Borislav Mihajlović Mihiz (1922—1997)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « DRAMA « Dramski pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Borislav Mihajlović Mihiz (1922—1997)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borislav Mihajlović Mihiz (1922—1997)  (Pročitano 29940 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« poslato: April 28, 2012, 09:25:03 pm »

*




BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ
(Irig, 17.10.1922 — Beograd, 15.12.1997)

Književnik, kritičar, esejista, putopisac, dramaturg, pesnik, dramski pisac i polemičar, rodio se 17. oktobra 1922. godine u svešteničkoj porodici u Irigu.

Po završetku rata 1945. upisuje Filozofski fakultet, grupu za srpskohrvatski jezik i književnost u Beogradu. Po završetku studija 1949. zapošljava se kao asistent Vukovog i Dositejevog muzeja i na tom radnom mestu ostaje oko godinu dana.Od 1951. do 1954. radi kao književni kritičar NIN-a, gde na svoja čuvena tri stupca tog lista nije bio zastupnik ideja i pravaca, već isključivo dobre literature. Potom, 1956. dolazi u Novi Sad za upravnika Biblioteke Matice srpske, značajne, krupne i složene organizacije i rukovodio je njome na svoj izuzetni način, rešavajući briljantno i energično zadatke koji nisu bili nimalo laki. Bio je, zatim, član Matičinih upravnih i uređivačkih tela: član uredništva Letopisa Matice srpske i njegov saradnik; član uređivačkog odbora izvanredne biblioteke Srpska književnost u sto knjiga, fundamentalne književne edicije koju je on u stvari i zamislio, kao što je uopšte, u skladu sa prirodom svog dara, umeo da oseti i podstakne, zamisli i oživi i mnoge druge nove stvari. Njegov rad ostavio je vidan trag u životu i liku Matice srpske, u kojoj je proveo četiri godine.

Nemirni njegov duh vraća ga nazad u Beograd gde 1960. postaje umetnički savetnik Avala filma, da bi na tom radnom mestu ostao do 1963. godine, sarađujući sa filmskim stvaraocima iz zemlje i sveta. Godine 1967. postaje urednik Izdavačkog preduzeća "Prosveta", ali posle četiri meseca napušta ovu ustanovu zbog izdavačke politike. Sa Mirom Trailović stvara sada već kultno pozorište Atelje 212, i biva njegov umetnički savetnik od 1971. do 1983. godine.

Sarađivao je u listovima: NIN, Politika, Književne novine, Književna reč, Dnevnik, zagrebački Vjesnik, ljubljansko Delo, bečki Die Presse, itd; u časopisima Letopis Matice srpske, Književnost, Savremenik, Delo i mnogim drugim u kojima je objavljivao članke, eseje, kritike, putopise, feljtone, intervjue.

Nosilac je mnogih književnih nagrada: Sterijina nagrada za dramu Banović Strahinja; Sterijina nagrada za dramatizaciju Nušićeve Autobiografije, Sterijina nagrada za adaptaciju Pekićeve Korešpodencije, Nagrada Marin Držić udruženja dramskih umetnika Jugoslavije za dramu Banović Strahinja; nagradu Biblioteke "Đorđe Jovanović" za knjigu kritike Portreti, nagradu "Miloš Crnjanski" za prvu knjigu "Autobiografija — o drugima"; nagrada "Čalabrčak" za esej "U znaku kukuruza".

Otišao je sa ovog sveta 15. decembra 1997. godine, a sahranjen je na očev rođendan u svome rodnom Irigu uz prisustvo mnogobrojnih poštovalaca, nezamenljivi Mihiz, za mnoge od nas najblistaviji um, najširi duh, koji je svojom smrću prestao da dežura sa fenjerom u pomrčini našeg vremena. Opština Irig

Jedno vreme je bio umet­nič­ki di­rek­tor Ava­la-flma.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #1 poslato: April 28, 2012, 09:37:27 pm »

*

BorislaV Mihajlović Mihiz


MAJKA

Moja majka Vukica rodom je iz jake seljačke vinogradarske porodice Jeftićevih iz Ledinaca. Iz lepog, vijugavo ušorenog sela koje se nekako radosno bilo podvuklo pod sam podunavski koren Fruške gore. Kažem bilo, jer starih Ledinaca više nema. Za vreme rata je spaljeno do temelja. Toliko su nedozvoljeno brzi naši zaboravi, toliko smo sami sebi zametnuli trag, da sav svet zna za spaljene češke Lidice, a za Ledince i kod nas jedva da je ko čuo.

Moj ded je bio u mladosti siromašan seljak, ali rešen da stekne, ili, kako mi to u Sremu kažemo, da "teče". I stekao je. U seljačkim porodicama koje teku zakoni su strogi, vrednoća velika, tu sva čeljad mora da zapinje. U podrumima su ležali hektolitri rizlinga, a vino se na sto iznosilo samo kada su gosti u kući. Deda bi za svaki obrok ostavljao u tanjiru posledlji zalogaj nepojeden, dajući tako na znanje na svoj ćutljivi način da je halapljivost greh. Nisam ga čuo da nešto pripoveda ili prepričava. Progovarao je samo onda kad ima da naredi, ukori ili nešto važno saopšti. Imao je dvadeset i jedno unuče i nisam siguran da nas je baš sve razaznavao. Do tridesete godine nepismen, čim se malo zaimao, otišao je jedne zime i rekao:

— Učitelju, da me naučiš da pišem!

Već na proleće upisao se za člana Matice srpske. Kao odrastao čovek izučio je mesarski zanat i držao u selu kasapnicu subotom i nedeljom, kad seljaci jedino i kupuju meso, ali nikada ne bi pristao da se potpiše kao kasapin. Smatrao je da je seljak najkrupnije zanimanje koje se uopšte može imati. Svoje četiri ćerke, da ne krnji imanje, udao je mirazom za gospodu, ali se prema svojim zetovima uvek osećao nadmoćnim. Oni su bili popovi, beležnici, činovnici, dakle svet uzaludan i nesamostalan, tuđe sluge; on je bio čovek seljak i svoj sopstveni gospodar.

Nas unučad, naročito onu "gospodsku", kad bi nas naše majke, pomalo i da nas se otarase i odahnu, slale leti u Ledince, dizao je bez mnogo reči s rane zore da čuvamo ovce na Višnjoj strani, da zalamamo lastare na Brestovima, Malim i Velikim Provalijama, da na volovima dovlačimo vodu i plavi kamen za prskanje vinograda.

Nikada nije opsovao i ne pamtim da me je poljubio.

Ali zato je tu bila baba, majka, sa dugouzlaznim akcentom, kako su u starim seljačkim sremačkim kućama unučad zvala babu. Zaokupljena grdnim poslovima domaćice u bogatoj seljačkoj kući prepunoj čeljadi, slugu i nadničara, pritisnuta jakim i nerazgovornim mužem, za nas, dečurliju uvek je čuvala vedrinu svojih staračkih očiju, čak i kad bi nas grdila:

— Di si se samo tako uprljao, andrak te tvoj detinji?! Ko će vas sve oprati, vi'š koliko vas je!

Znali smo da se to naša majka Draga samo hvali sudbini što joj je Bog dao toliku unučad.

A kako da se dete ne isprlja u tom prostranom dvorištu u kojem su se krila najvažnija mesta moga detinjstva.

Štala sa parom crnih konja od kojih onaj opasni dešnjak Arap hoće da ugrize i udari, i dva para belih rogatih podolskih volova madžarskih imena Sarvi i Viraga.

Niska kačara u kojoj tajanstveno šapuće i previre komina.

Opasna klanica sa čengelama na kojima će u subotu visiti goveče, buša kupljena i doterana sa vašara u Šapcu.

Dostojanstveni mir dubokog hladnjikavog podruma u kojem ćuti i zre lanjsko vino i čeka da bude prodato, kad postigne cenu, Švabi Mozeru u Zemunu.

Ćošak kraj đubrišta u kojem su na dugom lancu privezana dva ljuta bela kera kojima se ne sme prilaziti i zbog kojih se noću ne sme u dvorište.

Senjak nad štalom na kome baš sad, mrtav pijan, spava Švaba. On je najvažniji nadničar i neprikosnovena ličnost koja čak i dedi sme da odgovara. Ćorav, dobegao ko zna kad i zašto iz dalekih Sudeta, kalemar je bez premca. Nema te mlade loze na kojoj se pelcer neće primiti kad ga svojom britvom nakalemi Švaba. Njegova je nadnica najveća, celih trideset dinara. Nevolja je samo u tome što Švaba nikad ne radi duže od dva dana uzastopce. Onda dva sledeća pije i peva visokim falsetom nekako tužne nemačke i češke pesme svoga zavičaja. Subotom uzme iz kasapnice kilo mesa, sam ga ispeče, ne pojede ni pola, ostalo svojom kalemarskom britvom seče i deli nama deci.

Slađi nam je bio Švabin zalogaj od svega što su nam majke kod kuće kuvale.

Po tom istom dvorištu mojih raspusta prohodala je detetom moja majka Vukosava. Bila je, kažu, lepa devojka. Kad je završila osnovnu školu, učitelj, onaj isti što je dedu naučio slovima, dugo ga je ubeđivao da bi ovo dete, njegovog najboljeg đaka u selu, svakako valjalo dati dalje na škole. Deda ni da čuje. Zna se njeno. Da doraste do udavače i da se uda. Zdrava je, nije ni ružna, radena je, iz dobre je kuće, dobiće miraz i provodadžije će joj već naći muža. Tako je i bilo. Svršenom bogoslovu se dopala devojka, oko miraza se nije pogađao, a Vukosavu, valjda, nisu mnogo ni pitali.

Mlada popadija je, kako i priliči, stala svom popu rađati decu, najpre dvoje ženske, pa u velikom strahu i olakšanju sina. Vodila kuću, za vremena vezla platno i spremala "štafir" ćerkama, leti, na Svetog Iliju, odlazila na slavu u Ledince, zimi, na Svetoga Jovana, dočekivala slavske goste u svojoj kući u grdnoj tremi da joj supa — a supa je velika gospođa — ispadne kako valja, da se ćurka ne prepreče, da se savijača dobro razlista, da testo za tortu naraste, a sitni kolači, vanilinkrancle, pišingeri i londonske štanglice da se pokažu. Cele godine sa uzbuđenjem čekala glavni događaj, veliku Svetosavsku zabavu i spremala narodnu nošnju u kojoj će se one, članice "Kola srpskih sestara", pojaviti kao Srbijanke, Hrvatice, Slovenke, Bosanke, Južnosrbijanke, iskazujući i na taj način jedinstvo našeg jednog, a troimenog naroda.

Ali istovremeno, i valjda da nadoknadi propušteno, čim se dočepala svoje kuće, dokopala se i knjige. Čuvarna, tvrda na paru — a morala je takva biti pored nemarno rasipnog muža — jedino na knjige nije žalila novac. Pretplatila se, sećam se, na sabrana dela Tolstoja i Dostojevskog — ono plavo predratno izdanje — i pročitala ih od korica do korica. Čitala je ne samo više od oca nego i nekako strasnije, sa oduševljenjem i zagriženošću novicijata. Ne znam gde je i kad mogla da nauči da igra karte, otac ih nije ni razlikovao, tek moja majka je, sa strašću tvrdice, igrala u sitan novac ramšl i preferans.

Do svoje dvadesete godine najdalje što je putovala bio je odlazak u Varoš — tako su podunavski Sremci, i isključivo tako, zvali Novi Sad, kao da se, božem, radilo o Rimu ili Carigradu. Sad ju je pop Gojko poveo na put u Peštu, u Prag, u Beč. Mora biti da je patila zbog skromnog porodičnog budžeta, kada bi otac odbijao da jede sendviče, vodio je u skupi bečki restoran i snobovski samouvereno naručivao iz špajzkarte "potage espagnole", što je na njegovo ne malo čuđenje ispadala obična paradajz-čorba.

Na povratku iz Beča svratili su u Ljubljanu da vide "našu lepu Sloveniju". Uveče su pošli u Ljubljansku operu. Kuća je bila rasprodata i karata nije bilo. Iriški pop se nije dao. Insistirao je. Prevalio je veliki put i hoće da čuje kakvi su pevači Slovenci. Pozvali su dežurnog. Učtiv, odmeren, elegantan gospodin, umetnički direktor, odveo je upornog pravoslavnog sveštenika i njegovu ženu u upravničku ložu. Zapitao ih je da li imaju dece. Kada je čuo da ih njegovi gosti imaju, hvala Bogu, troje, izvini se što mora da svrati do svoje kuće, ali će se svakako vratiti da se oprosti. Stigao je na kraju predstave, držeći u ruci jednu knjigu.

— Kako vam se zovu deca?

Onda je otvorio prvu stranicu i napisao:

"Ekaterini, Veri i Borislavu, z srčnim pozdravom, Oton Župančić."

Bio je to njegov "Ciciban" i znak dirljive pažnje velikog slovepačkog pesnika prema seoskom popu. Tad su oni još mogli jedan drugog da čuju i hteli jedan drugog da razumeju.

Na "Cicibanu" sam počeo da učim i volim slovenački jezik. I nikad neću prežaliti što su ustaše, razvlačeći naš napušteni dom, odneli u nepovratnu bestragiju malu knjižicu, pozdrav pesnika deci koju nikada neće videti. Eto, čega god se u sećanju čovek takne, probiju odnekud i isprepletu se blagorodna i zloguka simbolika.

I mojoj majci je, kao i tolikim drugima, 1941. prevrnula život. Iz svog čvrstog sveta, iz utvrđenog poretka stvari koji joj se činio večit, odjednom se, izbačena sa legala, našla u jadu i mukama izbeglištva. Ali bila je ona ćerka svog preduzimljivog oca. Ćutke i bez roptanja preuzela je na sebe sav teret nemogućeg okupacijskog snabdevanja da održi i ishrani svoje. Bila je i ona redov iz hrabrog odreda ovoga rata, iz kolone majki zabrađenih maramama što stežući uz sebe zavežljaj tekstila, ostatak nakita i gradskih drangulija, igala, konaca, dugmadi, u hladnim okupacijskim vagonima odlaze u ranu zoru sa beogradske železničke stanice da od seljaka iskamče koji kilogram kukuruznog brašna i dragoceni kaiš slanine. A ovi ih dočekivali otvrdli od rata i rekvizicije i ucenjivali ih, iznenada nekako cinično grabljivi kao da se svete i ratu, i gradskoj gospodskoj golokotri što upropasti zemlju i sebi samima. Onda je još trebalo proneti taj mali, taj ogromni plen, kroz stanične straže i stražare, otkinuti kao da od srca otkidan komad i za njih da ne uzmu baš sve, stići pred noć kući i zakuvati kačamak uz večito:

— Jedite vi samo, deco, ja sam sita, jela sam tamo u selu.

Jednom rečju, i moja majka je u ratu bila srpska žena — hraniteljka. Njima nećemo podići spomenik. Jer spomenici se dižu samo onima koji rat prave, a ne onima koji, onda, taj rat imaju da izdrže[... ]

(Odlomak iz Autobiogafije — o drugima)


*  *  *


"Borislav Mihajlović Mihiz (rođen u Irigu 1922.) u domaćoj kulturnoj javnosti poznat kao književni kritičar i polemičar oštrog i lucidnog pera, u ovoj knjizi predstavlja se i kao vrstan svedok svedok i besednik o jednom burnom vremenu prošlog rata, okupacije, ratnih progona, pokolja i izbeglištva, kao i o vremenu poratne stvarnosti do novijih dana.

U Autobiografiji o drugima, čiji naslov na svoj način najbolje govori koliko je pisac sebe sagledao u drugima i druge u sebi, ispisani su memoarski redovi briljantnih portreta počev od junaka svog detinjstva pa do poratnih beogradskih dana.
[Iz recenzije Radoslava Bratića]


"Ništa nije izgledalo malo verovatno, a ništa se ne bi pokazalo poželjnije i više dobro došlo, od toga da poznati beogradski književni kritičar, ugledni dramski pisac, čovek znamenit i po svojim krilatim usmenim odzivima na svakovrsna zbivanja u kluturi, Borislav Mihajlović Mihiz — napiše knjigu kakva je Autobiografija — o drugima. Životni put Mihizov — a to je zapravo glavna tema njegove nove knjige, sadrži mnoge crte za koje bismo rekli da su baš epohalne. Ovo je dakle knjiga jednog života koji nije takav da bi naknadno morao da se 'pravda' i privodi smislu i značenju (. . .) Naprotiv, reč je o sudbini autentično po svojoj meri ostvarenoj (. . .)

Ali, ovo nisu samo uspomene jednog od najvećeg srpskog kritičara; Mihiz piše o svom detinjstvu i mladosti u zavičajnom Sremu, po Irigu i okolnim manastirima, u Karlovcima i staroj gimnaziji u njima, o ratnim vremenima i ustaškim zločinima, o školovanju i vojnikovanju u "vunenim" vremenima neposredno posle rata (. . .) Ove priče prožete su brigom za kulturni identitet svog naroda, i na toj osnovi Mihiz ispisuje zlatne stranice sećanja i na svoje roditelje, i na slučajne prolaznike, i na životna drugovanja sa uglednim stvaraocima kakvi su Dobrica Ćosić, Veljko Petrović, Mića Popović, Dejan Medaković, Pavle Ivić (. . .)

To šeretsko, to nehatno, to pikarsko i domišljansko, posebno je dragoceno u ovoj knjizi — iz ugla modernog "pikara" neočekivano se otktriva sudbonosna mogućnost otpora dogmatizmu i očuvanja duhovnog i moralnog integriteta, jedne spasonosne stike bez koje, sva je prilika, ne bi bilo ni sjajne književno-kritičarske prakse po kojoj ćemo pamtiti Mihiza."
[Iz recenzije Ljubiše Jeremića]


"...U memoarskoj prozi 'Autobiografija — o drugima' Mihiz ispisuje nezaboravne stranice svojih sećanja. Iz njegovih priča rađaju se živi portreti roditelja i poznanika, drugova i prijatelja, običnih ljudi ali i poznatih stvaralaca u našoj kulturi: slikara, književnika, uglednih profesora, čiji su likovi osvetljeni iz specifično ljudskog ugla. Slikao je događaje i pojave o kojima istorija malo ili nikako ne govori. A on, govoreći o ljudima svoga vremena, predstavljao nam je i svoj životni put. Život drugih i piščev život nerazmrsivo su se upleli. Otuda i naziv knjige Autobiografija — o drugima."
[Živan Lukić]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #2 poslato: Jun 03, 2012, 04:26:57 am »

*

MIHIZOV PRILOG RASKRINKAVANJU KOMUNISTIČKE IDILE

(Iz: "Autobiografija o drugima" BIGZ, Beograd 1992, Borislava Mihajlovića – Mihiza)


"Bili smo prva deca nove nesrećno sklopljene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i dok smo bolovali svoje dečje bolesti, nismo znali da i ona boluje svoje.
 
Znaš kad smo se zamomčili i kad je stala da nas gari nusnica, država se ponovo izokrenula, ovoga puta u sedam "rečnih" i jednu Hrvatsku banovinu.
 
I najzad, na samom našem mladićkom ulasku u život, zemlja u kojoj smo odrasli i mislili vekovati vek, jednog sunčanog 27. marta izvršila je svoje herojsko i kobno samoubistvo.
 
Onda štuke i meseršmiti nad Beogradom, rat i okupacija, a u njoj, i pod njom, dotle nezamislive pojave. Nebom sveci vrgoše prilike i zemljom staše ratovati kusi i repati. Pokolj Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, prvi veliki genocid u novijoj istoriji Evrope. Stotine hiljada izbeglica zbežanih u Pašaluk. Krvničkom aritmetikom odmeren odnos sto za jednoga i uprkos njemu dva pokreta otpora, dva ustanka. Malo je Srbima bio jedan. Pomor čitavih krajeva i gradova Zapadne Srbije, Kragujevca, Kraljeva, krvavi marš Šapca, pokolj Novog Sada i Šajkaške, logori, prinudni radovi, i u svemu tome još otvoreni građanski rat i prikrivena komunistička revolucija.. Sve se to sručilo na naše nepripremljene glave. I dok se naš vršnjak kralj Petar II ženio u Londonu grčkom princezom Aleksandrom, a pedesetogodišnji vođ revolucije po Sutjesci i Zelengori vlaškom lepoticom Davorjankom, mladići moje generacije su ginuli u dražinovcima, partizanima, ljotićevcima, trunuli po oflazima i stalazima, dirinčili po prinudnim radovima ili, šćućureni u nekom zakutku pakla, čekali da on mine i da iza njega, preko bezumne izgibije Sremskog fronta, u suludom stakatu istorije, ulete pravo u raj staljinizma!

Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, gotovo pola veka, lečili od svega toga, da se ne izlečimo do danas."


"Irig je bio prepušten svojoj sudbini i u njemu je od kuge pomrlo gotovo 3000 stanovnika. Gradić se teško i dugo oporavljao, pa ipak je već 1842 jedan krušedolski arhimandrit u njemu osnovao prvu javnu srpsku biblioteku i čitaonicu, pre beogradskog čitališta i biblioteke Matice srpske. Nepogrešno i strasno uništavajući sve značajne belege srpske kulture, ustaše su za vreme rata srušile tu zgradu i spalile knjige.
 
Kad su 1952 godine Irižani obnovili čitaonicu, bio sam kritičar "u modi", pa su me pozvali da na svečanosti govortim o istoriji (mog) mesta i stare čitaonice. Bilo je to posljednji put. Već više od dve decenije ne usuđuju se da me pozovu, strahujući od vojvođanske autonomaške vrhuške. U nekoliko mahova iriško amatersko pozorište pokušalo je da izvede moje drame, ali im je to svaki put, pod pretnjom oduzimanja donacija, zabranjivano. Ne žalim se, samo pričam kako grubi prsti uskogrude vlasti kidaju čak i takve veze kao što je odanost zavičaju i odanost zavičaja."
 

"Zamomčiće se Dimitrije, položiti kalfenski ispit, ali neće stići da odsluži vojsku, otvori šnajderaj, oženi se i rađa male Majstorčiće. Zaklaće, osamnaestogodišnjaka, ustaše. Četrdeset prve, dva bikarecva sina nataći će na glavu crne ustaške kape. Ko zna da li su se, skidajući tako tuđe, nanosali svojih glava. Poginuće u četnicima Draže Mihajlovića od nemačkog metka i tetka Aleksandra nikad ne shvateći kako je to njen Đorđe zbog vernosti otadžbini proglašen za njenog izdajnika.
 
Paja Stojšić će preživeti i dočekati kraj i slom dunavske monarhije (AU), učitelj neće. U dvadesetom veku red žitnice Evrope, umreće od gladi kao tolike hiljade Srba u tim gubilištima, prethodnici Hitlerovih i Staljinovih lagera, o kojima i mi danas jedva nešto znamo, a svet baš ništa.
 

"Austrijska carevina, od Jozefa II i njegovog 'Toleranzpatenta', postajala je zemlja verske i nacionalne trpeljivosti, ali je i dalje skrivala neke čvrste tačke nacionalnih ograničenja i tihe opresije. Na primer, srpskom narodu dugo nije dozvoljavala otvaranje štamparija na teritoriji na kojoj je živeo, pa su se naše prve knjige štampale u Veneciji, Budimu, Jermenskom samostanu u Beču. Isto tako, do svog kraja, AU monarhija nije dozvoljavala otvaranje srpskog univerziteta, čak ni jednog jedinog fakulteta.


"Bogoslove su, u stalnom strahu od unijaćenja, učili pre svega očuvanju pravoslavlja i nacionalnog duha, otvorenosti prema kulturama drugih, naročito susednih naroda. Moj otac je zato sa lakoćom govorio i čitao nemački, mađarski, ruski, znao dosta latinskog i grčkog i nešto jevrejskog. Bio je čvrsto uveren da je Dositej mason, a nije voleo zavere i konspitracije: — Nije dobro da se javne stvari rade tajno!"
 

"Bližili su se prvi posleratni izbori. Kako je u Irigu čaršija već bila likvidirana (najveći deo tog posla su obavile ustaše pobivši trgovce, učitelje, advokate) moj otac, jedan od retkih preostalih ljudi starg sveta, bio je na udaru. Najprije mu je oduzeto, pa onda kad su izbori prošli vraćeno pravo glasa, a onda je i uhapšen. Držali su ga u zatvoru u Rumi, niko ga nije ni saslušao, ni ispitivao, i posle šest meseci je pušten."
 

"Moja majka Vukica rodom iz jake seljačke vinogradarske porodice Jeftićevih iz Ledinaca. Iz lepog, vijugavo ušorenog sela koje se nekako radosno bilo podvuklo pod sam podunavski koren Fruške gore. Kažem bilo, jer starih Ledinaca više nema. Za vreme rata je spaljeno do temelja. Toliko su nedozvoljeno brzi naši zaboravi, toliko smo sami sebi zametnuli trag, da sav svet zna za spaljene Češke Lidice, a za Ledinice i kod nas jedva da je ko čuo.

— Jedite vi deco, ja sam sita, jela sam tamo u selu.

Jednom rečju, i moja majka je u ratu bila srpska žena-hraniteljka. Njima nećemo podići spomenike. Jer spomenici se podižu samo onima koji ratovre prave, a ne onima koji onda, taj rat imaju da izdrže."
 

"Nemci su polako dizali ruke od svega, nedićevska vlast se spremala da beži, suludo nepotrebna saveznička bombardovanja bi s ranog jutra zasula Beograd..."


"U Karlovcima će se, na Majskoj skupštini stvarati, Vojvodstvo srpsko, ne sluteći da će joj sledeći vek nasilno oduzeti ime (srpska) ostavljajući za naziv samo titulu (vojvodstvo). Kako je južno od Save postojala Kneževina Srbija, severna ravnica je 1848 imala biti Vojvodina Srbija ili Vojvodstvo srpsko. U Kominterninom i Brozovom rasturanju srpskih zemalja i njoj je oduzeto ime, a sakatom torzu dodali su socijalistička autonomna pokrajina Vojvodina, da prikriju ime naroda kome pripada!"


"Branko Radičević najveći broj stihova u 'Kolu' posvećuje Crnogorcu, a akrobatskih paradoksima danas se tretira kao jugoslovensko, a u stvari je svesrpsko (jer 'hrvaćanin' je naziv za Srbe iz Hrvatske).
 
Ja u Karlovcima nisam čuo do pred sam rat nijednu autonomašku reč. Za Karlovčane i ceo prečanski svet, jedinstvo pašaluka, panonskih i montanjarskih Srba bila je prirodna stvar, a neprirodno je bilo samo razdvajanje kojim ih je rastavila istorija. Sjedinjene severne srpske ravnice sa Srbijom Orašca i Takova, Kumanova, Bregalnice, Kolubare i Soluna smatrano je ispunjenjem vekovima projektovanog i teško izborivog nacionalnog zadatka. Bilo je tu unitarizma, ali nije bilo velikosrpskog hegemonizma, te lažne formule Benjamina Kalaja koju su upotrebljavali i zloupotrebljavali svi protivnici Srbije, optužujući malu i preduzmljivu zemlju što svojim krupnim historijskim podvizima velikodušno brinula i tuđe brige. Tek neposredno pred rat, pojavom omladinskog prokomunističkog pokreta, počeli su autonomaški zahtevi."


"Najkontroverzniji profesor karlovačke gimnazije moga vremena, onaj koji nas je najviše impresionirao i intrigirao, bio je gimnazijski katiheta Gligorije Mikić. On je bio najdarovitija ličnost srpske pravoslavne crkve između dva rata, samo kako to kod nas često biva, bio je nekako uzaludno darovita ličnost. Ništa nije vredelo. Pojela ga je provincija, niski kriterijumi okoline, laki verbalni uspesi, naša pravoslavna lenjost. To će, uostalom, i vas upropastiti."
 

"Tek na njenom preranom grobu nesreća nas je zbližila. Umrla je u dvadest šestoj godini od srca i posledica ustaškog terora logora u Capragu."
 

"Besprekorni gospodin, veliki znalac muzike i poezije, Miroslav Belić, sin apotekara koga su partizani ubili ubilačke 1944., u gimnaziji je čitao Bodlera i Zolu na francuskom izvršio je ubistvo u zatvorskoj ćeliji."
 
 
"Pred Hitlerovim nasrtajima, sem engleske avijacije, jedino jugoslavenska nije uništena na zemlji. Jedan deo avijatičara odleteo je preko mora i nastavio borbu u engleskim formacijama, ostali su izginuli hrabro i očajnički. Kako je kod nas posle rata dugo i isključivo negovana idolatrija partizanskog ratovanja, podvig ovih ljudi je prećutan i zanemaren, i tek se poslednjih godina o tome ponegdje nešto stidljivo napiše."
 

"Domaći Nemci dugo vremena bisu u Irigu, Rumi, Staroj Pazovi hteli da predaju vlast ustašama. Kako ruka iz Zagreba do dalekog Srema nije još svuda dopirala i kako je Pavelić bio zaokupljen ubijanjem Srba po Lici, Baniji, Kordunu, Ravnim kotarima, BiH, mi smo ostali van ustaške vlasti. Zahvaljujući činjenici što domaće Švabe nisu odmah pustile ustaše u Irig, ja sam danas živ. Dužan sam istini da kažem da je mnogo nas, koji smo se spasavali od ustaškog noža, spaseno uz pomoć Nemaca. Znam za desetine takvih slučajeva."
 

"Sutradan su ustaše ušle u Irig, a mi smo otpočeli naš izbeglički život. Prijateljska porodica primila nas je sve petoro. Naši domaćini nam ničim nisu pokazali da smo im na teretu. Nikad mi izbeglice nećemo moći da vratimo dug Srbiji koja je tada proživljavala strahovit slom i posle stotinu i više godina ponovo postajala nečji pašaluk. Ali pašaluk koji je našao ljudsku i bratsku snagu da prihvati svoje ugrožene i unezverene sunarodnike i da im pruži krov i hleb."
 
 
"Mada to nigde nije bilo rečeno i možda ni u svesti mladih ljudi sasvim jasno formulisano, bivalo je na neki način očito da će se u ovom novom redu stvari moći probiti samo pripadnici "nove vere" (komunističke!). Mlade ljude je odbijala naglašena i jaka piramida hijerarhije, bespogovorna pokornost grube i vidljive privilegije koje su već u startu demantovale ideju o jednakosti, manirisana, gruba i oskudna ideologija. Bola je oči hipokritska preteranost oduševljenja i udvorištvo koje su, uz osećanje svoje manje vrednosti, iskazivali novi adepti prišli pokretu posle pobede, kada se za to više nije dobijao metak. Silio sam sebe svom snagom autosugestije da sve ovo prihvatim, da razumem prilike, teškoće, surovosti i nepravde početaka stvaranja 'novog sveta', ali sam duboko u sebi osećao nelagodu neke rezervisane nepodudarnosti, odsustvo spontanosti i nesaglasnost sa samim sobom. Sreo sam docnije mnogo ljudi koji su mi pričali istu muku na temu 'dala baba groš'. Zalutali u partiju ili SKOJ preduzimali su svašta da iz njih nekako bez drastičnih posledica izađu.
 
Moj prijatelj Tomaš rešio da beži u inostranstvo. — Nemoj ništa da me pitaš ni da me ubedjuješ. Jednostavno ne mogu i neću, ubi me, ne mogu da živim u zemlji u kojoj nema i neće biti slobode.
 
Morao sam imati više pribranosti, zdravoga rasuda, sluha za sopstvenu skepsu i građanske hrabrosti, da ni za trenutak ne podlegnem zovu novoga režima, čiji su već prvi koraci razaznatljivo ukazivali na njegov opresivni karakter i duhovnu oskudnost."


"Prvi smo od balkanskih naroda pregli da se oslobodimo tuđina, pregli sami ne ostavljajući da nam to neko drugi oposli, a to pamte samo ćele-kule svojim lobanjama. Tukli smo u 6 godina tri carstva, podvig koji je malo koji narod u svojoj historiji ostvario, ostavili Srbiju bez veće polovine odraslih i nedoraslih muških glava, a ne usuđujemo se ni da proslavimo godišnjice svojih pobeda i prećutkujemo ih u nekom nametnutom i besmislenom stidu nezameranja drugima. Usput smo oslobodili svoje susede i rođake, a oni nam to danas pamte samo kao uvredu i greh. Kada je Evropa legla pod Hitlerovu čizmu mi smo se isprsili, sami stavili svoju glavu u omču, pretrpeli pravi genocid u modernoj istoriji Evrope, podigli dva oružana ustanka protiv okupatora, a cenu od milion ljudskih života kojom smo to platili, svet ni do danas nije primetio... U okupiranim gradovima Zapadne Evrope nacističke vlasti nisu pozatvarale visoke škole. Studiralo se u Parizu, Brislu, Kopenhagenu, Oslu, Sofiji, Pešti, Bratislavi, Zagrebu. Beogradski univerzitet, po drugi put u razmaku od 25 godina bio je zabranjen i zakatančen."
 

"Kod nas se ta predstava davala pod naslovom 'Sporazum Tito-Šubašić' i pod njom se uzurpacija svršenog čina igrala pod maskom legitimiteta i volje naroda, a ostaci građanskih partija su javno bili koalicioni, a praktično fantomsaki nepostojeći partner KP, koja je još uvek bila ilegalna i konspirativna, mada je već bila i zakonodavac i egzekutiva i tužilac i sudija. Tim sporazumom garantovani izbori na kojima će narod slobodnom voljom odrediti budući oblik društvenog uređenja postaće prvi rodonačelnici za pola veka perpeetuisani izbori bez izbora, cinični i besmisleni odabir bez alternative.

Fiktovni potpredsednik vlade Milan Grol shvatiće igru, podneti ostavku, pokrenuti opozicioni list "Demokratrju" koji će biti javno spaljen na ulici pod zaštitom policije. Ivan Šubašić, bivši predsjednik kraljevske vlade otići će u više nego zasluženu penziju komunističkog režima, a Slobodan Jovanović, istog zvanja, biće u odsustvu osuđen na doživotnu robiju, a njegovi tekstovi, najznačajniji u srpskoj kulturi, biće zabranjeni za objavljivanje. Najbliži kolaicioni saradnik vođ levih zemljoradnika poslan je na dugogodišnje robijanje u Sremsku Mitrovicu.
 
Svi odreda, bez ijednog izuzetka, celinom svog bića smo osećali da "ovo" nije došlo da prođe i da nam je suđeno da u duhovnoj klaustrofobiji provedemo život.

Uz svoje paradokse brzog efekta a sumnjive intelektualne vrednosti, ja bih tražio da licu vremena ukažemo na naličje njegove gluposti i predlagao da tek krenulu fašistoidnu idolopokloničku Titovu štafetu izvrgnemo ruglu."


"U redu nove vere, baš kao i u onom hrišćanskom, uz utvrđene dogme izvršena je i raspodela vlasti, nadležnosti i međuzavisnosti. Nova komunistička ikonografija poklapala se doslovno sa partijskom hijerarhijom i kanonizovala se u monoteizam i sveto trojstvo. Na vrhu (tj. čelu) stajao je na svom pantokratorskom mestu generalni sekretar KP Josip Broz...."
 

"Mihajlo Đurić je rezolutno odbio članstvo u partiji. To je on još mogao sebi da dozvoli kad se za to mogao dobiti metak u glavu, a činilo mu se nepristojnim da to bude kad se za to dobijaju privilegije i otvoren put karijeri. Suma i kvalitet njegovih znanja omogućili su mu ipak da postane redovni profesor pravnog fakulteta. Principijelan, neustučljiv i rigidan isterivač pravde, grdno je namučio kolege na fakultetu upornošću pa pomalo i pedanterijom svojih nesavitljivih stavova.
 
U raspravi o ustavnim amandmanima 1971. ovaj filozof kosmopolitskih pogleda održat će govor protiv razdeobe teritorija i integriteta Srbije i srpskog naroda. Zbog toga je izbačen sa univerziteta, suđen i osuđen na 2 godine zatvora. "Ostala je upamćena njegova rečenica: "Presuda će odlučiti o sudbini velikih načela kojima sam učio svoje đake: da ljube istinu kao najveću strast uma i pravdu kao najveću odrednicu ljudskog karaktera."


"Toliko je neodoljiva i privlačna moć javne scene, da smo poglede upravljali samo na aktere koji su na njoj igrali. A tu kraj nas, dokončali su svoje dane Milutin Milanković, Brana Petronijević, Ivan Đaja, Radivoj i Milan Kašanin, Justin Popović, Milan Grol, Nikola Radojčić i toliki drugi značajni poslenici nauke i pera, dela i integriteta. Iako je svakom bilo jasno da novi režim u potrazi za širim osloncem i legitimitetom oberučke prihvata svakog poznatog javnog radnika koji dotrči spreman na saradnju, oni nisu pritrčali. Nije im se htelo da poljube papuču. Skrajnuti zbog toga iz javnosti, potisnuti u izolaciju, gospodski i ćutke u rezervatu sopstvenog dostojanstva podnosili su osudu na javni zaborav sebe i svog dela."


"Jednom optuženom nemačkom civilu stavljeno je na teret da je, protivno međunarodnom ratnom pravu, pretnjama i ucenama prisilio generala Milana Nedića da obrazuje marionetsku okupacionu vladu. Za održavanje reda u pacificiranim oblastima i efikasnije upravljanje Srbijom imaju da pronađu autoritativnu domaću ličnost da formira uticajniju kolaboracionu vladu. U protivnom slučaju firer će zapadnu Srbiju prepustiti ustaškoj, severnu Mađarskoj a južnu Bugarskoj okupaciji. Nedić je časno ratovao u četiri rata. Našli su ga u dubokoj žalosti — u eksploziji municije u Smederevu poginuli su mu sin i snaja, a on je bio u kućnom pritvoru. Ponudu je rezolutno odbio. Njegov kralj kome se zakleo je u Londonu. Tada mu je saopšteno, ako ne pristane, Srbija će biti trojno okupirana... Imao je izveštaje Komeserijata za izbeglice i o ustaškim zločinima...
 
Mi smo bili skloni da verujemo da su tu ulogu prihvatili kao očajnici i žrtvovali svoj ugled i čast da u slomu i porazu spasavaju šta se spasiti da."
 

"Da prekratimo obostrane muke i klasičnu socijalističku zavrzlamu 'zajedničkog stana', rešio sam da svoje sastajalište prebacimo kod Alekse Stojkovića (oca glumca Bate Stojkovića). Čika Aleksa mi ispriča svoju varijantu potere za blagom. Porodica mu je tradicionalno pečalbarila u tri prestonice: Beogradu, Sofiji i Bukureštu. Pečalbario je uporno i uspešno. Došli balkanski ratovi, zavičaj promenio državu, a on nikako da se vrati. Prvi svetski rat mu presekao put povratka i prešao u Rusiju. Tamo je trgovao svim čim stigne. Pečalbari svoju ušteđevinu pretvaraju u zlato, pa u čarapu. On je hteo da bude moderniji pa ju je pretvarao u carske rublje, čvrstu i pouzdanu valutu. Ona je bila jača od dolara, franka i funte. Onda otpoče boljševička revolucija, a on sa rubljama, preko Vladivostoka jedva stiže u Solun. Novac nije vredeo više ništa. Došao u Beograd i počeo da gura kolica sa sladoledom, zatim aščinica, kafana, restoran, drvara sa firmom. Ponovo rat i komunisti i sve nestade. Treći put da guram kamen uzbrdo (kao Sizif) ne vredi. Ne daju komunisti da se stiče."


"Kada je 1947. hazjajin (Staljin) pozvao jugoslovenski komunistički vrh u Bukurešt na kritiku i samokritiku, Josip Broz je znao da mu preti gubitak vlasti, a verovatno i života. Odlučio je da preživi. Odbio je da prihvati poziv i rizikovao ekskomunikaciju iz međunarodnog radničkog pokreta. Jugoslavenski komunistički vrh je još gotovo dve godine uveravao Staljina u vernost boljševizmu, vukao katastrofalne poteze nasilne kolektivizacije (zadruge) i nacionalizacije preostalih privatnih radnji i malih preduzeća, narod je osećao da je tikva pukla i čekao trenutak da neuzvraćena Ljubav osekne i pretvori se u svoju suprotnost. Tako se i dogodilo. Kako na sva uveravanja o vernosti, iz Moskve nije stizao ni najmanji znak pomirenja, neko se dosetio — ozbiljne indicije govore da su to bili Kardelj i Đilas (a ne Tito!) — da ovako više ne ide. Pozatvaraše sve staljiniste, zaklonivši se ugovorom sa Grčkom i Turskom pod kišobranom Atlanskog pakta, titoizam je krenuo u ideološki protivnapad."

Toliko o onom čuvenom Titovom "NE" Staljinu!


"Beograd je jedini drevni evropski grad koji nema očuvanu zgradu stariju od dvesta godina."


"Imao je Romanijac meku dušu i tvrdu sudbinu. Poustašeni muslimani su mu pobili pola muške familije tamo gore na Sokocu, pre no što se on sa društvom odmetnuo u pobunu."
 
 
"Poslednji meseci rata. Sremski front. Sasvim mladom komesaru prijavljuje se novi borac upućen iz štaba u njegovu četu. Stariji je po godinama od ove golobrade i neobučene vojske što tako rasipnički gine po goloj prolećnoj ravnici..."


"Kao svakad u istoriji, ideološki i politički lomovi ne određuju samo sudbine presudnih učesnika već utiču i na životne putanje u vrtlogu zatečenih, skrajnutih pojedinaca."
 
 
"Daju mi odrešene ruke da pišem o knjigama i neće uticati na moje sudove i stavove, jedino očekuju od mene, na žalost, neophodnu meru autocenzure."
 

"Zašto ti oduzimamo pasoš? To je naša stvar, to se tebe ne tiče."
 
 
"Suludo i besmisleno anglosaksonsko bombardovanje Beograda — terorističko kao da je u pitanju neprijateljska, a ne izmučena saveznička prestolnica..."
 
 
"Na prvom suđenju Tomi Maksimoviću, čoveku koji je pod najtežim uslovima nemačke okupacije uspeo da organizuje smeštaj i život stotine hiljada izbeglica u Srbiji, usudilo se da svedoči u prilog mnogo malog izbegličkog sveta."
 

"Ne čudi što je jednopartijski sistem ukinuo polemiku. U samoj njegovoj prirodi je da govori samo jedna strana. Ali, uvek me je čudilo da režim, u svom bezobzirnom pljuvanju i ponižavanju političkih protivnika nemoćnih da se brane, upotrebljava sva sredstva, sem duhovitosti. Komunizam je svakakav, ali duhovit nije i ne podnosi duhovitost."
 

"Udruženje književnika Srbije sudi nama, potpisnicima 'Predloga za razmišljanje'. Uobičajena atmosfera ideološkog osuđivanja preti da doraste do pogroma. Pravoverni bezočno napadaju. Optuženi, oni tanjih nerava i tanje hrabrosti, kaju se i povlače potpise. Brana Crnčević gleda sa prezirom revolucionare i obraća se skupu: — Zahtevate od mene da povučem potpis?! Učinio bih ja to vama kad vam je toliko stalo. Ali, ljudi božji, ako povučem svoj potpis, čime ću se onda ubuduće potpisivati?"
 

"Drug Bevc je nudio da umjesto nasilne cenzure prihvatimo dobrovoljnu autocenzuru."


"Na 'Književnom petku' u Zagrebu Meši Selimoviću je na savijenoj ceduljici dobačeno pitanje:
— Zašto se vi, Mehmede Sokoloviću, osjećate Srbinom?"
— Do 1941. godine ja sam se osećao Srbinom, a nisam pitao ZAŠTO. Od 1941. znam zašto sam to." odgovorio je.


"Ne smem da tvrdim, ali sam uveren da je tada, 1941 i Andrić definitivno postao i ostao Srbin. On o tome nije direktno govorio, ali je to na svoj nenametljiv i diskretan način davao to na znanje. Andrić je izabrao nas, ne mi njega."
 

"...vlastodržačka profilaksa zahteva da se s vremena na vreme iz kamarile ukloni i smakne baš onaj koji najviše štrči."


"Osuda Đilasovih stavova nije ostala bez posledica za sasvim retke članove partije koji su mu ostali verni. Neki su sami vratili knjižice, drugi bili isključeni i posmjenjivani sa položaja. Ono nekoliko ljudi koji su se usuđivali da se i dalje viđaju sa njim, bili su gotovo bez izuzetka — nepartijci."


"— Hoću da kažem da ne radim ništa protivzakonito. Još nije donesen zakon o zabrani druženja sa Milovanom Đilasom. Donesete li taj zakon, ja ću ga poštovati. A dotle..."
 

"Zakon o zabrani druženja sa Milovanom Đilasom nije donesen, ali je dejstvovao."

Izbor napravila: Radojka Praštalo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2013, 09:25:57 pm »

**

BANOVIĆ STRAHINJA Borislava Mihajlovića Mihiza


U našoj više nego skromnoj dramskoj literaturi inspirisanoj legendarnim pretkosovskim i kosovskim događajima gotovo da i nema uspešnijeg dramskog dela, jer je vrlo teško uobličiti, pretočiti tradicionalne motive u ubedljiv tekst, koji bi u isti mah imao i dovolJno scenske životnosti. Transpozicija narodne legende u dramu neobično je teška, i pored sve dramatičnosti događaja i situacija koje opisuje, zato što legenda izobličuje kako same događaje, tako i likove — do fantastičnosti, koja u scenskim zbivanjima ne mora biti uvek ubedljiva. Tim više vredan je pažnje pokušaj Borislava Mihajlovića Mihiza da dramski obradi jedan od najlepših naših narodnih motiva, motiv o Strahiniću banu i o njegovoj nevernoj ljubi, bez obzira na činjenicu što se autor prevashodno interesovao za psihološku i etičku stranu problema. Izbliza i iskreno progovoriti o legendarnim junacima znači ujedno i rušIti tradicionalni mit o njihovom besprekornom držanju uvek i u svakoj prilici. S druge strane, to pruža obilje mogućnosti za slobodne i različite karakterizacije likova. Borislav Mihajlović Mihiz je to upravo i učinio u svojoj drami Banović Strahinja: u središtu ovog dela nije motiv o junaku i njegovoj nevernoj ženi, već je taj motiv samo povod da se iznesu neki od sukoba između pojedinih ličnosti o kojima nam legenda, inače, daje vrlo malo određenih podataka. Opredeljujući se tako za sadržajnu nadgradnju legende, Mihajlović je dramu formirao kompleksno. Najpre se upoznajemo sa slikom samog čina neverstva kao i sa nepovoljnom atmosferom u domu Banović Strahinje, dok se u raspletu, na samom kraju dela, posredno daje čitava mala retrospekcija događaja koji su prethodili činu neverstva i u izvesnoj meri ga i uslovili. Možda je baš tu najveća slabost Mihajlovićevog dramskog postupka: previše je ostavio naraciji, previše doznajemo posredno — iz raspleta, a premalo iz ekspozicije drame. Zbog toga delo na pojedinim mestima gubi od svog dramskog intenziteta. Ovo je naročito došlo do izražaja u prvom činu.
 
Osim toga, vidljiv je piščev neujednačen odnos i prema samom motivu, i prema pojedinim ličnostima. Motiv o Strahiniću banu i njegovoj nevernoj ljubi neobično je zanimljiv iz više razloga. Narodni pevač sa zadovoljstvom je ukazivao na nesvakidašnje herojstvo i gordost ovog junaka ("Pomalo je takijeh junaka / Ka' što beše Strahiniću bane"), ali u pesmi se nazire, istina, dosta nevešto iskazan, i jedan drugi momenat, koji bi mogao biti predmet frojdovskog psihoanalitičkog promatranja. To je pitanje kažnjavanja krivca, tj. iznalaženja najteže i najpravednije kazne za prestupnicu — nevernu ženu Strahinića bana. O tome je u narednoj pesmi rečeno vrlo malo, ali sve što je rečeno od neobične je važnosti za čitav opis događaja, kao i za karakterizaciju glavnih likova u opštem sklopu prikaza stava ondašnjeg društva prema neverstvu i izdaji. Tako u pesmi Jug Bogdan govori Strahiniću banu, odričući mu pomoć u potrazi za odbeglom ljubom, a svojom kćerkom:
 
Znaš li zete, ne znali te ljudi,
Al' ako je jednu noć noćila,
Jednu noćcu s njime pod čadorom,
Ne može ti više mila biti:
Bog j' ubio, pa je to prokleto,
Voli njemu nego tebe, sine;
Neka ide, vrag je odnesao!

 
Ili kada Vlah-Alija, budući u škripcu, predočava nevernoj ženi Strahinića bana šta je čeka ako je muž preotme:
 
Dušo moja, Strahinova ljubo,
Nemoj mene, no udri Strahina:
Nigda njemu mila biti nećeš,
Prijekorna biti dovijeka,
Koriće te jutrom i večerom
Đe si bila sa mnom pod čadorom.


A sam Strahinić ban, na kraju pesme, kada odvodi nevernu ženu svome domu, vrlo se nejasno izražava:
 
Ne dam vašu sestru poharčiti —
Bez vas bi je mogao stopiti,
Al' ću stopit svu tazbinu moju,
Nemam s kime ladno piti vino;
No sam ljubi mojoj poklonio.

 
Kao što se iz ovih stihova vidi, genije narodnog stvaraoca ostavlja dvostruku mogućnost u pogledu kažnjavanje neverne žene Strahinića bana: jedno je javna osuda u duhu tradicionalnih normi patrijarhalnog srednjovekovnog morala, a drugo je kazna koja više zadire u domen psihičkog — njoj ostaje da vekuje pored muža koji je može (ali i ne mora) optuživati za neverstvo. Gradeći svoju dramu na osnovu narodne pesme, Mihajlović se opredeljuje za idealno dobrog i plemenitog junaka Strahinića bana. Poređenja radi, posle navoda iz narodne pesme, navešćemo ovde i nekoliko reči junaka Mihajlovićeve drame: "Vi ste izabrali kaznu. Na vaš izbor ja kažem — ne... U mom porodičnom veću nas ima samo troje: moja majka, ova žena ovde, i ja. Majka je već odlučila umirući, odlučila da presude nema i da je neće biti. Zaklela me da ne krvavim ruke..." govori Banović Strahinja suprotstavljajući se sudu Jugovića. A ovako poziva nevernu ženu da se vrati u dom: "Ako možete, nađite u njemu mir. Niko vam ništa nikada neće prebaciti." A malo kasnije: "Nudim vam svoje ćutanje i tugu što je sve tako bilo i što je sve tako kako jeste. Čudno je, ali je istina: ko neće ili ne može da sudi, taj nema šta ni da prašta", govori Strahinja, dosledan u svojoj doslednosti. Ali, kao što se vidi, prisutna je i uslovnost: "Ako možete, nađite u njemu mir" (podvlačenje moje, R. J.). I u Mihajlovićevoj drami, kao i u narodnoj pesmi, lebdi pitanje: kako će se osećati neverna žena u domu Banović Strahinje, nije li za nju to, možda, najstrašnija kazna? Ono što je bilo nedorečeno u narodnoj pesmi ostalo je nedorečeno i u drami, i to je velika šteta. Kada se već odlučio za sadržajnu nadgradnju narodnog motiva, šteta je što je Mihiz propustio da analizira psihičko stanje Strahinjine neverne žene, jer je to bio pravi teren za njegovu dramsku razradu motiva. Zato je i lik ove žene nekako najzagonetniji: oseća se da ta žena ima nešto da kaže, očekuje se njeno kazivanje, ali do toga ne dolazi. A zagonetni likovi nikada se ne mogu smatrati odlikom jednog dramskog dela.
 
Ako bismo i dalje ukazivali na piščev neujednačen odnos prema ličnostima, bez obzira na sva njegova ograđivanja, istaknuta na početku same knjige, prema kojima ova drama nije istorijska, morali bismo se zadržati na starom Jug-Bogdanu. On je predstavljen kao nemoćan rezoner i ironizator nedosledan ironiji: u prvi mah on ništa ne poštuje, on ništa ne poštećuje od svojih ironičnih opaski, da bi se kasnije, u odsudnom trenutku, potpuno izgubio, izostavljajući tako ironičan podsmeh sopstvenoj neprikladnoj situaciji u koju ga dovodi čin njegove kćeri — neverne žene Strahinića bana. Jug Bogdan bi mnogo ubedljivije delovao kao dosledni ironizator, i na tome je Mihajlović i trebalo da gradi ovaj slobodno koncipiran lik.
 
Galeriju dramskih likova u svome delu Mihiz je obogatio i neprisutnošću jedne veoma važne ličnosti. To je majka Jugovića, koja se nijednom ne pojavljuje na sceni, ali koja je i te kako važna i odlučujući činilac u dramskoj radnji. Ona je svemoćni i neporecivi sudija, ona donosi konačnu odluku o tome kako treba kazniti nevernu kćer Jugovića, a ženu Strahinjinu. Ona se u drami ne pojavljuje, ali je njena misao, njen duh uvek prisutan kada su Jugovići na sceni, i njena odluka definitivna je i jedina za sve Jugoviće. Tu je Mihajlovićeva nadgradnja narodne pesme zaista uspela. Jednim modernim rešenjem on je nesumnjivo obogatio svoju dramu, bez obzira što to rešenje, možda, izaziva asocijacije na apsurdne situacije. Neprisustvom majke Jugovića izbegnuta je neizbežna patetika, a čitavom spletu događaja data je i jedna tajanstvena nit. Naporedo sa takvim rešenjem ovog lika, treba istaći i veoma uspešnu figuru Vojina Jugovića, koja se izdvaja od prilično jednostrano koncipiranog lika mladog Boška Jugovića.
 
Posebnu zanimljivost drame Banović Strahinja predstavlja i piščev pokušaj da donekle rekonstruiše izgled života na dvorovima nekadašnje srpske vlastele. Neupućenima ovaj pokušaj može izgledati kao suvišan i kao pretenciozan. Međutim, prilično je težak zadatak dati, makar i površnu, sliku nekadašnjeg života na srpskim srednjovekovnim dvorovima, pogotovu kada znamo da o tome ima malo sa sigurnošću utvrđenih podataka. Zbog toga i Mihizova slika života na dvoru Banović Strahinje može nekome izgledati izveštačena i nerealna. Ipak, ne može se sporiti autorov napor da iznađe potreban ton u prikazu izgleda jednog običnog dana na vlasteoskom dvoru Banović Strahinje, kao i u porodici Jugovića.
 
Ako je zatajio u opštoj kompozicionoj liniji izgrađivanja drame, Mihajlović je pokazao dosta spretnosti, sposobnosti i smisla u oblikovanju pojedinih scena. Odlučujući se ovde za najuspešniju scenu u drami, izdvajamo prizor suđenja u kojem je sa sigurnošću određen udeo svake ličnosti, mada je i završna scena građena isto tako vešto. Dijalozi u drami prilično su tečni, pojedine situacije deluju autentično i ubedljivo. Ponekad smetaju izvesne jezičke nedoslednosti. Naime, leksički fond ličnosti ove drame kreće se u širokom rasponu od arhaičnih izraza pa do najsavremenijih. Ovi poslednji najviše smetaju, osobito kad ih izgovara Jug Bogdan!
 
Na kraju, s pravom se može postaviti pitanje ima li smisla danas vršiti transponovanje narodnog motiva u dramski oblik, pogotovo kada se imaju na umu sve teškoće koje se pri tom nužno nameću. Naravno, prosta dramatizacija narodnog motiva danas ne može imati smisla. Ali, dramatizacija sa tendencijom da se otkriju i dramski fiksiraju svi oni latentni unutrašnji sukobi, doživljaji pojedinih legendarnih ličnosti, njihova psihička stanja, preokupacije, njihove dileme koje im je život nametao, da se prikažu pobude i shvatanja koju su diktirali njihove postupke — i te kako ima smisla! Drama Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza samo nam delimično otkriva doživljaje, misli i osećanja nekadašnjih junaka. Mnogi od njih, pa i sam Banović Strahinja, ostali su prilično zagonetni. Već smo ukazali da je taj slučaj naročito karakterističan kada je reč o liku neverne žene. Pisac je samo donekle uspeo da realizuje svoju nameru da dramski razrađujući izvanredno bogat i neobično lep motiv o Strahiniću banu prigovori i o ljudskim odnosima, o problemima koji su bili aktuelni i pre i danas. Dobrim delom to dolazi otuda što autor, i pored svih svojih napora, nije u potrebnoj meri uspeo da se oslobodi legende, a tako i legendarnog tumačenja događaja. Zbog toga su iz drame i izostali neki od mogućih aspekata u sagledanju položaja Banović Strahinje i njegove neverne žene.


Piše: Raško V. Jovanović

DRAMA XI • Srpska književnost u književnoj kritici • Priredio Raško V. Jovanović
Nolit • Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #4 poslato: Decembar 19, 2013, 11:18:13 pm »

*

Borislav Mihajlović Mihiz: PIJANA NOĆ SA KRCUNOM


Tokom svog dugog života imao sam prilike da upoznam više aktivnih i bivših visokih funkcionera komunističke političke policije.
Skoro svi su bili predratni studenti Beogradskog univerziteta, mahom provincijalci, i mada iz dobrostojećih porodica, ipak sa instinktivnim otporom i nelagodom prema gradu. Ambiciozni da učine nešto krupno u životu i od svog života, brzo su postajali komunisti, nestrpljivo željni da promene svet i zavedu pravdu i jednakost. Prihvatili su novu veru vatreno strasnički i montanjarski prekobačeno — većina ih je iz jugozapadne Srbije. Naskoro, i za njih same iznenađujuće brzo, nastaje "poslednji i odlučni ljuti boj", o kojem se protestno i, uglavnom, bez sluha pevali po aulama fakulteta, i oni postaju prvorazredni borci. Smeli i odlučni, sa kompleksom svog neproleterskog porekla koji je mlade leve intelektualce činio na sve spremnim, stidljivi i zatvoreni, a jake mašte koja goni na podvig, inteligentni i pronicljivi, oni su bili prosto predodređeni da postanu obaveštajni oficiri u ustanku protiv okupatora. Kada se taj ustanak — neće proteći mnogo vremena — pretvori u građanski rat i prikrivenu komunističku revoluciju, oni se, i ne primećujući to, u stvaranju nove revolucionarne vlasti pretvaraju u ono što su najviše prezirali na svetu, postaju policajci, "mač revolucije" Lenjina i Đeržinskog, samouverena svemoćna Večeka, Črezvičajka, koja se kod nas privremeno i cinično zvala Odeljenje za zaštitu naroda.

Kada ih ja upoznajem, bio je to za mene čudan, morbidno privlačan svet atraktivnih ljudi u opakoj službi. Osećao sam da je moje interesovanje za njih nezdravo, ali im moja radoznalost nije odolela.

Bili su još uvek mladi ljudi, velikog opasnog iskustva, koji su prerano došli do strašne moći nad životom i smrću. Jednovremeno odanički disciplinovani u službi nesavitljive ideologije, a izraziti, gotovo anarhistički individualci. Meki na pesmu (naročito rusku), laki na sentimentalnu suzu (naročito u piću), a surovo bezobzirni. Spremni i da pomognu i da obezglave. Ludački hrabri, a servilno pokorni. Krajnje otvoreni i spontani na reči, a sa brdom brižljivo čuvanih tajni. Sa istinskim, bezbrižnim rasipničkim prezirom prema materijalnim dobrima, a u službi tuđe gramzivosti. Mahom lepi ljudi i muškarci, strasni naganjači žena svim sredstvima, i ličnim šarmom i parama, i privlačnošću koju je za žene uvek imala moć i vlast, a poneko i ucenom ako zatreba, a pri tom čuvari i nadzornici puritanskog morala. Bliži stvarnosti i sa jasnijim uvidom u život od ostalih od naroda odaljenih vladajućih garnitura, što im ipak nije smetalo da vrhuški u svojim izveštajima pružaju upravo onakvu sliku sveta kakvu je ona želela da vidi. Hladni cinici po danu, smejači i podsmejači sebi i drugima, sa noćnim košmarima i morama koje ih trzaju iz sna. Obesni, nadmeni, oni za koje narod kaže da se Boga ne boje, a ljudi ne stide, a pri tom pouzdani i požrtvovani prijatelji. Na izgled, i ne samo na izgled, spontani i istinoljubivi, a sračunati, spremni na svaku podmuklu podvalu i falsifikat u službi koja ni od čega ne preza. Jednom rečju, gospodari, a sluge. Nekadašnji mladići koji su krenuli za varljivom senkom krupnog ideala, da bi u svom ličnom životu postali i saučesnici, i žrtve, i zločinci.

Jedna dvostruka, obostrana radoznalost dala mi je priliku da pobliže zavirim u raspolućenu dušu najizrazitijeg predstavnika vrste.

Ranih šezdesetih godina radio sam kao umetnički savetnik u Avala filmu sa Ratkom Draževićem. Jednog dana rupi Ratko u moju kancelariju na sastanak umetničkog odeljenja. Rastera prisutne dramaturge Svetu Lukića, Boru Ćosića, Juga Grizelja, Duška Stojanovića:

— Sikter, momci!

Zabravi za njima vrata i svom uobičajenom mangupskom osmehu dodade dozu tajanstvene poverljivosti:

— Drž' se sada! Pozva me jutros Krcun. Pretrnuo sam. Čim me zove, znam da će da me riba, pa prebiram šta sam to u poslednje vreme zgrešio. Kad tamo, on mi kaže: "Poznajem gotovo sve zanimljive ljude u Srbiji, samo ne znam tog tvog Mihiza. Pitaj ga hoće li da razgovara sa mnom. Ako hoće, spremi bilo šta za večeru i dosta pića. Ti, Ratko, nemoj mnogo da pričaš! Tebe znam kao staru paru. I ženu pošalji nekud od kuće da nam ne smeta!"

Pristanem spremno. Zanimalo me je i intrigiralo da upoznam ovoga, sudeći po svemu što sam o njemu čuo, originalnog, kontroverznog i opasnog funkcionera, a biće da mi je i polaskalo njegovo interesovanje za mene. Slobodan Penezić Krcun bio je u to vreme, ako se ne varam, predsednik Izvršnog veća Srbije ili tako nešto. Slušao sam od svojih poznanika iz ojađenih građanskih porodica priče o velikom, strašnom udbašu, o njegovim iznenadnim upadima u posleratne zatvore, o ciničnom ponašanju prema zatvorenicima ovog gospodara života i smrti, koji je mogao da te očas pošalje na gubilište, ili da ti u iznenadnom trenutku samilosti moćnika otvori kapije zatvora. Šaputalo se da mnogo pije i u piću jeretiči i prevrće i ispoveda dušu.

Sa druge strane, njegovi adlatusi, majori i pukovnici Udbe, govorili su o njemu na poseban način. Svog glavnog gazdu Aleksandra Rankovića spominjali su retko i oprezno, sa strahopoštovanjem lišenim emocija, a kada reknu "Krcun", usta i srce bili su im puni neke zanesene mešavine ljubavi, bliskosti, oduševljenja, neprikosnovenog straha i potpune nehijerarhijske odanosti. Bio je njihov Bog. Sada ću upoznati tu nespokojnu dvoglavu legendu.

Došao sam pre Penezića. Uvek samopouzdan i bašmebrigovićki ležeran Ratko Dražević bio je odnekud vidno uznemiren. Osećao se odgovornim za mene i ambicioznim da se ja pokažem pred njegovim Bogom, ali i zabrinut da ne zabrljam. Opominjao me je:

— Pazi, boga ti tvoga, šta radiš i nemoj, kako si drčan, da prekardašiš! Nije ti to ono društvo iz Madere, da se k... i trtljaš sve što ti padne na pamet. Ali, nemoj ni da se zavežeš i umusiš pa da ispadneš nikakav! Koji mi je moj trebalo da sparujem dva ludaka!?

Ušao je Penezić. Pozdravili smo se. Preda mnom je bio izrazito visok i tanak krakati dugajlija, oštrolik, crnoput, užarenih krupnih očiju. Još nismo čestito ni seli i Ratko još nije stigao da naspe prve čašice rakije, a već me je stiglo pitanje, direktno kao metak:

— Šta vi, Mihize, mislite o Đilasu?

Pitanje je bilo brzo, neočekivano, ali nisam ni ja u to vreme bio spor čovek. Shvatio sam odmah u šta nišani strelac. Znao je da sam jedan od retkih ljudi koji se usuđuje da se druži sa "najopasnijim neprijateljem" i hteo je iz prvog poteza da sazna s kim razgovara. Pod uznemirenim Ratkovim pogledom stanem da govorim o Đilasu ono što zaista mislim. Kažem da mi je postao blizak tek kad je sišao sa vlasti, a na njoj bio krajnje vatren i opak staljinista, jedan od najoštrijih. Ali da je on, koliko ja znam istoriju boljševičkih revolucija, a znam o tome dosta, prvi politbiroovac koji je svesno rizikovao da izgubi vlast zalažući se za liberalizaciju sistema. Da je Đilas izraziti predstavnik našeg montanjarskog intelektualca, sa svim pozitivnim i negativnim osobinama toga tipa. Izrazito inteligentan, brz, prodoran, jake mašte i zamaha, ali sklon da prekobaci svaku ideju koju prihvati i dovede je do paroksizma. Na vlasti je bio samouveren, pun sebe i ...

Penezić, koji me je dotle, činilo mi se, slušao nekako ravnodušno i odsutno, tu me prekide:

— I ja sam, kao i svi komunisti, pa možda i više nego drugi, bio zaljubljen u našeg druga Đida. Sudbina je htela da budem taj koji će ga hapsiti i onaj koji ga je puštao sa prve robije. Znate li šta sam mu rekao tom prilikom?

Nisam, razume se, znao. Sad ću čuti rečenicu koju tamničar kazuje robijašu koga pušta na uslovnu slobodu, i čiji ogvoreni cinizam nije bio lišen duha:

Rekao sam mu: "Ja razumem, Đido, da si bio vernik i imao svog Boga. Razumem i da si tog Boga izgubio i prestao verovati u njega. Ali nikako ne razumem da tražeći novog nisi uspeo da nađeš boljeg, već si za Boga izabrao samoga sebe" ... Inače, zadovoljan sam, Mihize, vašim odgovorom. Hteo sam da vidim kakav ste čovek.

— Znao sam to.

— Nije bilo teško pogoditi. A sad da vam kažem. Čitao sam neke vaše članke u NIN-u. Dopalo mi se kako pišete, ali na ovaj razgovor sam vas pozvao manje zbog onoga što ste vi pisali, a više zbog onoga što moje službe pišu o vama. Dede, pucajte slobodno!

Izazivao me je na moj prvi hitac. Ispalih ga:

— Sanjate li ih često?

Imao sam i ja svoj test i postavljao sam ga iznenada i bez uvoda u razgovoru sa ljudima za koje sam znao da su se igrali opasne igre tuđih smrti, "hrane naopake". Mada su, verujem, svi znali šta ih pitam, okolišili su, nisu odgovarali direktno, ili bi se napravili da ne razumeju pitanje i ćutke prelazili preko njega. Ali ne Krcun Penezić! Ne on! Kao da odgovara na najprirodnije pitanje na svetu, nije ni trepnuo:

— Sanjam ih svake noći. I pojedinačno i onako džumle, na gomilu.

— A mnogo ih je?

— Mnogo.

Razgovor je trajao dugo, doslovno celu noć. On gotovo ništa nije jeo, a pio je naglo i mnogo. Pijanio se namerno i naočigled i jasno su izbijali znaci čoveka ruševnog, razdiranog mnogim dilemama, iznenadnim idejama u kojima se nazirala i egzibicija i mazohizam, ali i čvrsto jezgro originalnosti, nedvosmislene i krajnje otvorene inteligencije i neke čudne slutnje tragike. (Naskoro posle toga on će poginuti u saobraćajnoj nesreći.)

Znajući da on to od mene očekuje, davno sam zaboravio Ratkovu opomenu i nasrtao sam svim silama izvrgavajući ruglu u režimu sve što bi mi padalo na pamet. Što su moji nasrtaji bivali žešći, ok je sve više odmahivao rukom:

— Meni su govorili da ste vi, Mihize, opasan čovek. A vi samo golicate. Ja o tome što vi pričate mislim neuporedivo gore od vas.

Tako je naše nadgornjavanje trajalo sve dok nisam u jednom trenutku zaista preterao:

— Peneziću, znate li vi da su vaše ruke krvave do lakata? Samo me je prezrivo pogledao svojim velikim užagrenim očima:

— Opet golicate tom tupom sremačkom bricom. Do lakata!? Čoveče, meni su ruke krvave do ramena!

Ošamućen razgovorom, nekorektan prema njegovoj tolerantnoj dopustljivosti, nezaustavljivo sam licitirao dalje i udario i na sam Vrh, na Broza.

Iza lika ciničnog i mazohistički otvorenog liberala izbila je iznenada oštra, preteća figura komesara Druge proleterske:

— Tu ne! Tu ne dam! Ne igrajte se glavom! Reći ćete nešto posle čega će biti kasno. Na svog vrhovnog komandanta ne dam!

Uz svu oštrinu pretnje osećao sam u njegovom glasu da se Tito u njemu uveliko ljulja i da oštro insistiranje da se samo o tome ne govori svedoči da se ta neprikosnovenost odavno pomerila. I zaista, naglo kao što se i pojavila, pretnja je nestala i smenilo je sentimentalno sećanje:

— Bilo je to na Sutjesci. Druga proleterska držala je odstupnicu Vrhovnom štabu. Strašno su nas tukli Nemci artiljerijom. Nije se dalo izdržati i prvi i jedini put u toku rata borci Druge proleterske odrekli su poslušnost i zahtevali da se povučemo. Skočio sam i održao govor. Nacionalistički, srpski: "Vi sada niste više ni partizani, ni proleteri, ni komunisti. Sada ste samo srpski vojnici. Srpski vojnici nikada ne ostavljaju na cedilu svog vrhovnog komandanta". Borci su ponovo zalegli i prihvatili se oružja.

Nastavio je onda još dugo da srbuje, da spominje Mačkov kamen, Kolubarsku bitku, Solunski front, uz čudnu opsesiju da se ponekad boji, budući da je rođen u prvoj okupaciji, da ga slučajno nije napravio neki Nemac. Ubeđivao je — biće više sebe nego mene — kako će se uskoro povući iz političkog života i otići u Kablarsku klisuru u manastir:

— Kaluđeri će se obradovati mojoj velikoj penziji, a ja ću im čuvati manastirske ovce i gledati oblake.

U svemu što je Penezić govorio bilo je neke oštre unutrašnje borbe, krupnog razočaranja, ruševne depresije i slomljenih pokušaja uzleta, nečeg manijačkog, pa bezbrižnog, pa širokog, pa uskog, pa pokajničkog, pa svakojakog.

Kada se naš razgovor u rane jutarnje sate najzad završio, Ratko, očito nezadovoljan i mojim preterivanjima i time što se njegov idol toliko otvoreno razotkriva da će se zbog toga sutra neizostavno kajati, ponudio je da me odveze do kuće.

— Ne! — odbio je Penezić. — Ja ću!

Čim smo seli u kola rekao mi je da je od ovog razgovora dobio ono što je očekivao, pa i više od toga. Onda je sumorno ćutao sve do moje kuće. Na rastanku, saopštio mi je ledeno i, da nije bilo poslednje rečenice, čak i krajnje uvredljivo:

— Ne nameravam da ovakve razgovore i bilo kakav drugi kontakt sa vama održavam. Bilo je dovoljno i previše za obojicu. Ali ako budete imali neke neprilike u životu, a vi ćete ih svakako imati, slobodno mi se obratite. Pomoći ću vam ako budem mogao.

Ovaj noćni razgovor dobiće svoju poentu na proslavi dvadesetogodišnjice Udbe, sa onim čuvenim recitalom Oskara Daviča i njegovim stihom "Ozna sve dozna". Poenta će biti doslovna potvrda toga stiha.

— Posle svečane akademije — pričao mi je Ratko — sedeli su za jednim stolom krupni srpski udbovci, sve Krcunovi ljudi, i kad je ovaj prišao njihovom stolu, graknuli oduševljeno:

— Evo našeg Krcuna!

— Da, sada sam vaš Krcun, a niste propustili da razgovor "vašeg Krcuna" sa Mihizom u Ratkovoj kući snimite i dostavite Aleksandru Rankoviću. / Borba za veru
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #5 poslato: Decembar 24, 2013, 01:39:35 am »

**

Dobrica Ćosić: VREME PRIJATELJSTVA

ODLOMCI


Sremski dalaj-lama

Zapisivao sam svašta u svesku o sebi, o prijateljima, istomišljenicima i neistomišljenicima, ponekad pod naslovom "Ljudi bez kompasa".[...]

Teško mi je da listam tu svesku. Puna je moje muke da se ideologijom odbranim od nekih životnih saznanja i istina. A živeo sam dvojnim životom: radio s pravovernima, a prijateljevao s grešnicima. Radio sam političko-partijske poslove među vršnjacima koji su bili bez ijedne političke i moralne dileme, sa strasnom pobožnošću verovali u sve što radi i govori Partija i ni u snu nije dolazilo da nešto na ovom svetu može biti i drukčije nošto kažu drugovi i Partija, a drugovao i intelektualno prijateljevao s vršnjacima koje su mučile ideološke sumnje, moralne dileme, sloboda stvaranja. Iako su skoro svi biliskojevci ili partijci, iako su se svi u biti osećali komunistima i naprednim intelektualcima, zbog njihovih sumnji u staljinizam i socijalistički realizam, zbog njihovog kritičkog stava prema odstupanjima od partizanskog i komunističkog morala, zbog njihovih gnevnih kritika, negiranja i kritizerstva, i ja sam ih često smatrao "saputnicima revolucije", "dekadentima", "ljudima bez kompasa". Ali sam ih voleo kao ljude; voleo sam njihovu iskrenost i intelektualno poštenje, darovitost i znanje, duh i originalnost. Želeo sam da štoviše i što različitijih ljudi upoznam; osobito su me zanimali ljudi koji misle drugačije od mene i u drugo veruju. A bio sam zaista poročno radoznao za neznano i novo. U mojoj verničkoj duši nečastivi je kresao svoje varnice. Istovremeno i uporno nastojao sam da neke "zabludele ovce" vratim našoj svetoj komunističkoj veri.

Bili smo mi, ako me pamćenje ne vara, u prvim poratnim godinama, verovatno najpoznatiji, najgrlatiji socijalistički "dekadenti" i "anarhisti" u beogradskoj mladoj inteligenciji. Naše leglo bila je jedna velika soba na prvom spratu Simine 9a, odmah preko puta zloglasne "Glavnjače". [...] Tu sobu, u kojoj su stanovali Voja J. Đurić i Sremac Borislav Mihajlović Mihiz, ovako sam opisao usvom dnevniku: "Vrata na sobi nikad nisu zaključana. U nju ulazi ko hoće i kad hoće. A kad već uđeš, levo i desno pored zida, na parketu, umesto kreveta, zgnječene perine; na njima zgužvana nemačka ćebad, prljavi jorgan i od znoja i prašine žućkasti jastuci. Između tih ležaja beli ambulantni sto; na njemu razbacane knjige, tegla umesto čaše za vodu, otpaci hrane i ceduljice na kojima posetioci psuju domaćine što nisu bili kod kuće, a oni ih dugo čekali. Na peći a oni ih dugo čekali. Na peći "zefir", lončići za hranu iz menze i vojničke cokule. Na prostom rafu razbacane knjige: za svakog tu ima poneka. U ćošku zarđala puška, ratni trofej domaćina Voje, a kraj nje istrošena metla. Više ležaja, na zidu po jedan prazan ramiz kojeg zjapi belina. Ignorancija slikarstva! Ako su domaćini tu, oni leže na svojim legalima; za posetioce postoji jedna stolica, sto i bukovi trupci kraj zidova. U sumrak  počinje da se dolazi i po svu noć ulazi i izlazi, kad se kome dosadi ili smuči od ideja i naših istina.

Mihiz, "dalaj-lama" Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek leži, puši pikavce i kao iz mitraljeza sipa svoje mudrosti. On je čovek koji svoj vek provodi u ležanju; on ne može da sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleđuške na pod. Za pušenje i nameštanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da bude pod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kad padne u vatru, što se događalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz pridiže i govori, govori... Najčešće se svađa i svagda kritikuje — bilo zbog čega da je neko "za", on je odmah "protiv".


I galamdžije ćute kad Isidora govori

Mihiz je iz Iriga, sveštenički sin, veliki sremskokarlovački komunist, koji je pred šiparicama i đacima galamio za svetsku revoluciju. Pobegao je 1941. od ustaša i tri godine se krio na nekom salašu u Banatu. Po oslobođenju postao skojevac, kandidat za člana Partije, bio referent u Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina u Pančevu. Tu se i sreo s Vojom Đurićem, tada komandantom Okružne milicije i, posle demobilizacije, zajedno su došli na studije. Mihiz nije mogao da podnese partijsku disciplinu i izišao je iz organizacije; sada je nekakav "vanpartijni" revolucionar... Đurić je razuman i blag student istorije umetnosti, iskren mladić s ruskoplavim očima, komunista je iz radničke porodice. Odlučio je da se posveti nauci. Od stipendije koju prima izdržava i Mihiza...

Dejan Medaković, student istorije umetnosti, valjda je posle rata prvi u Srbiji privatno objavio zbirku pesama "Motivi". Iz Zagreba je, bogat je, dobro živi. U studentskoj organizaciji vrlo aktivan. Veliki imitator, skuplja viceve i anegdote, glavni erudita Simine 9a, a našao se s ovima ovde na liniji dekadencije...

Voja Korać, student arhitekture, jedna špicasta pamet i ideološki vrlo čist komunista. Nevoli svađe. Meri i sve procenjuje.

Vlada Medar, student, bio u Pančevu islednik Ozne; tu se upoznao s Vojom i Mihizom. Uhapšen je jer je kod Pozorišta prodavao Dejanovu zbirku: "Kupite pesme siromašnog, tuberkuloznog studenta!" — vikao svojim basom. Milicija ga legitimisala, taj bivši oznaš nije imao legitimaciju, pa je čitavu noć proveo u apsu, i tek ujutru, kad je svojim glumačkim recitovanjem oficiru Ozne dokazao naprednost Dejanovih pesama, pušten je na slobodu. [...]

Mihailo Đurić, ratni skojevac i ilegalac, student filozofije istorije, sada proučava Solovjova; piše studiju o boljševizmu. Svako jutro, tačno u pola osam, ide u Univerzitetsku biblioteku i čita do dva po podne. On je ovde "filozof" i glavni pesimist...

Pavle Ivić, mudri i ćutljivi skojevac, studira lingvistiku. On se silno trudi da bude savestan i objektivan; govori tiho, kao da je izgubio vazduh, jedva ga čujemo. Ali čim progovori, sve galamdžije, čak i Mihiz, odmah zaćute. Nije mi jasno šta će on, čovek, ovde...

Petar Omčikus, najprisniji drug Fame Famića, studira Likovnu akademiju; tvrde svi, pa i Fama, da je mnogo talentovan i veran drug. On nas sluša, ćuti, deluje apatično... Bata Mihajlović, fanatičan komunist, student Likovne akademije. Cinik je, opasne, razarajuće inteligencije. Mića i Mihiz tvrde da je darovit... Prepametan je on da bi bio slikar. Ali Bata ovde, za slikare ubedljivije od mene, brani socijalistički realizam... U ovu mušku družinu upadaju i studentkinje: Spomenka, Jovanka, Mira, Vera, Milica, Jelica, Milka, Vojka... One su verni drugovi, pažljivo slušaju, neke i očiste ponekad ovu sobetinu. Bogatije i one što imaju roditelje u Beogradu donose i hranu od kuća. Jovanka, najčešće, jer joj je otac čuveni vajar Sreten Stojanović, pa ima kartu R1, za snabdevanje...

...Do tri ujutro trajalo je to užasno bičevanje razuma. Slavio je Mihiz očevu slavu i prvi put nije samo ležao... Desetak mladića sedelo je na bukovim trupčićima pored zida. U sredini sobe gomilica knjiga, među njima i Marksov "Kapital", na njemu panj s kojeg gori slavska sveća. A svi su ovde bezbožnici! Na jednom belom stolu — čaše od hartije, flaše vina i rakije iz Iriga, sendviči, kolači i ren... Mihiz me poslužio pekmezom umesto žita. Mihiz je izgovorio svoje pesme pa je onda pročitao moje pismo svima njima, jedan žestok ideološki obračun s njihovim oportunizmom i kritizerstvom.

Noćas smo se Mihiz i ja gušali, samo što se nismo pesnicama mlatili zbog njegovih napada na Staljinovo sveznanstvo. "Odgovori mi, Dobrice, samo na jedno pitanje. Je l' ti zaista i ozbiljno veruješ da Josip Visarionovič Staljin Džugašvili Sosa bolje od mene razume poeziju?" Odgovorio sam bez premišljanja i gnevno: "Pa naravno. Staljin razume, Staljin mora da razume bolje poeziju od tebe!" On je prosto kriknuo od besa i očajanja. Onda sam ja pribrano dodao: "A razume poeziju bolje od tebe, Mihize, zato što je marksista. Zato što savršeno vlada velikim istinama dijalektičkog i istorijskog materijalizma!" To je sve bilo grozno. Bata me jedino branio, a Fama je, naravno, bio uz Mihiza. Ostali su ćutali ili su tiše od Fame bili uz Mihiza... Ja sam svestan da nisam sasvim u pravu. Ali ako neko bilo šta ruši u jednoj velikoj veri, srušiće je svu, čak da to i ne želi. Takav je zakon vere...

Tako je noćima bilo u Siminoj 9a, tu su Dejan Medaković i Mihiz zajednički napisali dramu "Beograd" i na konkursu Narodnog pozorišta dobili nagradu. Dejan je napisao dva čina o buržoaziji, a Mihiz druga dva čina o naprednim snagama i revolucionarima; tu su Voja Đurić i Mihiz jedne mrazne noći spalili neprodatu Dejanovu zbirku pesama "Motivi"...

Isidora Sekulić, u svojoj kućici na Topčiderskom brdu, primala je četvrtkom po podne. Ona nam je besedila o duhu, jeziku, umetnosti; obaveštavala nas šta se stvara i piše na nekoliko evropskih jezika; propitivala nas šta čitamo, merila nam znanja i ozbiljnost. Pred Isidorom se nismo nadvikivali; bili smo smerni i zaneti slušači.


Bolestan od besmisla

Borislav Mihajlović Mihiz je najinteligentniji čovek kog sam upoznao. Tako hitru i prodornu, svestranu i prilagodljivu inteligenciju ne znam da iko ima danas u srpskoj kulturi. Poročno radoznao duh, nespokojan i rezigniran, temperamentan i melanholičan, svagda spreman na dijalog i poricanje i sebe i drugog, budan za moralan podvig, britkog istrogog suda, a dobre i meke duše, više govornik no pisac, pouzdaniji sudija no analitičar, buntovan a nerevolucionaran, s podjednakim sluhom za klasično i avangardno, poštovalac tradicije i podstrekač inovacije, u mladosti mlaki levičar, u zrelosti obzirni konzervativac, nacionalist bez mržnje i kosmopolit duhom i kulturom, čovek koji je samo jednog savremenika mrzeo i toliko se njime bavio da, kad bi to bio Aristotel, on bi na Balkanu i srednjoj Evropi bio najbolji znalac Aristotela, galantan u praštanju uvreda i nanesenih mu nepravdi, nekritičan prema pokajnicima, pokvarenjacima i bitangama, neverovatne sposobnosti da razume protivnike i neistomišljenike, lenj za svoje delo, vredan za tuđe, intelektualac koji bi danas u svakoj evropskoj kulturi bio među prvima po uticaju na svoje savremenike, moćan da sledi i prestiže svoje doba, slab prema gestu i stilu, ambiciozan i neumoran osvajač šarenog i beznačajnog sveta, mrzilac bele hartije i pera (od pribora za pisanje ima samo krnjetak olovke koju jedva može da drži), krevet mu je radni sto i trpeza, sklon egzibicionizmu i pervertnosti, igrač pokera koji igra da izgubi, kad se pohvali, a i to čini često, ne zaboravi da potom i poništi hvalu o sebi i izdašno ishvali svakog ko išta vredi, pa i ko ništa ne vredi, zabavljač glumaca i mladih pisaca — taj čudesni, nesrećni Mihiz sve što čuje odmah shvata, spreman da bude razuman sabesednik i seljaku i matematičaru, fudbaleru i ekonomisti, sve što je počinjao da radi bilo je darovito i personalno. Pisac sjajnih početaka, zbrzane i smuvane sredine, efektnog završetka; rečju, stvaralac kraćeg daha, tačnije rečeno: stvaralac koji to nije dovoljno želeo da bude. Stil mu je kitnjast, malo starinski, nametljiv, pun paradoksa, figura, obrta i toliko ličan. Improvizator iz lenjosti, površan zbog efektnosti, diletant iz svestranosti, neviđeni čitalac svakojakih knjiga i rukopisa. Po pameti i znanju, opštoj kulturi, jeziku i pismenosti, pamćenju i elokvenciji, mogao je napisati bar 20 tomova, a on napisa, valjda, nešto više od hiljadu stranica. Ali, Mihiz je pisac koji ima malo knjiga, a mnogo pisaca. Petom decenijom srpske književne kritike, tim istorijskim prelomom kojim i započinje naša nova književnost, suvereno, gotovo nepogrešivo ona vlada kao kritičar "Nina". Do danas ni potonji kritičari ni vreme nisu opovrgli njegove procene. U našem dobu, Mihiz je po neposrednom, stvaralačkom uticaju na pisce, u saradnji na njihovim delima, možda uticajnija kritička ličnost od moćnog Skerlića na početku 20. veka. Nikad neće moći pravedno i istinito da se sagleda i proceni koliko je Mihiz pomogao Ćosiću, Pekiću, Isakoviću, Dragoslavu Mihailoviću, Meši Selimoviću, Seleniću, Bećkoviću, Dušanu Kovačeviću... Verujući da je kod darovitih ljudi poštenje ravno taštini, treba očekivati da će neimenovani savremenici u svojim biografijama vratiti Mihizu Mihizovo. On im svakako neće zameriti ako to i ne učine. A kako da se prećuti njegova saradnja s pozorišnim i filmskim rediteljima, glumcima, dramaturzima i dramatičarima? Koliko je lucidnih podsticaja izgovorio darovitim slikarima, istoričarima, novinarima, političarima, neka kažu sami.

Mihiz se 1997. razboleo od besmisla kojim je bila prepunjena srpska stvarnost. Prosto, zgadio mu se svet i zgadio se on sebi u tom svetu. Posle svih pokušaja da odigra protagonističku ulogu u rušenju poretka KP i uspostavljanju parlamentarne demokratije u Srbiji, posle učešća u organizovanju Deposa (bio je izabran i za poslanika, pa je zboga utokratskog kršenja parlamentarnih prava dao ostavku s grupom poslanika Deposa) i posle istaknute uloge u velikim demonstracijama 9. marta 1991, zamoren porazima i zaludnim političkim angažovanjima, povukao se iz Beograda u svoju sobu na petom spratu "Ankera". Izgubivši volju da bude s ljudima u kafani, odrekao se i pokera, svoje životne strasti, a svladao je i druge svoje poroke. Nikom nije rekao od čega je bolestan, a bio je bolestan od sebe. Nijednom se lekaru nije obratio jer za njegovu bolest nema leka. Odgovarao je na telefonske pozive nekih prijatelja, najrevnosnije na Mićine, a nikome nije telefonirao, osim ponekad ćerki Mili. Na moje upitne telefonske pozive odgovarao je strogim, kratkim saopštenjima o sebi i mrzovoljno. Njegov odlazak iz javnosti i promena ponašanja predstavljali su poricanje sebe i samo su u prvim mesecima ličili na egzibicionizam kojem je svagda bio sklon i imao redak dar. Mića je tu njegovu osobinu smatrao stilom; Žika — neozbiljnošću; ja — taštinom; Dejan i neki siminovci — površnošću. Mi, njemu najbliži, znali smo da mu je otac, prota Gojko, umro u depresiji. On mi je jednom i rekao: "Skončavam kao moj Gojko". Na ponudu da ga posetim, najčešće bi odgovarao: "Sad nisam nizašta. Pozvaću te, ako budem imao volje". Mića je istinski patio zbog takvog Mihizovog stanja. On, Žika i ja pokušavali smo da ga izvučemo iz njegove pećine. Nismo uspevali. S ljutnjom je odbijao svako naše nastojanje da ga povratimo bar u naše društvo. Od njegove sestre Vere saznavali smo da je mnogo smršao, pustio bradu; ponešto čita, više ni televiziju ne gleda. Ali je neprestance pušio iako se gušio od emfizema pluća.


Peške po Vizantiji

Umro je Mića 1996, a Mihiz se nije pojavio na sahrani. Žika mi je ispričao da je Mihiz jecao u telefon kad mu je javio da je Mića umro. Njih dvojica su se bezuslovno voleli. Kad je Mića umro, uplašio sam se da će i Mihiz za njim. Nisam pristajao na to da se s njegovim ćutanjem rastanemo. Pola veka smo o svemu razgovarali, najviše se sporili, ali smo se uvek međusobno uvažavali i voleli. Telefonirao sam mu: "Boro, zar si ti, zaista, odlučio da se nas dvojica ne oprostimo pre no što pođemo za Mićom?" "A, zar ti misliš imamo jedan drugom nešto da kažemo što odavno nismo rekli?" "Možda imamo. Ako i nemamo, hoću da te vidim." "Dobro. Dođi po podne kad stigneš."

Došao sam i uplašio se: ličio je na oca pred smrt! Mršav, sa sedom, retkom bradom, u pidžami. Pročitao me je: "Ličim ti na mog Gojka, je l' da?" "Da." "Šta ćeš da piješ?" "Ono što i ti." "Imam samo vinjak." Nalio nam je čaše, pripalio cigaretu i rekao: "Želim danas da jedan drugom ne kažemo nijednu kritičku reč. U pola veka našeg prijateljstva nas dvojica smo jedan drugom bar sto puta pobrojali sve mane i poroke. Danas hoću samo da se hvalimo. Obojica smo mnogo dobrog uradili. Ti više od mene, ali ni ja nisam malo uradio." "Uradio si više no što naši savremenici zaslužuju. Ti si, Boro, više za druge uradio no za sebe." "To je verovatno tačno. Ali to nisam činio samo iz dobrote. Meni je bilo lakše da radim za druge no za sebe."

Tako je tekao naš poslednji razgovor. Najpre je on ishvalio mene. Izdašno i samouvereno. Opravdao mi sve zablude i pogreške. Rastužio me je takvom velikodušnošću. Stao sam ja njega patetično da hvalim; slušao je, pa me prekinuo: "Pusti me, molim te, da ja sebe hvalim. Ti si jedini čovek, jer Mića je umro, pred kojim mogu da se hvalim i koji hoće da me sluša. Dve godine ja sebe samo ružim i ćutim." Elokventno je ishvalio svoje književno delo i sebe u svom vremenu. Manje izdašno no mene, ali ni takva pohvala nije bila skromna. Ja sam ga popravljao u ocenama, ubeđeno uveličavao njegove vrline, dar, značaj. "Ti si, Boro, napisao jedinstvenu knjigu u srpskoj književnosti — Autobiografiju o drugima. To je zavetna knjiga našeg naraštaja. To su srpski Antimemoari." "Pesme si mi zaboravio." "Nisam. Iz celokupne srpske poezije posle Drugog svetskog rata, pamtim samo dve tvoje strofe." Počeo sam da ih recitujem, ispravio mi je jedan stih, pa rekao: "Dosta je, Dobrice, od tebe meni, i tebi od mene. Lepo si me hvalio. Uživao sam slušajući te. A sada, idi!" Ispratio me do vrata, lanac na vratima je zveknuo. Pošao sam niz stepenice, uveren da sam poslednji put razgovarao s Mihizom i zaplakao.[...]
scribd.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 18, 2015, 12:14:31 am »

*

STVARALAC KOJI TO NIJE ŽELEO DA BUDE

"...Ja imam tri velike patnje. Brzo shvatam, duboko sam sentimentalan, i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako."

Dobrica Ćosić je rekao da nikad nije upoznao inteligentniju pojavu od Mihizove, Pekić mu je donosio svoje rukopise na čitanje, Vidi Ognjenović je služio umesto Interneta, Mića Popović ga je bezuspešno izvlačio iz depresije, a Brana Crnčević morao da se napije da bi iz sebe "isprao susret sa Lenjinom", po Mihizovom "naređenju". Od pisaćeg pribora imao je samo patrljak olovke, od pokućstva jorgan, a ipak su sva književna dela druge polovine XX veka, sa svojim autorima, prošla kroz Mihizov stan i njegovu kritiku.

Ko je bio Mihiz? Možda je pravo pitanje, ko sve nije bio? Pisao je mađioničarski vešto, kritikovao izvanredno i znalački. Pasionirani i plodan stvaralac, nezajažljivi čitalac. Gospodin sa perom, erudita i esteta, neprevaziđeni Demosten među srpskim posleratnim antikomunistima. Nepotkupljivog duha i britke reči, fascinirao je svojom obrazovanošću nerazdvojnom od istine koju je govorio i u najsmutnijim vremenima. Oštar, ali uglavnom prema režimu i njegovim devijacijama; druge je kritikovao blagonaklono, prijateljski, učiteljski, šarmirajući. Njegov veliki prijatelj slikar Mića Popović, objasnio je to ovako: "Postoje samo dva mišljenja, Mihizovo i pogrešno". Svačiji drug, prorok i kockar, plemić i boem, radostan i gorak, bio je buktinja duha i reči, prineta na žrtvu da osvetli sve oko sebe. I da izgori.

Rođen u Irigu u svešteničkoj porodici 1922. godine, gde će biti i sahranjen 75 godina kasnije. Posle Karlovačke gimnazije, u kojoj je uvek služio kao nezaobilazan primer profesorima kada su koreli ostale učenike, završava Filozofski fakultet u Beogradu. Poput čarobnog eliksira čija je jedna kap dovoljna da oživi, podmladi i prolepša, razdavao se daroviti Mihiz na sve strane i osenjivao blistavošću uma sve ljude koji su mu dolazili. Pamte ga Vukov i Dositejev muzej, NIN, Matica srpska, Avala film, "Prosveta", brojni domaći i strani časopisi, Atelje 212, čiji je jedan od tvoraca sa nezaboravnom Mirom Trailović.

Glavno sedište disidenata, anarhista i svakojakih izdanaka inteligencije u tim prvim posleratnim godinama bila je upravo Simina 9a, gde su stanovali Voja J. Đurić i Borislav Mihajlović Mihiz, a skupljali se Dejan Medaković, Mihailo Đurić, Pavle Ivić, Petar Omčikus, Bata Mihajlović i drugi. Ovako ga se iz tih dana prisećao Dobrica Ćosić: "Mihiz, 'dalaj-lama' Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek leži, puši pikavce i kao iz mitraljeza sipa svoje mudrosti. On je čovek koji svoj vek provodi u ležanju; on ne može da sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleđuške na pod. Za pušenje i nameštanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da bude pod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kad padne u vatru, što se događalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz pridiže i govori, govori... Najčešće se svađa i svagda kritikuje — bilo zbog čega da je neko "za", on je odmah "protiv"." I dok se u dugim noćima u Siminoj 9a raspravljalo o svemu i nadvikivalo zbog svega, četvrtak je bio rezervisan za posete Isidori Sekulić, kada se pred njenim bogatim i ozbiljnim izlaganjima i propitivanjima smerno ćutalo, poput đačića.

Mihiz je bio nenadmašan u "podrivanju" režima visprenim dosetkama, nepogrešivo pogađajući njegove neuralgične tačke. Nedodirljivi i doživotni Maršal je u majstorskim Mihizovim bravurama bivao degradiran gotovo u stvar: "Jesi li čuo šta je to danas reklo?", govorio bi u veselim kafanskim druženjima. Kada se za vreme jednog dočeka Tita jedva probio kroz svetinu do prazne "Srpske kafane", samo je naručio votku i kratko izustio: "Svi su išli tamo, samo sam ja išao ovamo". Njegova kontrarevolucija sastojala se u neumornom kritikovanju, kao da je verovao da u svakom komunisti čeka istinski čovek koga treba razdrmati, probuditi, preobratiti: "Ako pokvarite mehanizam u glavi jednog jedinog komuniste niste uzalud živeli. To je borba sa demonima, egzorcizam, gospodo. LSD je, u poređenju sa komunizmom, aspirin. Komunista se, čak i na robiji, bori sa drugim robijašima za vlast. Ako ste normalni morate se svugde i na svakom mestu boriti protiv ideologije kojoj je jedini cilj borba za neograničenu vlast."

Kada mu je Brana Crnčević, vrativši se iz Moskve, prepričao svoj "susret" sa balsamovanim Lenjinom, Mihiz je bio zgrožen: "Naklonio si se careubici. Taj nije poštedeo nikoga od Romanovih, čak ni hemofiličara carevića Alekseja. Naklonio si se arhitekti Gulaga koji je ludom Gruzinu ostavio Rusiju da je pretvori u boljševički geto. To je isto kao da si pljunuo na knjige Dostojevskog i popišao se na veliku rusku literaturu (...) Moramo se napiti. Moraš isprati susret sa Lenjinom iz sebe."

U srećan završetak ljubavi verovao je samo na filmskom platnu, a prijateljstvo i prijatelje uzdizao i branio i kad ih nisu napadali. Znao je svakoga, bio nekrunisani kralj i stvarnog i salonskog antikomunizma, družio se sa udbašima i generalima, sa glumcima i kaskaderima, sa damama i kurvama, sa kockarima i profesorima. "Ne znam čoveka koji je više uživao u uspehu svojih prijatelja i pleo najlepše reči u njihovu slavu. Mnogima je pomogao da stignu tamo gde on nije stigao, bio je delić svačije slave i kalauz za svačiji uspeh. Verovao je u tuđe darove, a sumnjao u svoj. Uzvratili su mu žestoko. I oni su verovali u svoj dar, a sumnjali u Mihizov. Oni koje je prehvaljivao zamerili su mu što prehvaljuje i druge. Nisu mu bili jedini, a to je bilo neoprostivo", pomalo setno, pomalo gorko, pisao je Brana Crnčević u "Knjizi zadušnica". Na ovakva i slična "prebacivanja" prijatelja da previše sagoreva za druge, Mihiz je skromno i sa nijansom autoironije odgovarao: "Svi su moji prijatelji čije sam neobjavljene rukopise čitao već umetnički goreli, ja sam čitajući tuđe rukopise duvao u plamen da vatra bude veća i lepša. To je za svaku lenštinu ugodan posao."

Za Vidu Ognjenović svaki susret sa njim bio je veseo: "Mihiz i ja uvek smo se pozdravljali pesmom Milenka Grčića "Užeži ćerko kandilo". Stihove je otpočinjao onaj ko prvi spazi drugog i tako naizmenično, do kraja pesme. Volela sam kako mi je produžavao ime i često govorio: "Draga moja Vidosava, ja imam tri velike patnje. Brzo shvatam, duboko sam sentimentalan, i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako." Njegova erudicija je za našu spisateljicu bila kao Internet, a njegova kritika oštar mač koji je nepogrešivo odsecao sve ono što je višak u nekom rukopisu. Ostala je upamćena anegdota o tome kako mu je imenjak Pekić doneo na čitanje rukopis od 800 strana. Mihiz je izbacio 300, a Pekić je dopisao još 50.

Verovao je u neke bolje Srbe, pa ih je ulepšavao i prepravljao, kako one iz prošlosti tako i svoje savremenike. "Pročitao sam gotovo sve što je napisao, a to je mnogo, i dobro sam ga poznavao", rekao je o njemu jednom prilikom Jovan Ćirilov. "Mihiz je voleo paradoks — i u životu i u literaturi. Bio je dubok kao ličnost, duhovit i vedar, od mladosti do mudrosti. Smatrali su ga cinikom, a bio je duša od čoveka. Proglasili su ga opasnim nacionalistom, a bio je patriota, što svako treba da bude. Mihiz nikada nije glorifikovao ni svoj nacion ni svoje istorijske likove; prema svima uvek je imao ironičan otklon. Zaboravljeno je da je početkom devedesetih zapisao kako zna da istorija nije učiteljica života, već učiteljica smrti. U SANU nisu hteli da ga prime oni koji su uradili i napisali deset puta manje. A, Mihizove drame, naročito Banović Strahinja, spadaju u sam vrh srpske dramske književnosti", zaključio je Ćirilov. Mihiz, trostruki dobitnik Sterijine nagrade, bio je dva puta odbijen u SANU. A, on nije patio zbog sebe, nego zbog učmalosti i rigidnosti Akademije: "Jebe mi se što nisam akademik, važno je da se SANU, ta stara dama, probudi i kaže šta je videla kad se probudila."

Nacionalno duboko opredeljen, ali previše istančanog intelekta da bi zapao u fanatizme, bio je svestan da je ideologija samo oružje u rukama onih koji obično nemaju ni ideju ni ideologiju. U svojoj "Autobiografiji o drugima" zapisao je, sećajući se perioda pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata: "I dok se naš vršnjak kralj Petar II ženio u Londonu grčkom princezom Aleksandrom, a pedesetogodišnji vođ revolucije po Sutjesci i Zelengori vlaškom lepoticom Davorjankom, mladići moje generacije su ginuli u dražinovcima, partizanima, ljotićevcima, trunuli po oflazima i stalazima, dirinčili po prinudnim radovima ili, šćućureni u nekom zakutku pakla, čekali da on mine i da iza njega, preko bezumne izgibije Sremskog fronta, u suludom stakatu istorije, ulete pravo u raj staljinizma!

Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, gotovo pola veka, lečili od svega toga, da se ne izlečimo do danas."

Duboko ga je kosnula politikantska angažovanost nekih pisaca, naročito u godinama pre i za vreme sukoba 90-ih. U intervjuu za NIN iz 1993. godine rekao je: "Mi smo narod sa ozbiljnom spisateljskom tradicijom. Nemamo nijednog vladara kome se u dupe nije uvlačilo bar po nekoliko ozbiljnih pisaca... od njihovih dodvornika dala bi se pečatiti ozbiljna antologija, pod nazivom 'Kako smo boravili u središnjem delu Vođinog bića, s posebnim osvrtom na debelo crevo'. O onima koji se ne predomišljaju, koji jednom uđu i više ne izlaze, knjiga bi se zvala npr. 'Kakvo je vreme napolju'. Gospode, spasi nas od vlasti šlosera, bankara i pisaca. Čuvaj nas i od picajzla! Od ostalog umemo da se češemo i sami."

Mihizov kratak izlet u aktivno bavljenje politikom desio se na talasima euforije izazvane rušenjem Berlinskog zida i pratećih događaja u svetu i okruženju. Bio je čak izabran i za poslanika DEPOS-a, ali je jedna skupštinska sednica bila dovoljna da shvati da je "zalutao". Zgrožen onim oko sebe i u sebi, zamoren porazima koje mu je život zadavao, zatvorio se u četiri zida, u bolest, u prošlost. "Nikom nije rekao od čega je bolestan, a bio je bolestan od sebe", reći će Ćosić. "Poštujem njegovu, i svačiju smrt, više od naših prolaznih i bljutavih života kojima su nas vreme i ideologija kaštigovali. Disidentski praporci kojima smo zvonili u Brozovo vreme pretvorili su se ni u šta. Nemaš se više ni protiv koga ni za koga boriti. Svi su na sve pristali, a to je nepodnošljivo. Rak duše, to je naša boljka. Mihiz je napustio ovaj svet pre nego što se upokojio, smrt je samo overila njegovu odluku", napisao je Brana Crnčević.

Zvanično, 15. decembra 1997. otišao je zauvek Mihiz, "cvrčak koji je učio mrave da rade", daroviti "stvaralac koji to nije dovoljno želeo da bude". hazardermagazin.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 18, 2015, 12:14:41 am »

*

BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ


Borislav Mihajlović-Mihiz (1922—1997), književnik, kritičar, slobodni umetnik, filmadžija, izdavač, upravnik Biblioteke Matice srpske, novinar, bio je jedna od najupečatljivijih figura jugoslovenske i srpske kulturne scene. Fondacija koja nosi njegovo ime, prošle godine utemeljila je nagradu za dramsko stvaralaštvo, a započela je i naučnoistraživačku delatnost: ovih dana u Vrdniku (blizu Mihizovog rodnog Iriga, a u saradnji s iriškom Srpskom čitaonicom), organizovala je simpozijum "Mihizova drama u evropskom kontekstu".

Tema je okupila najbolje znalce njegovog dramskog opusa, dugogodišnje saradnike i prijatelje, koji su započeli preispitivanja i (pre)vrednovanja Mihizove poetike i iscrpnije osvetlili ukorenjenost njegovih drama u aktuelne okvire moderne dramaturgije.
Prisećajući se vremena kada su Mira Trailović i Borislav Mihajlović bili centralne ličnosti Ateljea 212, Jovan Ćirilov se setio da su Maratonce… — studentsku dramu Dušana Kovačevića, čitali zajedno. Mihiz je u Atelje došao 1968, godinu dana posle njega, s namerom i sa zadatkom da otkriva domaće avangardne pisce, a i sam je bio vrhunski.

— Pročitao sam gotovo sve što je napisao, a to je mnogo, i dobro sam ga poznavao, rekao je Ćirilov. Mihiz je voleo paradoks — i u životu i u literaturi. Bio je dubok kao ličnost, duhovit i vedar, od mladosti do mudrosti. Smatrali su ga cinikom, a bio je duša od čoveka. Proglasili su ga opasnim nacionalistom, a bio je patriota, što svako treba da bude. Mihiz nikada nije glorifikovao ni svoj nacion ni svoje istorijske likove; prema svima uvek je imao ironičan otklon. Zaboravljeno je da je početkom devedesetih zapisao kako zna da istorija nije učiteljica života, već učiteljica smrti.

U SANU nisu hteli da ga prime oni koji su uradili i napisali deset puta manje. A Mihizove drame, naročito Banović Strahinja, spadaju u sam vrh srpske dramske književnosti, zaključio je Ćirilov.

Borislav Mihajlović-Mihiz bio je amblematska ličnost Karlovačke gimnazije, posvedočila je Vida Ognjenović, i sama učenica znamenite škole. Oboma je književnost predavala i mnogostruko na njih uticala legendarna Teodora Petrović Majica. Mnoge đake, šta god da (ne)urade, profesori su korili Mihizom, koji je bio stariji u svemu.

— Kasnije je bio moj prijatelj i podrška, moralni stub i strogi kritičar, kaže Vida Ognjenović. — Uvek sam mu sa zebnjom donosila ono što sam napisala. Tačna je anegdota da mu je Borislav Pekić doneo rukopis na 800 strana; Mihiz je izbacio celih 300, ali Pekić je dopisao 50. Delili smo kulturnu radoznalost, stvojstvenu karlovačkim đacima, a njegova nepregledna erudicija često je bila moj Internet. Mihiz je mnogo uticao na razvoj našeg pozorišta, kako izvanrednim dramatizacijama, tako i sopstvenim, vrhunskim dramama. On je utemeljitelj dramatizacije u našem teatru.

Ulogom ženskih likova u Mihizovim dramama bavila se Vesna Jezerkić. Uz žaljenje što je Mihizov život (za života) zasenio njegovo delo, ona ga je uporedila s Oskarom Vajldom, koji je svojevremeno rekao: "Svoj gen dao sam u život, u svoja dela ugradio sam talenat."

— Ženski likovi veoma su retki u Mihizovim dramama: tri majke, dve žene i jedna devojka, a samo jedna ima lično ime. I ličnosti i kontekst o kojima je pisao, bili su istorijski. To govore i naslovi njegovih drama: Banović Strahinja, Komandant Sajler, Kraljević Marko, Optuženi Pera Todorović. U takvom svetu, sudbina žene definiše se isključivo preko njenih muškaraca: muža, oca, sina — smatra Vesna Jezerkić.

Banović Strahinjom, najzrelijom (inače prvom) Mihizovom dramom, bavila se i Vladislava Gordić-Petković, u izlaganju "Potraga za podvigom: ženski likovi i ženski svetovi". Naglašavajući da ovaj tekst nudi novi ključ za čitanje epske poezije i epske ideologije, ona je rekla:

— Mihizova drama o preljubi, kazni i praštanju koncipira ženske likove generički, sa ambicijom da demonstrira delanje principa a ne ličnosti, modela ponašanja, a ne individualnog izbora. Žena Strahinjića Bana tako može svojim unutarnjim konfliktom da pokrene zaplet, a da i dalje nema ime ni identitet. Njene odluke su uzaludne u "priči veka" koja teče po pravilima istorijske nužnosti, a ne volje pojedinca — iako je ona rat, smrt i razaranje iskoristila za svoj lični obračun s poretkom.

Gojko Božović govorio je o politici i epu u Banović Strahinji. Postupak karakterizacije glavnog lika u kontekstu žanrovskih konvencija, od epske pesme do Mihizove drame, objasnio je Miroslav Radonjić.

— Naročitu ulogu u građenju lika Banović Strahinje, igraju osobeni jezički izraz i razvijena dramska priča. Jezik kojim govore svi Mihizovi junaci, nije isključivo orijentisan na ilustraciju njihovog društvenog, socijalnog i kulturološkog statusa, niti je odvojen od neposrednih događaja i postupaka likova (što je, recimo, slučaj u avangardnoj dramskoj književnosti 20. veka: Beket, Adamov, Jonesko, Žene). On je apsolutno u funkciji karakterizacije i logične motivacije likova i situacija koje oni svojim angažovanjem oblikuju. Razvijena dramska priča u skladu s određenjima realističke dramaturgije, ipak je u dobroj meri oslobođena strogih stilsko-poetskih zahteva i uz ironični otklon otkriva novi značenjski nivo teksta — utvrdio je Radonjić.

Boško Milin bavio se Optuženim Perom Todorovićem, a moderator Simpozijuma Svetislav Jovanov izneo je nekoliko teza o evropskim i srpskim, istorijskim i savremenim kontekstima Mihizovih drama. Obrazlažući činjenični, poetički, savremeni i retro kontekst, on je, između ostalog, rekao:

— Afirmacija individualističkih principa i dekonstrukcija svake dogme o posebnoj svrhovitosti Istorije, jesu osobine koje Mihizovu dramaturgiju suštinski dovode u vezu sa vitalnom maticom evropske filozofsko-poetske dramaturgije četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka: tačnije, s njena dva najatraktivnija predstavnika, Sartrom i Žiroduom. Konkretno, poređenje glavnog protagoniste Mihizovog Banović Strahinje i Sartrovog arhi-buntovnika Geca iz drame Đavo i Gospod Bog. Pandan Mihizovom Jugu iz Banović Strahinje, po Jovanovu je Hektor iz Žiroduovog remek-dela Neće biti Trojanskog rata.

Simpozijum "Mihizova drama u evropskom kontekstu" održan je pod pokroviteljstvom Izvršnog veća AP Vojvodine, a sva saopštenja biće naknadno objavljena u istoimenom zborniku.


    
UŽEŽI ĆERKO KANDILO — Mihiz i ja uvek smo se pozdravljali pesmom Milenka Grčića "Užeži ćerko kandilo", prisećala se Vida Ognjenović. Stihove je otpočinjao onaj ko prvi spazi drugog i tako naizmenično, do kraja pesme. Veselio me je svaki susret s Borislavom Mihajlovićem.
Volela sam kako mi je produžavao ime i često govorio: "Draga moja Vidosava, ja imam tri velike patnje. Brzo shvatam, duboko sam sentimentalan, i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako."

DRAME MILENE MARKOVIĆ Fond "Borislav Mihajlović Mihiz" i Srpska čitaonica Irig (najstarije domaće čitalište, osnovana 1842), u biblioteci "Akt", objavili su nedavno Drame Milene Marković (1974), jedne od najznačajnijih domaćih dramskih spisateljica. Ona je prvi dobitnik Nagrade za dramsko stvaralaštvo (za 2005) koja nosi Mihizovo ime i podrazumeva objavljivanje dela laureata. Knjigu je priredio Svetislav Jovanov, a reč je, zapravo, o sabranim, višestruko nagrađivanim dramama Milene Marković: Paviljoni, ili Kuda idem, dakle dolazim i šta ima za večeru, Šine i Brod za lutke.


Sterijino pozorje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #8 poslato: Oktobar 18, 2015, 12:20:06 am »

*

SIMPOZIJUM O MIHIZU Od epa do politike


Fond "Borislav Mihajlović Mihiz", osnovan pri Srpskoj čitaonici u Irigu, kao prvi projekat u okviru svoje istraživačke delatnosti organizovao je prošlog petka u Vrdniku simpozijum "Mihizova drama u evropskom kontekstu". Tokom godine Fond će objaviti i zbornik radova s ovog skupa, na kojem su učestvovali Vida Ognjenović, Jovan Ćirilov, Vesna Jezerkić, Vladislava Gordić-Petković, Boško Milin, Miroslav-Miki Radonjić, Gojko Božović i (moderator skupa) Svetislav Jovanov.
 
Po zamisli organizatora, cilj simpozijuma bio je da pruži podsticaj preispitivanjima i vrednovanjima Mihizove poetike, koja bi iscrpnije osvetlila ukorenjenost njegovog dramskog opusa u istorijske i aktuelne okvire moderne evropske dramaturgije, kao i vitalnost i značaj tog dela za naš pozorišni trenutak. Razmatranja učesnika skupa bila su zato usmerena, pre svega, ka reprezentativnim tematskim, problemskim i žanrovskim osobinama Mihizovih originalnih dramskih dela i dramatizacija, kao što su: nacionalno i univerzalno u istorijskoj drami, odnos epske tradicije i dramske žanrovske konvencije u liku Banović Strahinje, problematika ženskih likova u Mihizovoj dramaturgiji, kao i mesto Mihizovog opusa u kontekstu evropske mitokritičke i filozofske drame.
 
Oni koji Mihiza pamte prvenstveno kao čuvenog književnog kritičara i polemičara bili su u prvi mah zatečeni činjenicom da se prvi koraci institucija koje neguju uspomenu na Mihiza i brinu za baštinjenje njegovog stvaralaštva vezuju baš za njegovo dramsko delo. Kao što je to učinjeno i prošle godine kada je utemeljena Mihizova nagrada za dramsko stvaralaštvo. I zaista, zbog oreola koji je ostao u živom sećanju, Mihizovi dramski tekstovi i brojne dramatizacije i adaptacije književnih dela ostali su donekle u senci njegove prevratničke i opčinjavajuće kritičarske reči. I pored toga što njegove drame — kako je to na ovom simpozijumu konstatovao Jovan Ćirilov, i što takođe govore mnogi drugi pozorišni znalci — "spadaju u vrh srpske književnosti". Koliko će ta senka biti uklonjena, videćemo kad n ajavljeni zbornik sa skupa u Vrdniku ugleda svetlost dana. NIN, u kojem je Mihiz ostvario najblistavije trenutke svoje književne karijere i intelektualne biografije, donosi u ovom broju odlomak iz vrdničkog saopštenja Gojka Božovića, pod naslovom "Politika i ep u drami Banović Strahinja".
 
Na prvi pogled samo jedna od četiri drame Borislava Mihajlovića Mihiza jeste politička drama ili drama sa neskrivenim političkim sadržajem.
 
U drami "Optuženi Pera Todorović" Mihiz izvodi na scenu čitav niz znamenitih figura srpske političke istorije poslednjih decenija XIX veka. U imaginarnom sudskom procesu, a to je oblik koji za sebe uzima ova drama, govori se o ljudskoj sudbini koja je, gotovo bez ostatka, obeležena politikom. Zamišljen kao "statična, diskusiona drama", "Optuženi Pera Todorović" je tako i ostvaren. To je drama u kojoj se mnogo govori i u kojoj se mnogo raspravlja, a sve vreme u središtu su strast i zlo politike, političko konvertitstvo i politika kao moćna sila koja menja živote i onima koji veruju da njom, politikom, upravljaju. Pera Todorović je optužen na ovom mogućem istorijskom procesu zato što je život razmenio za politiku i zato što je od politike bio isto toliko zavisan kao i od morfijuma koji je koristio čitavih 27 godina života.
 
U drami "Komandant Sajler", a pogotovu u drami "Kraljević Marko" politički aspekt je mnogo prikriveniji.
 
U "Komandantu Sajleru" političko se otkriva u zlokobnoj senci ideologije koja postaje opšti okvir za ukupnu ljudsku dramu kako progonjenih, tako i progonitelja. Jednom ostvarena, u isti mah i istorijski događaj i egzistencijalno iskustvo, nacistička ideologija potiskuje ili sasvim uništava porodične odnose, emocije, pa čak i elementarno osećanje ljudske odgovornosti. Surova prema svojim žrtvama, ideologija čiji su saučesnici junaci drame Sajler i Kramer postaje surova i prema svojim izvršiocima. Da bi bila moguća, neophodno je, dakle, da svako nadzire svakog, da svi budu sumnjivi i da se u svakome nazire senka izdajnika. Utoliko drama "Koma ndant Sajler" nije samo povest sa dramatičnim preokretom koji ideološki projektovan život Vilhelma Sajlera odvodi u konačnu propast. Sajler, podunavski Nemac koji je u nacističkoj ideologiji pronašao odgovore na sva pitanja, dolazi u svoj "gradić na lenjoj, niskoj reci, u Banatu" da ga oslobodi od svih koji nisu Nemci. Pokazuje se, zapravo, da je došao po tragičko saznanje da je on prikriveni Jevrejin, da je on neko posve drugi od onoga što je mislio da jeste. To saznanje je dovoljno da sruši jedan kruti ideološki svet. Spoznaja je smrt ideologije, to Mihiz dobro zna i ispisuje ne samo u svojim dramama. Ali u tome valja videti i jedan Mihizov izraziti cinizam. Ideologija koja zastupa ideju krvi i tla nadvladava stvarno saznanje Vilhelma Sajlera o svojoj pravoj krvi i o izukrštanoj priči svoga tla.
 
Epski siže u drami "Kraljević Marko" podvrgnut je demitologizaciji. Mihizov Marko nije epski junak, već racionalni taktičar uprkos tome što ga to ne spasava od iskustva "porušenog čoveka" i od melanholičnog ispitivanja vlastitog konvertitstva. Političko u ovoj drami otkriva se i u još dve jake pojedinosti. Najpre u scenama u kojima Markov brat Dmitar uči narodne pevače Staniju i Miliju kako da epskim pesmama oblikuju stvarnost. Zaodevajući istorijsku stvarnost u legendu, ovi pevači, u stvari, jesu instrument političke manipulacije. Druga pojedinost prepoznaje se u scenama u kojima u srednjovekovnoj Srbiji traje borba za vlast posle Dušanove smrti. Tu borbu presuđuje sam Marko čitajući Dušanovo zaveštanje koje je u Mihizovoj drami dobrim delom dato kao parafraza Lenjinovog "Zaveštanja" o Staljinu, Trockom i Buharinu.
 
Koliko god to izgledalo neočekivano, politički aspekt izrazito je iskazan u drami "Banović Strahinja". Epska pesma o Banović Strahinji, osim što sugeriše nestanak jedne srednjovekovne države, usredsređena je na kazivanje o plemenitosti i o unutrašnjim silama koje mogu da humanizuju čoveka. U pesmi je izražen epski svet sa njegovim jasnim i nedvosmislenim relacijama dobra i zla, čoveštva i nečo veštva, časti i nemorala. Mihizova drama "Banović Strahinja" od epske pesme preuzima samo okvirnu temu o Strahinji, poslednjem izdanku stare plemićke porodice, i opšti istorijski okvir od epske pesme.
 
Ali sve ostalo je suštinski različito. Posežući za jednom klasičnom temom, doduše, ne temom iz mita, što je karakteristika srpske drame šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, već za temom iz nacionalnog epa srednjeg veka, Borislav Mihajlović Mihiz je tu temu ispunio vrlo modernim sadržajima, otkrivajući sa punom snagom vitalno važne resurse ljudskog života ispod epskih formula i formulaičkih izraza. Kao da se u ovoj drami neprestano suočavaju klasično i moderno, a drugi lik tog suočavanje jeste, u stvari, susret epskog i političkog. Zahvaljujući ovakvoj koncepciji drame, Mihizovog "Banović Strahinju" možemo da čitamo na najmanje nekoliko načina: kao političku dramu, kao dramu herojske dezintegracije, kao dramu etičkog i emotivnog, kao dramu jakih žena.
 
Politički aspekt drame postaje dominantan u njenom drugom činu. Epsko se skoro sasvim povuklo pred političkom projekcijom stvarnosti. Dvor Jugovića, na kome se odigrava drugi čin drame, zadobija ulogu političkog mizanscena kao istinskog okvira zbivanja u kome epski element ima samo dimenziju političke funkcionalnosti. Ep više nije samostalan, ni samodovoljan oblik života, njegova uloga jeste da daje spoljni autoritet poretku zasnovanom na političkim odlukama koje se donose izvan vidljive scene.
 
Već u početnim replikama drugog čina drame, povodom položene zakletve kosovskih junaka, ukazuje se sav raspon uloga koje imaju pojedine figure u Mihizovom političkom pozorištu. Majka Jugovića je, tako, ideolog. U njenom prisutnom, ali nevidljivom autoritetu oličena je politička dimenzija lika uzetog iz epskog nasleđa. Vojin je politički delatnik i realizator političkih projekcija svoje majke. Rešen da dospe u ep, Boško je epski junak u političkim okolnostima, zbog čega se njegova uloga stalno slama pred izazovima stvarnog sveta. Jug je, opet, ironični p osmatrač i saputnik politike. On razume prirodu i rituale politike, ironičan je prema njima, ali im se delatno ne suprotstavlja. Utoliko je pomalo nalik na poželjnog disidenta srpske komunističke istorije. Na drugoj strani, Strahinja je racionalan čovek sa ličnom dramom, ali i onaj koji prihvata događaje, kako one iz emotivne, tako i one iz političke ravni, kao višu silu.
 
Kao što u dramama Dušana Kovačevića ništa nije onako kao što izgleda, u drami Borislava Mihajlovića Mihiza sve može da izgleda kao da jeste, ako ispunjava nužan i dovoljan uslov da je, tako kako izgleda, politički funkcionalno. Otuda se, kako sluti Jug, predanje može tako dalekosežno razlikovati od istorije, politika od stvarnosti, politički cilj biti potpuno rastavljen od čoveka kome je prividno namenjen. U Mihizovoj drami stvarni događaji se prilagođavaju političkoj potrebi postajući samo osnova jednog političkog delovanja. Čak i takvi događaji kao što je odlazak Strahinjine žene sa Vlah Alijom ostaju dramatični u emotivnoj ravni i sa stanovišta epskog sveta, budući da znače slom epa i izneveravanje njegovih načela. U političkoj ravni i takav događaj omogućava funkcionalizaciju i postaje predmet političke akcije. Dok ep traži herojsku izuzetnost i povratak stvari u pređašnje, stabilno stanje, politika svako novo stanje podvrgava temeljnoj ideološkoj formulaciji. U epu vlada moć načela, u politici moć pragmatične mašte.
 
Pitanje izdajstva je u modernim vremenima od etičkog postalo prvorazredno političko pitanje. Drama "Banović Strahinja" dolazi do svog političkog sadržaja prepoznavanjem ovog preuređenja stvari, ali i tako što okvire preuzete iz epske pesme postavlja u istorijsku ravan i dovodi ih u vezu sa modernim pitanjima. Upravo je politički aspekt drame jedan od modela oživljavanja epskog sveta. Zahvaljujući politici i uspostavljenoj slici njenih podzemnih sila, ep u "Banović Strahinji" postaje drama. Kada se završi ep, onda na scenu stupaju velike priče modernih vremena, među kojima politika zauzima naročito mesto. Pročitana na takav način, politička dimenzija "Banović Strahinje" postaje uslov i same modernizacije značenja ove drame.

 
Gojko Božović | 13.05.2006 | Holivud blogger
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 18, 2015, 12:20:17 am »

**

BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ


On sam je za sebe tvrdio da je "kritičar impresionista, starinskog kova, da je zanat učio kod Skerlića, Matoša, Sent-Beva, da je svaka prava kritika u osnovi impresionistička, a da njegov evidentni eklekticizam nije mana no izraz širine duha i prijemčivosti": Borislav Mihajlović Mihiz, najistaknutiji kritičar NIN-a, od ranih pedesetih naovamo, paradigma u čijoj će senci ostati svi njegovi naslednici.

Sada kada su se pojavili Portreti, nova knjiga Borislava Mihajlovića — nova, ali i stara, budući da su se u njoj našli i neki tekstovi iz njegovih ranijih knjiga: Ogledi (1951) i Književni razgovori (1971) — može li se, dakle, sada nešto oduzeti ili dodati ovoj skici za Mihizov portret? Može li se uopšte reći nešto što već nije rečeno? Mogu li se, napokon, Portreti čitati i kao svojevrsni implicirani kritički autoportret ovog pisca? (...)

Ukratko, sledimo li dosetku iz naslova najnovijih Mihizovih zapisa, i Portreti bi se mogli odrediti paradoksom: autoportreti drugih; jer iako su pisani kao ogledi o drugima, najčešće istaknutim piscima, oni su, zapravo, i ogledalo svoga pisca.

Milivoj Srebro, 1989


"Bio je saučesnik u nastajanju književnih dela, možda u većoj meri nego kritičar objavljenih, pa zato o njegovoj nadležnosti za literaturu bolje govore pisci čije je knjige u rukopisu čitao, nego kritičari njegovih novinskih kritika."

Živorad Stojković, 1992.


Poznato je celokupnoj našoj kulturnoj javnosti da je Borislav Mihajlović Mihiz bio među onim srpskim kritičarima koji su imali tu privilegiju, da kad kažu: ja tvrdim, ja mislim, ja procenjujem, da je to primano, u onom vremenu kada je govoreno, kao originalnost, jer je bila takva akustika u kulturnoj javnosti da je njegova reč, naročito ona reč koja je objavljivana u NIN-u, u onom NIN-u koji je vodio Đorđe Radenković, a ne ovom koji je dobio četvrtasti oblik, da je bila primana kao neka vrsta očekivanog otiora naslaganim obrascima. I otuda, s pravom, sada generacija kojoj pripada i Mihajlo Pantić govori o Mihizu kao o kritičaru koji za sobom ima jedan mit o sebi.

Miroslav Egerić, 1995


Jedna od omiljenih teza Borislava Mihajlovića Mihiza, poslednjeg autentičnog izdanka stare srpske impresionističke kritič(ars)ke škole, jeste ona kojom se tvrdi da su književni kritičari, svi odreda, nerealizovani pripovedači ili romansijeri, takoreći, pisci u ostavci. I mada g. Mihajlović, sa svojstvenim mu kozerskim šarmom i ubedljivošću, ume tu tezu gorljivo da brani, ona odskora definitivno ne važi. Tačnije, od časa kada je sam Mihiz objavio prva poglavlja Autobiografije — o drugima (prvi tom 1990, drugi 1993). Na stranicama te neobične autobiografije samo se belodano potvrđuje činjenica koju smo davno znali — da je pretežni deo onoga što je Borislav Mihajlović za svoga života napisao, bez obzira na razlike u žanru, pre i posle svega, literatura od dara i od nerva.

Mihajlo Pantić, 1999


A one Mihajlovićeve globalne i često paušalne sheme? Odmah da kažem da mu lično na njima najviše zavidim, i da ih ne ubrajam u njegove lične zasluge. Mihajlovićevski, u njima vidim pre svega prirodnu biografsku posledicu. Uoči rata, Borislav Mihajlović je pohađao i završio klasičnu gimnaziju u Karlovcima. A niko, rekao bih, ko se nije dovoljno rano sreo sa tom jedinom pravom evropskom klasikom nije lako ni u svojoj književnosti mogao da razlikuje središte od periferije, noseće stubove od vezivnih elemenata. Tim pre što smo u našem famoznom kompleksu "zaostajanja za Evropom" tako često bili skloni da uske hodnike proglasimo za široke vidike. Umesto širih i čvršćih merila, debelo su podvlačene pojedine tekuće linije: ona francuska "od Bodlera do nadrealizma", anglosaksonska od Paunda do Eliota, ili ruska od simbolista do futurista. Zahvaljujući klasičnim temeljima svog obrazovanja, Mihajlović je bio među retkima koji nisu književnost trampili za jednu "vrstu književnosti". A samim tim ni ono što je vredno za moderno, ni moderno za pomodno.

Otuda je, čini se, ovaj kritičar mogao da progovori o "okultizmu " u književnosti krajem pedesetih godina, u vreme kad su se toliki plašili da ne ispadnu "nemoderni". Otud je bio u stanju da svoju misao brzim potezima stavi u najšire koordinate. Otud su i njegove "sheme" bile retko proizvoljne poput one o francuskoj i našoj književnosti. Otud je već u naslovu Andrićeve Proklete avlije odmah osetio da "nešto od narodne poezije, i od Njegoša zazvuči odmah i otvori se u ovoj reči". Otud je, rečju, stalno pri ruci imao viziju naše književne tradicije, selektivno i hijerarhijski užlebljenu, a ne arhivski zagušenu ili modernistički privatizovanu.

Nikola Koljević, 1984


U mom doživljaju Mihiz je najinteligentniji čovek koga sam upoznao. Tako hitru i prodornu, svestranu i prilagodljivu inteligenciju ne znam da iko ima danas u srpskoj kulturi. Poročno radoznao duh, nespokojan i rezigniran, temperamentan i melanholičan, svagda spreman na dijalog i poricanje i sebe i drugog, budan za moralan podvig i častan čin, bistrog i strogog suda a dobre i meke duše, više govornik no pisac, pouzdaniji sudija no analitačar, buntovan a nerevolucionaran, sa podjednaknm sluhom za klasično i avangardno, poštovalac tradicije i podstrekač inovacije, u mladosti mlaki levičar, u zrelosta obzirni konzervatavac, nacionalist bez ijedne mržnje i kosmopolit duhom i kulturom, čovek koji je samo jednog savremenika mrzeo i toliko se njime bavio da, kad bi kojim slučajem bio u pitanju Aristotel, on bi na Balkanu i srednjoj Evropi bio najbolji znalac Aristotela, galantan u praštanju uvreda i nanesenih mu nepravdi, nekritačan prema pokajnicima, pokvarenjacima i bitangama, neverovatne sposobnosta da razume protivnike i neistomišljenike, lenj za svoje delo, vredan za tuđe, intelektualac koji bi danas u svakoj evropskoj kulturi bio među prvima po utacaju i značenju na svoje savremenike, moćan da prestiže svoje doba (...)

U srpskoj književnosti od Borislava Mihajlovića i ne znam obimnije i uspešnije kritičko i saradničko delovanje jednog pisca na pisce, svoje savremenike. ...

Petom decenijom srpske književne kritike, tim istorijskim prelomom kojim i započinje naša nova književnost, suvereno, skoro
nepogrešivo vlada kritičar NIN-a Borislav Mihajlović Mihiz. Do ovoga dana ni potonji kritičari ni vreme nisu opovrgli njegove procene i sudove. U našem dobu, Mihiz je po neposrednom, stvaralačkom uticaju na pisce, u saradnji na njihovim delima,
možda uticajnija kritička ličnost od znamenitog i moćnog Skerlića na početku dvadesetog veka. Nikad se neće moći pravedno i istinito da sagleda i proceni koliko je Mihiz pomogao Dobrici Ćosiću, Borislavu Pekiću, Antoniju Isakoviću, Dragoslavu
Mihailoviću, Meši Selimoviću, Slobodanu Seleniću, Matiji Bećkoviću, Dušanu Кovačeviću..."

Dobrica Ćosić, 1988


Godine koje je Borislav Mihajlović Mihiz proveo u Biblioteci Matace srpske kao njen upravnik (1955—1960) svakako su vrlo značajne godine u njenoj istoriji. Tokom ovih godina Biblioteka se osamostalila, ustanovila predmetni katalog, okupila neke od apsolutaih unikata stare srpske knjige i "od toga trenutka Biblioteka Matace srpske, jedina u Jugoslaviji, ima skoro sve što je na srpskom jeziku štampano u XVIII". Nastavljalo se s mikrofilmovanjem stare periodike koju Biblioteka Matice srpske nije imala u svojim fondovima, ustalila se nabavka i razmena sa brojnim institucijama u zemlji i inostranstvu. Rekostruisan je deo zgrade za magazin.

Gordana Đilas, 1998


Mihizova soba liči na četiri sastavljena ikonostasa. U uglu sobe velika, masivna kolevka. Nad njom anđeli i sveci: nadziru je sa sva četiri zida. Kroz prozor okrenut Trgu, pomalja se zgrada Doma sindikata. Ne pomerajući se sa mesta zapažam na ormaru neke "komplete" knjiga: Slobodan Jovanović, Zadrugina plava edicija, Isidorine knjige. Pojedinačno prepoznajem knjige neobičnog sloga na riknama: tu je Bulatovićev roman Heroj na magarcu i Mihailovićeva dokumentarna proza Goli otok..

Mihiz sedi na kauču, na odgurnutoj postelji, u pidžami. Dugo neobrijan, ispošćen. Tek kad progovori, pokazuje nekadašnju vitalnost. Ne prima, kaže, nikoga. Ni prijatelje. Odavno ne izlazi nikud. Sedi i leži.

Branko Popović, 1996


Nemamo drugog književnog kritičara koji je toliko godina bio mera u savremenoj srpskoj književnosti koliko oštroreki Mihiz. Tek će se doznavati kako je svojom rečju pokazivao kuda vam ići i koje sve izašao na taj put. I nemamo drugog dramskog pisca koji je kao on vratio među nas epske likove. Gde je god radio, ostavio je naročit beleg. Tako i u Biblioteci Matice srpske, koju je kao upravnik vodio 1955—1960.

Doprineo je da najstarija srpska biblioteka nacionalnog značaja postane samostalna ustanova i uspostavi nov način rada, da se dogradi prostor za njene izuzetne zbirke i da se u njoj nađe gotovo sve što je na srpskom jeziku štampano u 18. veku. I tu, u svojoj Matici, Mihiz je pokazao svoju dominantnu osobinu: bio je uvek malo srpskiji od drugih Srba, a da bi se još bolje videlo šta je zapravo srpsko.


Miro Vuksanović, 1997


Deo teksta preuzet iz kataloga izložbe:


BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ (1922—1997)
BIBLIOTEKA MATICE SRPSKE
Novi Sad, 2002
Autor kataloga i izložbe Ksenija Svetličić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 18, 2015, 12:31:32 am »

*
Naš intervju: BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ
Tema: Raspad Jugoslavije, Nacionalno pitanje, Protesti/demonstracije, SANU, Mediji



SRBI SU DVOGLAV NAROD

Dva demokratska jezgra: beogradski starci i slovenačka omladina — "Srpski komunisti, i razume se ne samo oni, sporo su shvatili da je Broz umro!" — "Srbi jednom moraju potpisati svoj veliki istorijski gubitak, a to je želja da stvore Jugoslaviju" — Dobrica Ćosić sa Brozovog broda nije izbačen, sišao je sam, svojom voljom — "On nije bio ništa, pa čak ni akademik!" — "Glavni politički korisnik događaja od 9. marta je Demokratska stranka".

Krivokapić: Kad je 1981. formiran Odbor za zaštitu umetničkih sloboda, dočekan je histeričnom vriskom vlasti... Vlast je, dakle, odmah pružila dokaz opravdanosti konstituisanja Odbora?

Mihiz: Generalno rečeno: jedan od razloga sa kojim Srbija danas u svetu uživa reputaciju nedemokratske sredine je i način na koji se srpska politička vlast odnosila prema demokratsktim inicijativama u poslednjoj deceniji.

Jedan nemački novinar napisao je pre nekoliko godina da u Jugoslaviji postoje dva demokratska jezgra: beogradski starci i slovenačka omladina. To je samo dopola tačno.

Krivokapić: Jer su sve demokratske inicijative, ipak, potekle iz Beograda?

Mihiz: Da. Sve, sa jednim izuzetkom: zahtev za civilno služenje vojske pokrenut je u Sloveniji. Sve ostalo: zahtev za amnestiju političkih zatvorenika, za ukidanje Titove štafete, za ukidanje verbalnog delikta, za pravnu državu, za demokratske višestranačke izbore, sve je to zahtevano znatno pre u Beogradu no u Ljubljani, da i ne govorim o Zagrebu. Srpska vladajuća vrhuška je sprečila da se to zna i kod nas i svetu i sada nam se to lupa o glavu.

Krivokapić: Ako se dobro sećamo, zabrana knjige "Vunena vremena" i hapšenje njenog autora Gojka Đoga, bili su neposredan povod za formiranje Odbora za zaštitu umetničkih sloboda?

Mihiz: Hapšenje Gojka Đoga učinilo je da se jedan takav odbor prvi put formalizuje, u Udruženju književne Srbije. Članovi Odbora su bili iz svih generacija: Desanka Maksimović i mlada Biljana Jovanović, Stevan Raičković, Predrag Palavestra, Mića Danojlić, Raša Livada i ja.

Prvi vidljiv uspeh u borbi za liberalizaciju postignut je upornim protestnim ponedeljcima u Udruženju književnika Srbije, sve dok nismo Gojka Đoga doslovno iščupali sa robije.

Krivokapić: I to je jedinstven primer u sudskoj praksi, jedinstven slučaj pomilovanja, a da pomilovani nije napisao molbu za pomilovanje?

Mihiz: Gojko Đogo je izuzetno dostojanstven čovek. Stvaranje Odbora preokrenulo je celokupnu situaciju Udruženja književnika Srbije. Ono je čitav niz decenija, kao i sva druga stručna i umetnička udruženja, bilo poslušnička transmisija vladajuće partije. Mnogi od nas su ga bili već uveliko napustili.

Sleleći odbor — Odbor za zaštitu slobode misli i izražavanja — već je imao krupnije pretenzije; jer iz slobodnog izražavanja misli proističu sve političke slobode.

Krivokapić: Šta je činilo "mudro rukovodstvo"?

Mihiz: Umesto da su naši zahtevi od strane srpske vlasti bili blagovremeno prihvatani, ili bar tolerisani, neodmerenim, pa i stupidnim napadima — a naročito davanjem otpora krunskom dokumentu Udruženja književnika Srbije: "Srbija i demokratija juče, danas, sutra" (papir koji je jasno i blagovremeno postavio zahtev za višestranački parlamentarni život) — izgubljeno je dragoceno vreme i stvorena slika o Srbiji kao poslednjem zaostatku boljševizma u Evropi. A to Srbija nije i ne zaslužuje da bude.
Mnoge nevolje koje smo doživeli i koje još doživljavamo dobrim delom posledica su sporog mišljenja, lošeg shvatanja i redovno odocnelih poteza koje povlači savremena vlast u Srbiji.

Krivokapić: Mogla bi se sačiniti cela sinoptička karta kobnih zakašnjenja zvanične srpske politike?

Mihiz: Navešću nekoliko primera... Srpski komunisti, i razume se ne samo oni, sporo su shvatili da je Josip Broz — umro. I da je neminovno da se postavi pitanje koje se dotle nije moglo postaviti, a to je srpsko pitanje u Jugoslaviji.

Paradoks je hteo da srpsko pitanje ne otvore Srbi, nego Šiptari. Nacionalna manjina, sa nesumnjivo najvećim pravima u Evropi, povukla je besmislen potez podižući ustanak 1981.

Krivokapić: Nacionalni pokret Albanaca sa Kosova, buknuo 1981, bio je odmah i pogrešno označen: kao kontrarevolucija?

Mihiz: Nesumnjivo. Kosovska situacija nije posledica kontrarevolucije, ona je upravo posledica komunističke revolucije. Ali o tome se već dosta zna. Upravo je odnos prema kosovskom problemu očigledan primer kunktatorstva, oklevanja, zakasnelih poteza koje je srpska politika vukla tek kad su iznuđeni. Umesto da odmah, jednim odlučnim potezom, ukinu neprimerenu i nigde postojeću državnu autonomiju, kakva je bila na Kosovu, celih deset godina vukao se niz poteza, sporih, oklevajućih, čas legalnih, čas ilegalnih. Smenjivana je, uzastopnim udarima, jedna pa druga šiptarska politička garnitura, zavođena vanredna stanja, zakazivala se krupna suđenja i odustajalo se od njih. A valjalo je jednostavno, ukinuti neprirodnu, prekomernu, državnu autonomiju, a jednovremeno, u isti mah zameniti je ne samo svim građanskim pravima, nego i svim političkim pravima Albanaca sa Kosova i omogućiti im formiranje svih političkih stranaka, uključujući i one koje otvoreno zastupaju ne samo ideju Kosovo-republika, nego čak i prisajedinjenje Albaniji.

To je bila klasična receptura demokratske Čehoslovačke Republike, Masarikove i Benešove, prema tada najkrupnijoj nacionalnoj manjini u Evropi, prema gotovo tri miliona sudeckih Nemaca: imali su sva građanska i politička prava, ali teritorijalnu i državnu autonomiju nisu.

Krivokapić: Oklevanje, odnosno kobna zakašnjenja u kojima se srpska vlast pokazala velikim majstorom — kulminirali i u krvi 9. marta u Beogradu — samo su dokaz više da karakter i struktura srpske vlasti nisu promenjeni, osim što je predznak totalitarizma zamenjen nacionalnim?

Mihiz: Ne mislim tako oštro kao vi o karakteru sadašnje vlasti u Srbiji. Komunizam je u Jugoslaviji bio najpre stanjinizam, pa onda titoizam, a srpski komunisti u njemu najpre jedno, pa drugo, a pri tome su vršili izdaju bitnih interesa srpskog naroda. Današnji srpski parakomunisti su potom nacionalisti, dobrim delom se detitoizirali, ali su zadržavanjem represivnih mera i dela ideološkog nasleđa svoje prethodne partije postali istorijski anahronizam koji nanosi štetu Srbiji i njenoj reputaciji. Demokratija...

Krivokapić: Ah, ta demokratija...!?

Mihiz: Najkapitalnije postbrozovsko zaostajanje u Srbiji je upravo demokratsko pitanje. Postojali su svi razlozi da se Srbija prva deklariše kao nosilac demokratskih promena u Jugoslaviji. Suprotno tome, nije postojao ni jedan razlog da se taj demokratski primat prepusti Hrvatima i Slovencima, na osnovu koga su i slovenačka i hrvatska državna politika zadobile veliku potporu u svetu. A srpska politika bila diskvalifikovana. Ni po istorijskim tradicijama.

Krivokapić: Iako ni ta potpora u svetu; sa kojom paradiraju hrvatska i slovenačka politika, nije bog zna kakve vrednosti... Oni takođe obijaju razna politička predsoblja i po Evropi i po svetu, gde ih primaju uglavnom trećerazredni činovnici (ili šefovi koje ne prima niko drugi)?

Mihiz: Bojim se da to nije istina. Bojim se da je preovlađujuća politička svest u Evropi i u svetu da su Hrvati i Slovenci demokratske, a Srbija i Crna Gora boljševičke formacije.

Krivokapić: U odnosu na ovo drugo, sigurno...?

Mihiz: A što se tiče "obijanja pragova", mislim da je jedna od najvećih grešaka današnje srpske vlasti upravo što nije "obijala pragove". Utoliko pre što je bila u poziciji da ne mora da "obija pragove". Predstavnike najznatnijeg naroda u Jugoslaviji primili bi u svim svetskim prestonicama.

Srpska štampa je gubila vreme optužujući Tuđmana, Rupela, Peterlea, kako rade nedostojan posao, obilaze svet, vrše izdaju Jugoslavije, a oni su upravo činili ono što političari i politika i treba da čine. U tome je sadržan jedan od najinertnijih stavova srpske komunističke vlasti, i jedan od najštetnijih. Nije imao pravo ni predsednik srpske države, ni srpski parlament, ni srpska politika u celini, da tako budistički zagledani u svoj pupak ne pomaknu se i ne pređu granice Srbije. Današnja Srbija nema diplomatiju. Predsednik Milošević nije prešao granicu otkad je na vlasti. Jedinu srpsku diplomatsku akciju inspirisali su opet srpski intelektualci, stvaranjem Društva jevrejsko-srpskog prijateljstva. Ne znam da li vam je poznat komičan podatak da je to društvo srpska vlast dva puta odbila da registruje.

Krivokapić: Upravo su odnosi sa Izraelom — naročito u paraleli stalnog "šamaranja" Sjedinjenih Američkih Država (bezuslovnog protektora izraelske države) — najočigledniji signal da srpska politika mnogo šta ne razume?

Mihiz: Nije samo srpska politika ta koja ne razume, ili loše i sporo shvata. Činimo to svi. Svaki narod, razume se i srpski, ima svojevrsne ukorenjene zablude. Danas gotovo svaki obrazovaniji i obavešteniji Srbin prihvata kao istinu da su Srbi dobili sve ratove, a izgubili svaki mir. Ta rečenica koju je, ako se ne varam, lansirao Dobrica Ćosić...

Krivokapić: Koliko se sećamo, još u pristupnoj besedi u Akademiji nauka?

Mihiz: Ta rečenica jednovremeno je i tačna i nije. Tačno je samo za dva svetska rata. Te ratove Srbi su dobili, a mirove posle njih — izgubili. Ali tada više nije postojala Srbija, nego je nastala i nastavila da postoji Jugoslavija. Srbi moraju izgubiti svaki mir u Jugoslaviji.

A dok je postojala Srbija, Srbi nisu zadobijali svoju slobodu, osvajali zemlje i gradove samo ustancima, oružjem i pucnjavom. To je naša, savremena zabluda.

Krivokapić: Mislite na Srbiju u 19. veku?

Mihiz: Da. Srbija u 19. veku praktično nije dobila ni jedan jedini rat. Početna, najznačajnija godina novije srpske istorije (1804), završila je katastrofalnim srpskim porazom i teškim pogromom 1813. Razume se da je tragični podvig srpskog prvog ustanka bio osnov za stvaranje Srbije. Prvi ustanak je omogućio i drugi ustanak, koji praktično nije ni dugo, ni krvavo trajao, nego se Kodža Miloš ucenjivački pogađao i ispogađao sa dvojicom rivalskih turskih paša i izvukao od njih najviše što je mogao.

I pogledajte, gospodine Krivokapiću, od 1815. do pred sam Berlinski kongres, 60 godina Srbija nije opalila pušku. Bez ikakvog rata i praktično bez mrtve glave Srbija je širila svoju samostalnost iznuđenim hatišerifima, prvim pa drugim, Garašaninovim "Načertanijem", knez-Mihailovim dobijanjem ključeva od gradova, i još ranije Miloševim oduzimanjem ziratne zemlje od spahija, ukidanjem, dakle, feudalizma pre mnogih evropskih država, što se obično ne zna. Srbija je, tako, gotovo bez mrtve glave, postala samostalna evropska država.

Godine 1876, oko bosansko-hercegovačkog ustanka, Srbija je vodila dva kratkotrajna rata, koji nisu ni dobijeni ni izgubljeni, i koji su završili brzim primirjem. A sledeći rat, sa Bugarskom 1885, Srbija je na Slivnici izgubila.

Krivokapić: Posle svog prvog najuspešnijeg veka — četrnaestog — u svom drugom najuspešnijem veku — devetnaestom — Srbija je praktično bez ratne pobede. Sve do 1912?

Mihiz: Tačno. Prvi pravi rat koji je Srbija dobila bio je tek prvi balkanski rat. Ali i on kao plod zrele diplomatije stvorenog balkanskog saveza. Zaboravili smo da nije istina da su Srbi sve stvarali i stvorili svojom pogibeljomanijom, ulaganjem miliona ljudskih žrtava, da su Srbi naprotiv, veoma često mnogo postizali inteligentnom, upornom diplomatijom. A takva diplomatija Srbiji je upravo danas bezuslovno potrebna.

Krivokapić: Srbiji je danas potrebniji Miloš Obrenović, nego Karađorđe?

Mihiz: Potrebni su nam obojica. Srbi su dvoglav narod, razrok narod. Jedno oko gleda heroizam Karađorđa, drugo motri na oportunizam kneza Miloša. Srbi moraju već jednom stopiti oba ova svojstva u sebi. Ne mogu pobeći i ne treba da pobegnu od svog junačkog viteštva, ali se moraju prisetiti i rezultata koje daje razum, proračun, pametno odabrana savezništva.

Krivokapić: Kao primer "srpskog junačkog viteštva", označava se 27. mart 1941!?

Mihiz: Dvadeset sedmi mart 1941, je dan kada je Kraljevina Jugoslavija, kad je srpski narod izvršio svoje herojsko i kobno samoubistvo.

Krivokapić: Delite Krizmanovu tezu o 25. i 27. martu 1941?

Mihiz: Ne samo da je delim, nego mislim da je Krizman apsolutno u pravu. Bio sam već osamnaestogodišnjak u vreme martovskih događaja 1941.

Krivokapić: Bili ste u Beogradu?

Mihiz: Ne, bio sam u provinciji, ali provincija je reagovala isto kao Beograd. Bili smo ludi od sreće, izbezumljeni, mahali smo zastavama, recitovali... Između ostalog, i pesmu, ne znam više ni čiju "Niko nas satrti ne može, amin Bože". A beogradski, prelepi, za u kamen da se ureže slogan "Bolje grob, nego rob!", doveo je do toga da su Srbi u razmaku od samo nekoliko dana postali i jedno i drugo — i grob i rob.

Krivokapić: Staje li u istu ravan i ubistvo Ferdinanda u Sarajevu 1914?

Mihiz: Posle Gavrilovog sarajevskog metka i neprihvatanja austrijskog ultimatuma, Srbija je izgubila svakog drugog odraslog, pa i nedoraslog muškarca. Ima ozbiljnih ljudi koji misle, meni se čini da s pravom tako misle, da se Srbi od tog biološkog udarca više nikada nisu oporavili. Nije to samo ni brojčani manjak. Mora se pretpostaviti i da je u ratu ginuo bolji a ne gori.

Preskupa je cena kojom Srbi plaćaju svoje podvige. Ne mogu, Srbin sam, ne mogu da osporim lepotu priče, lepotu junaštva, ali me verovatno godine, razum, pa i konzervatizam, stalno opominju da je cena tih srpskih podviga preskupa.

Krivokapić: Ali je u skladu sa verovatno najopasnijim srpskim mitom: Srbi jedino sebe vide na postolju moći velikih svetskih naroda — Rusi, Amerikanci, Nemci, Francuzi, Englezi... i Srbi!?

Mihiz: Među srpske dihotomije, srpske nelogičnosti, spada svakako i ova: svaki Srbin je spreman da izjavi kako su Srbi narod odlučan, nesavladiv, da njima niko ništa ne može, da su u tri rata pobedili tri carstva... A jednovremeno, naročito sada, Srbi cvile kako su ih svi ubijali, svi satirali, svi im sve mogli, kako su bili, posebno u ovoj Jugoslaviji, poniženi i uvređeni. Srbi jesu, gledano istorijski, veliki mali narod, pre svega u poređenju sa susedima. Samo je veliko pitanje da li to treba biti.

Skrenuću pažnju na još jednu ukorenjenu srpsku zabludu... Srbi su skloni da tvrde da je za genocid pretrpljen od strane hrvatskih ustaša glavni krivac Vatikan. Time čine dvostruku grešku. Skidaju krivicu sa pravog krivca koji se zna: hrvatski šovinizam pokrenut od "oca domovine" Ante Starčevića, nastavljen Frankom i pravaštvom, sa kulminacijom u Pavelićevom ustaštvu; pri čemu je Vatikan bio eventualni i daleki korisnik, a pravi saučesnik je bila hrvatska katolička crkva. Prebacujući krivicu na Vatikan, na jednu međunarodnu organizaciju, Srbi nesvesno smanjuju odgovornost pravog krivca.

Krivokapić: U osnovi srpsko-hrvatskog raskola prvenstveno su verski razlozi?

Mihiz: Iako tako manje-više svi mislimo, ni to nije tačno. Uzmite Albance... Jesu li Albanci muslimani, katolici, delimično i pravoslavci? Ipak su i nesumnjivo Albanci jedan narod. Jesu li Nemci protestanti i katolici? Pri tome su Nemci vodili apsolutno najstrašniji verski rat u celoj istoriji Evrope. Istrebljivački rat, koji je trajao trideset godina. A Nemci su, ipak, jedan narod.

Jugoslavija, i jedna, i druga, propala je, propašće i treća, iz proste činjenice što Srbi i Hrvati nisu jedan narod. A oni to nisu iz dubljih razloga, religija je samo jedan elemenat razlika. Gotovo da se i ne zna da upravo na našem, srpsko-hrvatskom terenu, nikada nije bilo verskog rata između pravoslavaca i katolika, sve do 1941. Strahota je u tome što se to desilo u kasnom 20. veku.
Srbi i Hrvati nisu jedan narod, pre 1918. nisu nikada zajedno živeli u istoj državi. Srbi i Hrvati nisu nikada zajedno ni ratovali, čak nikada na istoj ratnoj strani.

Krivokapić: Osim u poslednjem ratu, kao komunisti?

Mihiz: Hrvatski komunisti su ratovali kao komunisti, a ne kao pripadnici naroda, a hrvatski narod je u ovom ratu, sve dok se nije preokrenula ratna sreća, bio na strani sila Osovine. Srbi i Hrvati pripadaju različitim civilizacijskim krugovima. Obe Jugoslavije nisu mogle skladno da žive, ni bilo koja druga, buduća Jugoslavija neće moći skladno da živi, upravo zbog činjenice da Srbi i Hrvati nisu jedan narod, niti mogu postati jedan narod. A istorija sveta pokazuje da u jednoj zemlji različiti narodi ne mogu skladno da žive, da su u stalnom sukobu.

Moje je mišljenje, različito od većine, da Srbi jednom moraju potpisati svoj veliki istorijski gubitak, a to je želja da stvore Jugoslaviju. Srbi se moraju vratiti srpskoj državi ne samo u svom interesu, nego i u interesu svih drugih naroda.

Krivokapić: Postoje, ipak, mnoge simpatije za Jugoslaviju, a lično mislimo da je izvesna unija slovenskih naroda na Balkanu, uključujući i neslovenske elemente, još moguća? Nužno je, razume se, tražiti i naći noseće zajedničke interese — namerno ne kažemo sličnosti; jasno je da su sličnosti nedovoljne — čak i zbog toga što je Balkan na neki način klupko nesreće, državnopravno možda i nerazmrsivo?

Mihiz: Koješta. Na Balkanu i pri Balkanu žive Grci. Narod otprilike iste brojnosti kao Srbi. Žive Bugari, otprilike iste brojnosti, koji su pri tome Sloveni. Žive Mađari, na kraju Balkana, narod iste brojnosti. Žive Austrijanci, donedavno, još u ovom veku, zemlja od 55 miliona stanovnika i ogromnih prostiranja. Naša je zabluda da mali narodi, pogotovu u današnjem vremenu, ne mogu dobro živeti sami, da će nužno bolje živeti ako su udruženi. Protivstavljam tom argumentu Finsku. Finaca ima manje nego Hrvata. Postoji Luksemburg. Ni Norveška nije zemlja velikog broja stanovnika, ni Belgija, ni Holandija.

Tačno je da je Jugoslavija stvarana sa tom idejom, Krivokapiću, koji vi branite... Jugoslavija je stvorena po analogiji najznačajnijih događaja u drugoj polovini 19. veka u Evropi, a to su bili — iako različitim putevima — ujedinjenje Nemačke i ujedinjenje Italije. Dva velika naroda, iscepkana, izvršila su svoje nacionalno ujedinjenje, što je rodilo ideju da bi i južnoslovenski narodi (u kombinaciji je bila i Bugarska) trebalo da izvrše svoje ujedinjenje. Utoliko pre što je italijansko i nemačko ujedinjenje istovremeno bilo znatna pretnja slovenskom stanovništvu na Balkanu: sa nemačke strane "Drang nah Osten", a sa italijanske "Mare nostro", gospodarenje Dalmacijom i Jadranskim morem.

Zaboravila se, međutim, ili prenebegla činjenica da Italijani i Nemci jesu dva jedinstvena naroda, a da Južni Sloveni nisu prethodno bili ni jedna država, ni jedinstven narod. Uzaludno se verovalo da oni to mogu postati. Kad se ispostavilo da, pre svega, Srbi i Hrvati nisu isti narod, jedinstvo Jugoslavije se navezlo na nesigurno more pogađanja, saveza naroda, država itd. A to neminovno vodi nevolji, sukobima, nemogućnosti održanja. Za razliku od vas, dakle, na verujem da treća, peta, ili bilo koja Jugoslavija može biti bolja. Pogotovu što na mnogim delovima Jugoslavije imamo situaciju sličnu onoj u Izraelu, između Jevreja i Palestinaca.

Krivokapić: Srbi u Albanci na Kosovu, Srbi i Hrvati u Hrvatskoj...?

Mihiz: Niti je bilo, niti može biti: jedna zemlja, a dva gospodara. Takva situacija je na Kosovu na jedan način, u Hrvatskoj na drugi način, a u Bosni ne samo na treći način, nego na trostruki način: jedna zemlja, a tri gospodara.

Krivokapić: U svetu paralelno teku proces velikih ekonomskih, interesnih integracija, i proces kulturnih i nacionalnih individualizacija: zar se ta dva svetska procesa ne mogu uskladiti i među nama, u okviru makar i državnopravnog minimuma?

Mihiz: Jedno je verovati, drugo je hteti, a treće je jasno videti. A nama 70 godina zajedničkog života daju jasne rezultate: danas su jugoslovenski narodi dalji jedni drugima nego što su bili kada su se sastali. Potrošili smo, znači, dve Jugoslavije, da bismo od srodnih, susednih naroda postali neprijatelji.

Krivokapić: Neshvatanje istorije logično i zakonito proističe iz karaktera postojeće vlasti?

Mihiz: Naravno da proističe, iz ostatka njene ideološke provenijencije.

Krivokapić: Reč je o gotovo antropološkim i psihološkim osobinama, ne samo političkim?

Mihiz: Ima u tome i nešto naše montanjarske violencije, ima pogrešno shvaćenog srpskog "čika". Vuk Drašković je na jednoj konferenciji za štampu unapred dao definiciju 9. marta, na elementaran i pojednostavljen način, na koji on to čini, rečenicom: "Ne daš, ne daš — e, daćeš, daćeš!" Devetog marta se baš to i desilo.

Krivokapić: Pa, i samo, slaboumno hapšenje gospodina Draškovića...?

Mihiz: Opet primer nerazumnog poteza koji će brzo sam sebe demantovati.

Hapšenje Draškovića je u demokratskim uslovima nezamislivo. U razmaku od tri meseca vlast izabranog predsednika hapsi glavnog predsedničkog protivkandidata. Bez obzira na stvarnu i veliku pobedu Miloševićevu, za Draškovića je glasalo preko 800 hiljada Srba. Ne može ni da se zamisli situacija u kojoj bi Miteran posle izborne pobede uhapsio Žiskara D'Estena ili Žaka Širaka. I da cinično dodam: što ga je hapsio, kad je kroz tri dana morao da ga pusti!

Krivokapić: Još ciničnije: glavni politički protivnik se ne hapsi, ako mu se ne može osigurati bar petogodišnji boravak u zatvoru?

Mihiz: U demokratiji se politički protivnik, ni glavni ni sporedni, ne može hapsiti.

Sukob 9. marta je, formalno gledano, krajnje besmislen. Vlast dozvoljava miting, ali ga ne dozvoljava u gradu... Kao da se demonstracije igde na svetu drže na livadi!

Krivokapić: Provladini mitinzi su se godinama održavali u centru grada?

Mihiz: Providni represivni izgovori su uvek i komični. Zašto ne može miting na Trgu? Vladino obrazloženje: ugroziće saobraćaj... A na Trgu saobraćaja uopšte nema! Biće sprečeno doturanje medicinske pomoći građanima... Kao da bolesnici leže u Narodnom pozorištu, u Narodnom muzeju, Domu štampe, u hotelu "Ruski car" ili "Mažestik"! Biće onemogućeno snabdevanje građana... kao da su na tom trgu smeštene beogradske prodavnice životnih namirnica!

Slična, komična logika: savršeno je besmisleno onom ko je izgubio izbore osporavati pravo da deluje tako da sledeće izbore dobije. Pogotovu je komičan čitav niz provladinih govornika koji se, iskreno ubeđeni, čude i skandalizuju što opozicija hoće vlast. A to govore članovi partije na vlasti!

Uveren sam da će Socijalističkoj partiji Srbije, i to veoma brzo, iako najverovatnije pod pritiskom, biti oduzeti monopol i upravljanje najznačajnijim institucijama informisanja. Mislim na Televiziju i na najjači koncern srpske dnevne i nedeljne štampe "Politiku".

Krivokapić: Taj dan nije tako blizu?

Mihiz: Ubeđen sam da je blizu, izvučen kamen već mnogo znači. Ja, danas, inače, ne bih sa vama razgovarao...

Krivokapić: Ne žurite, nije sigurno ni da će ovaj tekst biti objavljen?

Mihiz: Jedan sam od potpisnika pisma kojim smo, s obzirom na situaciju u "Politici", odbili dalju saradnju sa kućom "Politika" i zahtevali da se ni naša imena ne spominju u izdanjima "Politike".

Krivokapić: Čitalac se sigurno pita: otkud sad vaš intervju u NIN-u?

Mihiz: Otuda što verujem da je NIN postao, najzad, ono što je oduvek hteo da bude. A nikada nije bio. Nemojmo se varati, pustimo priče da je NIN bio nezavisno glasilo. Nikada NIN nije bio samostalan list. Ali je NIN sve vreme pokušavao da to bude. I to je NIN-ov jedini značaj. Sada je NIN, konačno, u prilici da zaista postane nezavisan list; kao što je u celom svetu tzv. velika štampa.

Ljudi kod nas ne znaju da u demokratskom svetu veliki dnevni ili nedeljni listovi po pravilu nisu u posedu vlasti. Nema velikog stranačkog lista. Stranački listovi su najčešće stranački bilteni. Tako će biti i kod nas.

A što se tiče vaše izjave da ovaj intervju možda neće biti objavljen...

Krivokapić: U tome i jeste osnovni problem: udišemo ili, češće, suzimo nekakvu "divlju" slobodu, ali demokratija je nešto drugo: pre svega pravno formalizovana sloboda. U odsustvu takve slobode — demokratije — moguće je da niko ne zna šta sve "oni" do idućeg petka mogu da "smisle"?

Mihiz: Nemojte o tome meni govoriti... Dobro znate da sam u ovoj istoj sobi, za ovim istim stolom, sa ovim istim simpatičnim stenografom, sa istim fotoreporterom, samo sa drugim novinarom, sa mojim prijateljem Milom Gligorijevićem, pre šest meseci spremao traženi intervju za NIN. U vreme kada se već objavljuju apsolutno svi intervjui... I na moje zaprepašćenje, taj intervju ne samo da nije bio objavljen, nego niko iz redakcije NIN-a nije našao za potrebno da me obavesti zašto nije objavljen. Ni dan-danas to ne znam.

Krivokapić: O tome znamo još manje od vas?

Mihiz: Uputio sam pismo NIN-u u kome sam saopštio da posle toga više ne mogu ostati član NIN-ovog žirija, u koji me je, pošto sam pre 18 godina i bio iz njega izbačen, NIN vratio. Ali s napomenom da ne zahtevam da se moje pismo objavi, da ne bih naneo nevolju listu koji je u mom životu nekada nešto značio i bio moj literarni zavičaj.

Ne govorim o ovome ni sada da bih bilo kome pravio nevolju ili gazio po ljudima koji su izgubili političku bitku. To moj običaj nije. Govorim da i na ovom beznačajnom primeru pokažem kako se situacija ipak menja, uprkos svemu menja: posle samo šest meseci, vi, gospodine Krivokapiću, ponovo tražite intervju od čoveka kome je u i tom listu intervju bio zabranjen! Dajem ga u uverenju ili bar u nadi da je NIN na putu da postane zaista samostalan list. I, da će to uskoro biti i "Politika". Prolaziće se još kroz borbe i otpore, ali sam proces je nezaustavlj.

Ja se samo zalažem za skraćenje puteva jer su neizbežni. Ne postoji mogućnost da komunističke, ili parakomunističke partije svuda padnu u opozicioni status sa po 10—15 odsto glasova, kako je to u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, kako će uskoro biti i u Rusiji, a da samo kod nas Srba bude drukčije. To je apsolutno nemoguće.

Krivokapić: Zašto se to, ipak, makar i privremeno (nadajmo se), desilo upravo u Srbiji?

Mihiz: Isključivo zbog nacionalnog pitanja. Pre svega kosovskog, a sada i problema Srba u Hrvatskoj. Srbija nije glasala za komunizam. Srbija je glasala za Slobodana Miloševića kao nacionalnog lidera.

Krivokapić: Nisu li pojedini vodeći srpski intelektualci, iz nacionalnih razloga olako dajući višegodišnju, a zatim i predizbornu podršku vladajućoj stranci, produžili vek totalitarizma u Srbiji?

Mihiz: Ta optužba se često čuje. Ona za neke ljude važi, za neke poluvaži, a za mnoge značajne srpske intelektualce ne samo da ne važi, nego je istina upravo suprotna. Govoriću samo o onome što dobro znam: Udruženje književnika Srbije, Francuska 7, bilo je optuženo sa raznih strana da je voljno-nevoljno dalo podršku vladajućoj partiji i Miloševiću. Mislim da je to apsolutno netačno.

U upravi Udruženja književnika Srbije deluje nekoliko ljudi koji su veoma značajni činioci opozicionih političkih partija. Borislav Pekić, član Odbora Francuska 7, jedan je od osnivača Demokratske stranke, onaj koji je to s najviše prava, jer je pokušao da osnuje demokratsku stranku još 1949. i zbog toga odrobijao dobar niz godina. U upravi Udruženja književnika je i Slobodan Raketić, šef parlamentarne grupe SPO i Gojko Đogo, član Glavnog odbora Demokratske stranke, pa čitav niz pisaca, u koje smatram da s pravom mogu ubrojati Matiju Bećkovića i sebe, koji ne pripadaju nijednoj stranci i koji nikada nisu učinili nijedan gest koji bi produžavao opstanak represivne vlasti, ili onog dela srpske zvanične politike koji je represivan.

U toj priči o prorežimskom držanju srpskih pisaca najčešće se aludira na najznamenitijeg i najpoznatčjeg, na Dobricu Ćosića. Po mom osvedočenom ubeđenju to apsolutno nije tačno.

Krivokapić: Ne delimo sasvim vaše mišljenje?

Mihiz: Znam za izjavu mog mladog i dragog prijatelja Dušana Kovačevića da je Ćosić sa dve ruke gurao srpski narod u komunizam, a ni jednom rukom ga nije iz komunizma vadio...

Nije u pravu princ srpske dramaturgije. I dok je bio u vladajućoj garnituri Dobrica Ćosić je činio i učinio mnogo na liberalizaciji našeg kulturnog života, da pomenem samo osnivanje NIN-a i Beogradskog dramskog pozorišta. Sa Brozovog broda on nije izbačen, sišao je sam svojom voljom. Treba li da dodam da je više od dve decenije Ćosić u otvorenoj opoziciji, počev od onog istorijskog istupa o Kosovu i vojvođanskom autonomaštvu. On je promoter bezbroj demokratskih inicijativa i osnivač najznačajnijeg intelektualnog i moralnog opozicionog odbora, i mogao bih ređati unedogled.

Krivokapić: Niko ne spori visoke zasluge Ćosića, ali vreme tanji sve, pa istanji i zasluge... Gospodin Dobrica Ćosić je, ipak, uoči famoznog srpskog referenduma (jun 1990), pružio bezrezervnu javnu podršku vladajućoj partiji, pri tom, u intervjuu "Politici Ekspres", poričući čak i legitimitet opozicije?

Mihiz: Mislim da to nije tačno. Dobrica Ćosić za poslednjih četvrt veka nikada nije dao bezrezervnu podršku bilo kojoj partiji, pa ni vladajućoj.

Krivokapić: A otkud podrška Srpske akademije nauka štampi za koju znamo da se uznela do "carstva laži"?

Mihiz: O Srpskoj akademiji nauka nemam pravo da legitimno govorim...

Krivokapić: Iako vas svuda najavljuju kao akademika?

Mihiz: Nisam član ni Srpske akademije nauka, niti bilo koje druge... Do te mere mi je neprijatna ta intitulacija, koja mi ne pripada, da sam čak pomišljao da objavim plaćeni oglas u novinama i da zamolim ljude da mi ne pridaju titulu koja nije moja.

Krivokapić: Vi ste "plebiscitarni akademik"...?

Mihiz: Nisam nikakav, pa ni plebiscitarni akademik... Nikada nisam bio ni kandidovan, ni biran. Akademija time nije ništa izgubila, a nisam ni ja.

Krivokapić: Slažemo se s drugim delom vaše izjave, a Akademiji je, izgleda, ionako svejedno... Poslednjih decenija, uostalom, Srpska akademija nauka je benevolentno, i nepovratno, odbila da u svom članstvu vidi i Miloša Crnjanskog, i Oskara Daviča, i Miodraga Bulatovića, i Miodraga Pavića, i Mirka Kovača (a i Kiš je primljen tako reći predsmrtno; no comment)... Njihovo delo je, što se Akademije tiče, vrednosti prolazne, ali važno je, na primer, da je delo gospodina i akademika Stipčevića neprolazno?

Mihiz: Da razgovor svedem na nivo sa kojeg o tom predmetu inače razmišljam, podsetiću da postoji jedna tipično francuska fraza: "On nije bio ništa, pa čak ni akademik!" Pretpostavljam da je tu nipodaštavajuću rečenicu smislio neko od neizabranih kandidata, koji je pri tom mogao prezirati titule, zvanja, nagrade, ordenje, a nije bio dovoljno svestan da ih je nekako ubedljivije prezirati kad ih čovek ima, nego kad ih nema.

Krivokapić: Niste odgovorili na pitanje kako ste razumeli da je Srpska akademija nauka pružila podršku režimskoj štampi u kojoj su, prvi put, legalizovani čudovišni novinarski "kažnjenički bataljoni" (a vi ste služili jedan takav "bataljon", ali kao vojnik)?

Mihiz: I, Akademija je čitav niz decenija bila ne samo režimski poslušnička, nego je kao naslednica Kraljevske akademije, koja je odbila da primi tri vladara — kralja Nikolu Petrovića, kralja Milana, kralja Aleksandra — posle ovoga rata primila Broza i slovenačkog učitelja Kardelja. I Akademija je delila sudbinu svih institucija "realnog socijalizma". U poslednjih nekoliko godina Akademija je nekim svojim aktivnostima, a naročito svojim Memorandumom, ponovo postala značajna nacionalna institucija.
Nije tačno da je Akademija dala podršku režimskoj štampi. To su učinili pojedini ljudi iz Akademije.

Krivokapić: Kakav je vaš odnos prema aktuelnom formiranju Srpskog nacionalnog saveta?

Mihiz: Ne samo izradu, nego i ostvarenje prvog Srpskog nacionalnog programa, realizovao je, ako se ne varam, Stevan Nemanja. U celoj svojoj istoriji, uostalom kao i svaki ozbiljan istorijski narod, i srpski narod je imao svoj nacionalni program, koji vrhuni sa Garašaninovim "Načertanijem".

Ono što zbunjuje danas srpski narod, i u Srbiji, naročito u provinciji, a dobrim delom i Srbe u Hrvatskoj, jeste ta priča o jedinstvu.

Krivokapić: Isto tako jedna totalitaristička floskula?

Mihiz: I jeste i nije. Podrazumeva se u svim ozbiljnim narodima da postoji deo političkog programa koji je zajednički. Svi Englezi mogu godinama voditi bitku torijevaca i vigovaca, konzervativaca i laburista, ali kad je u pitanju engleska država i engleski narod minimum saglasnosti se podrazumeva. Podrazumevao se, nekada i u Srbiji.

Danas je sve to poremećeno u svesti naših ljudi. Pretpostavljam, a u tome učestvovao nisam, da je stvaranje Srpskog nacionalnog saveta bila dobronamerna inicijativa da se ustanovi upravo nacionalni minimum saglasnosti.

Krivokapić: Namera je verovatno najbolja, ali namere u politici ne igraju naročitu ulogu?

Mihiz: Inicijativa je prerano i nedovoljno pripremljena dospela u javnost, došle su do izražaja i liderske tendencije... I bojim se da po svoj prilici od toga neće biti ništa. Zamisao je logična, mada nije izvesno da će se logično i završiti.

Krivokapić: Koga vidite kao glavnog političkog dobitnika "socijalističkog gubitka" u događajima od 9. marta?

Mihiz: Glavni politički korisnik događaja od 9. marta je, čini mi se, Demokratska stranka, partija političkog centra, za koju je prirodno da pokuša da pridobije desno krilo Socijalističke partije i levo krilo Srpskog pokreta obnove. Mislim da će se srpska politička situacija tako i razviti: ojačaće politički centar, smanjiće se levica, ostaće snažan desni centar sa jakim nacionalnim nabojem (kakav je SPO) Ostali će biti marganalizovani, krajnja desnica i krajnja levica, naročito komunistička, i ova oficirska, a pogotovu neostaljinistička.

U daljem razvoju će, kao što se desilo gotovo u svim demokratskim zemljama, verovatno nastati ona vrsta demokratije koja se pokazala kao državnički i ekonomski najuspešnija: smenjivaće se vlade levog i desnog centra.


Autor: Boro Krivokapić | NIN, 12.04.1991; Strana: 22 | Arhiv RS
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 18, 2015, 12:31:42 am »

*
RAZGOVORI SA DRAGIŠOM GILETOM ĐURIĆEM


MIHIZ MAJSTOR ZA SVAĐE


LAZIĆ: Kada si upoznao Borislava Mihajlovića Mihiza?

ĐURIĆ: Mihiza sam upoznao negde šezdesetih godina. Bilo je to beskrajno prijateljstvo. Igrali smo preferans i išli na utakmice. On je bio blizak Avala filmu. Preko Ratka Draževića i još nekih ljudi, došli smo u vezu i vrlo brzo pronašli zajednički jezik. Nije znao da vozi, pa sam ga ja često vozio da obilazi oca u Irig. Otac, siroma' prota, završio je isto kao i Mihiz. Zatvorio se u sobu, ležao, čekao smrt i dočekao. Isto kao i Mihiz mnogo godina kasnije. Voleo je da ide u Klub književnika i Maderu.

LAZIĆ: Kao i Ti.

ĐURIĆ: Isto kao i ja. Imali smo bezbroj zajedničkih prijatelja i poznanika... Preko Mihiza sam upoznao Miću Popovića i mnoge druge intelektualce iz njegovog kruga. Mihiz je najpametniji pričač koga sam ikad sreo. Posebno zadovoljstvo mi je činilo kada smo zajedno bili na letovanju u Rovinju. Ja sam stanovao u njegovoj kući. Na nekoj rasprodaji su kupili tu kuću, a pošto je kuća imala konobu i dva sprata, Mihiz nije mogao da otkupi oba sprata. Morao je drugi sprat da proda. Nagovarao me da ja kupim taj drugi sprat, ali su me moji imovinski principi sprečili da to uradim... mada je bilo vrlo jeftino.

LAZIĆ: Zašto?

ĐURIĆ: Po mom shvatanju života, svaka imovna je nešto što mene nije bilo dostojno. Ja da nešto kupujem kao sitni buržuj?! Nije dolazilo u obzir.

LAZIĆ: Kako je izgledalo to vaše druženje u Rovinju, koje si malopre pomenuo?

ĐURIĆ: U Rovinju su bili božanstveni razgovori između njega i Tonka Šoljana, hrvatskog pisca, brata Bakarićeve žene. I on je sada pokojni. To su bili biseri u kojima sam uživao. Njih dvojica su pred nama, okupljenima, vodili hrvatsko-srpske svađe. Mihiz bi dokazivao da hrvatska nacija i jezik ne postoje, a Šoljan da su Srbi najveće zlo Evrope i Balkana... i sve to u predivnoj atmosferi. Te prepirke ničim nisu pokvarile njihovo prijateljstvo. Bile su to prave pozorišne predstave. Da je neko ovako kao Pera Lazić snimao Mihizove razgovore, to bi bila bolja knjiga nego sve Mihizove knjige zajedno. Naše prijateljstvo je išlo dotle da je Mihiz u svom pozorišnom komadu "Komandant Sajler", svom glavnom junaku dao ime Dragiša Đurić. Inače, komad nije bio naročito uspešan.

LAZIĆ: Zbog imena glavnog junaka?

ĐURIĆ: Moguće...

LAZIĆ: Pored kafanskih druženja i letovanja u Rovinju, koliko je meni poznato, zajedno ste se i kockali.

ĐURIĆ: Zajedno smo igrali preferans, a bar Ti znaš da preferans nije kocka. Najčešće smo igrali sa Gucom Trailovićem... Išli smo i na utakmice zajedno. On je najavio za OFK Beograd a ja za Crvenu zvezdu. Uživao sam u Mihizovom društvu i mogu, mirne savesti, da kažem da sam od njega beskrajno mnogo naučio. Jednoga dana Voja Đurić mlađi, akademik banatski, Dobrica Ćosić, Mihiz i ja smo od pokojnog Laze Trifunovića, mog školskog druga, upravnika muzeja, dobili jevanđelje koje se čuva u Petrogradskom muzeju a koje je, verovatno, ruski patrijarh ukrao iz Hilandara. Barem se tako pričalo. I Voja je hteo da uporedi taj rukopis sa rukopisom u nekim manastirima po Srbiji... Kaleniću, pre svega. Onda smo mi, kada se zatvorio muzej, obišli manastire, i video sam kako Dobricu svuda dočekuju s puno pijeteta. Usput smo se naslušali Mihizovih priča.

LAZIĆ: Kada je to bilo?

ĐURIĆ: Sedamdesetih.

LAZIĆ: Kakav je bio Mihizov odnos prema ljudima na vlasti?

ĐURIĆ: Prema političarima je bio vrlo drčan. Napadao ih je, ali je to radio sa takvom merom i pameću, tako gospodski, da se niko na to nije mnogo ni ljutio. Mihiz je jedna tipična pojava za naše vreme i naše krajeve. On je čovek koji nije napisao ni pet posto od onoga što je znao i na šta je potrošio energiju pričajući. To je velika šteta za našu kulturu. Ja sam uživao u njegovim pričama, naročito u polemikama kada bi naišao na nekoga ko misli drugačije.

LAZIĆ: Da li bi mogao da se podsetiš neke od tih Mihizovih priča koje su Ti ostale u sećanju, a koje on nije zabeležio?

ĐURIĆ: Meni su pričali da je profesor srpskog u Karlovačkoj gimnaziji jednom mesečno posvećivao čas Mihizovom govorništvu. Profesor, na primer, kaže neku reč... To može biti bilo koja reč; stepenice, sala... bilo koja reč... i Mihiz bi do kraja časa pričao o tome. Uvek bi tu bilo genijalnih opservacija. Svi su ga obožavali. Imao je divnu ženu, Milicu, profesorku engleskog na Filozofskom fakultetu, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći. Mihiz je bio čovek van serije. On je jedan od retkih koji je bio večita opozicija komunizmu, i koji je pred samu smrt, baš tebi u poslednjem intervjuu, javno rekao da se kaje za sve kuda je naveo srpski narod da ide... Obećao je da će posle toga zaćutati, i održao je obećanje.

LAZIĆ: Tvoje viđenje Mihiza kao nacionaliste.

ĐURIĆ: Mihiz je bio srpski nacionalista sa dovoljno ljubavi i tolerancije prema svima drugima. On je u svojim rubrikama, razgovorima i pričama imao razumevanja i za albanski nacionalizam i za hrvatski nacionalizam... Mihiz je bio, ako je to uopšte moguće, izuzetno civilizovan nacionalista koji nije izazivao mržnju kod drugih. Imao je, u stvari, beskrajno pametnu ljubav prema Srbiji. Mihiz je realno govorio i o Kosovskoj bici i o srpskoj istoriji, i o knezu Milošu i njegovim svinjarijama. Kod njega je taj nacionalizam bio umotan u tako divne okvire, da meni nije tada smetalo.

LAZIĆ: Ali je smetao zvaničnoj politici.

ĐURIĆ: Mihiz im je smetao. Kada je profesor Moskovljević napisao srpski rečnik, on je izazvao Hrvate da reaguju, da budu s pravom uvređeni... pa su onda Hrvati napisali ono o njihovom jeziku. Onda je Mihiz napisao "Predlog za razmišljanje".

Navijao sam za Mihiza i nisam mnogo toga razumeo. Čudna je stvar danas o tome pričati. Neuputno je kontekst nekih događanja iz 1922. ili 1942. ili 1962. meriti aršinima iz 2002. To je neuputno. Sigurno je da je albanski, srpski, hrvatski nacionalizam... jedno ogromno zlo koje je dovelo do ove naše zajedničke nesreće, mada je Mihizov nacionalizam nisam doživljavao kao nešto opasno.

LAZIĆ: Mihiz mi je tvrdio, što inače radi svaki normalni zaljubljenik, da odlično igra preferans i poker. A s drugih strana sam čuo da je bilo upravo obrnuto.

ĐURIĆ: Poker ne igram. Gledao sam partije između Luleta Isakovića, njega, Peke Dapčevića... Ko zna koliko partija sam posmatrao i uvek sam se osećao vrlo neprijatno. U vazduhu je bilo nešto... neću da kažem mržnja... ali bilo je tu opasnog antagonizma. Nije se tu igralo u velike pare. Poker nikada nisam igrao, pa ga ne bih komentarisao. Za preferans, kao i za sve drugo, bio je genije. On je igrao preferans na najvišem nivou i uglavnom gubio. Postojao je jedan koljač za njega. To je bio Guca Trailović, novinar Politike, muž Mire Trailović. On je bio istočnosrbijanski racionalac. Igrao je sjajno i šah... i poker. On je za Mihiza bio smrt. Mihiz je u preferansu rizikovao otprilike ovako: "Ove dve karte dole, mora da su kec herc i osmica pik, kada njih kupim, dobiću ono što mi treba". Igrao je previše hazarderski, sa igračima poput Guce Trailovića nije imao šanse.

LAZIĆ: Vas dvojica ste se i posvađali zbog preferansa.

ĐURIĆ: Jedan jedini put smo se posvađali, ali posle toga naše druženje nije više bilo kao ranije. Glumac Bora Todorović, Mihiz i ja, igrali smo preferans. Mihiz je igrao hazarderski, pokeraški... i izgubio je dosta para. Slučajno sam čuo kada je polazio od kuće da je pitao Milicu da li ima da mu da para, a ona nije imala... Da se razumemo, to plaćanje je zezanje... da li će da plati, bilo je nevažno.. Sujeta je bila u pitanju. Mihiz je izgubio dve partije. Kada smo završili drugu partiju, bilo je već oko 3-4 ujutru. Tada je rekao: "Ako ste džentlmeni, pružiće mi revanš". Bora je rekao da hoće da igra. A ja sam, onako u zezanju, rekao: "Mihiz, prvo da platiš ove dve, a ako nemaš da platiš, onda neću da igram." Hteo sam da ispadnem duhovit. To je njega strašno uvredilo jer kad god se kockao, bio je pod tenzijom. Izgrdio me je. Ja sam se izvinjavao danima, ali više nije bio prema meni pun simpatija kao ranije. Ostao je da lebdi u vazduhu taj eksces. On je bio kockar — gubitnik. Bio je prepametan za kocku.

LAZIĆ: Da li se Mihiz kockao samo kartama?

ĐURIĆ: Voleo je da igra i rulet. Voleo je broj 32, ne znam zašto. Odem ja na Kanski festival 1968. godine. Preko puta festivalske sale na Kroazeti bila je ogromna kockarnica. Zbog neke ženske, da se napravim važan, izdvojim 200—300 dolara i kupim žetone. Kao, ja ću sada da se kockam... Pošto baš i nisam znao pravila, ja sam krenuo da stavljam na broj 32, jer sam video da Mihiz uvek stavlja na taj broj. Posle 3—4 gubitka, izađe 32. Sklonim one žetone, pa opet... opet... opet. Posle 5—6 puta opet izađe 32, tako da sam na kraju dobio dovoljno para da kupim sitroen. Za razliku od Mihiza, ja sam stalno igrao sa po jednim žetonom, a sve ostalo trpao u džepove. A Mihiz bi, kada dobije 36 žetona, svih 36 ponovo stavljao, i u svim varijantama je mogao da izgubi. Ispalo je da sam ja koji nisam kockar, sem preferansa — koji strašno volim, dobio automobil na kocki, a koliko znam Mihiz na kocki nikada ništa nije dobio. Samo je gubio. Čak je i od mene gubio opklade.

LAZIĆ: Kakve opklade?

ĐURIĆ: Pa... evo, ispričaću jednu. Vozim ga ja u Klub književnika i Mihiz počne da me zeza za moje navodne švalerske uspehe. Prolazimo pored Doma JNA i... kad slučaj hoće da namesti... ispred stoji moja bivša žena. Mihiz meni kaže: "Ti, kakav si, za svaku koja prođe, rekao bi da si vodio ljubav s njom." Ja kažem: "Naravno. Evo, hoćeš da pitamo prvu koju vidimo? Ali, prvo da se opkladimo." Zaustavim kola, Mihiz izađe, ljubazno se izvini mojoj bivšoj ženi...

LAZIĆ: On je nije poznavao...

ĐURIĆ: Nije. Priđe joj i kaže: "Oprostite, gospođo, što ću biti malo nepristojan, ali u pitanju je opklada. Moj prijatelj tvrdi da je spavao sa vama. Da li je to tačno?" I pokaže na mene. Žena, naravno, kaže: "Gile Đurić?! Jeste... i to godinama." Mihiz je kasnije, u svakoj prilici prepričavao tu anegdotu.

LAZIĆ: Jesi li mu kasnije rekao da je to bila tvoja bivša žena?

ĐURIĆ: Nisam hteo da mu kažem... ali nisam izdržao. Znaš Ti mene.

LAZIĆ: Mihiz mi je pričao da je kod tebe u stanu napisao "Komandanta Sajlera".

ĐURIĆ: Zatvorili smo ga u moj stan u Braće Jugovića. Uzeli smo mu telefon i sve ostalo...

LAZIĆ: Koji to mi?

ĐURIĆ: Dobrica Ćosić i ja. Mihiz je uzeo avans od pozorišta. Bližio se dan kada je trebalo da preda dramu, ali on nije počinjao da piše. Na kraju smo ga zaključali. Svakodnevno smo ga posećivali, donosili mu hranu i proveravali koliko je napisao. Tako je za sedam dana napisao dramu "Komandant Sajler", koja nije dočekana od kritike preterano dobro.

LAZIĆ: Zašto?

ĐURIĆ: Pa zaista... za sedam dana napisati dramu!? On je bio pravi Srbin koji je mogao da bude... Kakav Skerlić?! Skerlić bi za njega bio malo dete po pameti... Mogao je da ostane zapamćen kao jedan od najvećih srpskih umetnika, a potrošio je najveći deo svog intelektualnog blaga na kafanske priče.

LAZIĆ: Pomenuo si da si preko Mihiza upoznao Miću Popovića. Koga još?

ĐURIĆ: Mihiz me upoznao sa mnogim piscima, slikarima... Na primer, upoznao me sa Borisavom Pekićem.

Nekoliko puta smo sedeli zajedno. Mihiz je onako, pokroviteljski, sa simpatijama pravio šale na račun veoma visokog i mršavog Pekića. Za Pekića sam znao da je proveo mnogo godina na robiji zbog neke srpske, četničke omladine. On je bio vrlo tolerantan čovek, dobričina, trpeo je sve te Mihizove šale i druga zezanja.

LAZIĆ: Žika Stojković je bio veoma isključiv čovek. Kako je, po tebi, uopšte funkcionisala komunikacija između Mihiza i Žike, s obzirom da ni Mihiz u razgovorima nije bio oličenje tolerancije?

ĐURIĆ: To bi Ti trebalo bolje da znaš, s obzirom da si dobro poznavao obojicu. Ja sam čuo da Te na sednici predsedništva Deposa, Mihiz psovao: "Jeb'o te Deda".

LAZIĆ: Jeste, ali ja sam prvi počeo. To je bio njegov odgovor na moje "Deda, nemoj više da nas zajebavaš, mi bi ovde ozbiljno da razgovaramo". A zaista je sve vreme bio destruktivan. Imao je običaj da upada u takve faze.

ĐURIĆ: I... posle toga ste se normalno družili. Upravo je Tebi dao poslednji intervju u kome je izrekao sva ona kajanja i obećao da više neće javno govoriti. Ne samo da je održao obećanje, nego je tim intervjuom završio i svoju poslednju knjigu. Je li tako?

LAZIĆ: Da.

ĐURIĆ: E... upravo to hoću da Ti kažem. Mihiz je bio oštar u razgovoru, ponekad čak i isključiv u stavovima, ali ljude koje je voleo — on je voleo bez ostatka. Isto je bilo i u njegovom odnosu sa Žikom. Od Mihiza sam čuo anegdotu sa sahrane Žikinog oca. Kada je umro čuveni Aleksa, koga i Mihiz pominje u knjigama, na sahranu su došla i dva njegova brata. Jedan je živeo u Bugarskoj, a drugi u Makedoniji. Mihiz, koji je uvek čačkao gde se ne čačka, i bio takav kakav je bio, pitao je prvo jednog, pa drugog, šta su oni po nacionalnosti. Ovaj iz Bugarske je rekao da su oni Bugari, bugarski Makedonci. Da ne čuje ovaj prvi, Mihiz je drugog pitao isto. Ovaj je odgovorio da su Makedonci. Onda je Mihiz od toga napravio šou na sahrani, pošto se Aleksa izjašnjavao kao veliki Srbin. Žika, onako isključiv, na samoj sahrani se toliko razbesneo da je malo falilo da otera stričeve sa sahrane. To je Mihizova priča, tako da ne znam koliko je baš autentična.

LAZIĆ: Zašto sumnjaš u autentičnost Mihizovih priča?

ĐURIĆ: U principu ne sumnjam... mada je bilo i takvih u koje je teško poverovati. Na primer, pričao je anegdotu za Miloša Crnjanskog i Petra Dobrovića. Tridesetih godina njih dvojica su, navodno, bili na nudističkoj plaži u Španiji. Crnjanskog je, s pravom, bio glas da je veoma obdaren onom muškom stvari. Pogleda Crnjanski s podsmehom Dobrovića i priupita ga: "Šta ti je to malecko izraslo između nogu?" Dobrović malo otćuti i uzvrati: "Miloše, na čemu si to izrastao?" Eto, takve su bile Mihizove priče...

LAZIĆ: Kada smo već kod Miloša Crnjanskog, da li si imao priliku da ga upoznaš?

ĐURIĆ: Sreo sam ga nekoliko puta. Jednom prilikom smo bili kod Žike Stojkovića na velikom žuru. Meni je smetalo što su Matija i Brana Crnja ujedali Crnjanskog. Imao sam utisak da su očekivali da će se on po povratku staviti na čelo srpske pobune intelektualaca. Međutim, Crnjanski je bio, kao i uvek, lojalan režimu. Nisu uspeli da ga pridobiju za tako nešto, pa sam imao utisak da su zbog toga bili nezadovoljni. Na žuru je bila moja tadašnja devojka. Bila je veoma lepa, moram da dodam.

LAZIĆ: Nisi baš morao. Nikoga još nisam čuo da je rekao za svoju devojku da je ružna.

ĐURIĆ: I Miloš Crnjanski je bio oduševljen njenom lepotom. Pošto smo ga vozili kući, Crnjanski me pitao da li mi je to devojka. Rekao sam mu da nije. On je počeo da joj se udvara na tako lep način, da sam ja uživao slušajući to udvaranje.

LAZIĆ: Naš ambasador u Londonu, Srđan Prica, dobio je zadatak da ubedi Crnjanskog da se ovaj vrati u Jugoslaviju, bez obzira na svoja ranija politička uverenja. Da li je to bio propagandni potez? Da pokažemo svetu kako se otvaramo i prema drugačijim mišljenjima.

ĐURIĆ: Naravno. Trebalo je pokazati da se ovde propagira sloboda mišljenja. Bila je to stvar prestiža za državu, vratiti jednog od najboljih književnika, koji usput nije levičar. Srđan Prica je neko vreme pre rata proveo u Americi. Bio je lep, visok, često je nosio leptir mašnu. Pravi gospodin. Procena je bila da je upravo zbog toga on pravi čovek da ubedi Crnjanskog. Oko njega i njegove žene Vukice okupljalo se mnogo intelektualaca i diplomata. U tom društvu sam i ja često viđan.

LAZIĆ: Da li Ti je Prica pričao kako se Miloš Crnjanski vratio u Jugoslaviju?

ĐURIĆ: Da. U početku se plašio.

LAZIĆ: Koga?

ĐURIĆ: Pre svega, plašio se Aleksandra Rankovića. O njemu je u emigraciji čuo najstrašnije priče. Kada je konačno dobio napismeno da može da se vrati, i da mu se ovde ništa neće desiti, došao je prvo u Opatiju. Srđan i Vukica Prica su ga smestili u svoju kuću. Posle nekoliko dana, Crnjanskog sa suprugom su pozvali na večeru u neki hotel. Za stolom je već sedeo jedan bračni par. Bili su to Slavka i Aleksandar Ranković. Kada je to, i bez predstavljanja, Crnjanski shvatio — bio je šokiran. Prica mi je pričao da mu je trebalo puno vremena da se opusti i počne normalno da razgovara. Kada se vratio u Beograd, dobio je stan u Ulici maršala Tolbuhina. U politiku se više nikada nije mešao.

LAZIĆ: Za razliku od Dobrice Ćosića.

ĐURIĆ: Znači, sada prelazimo na Dobricu.

LAZIĆ: Da. Koga si pre upoznao, Dobricu ili Mihiza?

ĐURIĆ: Dobricu Ćosića. Znamo se još iz vremena Narodne omladine, u kojoj sam ja bio nekakav funkcioner od svoje osamnaeste godine. Dobrica je bio naš lider, tamo u srpskom omladinskom rukovodstvu. Bio sam oduševljen njegovom knjigom "Daleko je sunce". Od kada smo se prvi put sreli, bez prestanka smo se viđali tridesetak godina... čak mi je i kum. Dao je ime mom sinu Milošu.


Piše: Petar Lazić, 18.07.2002. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #12 poslato: Novembar 06, 2016, 12:10:23 am »

*

PETNAEST GODINA OD MIHIZA


BEOGRAD — Na sutrašnji dan, 15. decembra, navršava se 15 godina od smrti srpskog književnika Borislava Mihajlovića Mihiza.

Mihiz je bio pesnik, književni kritičar, dramski pisac, urednik u izdavaštvu, dramaturg, kao i jedan od osnivača beogradskog Ateljea 212.

Rođen je u Irigu, Srem, što je izgleda presudno oblikovalo njegovu ličnost, i to u svešteničkoj porodici, završio je Karlovačku gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu. Posle diplomiranja radio je najpre kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu, a potom kao upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu i urednik Matičinih izdanja. Bio je i urednik u beogradskoj "Prosveti" a izvesno vreme dramaturg u Avala filmu. Prvu knjigu "Pesme" objavio je 1947. godine, još kao student.

Kasnije je objavio knjige: "Ogledi" (1951), "Od istog čitaoca" (1956), "Književni razgovori"(1971), "Portreti" (1988), "Autobiografija o drugima I—II" (1990—93) i "Kazivanja i ukazivanja" (1994).

Autor je dramskih tekstova "Banović Strahinja", "Komandant Sajler", "Kraljević Marko", "Optuženi Pera Todorović". Dramatizovao je dela Leonida Leonova (Lopov) , Meše Selimovića (Derviš i smrt), Radoja Domanovića (Stradija) i Branislava Nušića (Autobiografija).

Mihiz je devedesetih godina bio narodni poslanik, na listi opozicionog Deposa. Bio je dosledno opozicino orjentisan odmah posle Drugog svetskog rata. U skromnom stanu koji je delio sa grupom ljudi sličnih uverenja na adresi Simina 9a bio je jedan od najaktivnijih mladih intelektualaca koji su u raspravama na svojevrsnom slobodnom univerzitetu okupljali tadašnju antititoističku opoziciju.

Posle njegove smrti ustanovljena je nagrada za dramsko stvaralaštvo "Borislav Mihajlović Mihiz". Nagradu od 2005. godine, dodeljuju Fond koji nosi njegovo ime i Srpska čitaonica Irig pod pokroviteljstvom Vlade AP Vojvodine i Ministarstva kulture Srbije. Jedna ulica u Beogradu, na Dorćolu, nosi Mihizovo ime.
(Tanjug, 2012)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #13 poslato: Decembar 08, 2016, 05:27:14 pm »

*

ŠARM ERUDICIJE — KRATKO PODSEĆANJE NA BORISLAVA MIHAJLOVIĆA MIHIZA

Bogovi nisu podarili ništa lepše čoveku od veličanstva pisane reči. (anonimni atinski pesnik)

Odavno nisam sa takvim i tolikim zadovoljstvom počinjao da pišem o nečemu kao što to sada činim, počinjući prve redove o Borislavu Mihajloviću. On, Borislav Mihajlović, najšire i najlakše prepoznatljiv kao Mihiz, izuzetan pisac, i pojava koja je s pravom ušla u prostore istorije naše nacionalne književnosti, ostavio je za sobom obilan duhovni testament: pisao je poeziju, romane, drame, bavio se esejističkom i putopisnom prozom, pisao je jednim vanrednim načinom književnu kritiku. Briljantan besednik među piscima, dramski pisac, kum i scenarist Ateljea 212. Obilna i otvorena ličnost. Noblesse oblige, pisac sa aristokratkim šarmom erudicije, gospodin od soja. Vatreni čitalac, a čitaniji od mnogih pisaca. Mnogi tekstovi ovoga estete paradoksa su trijumfi duha, duhovne lepote nad svakodnevnom trivijalnošću, zdravlje i ironija i pročišćujuće nadnošenje nad krutošću nepokretne logike.

Kada je kritika u pitanju, Borislav Mihajlović je bio član srpske kritičarske elite, jedan od najobrazovanijih među njima. Njegovo pero se borilo protiv zabrana i nije se ustručavalo da kaže istinu u vremenima kada se istina nije smela govoriti. Nekomformista i jak individualac, bio je u prvim redovima Udruženja književnika iz Francuske 7: piše i publikuje protestna obaveštenja književnih odbora, protivi se ideološkim grubostima režima koja zadiru u sveto tle mišljenja i slobode.

Imao je nešto fascinantno u sebi, verovatno bi to mogla biti njegova fanatična obuzetost time da šarmira čitaoca. A to je od njegove kritike pravilo umetnost. Kao istaknutom kritičaru, ovako ili onako, do njega su dolazili i različiti pisci — s njima je sarađivao, savetao ih je, delovao učiteljski, blagovremeno kazivao i ukazivao. I time je ostavio trag.

Nezadovoljan stanjem u savremenoj akademskoj književnoj misli, on se iznova bavi izvornim umetničkim vrednostima srpskog građanskog pesništva 18. veka, zatim umetničkim stvaralaštvom Jakova Ignjatovića, Branka Radičevića. Jovana Jovanovića Zmaja, pa Vladislava Petkovića Disa, Antuna Gustava Matoša, periodom između dva rata. U vremenima diskontinuiteta ukazivao je na povezanost pojava u okviru naše literarure i kulture. Dao je nekoliko sjajnih portreta pisaca srednje generacije: Lalića, D. Ćosića, Danojlića, zatim Selenića, Pekića, Kiša, Bećkovića, Brane Crnčevića.

Pišući ove redove, mislio sam i na jednu sasvim konkretnu knjigu: iz Autobiografije o drugima, veštom govorenju o sebi i drugima, emanira prijateljstvo, duhovno ćaskanje i bliskost. Pročitate li je, bićete lepo pročišćeni i osećaćete se lepo, u svetu beskonačne erudicije i šarma. Svoju priču Mihiz je razvijao u u jednu retku orkestraciju preciznosti, fine melodije, osećajnosti i topline. Tekst vanredne retorike i smelosti, koji kazuje istinu. Rečenica gipkih, milujućih, brušenih i izbrušenih, stilom gracioznim, dovedenim do istančanosti, gotovo do ranfinmana. Čitajući Mihizova dela, osetio sam se polaskanim i privilegovanim. Čitaocima, kojima ga preporučujem, želim prijatan i plodan susret sa njim.


Dimitrije Đorđević | 05.05.2009. | Narodna biblioteka Bor
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: