Jovan Subotić (1817—1886) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Subotić (1817—1886) **  (Pročitano 9856 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 26, 2012, 01:19:19 am »

**

JOVAN SUBOTIĆ




Slika prikazuje Subotića kao člana septemvirata (vrhovnog sudsta) u Zagrebu.


Čovek svestranog talenta, jakog obrazovanja, velike preduzimljivosti i pohvalne energije — Jovan Subotić je za više od pola veka neumorno stajao na pozornici javnoga rada, uzimljući naizmence učešće u jednoj ili drugoj grani književnoga, opšte kulturnoga ili političkoga kretanja društva, sredine u kojoj se nalazio i naroda kome je služio. Subotić nije zatajno ni jedan talenat: što mu je, i koliko mu je, nebo dalo sve je na zemlji ostavio — ovaploćeno ako ne kako je hteo a ono kako je mogao. Takvi su ljudi srećni jer su izneli sve što imaju, dali bez obećanja, učinili bez dugog očekivanja. —

Jovan Subotić rođen je u Dobrincima u Sremu, gde mu je otac bio sveštenik, 30. januara 1817. godine. Tu je izučio osnovnu školu, posle koje je otišao u Karlovce radi učenja gimnazije; filosofiju js slušao u Segedinu a pravne nauke u Pešti, gde je 1836. postao doktor filosofije a posle četiri godine i doktor prava. Još godinu dana docnije dobio je advokatsku diplomu i otpočeo je tu, u Pešti, advokatski rad. Tu js ostao sve do 1848. godine, i osem advokatskoga posla bavio ss još i o svojim književnim radovima a uređivao je i Letopis Matice Srpske. Poslednje školske — 1847. — godine zastupao je u pravnom fakultetu, kao priznat znalac pravnih nauka, profesora rimskoga prava, kome je, po ozdravljenju njegovu, predao natrag katedru pred sam početak bune 1848.

Već u martu ove godine Subotića zahvatiše prvi talasi narodnoga pokreta: bio je predsednik mitinga na kome su predstavnici opštine utvrdili za ugarski sabor peticiju kao zahteve srpskoga naroda u Ugarskoj. Maja meseca postao je član glavnoga odbora narodnog u Karlovcima, a kao takav je išao u Prag na Slovenski Kongres, kome je bio tajnik za srpsko odeljenje. Sudbina je Kongresa poznata, i Subotić je u Karlovce mogao stići samo tako što je iz Beča udario na Zagreb. U privremenoj vladi pod upravom patrijarhovom bio je član za prosvetne poslove, a po tom je tu vladu zastupao u Zagrebu kod banske uprave, i za tim, kod bana Jelačića.

Po svršetku burnih dana Subotić se bavio neko vreme u Pešti i Beču a s jeseni 1853. nastani se kao advokat u Novom Sadu. Godine 1861. izabran je bio za sremskoga podžupana, jer se prilike bejahu u monarhiji okrenule na bolje. Već iduće godine postao je član septemvirata u Zagrebu, u kom je zvanju ostao do 1. septembra 1867. Kao član hrvatskoga sabora razvio je bio najveću aktivnost i založio se bio do kraja za razumnu slogu Srba i Hrvata.

1867. išao je na čuvenu etnografsku izložbu moskovsku. To ga je stalo činovničkoga položaja. Po povratku u Zagreb bude od te dužnosti razrešen, i ako je imao odobrenje za takvo putovanje na kome nije zaboravljao ni trenutka svoga činovničkog položaja.

Ne dobivši odobrenje da može otvoriti advokatsku kancelariju, Subotić se preseli u Novi Sad, gde razvi novinarsku i političku radnju. Kao član narodno-crkvenih sabora i saborskog odbora Subotić je bio neumoran i upravo duša svakog važnijeg rada.

Tek 1884. dopusti mu se da može u Oseku otvoriti advokatsku kancelariju. On to i učini, pa je, u tom položaju, bio biran za poslanika zemaljskog sabora u Zagrebu i delegata saborskog u Pešti.

Posle deset godina preselio se u Zemun, gde je 16. januara 1886. godine preminuo. —

U književnosti se Subotić javio još u sedamnaestoj svojoj godini i to pesmom — u Letopisu 1834. Posle toga je došao niz različitih izdanja mahom poetskih radova. Tako — 1837. izdala je Matica Srpska zbirku njegove lirike pod imenom "Lira". Druga je zbirka izišla, pod imenom "Bosilje", 1843. Sve te i mnoge druge takve pesme svoje izdao je 1857. godine u zasebnom zborniku, koji kao "Lirske Pesme" čini prvu knjigu u nizu skupljenih spisa njegovih.

Obilato je i njegovo epsko pevanje. Već godine 1838. izmšla je "Potopljena Pešta", spev u kome ss priča o potopu peštanskom te godine. Za tim su došle epske pesme: "Dabrac", "Vrdnička Kula, "Akmečetska Zvezda" i druge; među epskim radovima najčuveniji mu je spev "Kralj Dečanski", koji je dobio nagradu od Matice Srpske. Kraće epske pesme dale su u zborniku skupljenih spisa drugu a "Kralj Dečanski" treću knjigu.

U knj. IV.—VII. naštampao je drame i dramske pesme; među njima su: "Herceg Vladislav", "Nemanja", "Zvonimir", "Prehvala", "Miloš Obilić" i druge.

Od pripovedaka je izdao jednu — devetu — knjigu; za života je štampao roman "Kaluđer", a ostala je građa još za jednu zbirku.

Osem svega Subotić je držao mnogo značajnih govora književne i političke sadržine; štampao je istoriske, jezičke, književne i druge različite rasprave, kritike i polemike.

Za razvitak pozorišta i dramske umetnosti u Zagrebu i, po tom, u Novom Sadu Subotić je stekao najvećih zasluga. Kad se naštampa sva autobiografija njegova onda će se najpotpunije videti u kakvim je ličnim prilikama Subotić uvek bio gotov ipak odazvati se svakoj ukazanoj potrebi na polju kulturnoga napretka srpskog naroda i njegove istinske sloge sa Hrvatima.

Subotić je — imajući na umu ukupan književni rad njegov — pripadao onoj sredini koja je mogla uvek uticati na svoj narod.

Njegove su drame bile dostojno produženje dramatskoga rada J. St. Popovića. One ispunjuju znatnu prazninu u razvitku srpske drame, a prikazivane u različito doba i u raznim srpskim krajevima imale su neobičnog uticaja na gledaoce koje su istoriskim scenama elektrisale.

Epske su mu pesme najbolje u srpskoj umetničkoj epici. Nijedan pesnik srpski nije ostajao duže pri toj vrsti pevanja, gde je svu slavu odneo sam narod svojim pevanjem. Ali stoji fakat da ni jedan od njih nije znao pogoditi tonove spskoga pevanja tako jasno i opet tako blizu tonova narodne epske pesme kao što je to slučaj sa Subotićevim. U njegovim pesmama događaj po nekad prilično odstupa od motiva koje peva narodna pesma, ali je i oblikom i pesničkim jezikom, ukrasima i obrtima reči i rečenica pesma primaknuta narodnoj epskoj pesmi koliko je bilo potrebno da se postigne željeni uspeh. Subotić je dobro znao da srpski pesnik-umetnik ne sme na polju epike stvarati sa svim novu vrstu pesama, jer ta nova vrsta ima da izdrži nejednaku borbu sa carstvom narodne epike. A takva bi borba bila na štetu umetničkoga pevanja epskog.

Lirika je njegova najpopularnija onda kad je tumač misli, želja i pogleda pojedinih generacija ili je odjek struja koje su u danom trenutku zavladale javnim mnjenjem. —

Meseca juna 1884. Subotić je doživeo radosne trenutke, videći o proslavi pedesetogodišnjice svoga književnoga rada da je njegovo delanje našlo u narodu istinskog, trajnog i neprolaznog odziva. Ni jednom rečju nije Subotić tražio nedostižne ideale — svakom je rečju upućivao na postignuće prave potrebe. Stoga je malo javnih radnika srpskih, čija je radnja bila toliko korisna kao Subotićeva. Ova je, pak, osobina njeno najlepše obeležje. —


Andra Gavrilović
Znameniti Srbi XIX veka, 1901.

[postavljeno 04.07.2008]

« POEZIJA « Srpski pesnici XIX veka — Jovan Subotić (1817—1886)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 26, 2012, 01:20:53 am »

*

JOVAN SUBOTIĆ
(Dubanovac, 11. februar 1817 — Zemun, 28. januar 1886)

Jovan Subotić završio je prava u Pešti. Doktorat iz filozofije dobio je 1836. godine, a 1840. godine pravnih nauka. U Pešti je radio kao advokat 1841. godine a od 1842. godine uređivao je Letopis Matice srpske i bio je cenzor srpskih i rumunskih knjiga. Od 1848. do 1849. godine je aktivno učestvovao u srpskom pokretu.

Smatra se najvećim poligrafom među piscima svog doba. Pisao je lirske pesme, klasicističke ode i elegije, herojske pesme, romantične epove, sentimentalne pripovetke, kritike, radove iz teorije i istorije književnosti, članke razne sadržine, ogledao se u romanu, napisao opsežnu autobiografiju, sastavljao, uz to, članke antologije, školske udžbenike, dva puta bio urednik Srpskog letopisa. Od 1861. godine do kraja života učestvuje u političkom životu Ugarske, naročito Hrvatske i Vojvodine. Šezdesetih godina, u doba cvetanja romantične drame, on je jedan od njenih najplodnijih predstavnika. Pesme su mu pod jakim uticajem narodne poezije. Godine 1838. štampao je spev "Potopljena Pešta". Pesnička slava mu je opala odmah posle pojave Branka Radičevića. Kao dramski pisac uzimao je predmete iz novije srpske i hrvatske istorije, ali ni drame mu se nisu mogle održati pored dela Jovana Sterije Popovića i Laze Kostića. U svoje vreme slavljen je njegov romantični ep "Kralj Dečanski" (1846). Pred kraj života, u doba dominacije proze, napisao je roman "Kaluđer" (1881).



DELA

1837. "Lira" (pesme)
1838. "Potopljena Pešta"
1838. "Uvjenčana Nadežda" (dramatizovana alegorija)
1843. "Bosilje" (lirske pesme i balade)
1846. "Kralj Dečanski" (ep)
1862. "Herceg Vladislav"  
1863. "Nemanja" (drama)
1868. "Zvonimir" (drama)
1869. "Miloš Obilić" (tragedija)
1869. "Bodin"  
1864. "Epilog"  
1866. "Apoteoza Jelačića Bana"
1881. "Kaluđer" (roman).


http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 26, 2012, 01:22:01 am »

**

JOVAN SUBOTIĆ


Dr Jovan Subotić rođen 30. januara 1817. bio je jedan od značajnijih srpskih političara u Hrvatskoj. Sem bavljenja politikom bio je i priznati književnik. Posebnu popularnost postigle su njegove pozorišne drame, prihvaćene ne samo od srpskih, već i od hrvatskih pozorišnih trupa. Posle završene gimnazije u Sremskim Karlovcima i Segedinu, studije je nastavio u Pešti, gde je doktorirao filozofiju 1836, a 1840. prava. Baveći se advokaturom, od 1842. do 1847. je uređivao "Letopis Matice Srpske", koji je tada još izlazio u Pešti. Revolucionarne 1848. godine bio je inicijator i sazivač skupštine Srba u Pešti koja je imala zadatak da s obzirom na opšte političke prilike u Austriji, formuliše srpske zahteve. Iste godine učestvovao je i na majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima, na kojoj je ustanovljena Karlovačka patrijaršija i mitropolit Josif Rajačić izabran za prvog patrijarha. Kao čovek od patrijarhovog poverenja prešao je u Zagreb, gde je pri Banskoj vladi zastupao Srpsku narodnu vladu, a ubrzo zatim je i Vladi u Beču predao "memoar o srpskim zahtevima". Godine 1861. bio je imenovan za podžupana Sremske županije, a 1862. bio je postavljen za većnika Stola sedmorice, najvišeg suda u Hrvatskoj. U Hrvatski sabor je izabran 1865. kao predsednik Narodne samostalne stranke, a postao je i potpredsednik Hrvatskog sabora. Iz tog perioda poznata je njegova borba za priznanje ravnopravnosti ćirilice i latinice, i posebno srpskog i hrvatskog imena. Kao političar umereno liberalnih shvatanja istakao se istupanjima u zajedničkom Ugarskom saboru, gde je bio blizak idejama Svetozara Miletića. Za vreme boravka u Zagrebu, kao dramski pisac bio je postavljen za upravitelja Zemaljskog kazališta, gde je uspešno sarađivao sa pozorišnim reformatorom, piscem i glumcem Josipom Frojdenrajhom. O toj saradnji ostavio je dragocena svedočanstva u svojoj Avtobiografiji koju je izdala Matica srpska u Novom Sadu. Književno stvaralaštvo započeo je lirskim pesništvom romantične inspiracije, a više uspeha je pokazao u dramama sa nacionalno-istorijskom tematikom kakve su Herceg-Vladislav, Nemanja, Miloš Obilić i Zvonimir. One su mu donele popularnost kakvu je kod Srba imao još jedino Sterija Popović. Subotić je posebnu pažnju obraćao na čistotu scenskog govora. Govoreći o jeziku kojim se govorilo na bini u Zagrebu i Novom Sadu, on u Avtobiografiji kaže: "Ne može se potpuno uživati ni tamo ni ovde, ali se daje gledati i ono što daju na zagrebačkoj pozornici i ono što se predstavlja od Novosadskog narodnog društva". Prešao je 1868. u Novi Sad, gde se bavio advokaturom. Tu je bio biran za predsednika Matice srpske i pročelnika Društva za Srpsko narodno pozorište. Svojim delovanjem je uspešno povezivao srpske i hrvatske kulturne i političke centre kao što su Novi Sad, Zagreb, Osijek i Beograd, gde je takođe boravio neko vreme. Umro je 16. januara 1886. godine.

Dejan Medaković

Dejan Medaković, Srbi u Zagrebu | Prometej | Novi Sad, 2004
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 26, 2012, 01:25:58 am »

*

IZ NAŠE KNJIŽEVNOSTI — JOVAN SUBOTIĆ


BAJKA

ODEM JA JEDARED sa mojim otcem i materom na dedin salaš na Sajlovu. Tu na salašu ima sila božija voća svakojaka, jabuka, krušaka, kajsija, bresaka, trešanja, višanja, i još drugog od svake struke. Ali na sred bašte stoji jedan veliki granat orah, pun oraja.

Ja sam mislio da ćemo se mi kao i drugi put u veče vratiti kući, ali otac kaže: "Nećemo danas ići kući, nego ćemo ovde spavati".

Veče lepo, mesečina kao dan, a nebo puno zvezda. Otac i mati sede u sobi za stolom pa se razgovaraju posle večere, a ja izišao pred kuću, pa seo na klupu, i gledam u mesec kako lepo sija. Preda mnom stoji okrug, drvima ograđen, pa se iz njega na sve strane putovi, sitnim žutim peskom posuti, otvaraju. A oko putova svuda su zidovi od ribizli i ogrozda.

Kad ja pogledam a na sred okruga na pesku miče se nešto malo crnkasto. Ja se uplašim pa skočim da pobegnem u sobu kod otca i matere, ali se i ono od mene poplaši, pa odtrči malo dalje na jedan put, pa tamo stane.

Sad ja vidim da je to mala lepa veverica. Onda ti ja stanem, pa gledam na nju; a ona sela na dve stražnje noge, pa drži nešto sjajno u prednjim nogama, i gricka, a ne može da pregrize.

Kad ja malo bolje pogledim, a to grize ona zlatan orah, ali se badava muči, orah tvrd pa se ne da progristi.

Ja volim vevericu, a volim orah zlatan; pa mislim da je poplašim, izpustiće orah, pa eto meni oraha. Ali tako setim se da može ona zajedno sa orahom pobeći, pa onda nemam ni veverice ni zlatnoga oraha.

Ajd' da zađem za drva i ribizle, pa onda da se polagano privučem do nje blizu, pa onda najedared da skočim, i da je uhvatim — to će biti najbolje.

Odem ja polako do prvog drveta, pa onda sve puzeći do ribizli, pa zatim brzo skočim veverici, i već pružim ruke da je zgrabim, ali ona skoči pa zajedno sa zlatnim orahom pobeže, a ja stojim pa gledim, kako ona beži.

Ali veverica odtrči samo na jedno deset koračaji, pak opet sedne na putu na stražnje noge i stane se sa orahom mučiti. Kad ja vidim da ona dalje ne beži, a ja korak po korak sve polagano njoj bliže, i već tako blizu dođem, da sam mislio: "Ha, sad sam je uhvatio" — ali ona skoči, pa upravo k mom velikom orahu pobeže.

Ja pođem opet za njom, a kad blizu dođem, a ona skoči na orah pa se popne na njega. Ja pogledim za njom na orah, ali imam šta i videti: pun orah zlatnih oraja, pa se sjaju spram meseca, da ih je milina gledati.

Kad ja dođem kod drveta, a ono drvo malo, i čini se da s lakom lašću može na njega popeti. Hajd' da pokušam sreću popeti se, pa će biti oraha. Uhvatim se za drvo nogama i rukama i počnem se uz njega pužati. Pužam se, pužam se, a nikako da se do prve grane dopužam; kad ja pogledim dole, a ja ti se već na dva hvata uspužao. Sad ja opažim, da se drvo sve više u visinu pruži, što se ja više pužam. Upnem se iz sve snage, i stanem se jače pužati; ali što ja brže gore, to orah više u vis. Kad ja po drugi put dole pogledim, a ja vidim da sam se na pet-šest hvati visoko popeo.

Već mi se sve šake užirile, i stale me boleti. Šta ćeš sad bolan? Gore nije vredilo, jer prokleto drvo sve dalje bega; a dole je teže ići nego gore, jer orah nije glatak, pa da se čovek tek spusti uz njega, nego je hrapav; a teško se držati.

Uhvatim se dobro koleni o drvo, pa pljunem u šaku, da se novo pužam. U taj par čujem gdi se dve veverice gore na drvetu kolju, pa ciče. Pogledim gore, da vidim šta rade, a jedna od njih sklizne s grane, pa padne upravo na mene. Ja je brže s jednom rukom uhvatim, a ona pođe uz drvo gore begati, pa i mene za sobom povuče. Kako sam počeo sa vevericom pužati se, odmah sam vidio da bliže grani dolazim, i tako pružim ruke da se uhvatim za granu. I srećno se grane dočepam ali mi veverica iz ruke uteče.

Stanem na granu i stanem malo, da se odmorim: pak onda se popnem na granu i pođem orase brati. Ali kako do oraha rukom dođem, a on pukne kao puška, pa ga u dimu nestane. Trgnem se da malo nisam s drveta pao; ali kad sve na miru vidim, a ja onda pružim ruku za drugim orahom. No čim ga rukom dodirnem, a on pukne kao puška, pa se sav u dim razpe. Tako i treći i četvrti.

"Šta ću sad", pomislim u sebi, "zalud tolika muka. Šteta što sam žuljio ruke." Orasi oko mene sve se sjaju kao zvezde, a ja ne smem da maknem rukom već sam stojim, pa gledim u njih.

Već i stanem misliti kako ću dole silaziti, kad moja veverica cikati stane. Pogledam odmah tamo odkud sam cikanje čuo: kad al' jedna velika veverica zgrabila moju malu za vrat pa je čerupa. Kad ja to vidim, a ja odkinem jednu podebelu granu od drveta pa se polagano približim, i udarim onu veliku vevericu po glavi tako da je odmah mrtva na zemlju pala.

Kako ona velika veverica padne, a to se drvo spusti, pa bude opet onoliko, koliko u početku. Mala moja veverica popne se gore na jednu grančicu, pa onda sedne na nju, i stane gledati šta ću ja da radim.

A ja opet pomislim: "Hajde, da pokušam sreću nanovo." Pružim ruku da uzberem jedan zlatni orah, ali i ovaj pukne kao puška, pa se u dimu razape.

Na to moja veverica progovori: "Ne beru se ti orasi tako."

Ja se čisto uplašim, kad čujem, da veverica govori. Ali se taki zatim okuražim, pa je zapitam: "A da kako?"

Na to ona odgovori: "Ti si mene od moga dušmanina oslobodio zato ću ti biti prijatelj, gde god mogu. Ti se orasi beru samo usnama. Pa onda dobro slušaj, šta ću ti kazati. Od drugih oraha naberi koliko hoćeš; ali najbolje ćeš proći ako ne uzbereš više od pet. No na svaki način gledaj da onaj veliki, što se na vrhu tamo blista, uzbereš."

Mislim se hoću li, neću li, vevericu poslušati. Bojim se da mi orah pred usti ne pukne i sve zube ne izbije. Ali najposle znajući, da mi rukama ništa bilo nije, odvažim se i približim usta orahu, koji mi se najbliže desio. I zaista orah se da uzabrati, i ja nisam znao od radosti šta da radim, kad ti lep zlatan orah u ruke dobijem, i u džep spremim.

Zatim uzberem jošt četiri druga, pa onda stanem gledati, kako ću onaj veliki na vrhu da dobijem. Mučio sam se dugo, ali najposle mi iziđe za rukom, te ti i njega dobavim.

Sad pogledim, hoću li moju vevericu viditi, ali ona nekud oladila. A ja na to sve s grane na granu, dok ne dođem na najdoljnju; pa se onda za nju rukama uhvatim, i na zemlju skočim.

Na ovo čujem gde me otac i mati po imenu viču. Ja hoću da im se odzovem, ali kako se uplašim, kad vidim da ne mogu glasa dati, ma se kako napinjao. "Šta naopako?!", pomislim u sebi. "Ja nabrah zlatnih oraha, ali izgubih svoj glas. Šta ću sad?"

Probije me znoj po čelu, zaboravim i na vevericu i na oraje, i stanem trčati kući. Ali pomislite samo kako se uzverim kad najedared opazim da preda mnom širok i dubok jarak stoji, koga niti mogu preskočiti ni preći. Potrčim na drugu stranu, ali jarak i tu, i svuda unakrug oko oraha. Šta ću sad, majko moja? Noć tu, a ja ne mogu kući. Hoćeš zlatnih oraja? Eto ti ih. Dovraga s orasima; ta mogao sam jošt odavno viditi, da s njima nije čist posao. Turim ruku u džep, da ih sve pobacam. Uzmem jedan, izvadim ga iz džepa, i lupim ga o zemlju.

Orah se razbije, al' da vidite sad čuda. Najedanput nesta oraha, drva i dedine bašte, nego se stvori prekrasni dvor od samoga kristala, pa u sobama svuda sveće sjaju u zlatnim polijelejima, a po sobama sede, stoje, idu, i igraju ljudi i gospođe, a sve male kao moja pedalj. Muzika im pak svira, da je milina slušati.

Oko dvora prekrasna bašta. Putovi sve sitnim biserom posuti, a pokraj putova svakojako cveće. I svuda goru veliki plameni, pa jedan je crven, drugi zelen, treći plavetan, četvrti žut. Pođem malo putom, da se kako prekrijem, da me odmah ne vide, dok se ne promislim šta da radim; al' nisam dugo išao, na jedno jezero dođem, koje se spram Meseca kao ogledalo blistalo.

U kraju jezera stojao je srebrn lak čun, a kad ja to vidim a ja ga odrešim, pa onda sednem na njega, pa vozi se po jezeru ide čun, kud ja hoću, pa kad ja lagano veslom povezem, a on ide kao strela.

Kad ja tako na sred jezera dođem, a moj čun najedared stane, pa ni da se makne. Veslam i veslam, ali on stoji, kao da je na suvoj zemlji. Pružam veslo u vodu, da vidim, da nije naseo, ali se dno dohvatiti ne dade; vidim, dakle, da nije naseo, nego da je što drugo.

Šta ću da radim? Metnem veslo u čun, sednem na srebrnu dasku, i metem ruke u krilo, pa se mislim, šta da radim. Kad ujedared, a ono posukti u vazduh jedna raketla. Oho! To je lepo! Kako se povukao mlaz vatren od zemlje, tako se pružio čak daleko u visinu. Najedared raketla u vazduhu pukne, pa iz nje izleti jedno malo lepo devojče, u belu svilu obučeno, na zlatni krili i s vencem u rukama.

Ja gledim, a ona stane letiti, pa upravo k meni u čun dole, i sedne naspram mene.

U taj par sune i druga raketla, i odleti visoko, pukne; pa onda iz nje izleti druga mala devojčica sa zlatni krili, u crvenoj svilenoj haljinici, sa vencem u rukama. I ova se spusti k meni u čun i stane kod one prve.

I treća raketla ode u visinu, i pukne, pa onda iz nje izleti mala devojčica, u plavetnu svilu obučena, sa vencem u ruci. I ova se spusti na moj čun, i sedne iza mene na drugi kraj.

Najposle odleti i četvrta raketla, pa iz nje izleti četvrta mala devojka u žutoj svili kao zlato, i spusti se do one treće u moj čun a u ruci drži i ona venac. Ove četiri devojčice odviju svoje vence, pa prebace krajeve unakrst preko moje glave i tako se stvori prekrasan krov od samoga cveća nada mnom.

U taj par zapevaju na bregu jezera osobito prijatni glasovi, muzika sa sviju strana stane svirati, a moj čun stane se sa mnom i sa onim devojčicama dizati gore u vis.

Za jedan čas nestane jezera iz mojih očiju, i izgubiše se glasovi od pesme i muzike; a čun sve dalje i dalje u visinu ide, i upravo me k Mesecu nosi.

Kad dođemo blizu Meseca, a on sija kao živa vatra, a ja ruke na oči, da ne oslepim. Sad osetim da čun stane: uklonim ruke s očiju i polagano prožmirim e da vidim mogu li gledati, a to mogu. Otvorim sasvim oči, i vidim da je čun stao baš kod Meseca, da se može iz njega na Mesec iskočiti.

Lepa livada puna svakojakoga cveća pružila se pokraj čuna preda mnom. Hajde da skočim malo napolje iz čuna, da naberem cveća sa Meseca, pa kad se spustim na Zemlju da pokažem otcu i materi, da se čude i krste. Tako pomislim, pa onda iziđem iz čuna, i skočim na Mesec.

No tek što ja napolje izađem iz čuna, a ovaj se otisne, i stane dole spuštati.

"Stante! Stante!", počnem se derati. "Kako ću ja dole sići?!" Tako sam vikao devojčicama u čunu; ali one ćute, pa se samo rukom sa mnom praštaju, a čun se kao strela spušta dole, pa za tili časak nestane mi ga iz očiju.

Sad ja stanem plakati, bacim se na zemlju, i stanem glavom o zemlju udarati. Ali osetim da zemlja na Mesecu nije tako mekana kao na našoj Zemlji, nego tvrda kao gvožđe. Progledim, i pipam rukama, ali ona tvrda kao mermer, i glatka kao mermer. Pružim ruku da vidim kakvo je cveće, a to cveće nije kao naše, nego stablo mu je od zlata, a cvetovi sve iz kamenja, koje se sija kao kod nas drago kamenje, pa ima ga svakojake boje.

Malo dalje vidim nekoliko drva. Odem tamo da vidim, kakva su drva na Mesecu; a kad ja tamo, ima šta i viditi. Debla od srebra, a lišće od zlata; na jedno puno krupnih jabuka, drugo puno dgunja. Pružim ruku da uzberem jednu jabuku; a kad je pogledam izbliže, a ono nije jabuka, nego veliki prekrasan rubin pa izgleda kao naša jabuka. Metnem tu jabuku u džep, pa uzberem dgunju, a ta dgunja od suvoga zlata. Strpam i dgunju u džep, pa hajd dalje. Naiđem na jedno drvo, a na njem zelene šljive, ali kao moja pesnica velike. Uzberem jednu da vidim, ali ima šta viditi; nema tu od šljive ništa, nego je to veliki jedan smaragd. Najposle dođem pod jedno visoko drvo, i na njemu neko voće, što spram svetlosti čisto gori. Dohvatim jednu granu, uzberem voće, kad tamo, ali to brilijant, da mu nema na svetu para. Metnem ja i smaragd i brilijant u moj džep, pa onda otrčim odkud sam došao, da sednem na čun pa da brže idem na Zemlju, da se pohvalim, šta sam našao. Ali ja zaboravio da mi je čun otišao; kad uđem tamo, gde sam iz čuna izišao, a ja se tek onda setim moje žalosti.

Presedne mi odmah i Mesec i sve drago kamenje, i stanem novo plakati. Sednem na zemlju. Plačem, plačem, pa najposle tako u plaču i zaspim. Kad se ja probudim, i oči otvorim, imam šta i viditi. Skupilo se oko mene sila božija svakojakih stvorenja.

Jedni imaju glavu kao ljudi, pa onda dolazi vrat, a iz vrata im izrasla krila, pa više ništa nemaju.

Drugi imaju noge, trbuh i prsa kao ljudi, ali glavu imaju kao ptice, a mesto ruku narasla im krila.

Opet kod drugih vide se noge i telo kao kod ptica, pa mesto krila imaju ruke, pa onda jedan ima glavu kao lav drugi kao slon treći kao konj, itd.

Najposle vidim neke što imaju noge kao ljudi, a posle se pružaše kao zmije, pa onda opet imaju glavu kao ljudi.

Bilo je tu još drugih svakojakih; ali ja nisam imao kad sve razgledati. Svi se skupili oko mene, pa nakrivili vratove na mene kao ćurkovi, pa glede i čude se.

Kad ja njih vidim, a ja skočim. A da vidiš sad komešanja. Prenuše svi kud koje, pa onda izdaleka koji stoji, koji sedi, koji leti, i glede, kakvo je to čudo. Gaču, kakoću, sikću, dreče, meče, riču, viču, da ogluvim. A sve ih se više kupi.

Ako ja tu dugo budem stojao, dok se okuraže. "Biće iz mene večere", pomislim u sebi. "Šta da radim?"

Na to se setim, da je mene zlatan orah ovamo doveo. Turim ruku u džep, izvadim drugi orah, i udarim ga o zemlju.

Orah pukne, i to stane jedan krilat lep konj, beo kao mleko pred mene.

"Kuda tako gospodaru?" zapita me konj.

"Hvala Bogu, kad čujem poštenu reč!" reknem ja. "Sa ovim se mogu barem razgovarati; a oni tamo gagoću kao guske na dedinom salašu." "Leti dole na Zemlju", reknem konju, da sednem na njega.

Kako ja sednem na konja, a on razširi krila, pa skoči s Meseca, i stane kao strela letiti. Vidim pred sobom jednu svetlu loptu, deset puti veću od Meseca, kad je pun, i zapitam konja: "Šta to? Kakva je to sjajna lopta?"

"To je Zemlja", rekne mi konj. Što mi bliže toj sjajnoj lopti, to ona sve veća, dok najposle nema kraja. Uto osetim ja nekakav prijatan miris, i poznam da sam već u onom vazduhu, u kom sam se rodio.

Gledim svuda, na sve strane, a ne gledim pod sebe, kuda idemo. Kad u jedan mah, bacim oči i tamo, ali mal' nisam od stra' umro. Pod nama se pružilo more, ne vidim mu kraja ni konca a moj konj tera upravo u more.

"Ne u more, ne u more!" vičem ja, ali to je već dockan bilo. Moj konj pljusne sa mnom zajedno u vodu, i ja pomislim, tu mi je i lutilo. Ali ujedanput stvorim se u jednom dvoru na dnu mora i tu nas dočeka jedna riba-devojka. Glava joj je i prsi i ruke kao u najlepše devojke, a dalje dole izgleda kao riba. Kako vidi moga konja a ona se obraduje, pa brže k njemu, i stane ga u oči ljubiti. Moj konj njoj nešto rekne, a ona brže ode u dvor i donese jednu čašicu.

"Uzmi tu čašicu i popi to, što je u njoj", rekne meni moj konj, pa onda možeš slobodno s mene sići, neće ti voda ništa činiti."

Poslušam ga, popijem, i tako osetim neku slast u vodi, i mogao sam po njoj ići i u njoj disati, i ništa mi nije bilo.



-------      -------      -------


Kada je reč o zanimljivoj fantastičkoj pripoveci "Bajka" Jovana Subotića (1817—1886), inače zanemarenog, što se vidi i po ovom proznom ostvarenju, barem kao jednog od važnijih predstavnika srpske književne fantastike XIX veka, važno je istaći neke bitne kontekstualne ali i tekstualne momente. Najbitniji od njih je svakako taj da Subotić ostaje sasvim neopravdano nezabeležen u dvema dosadašnjim antologijama srpske fantastike (kako onoj pionirskoj Bože Vukadinovića, tako čak i u mnogo ambicioznijoj i minucioznije rađenoj Predraga Palavestre), mada je autor najcelovitijeg i najuspelijeg fantastičkog dramskog speva u književnosti srpskog predromantizma Ratovida i Ilka, iz 1838. godine, zasnovanog na magijsko-mitološkom svetu folklorne imaginacije, ali i koncipiranju vila kao žena-demona bliskih sličnim likovima evropske fantastike tog doba, i mada je, osim ove bajke o ratniku koga su mračnim činima začarele vile, napisao i jednu autentičnu birgerovsku baladu (Sablja momče cvet devojče iz 1841, gde za razliku od Birgerove Lenore priča nije zasnovana na motivu mrtve drage nego mrtvog dragog). Najzad, i pripovetka "Bajka" zaslužuje u kontekstu istorije srpske fantastike svoje mesto, i to iz više razloga. Iako je, po svedočenju uredništva novosadskog časopisa Javor, gde je "Bajka" i objavljena u br. 8/1891 (str. 114—117), ova pripovetka napisana još 1858. godine, iako je rukopis dugo potom, verovatno i "krivicom" samog autora, ostao "nekako zabačen i sasvim zaboravljen kao da ga i nema", iako je, takođe, ostao nedovršen, Subotićeva udovica našla ga je među piščevim knjigama i hartijama i ustupila pomenutom, tada vrlo uglednom časopisu za objavljivanje. To što je ova Subotićeva pripovetka ipak ugledala svetlost dana, to što je makar i nakon više od sto godina ponovo dostupna ne samo savremenim čitaocima nego i istraživačima istorije srpske fantastike, istraživačima sklonim novom, smelijem, revalorizacijskom proučavanju tradicije to, dakle, samo svedoči da bi i delo ovog književnika valjalo ponovo uzeti u razmatranje u jednom modernijem, savremenijem ključu.

Naime, "Bajka" predstavlja najranije i do drame Dragutina Ilića Posle milijon godina (1889) najsmeliji pokušaj srpske književnosti da uđe u prostore SF-a. Iako Jovan Subotić polazi iz, za njegov fantastički opus karakterističnog prostora folklorno-fantastičke imaginacije i njoj bliskog žanra bajke (na primer, devojke s krilima koje ga odvoze sa Zemlje i ostavljaju junaka samog na Mesecu mogu se shvatiti kao vile demoni, slične onima iz navedenog dramskog speva), on se već negde na početku drugog dela pripovetke otiska čudesnim čunom u visine, ka Mesecu, da bi zatim sve do kraja "Bajke", u maniru pravog SF-a, opisivao svoje dogodovštine na njemu, uključujući i susret sa florealnim i humanoidnim (ili "humanoidnim") oblicima života tamo. Nikako ne treba da čudi što je put glavnog junaka na Mesec inicirao upravo orah (kroz razne fantastičke metamorfoze): on to pred kraj pripovetke i eksplicitno tvrdi. Naime, po starim srpskim verovanjima orah ima višestruko htonični, ali i magijski karakter, tako da se u tom smislu SF-put Subotićevog junaka može shvatiti i kao svojevrsno putovanje iz donjeg (ovozemaljskog) ka gornjem (mesečevom svetu), te na kraju povratak na dno donjeg sveta, ispod vode. U svakom slučaju, "Bajka" je izvrstan primer spoja folklorno-fantastičke (tradicionalne) i jedne moderne (SF) imaginacije...

... Za kraj, želim da naglasim kako sam se priređujući ovu bez dobrog razloga zaboravljenu pripovetku Jovana Subotića trudio da ne menjam ništa u njegovom specifičnom pomalo arhaičnom jeziku kao i istom takvom pravopisu. Neophodna (no retka) pravopisna (i tek na nekoliko mesta jezička) osavremenjavanja teksta "Bajke" izvršio sam samo tamo gde bi bez njih pripovetka bila eventualno neprohodna današnjem čitaocu.


Priredio i belešku napisao Sava Damjanov | Sezam pro
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 26, 2012, 01:27:25 am »

*

JOVAN SUBOTIĆ


Jovan Subotic pripada eposi politickog i literarnog preporodjaja srpskog naroda u zemljama ugarske krune. U toj eposi imao je znamenitu ulogu kao knjizevnik, politicar, osnivac i kao pomagac. Njegove su zasluge na svakom polju trajne. I ako nije ni na jednom mestu bio prva osoba ali je sigurno stajao do one prve a to je samo po sebi vec velika zasluga. Kad bude jednom govora o dogadjajima i istoriji evropskih naroda u zemljama ugarske krune u XIX. veku, njegovo ce ime sa istima biti spojeno. I Zemun je tom prilikom u dobitu. Poslednje godine svog zivota Jovan Subotic proveo je Jovan Subotic u Zemunu. U to doba bio je predsednik evr. crkvene opstine zemunske i tu umro 28. januara 1886.—

Na srpsko crkvenom saboru u Karlovcima od 1869 — 1874. bio je pored dr. Svetozara Miletica jedan od prvaka ondasnje narodne stranke. Na ovim saborima drzao je velike govore. Njegov govor o predsednistvu sabora, 1869. godine, jedan je od najduzih i najboljih govora toga doba.

Jovan Subotic je od 1872. do 1874. uredjivao list "Narod" koji je izlazio u Novom Sadu. Ovo doba Suboticeva bavljenja u Novom Sadu vrhunac je njegovog knjizevnog, politickog i pravnog rada. Njegov uticaj u to doba u javnim srpskim dogadjajima bio je velik i pretezan.

Moglo bi se reci, da je njegov prosvetni poziv na zivot srpskog naroda bio presudan, kao sto je s druge strane upliv dr. Svetozara Miletica na politican zivot bio merodavan. Doba takmacenja ova dva narodna prvaka bilo je od najveceg uticaja na zivot srpskog naroda i na kasniji njegov umni i politican pravac. 

Posle odlaska Suboticeva iz Novog Sada u Osijek, gde je otvorio advokatsku radnju, njegov uticaj na narodnu borbu i dogadjaje u takozvanoj Vojvodini je opao. Cak, njegova produktivnost bila je neznatna, pogotovu kad je 1875. godine, izabran za clana u dobrinackom srezu hrvatskog sabora. U hrvatskom saboru bio je sve do 1886. godine. Izmedju 1875. godine i 1886. bio je dva puta biran u ugarski sabor. Ali, u tom periodu igrao je samo pasivnu ulogu. Njegova se rec retko kad cula, a kad se cula, nije bila presudna niti od velikog znacaja.

Godine 1884. Subotic se preselio u Zemun. U kuci Glise Petrovica, u glavnoj ulici (kod "Zmije"), otvorio je advokatsku radnju. Tu, oko njega, prikupljali su se mladji ljudi i Subotic je imao obicaj da im pripoveda o svojim znacajnim aktivnostima iz proslih vremena. U Zemunu je napisao i opseznu auobiografiju, koju je kasnije izdala Matica Srpska, i tu je, u Zemunu, kako je vec spomenuto, umro.

Period izmedju 1865 — 1886. godine, bio je po broju politicara, knjizevnika, pesnika, pravnika i lekara koji su u njemu ponikli, vrlo znacajan. Politika, do duse, nije urodila velikim plodom ali se nacionalna svest i politicka volja u najvecoj meri razvila. Toliko darovitih ljudi, u isto vrememe, nisu imali svi drugi slavenski narodi na jugu zajedno. To je bilo doba "Omladine", poleta i duha, ali oskudna u programu, strpljenju i politickoj umerenosti. Ovu je petonju reprezentirao dr. Subotic ali su njegovi uspesi bili negativni. Miletic, mnogo darovitiji i agilniji zastupao je cist nacionalni pravac, bez obzira na teskoce, koje se nisu mogle savladati i koje ni do danas nisu savladane. To je najbolje vidljivo na evr. crkv. autonomije, koja je danas u rusevinama.

U Zemunu je Jovan Subotic bio, kako je vec receno, predsednik srpske crkvene opstine. Kao clan srpskog narodnocrkvenog odbora, bio je pak vise puta biran u Zemunu i u saboru sedeo kao clan za Zemun. To je bilo vreme kada je bio na vrhuncu svoga rada... Vodja ondasnje lerikalne stranke bio je arhimandrit manastira Grgeter, German Andjelic, kasniji patrijarh srpski. Protiv njega i njegove stranke bio je uperen veliki Suboticev govor u saboru.

Subotic nije doziveo kasniji raspad stranaka i preokret u crkveno narodnom zivot, a u tisini, u Zemunu, poslednjih godina svog zivota nije se vise interesovao za javne dogadjaje.


Deo teksta preuzet sa: SRBIJA zemlja heroja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: April 10, 2013, 07:26:46 pm »

*

SRPSKA ĆIRILICA JOVANA SUBOTIĆA


...
Iako je svoja prva dela objavio koristeći slavenosrpsku ćirilicu, bio je prvi i najznačajniji pristalica Vukove reforme azbuke u Matici srpskoj. Sa druge strane, kada je Vukova reforma postala opšteprihvaćena, ostao je najdosledniji zagovornik modifikovane grafije, koja je podrazumevala upotrebu svih Vukovih grafema, ali i grafeme < > u etimološkom položaju.
...

...
Subotić je prvi korak ka prihvatanju Vukove ćirilice napravio podnošenjem ostavke na mesto urednika Srpskog letopisa zbog odbijanja uredništva da objavljuje i priloge napisane Vukovom (orto)grafijom. Iako je tokom pedesetih godina 19. veka i sam počeo da koristi Vukovu grafiju i ortografiju, uneo je jednu izmenu koja je bitno menjala njihovu suštinu, ali delimično i koncepciju srpskog književnog jezika u celini. Tako je vrhunac svoje stvaralačke karijere, objavljivanje Dela Jovana Subotića tj. sabranih dela, počev od 1858. godine, obeležio korišćenjem Vukove grafije sa unesenom grafemom < >, karakterističnom za srpsku ćiriličku tradiciju od prihvatanja pismenosti pa sve do Mrkaljeve reforme. Za našu temu naročito je zanimljivo da je bez obzira na svoju odluku o eliminaciji jata, u svom pesničkom stvaralaštvu Mrkalj koristio ovu grafemu i dopuštao mogućnost njenog dvostrukog čitanja: "Neke pjesme on piše 'sremački', tj. ekavski, druge piše sa grafemom. Pri tom on dopušta njihovo dvostruko čitanje" (Marojević 2001: 148). O ovome svedoči sam Mrkalj: "Moje može Sremac vekšinom kao E izgovarati" (Mrkalj 1994: 116).

Objašnjenje za ovakvu Subotićevu intervenciju u grafijskom sistemu koji se već ustaljivao kod Srba nalazimo u njegovim pogledima na pitanje izbora izgovora u srpskom književnom jeziku: "Oduševljenje za Vuka, za njegov jezik i za narodne pesme koje je objavio, navelo je veći broj autora rodom ekavaca da počnu pisati ijekavski. To su činili, pored ostalih, naučnici Đuro Daničić, Jovan Živanović, Panta Srećković i Stojan Novaković i književnici Branko Radičević, Jovan Subotić, Jakov Ignjatović, Jovan Ilić, Jovan Jovanović Zmaj, Mita Rakić i Ljubomir Nedić. Većina njih nije istrajala u ovome" (Ivić 1998: 248—249). Shvatajući da je jedino Đuro Daničić ostao dosledan ijekavac u pisanju i da ne postoje uslovi za prihvatanje ijekavice kod ekavaca, Subotić je primenio rešenje koje je u pisanju neutralisalo razliku između ekavaca i ijekavaca.

Čak i ako ne uzmemo u obzir Mrkalja kao stvaraoca koji je prvi eksplicitno izneo mogućnost dvostrukog — ekavskog i (i)jekavskog — čitanja grafeme jat, Subotić nije bio jedini srpski stvaralac koji je ponudio ovakvo rešenje: "Evstatije Mihajlović je 1871. objavio u Novom Sadu knjižicu Sujevrije i nevrije, u kojoj se stari glas "jat" dosledno obeležava znakom, "pa neka ga svaki po svom načinu izgovara ili izvorno kao je, ili kao i". Ovim je taj poraženi Vukov protivnik želeo da otkloni bar najnepovoljniju stranu Vukove azbuke, koju je on inače u toj knjižici prihvatio zato što "ono biva, što većina hoće, bilo to dobro ili ne" (Ivić 1998: 249). Nažalost, očito je da Pavle Ivić nije bio upoznat i sa Subotićevim stavovima, smatrajući Mihajlovićev glas usamljenim i bez jačeg odjeka.

Grafijsko rešenje koje bi podrazumevalo Vukovu azbuku dopunjenu grafemom jat bilo bi veoma značajno za unifikovanje književnog jezika na čitavoj srpskoj jezičkoj teritoriji: pisanje jata u etimološkom položaju ujedinilo bi Srbe ekavce i ijekavce na nivou pisanja. Sa druge strane, ovo rešenje imalo je i svoje nedostatke: kod ijekavaca bi se upotrebom jata, naime, narušavao princip da jednom glasu u govoru odgovara jedno slovo u pisanju.

Čini se, međutim, da je osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa upotrebom grafeme jat u srpskom književnom jeziku pitanje pravilnosti njegove upotrebe, odnosno jezičkog osećanja prvenstveno ekavaca, ali i ijekavaca, za određivanje etimološkog položaja nekadašnjeg vokala jat.

S obzirom na dvofunkcionalnost grafeme jat u slavenosrpskoj ćirilici, od kojih je jedna funkcija bila obeležavanje etimološkog vokala jat, to jezičko osećanje svakako je bilo kod Srba bilo izraženije u 19. veku, pogotovo njegovoj prvoj polovini. Međutim, kako nam pokazuju postojeće monografije i radovi o jeziku tadašnjih srpskih pisaca iz Vojvodine, i oni su na mestu etimološkog jat često greškom pisali grafemu <e>, a ponekad su i grafemu jat ispisivali na mestu etimološkog /e/.

Identičnu grešku srećemo i u Subotićevom jeziku: vreme (SNL 13, 1841, 101); leti (SNL 15, 1841, 118); prepovedčicama (SNL 16, 184 1, 123); dece, razumeti (SNL 16, 1841, 124); lepыm, procvetala, mestu (SNL 17, 1841, 130); leka (SNL 17, 1841, 131); mleka (SNL 17, 1841, 132); izrečenіє (N100) itd. Ista leksema se u istom Subotićevom delu mogla naći i u formi sa jatom i grafemom <e>: odsecima (N109) : odske (N112).

Kada je sa slavenosrpske prešao na vukovsku ćirilicu, potreba za preciznijom kontrolom upotrebe grafeme <> kod Subotića svakako je porasla, budući da je to postala jedina markirana jedinica u sistemu. Bez obzira na tu činjenicu, Subotić je do kraja svoga života ostao ne sasvim precizan u upotrebi grafeme jat, što je potvrdio i poslednjim delom objavljenim za života, romanom Kaluđer iz 1881. godine: bele (46); beležnikom (69); vremena (137) itd. Subotiću su se i u romanu Kaluđer dešavale nedoslednosti, tj. pisanje iste lekseme na dva različita načina: reč (72) : rči (75); pred (88) : prd (154); bdenije (284) : bdnija (69) itd.
...

...
Da zaključimo. U istoriji srpskog pisma specifično mesto zauzima Jovan Subotić, koji je sa slavenosrpske prešao na modifikovani tip vukovske ćirilice, u koju je uveo grafemu jat. Sudeći na osnovu celokupnog Subotićevog stvaralaštva, uvođenje ove grafeme u srpsku ćirilicu, bez obzira na nesumnjivu ogromnu korist koju je nosilo, pokazalo se kao rešenje koje nije mogao precizno primenjivati čak ni jedan od idejnih tvoraca ovakvog grafijskog sistema.
...


Izvori: "Srpska Pisma" (Petar Milosavljević) i "Srpska Ćirilica Jovana Subotića" (A. Milanović)

A. Milanović | Deo teksta preuzet sa: Forum Burek


* * *



Jovan Subotić
Beograd — Kalemegdan
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: