisaca stare škole, "onih spisatelja koji su radi da Srbe pretvore u stare Slavene". On konstatuje anarhiju u srpskom književnom jeziku. Ima pisaca koji još pišu ruskoslovenskim, ali njih je sve manje, i kada pišu oni to čine nedosledno, bez dovoljnog znanja slovenske gramatike, sa većim ili manjim dodacima srpskoga jezika, i to nazivaju "visoko serbski". Ima ih koji hoće da pišu narodnim jezikom, ali oni taj jezik ne znaju, jer nisu iz krajeva gde se čisto srpski govori i nemaju srpske gramatike po kojoj bi pisali. Još najgori su oni, najmnogobrojniji, koji ne pišu ni slovenski ni srpski no "srednjim slogom", proizvoljnom mešavinom između ruskoslovenskog i srpskog, mešovitim rečnikom, zbrkanom gramatikom, udešavajući jezik svaki po svom "vkusu", dodajući srpskim korenima reči slovenske fleksije i, obratno, slovenskim korenima srpske fleksije. "Što ne znaš srpski, metni slavenski; što ne znaš slavenski, metni srpski; a što ne znaš ni srpski ni slavenski, metni kako ti drago (što ti prije na um padne)."

Karadžić najodlučnije ustaje protivu toga. On dokazuje da crkvenoslovenski nije staroslovenski, no da su to dva razna jezika. Slovenski jezik je jezik crkve i njega treba ostaviti crkvi, kao što je u Evropi latinski jezik, koji je u srednjem veku bio opšti naučni i književni jezik, danas ostavljen samo u crkvi. "Srednji slog", skrpljen "srpski po slavenskoj gramatici", jeste jedna jezična besmislica, dokaz neznanja i srpskog i crkvenoslovenskog. Kao i u celom prosvećenom svetu, kao što su već učinili Nemci, Talijani, Francuzi i Rusi, i Srbi treba da usvoje za književni jezik svoj narodni jezik, valja primiti "čist i nepokvaren govor naroda srpskog", "jezik orača i kopača", jezik krajeva gde se lepo i čisto govori, zapadne Srbije, Bosne i Hercegovine. Svoje načelo "piši kao što govoriš", on precizuje: "piši kao što narod govori". Između narodnog jezika i književnog jezika ne sme biti razlike: "što god u jeziku našemu nije narodno ono nije ni srpsko". I Karadžić upućuje pisce na svoju gramatiku, na svoj rečnik, na svoje zbirke srpskih narodnih pesama.

Te proste ideje u ono doba značile su veliku jeres i protiv Karadžića se podigla silna bura. On je u prvom redu stekao neprijatelje u crkvenim ljudima, naročito u jerarhiji, u onima koje su njegovi prijatelji nazivali "crkvari", "crkvenjaci" i "obskuranti". Za njih je slovenski jezik bio "svešteni, sveti jezik", za mitropolita Stevana Stratimirovića "neocjenoje cerkve naše sokrovišče" i "kotva Pravoslavija". Odstupati od toga religijom osveštanog jezika, dopustiti da se "kirilečeska slova štroje", značilo je za "slavenoljubitelje" odstupati od pravoslavlja i slovenstva i ići u susret tuđinstvu. Oni su se sećali pokušaja katoličke crkve i austrijskih vlasti, činjenih ne samo u XVIII veku no još u prvim desetinama XIX veka,* i kao početak unije gledali su napuštanje u azbuci karakterističnih slovenskih slova i unošenje slova iz latinice, kao što je j, zlosrećna јота, koju je mitropolit Stratimirović 1831. proglasio za "srp Nečastivoga". Srpska jerarhija je sa krajnjim nepoverenjem gledala na Karadžića zbog njegovih veza sa Kopitarem, "slovenskim Mefistofelom", po Šafarikovim rečima, kojeg su u Pragu nazivali "Hofѕlavіѕt", koji je bio cenzor slovenskih knjiga u Beču, poznat kao veliki Austrijanac i revnostan katolik, koji je želeo da svi Sloveni prime latinsku azbuku, imao stalnu ideju da nasuprot pravoslavnom [ruskom] slovenstvu treba staviti katoličko, austrijsko slovenstvo. I zbog toga je Karadžić još u početku svoga rada bio osumnjičen da je preko Kopitara u službi katoličke propagande, proglašen je za "antihrista", agenta kneza Meterniha, i ta teška optužba protiv njega se stalno ponavljala i on se protiv nje sa gnušanjem branio.

Na ne manje ogorčene protivnike naišao je u književnim krugovima i u takozvanoj "blagoobraženoj publici". Glavni napad učinio je on na njih, pokazao im kako ne znaju da pišu, i uputio ih u školu prostoga naroda. Pisci, koji su imali profesionalnog ponosa i kastinskog duha, toliko držali na "visprenost" i "visokoparnost" svojih spisa, bili su uvređeni tim lekcijama jednog neškolovanog, nekvalifikovanog, u književnosti novog čoveka, tim upućivanjem na "pokvaren srbski" jezik iz "turskih provincija". Joakim Vujić je, usiljavajući se da bude duhovit, pisao nedotupavne napade na "kurta-hero-šijačku gramatiku g. Vuka Stefanoviča" i na njegov "neslano-mastni-arnaut-tursko-hero-šijački-Ćor-Dilber-Đidi čauša Rječnik". Pavle Kenđelac je sa puno preziranja govorio o tom "slaveno-serbo-nemecko-mađaro-tursko-ciganskom" jeziku. Milovan Vidaković se bunio protiv pisanja "onako kao što naše bake govore".

Glup Srbljin budi, govedarski
govori, onda si ti Vukov Srbljin.
Ako li lepše što perom napisa
neg̓ što je baka izrekla krezuba,
Srbski to nije.

— pevao je 1821. Sava Tekelija.

A jedan drugi stari pisac uzvikivao je:

Slepačke gusle Orfeju zar lira da budu?

Književna tradicija bila je već dosta jeka, stari jezik vladao je u crkvi i školi nekih osamdeset godina, obrazovani ljudi su njime ne samo pisali no unekoliko i govorili, i Karadžićev jezik njima je odista izgledao nizak, prostački, nedostojan knjige i obrazovanih ljudi. Sa neznatnim izuzetkom ugarski Srbi koji su bili prešli u Srbiju i zauzimali visoka mesta u srpskoj administraciji, oni koje je on u ljutini nazivao "Švaburijom", bili su ljuti protivnici Karadžićevi.

I Karadžić od 1815. razvija polemike sa svojim protivnicima. Do 1817. on ih je vodio u Новинама сербскимъ, pokazujući čvrsto ubeđenje, upornost, polemičku veštinu da obiđe pitanja koja su bila nezgodna za njega i da se sav baci na pitanje gde je pravo očevidno bilo na njegovoj strani. Naročito je pokazivao bezobzirnost i nasrtljivost koja je zastrašivala. Oko 1826. Pavle Šafarik u Novom Sadu pokušavao je da izmiri Karadžića i njegove protivnike, da nađe neki kompromis između oba gledišta, ali Karadžić nije hteo ni da čuje za popuštanje i mir i produžio rat sa "nadriknjigama i blagorodnim prostacima". Ali uglavnome imao je dva perioda velikih polemika, doba između 1815—1821, u početku svoga književnoga rada, i doba oko 1840, kada je trebalo zadobiti poslednju i odlučnu bitku.

Tada se sukobio sa najvećim svojim protivnikom Jovanom Hadžićem. Hadžić je dvadesetih godina bio sa njim u dobrim odnosima, ali kada je prešao u Srbiju on se stavio na čelo onih koji su radili protiv Karadžića. Odnosi su postali zategnuti, i rat je otpočeo 1837. Hadžić je te godine izdao u Novom Sadu knjigu Ситнице Єзыкословне, gde je osuđivao brz, nesmišljen rad na reformi jezika i pravopisa, tražio da te stvari ne presuđuje jedan čovek, no celo jedno telo učenih ljudi, i to posle dugih stručnih pretresanja i savetovanja. 1839. Karadžić je napisao Odgovor na Sitnice jezikoslovne G. J. Hadžića — M. Svetića, gde je oštro napao svog protivnika, upućujući ga da pre no što otpočne davati savete drugom sam dobro nauči srpski. I otada se javlja ceo jedan niz polemičkih brošura, tri Utuka Jovana Hadžića i oštri odgovori Karadžićevi. (J. Hadžić: Утукъ, или Одговоръ на Одговоръ на Ситнице Єзыкословне, 1839; — Vukov odgovor na Utuk G. M. Svetića, 1843; — J. Hadžić: Утук III Єзыкословный. О єзыку и правопису србскомъ, 1846; — V. Karadžić: "Утукъ III єзыкословныи одъ М. Светића," M. Svetića," 1847.) U borbi se sa naučnog polja prešlo na gruba lična vređanja. Hadžić je Karadžića nazivao pukom neznalicom i prostim "prepisačem" onog što mu drugi daju i diktuju; Karadžić je Hadžića proglašavao za "fušera i šrlatana", i stavljao ga u gomilu srpskih pisaca koji čim počnu da govore o jeziku i književnosti izgledaju kao da su "izbjegli iz ludnice". Najzad, cela ta borba, u kojoj se razdraženi protivnici ni najmanje nisu štedeli, svršila se 1845, uglavnom Karadžićevom pobedom.

Svoje definitivno mišljenje o književnom jeziku Karadžić je kazao u važnoj svojoj brošuri Vuka St. Karadžića i Save Tekelije pisma visokopreosveštenome gospodinu Platonu Atanackoviću, pravoslavnome vladici budimskome, o srpskome pravopisu, sa osobitijem dodacima o srpskom jeziku (Beč, 1845). Tu više nije tako odlučan kao ranije u borbi protiv reči slovenskoga porekla. On dopušta da se one mogu upotrebiti kada ih nema u narodnom rečniku, ali obazrivo i u najmanjoj meri. Tu se tek potpuno izjašnjava da treba usvojiti južno narečje kao književno. Ranije, iako je sam uvek pisao južnim narečjem, dopuštao je da svaki može pisati svojim narečjem, ali sada je istakao južno narečje kao književno, iz razloga što njime govori veliki deo srpskoga naroda, što su njime ispevane gotovo sve naše narodne pesme, što su njime pisali i dubrovački pisci, što je on najbliži slovenskom, i što se samo "črez njega možemo ujediniti s našom braćom rimskoga zakona".

(Karadžićeva polemika, rasturena u brošurama, časopisima i listovima, u novije vreme prikupljena je. U državnom izdanju počeli su izlaziti Gramatički i polemički spisi Karadžićevi. Dosada su izišle 3 knjige (I, koja obuhvata vreme od 1814—1818, izišla je 1894; II, 1818—1835, 1894. i 1895; III, u dve sveske, 1836—1847, 1847—1864, 1896). IV knjiga je u štampi.78)

Primenu svih svojih ideja o jeziku i pravopisu Karadžić je dao u svom prevodu Novog zavjeta. On je taj posao pokušao još 1815. 1819, kada je bio u Petrogradu, ugovori sa Ruskim biblijskim društvom da Novi zavet prevede na srpski. 1820. posao je bio gotov i rukopis bude poslat na pregled Atanasiju Stojkoviću. Stojković, pobornik staroga jezika, da mišljenje da ovaj prevod na prostonarodni govor nije dobar i ponudi se da sam dâ nov prevod. Iskvarivši Karadžićev prevod, ne samo u jeziku no i u smislu, on ga štampa u Petrogradu 1824. Kada se u Petrogradu čulo da je Stojković preveo ne na srpski no u jednoj ruskosrpsko-crkvenoslovenskoj zbrci, zabrani se dalje rasturanje knjige. Englesko biblijsko društvo preštampalo je Stojkovićev prevod 1834. u Lajpcigu. Karadžić, uvređen i oštećen, nije dizao ruke od svoga prevoda. 1824. štampao je u Lajpcigu jedan deo svoga posla pod naslovom Ogledi Svetog pisma na srpskom jeziku. Tek 1847. izišlo je u Beču celo delo Novi zavjet gospoda našega Isusa Hrista, "Vukovo Evangelije", kako se oko 1850. godine govorilo. Prevod je izišao bez dozvole crkvenih vlasti. Crkveni ljudi i inače su osuđivali jezičku i pravopisnu reformu Karadžićevu, a kada se on drznuo da na svoj jezik prevodi i svojim pravopisom štampa čak i "vešči cerkovne i svjaščene", to im je izgledalo kao opasna jeres koju je trebalo odlučno suzbijati. Sinod srpske pravoslavne crkve je uložio protest u Beču i tražio da se zabrani rasturanje te jeretične knjige; u javnosti je izišlo nekoliko napada, među ostalima i od Jovana Stejića. Arhimandrit Nikanor Grujić, iako prijatelj Karadžićev, štampao je 1852. naročito delo Примѣтве, u kome je dokazivao netačnost prevoda i sumnjičio Karadžića da se tim poslom stavio u službu rimske propagande.

Ne znajući ni grčki ni latinski, Karadžić je prevodio sa starijih slovenskih prevoda, a Kopitar je poredio njegov prevod sa grčkim originalom, isto tako pomagao mu je i Miklošić. U pogledu tačnosti prevod nije potpuno veran, ali u pogledu jezika to je majstorski posao, obrazac današnjeg književnog jezika srpskog. Ali Karadžić je u tom poslu bio prinuđen da odstupi od svoje ranije apsolutne ideje: da je narodni jezik sam sebi dovoljan. (1821, navodeći za primer stari grčki jezik, on je pisao: "Zar se jezik sam po sebi ne može izobraziti i uljepšati bez tuđi jezika?") Dok je skupljao narodne pesme i običaje, narodni jezik mu je mogao biti dovoljan, ali kako je počeo raditi poslove više vrste, on je na praksi odstupio od svoje ideje. U predgovoru Novog zavjeta sam priznaje da je pozajmio iz slovenskog i ruskog jezika znatan broj reči, ili ih posrbio. (Na primer: slovenske reči: spasitelj, zakonik, zastupnik, prestupnik, pravednik, žrtva, bližnji, propovednik, jedinstvo, duhovni, životni, veličati, itd. itd.; posrbljene slovenske reči: strelac, obilje, čovekoljublje, savršenstvo, budući, novorođeni, prijatan, iskušenje, itd.; ruske reči: posrednik, postojan, priroda, itd.) On priznaje da je sam stvorio nove reči, kao: vikač, menjač, sejač, trubač, izbranik, vinogradar, vrtar, neznaboštvo, smernost, gostoljubivost, poznanje, poniženje, potvrđenje, neosetljiv, nerazumljiv, svadljiv, itd. Na taj način on je delimično priznao ono protiv čega se toliko borio: da narodni jezik nije sasvim dovoljan, da se moraju činiti pozajmice iz razvijenijih jezika i da književnici imaju prava stvarati nove reči. 1857. izišlo je novo izdanje Novog zavjeta, sa manjim izmenama; poznija izdanja su prosta preštampavanja.

Krajem četrdesetih godina borba između "jotovića" i "jerovića" klonila se kraju, pobeda je bila na Karadžićevoj strani. Polemika Jovana Hadžića bila je poslednji trzaj stare škole; prevod Novog zavjeta bio je poslednja reč Karadžićeva. On je osećao da stariji naraštaj, vaspitan u starim idejama, ne može privoleti na svoju stranu, i svu svoju nadu, u času najljućih polemika, polagao je na mlađi naraštaj. "Ovaki se ljudi ne mogu popraviti, nego samo mladež može izbaviti nas od ove sramote i jezik naš sačuvati od propasti..." Krajem četrdesetih godina pristigao je taj očekivani naraštaj. 1847. počinju rad dva mlada "vukovca": Đuro Daničić, koji svojim Ratom za srpski jezik i pravopis daje naučno obrazloženje Karadžićevim idejama, i Branko Radičević, koji svojim Pesmama unosi njegove ideje u lepu književnost. 1848. počinje izlaziti prvi list novim pravopisom, Napredak. 1850, Vuk Karadžić, Franjo Miklošić, Đuro Daničić, Ivan Kukuljević Sakcinski, Ivan Mažuranić, Dimitrije Demeter — da se pomenu samo najglavniji — zaključili su Književni dogovor. Pošavši od gledišta "da jedan narod treba jednu književnost da ima", oni su proglasili da južno hercegovačko narečje, fonetički izraženo, treba da postane književni jezik Srba i Hrvata, i ostavili Karadžiću da on napiše pravila toga jezika.

Poslednje prepone su padale, novi naraštaji su pridolazili i prihvatali njegove ideje. I Karadžićeva ideja uglavnom je pobedila: taj jezik je ostao književni jezik Srba i Hrvata, sa ogradom da se nije ostalo na sirovom narodnom jeziku no da su činjene pozajmice i kovane nove reči i da je istočno narečje ostalo u većem delu srpske književnosti.

Karadžić je našao vremena da se pozabavi i bugarskim jezikom, tada potpuno nepoznatim naučnom svetu. 1822. godine, u većem članku Dodatak k sanktpeterburgskim sravniteljnim rječnicima sviju jezika i narječija s osobitim ogledima bugarskog jezika po posrednom saznanju izneo je glavne osobine bugarskog narodnog jezika i dao nekoliko primeraka bugarske narodne poezije.

OSTALI RAD. — U svome radu na jeziku Karadžić se nije zadovoljio samo gramatikom i rečnikom i polemičkom borbom za načela koja je tu izneo. On je osećao svoje nedovoljno znanje i trudio se da što bolje uđe u pitanje slovenskih jezika i istorije srpskoga jezika. Njegovo formalno, više deskriptivno znanje srpskoga jezika nije mu više bilo dovoljno, on je osetio potrebu da taj jezik pozna naučno, na temelju istorijske gramatike, zato je čitao stare srpske spomenike, još od dvadesetih godina skupljao srbulje, pisao o odnosima starog i novog srpskog jezika (1826, 1845), i izdao Primjere srpsko-slavenskoga jezika (Beč, 1857). U zasebnim člancima (Примѣчаніе о дателномъ и творителномъ падежу србскомъ мушики̓ и средньи̓ имена, 1818; Главне разлике између данашњега славенскога и српскога језика, 1826; Главна свршивања суштествителни̓ и прилагателни̓ имена у српском језику, 1828) on prelazi na pojedina pitanja iz srpske gramatike i nosi se mišlju da napiše opširnu naučnu gramatiku srpskog jezika. Putujući po raznim srpskim krajevima koje u početku svoga rada nije bio video, i znajući ne samo sadašnjost no i prošlost srpskoga jezika, on je svoje znanje znatno proširio, i kada je vodio svoje poslednje polemike i naučna nadmoćnost nad školovanijim protivnicima bila je nesumnjivo na njegovoj strani.

Karadžić je bio čovek velike radne snage i vrednoće, i ogledao se na više raznih polja. On se bavio i istorijom i bio jedan od najranijih istoričara nove Srbije i prvi biograf njenih heroja. On je svojim očima gledao veliku nacionalnu dramu od 1804. do 1813, i nameravao je da napiše celokupnu istoriju prvoga ustanka. Oko 1822. spremao se da radi, kako sam veli, "srpsku istoriju našega vremena, ili upravo reći od godine 1791, od kada buna srpska početak svoj ima". Za taj "Srpski Plutarh" spremio je obilan biografski materijal o glavnim junacima oba ustanka. 1828. tražio je od kneza Miloša da ga postavi za "srpskog istoriografa". 1849. objavio je da će izići njegovo delo Istorija naroda našega u Srbiji za vladanja Karađorđijeva od godine 1804. do 1814. Odlomak iz toga dela je knjiga "Правителствующій совѣтъ сербскій" за времена Кара-Ђорђијева, или отимање ондашњијех великаша око власти (Beč, 1860). Od njega je ostalo nekoliko lepih biografija ljudi iz toga doba, među ostalim Hajduk-Veljka, Milenka Stojkovića, Miloja Petrovića, Petra Dobrnjca, Miloša Stojićevića, Ivana Jugovića, Hadži—Ruvima, Iva Kneževića "kneza od Semberije" itd. 1820. skupio je u Srbiji materijal za biografiju kneza Miloša. 1822. knjiga je bila gotova i trebalo je da iziđe na srpskom i nemačkom. Agent kneza Miloša u Petrogradu, Mihailo German, dokopa se nemačkoga teksta i 1825. anonimno ga izda u ruskom prevodu. Karadžić je protestovao protiv toga plagijata i u Budimu 1828. izdao svoj srpski original Милош Обреновић князъ Сербіи или грађа за српску историју нашега времена. Znameniti nemački istoričar Leopold Ranke po njegovim podacima i pričanju napisao je svoje delo Dіe Serbіѕche Revolutіon auѕ ѕerbіѕchen Papіeren und Mіtteіlungen (1829), za koju je Nibur rekao da je najbolje istorijsko delo na nemačkom jeziku. Ranke se obraća Karadžiću i za podatke o docnijem životu Srbije, i prema materijalu koji mu je Karadžić usmeno i pismeno dao napisao je svoje potpuno delo Serbіen und dіe Türkeі іm neunzehnten Jahrhundert (Lajpcig, 1879). (Skupljeni istorijski i etnografski spisi Karadžićevi počeli su izlaziti u državnom izdanju. 1898. izišla je prva knjiga, i ima da iziđu još tri knjige.)

Karadžić nije bio istoričar u pravom smislu reči, no kroničar koji je beležio što je sam video i zapamtio. "Ja ne tražim, pisao je on 1822, u ovoj istoriji mojoj da ostavim primjer srpskim retorima i istoricima, nego sam se trudio da opišem sve onako prosto, bez ikake majstorije i filosofije, kao što bi Srbin Srbinu pripovijedao; a zakon sam sebi postavio da niti koga valim ni kudim, niti da se čemu podsmijevam ni čudim, nego samo da kažem kako je bilo, pa čitatelji sami neka sude što je za valu, što li za kuđenje, što li je za čudo, što li za podsmije(h)."

Za dug niz godina on je bio "glavni referent na zapadu za sve srpske stvari" (Ljubomir Stojanović), i kad god se prilika i potreba ukazala, upoznavao je Evropu sa stvarima srpskog naroda. Poznati ispitivač Balkanskoga poluostrva francuski geograf Ami Bue dobivao je neposredno od Karadžića podatke i uputstva. Na nemačkom jeziku ostalo je nekoliko etnografskih i političkih spisa Karadžićevih. U nemačkoj zbirci Reіѕen und Länderbeѕchreіbungen der älteren und neueѕten Zeіt izišao je, anonimno, 1837. njegov geografsko-etnografski spis Montenegro und dіe Montenegrіner. Eіn Beіtrag zur Kenntnіѕѕ der europäіѕchen Türkeі und deѕ ѕerbіѕchen Volkeѕ, jedan od najranijih i najpotpunijih opisa Crne Gore, njene zemlje, prošlosti, naroda, prosvete i običaja. 1853. izišla je u Beču njegova knjižica Dіe Chrіѕten іn Boѕnien.79

Nekoliko godina (1826—1829) izdavao je almanah Danicu, koji je gotovo sam popunjavao svojim korisnim prilozima. Danica je imala više naučan no zabavan karakter, i to je prvi naučni almanah srpski.80

Od Karadžića je ostala i vrlo velika i osobito važna prepiska sa najglavnijim ljudima u srpskom narodu i sa mnogim znatnim ljudima u slovenskom i stranom svetu. Ta prepiska ostala je kao svojina srpske države, i u redakciji Ljubomira Stojanovića počela se izdavati od 1907. godine. Dosada je od te Vukove prepiske izišlo sedam velikih tomova (I — 1907, II — 1908, III i IV — 1909, V — 1910, VI — 1912, VII — 1913). U zbirci ima pisama nejednake vrednosti, ali u celini to je dragocena riznica srpske i slovenske nauke i književnosti. Među ostalim tu je prepiska sa: Kopitarem, Jakovom Grimom, Geteom, Većeslavom Hankom, Pavlom Šafarikom, A. S. Šiškovom, Lukijanom Mušickim, Savom Tekelijom, Pavlom Solarićem, Simom Milutinovićem, Jovanom St. Popovićem, Njegošem, Milošem Obrenovićem, Joksimom Novićem. Ona bolje no išta osvetljava ceo život, intimnu ličnost i mnogostruki rad Vuka Karadžića, a isto tako i celu prvu polovinu XIX veka u književnom i kulturnom životu srpskoga naroda, književne i kulturne naravi, intimnu istoriju srpskih duhova tih vremena.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 07, 2011, 07:06:16 pm »

*
nastavak...

IV. OPŠTI POGLED NA NJEGOV RAD

Vuk Karadžić je jedna od najoriginalnijih i najjačih ličnosti cele srpske književnosti. On je svoj čovek i samostalan duh; on ume i sme da misli svojom glavom, bez obzira na to šta će drugi reći. "Kad bi se ja, pisao je 1820. godine, povodio za čitateljima, ja bi morao postati lud kao i oni što su, pa bi napošljetku viđeo da im ne mogu ugoditi." Samouk, bez školskih i književnih tradicija, duhovno slobodan i smeo, on napušta stare staze kojima se dotle išlo u srpskoj književnosti i započinje jedan nov pokret, koji bi se mogao nazvati književnom revolucijom. Romantičar po idejama, on ima racionalistički duh. "To je najveća razlika između čovjeka pametna i između prostaka, što pametan čovjek jednako želi i trudi se da što bolje nauči ili izmisli, i da on bude pametniji od svojije stari, a njegova đeca od njega; prostak pak sve je rad da ostane kao što su mu i stari bili, a njegova đeca kao i on što je. Kakav bi jadan i žalostan rod ljudski i ovaj svijet bio da su svi ljudi ostajali onaki kao što su i njiovi stari bili!" On je ušao u književnu borbu sa osećanjem da stare stvari nikako ne valjaju i da su potrebne velike, korenite reforme. Sa puno svesti o sopstvenoj vrednosti i o zadacima koji mu predstoje, on je 1819. pisao Lukijanu Mušickom: "Mi smo Platoni i Aristoteli u današnjemu narodu našemu..."

I u taj veliki posao on će uneti svoju retku snagu i istrajnost. On je po svojoj zdravoj pameti osetio da je plodan rad najbolji odgovor nepravednim kritikama, i neprekidni rad i stvaranje u njegovim očima su bili "jedini način blagorodno se osvetiti neprijateljima, ili ih posramiti". Prepreke mu nisu smetale, i protivnici su ga samo podstrekavali na življi rad. "Premda je u svakome pametnom početku, pisao je on 1820, više ludi ljudi negoli pametni, ali u napredak, od dana do dana, sve društvo pametni raste, a ludije se umaljuje, i tako razum i istina s vremenom nadvlađuju." Trebalo je imati mnogo samopouzdanja i hrabrosti, pa udariti na jaku tradiciju, i književnu i crkvenu, zaratiti sa gotovo svim obrazovanim ljudima u srpskom narodu, izložiti se najstrašnijim optužbama i besprekidnim ganjanjima. Karadžić je imao borbeni duh svih velikih rušilaca. Bez iluzija o ljudima, ne krijući nimalo svoje preziranje prema "nadriknjigama" i "blagoobraženoj prostoti", on je znao da u boju "valja zube pokazati". I on će se pokazati kao polemičar prvoga reda, neukrotiv, netrpljiv, po potrebi surov, nepravedan često, ali uvek gotov na borbu. Samo čovek takve borbene snage i istrajnosti, duboko ubeđen da "istina mora, malo ranije ili docnije, nadvladati", mogao je izdržati tolike borbe i gotovo sam izvojevati jednu od najvećih pobeda u srpskoj književnosti.

No on nije imao samo tih borbenih sposobnosti. To je bio i jedan od najdarovitijih ljudi koji su postojali u srpskom narodu. On je pripadao onom jakom naraštaju koji je u početku XIX veka stvorio današnju Srbiju, naraštaju tolikih genijalnih vojskovođa i diplomata. On je imao prirodnu bistrinu i oštroumlje srbijanskog seljaka, vanredno asimilativan duh, sposobnost da stvari brzo shvati i primi, i da samostalno i dosledno izvodi zaključke. Kopitar je od prvoga dana video njegove prirodne sposobnosti, i odmah ga nazvao "najboljom glavom" među Srbima koje je poznavao; docnije, kada je video kako je ovaj čovek koji ni osnovnu školu nije svršio, brzo ušao u nauku o jeziku, on ga je bez ustezanja nazvao "gramatičarskim genijem". U svakom slučaju kod njega je bila velika duhovna energija, jaka pamet, oštar kritički duh, prirodan zdrav razum i Mušicki ga je sa razlogom nazivao bodrim i krilatim Vukom.

Njegov posao je ogroman, i u pogledu plodnosti Karadžić stoji na prvom mestu u srpskoj književnosti. Počeo je pisati mlad, i kroz ceo život nije napuštao posao. Za pola veka neumorne i neprekidne delatnosti on je izvršio nekoliko velikih poslova, od kojih bi svaki za se bio dovoljan za život drugoga čoveka. Najveći deo njegova posla to je pribiranje narodnih umotvorina i opisivanje narodnoga života. U taj posao on je uneo ne samo svoju veliku radnu snagu i neumornu istrajnost no izvesno književno razumevanje, gotovo književni ukus. Ne samo među Srbima no i među svim Slovenima on je taj posao radio bolje no iko, i njegove zbirke narodnih pesama zauzimaju prvo mesto u istoriji slovenskih književnosti. "Svim drugim skupljačima narodnoga blaga na severu i jugu bio je Vuk prvi i klasični uzor" (dr Matija Murko). Stanko Vraz posvetio je 1839. Karadžiću prvu zbirku slovenačkih narodnih pesama, a 1845. pisao da bi želeo ceo život provesti kraj njega. Za Karadžićevim primerom u skupljanju narodnih pesama pošli su kod Čeha i Slovaka: Palacki, Šafarik, Jan Kolar; Čelakovski mu je posvetio svoju prvu knjigu čeških narodnih pesama. Bugarski pisac dr Ivan Šišmanov, nazivajući Karadžića "jugoslovenskim Grimom", veli da njegove zbirke narodnih umotvorina "ostaju i do danas uzori": "imaju pravo Srbi što se ponose svojim narodnim pesmama, ali još više trebalo bi da se ponose svojim Vukom".

Karadžićeve zbirke narodnih pesama nemaju samo književni i naučni značaj no i nacionalni. Prikupljajući narodne umotvorine i opisujući narodni život u gotovo svim srpskim pokrajinama, bez obzira na političke i verske podele, on je Srbima dao pojam da su jedna duševna celina, i tako silno doprineo stvaranju opšteg nacionalnog osećanja srpskog. Naglašujući neprestano etničku čistotu i snagu balkanskoga Srpstva, on je više no iko radio na nacionalizaciji onih krajeva na narodnoj periferiji gde je nacionalno osećanje bledelo, ili se još nije bilo razvilo. Njegove zbirke, te "rapsodije srpskih homeroida iz XIX veka", postale su opšte narodno blago, proširile su se na sve krajeve, i na etnički slabije krajeve gde je izvor narodne poezije bio usahnuo. Njegove zbirke su u Evropi pobudile veliki interes i simpatije za srpski narod, a u doba stvaranja srpske države te simpatije bile su dragocene. Sa pravom, već 1826, on je pisao: "Ja sam narod srpski s učenom Evropom poznao." I njegove zbirke ne samo da su sačuvale najveći i najbolji deo naše narodne poezije no svojim sjajnim slikanjem velike i junačke narodne prošlosti dale se srpskom narodu, koji je uvek imao epsku maštu, osećanje da nije od juče, ulile mu samopouzdanje i veru u budućnost, kao što i danas vrše veliki uticaj u narodnoj masi. I tim prikupljanjem narodnih pesama, opisivanjem života celog srpskoga naroda, isticanjem etničke čistote i nacionalne osobenosti srpske, Karadžić je možda glavni tvorac srpskoga nacionalizma u XIX veku.

Još u prvom početku svoga rada on je u srpskom narodu video dve glavne sile: jednu, tako reći, centrifugalnu, na periferiji srpskoga naroda, među iseljenicima srpskim u Ugarskoj i Hrvatskoj, gde je materijalna i opšta duhovna kultura bila viša, ali gde je čisti narodni duh klonuo i gde su karakteristične narodne osobine slabile; s druge strane, u jugozapadnim krajevima srpskim, u Srbiji, Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori, gde je srž srpskoga naroda, video je centripetalnu silu, manju kulturu ali življi narodni duh, čistiju narodnu dušu, veću etničku i duhovnu svežinu. I namesto ugarskoga Srpstva, koje je dotle jedino predstavljalo srpski narod i držalo srpsku književnost, on stavlja balkansko Srpstvo, Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru. On je srpskom nacionalizmu dao zapadnosrpsko obeležje.

U pitanjima jezika i pravopisa njegov rad bio je odlučan, moglo bi se reći definitivan. On jednom za svagda suzbija ruskoslovenski jezik iz srpske književnosti i izvojevava pobedu narodnom jeziku, podiže ga na visinu književnog jezika i za Srbe i za Hrvate. On nije uspeo u onom što je u prvi mah zamišljao: da narodni jezik, bez ikakvih pozajmica i stranih uticaja, postane književni jezik, nije uspeo da hercegovačko narečje postane opšte narečje, ali je uspeo da živi i narodni jezik potisne mrtvi crkveni i školski jezik. I isto onako kao što je izvršio punu nacionalizaciju srpskog osećanja, izvršio je i demokratizaciju književnog jezika. Njemu se duguje za prvu gramatiku i prvi rečnik srpskog narodnog jezika, kao i za prvi srpski prevod Novog zaveta. Logično idući za piscima XVIII veka koji su napustili crkvenu azbuku i usvojili građansku azbuku, on je uprostio srpski pravopis, potpuno ga prilagodio fonetičkim zakonima srpskog jezika i stvorio najuprošćeniji i najracionalniji pravopis koji danas uopšte postoji.

Ali ipak, pored svih tih velikih i nesumnjivih zasluga njegovih, danas se ne može primiti preterana Daničićeva reč da je Karadžić "otac nove srpske književnost", iz prostoga razloga što je pre njega, i u njegovo doba, i mimo njega, bilo dobrih srpskih pisaca i progresivne srpske književnosti. U čisto književnom pogledu njegov značaj je manji i više je posredan no neposredan. Ali i na tom polju on ima znatnih zasluga. On je položio osnov srpskom književnom jeziku, i svojim jasnim, jedrim, živim i krepkim stilom pokazao kako treba lepo srpski pisati. Kao Herder, koji je u nemačkoj književnosti odvraćao pisce da ne budu Pindari i "moderni Anakreoni" no da se vrate nacionalnom izvoru, germanskoj starini, tako je i Karadžić napadao klasicizam i književnu i školsku literaturu, i pisce vraćao narodu i narodnoj poeziji. Njegovo shvatanje naroda i narodne poezije primili su docniji romantičari, razvijali ono što je on pisao, ostvarivali ideje koje su kod njega našli. Oko polovine XIX veka počinje ceo jedan kult Vuka Karadžića. Đuro Daničić ga je smatrao za neku vrstu nacionalnog Mesije, i 1849. pisao: "Da nije Vuk na svijet došao, mogli bismo svašta misliti, ali kad on dođe, to nam je najveći jemac da nećemo propasti." Branko Radičević je pevao:

Noć nam dođe sa Vuka jednoga,
Danak beli, braćo, sa drugoga.

Omladina je 1863. proslavila pedesetogodišnjicu njegova rada, a njegova smrt primljena je kao opšta narodna žalost. 1865. Franjo Miklošić, Ognjeslav Utješenović i Jovan Subotić, u pozivu za izdavanje celokupnih Karadžićevih spisa, nazvali su ga "drugim Mojsijem" koji "otvori narodnomu duhu našemu u žednoj pustinji neznanstva bistro vrelo života narodnoga". On je bio od presudnog uticaja na duhovno formiranje poznijih romantičara, koji su ga nazvali "Mojsijem nove srpske književnosti", [čak i "sveti Vuk",] i sa dosta razloga naraštaj od šezdesetih godina naziva se i "Vukovom omladinom". Sa Karadžićem je bio slučaj kao sa svima velikim reformatorima, suviše osporavanim i snižavanim u jedno vreme, pretereno isticanim i veličanim u drugo vreme. V. Jagić sa razlogom veli da kao što je Karadžić u svoje vreme stradao od nepravilnih i pristrasnih napada na svoju reformu, tako posle konačne pobede svi srpski pisci njegova pravca, kada govore o njegovoj reformi, lako padaju u protivnu krajnost — u preteran panegiričan ton.

I kad se odbije na sva ta preterivanja, Karadžić ostaje kao jedan od najjačih i najvećih ljudi u srpskom narodu i u srpskoj književnosti. On je jedan od onih koji su najviše radili i stvarali i najvećma uticali, centralna ličnost srpske književnosti u sredini XIX veka, za XIX vek ono što je Dositej Obradović bio za XVIII vek: književni reformator i nacionalni tvorac.


Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 07, 2011, 08:15:24 pm »

*

VUK KARADŽIĆ BIO GRADONAČELNIK BEOGRADA


Pretežan deo života svestrani Vuk je proveo kao građanin Beča. U Beogradu je boravio (osim u ustaničkom vremenu) u dva kraća perioda. Manje je poznato da je Vuk vršio i dužnost gradonačelnika Beograda.
 
Sultanovim hatišerifom od 30. novembra 1830. godine Srbiji je priznato pravo samoupravljanja u nizu poslova, a knezu Milošu priznato pravo naslednog kneza. Hatišerifom se umnogome promenio i upravni položaj Beograda, a time i Vukov položaj u Beogradu i Srbiji. Već početkom decembra 1830. knez je Vuka postavio za člana Suda nahije i varoši beogradske, s platom od 1.200 forinti srebra. (Vuk je do tada bio član Zakonodatelne komisije za prevod Napoleonovog Građanskog zakonika na srpski, kao ugled za ustav Srbije).

"Po plati i mome društvu (kolegama) možete reći" — ističe Vuk u pismu Kopitaru — "da sam u redu prvi srpski državni činovnik. Ali o literaturi nemam kad ni pomisliti."
 
Već naredne godine u Beogradu su počele višestruke promene. Glavna je da je Beograd faktički prešao u srpske ruke. Srbi su autonomijom dobili pravo da bez turskog mešanja i kontrole sude i upravljaju, da izdaju putne isprave, ostvaraju škole, bolnice, štampariju... Turci više nisu smeli da se useljavaju u srpske varoši, pa ni u Beograd. Ali nisu ga još ni napuštali, kako je hatišerif nalagao, iako su već mnogi građani i spahije svoje kuće i druge nekretnine (zemlju, vodenice, vinograde) bili prodali Srbima. Takve prilike iskoristili su knezovi i imućniji trgovci i pokupovali turskih imanja po povoljnim cenama, uvećali svoje bogatstvo i moć. Sam knez Miloš posebno je koristio situaciju za nagomilavanje imovine, kao i njegovi rođaci.

Naimenovanjem za člana Beogradskog narodnog suda Vuk je ponovo postao stalni žitelj Beograda ali je, kao i u Kragujevcu, i ovde kuburio sa stanom i smeštajem. Hteo je i on, kao i drugi viši činovnici, da kupi kuću, s namerom da se za stalno nastani u Beogradu. Od toga, međutim, nije bilo ništa, iako je i knez bio obećao 200 dukata kao pomoć Vuku za tu svrhu, nastojeći da zadrži Vuka u Srbiji.
 
Reorganizujući gradsku upravu, knez Miloš je u proleće 1831. godine "sojedinio" članove Magistrata beogradskog sa Sudom beogradskim i imenovao Vuka za predsednika te institucije. Tako je Vuk, rešenjem od 29. marta 1831. godine, postao gradonačelnik Beograda! Odmah je pohitao da o tome izvesti svoje stare prijatelje Kopitara i Šafarika.
 
"Zbilja! I to je novo: imao sam čest od njegove Svjetlosti naimenovan biti prezidentom suda nahije i varoši Bijogradske," pisao je Kopitaru 6. aprila. Kopitar se nije radovao Vukovim građanskim uspesima i priznanjima u Srbiji i uporno ga je nagovarao da ne napušta književnost i nauku. Apeluje na njega da nastoji da zadrži duhovnu nezavisnost, poput holandskog humaniste Erazma: "Erazmus je bio dobar, veoma dobar s carevima, kraljevima i papama, koji su se utrkivali da mu nude zvanja i dostojanstva: no on je svima veoma učtivo zahvalio i ostao u Bazelu do smrti... slobodan i neometan, živeći za svoje sudije. Učinite Vi ovo isto!" Sličan mu je savet uputio i Šafarik, a uporni Kopitar, svestan Vukove vrednosti za kulturne poduhvate, nastoji da probudi i njegovu spisateljsku sujetu: "Ne treba da nas ostavite u verovanju da ste za srpsku književnost već u pokoju... Čovek ne živi samo od hleba, treba mu i božja reč, što ja tumačim kao književnost, a drugi kao surogat za hleb."

U Beogradskom magistratu Vuk je morao da rešava različite upravne i sudske sporove, kao što se vidi iz njegovih zapisa u sudskim protokolima, koje je istraživao G. Dobrašinović. Osim sporova građansko-pravne prirode, rešavana su i razna krivična dela: krađa, siledžijstvo, ubistva... Bilo je i presuda s udaranjem okrivljenih štapovima, zbog krađe ili zbog tuče. Kao predsednik Suda i Magistrata, Vuk je dolazio u sukob i sa direktorom tajne policije, Cvetkom Rajevićem, koji je zaobilazio sud i magistrat. Rajević je tužakao Vuka kod kneza, jer je znao da će ga on zaštititi bio Vuk u pravu ili ne... Rajević je bio neka vrsta kneževe kontrole nad Vukom. A i knez se hirovito uplitao u sudske sporove i Njegova je uvek morala da bude poslednja:
 
"Svako rešenje s predvaritelnim soglasjem mojim izdaje se", poručivao je knez iz Kragujevca ili Požarevca.
 
Vuk je bio u prilici, s obzirom na položaj koji je imao, da se zameri raznim obesnim i moćnim parničarima, kakav je bio i Pera Brankov, koji je izgubio parnicu s nekom babom komšinicom, kojoj je srušio jedan kućni zid, pa je zapretio Sudu i Vuku: "Teško mi je vratiti onom ko mi dobro učini; a koji mi zlo učini, lasno ću mu vratiti". Bilo mu je žao, kaže Vuk, "što Magistrat bijogradski nije babi zaprijetio da ćuti, ili je naćerao da svoju kuću pošto zašto proda". A Brankov je bio poznat s knezom i drugim velikašima i ranije dobijao slične procese.
 
I svestrani Kopitar savetuje Vuka da kao sudija ima na umu više stvari i da se ne troši na sitnice: "Vi ste vrhovni zemaljski sudija! Mislite na Mojsija i njegovog tasta Jetra, koji je ovom veoma mudro savetovao da vodi samo vrhovni nadzor, a ne da danju i noću sam presuđuje svakom đubretu. Dovoljno je da se svaka zloupotreba odmah i strogo kazni, pa će se sve ostale male sudije uzeti u pamet. U tome se sastoji vrhovno rukovođenje", zaključuje oštroumni Kopitar.
 
Ali ove opšte civilizacijske tekovine teško su se primale u Miloševoj Srbiji i onovremenom Beogradu, koji je ipak bio više orijentalna palanka nego evropska varoš. Tadašnji Beograd sastojao se od tri do četiri hiljade kuća razmeštenih u krive i neregulisane sokake, sa blizu trideset hiljada stanovnika: Turaka, Srba, Grka, Cincara, Jevreja, Jermena, Cigana. Turski deo varoši prostirao se uz Dunav, na Dorćolu, a srpski uz Savsko pristanište i oko Saborne crkve, Kosančićevog i Obilićevog venca....
 
Na položaju gradonačelnika Beograda Vuk je ostao oko godinu dana. Zašto je ostavio visok položaj i dobru platu, a da nije obezbedio druge prihode, najpribližnije je sam objasnio u pismu J. Grimu od 24. novembra 1831. godine: "... Vi znate da sam proveo u Srbiji skoro tri godine delom kao član (i direktor) Zakonodavne komisije, delom kao član i predsednik Suda, Nahije i varoši beogradske. A sad sam s najvećom žalošću morao napustiti svoju otadžbinu koju sam uvek voleo i voleću je iznad svega, delom zbog svoje bolesti.... delom zbog lošeg ophođenja prema meni (što se osobito dešava prorocima u svojoj zemlji), delom zbog trenutne nemogućnosti da u sadašnjim prilikama budem tamo od veće koristi nego što to može biti najprostiji čovek, i najzad zbog moje neprekidne želje da još nešto izdam..."
 
A u pismu D. Davidoviću kaže: "Jer za prezidenta Magistrata nahije i varoši Beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svršavati, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može..."


Vaso Milinčević | 08.09.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 07, 2011, 11:22:59 pm »

**

POSLEDNJA ŽELJA VUKA KARADŽIĆA


Starinom iz Vasojevića, Vukovi preci došli su u Drobnjak (područje na Durmitoru, nazvano tako po bratstvu Drobnjaka — napomena priređivača). Tu, u selu Petnjici, razgranalo se jako i veliko bratstvo Karadžića. Ono je bilo poznato i po dobrim guslama: po narodnom kazivanju stoga što su decu zadojavali mlekom iz gusala.
 
Iz toga kraja, iz toga bratstva, prešao je u Tršić (kod Loznice) i Vukov ded, Joksim Bandula. Bilo je to četrdesetih godina pretprošlog veka. Došao je sa još nekim Hercegovcima u selo, pusto od kuge, a bogato i gorom i vodom. Uvrh sela, u strmom pristranku iznad rečice Žeravije, zadimilo je njegovo ognjište. Nešto kasnije oženio mu se sin Stevan, uzeo je Jegdu Zrnić.
 
Posle petoro pomrle dece, plač novorođenčeta uneo je radost u kuću Stevana Joksimova. Rodio mu se sin. Nazvali su ga ne Mitar iako se rodio na Mitrovdan (26. oktobra/8. novembra), nego Vuk. "Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca, onda nadjene djetetu ime Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a na vuka da neće smjeti udariti. Zato su i meni ovako ime nadjeli" — pisaće docnije Vuk Karadžić u svome Rječniku.
 
Do svoje osme godine to žgoljavo a bistro dete živelo je detinjstvom običnog seljačeta: leti po pasištima i šumama, uz koze i ovce; zimi, za vreme dugih snežnih noći, kraj ognjišta, uz setni zvuk gusala.
 
Sa slovima ga je upoznao rođak Jevta Savić. U duhu vremena bila su i sredstva za pisanje: barut razmućen u vodi služio je kao mastilo, a hartija od fišeka — kao papir. Ili bi Vuk, po rečima jednog biografa, zrelim kupinama pisao po lili (brezovoj kori). Uz to je revnosno, najčešće za stokom, čitao neki stari bukvar, kalendare i trebnik.
 
Kad je pak učitelj Grgurović otvorio školu u Loznici, i Stevan mu je doveo svoje darovito dete. Tu je mali Vuk ponovio "bekavicu" (sricanje azbuke) vičući naglas "az, buki, vjede, glagolj..." i svakog subotnjeg popodneva, kao i ostali đaci, dobijao uobičajeni obrok batina, makar i ne bio kriv. Kad je, pak, sricanje završio i postao "časlovac", kad je, dakle, prešao na "časoslov" (knjigu izabranih crkvenih pesama), pojavila se kuga, i đaci su se rasturili.
 
Posle dva-tri meseca otac je odveo Vuka u obližnji manastir Tronošu... Mladi Vuk se ubrzo pročuo u okolini: umeo je da "čita", pa i da piše, kazivao je svece, razaznavao novac itd. Kad bi pak u selo navratio spahija ili trgovci, Vuk im je "tefterio". Zato su mu i sedi domaćini ustupali počasno mesto za sofrom, a žene ga, kao da je duhovnik, ljubile u ruku.
 
Već prva godina devetnaestoga veka nagovestila je bliske nemire u Beogradskom pašaluku. Osione dahije ubile su beogradskog vezira Hadži-Mustajpašu, zvanog "srpska majka", oteli vlast i udarili u nasilje. Do tada pokorna i ponižena, sirotinja raja digla je glavu — da umre stojeći, ako već mora mreti. Seljaci su ostavili ralo i pohrlili put turskih hanova, palili ih, ubijali subaše i sve one kojima su se dotle skrušeno s puta sklanjali.
 
Ubrzo se i Jadar pobunio, podigao ga je na oružje hajdučki harambaša Đorđe Ćurčija. Među ustanicima našao se i Vukov otac. Ali ne zadugo: umesto Stevana, Ćurčija je uzeo njegovog 16-godišnjeg pismenog sina, sebi za pisara. Izložen upadima Turaka iz Bosne, Vukov kraj je postao kravavo razbojište. U tim preganjanjima spaljena je i Vukova kuća. "Ja sam u početku Bune na dahije (1804. godine) i svoju kuću raskućio za svagda — pisaće docnije Vuk. — Za 10 godina Karađorđeva vladanja izgorelo mi je oko 10 kuća (otac ih je u jesen pravio, a Turci u proleće palili)."
 
Sa zgarišta Vuk je marta 1805. godine došao u Karlovce.
 
U prvo vreme Vuk je pohađao privatnu školu, a naredne godine postao je redovan đak. Kad je međutim, hteo da se upiše u gimnaziju, nisu mu dozvolili. Po nekima zato što je bio prerastao, ali pre će biti stoga što nije mogao dokazati svedočanstvom da je završio osnovnu školu. S ovim što je naučio — rekli su mu — dovoljno je spreman za Srbiju i da "može u njoj biti što god hoće". Prešao je zatim u Petrinju.
 
S proleća 1807. godine vratio se u pobunjenu Srbiju. Postao je pisar u štabu vojvode Jakova Nenadovića i, kako će se docnije sećati, slušao uz ručak, pod šatorom, narodne pesme, koje su već slavile te herojske dane.
 
Kad se Zvornička nahija pripojila ostalim delovima slobodne Srbije, Vukov rođak i učitelj Jevta Savić postao je sovjetnik. Prešao je u Beograd i sa sobom poveo Vuka. U to vreme "osim popova i kaluđera jedva bi u hiljadu duša mogao naći jednog čovjeka koji zna pomalo čitati (a pisari su i među popovima i kaluđerima (bili) rijetki)". Stoga je pismeno momče iz Tršića ubrzo postalo pisar u Sovjetu.
 
Tu, u najvišem ustaničkom telu, Vuk je mogao iz prve ruke da se obavesti o tadašnjim zbivanjima, kako bi koju deceniju kasnije postao "istoriograf" njihov.
 
Poslednjeg avgustovskog dana 1808. godine otvorena je u Beogradu Velika škola, "kakove Srbi pre nigda nigde nisu imali". Tom prilikom u jednoj prethodno osvećenoj, turskoj kući čitao je stari Dositej svoj sastavak O dužnom počitaniju k naukom. Među prisutnima bio je i Vuk Stefanović. U školskoj učionici, dakle, sreli su se slavni spisatelj Dositej i tada još neznani đak Vuk — jedan na zaranku, a drugi na uranku života. Prvi je upoznao svoje sunarodnike s Evropom, a drugi će za koju godinu početi da upoznaje Evropu sa svojim sunarodnicima.
 
Vuk nije dugo slušao Istoriju sviju naroda, geografiju, račun, niti vežbao rukovanje sabljom. Teška reumatična bolest opet se javila, udarila u ruke i noge, i Vuk je po četvrti put ostavio učionicu. Pošao je u zavičaj i otud u banju Mehadiju, zatim je zimu 1809/10. godine proveo u novosadskoj bolnici, i, najzad, u leto 1810. potražio leka u Budimskoj banji. Sve je bilo uzalud. Sa zgrčenom levom nogom u štuli i štakom ispod pazuha vratio se s jeseni te godine u Beograd. "Da nisam imao štule — pričaće kasnije Vuk — možda bih poginuo od Turaka kao mnogi moji vrsnici, a moja štula me je nagnala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem ono što sam čuo i video."
 
Pošto je nekoliko meseci proveo kao učitelj, zacelo male (osnovne) škole, Vuk je ostavio Beograd. Za svojim rođakom Jevtom Savićem pošao je u Negotinsku krajinu: postao je upravnik carinarnice u Kladovu, zatim sudija i upravitelj u Brzoj Palanci, išao po Karađorđevoj zapovesti u Vidin Mula-paši, Hajduk-Veljku u Negotin itd.
 
Krajem leta 1813. godine dim spaljenih kuća zloslutno je obeležavao nadiranje Turaka kroz Srbiju. U sveopštoj panici i rasulu svako je tražio spasa: u gori ili, iza Save, u Austriji.
 
Na putu iz Beograda u Poreč i Vuk je, negde kod Grocke, prešao na austrijsku teritoriju, a zatim, posle izdržanog karantina, krenuo blatnjavom podunavskom ravnicom, ne u Moldaviju kao najveći deo srpskih izbeglica, nego u Beč "barem od sve muke ne bi li nemecki naučio"...
 
Već u toku prvih meseci svoga rada, kao da se godinama za to pripremao, Vuk je obeležio osnovne pravce svoje delatnosti: kao istoričar člankom — O padu Srbije, kao skupljač narodnih pesama — Pjesnaricom, kao kritičar i polemičar — recenzijom na Novine serbske iz carstvujuščega grada Viene, kao gramatičar i reformator — Pismenicom.
 
Radi sabiranja novih pesama, Vuk je otišao u Srem. Od izbeglih guslara i pevača (slepog Filipa Višnjića, Tešana Podrugovića i dr.) zapisao je nove pesme. Godine 1815. izišla je i druga njegova zbirka: Narodna srpska pjesmarica.
 
Ubrzo Vuk se opet vratio u Srem: prikupljao je reči za Rječnik i učio latinski kod šišatovačkog arhimandrita Lukijana Mušickog.
 
Tih godina Vuk je zapodeo rat za srpski jezik i njegovu azbuku, dugu i tešku borbu koja će trajati nekoliko decenija.
 
Krajem 1818. godine štampao je već triput najavljivani i toliko očekivani Srpski rječnik — 26.270 reči živog narodnog govora. Trud plaćen velikim teškoćama: dugovima i poniženjima. I umesto priznanja — hajka. Ozlojeđeni u stvari jezikom i pravopisom u Rječniku, protivnici Vukovi obaraju se sa gnevom na to delo i osuđuju ga tobož za "sramotne riječi". Čak i prijatelj Mušicki ga prekoreva za to u Odi srpskom leksikografu.
 
Usred te besomučne povike Vuk odlazi u Rusiju, ne bi li kao i ostale srpske izbeglice dobio neku pomoć. Posle deset meseci vratio se otud bez penzije, ali sa poznanstvima i priznanjima, koja će mu za koju godinu i penziju doneti. Vratio se sa zvanjem dopisnog člana Petrogradskog društva ljubitelja ruske književnosti, sa prijateljstvima koja je uspostavio s mnogim istaknutim ličnostima ove pravoslavne imperije. U borbi protiv onih koji su ga optuživali kao austrijskog agenta, to je bez sumnje imalo snažnog uticaja.
 
Sredinom 1820. godine Vuk odlazi u Srbiju. Želeo je da obiđe i opiše neke manastire i po metodi, koju je upoznao u Rusiji, da opismeni kneza i njegove doglavnike. Ali bez uspeha: primitivna okolina kneževa nije ga ni shvatila ni prihvatila — i Vuk se vratio u Beč.
 
Ubrzo je pripremio novo izdanje narodnih pesama. Nije, međutim, dobio odobrenje da ih štampa u Beču. Pesme, koje veličaju dela srpskih junaka, od kneza Lazara do Karađorđa, raspirile bi među Srbima mržnju protiv Turaka i želju za "naopakom nezavisnošću" — mislili su u Meternihovom Beču. Stoga je Vuk sa svežnjem rukopisa otišao u Nemačku. U Lajpcigu izdaje tri knjige narodnih pesama. Uz to pohađa časove anatomije i hirurgije, ali posle izvesnog vremena odustaje, "jer je to jedan gad i smrad" — kako javlja Kopitaru. U toku devet meseci bar tako potvrde glase, redovno je slušao predavanja na filozofskom fakultetu i uskoro svome već proslavljenom imenu dopisuje titulu doktor filozofije. Jenski univerzitet mu je 12/24. septembra 1823. godine dodelio zvanje počasnog doktora.
 
Vuk je tom prilikom upoznao i nekoliko uglednih Nemaca. Posetio je i Getea. "Vidite da nijeste vi danas prvi put u mojoj sobi" —rekao mu je slavni pesnik pokazujući na svežanj recenzija o srpskim narodnim pesmama.
 
Krajem 1828. godine, na poziv kneza Miloša, Vuk je došao u Kragujevac. Dali su mu da prevodi krivični zakonik Napoleonov. Ali pronicljiv i osetljiv, on ne može da se srodi sa sredinom oko jednog despota, sredinom udvornom i pritvornom, sirovom i surovom. Zdravih stomaka i dokoni, doglavnici kneževi podrguju se i teraju šegu sa svakim i svačim. Ni Vuka ne ostavgvaju na miru: ismejavaju ga u poznatim Amidžinim pasošima i pismima, vređaju na račun zgrčene noge i straha od promaje. Iznad svega pak bila je lična nesigurnost pod samovoljnom vladavinom osionog kneza, koji se podmuklo i prekonoć obračunavao sa protivnicima i neograničeno raspolagao imanjem, čašću i životom svojih podanika. Zbog svega toga ostavlja Vuk Srbiju i šalje 1832. godine knezu iz Zemuna svoje poznato aprilsko pismo. U njemu Vuk sa zapanjujućom pronicljivošću slika kneza Miloša kao despota i eksploatatora. Bespomoćan, jer je Vuk iza Save, knez ga preko svojih ljudi psuje i preti mu; nastoji da ga kod ruskih vlasti predstavi kao austrijskog agenta kako bi mu na taj način oduzeo rusku penziju; tuži ga petrovaradinskoj general-komandi, kako bi ga "kao demagoškog agitatora, opasnog za red i mir u Srbiji", udaljila sa granice, a najzad, krajem 1832. godine, zabranjuje Vukov pravopis u Srbiji.
 
Međutim, uskoro nastala "Miletina buna" potvrdila je oštroumno i vizionarsko Vukovo pismo. Januara 1835. godine ustali su prvi činovnici protiv kneza; i njegova žena šta više bila je u zaveri. Sasvim, dakle, kako je Vuk govorio. I kad je 23. februara dodelio 27 penzija zaslužnim ljudima, knez se i Vuka setio. Odredio je ovom "spisatelju" penziju od 150 talira na godinu, da bi mu je uskoro povisio na 200 talira...
 
Vuka prekorevaju da je prosio novac od kneza Miloša i drugih, ali on to nije činio radi sebe i svoga komfora, već radi misije koju je imao pred sobom. Izdavao je dela, a zalagao kolajne, košulje i sl. da bi sebe i porodicu prehranio. Međutim, kad mu je taj isti knez nudio "celu... prezidentsku platu i penziju", samo da sedi u Beogradu i ništa više ne piše, Vuk nije pristao. "Ja volim — pisaće on docnije jednom prijatelju — što sam napisao i naštampao samo ove dve knjige, koje mi neprijatelji moji s pomoću vas, mojih prijatelja, tamo (u Srbiji) zabranjuju, to jest Novi zavjet i Srpski rječnik, nego da imam imanje koliko vi svi sovetnici i popečitelji zajedno što imate"...
 
Priznanje mu odaju ne samo učena društva nego i naučne akademije. Bečka, Berlinska, Petrogradska akademija biraju ga za dopisnog člana. Carevi mu šalju poklone: medalje, brilijantsko prstenje, ordene. U otadžbini mlado pokoljenje sve brojnije pristaje uz Vuka. Družina srpske mladeži pozdravlja ga na Vidovdan 1850. godine. Pristalice Vukove u Društvu srpske slovesnosti prepiru se s ministrom prosvete braneći njegove ideje. Pred tom snagom donesena je 23. januara 1860. godine uredba kojom je dozvoljena upotreba Vukovog pravopisa u svim knjigama, izuzev zvaničnim, ubrajajući tu i udžbenike...
 
Pun vitalnosti, sedi Vuk se ne smiruje ni u osmoj deceniji svoga života. Često putuje između Beograda i Beča, odlazi u zavičaj i sa poverljivim nalozima kneza Mihaila ide u dva-tri maha na Cetinje, crnogorskom knjazu, s tajnom misijom usklađivanja zajedničkih oslobodilačkih napora dveju bratskih kneževina. Na takvom jednom putu do Kotora i nazebao je. Pobolevao je mesecima na nogama i radio za svojim stolom: obećao je potpunu Istoriju našega vremena za vladanja Karađorđijeva, oko "pedeset žitija različnih naših starešina...", obećao treće izdanje Srpske gramatike, počeo svoj Životopis, pripremao Život i običaje naroda srpskoga, sređivao petu knjigu narodnih pesama. Sve do onog januarskog dana, 1864. godine, kad je, po ručku, ustao iza svoga stola — malo da prilegne. Probudio se, zaželeo vode sa Lovćena, zaokružio očima put gusala iznad glave i sklopio zauvek oči.

 
Golub Dobrašinović
(Vuk Karadžić, 1977)




OGLEDALO SRPSKO
Mesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Januar 24, 2012, 05:03:57 pm »

**

D I P L O M E  i  P R I Z N A NJ A





Prva Vukova naučna diploma Petrogradskog
društva ljubitelja ruske književnost






Vukova diploma o počasnom građanstvu
grada Zagreba, 1851.






Diploma Jenskog univerziteta
o dodeljivanju doktorata Vuku
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 06, 2012, 11:48:12 pm »

**

V U K O V   K A L E N D A R


1787.
Na Mitrovdan, u selu Tršiću kraj Loznice, od oca Stevana i majke Jegde, rodio se Vuk Karadžić.

1804.
Prvi srpski ustanak.
U godinama Vukove mladosti veliki deo naše zemlje bio je pod Turcima. U leto prve godine ustanka protiv Turaka hajdučki harambaša Đorđe Ćurčija poveo je narod Vukovog rodnog kraja u borbu za slobodu. Uz Ćurčiju je bio i Vukov otac Stevan. Kasnije, Stevana je zamenio Vuk koji je postao pisar ustaničke vojske na obali reke Drine.

1807.
Rođak Jefta Savić postao je sovjetnik narodne uprave. Vuka je poveo u Beograd da mu bude pisar.

1808.
U leto, Dositej Obradović narodni prosvetitelj, osniva Veliku školu u Beogradu. Kratko vreme učenik ove škole bio, je i Vuk Karadžić.

1812.
Karađorđe šalje Vuka u Negotin da savetima pomogne hajduk-Veljku u borbi sa Turcima.

1813.
Krajem oktobra, posle propasti prvog srpskog ustanka, Vuk sa ocem Stevanom beži od turske osvete u Austriju. Pošto je zbrinuo oca u Sremskim Karlovcima, Vuk je nastavio put za Beč.

1814.
S proleća Vuk je došao u Budim da bi uz pomoć Luke Milovanova sastavio prvu gramatiku po narodnom govoru. U Budimu Vuk radi sa Savom Mrkaljem na novoj azbuci.
U leto iste godine vratio se u Beč gde je štampao svoju prvu knjigu: "Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnjarica". U štampanju prve zbirke narodnih pesama Vuku je mnogo pomogao Slovenac Jernej Kopitar.

1818.
Početkom godine Vuk se oženio u Beču Anom Kraus. Vuk i Ana su proživeli pola veka zajedno. Oktobra iz štampe izlazi Vukov "Srpski rječnik". U njemu je bilo 27.000 reči koje je Vuk, kako kaže, iz Srbije u Beč u glavi doneo.

1819.
Oktobra Vuk je izabran za člana Društva ljubitelja ruske književnosti. To je bilo prvo priznanje Vuku iz sveta.

1820.
Jula odlazi u Srbiju da bi sakupljao narodne umotvorine. Bez uspeha je pokušao da opismeni kneza Miloša i njegove vojvode.

1822.
Maja je otputovao sa porodicom u rumunski Banat gde je zapisivao rumunske narodne pesme.

1823.
U septembru univerzitet nemačkog grada Jena dodeljuje Vuku zvanje počasnog doktora nauka.

1825.
Vuk objavljuje "Žitije hajduk-Veljka Petrovića" jedno od najlepših dela njegova spisateljstva.

1826.
Juna ruski car dodeljuje Vuku sto dukata na godinu za doprinos slovenskoj književnosti.

1828.
Upoznao je nemačkog istoričara Leopolda Rankea sa kojim je napisao knjigu "Srpska revolucija". Ovim delom učena Evropa je upoznala Srbiju i njenu borbu za oslobođenje od Turskog ropstva.

1830.
Boraveći toga leta u Studenici Vuk je zapisivao albanske narodne pesme.

1834.
Sredinom juna Vuk putuje u Peštu da bi naručio slova za štampariju u Cetinju. Mesec dana kasnije, stigao je na Cetinje.

1836.
Februara dovršeno je na Cetinju štampanje knjige "Srpske narodne poslovice" koju je Vuk posvetio crnogorskom vladaru Petru Petroviću Njegošu.

1837.
Početkom maja u Rusiji je, kao đak rudarske vojne škole umro Vukov sin Sava. Savina smrt je pogoršala ionako slabo Vukovo zdravlje.
Decembra u Nemačkoj je štampana Vukova knjiga - "Montenegro und Montenegriner" - "Crna Gora i Crnogorci."

1838.
Tokom leta Vuk putuje po Hrvatskoj i, Dalmaciji sakuplja narodne umotvorine i opisuje običaje iz tih krajeva naše zemlje.

1843.
U jesen Branko Radičević dolazi na studije u Beč i postaje jedan od najvećih Vukovih saboraca za pravopis i uvođenje narodnog jezika u našu književnost.

1845.
Upoznao se sa Đurom Daničićem, svojim budućim učenikom i nezamenljivim pomoćnikom u mnogim poslovima na unapređenju pismenosti.

1847.
Jula iz štampe izlazi Vukov prevod "Novog zavjeta".

Ove godine pojavile su se još tri značajne knjige na narodnom jeziku: "Rat za srpski jezik i pravopis" Đure Daničića, "Pesme" Branka Radičevića, "Gorski vijenac" Petra Petrovića Njegoša.

1848.
Krajem januara Vuk je izabran za člana Carske akademije nauka u Beču.

1849.
Vuk je postao član Afričkog instituta u Parizu koji se bori za ukidanje ropstva.

1850.
Marta je u Beču potpisan Književni dogovor o jedinstvenom književnom jeziku Srba i Hrvata.
Krajem aprila Vuk je izabran za člana Akademije nauka u Berlinu.
U junu austrijski car odlikuje Vuka Viteškim krstom Franje Josifa.
Početkom oktobra Društvo za povjesnicu i starine jugoslovenske u Zagrebu, izabralo je Vuka za počasnog člana.

1851.
Vuk je dobio od austrijskog cara zlatnu medalju za nauku.

1852.
Pruski car je odlikovao Vuka Ordenom "Crvenog orla".

1860.
Izašla je iz štampe Vukova knjiga "Prijateljstvujušči Sovjet Serbskij" za vreme Karađorđijeva, ili otimanje ondašnjih velikaša oko vlasti.

1861.
Vuka je odlikovao crnogorski knjaz Nikola "Danilovim ordenom za nezavisnost Crne Gore."

1863.
Vuk je putovao na Cetinje da bi preneo poruku kneza Mihajla, poziv na zajedničku borbu Srba i Crnogoraca protiv Turaka.
Na ovom putu je Vuk ozebao i od tada je poboljevao do smrti.

1864.
Po starom kalendaru 26. januara, oko 4 po podne, Vuk je umro u Beču, u 77 godini života.



Priredio: Jovan Aleksić
Iz Vukove čitanke


Vuk Stefanović Karadžić — život i delo
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: