Iz Vukove čitanke — za zabavu i pouku
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Vuk Stefanović Karadžić — život i delo « Iz Vukove čitanke — za zabavu i pouku
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Iz Vukove čitanke — za zabavu i pouku  (Pročitano 14717 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 10, 2012, 02:04:49 am »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


IZ VUKOVE ČITANKE

KOLEVKA KARADŽIĆA

Postojbina Karadžića je Crna Gora. U vreme kada počinje ova priča o Vuku, veliki deo naše zemlje bio je pod turskim carstvom.

Ne bojeći se nikoga do Boga turski car je govorio:

"Doke je meni đece janjičara —
ne bojim se sedam kralja vojske,
sedam kralja od sedam zemalja!..."

Jurišajući na sve četiri strane sveta u želji da pokore svet, turski janjičari, askeri, baše i subaše, paše i veziri, jurišali su i na crnogorska brda. Dokle su oni dopirali, više nije nicala trava. Iza njih su ostajala zgarišta spaljenih sela, glad i jauk.

Crna Gora svijetla obraza, vekovima se tukla sa velikom turskom silom, boreći se za krst časni i slobodu zlatnu.

Narod veli: "Bog silu ne voli, sila boga ne moli!"

Kada nije mogao da izađe na kraj sa turskom silom, narod se selio. Sklanjao je glavu kuda je ko znao i kako je ko umeo.

Bežeći od turske krivde i krive sablje, Karadžići su se jednog proleća iselili iz siromašne Crne Gore u sirotinjsku Hercegovinu. Tu se bratstvo Karadžića razgranalo i postalo čuveno po junaštvu i guslarima.

MLATIŠUMINA BUNA

U ovom našem kraju sveta, pored Turskog carstva postojala je još jedna velika država — Austrija. Kao dva jarca na brvnu, turski i austrijski car su se s vremena na vreme nadbijali — Ko će koga da nadvlada.

Čim su se malo odmorili od prošlog, Austrijanci i Turci bi započinjali novi rat. Za nevolju, uvek su ratovali preko naših leđa. Naši ljudi su prelazili na austrijsku stranu nadajući se slobodi.

Tako je bilo i te godine kada je austijski oficir Mlatišuma digao naš narod na ustanak. Srbi su prišli Austrijancima nadajući se da će uz pomoć Švaba doći do slobode. I ovoga puta su se prevarili! Austrija se pomirila sa Turskom. Pobunjeni Srbi su ostali na milost i nemilost osvetoljubivom turskom caru Veličanstvenom.

O tim pogubnim vremenima kaluđer Josif iz manastira Tronoše, koji se nalazi u Vukovom rodnom kraju, ostavio je ovakav zapis:

"U malo vremena, trikrat jesu Nemci srpski narod izdavali i Turcima pod sablju predavali".

Sklanjajući glavu od turske osvete posle Mlatišumine bune, Vukov deda Joksim, sa još 40 porodica zauvek se iz Hercegovine iselio u Srbiju.

Iz tog vremena ostala je narodna uzrečica: "Hercegovina svet naseli, ali sebe ne raseli!"

SEOBA KARADŽIĆA

Vuk kaže: "Ja samo toliko znam, da se moj djed Joksim, sin Tome Karadžića —... iz sela Petnice (u Hercegovini) iselio u Srbiju i namjestio se u Jadru, u selu Tršiću, đe sam se i ja rodio."

Kada su pristigli u Jadar, Karadžići su zatekli malo starosedelaca. Pred njihov dolazak u tom kraju je harala kuga. Ovu opaku bolest narod je zvao crna žena, ili čuma.

Iz jednog starog zapisa se saznaje da kuga nije ostavljala žive da pokopaju mrtve:

"... kuga moraše po svetu, ni osta dete, ni žena, ni čoek, sve pomori. Bežaše u planinu čeljad. Dođe kuga u planinu, te pomori, nema ko kopat."

Vuk je o tome ostavio opis kuge. Evo kako je narod verovao da ona izgleda:

"Kuge imaju preko mora svoju zemlju (đe samo one žive), pa ih Bog pošlje amo (kad ljudi zlo rade i mnogo greše) i kaže im koliko će ljudi pomoriti. Ali i nji mnogo propadne od pasa; kažu da se vrlo boje od zlijeh pasa. Mnogi kažu da su je viđali đe ide zavešana bijelom maramom. Kad kuga mori ... niti se smije uveče ostaviti neoprane sudove, jer ona hoće noću u kiću da gleda jesu li sudovi lijepo oprani, pa ako ne budu, a ona sve kašike i čanke izgrebe i otruje."

RODNI TRŠIĆ

Tršić je selo u zapadnoj Srbiji. Kada su se Karadžići naselili u Tršiću, podigli su kraj rečice Žeravije kuću-brvnaru. Jedva se videla u gustoj šumi, kao da se skrila od zlonamernika i neželjenih gostiju.

U to vreme svaki je čovek bio i seljak, i zanatlija. Svako je sebi pravio kuću i što mu je u kući trebalo. Ljudi su radili u polju, a žene, pored domaćičkih poslova, šile su i prele, od vune i kože domaćih životinja pravile odela.

Škola nije bilo. Ljudi su jedni od drugih učili... Ispomagali su se i udruživali. Koliko je ko znao i umeo toliko je i imao.

U vreme Vukova rođenja teško se živelo i rano umiralo. Nije badava seljak nazivan — težakom.

Živeći u neznanju narod se od nepoznatih sila i bolesti branio bajalicama i vradžbinama, lekovitim travama i rečima. Svako selo je imalo svoga vrača-pogađača. Narod je verovao u svašta jer nije znao ništa. Cela Vukova domovina bila je — Tamni Vilajet. ...

TAMNI VILAJET

Vukov rodni kraj kao i veliki deo naše zemlje bio je u to vreme podeljen od silnog turskog carstva. Kada se Vuk rodio, Turci su vladali već 300 godina.

Sulejman-beg Alajbegović je od naroda uzimao desetak i glavnicu, harače poreze ... — namet na vilajet! O tom robovanju begu Vuk kaže: "Tršićani, gde sam se ja rodio, davali su mu na poresku glavu po pet oka graha, po jednu oku vina i na kuću po junjtu masla. Osim toga, beglučili su mu ljeti u polju."

Turci-gulikože, otimali su od sirotinje raje. Uvek-daj, nikad-dosta!

"Na sirotu ženu udovicu,
koja ništa na svijetu nema,
do preslice i tuđe kudelje,
na nju udri po deset dukata!"

Koliko su dahije i kabadahije velikog turskog carstva kinjile narod Vuk je opisao u običaju koji se zvao — ž v a k a l i c a.

"Pripovijeda se da su nekaki Turci, pošto ih ljudi počaste, iskali još da im plate žvakalicu, to jest što su se trudili i žvakali."

Narodu je najteže padao namet koji zvao danak u krvi. Svake sedme godine Turci su zalazili u sela i oduzimali dečake. Odvodili su ih u Tursku i obučavali da budu janjičari, najbolji carevi vojnici. Mnogi od njih su postajali (veziri) turskog cara. Jedan od najslavnijih u istoriji Turskog carstva bio je dečak odveden iz Bosne — Mehmed-paša Sokolović. U znak sećanja na svoj rodni kraj on je podigao, u celom svetu čuvenu, ćupriju na Drini koja je danas u Višegradu omiljeno stecište mladih, koja i danas premošćuje Drinu i zadivljuje lepotom i postojanošću.

Kad govorimo o robovanju pod Turcima, setimo se i ove narodne uzrečice: "SVE SE MOŽE PODNETI, OSIM SRAMOTE!"

Raji je teško padao namet — svadbarina. Noć pred udaju, devojka je morala da ide Turčinu na konak da je obesčasti.

U pesmi "Kraljević Marko ukida svadbarinu" Kosovka devojka mu se ovako žali:

"Evo meni tužan redak dođe,
da doveče idem Arapinu.
Da mu noćas, jadna, budem ljuba.
Pa ja mislim i razmišljam misli:
mili Bože, što ću i kako ću?
Il' ću jadna u vodu skočiti,
Ili ću se mlada obesiti:
Volim, brate, izgubiti glavu,
neg' ljubiti svoj zemlji dušmana."

BOLJE GROB NEGO ROB

Jedna pesma kaže: "Rob robuje, tugu ne kazuje!" Da pogledamo šta Vuk kaže o robu, roblju i robovanju.

"Turci su do sad, kad su s kime ratovali, vodili u ropstvo djecu i ženu đe su god koje mogli uhvatiti, a i ljude koje nijesu sjekli. Najviše ih je prodavano i preprodavano. Zato je svagda uz vojsku išlo ljudi, ne samo iz Carigrada, nego i ispreko mora (iz Azije i Afrike) koji su roblje kupovali i u svoje zemlje vodili."

Turski velikaši, koji su vladali u našim krajevima, katkad su čitava sela prodavali u roblje. Jedno takvo roblje otkupio je knez Ivo od Semberije.

Kulin-kapetan, koji je gospodario bosanskim Podrinjem, hteo je da odvede u Tursku i tamo proda kao roblje celo selo Dobrić.

"Tad je Ivan sastavio blago
nosi blago Kulin kapetanu.
Kad je Kulin opazio blago,
to Kulinu vrlo milo bilo,
pa Ivanu knezi govorio:
— Vala, tebi, Ivo oborkneže,
takvog kneza do Stanbola nema!"

Sećajući se kneza Ive od Semberije, Vuk je zapisao:

"Ja sam ga očima mojim vidjeo 1802. godine, kad je dolazio u Jadar Ali-begu Vidajiću. On je iznajpre postao svima poznat u Jadru i Mačvi, i u cijelom ljudstvu slave i česti vrijedan, 1806. godine kad je to dobrićko roblje otku pio."

"Kad roblje svom dvoru dovede,
ispred dvora posadio roblje.
Tri tovara ljeba izlomio,
i sve jeste roblju razgodio."

To je braćo, mala zadužbina, otkupiti roblje od Turaka!

Pesmu "Knez Ivo Knežević" spevao je slepi guslar Filip Fišnjić."

Ovo je deo Vukovog rukopisa te pesme, koju je zapisao od Filipa u sremskom manastiru Šišatovac, 1815. godine.

NARODNI OSVETNICI

"Vino piju Novak i Radivoj
a kod Bosne, kod vode studene,
kod nekoga kneza Bogosava.
A kad su se vina ponapili,
knez Bogosav stade besjediti:
— Pobratime, Starina Novače,
kaži pravo, tako bio zdravo,
sa šta, brate, ode u hajduke?
Kakva tebe oćera nevolja
vrat lomiti, po gori hoditi,
po hajduci, po lošu zanatu,
a pod starost, kad ti vreme nije?"

Za svu narodnu muku, Turcima su se svetili hajduci i uskoci, mnogi znani i neznani narodni osvetnici. Oni su narodnim neprijateljima govorili:

"A kadar sam stići i uteći
i na strašnom mjestu postojati.
Ne bojim se nikoga do Boga!"

Kod hajduka je važilo — OKO ZA OKO, ZUB ZA ZUB! Oni su Turcima davali na znanje da sirotinja raja globe više davati ne može, ni trpeti turskoga zuluma.

O hajducima, junacima svoga detinjstva, Vuk kaže:

"Hajduci se svi drže za velike junake. Zato u hajduke slabo smije otići onaj koji se use ne može pouzdati. Kad koga uhvate i povedu da nabiju na kolac, ponajviše pjeva iz glasa, pokazujući da ne mari za život."

Jedan hajduk o svom životu ovako veli:

"Vala sam se dobrijeh konja najahao, oružja se krasnog nanosio, turskijeh se glava nasjekao, ničega više željan nisam."

Kuća Karadžića je bila jatačka i hajdučka. Vukov otac Stevan je preko zime skrivao hajduke, hranio ih i čuvao. Bio je prijatelj najčuvenijeg hajduka toga kraja, Đorđa Ćurčije. Vuk (Đorđa) harambašu ovako opisuje:

"Nad ovim je svijem hajducima oko Cera bio glavni upravitelj Đorđe Ćurčija, koji se rodio u Srijemu, u selu Bosutu, no u djetinjstvu prešao u Srbiju i iznajpre bio u Krušnju majstor (ćurčija), a potom hajduk, na svemu onome kraju najslavniji harambaša svoga vremena."

VUK BORAC

Evo nas na početku XIX veka. U Vukovom rodnom kraju, guslari su pevali:

"Ja dva vrana‚ dva pobogu brata‚
jeste l' skoro od Cera Planine?
Jeste l' vid'li Ćurč'ju harambašu,
koji čuva straže od Turaka,
s njegovije trista i tri druga,
da ne bude roblja od Pocerja?"

Među ta trista i tri druga bio je i mladi Vuk Karadžić sa svojim ocem Stevanom. Tukli su se baš kako pesma kaže:

"Četvorica na stotinu Turak',
osmrica na dvesta dvesta Turaka!"

Vukov zavičaj se pretvorio u krvavo zgarište. Dimovi zapaljenih kuća pritisli su desnu obalu Drine. Izgorela je i kuća Karadžića. O tim godinama, o toj borbi za slobodu, u kojoj je i sam učestvovao od prvog dana, Vuk kaže:

"Ja sam na početku bune na dahije i svoju kuću raskućio za svagda. Za deset godina Karađorđeva vladanja, izgorelo mi je deset kuća. Otac ih je u jesen pravio, a Turci u proleće palili."

...još na početku bune poginuo (je) Vukov mlađi brat Mihajlo. Bio je golobradi dečak kada je nestao ko zna u kojoj bici prvog srpskog ustanka.

BUNA

Vuk je od narodnog pevača zapisao kako je počela velika narodna buna.

"Grom udari na Svetoga Savu,
usred zime, kad mu vreme nije!"

Taj grom, koji je četvrte zime prošlog veka odjeknuo Evropom, bio je ustanak malog naroda o kome svet do tada ništa nije znao.

"Usta raja, ko iz zemlje trava!
Skoči raja sa četiri kraja...
Koja globa davati ne može,
ni trpeti turskoga zuluma..."

Za vođu ustanka izabran je Đorđe Petrović, rodom iz nepokorne Šumadije. Hajdučke naravi, mrka pogleda bio je strah i za Turke, i za Srbe kukavice. Turci su ga zvali Kara-Đorđe. To na turskom znači Crni Đorđe.

Karađorđe je tursku carevinu u crno zavio. Od bitke do bitke, od pobede do pobede ustaničke vojske, počelo je da se ostvaruje predskazanje:

"Drumovi će poželet' Turaka,
al' Turaka nigde biti neće!"

Kada je narodni junak Vasa Čarapić hrabro poginuo, a njegovi vojnici oborili turski barjak na Kalemegdanskoj tvrđavi, Beograd je bio slobodan.

Austrija se radovala a Evropa pitala:

"Srbi? Ko su Srbi? ..."

BOJ NA MIŠARU

Najveća bitka i najveća pobeda prvog srpskog ustanka odigrala se u Vukovom zavičaju, na polju Mišaru.

Bosanskim agama i begovima, haznadarima i barjaktarima, stigao je ljutit ferman od cara iz Stanbola.

Car je tražio da Srbiju zemlju umire, da od nje pokupe harače, da bude kao što je bilo!

Na levoj obali Drine počela se sakupljati dotad neviđena vojska, koju je predvodio po zlu čuveni Kulin-kapetan. Pesma kaže da je on bio: "Glava na sto hiljad' vojske." Krenuo je na Karađorđa da turskom carstvu vrati Beograd ... Da svetu pokaže kakva je sila njegov sultan. I kako će svako uludo izgubiti glavu ko neće da bude pokoran.

Ovaj strašan boj opisao je slepi guslar Filip Višnjić. Vuk je pesmu zapisao i tako je spasao od zaborava. U pesmi je opevano junaštvo ustanika, smrt Ku-linkapetana i propast turske vojske. Na kraju opevanja ove pobede slepi pesmar poručuje turskom caru:

"Hrani sina pak šalji na vojsku,
Srbija se umiri' ne može!"

MUDRAC I JUNAK

Unarodu se kaže: "Posle boja, junak mudracu konja vodi!"

Karađorđe je poslušao savet svog ministra prosvete Dositeja Obradovića koji je govorio da su zemlji posle boja potrebniji mudraci nego junaci. Mudri ljudi će umeti da sačuvaju ono što su junaci sabljom stekli.

Jedan od najpismenijih i najmudrijih ustanika bio je Vuk Karadžić. Zato ga je Karađorđe poslao na istočnu granicu, da bude "gospodar Vuko" i svojim savetima pomaže čuvenom junaku Hajduk Veljku.

Hajduk Veljko je bio najmiliji Vukov ratni drug. "Žitije hajduk Veljka Petrovića", spada među najlepša Vukova književna dela. U njemu je Vuk zapisao:

"Kad Turci te jeseni dođu na Moravu, Veljko im je sa svojim bećarima izokola činio veliku štetu, uznemiravao ih i plašio."
Vuk ovako opisuje Veljkovu smrt: "Jedno jutro, prvih dana mjeseca avgusta, iziđe Veljko u jedan mali šanac, a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari isprijeka krozasrede i tako da prekine i raznese, da ništa više nije mogao reći, do 'Drž'...

Po srcu i po telesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se može slobodno reći i u cijeloj Evropi svoga svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića, on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, Bog zna da li bi se i oni mogli sa njim porediti."

Veljko je Srbima obećao, a Turcima se zarekao: "Glavu dajem, Krajinu ne dajem!" Ujesen 1813. godine, Veljko je izgubio i glavu, i Krajinu.

"Veljko jaše kroz Orašje ...
Sedlo li je? Srebro li je?
Uzda li je? Zvezda li je?
Veljko li je? Sunce li je?"

OSVETA

Turska sila je savladala srpsku vojsku u drugom ustanku. Narod je stavljen pod sablju, na muke, na živu vatru ... Opisjući te strašne dane Vuk je zapisao:

"Jednoga su čoveka iz Grbica (u kragujevačkoj nahiji) vezali živa oko raž-nja, pa ga onako pekli prema vatri."

Ko god je mogao potražio je spas na drugoj strani Save i Dunava, u Austriji. Očevidac je pričao kako je otac udario nožem po prstima svoju kćer, koja se iz vode uhvatila za ivicu čamca, plašeći se da ne prevrne čamac i utopi ostalo šestoro dece.

Vuk je prešao Dunav. Sa njim je bio otac Stevan. Oca je zbrinuo kod prijatelja u jednom sremskom selu, a on se uputio u Beč ne bi li od sve muke "makar nemecki naučio."

...Vuk je od detinjstva bio bolešljiv. Za ustaničkih godina sustigla ga je kostobolja. Leva noga mu se u kolenu zgrčila. Mogao je da ide samo pomoću drvene štule. O toj nesreći Vuk kaže:

"Ja sa svojom štulom nisam mogao misliti na konja, ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati koliko sam mogao, na sedenje kod kuće.

Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci. A moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom."

ISTINOLJUBAC

Pored toga što je sakupljao naše narodne umotvorine, reči i prepravljao našu pismenost, Vuk je bio verodostojan zapisivač mnogih događaja svog vremena.

"Vidimo da je sva naša stara istorija tamom pokrivena, i svi krivimo stare naše što nijesu ništa pisali i nama ostavili; a vidimo i to da će potomstvo naše tako isto nas kriviti ako mu sad što ne napišemo i ne ostavimo."

Zapisujući važne istorijske događaje svog vremena, Vuk se držao istine.:

"Ja sam se trudio da opišem sve onako prosto, bez ikakve majstorije i filozofije. A zakon sam sebi postavio: da niti koga hvalim ni kudim, niti da se čemu podsmijevam ni čudim, nego samo da kažem kako je bilo, pa čitatelji sami neka sude šta je za hvalu, što li za kuđenje, što li za čudo, što li za podsmijeh."

Nije Vuku bilo lako da piše istoriju jer su svi ljudi koje je opisivao bili živi. Želeli su da ih Vuk naslika što lepšim bojama. Međutim, Vuk se držao svoga:

"Trudio sam se koliko je više bilo moguće da istinu iznađem i protiv nje ništa ne kažem. Ja sam rad da ono što kažem, ostane istina za svagda."

Narod je oduvek govorio: "Pokornu glavu sablja ne seče". Pišući istoriju Vuk nije želeo da pogne glavu i piše neistinu. Zato je i rekao: "Ja sam pravi mučenik!"

Stavljajući glavu u torbu Vuk se usudio da istinito opiše čak i obesnog kneza Miloša, gospodara Srbije.

"On obično narod zove stokom bez repa, koja ne zna šta govori, nego samo onako pušta glas u vetar, i neblagodarnom kučkom kojoj nije vredno ništa (dobro) činiti.

Zaista je smešna i čudna stvar: čovek koji se rodio u najvećem siromaštvu, odrastao čuvajući tuđe koze i ovce, svinje, i goveda ... pogradio je dvore po celoj Srbiji, i živi kao kakav pravi zemaljski Bog, i opet narod zove neblagodarnim i sebe od naroda nenagrađenim."

Ljut na Vuka, knez Miloš mu je zabranio da dolazi u Srbiju. Nisu se smele čitati ni Vukove knjige. Nepismeni knez Srbije proglasio je za najvećeg neprijatelja Srbije najpismenijeg Srbina Vuka. Tužan što ga je zadesila takva sudbina Vuk piše prijateljima:

"Ja sam do sada nekoliko puta u Srbiju dolazio s punom glavom i torbom rodoljubivih planova samo zato da bi narodu što na polzu služiti mogao, pa kad sam video da se ne može, onda sam se žalostan vraćao opet amo (u Beč), da mu odovud služim s čim se i koliko se može."
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: