sledeća tema »

[Angelina]

*




MIROSLAV LUKIĆ

Miroslav Lukić (Mišljenovac, 30. jun 1950.) je srpski književnik.


BIOGRAFIJA

Diplomirao je na beogradskom Filološkom fakultetu (grupa za opštu i jugoslovenske književnosti). Živi i radi u Beogradu kao profesor, izdavač i pisac. Osnivač je Edicije Zavetine, a napisao je više knjiga poezije, proze, romana, drama, antologija, eseja, studija i sl.

Počeo je da piše i objavljuje veoma rano, kao učenik osnovne škole. Debitovao je kao pesnik 1969. godine sa zbirkom "Homoljski motivi". Prvo je objavljivao pod imenom Mirko Lukić, kasnije kao Miroslav Lukić, da bi 2003. godine objavio roman "Doktor smrt" pod pseudonimom BELATUKADRUZ. Poslednjih godina ovaj pisac objavljuje i pod pseudonimom M. L. BELATUKADRUZ. Prvi roman "Dnevnik za Senkovića" je objavio 1983. godine, a ukupno je objavio petnaestak romana. Na jugoslovenskom konkursu za poeziju Fonda mladih talenata i redakcije lista Borba 1969. godine je osvojio prvu nagradu (jednogodišnju studijsku stipendiju za studiranje žurnalistike na Kolumbija univerzitetu). Dobitnik je druge nagrade za prozu na književnom konkursu "Prosvetnog pregleda" (1980), kao i "Vukovog pera" za knjigu proza u rukopisu. 2009. godine dobio je i književnu nagradu Povelja Karađorđe. Pokrenuo je Piščeva izdanja u kojima je objavio niz svojih knjiga, kao i na desetine knjiga drugih srpskih, rumunskih i ruskih autora. Sastavio je antologiju srpske poezije 20. veka "Nesebičan muzej" (1998, 2000, 2002, 2006),[1] a takođe je pisao kritike u beogradskom književnom časopisu Savremenik devedesetih godina 20. veka. Lukić je već godinama saradnik požarevačkog književnog časopisa "Braničevo".[2]

Sredinom 2000. godine je pokrenuo književne časopise Zavetine, Drvo života i Umetnost mahagonija. Uređivao je (u saranji sa mlađim bratom, pesnikom Aleksandrom Lukićem) Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju. U okviru Zavetine Zavetina osnovao je dve književne nagrade: Drvo života i Amblem tajnog pisma sveta.

Lukić je svoja sabrana dela objavio u tri navrata. Prvi put u oktobru 2002. godine pod naslovom "Umetnost mahagonija" (32 naslova u 35 knjiga). Drugi put krajem 2003. pod naslovom CD "Arhiv trgovaca svetlošću :Prototip Opusa" (41 naslov). Treći put krajem 2006. godine pod naslovom CD "Večiti čudesni korenovi" (u 22 toma). Prvo izdanje sabranih radova M. L. je izašlo kao pilot-izdanje, a druga dva izdanje kao kompakt disk, na kome je objavljen i zbornik radova.

O Lukiću su pisali: Miodrag Pavlović, Jovan Pejčić, Anđelko Anušić, Vladimir Jagličić, Srba Ignjatović, Slavica Garonja, Živan Živković, Miroljub Milanović, Zoran M. Mandić, Aleksandar Lukić, Miroslav Todorović, Miodrag Mrkić i drugi.[3]


VAŽNIJA DELA

• "Dnevnik za Senkovića", roman, 1983.
• "Kralj Homolja: Pesme Bore Mišljenovića", 1993.
• "Zemlja Nedođija", pesme, 1993.
• "Rajska sveća: Opus Miroslava Lukića 1968 -1998", odabrane pesme, 1998.
• "Rusalj: uvertira za Desetu simfoniju", 1999.
• "Kraljevske insignije", izabrane pesme, 2000, 2003.
• "Bršljan oko mladosti", 2002.
• "Arhiv u osnivanju", 1-5, 2002.
• "Povratno kolo", 2002.
• "Pesme iz romana" (Ujkin dom, Vašari Hiperboreje, Dnevnik za Senkovića, Vlaška gozba...), 2002.
• "Liturgija", roman, 1997.
• "Ujkin dom", roman, 1997. ISBN 86-82211-73-4
• "Trgovci svetlošću", roman, 1998. ISBN 86-7388-053-X
• "Mesečeva svadba", roman, 1999.
• "Kuća svetih ratova", roman, 2000.
• "Rečnik prototipa", roman-leksikon, 2002.
• "Doktor Smrt", roman (objavljen pod pseudonimom Esmer Belatukadruz), 2003. ISBN 86-7315-009-4
• "U društvu pustinjskih lisica", trilogija, 2005. ISBN 86-331-1989-7
• "Pasija po Amarilisu", roman, 2008. ISBN 978-86-7315-047-5
• "Umetnost mahovine: o srpskoj kulturi i poeziji 20. veka", studija, 2003. ISBN 86-7315-011-6
• LAS VILAJET : anonimna hronika : odabrane pesme, Mladenovac, 2010. ISBN 978-86-85201-30-1 (CZK)
• SEVERCI : roman, Književna opština Vršac, 2011. ISBN 978-86-7497-194-9
• Sveska SAHARA AMAZON, Beogrdad, 2011, ISBN 978-86-82255-10-9

Izvori

1. Nesebičan muzej
2. Edicija BRANIČEVO
3. Miodrag Mrkić: RUKOPIS U ĆORAVOJ SOBI NAĐEN (o stvaralaštvu jednog srpskog pisca) (o Miroslavu Lukiću)

Neke od posebnih monografskih publikacija posvećenih u celini ili većim delom stvaralaštvu Belatukadruza (alias M. Lukića):

• Miodrag Mrkić: "Sfera poslednje mistike", Beograd, 2004. ISBN 86-902741-6-2
• Aleksandar Lukić: "Između mitarenja čudovišta i umetnosti budućnosti", Požarevac, 2010. ISBN 978-86-7315-061-1

Spoljašne veze

Više o izdavaču i pesniku Belatukadruzu (alias M. Lukiću)

• Na vetru, na čistini, na visini“
• Prevrednovanje
• Časopis BRANIČEVO
• Miroslav Lukić
• Umetnost, život, pljuskovi
• O Delu Miroslava Lukića
• BELATUKADRUZ
• Zlatni Rasudenac

Knjige pesnika i izdavača Belatukadruza (alias M. Lukić) na internetu

• Sebični muzej
• OPALO LIŠĆE
• "Zatim..."
• Madone Odjeka
• LAS VILAJET
• DVA VEKA. Album slika

Tekst: Wikipedia
Fotografija: Katalog

[Angelina]

**
BIBLIOGRAFIJA MIROSLAVA LUKIĆA


MIROSLAV LUKIĆ (1950)


HRONOLOGIJA¹

1950. U Mišljenovcu², selu na Peku, sreza Zviškog, okruga požarevačkog, rođeno je, 30. juna, oko 2:00 č., prvo muško dete u kući Stanka Lukića posle Drugog svetskog rata. Dali su mu prvo ime Lazar, a zatim ga je kum krstio po pravoslavnom običaju u crkvi i dao mu ime Miroslav.

U kući Stanka Lukića, u to vreme žive: njegova druga žena Ljuba, unuka Ratiborka (ćerka starijeg sina Živote; poginuo u okolini Kraljeva krajem 1944), mlađi sin Mihailo i snaja Natalija (rođ. Ranisavljević - Stević). Kuća je u žalosti.
 
Stanko Lukić, imao je vrlo težak život. Nije hteo da bude ni pop ni učitelj. Otac mu, narodni poslanik, poginuo je na samom početku Prvog svetskog rata u blizini Mišljenovca. Po povratku sa Solunskog fronta, nije poslušao svog ratnog druga i prijatelja dr Vladu Stanojevića da nastavi život u Beogradu; vratio se u svoje rodno mesto...

1955. U novembru mesecu Stanko Lukić umire. Ubrzo dolazi do deobe, duge parnice; raspad porodice.

1958. Miroslav polazi u prvi razred, u mesnoj osnovnoj školi.

Kao učenik sedmog razreda objavluje prve pesme.

Prvu bibliofilsku plaketu stihova objavljuje 1965.

U plaketi postoji i ova pesma SIMBOL MOJE VERE

Verujem u ono iza bregova, u život koji će doći.
Verujem u indijanske prašume i džinovska stabla sekvoja, i
drveće kraj Amazona...
U teške snove iz detinjstva, u kojima se
često pojavljuje jedan lagum sa mrtvom svinjskom
glavom...
Verujem u život bez smirenja, u putovanja oko
sveta. U dobrotu i iskrenost...
Verujem u ćutanje onih, koji će tek progovoriti.
Verujem u sprudove Lakomice, titrave
i zlataste, na avgustovskoj jari.
Verujem u duge raspuste. U tapete, što se
odlepljuju od zida resko. Tako i moj duh raskida
tajanstvenu veridbu sa stegama, koje drugi nazivaju
raznim imenima.

1966. Juna meseca, polaže prijemni ispit u požarevačkoj gimnaziji. Upisuje prvi razred u isturenom odeljenju ove gimnazije, u Kučevu.

1968. Već ima rukopis zbirke pesama, Pokislo cveće. Nudi je SKZ, ali je odbijaju.
U Kučevu je pesnikov rođak, Dragoslav Lukić ― potpresednik opštine, sa drugim entuzijastima, pokrenuo veliku foklornu smotru narodnog stvaralaštva Homoljski motivi.

1969. Debituje kao pesnik.
Napisao je pesme Branka, Ispovest Stoće Ciganina, i, početkom februara, preko noći, postao poznat.
Organizacioni odbor Homoljskih motiva, objavljuje mu prvu zbirku stihova "Homoljski motivi", u 800 primeraka, rasprodata za tri dana...
Osvaja Prvu nagradu, na velikom jugoslovesnkom književnom konkursu redakcije lista "Borba" i FONDA MLADIH TALENATA ― jednogodišnju studijsku stipendiju. Umesto na Columbia univerzitetu, u Americi, na studijama žurnalistike (zbog neznanja engleskog; u školi je učio ruski), troši je u Beogradu. Kao student Pravnog fakulteta.

1970. Prelazi na Filološki fakultet u Beogradu i upisuje se na Grupu za jugoslovenske i svetsku književnost.
Objavljuje pesme u Mladosti, Studentu, Delu, Vidiidžma...

1972. Kada je pokrenuta Književna reč, objavljuje u prvom broju Sudbinu raba Miroslava... Krajem leta predaje rukopis knjige pesama Sudbina raba Miroslava, beogradskoj Prosveti. Knjigu mu vraćaju ― odbijaju (urednici: Miodrag Pavlović, Stevan Raičković). Iste i sledeće godine, časopis Književnost mu odbija rukovet pesama Bršljan oko gimnazije (videti pesnikovo sećanje ― esej "Savest", u novom drugom dopunjenom izdanju ARHIVA U OSNIVANjU, 1 ― 2, 1998)

1974. Apsolvira na beogradskom Filološkom. Putuje, početkom leta, sa prijateljima u Krakov, Prag i Beč. Putuje, tokom jeseni, u Budimpeštu, Sent Andreju, Đur, Kormoran, Beč, Zagreb.

1975 ― 1976. U Mišljenovcu. Čeka poziv za odlazak na odsluženje vojnog roka.
Zimi, provodi dane u Istorijskom arhivu u Požarevcu; prikuplja građu za romane. Beleži kazivanja zemljaka.
Objavljuje Zukvansko jevanđelje (bibliofilsko izdanje).
Krajem proleća 1976 odlazi na odsluženje vojnog roka. Radi kao bibliotekar u Garnizonskoj biblioteci, u Domu JNA Titograd.

1977. Početkom jula 1977. godine vraća se u Beograd. Ohrabruje mlađeg brata Aleksandra da nastavi pisanje. Stanuju na kraju Bulevara revolucije.

1978. Početkom godine počinje da radi kao profesor književnosti ― na određeno vreme: u Građevinskom školskom centru (Hajduk Stankova), a zatim prelazi u centralnobeogradsku osnovnu školu "Pero Popović Aga" (danas Mika Alas; Jovanova 22)
Upoznaje Miljanu Vićentijević (Zrenjanin, 1956), studentkinju slavistike. Susreće dugovečnog doživotnog predsednika Srpskog lekarskog društva, generala Vladu Stanojevića, ratnog druga i prijatelja pokojnog dede Stanka, koji umire posle nekoliko njihovih susreta, u poznoj starosti.
Stanuje u samačkom hotelu, u Dubrovačkoj ulici.
Nolit mu vraća rukopis knjige pesama "Domaći pauk". Prosveta mu vraća rukopis knjige pesama "Preobraženje, i druge pesme o kraljici Mab".
Uobličava "Dnevnik za Senkovića".

1979. Na jugoslovenskom književnom konkursu "Prosvetnog pregleda" dobija drugu nagradu za prozu "Fascikla br. 2" (prva nije dodeljena).

1980. Tokom sredine leta, ženi se.
Požarevački časopis "Braničevo" objavljuje časopisnu verziju romana "Dnevnik za Senkovića" u nastavcima ...

1981. Rodio mu se sin, Dimitrije.

1982 ― 1983. "Narodna knjiga" prihvata "Dnevnik za Senkovića" za objavljivanje; međutim, urednik M. N. sprečava objavljivanje knjige.

1983. Početkom leta M. Lukić osniva Posebnu porodičnu zavetinu. Objavljuje "Dnevnik za Senkovića" u 1500 primeraka. U "Zavetinama" će Lukić objaviti na desetine svojih rukopisa.

1984. Hajka na "Književnu reč" i na Lukićevog mlađeg brata Aleksandra zbog pesme "Poljska muštikla".

1985. Početkom godine, brat mu pomaže oko lepljenja tapeta u stanu. Dobija anonimne pošiljke i telegrame, sa pošte na Bulevaru revolucije, koje ne shvata ozbiljno.

1986. 8. marta, rađa mu se drugi sin, Ivan. Početkom maja, dana ― kada čitava Titoslavija, u transu, obeležava godišnjicu smrti Vođe, javljaju mu telefonom, iz stana, da je njegova supruga ― nađena na betonu, iza zgrade u kojoj j su stanovali. Lekari ne uspevaju da joj spasu život.
Četrdeset dana posle sahrane žene odlazi sa decom u Mišljenovac, kod svojih roditelja. Gde provodi bezmalo dve godine.

1988 ― 1993. Nudi, uzaludno, rukopise knjiga iz ciklusa romana PUŠTANJE VODE MRTVIMA ZA DUŠU skoro svim beogradskim izdavačima (Prosveti; KN; Radu; SKZ; BIGZ...)

1990 ― 1991. Maja meseca dobija prvu nagradu "Vukovo pero" na jugoslovenskom anonimnom književnom konkursu, za knjigu kratkih proza u rukopisu...
Objavljuje knjigu svoga mlađeg brata Aleksandra OSNIVAČ PODZEMNE PRESTONICE.
Poznat, odranije, kao opozicionar, Lukić se ne uključuje u rad novosonovanih političkih stranaka. Otpočinje saradnju u časopisu "SAVREMENIK plus" (kao kritičar, esejist).

1993. BIGZ objavljuje obimnu Lukićevu knjigu "Zemlja Nedođija".
Izlazi bibliofilsko izdanje, nevelika obimom knjiga pesama "FLORA DE LL MUNĆE".

1996. Objavljuje dve knjige: ARHIV U OSNIVANJU, 1 ― 2 (pesme), i MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA (eseji).

1997. Zavetine objavljuju Lukićev obiman roman LITURGIJA, a beogradski Apostrof roman UJKIN DOM. Radi na pokretanju Almanaha za živu tradiciju, književnost i alhemiju.
U monografiji posvećenoj 30-godišnjici održavanja Homoljskih motiva, publicista i požarevački pesnik Siniša Ristić, preštampava obiman izbor iz Lukićeve knjige "Sveska HOMOLJSKI MOTIVI" (1996), i esej "Muzej Nemogućeg Ratara".
Kao antologičar, Ristić uvršćuje u svoju antologiju "ANĐEO SA LAMPOM" ― 14 Lukićevih pesama, iz knjiga "Zemlja Nedođija" i "Arhiv u osnivanju, 1 ― 2"

1998. Početkom proleća izlazi iz štampe obiman Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, 1 / 1998, u kome su objavljeni, pored ostalog, i niz Lukićeviih knjiga (... )
Krajem proleća Lukić nudi BIGZ-u obimni rukopis pesničke knjige MOARA PARASSITA (Pusta vodenica).
Tokom jeseni, pojavljuje se i konačno izdanje ARHIVA U OSNIVLNJU, 1 ― 5. Izlazi RAJSKA SVEĆA.
Izlazi roman Trgovci svetlošću.

1999. Povodom tridesetogodišnjice javnog književnog delovanja, Zavetine objavljuju dve Lukićeve knjige: VRATA ZVIŽDA (pesme) i studiju RELIGIJA POEZIJE.
Pojavljuje se roman Mesečeva svadba.
Izlazi knjiga pesama Rusalj.
Lukić završava u ovoj godini romane: Rečnik prototipa, Vlašku gozbu 1― 3...
Izlaze laskave ocene Lukićevih antologija i romana u raznim i različitim listovima i časopisima.

2000. Otpočinje objavljivanje Lukićevog Opusa N° 1 ― UMETNOST MAHAGONIJA u 25 knjiga, knjigama Usamljeno drvo I, i (treće dopunjeno i izmenjeno izdanje) Muzeja Nemogućeg Ratara, Metafizika u belom odelu, drame Rusalje..
Pojavljuje se, sa zakašnjenjem od godinu dana (tokom leta) Lukićev roman Kuća svetih ratova...
Sredinom godine danonoćno radi na pokretanju časopisa ZAVETINE. (...) Živi u strahovitoj novčanoj oskudici... Međutim, ne gubi veru i ne posustaje... Ni od koga ne dobija novčanu pomoć... Osim "Zavetina", Lukić pokreće još nekoliko časopisa ― Drvo života, Umetnost mahagonija, Treća Srbija i zbornika Velika magaza...

2002. Sredinom jeseni ― promocija u Biblioteci Oš Mika Alas, u Jovanovoj 22, u Beogradu, Dela M. Lukića u 32 knjige: UMETNOST MAHAGONIJA. Beogradska štampa ignoriše tu konferenciju za štampu, iako je bila književni događaj.
Smrt Natalije Lukić, pesnikove majke (1931 ― 2002).

2003. Edicija BRANIČEVO štampa knjigu eseja Umetnost mahovine i roman Doktor Smrt M. Lukića (drugu pod pseudonimom Belatukadruz, Esmer).

2004. Izlaze Pesme iz romana; Titonik. Kao bibliofilska izdanja.
Pisac uveliko radi na sabiranju svojih radova i pripremi Večitih čudesnih korenova.

2005. Prihvata se mesta urednika u časopisu "NAJ" beogradske "Nove škole"; uređuje dva kola poklon-knjiga.
Narodna knjiga štampa roman trilogiju U društvu pustinjskih lisica. Izlaze Duboke pesme nemoguće ljubavi.
Piše polemičku knjigu Keopsov poslodavac I.

2006. Potpuno je predan pripremi za štampu svojih Sabranih radova (Večitih čudesnih korenova) u 22 toma i izdavanju časopisa Treća Srbija...
Krajem godine Zavetine publikuju CD VEČITI ČUDESNI KORENOVI: Sabrani radovi u 22 toma.

2007. Lukić pokreće dva nova časopisa: Identitet i Posebnu porodičnu zavetinu, kao i dva popularna sajta i Blogosferu Zavetina.
Organizuje književne konkurse, koji imaju znatan odziv.
I dalje radi istovremeno, kao profesor i urednik...

________________


¹ Hronologija je ključ za razumevanje ― tvrdi Marina Cvetajeva.
² "Mišljenovac leži na izlazu klisure i izvan zviškog basena, ali administrativno pripada Zviždu i ekonomski je upućen na Kučevo. Selo je starijeg postanka, ali u životu njegovom nema neprekidnosti. Raseljeno je početkom XVII veka i ponovo naseljeno krajem istog veka, ali je opet raseljeno oko 1720 godine. Mišljenovac se ubrzo počeo ponovo naseljavati, a već 1733 godine u njemu je bilo 17 domova Srba i Vlaha. Obnovili su ga Srbi i u porodici Crnostokinaca (slave sv. Đurđa) očuvalo se živo predanje o njihovom pretku Crnom Stoki koji se doselio u Mišljenovac krajem XVII veka iz polimskih Vasojevića. Crni Stoka se nije dugo zadržao u Mišljenovcu, već je kao stočar često menjao mesto. Prvo se preselio u blisko mesto Dušmanić, a odatle je prešao u susedno selo Klenje, zatim u Rabrovo, pa u Tribrod i naposletku se zadržao u Velikom Gradištu. Ovde se zavadio sa spahijom i pobegao u hajduke. Hajdukovao je neko vreme po okolini sa hajdukom Jankom iz susednog sela Mustapića; kad su se austrijskom okupacijom prilike promenile vratio se ponovo u Mišljenovac. Preci Marinkovića (slave sv. Nikolu), doseljeni su s Kosova između 1720. i 1733. godine. U isto vreme doselilo se i nekoliko vlaških porodica iz Banata; njihovi potomci sudanašnji Srejići, Kočići, Jojići, Markovići (svi slave sv. Ćirika), Rakići (slave sv. Petra) i Golubići (slave sv. Đurđica). Ove su vlaške porodice upale u srpsku sredinu i pomešale se sa srpskim življem, što je uticalo na nihov karakter, običaje i način života. Postepeno su preinačavali svoje osobine i prilagođavali se načinu života i običajima srpskog življa. Primili su prvo slavu da bi i oni mogli pozivati i gostiti svoje susede Srbe a postepeno su usvajali i druge srpske običaje. Kroz generacije su zaboravili svoj materni jezik, te im je time iščezla najkarakterističnija osobina; danas jedino predane, vezano za ove porodice, ukazuje na nihovo vlaško poreklo. Sa istom strujom vlaškog stanovništva doselilo se dosta i srpskih porodica iz Banata, a naselilo po mestima gde je pored prostora za stoku bilo i zemlje za obrađivane. Vlasi su ređe birali ovakva mesta, jer su se bavili više stočarenjem, naročito ovčarstvom, a slabije zemljoradnjom; oni su zbog toga radije išli uz Pek u planinske krajeve i birali sredinu sličnu svom starom kraju. U to doba su se doselili iz Banata i preci srpskih porodica Josića i Popovića (slave sv. Aranđela), i pop Jova, predak Popića (slave sv. Ćirika). Posle austrijske okupacije, zatim krajem XVII i početkom XIX veka, kada je nastalo vrenje u Srbiji i pobuna protiv janičara, pojavila se jaka struja doseljavanja iz istočnih krajeva Srbije. Pohod protiv Pazvan-Oglua u Vidinu, koji nije uspeo, izazvao je takođe doseljavanje mnogih porodica iz okoline Vidina, Krajine i Timoka. Ovo su bili više zemljoradnici, koji su se radije naseljavali na mestima gde je bilo više zemlje za obrađivanje, dok su ređe išli uz Pek u planinske krajeva. U to su se doba doselili iz okoline Zaječara preci Lukića (slave sv. Aranđela) i naselili prvo u mestu Neresnici, gde ih je priroda štitila od turskog zuluma. Docnije su se preselili u Mišljenovac, gde je bilo više zemlje za obrađivanje i gde je priroda slična prirodi nihovog starog kraja. Iako su pobegli od turskog zuluma iz svog starog kraja, on ih je ovde našao i naterao jednog člana ove porodice, Rajka, da se odmetne i da hajdukuje po majdanpečkim planinama. Zbog toga su Lukići morali menjati često mesta, da bi zavarali trag Turcima; vratili su se u Mišljenovac tek pošto su Turci uhvatili hajduka Rajka i obesili ga nedaleko od Majdan-Peka. I danas se mesto gde je obešen Rajko zove Rajkovo, a rečica u blizini Rajkova reka. Preci Crvenikića, Vojića i Rajkovčića (slave sv. Lazara) doselili su se takođe u isto doba iz sela Jasenice u Krajini. Od Crvenkića je bio hajduk Stanko koji je hajdukovao zajedno sa Rajkom; njega je izdala sestra i Turci su ga obesili u Gornjoj Kruševici (Kučevu).." (....)

Ant. Lazić: Naseljavanje i razvitak naselja u srednjem i Gornjem Peku, Poseban otisak Glasnika Geografskog društva u Beogradu, sv. XXV, Beograd, 1939.―

[Angelina]

*
OPET:


KO JE, U STVARI, MIROSLAV LUKIĆ? NEPOSTOJEĆI PISAC? (058)

(....)
Za Miroslava Lukića čuli smo davno, još kao studenti, pročitavši u "Prosvetnom pregledu" (Beograd, 16. april 1969, br. 14, u rubrici Oni koji dolaze...) Lukićevu izvrsnu pesmu "Branka", kojom se pročuo još kao učenik gimnazije, čija je integralna verzija objavljena, baš u Arhivu u osnivanju, 1 ― 2, pod konačnim naslovom "Duboka pesma nemoguće ljubavi ili Skrivanje bosioka" (str. 34 ― 36). Objavljujući, dakle, spomenutu pesmu "maturanta kučevske gimanzije", Redakcija "Prosvetnog pregleda" je dodala svoj komentar:

"Objavljujemo mu pesmu koja se prilično razlikuje od osnovnog tona njegovih preokupacija. Upravo zbog toga... Njegova "Branka" ― pesma a ne Branka, koja mora da postoji ili u mašti ili u javi ― "boluje" od savremenosti, ali joj to ne oduzima onu šarmantnu neposrednost po kojoj se Lukić poprilično razlikuje od svoje pesničke sabraće..."

"Prosvetni pregled", ili oni ljudi u njemu koji su omogućili debitovanje jednog sasvim nepoznatog gimnazijalca iz Kueva, danas beogradskog profesora književnosti, pesnika, romanopisca i esejista, mogu da se raduju i da budu ponosni što su pokrenuli rubriku "Oni koji dolaze" i najavili jednog pisca, koji je ― i po našem ― a i po sudu one ozbiljnije književne kritike, koju pišu sami stvaraoci ― "prvoredni" pesnik i vrstan prozni pisac.

(....)
Familija Lukića doselila se u Zvižd iz okoline Zaječara, u vreme Pazvan Oglua, prvo u Neresnicu, pa u Mišljenovac.

Jedan od Lukića, Rajko, bio je hajdučki harambaša u Karađorđevo vreme, ustanik.

U porodici je uvek neko govorio vlaški : pesnikov pradeda Dimitrije (+ 1914), pregledač bobičavih svinja i narodni poslanik, pesnikov deda Stanko (+ 1955), pesnikov otac.

Pesnikove strina (Vidosava, iz susednog vlškog, sela preko Peka, Srpca), i ujna (iz vlaškog sela Turija), Vlahinje su.

Lukić je pohađao i osnovnu i srednju školu sa Vlasima.

... Podneblje u kojem je odrastao i započeo svoje formiranje, darovalo je pesnika čudesima i dragocenim stvarima: pesnik je uzvratio na svoj način.

Lukić je u svom zavičaju poznat samo po prvoj zbirci pesama "Homoljski motivi" (1969), iz koje preštampava (u knjigama koje je posle toga objavio) samo dve pesme. I po romanu "Dnevnik za Senkovića" (1983).

Da zaustavite, danas, nekoga na vašaru u Kučevu i upitate za Miroslava Lukića, dobili bi ste odgovor: ― Miroslav Lukić??!

To bi, otprilike, bio i stav tzv. vladajuće srpske književne kritike, kada je o Miroslavu Lukiću, kao pesniku, reč. N e p o z n a t!

U tom smislu, moralno stanje naroda i srpske književne kritike se uglavnom podudaraju...

(...)
Miroslav Lukić je rođen u severoistočnoj Srbiji (1950., Zvižd, Homolje), u blizini geografskog i mitološkog središta Balkana (Rtanj) ; rođenjem i životom bio je upućen na mnoga paganska verovanja i obrede, koji nisu nestali tokom hristijanizacije, nego su se pod pritiskom hrišćanstva povukla u zaklon domaćih narodnih običaja koje je narod predavao s kolena na koleno, izvan domašaja vlasti i uticaja crkve. Mnoga stara verovanja su se prilagodila novonastalim uslovima... (To se naročito može videti u Lukićevom romanu ... u Liturgiji, ili u Lukićevoj obimnoj pesničkoj knjizi Zemlja Nedođija, BIGZ, 1993). Srpsku i vlašku narodnu religiju karakteriše sinkretizam istovremenog postojanja ranijih i kasnijih komponenti pojedinačnih oblika tradicionalne kulture. Sela Bogu iza leđa, u planinama, naročito na planinama severoistočne Srbije (Zvižd, Homolje, Budžak..) sačuvala su u savremenim običajima i verovanjima relikte paganske predhrišćanske religije...

... (...) Na radost srpske i evropske književnosti, Miroslav Lukić je uspeo da, ušavši u pedesetu godinu života, ostvari podvig : da završi tri ciklusa romana, da napiše deset romana, od kojih ― počev od prvog: Dnevnika za Senkovića, pa do poslednjeg napisanog Vlaška gozba ― svaki predstavlja izuzetno umetničko ostvarenje. Ti romani su nastajali u dugom vremenskom periodu ( 1982 ― 2000), u senci u koju je autor svesno i trudoljubivo ušao.

U vrhunce prozne umetnosti srpske književnosti, spadaju, svakako: Liturgija, Ujkin dom, Trgovci svetlošću, Kuća svetih ratova, Mesečeva svadba, Vlaška gozba...

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea, Paris ― Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm str. 10, 11, 179...

Tekst preuzet sa internet prezentacije Miroslava Lukića

[Angelina]

*
Stihovi Miroslav Lukić


DRAMA OVE MOĆNE
UNUTARNJE POZADINE

1

 Iza bregova: pevaju anđeli,
 i reka kao da se zaustavila.
 U njenom ogledalu dubokom
 planina se udavila…
 I vitez sa srebrnim lukom.
 Silazeći sa neke strme čukare
 nabasao je na neke razbojnike
 i pao od ruku ― fukare.
 Gurnuli su ga u ponor,
 srušili mu i spalili most.
 Sad je on titraj u reci,
 beli se, kao sneg, kao kost.
 Smrt ga je dovela do dna,
 do neopisivog viđenja:
 do anđela što pevaju, iz sna,
 do ― lestvica nebeskih, priviđenja.
 Usisava ga levak vira,
 kao ritam paganskog kola, kult.
 On ispred sebe ima, ko muzičar,
 brvno i brdo, bukovu šumu, kao pult.
 On, ne gađa, već piše srebrnim lukom.
 Nebo je, znaju munje, beskrajni svitak.
 Eno, on prešavši preko brvna upisuje
 u Knjigu života gubitak ― dobitak.
 Iza brega: pevaju anđeli, kao grlice.
 Oblaci narogušeni, kao strašilo,
 spuštaju se na ćilim livada…
 I čobana bi sve ovo uplašilo,
 i lasicu, i vevericu, i ovcu, i fazana,
 i šumu ― ovaj odjek što grmi.
 Sve to viteza-lutalicu mami
 kao drhtaj sase ili vila u srmi…

 *

 O, gde sam, gde sam to, Bože, ja?
 I ko to tako setno prebira
 po dirkama klavira? Ko to u meni
 tako strpljivo i nežno svira?
 Zaborav, rana tuga? Sve je čudno, i vazduh.
 Kao na svadbi u Kani Galilejskoj
 voda se pretvara u vino, Duh ―
 u mrezgu orahovu u Gori Lelejskoj.
 Sve je prekrasno, zlatnosmeđe,
 pa i taj roj golubačkih krvopija.
 Ušće potoka, leštar, salaš, pavit
 i ruse kose seoskih rospija…
 Sve je čudesno, u suton, na tren.
 Veličanstveni mir brestova. Šiblje.
 Izmaglica niz reku. Svračak. Pasji dren.
 Belouška na vrbi. I u plićaku oči riblje…

 *

 Ko sam, Bože, to tek jedva slutim.
 Zar može neko da odgovori tačno?
 Listovi požuteli možda znaju?
 I možda zna obilje pećinsko mračno?
 Ulaz u pećinu je zev ponora koji plaši
 momka i devojku. Noć je stepenik kojim
 mile, sove i uljezi, lutalice, kao vaši
 biljne ― prečicama ― putevima svojim…

 *

 Vraćaju se one sablasti iz detinjstva:
 konji koji lete, mrtve svinjske čeljusti.
 Lebde iznad zasvođenih kapija,
 kao Psoglavi, bezglavi i Kusi.
 Ali, to su samo detinja priviđenja
 koja mladiću ne mogu da naude.
 To su samo nakazne slike, što stravom
 sećanja neshvaćene užase bude…

 *

 Treba li pitati šta je ovo?
 Kuda vodi ova povorka slika?
 Staro se neprestano preoblači u novo.
 Novo se gordi kao klika.
 Staro i novo đipaju u istom kolu.
 Kolu Strave. Ja sanjam nevine daljine, plave ―
 stvari iz detinjstva, tonem u smolu ―
 tako se branim od sablasne jave?
 Pesma o smrti
 Zaboravio si na smrt na tren,
 iako ona ko plod u tebi zri;
 duboko je u detinjstvu njen koren,
 sokove iz mračne dubine crpi.
 Njeno drvo nevidljivo u tebi raste,
 crno i lako, kao krilo laste.
 Kada kloneš od neke malaksalosti čudne,
 njene te oči gledaju, izgleda, uvek budne…

 *

 Nagnut nad vlastitom sudbinom
 i Jazovima duše, da li se opet dvojim?
 Zaustavljaju reku, i junošu, kao dabrovi.
 Šta će biti sutra sa životom mojim?
 Razbojnici, književnici i fariseji ―
 okrečeni grobovi ― seju ko pšenicu: smrt.
 Ovaj vek je krt. Gluv. Govoriću starim
 maslinama… Svet je kao Getsimanski vrt.
 Šapućem, zagledan u beskraj,
 u daljine plavičaste:
 ko me čuje kad svi spavaju?
 Vek, kao sadista, guli kraste
 koje zarastaju. Rane opet svrbe.
 Peku. Nemili anđeli ih zagnojavaju.
 Žalosna je duša moja do smrti;
 ostanite ovdje i bdite sa mnom
 I otišavši malo pade na lice svoje
 moleći se i govoreći: Oče moj,
 ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova;
 ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti!
 I došavši učenicima nađe ih gdje spavaju,
 i reče Petru: Zar ne mogoste jedan čas
 probdjeti sa mnom?
 Bdite i molite se da ne padnete u napast;
 jer je duh srčan, ali je tijelo slabo.
 Opet i drugi put otide i pomoli se
 govoreći:
 Oče moj, ako ne može da me
 mimoiđe ova čaša da je ne pijem,
 neka bude volja tvoja…
 
 
 BRŠLJAN OKO GIMNAZIJE

 Rene Šar ima pesmu u prozi Sprud okera,
 čitao sam je 1966. godine, u prevodu, u
 decembarskom broju Književnosti.
 U kojoj je dobar naslov, a sve ostalo?
 Više mi se dopadao jedan drugi sprud,
 neopisan, zlatan, vidljiv kroz prozor
 gimnazijske biblioteke… Okolina Kučeva,
 gubljenje časova, bršljan oko škole,
 školski park, šetnja prugom do njenog
 kraja, ili izlet na vrh Jelenjske stene,
 ili do šuma platana iza Kučajne,
 ili čak do pećine Ceremošnja…
 Više mi se dopadala okolina Kučeva
 od obavezne školske lektire, pa i časopisa.
 Objavljivali su zarazno zevanje.
 I zato sam prestao da čitam sve to smeće
 i gledao kako napreduje bršljan oko škole.
 Bršljan oko jedne stare kruške na ulazu
 u selo. Bršljan oko staraca i starica,
 i učenika i učenica gimnazije, oko profesora:
 književnosti, istorije, vojne
 obuke, oko Doma kulture i osušenih brestova…
 Kraj onog dugog Zlatnog spruda
 preko Peka… Okolina je bila satkana
 od hiljade hiljada neobjavljenih i originalnih
 slika i prizora: tako mi se činilo popodne,
 kad smo pravo sa završenih časova odlazili,
 ne na ručak, nego na jednu
 od divljih plaža na zlatnim sprudovima.
 Okolina je imala mnogo veštiju ruku od
 svih umetnika i njihovih rukotvorina.
 Naročito ogledala onih jezera prema
 Neresnici. Od bleskova i od sprudova
 moglo se naučiti više nego od pisaca,
 umetnika i profesora.
 Koprive iza kučevske vodenice,
 zove kraj Banjske reke,
 ili jorgovani po gradinama,
 ili po padinama bregova,
 trešnje i kajsije, rakite
 kraj reke, maslačak i kiseljak, znali su da
 preko noći, nekoliko noći, savladaju
 mrtvo godišnje doba, sporost vremena,
 sporost budućnosti. Privlačio me je
 taj bujni rast koji niko nije mogao
 da uvreba. Ne knjige, koje behu pune
 neveština i poluistina, zaobilaženja oko
 stvari. Čak i one najbolje, ako je takvih
 uopšte bilo, bile su kao osušena stabla
 brestova, koja je do vrha prekrilo lišće
 bršljana. Neke su kuće bile napuštene
 i tamo je bilo bršljana. Niko nije znao
 kako su i gde završili vlasnici, ni otkuda
 bršljan. Neko je taj bršljan rasađivao,
 jer se nije mogao stvoriti sam.
 Uz pomoć nekih nepoznatih ugursuza
 bršljan je valjda gajen u jednom rasadniku,
 odakle se transportovao u sve krajeve, pa i naš.
 Samonikli bršljani su bili retkost.
 Škola je bila obrasla bršljanom, Sud,
 zgrada Komiteta. Kapele na groblju.
 Mesna kancelarija. Jablanovi oko stadiona.
 Na onom (mom) Zlatnom sprudu nije bilo
 tih bršljenova, niti su se tu ikada
 sunčali oni koji su prodavali rog za sveću.
 Svetlost je rasla i pomagala
 mrešćenje riba u plićacima
 i ukrštanje zlatnog i crnog…

 (Krajem 1970.)

 
 KAPIJA PREKOPUTA

 (Kapija Zaborava)

 (...)

 Taj miris je otvarao novo polje.
 Duvari nisu bili beli, već kao griz.
 Mišljenovac-Srpce-Zvižd-Homoljekapija
 prekoputa-taraba pocrnelih niz ―
 trbušast dud-klupa kraj tarabe-trava.
 I ništa više? Titraj listova, seni.
 Kako otvoriti kapiju zaborava?
 Jasnoću jasniju od zračnih snova?
 Ono čega odavno nema? Pustolovni
 svet vrtova iza brava gvozdenih?
 Pomaže li zumbul, miris zumbula,
 šeboj, kalauz sećanja, raskovnik?
 Trodelna, kao oltar, kapija prekoputa
 (pod pazuhom starog trbušastog duda),
 imala je crnu gvozdenu bravu.
 Kroz nju je vodio put ko zna kuda!
 U podrum? U ponor vilajeta tamnog?
 U dobro čuvanu zadružnu tvrđavu?
 U iskustva neizreciva? U preobraženje?
 U ružičnjak, u šimšir, englesku travu?
 Ključ tog dobro utvrđenog carstva,
 kao da je bačen u najdublji vir
 (u sujeverje). Na dno jezera pećinskog
 (u neopisiv mir dugih popodneva).
 Viriti kroz kapiju ili kapixik ―
 sačuvaj Bože!Iz tog gnezda vilinskog
 (porodičnog; Stokića-Barbucana),
 izmileo bi (kad ga puste) dečak
 bojažljiv ― jedinac plačan,
 razmažen, podozriv, ne glup ―
 zlatan i istovremeno mračan,
 pegav i sitan, ko rupija.
 Pticolik kao čavka, kao njegova
 kreštava prababa, tamna ko kapija.
 Doživeh, prisećam se, prvo posvećenje
 prošavši kroz kapiju u raj avlije
 skrivene od pogleda. Senke drveća, jato
 ćurana, čak i paun!Beše to drugi svet:
 doksat, plavi grozdovi glicinija,
 lukovi balkona, niz saksija…
 Sobe su žute, požutele kao tapija,
 potopila ih je neobična tišina ―
 brojne sobe. I nepoznat, jak miris
 odraslih, apoteke, vazelina.
 Uvlačio se u dušu duvar i mir
 i greh, ujedajući kao mravlja kiselina.
 Upijao sam, od ikona do slika, sve,
 kao što upijač mastilo upija…

 
 KAKO SE PRAVI NOVI KORAK U UMETNOSTI?

 Evo temelja u blatu, u istinskom glibu
 godina, decenija. U dijalogu sa sudbinom.
 Početak brija na suvo, kao košava.
 Uhvativši se ukoštac sa pučinom,
 preobražava, prevodi, približava
 Bibliji, Dostojevskom, Jonesku, Beketu,
 Džemsu Džojsu, Kafki, Piljnjaku, zvončićima hmelja,
 i ― u nedostatku reči ― kukurikanju, meketu,
 Zmijskom kolu, obnaženim Rusaljama, violinama,
 gajdama, bogu u pećini, ritualnom buđenju
 iz mrtvih. Kao letnja izmaglica dolinama,
 duh je jedno sa krovovima. Duh se opire otuđenju
 od albuma slika beskrajnih, od dece,
 rodnog doma, kreveta, jednog zelenog stola.
 Evo polja i temelja, u koji je uzidano
 toliko cigala, žrtvi, metafora i hiperbola…
 Kada sam se najviše bunio protiv sudbine,
 Boga, bio sam najdalje od Istine.
 Sad znam ono što sam mislio
 da znam nekada. Konačno, neistine
 su isplivale iz predubokog trapa,
 zasjavši kao u noći avgusta
 bezbroj zvezda. Podstaknute mislima
 Doktora Živaga, doktora Fausta.
 Ponovo je pronađeno Vreme, bitno,
 ne uz pomoć Marsela Prusta.
 Ni toliko skrivenih citata.
 Pronađen je Smisao Svečoveka.Zaratustra
 je možda bio klin, koji izbija klin
 opasniji (neiskorenjiv, činilo se), splin!
 A fijasko? A pakos očerupane paunice
 zlatne što šiba repom dužim od zmijskog cara?
 Čega sam se poplašio? Patnje što razara?
 Strah je pritisnuo unutrašnje kočnice.
 Samoubilačke pomisli behu ― znam ―
 pokušaj da se sačuva zlatna nit,
 podneblje jorgovana, šta sve ne!
 Od krtog materijala stvarao se štit
 (ne baš pravi). Krpio sam zmijski
 svlak, pljuvačkom otrov rastvarao u sebi.
 Bežao sam sa čistine u šipražje,
 bio (moglo bi se tako reći) u upotrebi
 divlje egzistencije.
 Bio rob ― apstinencije.
 (Šipražje: vazdušni koloseci, prelivanje
 preko jazova duše, leto, jesen, početak
 zimskog semestra,literatura,
 i letnjeg semestra svršetak.)
 Ljubavna prepiska nekog mladića
 rečitija je od stihova istog.
 (Između neiskusnog momka i
 udate žene, čega ima bliskog?)
 Zar nije čudno i neobično
 ne vraćati se svome imanju?
 Patnja izdvaja i kaže: "Vi ne
 vidite. Spavate u svom neznanju!"
 Puškin, delimično i Ljermontov,
 došljaku u tuđini behu krov.
 U pustinji prenaseljenoj
 otrovnicama i šakalima, znaj,
 nije bilo na vidiku oaze ;
 pustinju je pritisnuo beskraj
 titravi, bez okrepljenja,
 bez trave, drveća, šatora.
 Ponegde bi, u nekoj mutnoj bari,
 škljocnuli samo zubi aligatora.
 Ma koliko žurio, upinjao se,
 nisam izlazio iz oblasti pustinjske.
 Tu klimu su stvorile selekcije
 trećerimske, koterijske, avetinjske.
 Tu klimu kao da je održavala sudbina zla, Bog,
 stavivši na iskušenje Izabranika svog.
 ODLOŽI, mladi pesniče, SVOJ ČIN,
 ŠTO VIŠE MOŽEŠ! Operi prvo suđe;
 ne ostavljaj ništa za sutra. Neka ti krin
 tek rascvetan, pomogne da shvatiš tuđe
 (po)misli, iskustva (stanja, osećanja).
 Neka te miris ne zatravi kao pol,
 kao razvratnika stid device.
 Razloži nestrpljenje, nesigurnost, bol.
 Neuspeh je prigodniji na početku.
 Ne priželjkuj ništa fino.
 Očajanje je proces koji traje,
 duže no što previre vino.
 Do belog, potpunog usijanja
 dovodi ponor najdubljeg očajanja!
 Dobro je što ti ništa ne rekoh,
 ne prebacih, napunivši dvadeset prvu.
 Šta bi imalo da se kaže što već
 nije rečeno? Robinzon na svom ostrvu
 za sabesednika ima pučinu.
 Ima brodolom, sećanje, neizvesnost,
 ali u mladiću sve to još nije dovoljno
 da stvori ritam, hram, celinu. Ponesenost.
 Vino (ima li tačnijeg poređenja?)
 tek s godinama, decenijama dobija šmek!
 Ne žuri, ne boj se (ako si izabran!),
 dovoljno je dug ljudski vek!
 Nije li prerano i ovo?Četrdeset četvrtu
 napunivši: počinjem li, ili podvlačim crtu?

 (Beograd, oktobar 1994)


(...) "Književna kritika ne poznaje ni sporedni, najmanji i najmanje bitni deo Lukićevog opusa, a sve ono što je on bio i, pogotovu, ono što je mogao da bude i znači, i sve ono što vredi u njemu, daleko je od njihovog pogleda. Čini mi se da je tako nešto pesnik i pisac Miroslav Lukić umeo da dočeka i da sve to primi mirno i hladnokrvno, kao zanimljiv, netražen poklon. Sreća je ovog pesnika u tome, što on javno ili tajno, ne želi da bude ono što nije, ili da ne bude ono što jeste. Njega je život naučio da se ne boji smrti, a sudbina ignorancije. Verujem da je Lukić pesnik i pisac koji će izdržati do kraja i ispuniti svoju sudbinu i ulogu, sa osmehom strjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu. To je pesnik koji nije pobegao od bola i težine sudbine i udesa: on ih je pustio da padnu sopstvenom težinom, kao predmet, na gomilu kamenja. A ne jednom, to se može videti i u njegovim romanima, znao je da pođe u susret bolu, protrčati kroz njega i izaći na drugu stranu, gde više ne boli. . . Ovaj pesnik se spasavao od bola i patnje, uništivši ga, postavši jedno s njim. (...)" ( isto, str. 358)

(...)

"Stihovi kojim se završava nevelika knjiga Bršljan oko gimanzije, (...)govore o jednoj dubljoj povezanosti pesnika sa vrhovima pesnika druge srpske moderne, Rastka Petrovića: Lukiću se dalo da poveže pokidane niti, da ostvari čežnju dva pesnika, Petrovića i Crnjanskog, koji su praktično napisali samo po jednu knjigu pesama, koje su u stvari bile otkrovenja i eksplozije. . . Lukiću se, dakle, dalo, jer je pesnik sinteze, jer vrlo često ume da izrekne i dalje prenese ono što muzika nejasno nagoveštava: zbog toga u njegovim najboljim stihovima i pesmama čovek nije ono što je inače, tamno biće u tami, koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu u kome živi, ni o svojoj pravoj sudbini ( Andrić, već nav. delo, str. 104). Lukić je, kao pisac, uspeo, skoro, da zaokruži objavljivanje čitavog jednog književnog opusa, koji je ― tek, godinu, dve, tri unazad ― počeo da biva dostupan književnoj javnosti. Lukić, nije mogao objavljivati, svoje knjige (knjige poezije, romana i eseja i antologija ), a zbog čega to nije mogao ranije, objasnio je, direktno i indirektno, u par svojih eseja. (...)" (isto, str. 358)

...." (U knjizi Miroslav Lukić : RAJSKA SVEĆA (Arhiv u osnivanju, 1 ― 5) , Beograd, Zavetine, 1998, Pogovor Savatija Ig. Mitrovića, str. 350 ― 352)

Опало лишће Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

[Angelina]

*
PESME IZ ROMANA Belatukadruza (alias Miroslav Lukić)


NEOBIČAN SUSRET

1

(Na kraju drugog milenijuma. Po Hristu)

Vratio sam se u dom pepela među Hiperborejce
u kolicima koja su vukli labudovi, kao po kazni.
Perunika, bršljan, imela, lipa, bosiljak,
kraljevsko drvo mirišu ovde, dome prazni!
Proleću vrabac, muva, osa; promiču povorke
mrava; tri hiljade četiri stotine godina, rojte
paučine. Promiču crni labudovi i gorke
mešavine cvetova gloga, oskoruše, umesto svojte.
Na Starom Groblju cveta gustiš gorkoga gloga.
Novo groblje. Nova groblja. Neohiperborejci šumu
kraljevsku ruše.Sve što vidim to je ― muka.
Patnja i teskoba su mi beskrajne, ali neme
kao gitara u pepelu. Pustoš u umu,
golet, na kojoj čereče mrtve i Boga!...

2

Roso, ti si bila oblak, široka reka, more.
Provala oblaka je raskopala predele, strane.
Zmije su pojele puteve, preko noći, kao gliste.
Blato, blato! Povetarac njiše jorgovane
procvetale, kao što ih je njihao pre tri
i više milenijuma. Vraćaju se mrtvi
iz urvina šuma i vremena, kao geometri.
Ne sećam se ničeg. Ničijoj žrtvi
Maglovita hiljadugođa nisu shvatila smisao.
Ne raduje me ništa. Ne nadam se više.
Tuga se spustila do korena svega.
Crni labudovi, zašto sam uopšte pisao?
Kad će sva moja pisma isprati kiše?
Ne volim te, kišo, sluzava ćerko snega!

3

Labudovi crni, vozite me dalje ― na sever!
Nervira me sve, sveštenik ― bumbar!
Usred strave milenijuma, kao usred noći
olujne, petao najvaljuje kao dobošar,
kukuričući (crnji od labudova) iz petnih žila
(kao bat duhova mrtvih) pod orahom,
nastup Crnila ― ne Plavetnila!) :
najezdu opustošenja sa kišom plahom.
Da li je moža bolje bilo
da se nikada nije ni rodio
onaj što je sve čega se dotakao ―
živih i mrtvih, starih i novih grobalja,
država i duša, hrastova, izvora ― izrodio?
Neohiperboreja je postala ― pakao!

4

Mračnovid, sa maskom vučije glave
predvodi mrtve ― Skite, Sarmate,
Dake, Ilire, Dardance, Venete,
Tribale, Tračane, Sorabe i Ante.
Ko da zaustavi sve mrtve, tolike kolone?
Mračnovid, himera vučije glave?
Niču, kao posle pljuskova, pečurke, trave.
Žure li Mračnovidu da se poklone?
Laž na laž nazidala je kao cigle
iluzija ili rs. Nekropole bolje pamte
od ršuma i unuka onih što veruju
da su im dedovi bili bogovi.
Pamćenje je kratko i bridi kao ubod igle
zarđale. Uzalud iz pomrčine istinu isteruju.

5

Jer od Istine ovde nije ostalo ni Ist!
Živi ne znaju da su mrtvi, otrovani.
Zar ima nekog ko je zaista živ i čist?
Dunje procvetale, šimšir, jorgovani.
Labudovi crni, vozite me dalje.
na sever, kod Hiperborejaca ― do Apolona.
Ovde se sve nakostrešilo, kao malje,
mahovina; zaborav guta milione miliona!
Živi su gori od mrtvih jer im je krv
ispio vampir krvožednih iluzija.
Mrtvi mogu da me čuju i grobljanski crv.
Vozite me, labudovi, dalje od bogatih i gologuzija.
Jer je gene i iskon, promenio, novog groblja strv,
kao zemljotres geografiju. Prokleta emulzija!

6

Prokleta emulzija: to je tekućina potomaka
u kojoj se nalaze mikroskopske kapljice drugih
naroda. Od mitoloških studija bole bubrezi;
raste kamen. Od geneza nerasvetljenih i dugih.
Šta je ostalo od Tribala, Skordiska, Tračana,
Soraba, Srba? Od odgovora boli glava.
Staro Groblje jedina je preostala enklava,
validna al neispitana. Povest kao da je uvračana.
Od lešinara, što su gori u razvlačenju mrcina
na sprudu. Sa kakvom jarošću kasape trulo
truplo legendi i mitova! Naučnici, kao krlje,
upili su se u ispijenu kožu pretpostavki.
Sanjači i umrli slute više; kao da imaju posebno čulo
za neki sitni preostali trag, i svetle mrlje.

7

Savremenici Gvozdenog doba nisu i nikad neće
razrešiti enigmu drevnih ljudi, Zlatnog doba.
Do Empireja, Apolona, najvišeg neba, bogova i boga,
stiže se na Dupljajskim kolicima, preko groba.
Umesto muzejskih eksponata, noćni dvoboj žaba
i slavuja do samozaborava i belog usijanja ―
ne gitara u pepelu, niti drevne basme baba ―
lekovitiji su u pronicanju, ko mesečina usred granja.
Vozite me, labudovi, crni, kroz travu do bagrema
procvetalog: da sa brega vidim Staro Groblje
u dimu ne od tamjana već od magle sutona i jorgovana.
Uz livade kojima su bleskovi zaranaka safirna ruha
odenuli... Možda ću moći da putujem kroz razdoblja
o kojima se samo sluti, na sporim kolicima Duha?

8

Zaborav je riznica bogatija od svih sećanja pokolenja.
Sačuvao je kao što grob čuva, ili kao trap.
Naučniku nije dano da pođe posebnim stazama
pamćenja do kraja. Nauka koju podupire satrap
nema Ključ kojim se tajna grobova otključava.
Seobe su nužne. Ostati ovde
dalje znači jedno: sklopiti sa propadanjem savez.
Sužen je radijus: odavde ― dovde.
Istina je tamna, ko olujno veče.
Odrešiti se ne da, kao ni Gordijev čvor.
Život se urušava bez vizije i plana.
Sve se raspalo i bazdi kao tvor.
Beznadežno, jadno, potuljeno konfuzno,
pokosilo je preko noći najbolje, zlo doba, kao slana.

9

Greške, sve greške, sad razaraju zube,
oči, srce, bubrege i crevo guzno.
Pravde nema nigde, ni u sudovima,
ni u hramu, ni na groblju, oko suzno!
Klice klijaju utopijske
i sjaje u noći kao zvezde
ili odsev na mesečini kože zmijske.
Natiču pouke kao štitne žlezde.
Kad ni iz jednog iskustva pouku
nije izvukao jedan narod, nek nestane, lišće dunje!
Kako će razumeti tuđu, ako ne razume svoju muku?
Pomrčina je gusta. Nerazumevanje je niklo gusto.
Istina se ne vidi cela ni pri blesku munje.
Od Drine do Timoka sve izgleda pusto...

10

Sve će ovo nadživeti podlaci, koje nije
moguće povešati jer ih je više od poštenih.
Prodali su se činovnici i sudije,
zemlja vrvi od leproznih, zaraženih.
Tu ni Božja pomoć ništa ne može;
jer gde bezdušnik mirno raspinje
koga naumi kroz suze siročadi,
tuga kraja i nemost sirotinje,
nepravda koju ne čini tuđin, već brat,
ponekad iste krvi, istog roda,
parametar su gorke sudbine, a ne rat.
Vrvi od pacova, gmizavaca i izroda.
Našla je bezbožna epoha načina
da sve za sobom povuče, u bescenje rasproda...

11

Uzalud se ovde kunu u Sunce i Svetovida.
O gitaro u pepelu poslednjih sura;
ovde se priziva drevno zlo, umesto stida.
Ovde je budzašto krv momaka i cura.
I vetar zaobilazi ove predele
uklete; ni vetar da dirne u tvoje žice.
Mrtvilo je prelazno kao epidemija
kuge, apatije, tuberkuloze, bradavice...
Sudbina je postala bljutava; gorčina.
Razgovor gluvih ko bukagije sapinje.
Ono što sapinje, vremenom sasvim sapne.
Ko misli da je sve zlo došlo od Turčina,
nek spere crni talog duševne golotinje.
Glupost je uspela da nas u kazamat zapne.

12

Žamor seni; zatim ptičiji cvrkut.
Grmi u daljini. Bumbar ― u blizini ― grmi.
Duše mrtvih klize po mesečini
kao listovi po vodi, po srmi.
Nemo opšte lale sa šimširom
u bašti, ko napukle staze i zidovi stare kuće.
Sve je ovde mrtvo sa svojim kumirom.
Svaki listić zove o tome šapuće.
Gitara je slepljena s pepelom i krvlju.
S krikovima ugušenim, dijamantima.
Tišina udružena sa otrovom za miševe
i pacove, zaustavlja svaku pomisao, nadanje.
Nestajemo sa Tribalima, Skordicima, Antima.
Dignuto je do kulta ― crnog ― propadanje...

13

Ne gitara, slavuj vodi dvoboj
sa Crnim Prilikama, stradanjem.
Ovde je sve zaptiveno, i proboj
vetra je sprečen, kao svetlost, nadanje.
Osušila su se posvećena drveta,
hrastovi i smokve... Gorostasi!
Dvorišta su i ognjišta sasvim zasenili
zli duhovi i oblaci, i šuplji orasi.
Oskorušu iz korena suša ljulja.
Flaute iz vrbaka povremeno
probiju crni saten kao sablje.
Oglase se, iznenada, iz ambisa
kao bare i otsjaji, radošću
kakvom zasvetli ponekad leto bablje...

14

Vratio sam se u dom pepela među Hiperborejce.
Roso, ti si bila oblak, široka reka, more.
Labudovi crni, vozite me dalje ― na sever!
Živeti ovako i ovde bilo bi mnogo gore!
Jer od Istine ovde nije ostalo ni Ist!
Šta je ostalo od Tribala, Skordiska,
Tračana, Soraba i Srba?
Bolje od arheologa zna hrastov list.
Istoriju moga plemena ― istoriju vriska ―
razumeju bolje labudovi crni i poneka vrba.
Uzalud se ovde kunu u Sunce i Svetovida.
Grmi u daljini. Bumbar ― u blizini ― grmi.
Duše mrtvih klize po mesečini
kao listovi po vodi , po srmi...

_____________

Beleška. ― Ove stihove sam napisao u Bosiljkovcu tokom nekoliko dana i noći pred Vaskrsenije 1999. godine po Hristu: osećajući neopisivu teskobu, koju nosim već godinama. Pisanje je bilo put prema olakšanju, prema onoj neutrvenoj i zagonetnoj stazi, koja mi se ukazala jednog popodneva, dok sam obilazeći jedno od kultnih mesta od pamtiveka (na šta naziv potesa upućuje, a još više njegov položaj), ispod rascvetanih bagremova, ugledao na zapadu, na brežuljku na kome stoji danas mesni hram, ugledao u svetlosti Staro Groblje, koje je tu bilo i pre doseljavanja drevnih meštana slovenskog porekla. Na Starom Groblju su meštani nekada (pre tridesetak ili sedamdesetak godina) vadeći kamen za zidanje svojih kuća i ograda, nailazili na tragove prastanovnika: đinđuve i druge stvari, koje su hiljadama godina nadživele svoje vlasnike... Te stvari su navirale iz zemlje, kao mravi, i insekti, i nikome nije padalo na pamet da ih sačuva... Zatim je taj predeo ponovo obrastao divljim rastinjem, gde rado nalaze skloništa guje... Predeo Starog Groblja viđen u zaranke sa nekoliko stotina metara, sa bliskog uzvišenja koje je bilo kultno mesto, kao da je bio prosvetljen titravom svetlošću, kao gojne sapi krava... Vratio sam se brzo u dom mojih roditelja ćutke i počeo da pišem, ne kao po diktatu, ne...


Da li je možda bolje bilo
ne pisati, ništa, ne pokušavati?
Ne trošiti papir i mastilo?
Spavati? Danonoćno spavati?
Ne mogu da izbegnem, priznajem, lako
suočavanja najteža, savest. Razgovore tužne.
Seobe i propadanja njiše moćno klatno!
Anđele, ti što si ispratio večernji voz,
večnost života, možeš li protiv ružne
povesti i zbilje išta? Uvijen u oblak, belo platno.
Gvozdeno doba stavlja tačku na ono što nisu
stigli da učine Srebrno, Bakarno ili Zlatno.
Video sam sve naše iluzije, sve naše nade,
i radosti, kako ih kosi glupost, kao doba ratno...

Ovi stihovi nisu doneli olakšanje.

(Kasnije, po povratku u Beograd)

Stihovi preuzeti sa bloga: TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI

[Angelina]

*
PESME IZ ROMANA Katalog osujećenog pesnika
Belatukadruza (alias Miroslav Lukić)


Homoljski motivi


SVESKA VII

1

Bregovi, bregovi, bregovi! Ne vidim nikog
blizu, osim sjajnih zeljastih sapi
kobila. (Jesam li tužan zbog samovanja tolikog?)
Kao bezbrojna ogledala, posle pljuska, kapi,
oživljuju bleskovima lice sveta vinog,
zasićenog, posuvraćenog, svekolikog.
Smešim li se, možda, u daljini,
oblacima iznad Rtnja? vrhovima Karpata?
Smešim se naivnom nadanju svome
i bregovima u zalazak, od zlata.
Smešim se obliku što zanemaren leži,
al' i dalje u budućnost seže:
smešim se svemu onom što uporno teži
da me čvrsto za sudbinu veže...

7

 Bio je mart. Sutoni, mekši od batista,
 mamili izvan grada, gimnazije, čame;
 zalazak se rasuo niz padine bregova,
 kao zlatna kosa niz devojačko rame.
 Bio je mart. Bila je tuga ista.
 Grad je još sputavao zimski san, spokojstvo,
 Duh učmao, kao taraba trula ; skučen.
 Bio je mart. Pokušavajući da se uhvati
 za nešto bitno, život je kroz rastrojstvo,
 kuvao besmisao žilav, nedokučen.
 Bio je mart. Pucali su vidici, kao baloni,
 ko kožasti zvončići ladoleža, vinske čaše.
 Budili su se krovovi, lišajevi ; dren
 i kukurek, jovine grane, rese, ko duh iz flaše.


8

Bio je maj. (Nezaboravan.)
Odvajalo me od onog što volim
samo dolina, dan, strepnja i dah.
Bio je maj. (Pun iščekivanja.)
Bio sam toliko tužan
da me je zbog toga obuzimao strah.
Što dalje od maja, tugovanja, seni!
Kroz žbunje leštara, guste jorgovane.
Kroz lavirinte šumske začarane.
Kroz svečane dvorane jeseni.
Što dalje od sećanja na sećanja,
od očajanja, što se ko more peni
(dovedeno do belog usijanja)...
Zaboravi, novu stranicu okreni!

 9

Čiji je to galop? Približava li se
pljusak neočekivani, kao konjica? Tišina
je okolo lelujava i prozračna,
nepomična i sablasna, kao mesečina.
Samo što nije pljusak briznuo;
tišina se može dotaći, kao duvar ;
drhtaj se probija kroz šimšir,
bele rade, konoplju i muvar,
kao podvodni talas, kao uzdah,
ili lakši strujni udar.
To je galop hiljadugodišnjeg pljuska;
provala oblaka, obnovljenja, osećanja.
Ispuštajući oblačiće iz usta,
lasica bojažljivo viri ispod panja...

(1971―1989)

Stihovi preuzeti sa internet prezentacije Miroslava Lukića

[Angelina]

*
IZRAVNANJA


ZAKLJUČNE VARIJACIJE (ORIGINALNOST LUKIĆEVOG MISTIZMA)

Već se zna o izvesnoj bliskosti umetnosti, religije i mistike. Đačko je znanje o sinkretizmu. Uz rad i religiju… Taj duh ― duša sinkretizma izgleda večno traje. Potvrđuju to pesnici sveta. Taj duh se vidi i u PESMAMA IZ ROMANA Miroslava Lukića. Vidi se na nivou samobitka, tubitka i nebitka. Lukićev misticizam i religioznost su izvesni eklekticizam koji podrazumeva pre svega najvažniju stvar ― originalnost Lukićevog misticizma. Osvetljavanje prostora, pejsaža Lukićevog doživljaja paralelnog, metafizičkog. Treba i ovde da ponovim da ja mislim da je metafizika isto fizika koja još nije osvojena. Nešto što je juče bilo metafizika danas je fizika. Kao ocenjivač uočavam da i Lukić to uočava, ali Lukić u svom doživljavanju ne pravi mehaničku razliku između dve svesti ― umetničkog, pesničkog i religioznog, mističnog. Još se primećuje eklektičnost kod pesnika: hrišćansko, ali i sa malo narodne religije. Tu eklektičnost smatram za prirodnu i motivisanu samobitkom pesnika, i tubitkom (stepenom razvitka i specifičnim uslovima), i naravno nemogućnošću saznanja Apsoluta, Nebitka, Esencije…, ili da uzmem skoro sinonim tim pojmovima Lukićev pojam Tišina. Inače tišinu upotrebljava sistematski, motivisano. Tišinu koja je u apokalipsi Lukićevoj mutirala u tišinu ― ekvivalent, sinonim Apsoluta (skoro tako).
 
Lukićevo ospoljavanje božanskih pravila, principa, pre svega principa njegove mistike, nije baš preraslo u čvrst sistem, doktrinu, poput velikih mističara i nosilaca nebeskih religija. Međutim, mislim da je to što je Lukić uradio bliže istini. On da je stvarao neki čvrst sitem mistički, kojih ima više i koji su kao što je poznato i suprotni i protivurečni u sebi, ne bi bio ubedljiv. Najvažnije je da su njegovi mistički doživljaji ubedljivi, lirski motivisani. Naravno, ubedljivost i motivisanost obezbedila je i iskrenost, spontanost; posmatranje i samoposmatranje. I mistično i ne-mistično je ljudski plan, uprkos metafizici. Osnovni smisao je ISTINA. I Lukićeva lirska kritika i samobitka i tubitka i nebitka. On kritikuje Ne(biće), više nesvesno, mada nekad i deklarativno. Možda i kolokvijalno upotrebljava pojmove Bog i đavo? Ključno je da uvek daje bar nešto novo, novo u saznanjima i osvetljavanjima i duhovnog(naročito mističnog).
 
Daje i neko razrešenje mističnog koje nekad ide i preko suicida. U njegovim pesmama implicirano je ono poznato Pitagorino koje se uzgred budi rečeno pripisuje i drugima: "Ostaje večno pitanje ― ko je čovek, otkud ide i kud ide?" Naravno to pitanje na nivou samobitka i tubitka postavljo je i naš pra-predak, i sama nas etimologija upućuje na to: čovek ― čelo + vek ― sin grupe. Ko je čovek? Sin grupe? (Baltičko slovenska reč) Ili žena ― rađalica? Ko je žena? Rađalica? Kad su umirali naši pra-preci i oni su se pitali šta se zbiva sa telom i "duhom" mrtvog. Telo se raspadalo, smrdelo je. Shvatili su da mogu da ga "sačuvaju" ― sahrane. Nije se loše setiti Pitagore; pa ne smeta ni to što se njegova misao pripisuje mnogima. Za nas je sada najvažnije da Lukić ne postavlja mehanički to večno pitanje. Ono je utkano u tekst (tekstil) lirski. Ono prosijava sa jezom mističnog: kud ― kud?! kuda ― kuda?! Govorimo o tome da je Lukić duboko u drevnom. Zar to ne pokazuje i moje tumačenje odlomka iz njegovog romana Ujkin dom?
 
Možda treba posebno izdvojiti, kao što je i eventualni čitalac video, da u okviru manifestnog, egzistencijalnog i Ne(bitka), Esencije, pesnik naročito ističe lirski, uspaničeno, i u panici tela, kako bi rekli psihijatri, i pesnik V. Marković, i panici duha ― duše ističe: estetsko (programsko, manifestno, poetičko), etičko (posebno etičko u pesništvu ističe). I u tome je neki model religiozni Bogočoveka, hrišćanski, ali i originalni i mistički, Lukićev. Mistično ― religiozna poezija sa oštrom kritičarskom samosvešću. Lukić je, dakle, svoj u religioznosti. Pesnik Lukić implicite kritički dopunjava Boga ― hrišćanstvo. To ne znači da ih negira. On ih dopunjava, proširuje nekom eklektičnošću, koju sam pomenuo malopre. Promišljanje Boga je kritičko. Na kraju, ponavljam, opširnije sam o tome govorio u knjizi SFERA POSLEDNJE MISTIKE. Poznato je da je hrišćanstvo protivurečno. I Lukić, i Bog, i sve vere, i svi mi, i sve što postoji i ne postoji, hoće da nadiđe postojeće. Kako? Radi čega?
 
Govori se da je čovek "konačno biće"!? Mislim da je čovek ― prolazni oblik materije sa mozgom ― "visoko organizovanom materijom koja zna da misli" (Lenjin). Da, čovek kroz sto milijardi godina. Čovek posle nekog udara u zemlju. Ne smeta mi misao o beskonačnosti božanskoj i ljudskoj i sa strašću čitam opise tih prostora, vremena, materije, kretanja i informacione dimenzije koje Lukić i nesvesno opisuje. Ali znam da je Lukić napisao i apokalipsu (i ja o njoj stranice i stranice!).

Može se govoriti o ateizmu kao o svojevrsnoj pobožnosti, jer i Ne(biće) je Praznina. Možda bliska Nirvani, ili Lukićevoj Tišini u apokalipsi? Već je, kao što često ističem, Hegel osumnjičio "zdrav razum". Hegel govori o tome da je istina celovita. Lukić zna, oseća i nemoć "zdravog razuma" i oseća da je "istina cela" i u tom smislu njegove iracionalne moći slikaju mistične prostore. Na kraju, ti prostori su istina, puka istina, bar Lukićevog duha. Ko može dokazati da tako nešto kao vid apokaliptične stvarnosti potpune ― vaseljene pa i šire ― i ne postoji?
 
Apsolut, potpunost je neograničena u mogućnostima. Zar to ne potvrđuju i otkrića u nauci, tehnologiji? Kažem "otkrića", sve to postoji, samo ga treba uočiti i dati mu mogućnost da se realizuje. U razmišljanju i maštanju ograničeni smo zemaljski. I pesnici mističari šire te granice, raskrinkavaju privid autoriteta "zdravog razuma". Šire ih otimajući se od raznih "postulata" o smrtnosti duše i pre svega potreba, gnevni poetski nagon, da se iskreno kaže istina, a "istina je celovita"; znači, i samobitak, i tubitak i nebitak. U njima se buni, nekad i samoubilački, eklektični duh pesnika Miroslava Lukića. U svim njegovim knjigama, posebno direktno, neposredno, po svojstvu lirike, u PESMAMA IZ ROMANA, u čijim mističnim dubinama, evo provodim dane i dane, tražeći duboka žarišta, opšta, kolektivna; pa i moja žarišta, jer pesnici su "kolektivna bića".

Duh(ovi). U Lukićevim pesmama duh, više "utelovljenje određenih snaga koje delaju u zbivanju", je prisutan. Tradicionalni iz narodne religije duh. Manje je nešto nasuprot materijalnog sveta "komplement duše". Možda malo i kao "treća osoba svetog Trojstva".
 
Duh: nešto u hijerarhiji zlih, đavola, demona.
 
Duša ― životno počelo, zamišljeno počelo. Duhovi pokojnika.
 
Možda je duša Lukićeva bliska "božanskoj životvornoj snazi"? "Uzrok aktivnih impulsa i srdžbe"? Kao i ruah u jevrejstvu? "Izaziva individualnost…bol…" "Božji životni duh". "Nosilac razumne aktivnosti". Njegova duša nema baš "ekstaza u kojima bi se ostvarilo izvesno povezivanje duše sa bogom", "besmrtnost duše". Eto, trudim se da definišem dušu u PESMAMA IZ ROMANA. Sam pesnik je ne definiše lirski direktno, prigodno, no ove više opšte misli o duši donekle "definišu" i dušu gnevnog pesnika, plemenitog gneva, pesnika "aktivnih impulsa i srdžbe" prema samobitku, tubitku i nebitku u lirskoj materiji. Verujemo da je i to u sferi hrišćanstva, i u sferi Lukićeve "poslednje mistike" i sferi "eshatološkog realizma".
 
Anđeli ― glasnici. Ovi posrednici između Boga i ljudi nisu klasificirani. Pod opštim imenom su. Više su uzgredni. Dobri. Spas.
 
Splet strepnje, straha od smrti… od boga…od života i njegove prakse kao neke religije božanskog, nejasne promisli.
 
M. Lukić Reč. Sveta ― reč. Reč ― svetlost. "I bi reč". Logos.
 
Proročko otkrivanje (apokalipsa). Posrednik između boga i materijalnog sveta. Hristos je "reč" ― logos. Reč ljudska, Lukićeva, i "predmet umovanja… neiskustveno… transcendentno…" Ipak, Lukić obogaćuje predstave o onostranom, mističnom. Siguran lirski doprinos slikama pejsaža onostranog.

Reč i sutra: "Ne budite tjeskobno zabrinuti za život svoj" (Mat. 6;25). Lukić je zabrinut i nije zabrinut. Eshatološki realizam u njegovoj apokalipsi Fatalni ortodoksni Uskrs 1999. godine. Njegov optimizam na nivo Ne(bića). Tešim ga knjigama u koje veruje pesnik. Drvo saznanja. Drvo života. Knjiga života, knjiga koja dopire iz "vavilonskih tablica sudbine" u kojima smo upisani. Da bih se odmorio od esejističkog napora poverujmo da smo upisani, i da "su mi zabeležni svi dani što su bili unapred određeni kada ih još nije bilo nijednog" (po jevrejskoj religiji). Upisani rečima. Opet reč. U reči. Bliski smo duhu duši mističara lirskog M. Lukića: pazite! ― dani: "upisani kad ih još nije bilo nijednog". Neko prapočelo dana (vremena); evidentirani su pre no što su postojali. Put od tog meta ― pra vremena i moći Evidentičara pa do eshatološkog, apokaliptičkog, pa i Lukićevog apokalitičkog u Fatalnom ortodoksnom Uskrsu 1999. godine. Lukićevo praktično življenje i svih ljudi je u međuvremenu. Evidentičar i čovek; i pojedinci, pa i "prokleti", "ukleti" pesnici našeg vremena u čaroliji narodnog mita, žarišnih mitskih prostora (severo)istočne Srbije.

Izgleda da sam u seni zrake. Reč i njene mrlje, seni mrlja reči PESAMA IZ ROMANA. Evidentičar. Sudbina sudbine?! Definicija mita. U mrežama mita. Drevno u modernom. Arhetipsko. Genetika, genom.

Miodrag Mrkić        više »»»

[Angelina]

*
Stihovi Miroslav Lukić
Nove, nepoznate pesme


KNJIGA ŽIVOTA

 Pošao sam po mraku putem
 koji vodi u svet.
 Put je bio neprokrčen.
 Išao sam kroz šiblje
 i kroz šumu, i u susret su mi dolazile
 priviđenja i opravdane sumnje.
 Toliko je malih ljudi koji su zakrčili put
 Toliko je naizgled nesavladivih prepreka
 Toliko je Juda, književnika i fariseja
 No, ja nisam imao nameru da odustanem
 Napredovao sam mic po mic
 Kroz konkretnu muziku
 

 * * *
 
 Put nije tamo gde sam mislio
 Bogataš iz vučije jame je pogrešan čovek
 Možda je čak i provokator?
 Wemu je važan veliki profit,
 a meni nešto drugo, što nadilazi sve bogataše
 na svetu, duhovno opštenje i muzika
 koja spaja različite i čak suprostavljene svetove.
 Put vodi tamo gde nisam ni sanjao.
 Put otvaraju tajne skoro neizrecive.
 Postoji još jedan čovek na svetu koji zna.
 I on je moj nesumnjivi prijatelj.
 Put kojim bi da me povede bogataš
 vodi u ćorsokak.
 Putevi iluzija su pogubni
 kao i svi putevi bogataša.
 

 * * *
 
 Sumnjom nas Bog štiti od surogata i graški znoja
 u maglovitoj sauni.
 Od Demona. Od prizora Sodome i Gomore.
 Od Kurve. Od dahtanja.
 Od prosipanja semena po pupku.
 Naši prijatelji su životinje.
 Naši prijatelji imaju mnogo
 maski. Ljubavnice ispod pudera
 imaju, takođe, čitave arheološke slojeve,
 koji su lepo očuvani, kao figure od gline neolita,
 u kricima, u grčevima,
 u drhtanju pred orgazam. Bog nam je dao
 priliku da oprostimo mrtvim i živim
 prijateljima dela počinjena u nastupu
 nečega što liči na ludilo, ali što nije
 pravo ludilo, već ludilo krvi.
 Iskušenja su spojeni sudovi.
 Što je pridavljeno u babi,
 vaskrsava u unuci.
 Golotinja, polni organi,
 sasvim nabrekli i želja za orgijom
 tako su blizu mitu, nepoznatom, neshvaćenom životu...
 Razum je, kao i svest, zrno peska
 na velikom kontinentu postojanja...

 Stihovi preuzeti sa bloga: TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI

[Angelina]

 *

 ESEJ O PRIJATELJSTVU

                               Angelini...

 Pod prijateljstvom se podrazumevaju
 kao i pod ljubavlju ― lažne stvari.
 Piši testament: prepusti privide i obmane
 drugima (ako si zaista pesnik).
 Pogledaj istini pravo u oči!
 Prepusti fotelje i stolice, i prestole,
 onima kod kojih su najizraženije
 ambicije i guzice. Moj mlađi sin
 ne zato što je još uvek dečak,
 već zato što je takav po prirodi,
 jedini ume da razgovara iskreno
 od svih onih sa kojima razgovarah poslednjih
 meseci. U bubrezima raste kamenje
 kad prestanu iskreni razgovori.
 Suviše sam uzeo od svoga zavičaja.
 Želim da mu uzvratim istom, ili većom merom.
 Napisah ARHIV U OSNIVANJU,
 zato da bih ga jednog dana sazidao,
 kao i Kulu pesnika,
 na Vratima Zvižda.
 Na kapiji Sunca i Košave.

 Muzej Nemogućeg Ratara
 već ima svoju idelanu lokaciju
 na jednom polunapuštenom salašu.

 To je to ― uzdarje.

 To je to ― soba sa četiri prozora
 okrenuta na četiri strane sveta.

 U takvoj bih sobi voleo da provedem
 ostatak zemaljske gozbe.
 Na salašu
 u društvu paunova i morki,
 u prirodi neoskrvnjenoj.
 Ne na tuđem, na otetom.
 Na svom.
 Blizak oblacima
 i flori i fauni,
 ornitologiji i pčelama,
 cvetovima pasulja i divljeg graora.

 Slike na grobovima
 mojih predaka
 razbili su zli ljudi, noću.
 Zato što su grobovi neograđeni, nezaštićeni.
 To nije učinio pripadnik tuđeg naroda,
 već Srbin, onaj najgori, što je prezreo Boga i
 običaje od starine.

 Želim da sazidam Crkvu
 kakvu nosim u sebi.

 Ja sam crkva.

 Ja sam Vaznesenje.

 Ja omogućavam Prelazak
 iz sveta u svet.

 Ja sam soba na spratovima ―
 ona soba sa četiri prozora,
 što gledaju na jug i sever,
 na istok i zapad...

 Žena može biti ljubavnica, i prijatelj
 vrlo retko.

 Sudbina je šalje da bude lakmus.

 Prijateljstva iz mladosti nisu brojna.
 Svako prijateljstvo sadrži u sebi
 neravnopravnost odnosa.

 Ako je čovek prazan i muči ga čamotinja,
 neka ne traži pomoć prijatelja,
 neka ne pokušava da svoju uobraženu nesreću
 razvodni razbludnošću,
 jednim od prvih načela smrti,
 i žrvnjem koji melje dušu
 i živčano iscrpljuje.

 Ko je našao u životu prijatelje i ljubavi
 bezgranične, do smrti?

 Ljubav je vera ― religija zemaljske sreće.

 Prijateljstvo je, prema legendama koje nisu sasvim iščezle, nešto
 sasvim drugo: talasi okeana i obala okeana.
 Ljubav žena je odvratna, jer kad žena voli ona uživa u laganju,
 kao što mala deca uživaju u skrivanju.

 Možda prijateljstvo znači sasvim
 nešto drugo : uživanje u razobličavanju, svega.

 Žena, kojoj su puna usta ljubavi, vara.

 Ovaj svet je postao odvratan
 od tolikih lešina ljubavi i lešina prijateljstava.

 Lep niko više nije, osim dece, od zabluda
 i pritvorstva svi su usahnuli.

 Jesen je, deseti oktobar 1998. godine:
 lete čavke, čujem njihov kliktaj.
 Još nije svanulo, ali sviće.
 Istina nije u slavi i bogatstvu.

 Istine nema u zaboravu...
 Još se nisu rodili, oni koji će nas voleti.

 Tek treba da se začnu, pravi prijatelji.

 Možda će jednom krov planine ili hrid
 mora da omogući sve susrete, sve spojeve, sve vizije?

 Treba želeti, sanjati ― otvorenih očiju.
 Okrenut svetu, kao sebi. Treba savladati stid.
 Sudbina je preodređena, još dok si bio mali!
 Kada su laste letele nisko iznad puteva stvorenih
 pre pruga železničkih. Iz bliskog neba zračili su ideali
 dalekog sveta, nepoznanice. Klizili kao po šini:
 slutio sam šta će biti. Možda se sve to i obistini?
 Sva iskušavanja, svi potezi i naprezanja, osporeni,
 možda su bili samo zato da te odvrate, skrenu
 na puteve koji su u detinjstvu bili stvoreni?

 Kolonija lastavičjih gnezda, proleće rano,
 nadošli potoci, nabubrelo polje, žbunovi sneni
 divljih ruža, blato što se za opanke lepi ―
 ukazalo se, kad nisi znao šta znači, prerano,
 ali seti se reči, odlučnosti ― sećanje krepi.
 Niko ne zna, svi su zalutali, kao slepi,
 pa tumaraju izgubljeni po užasnoj tmini.
 Slutio si šta će biti. Je li čas da se sve obistini?

 Neka spadnu sve maske! Nek ide dovraga
 svako jednostrano prijateljstvo (sranje u boji!).

 Kao i ljubav koja je mržnja.Video sam onu svinju
 što ima zašiljenu i izduženu njušku
 kako upravlja automobilom. Gospodin menadžer!
 Gospodin profesor univerziteta, kome viri
 praziluk iz…Eh, mnogo šta je smešno, neutešno.
 Kao crne čarape ministarke za kojom se
 okreću potajni fetišisti i fašisti…

 Odvijmo listove glavice kupusa, zbog korena.
 Opet je slagao Gospodin Profesor, sa čijeg
 karaktera ne bi skinuo fleke ni nitro-razređivač....

 Miroslav Lukić, 3. jul 2012.


 

 Vincent van Gogh
 Souvenir de Mauve, marta 1888. u Arles-u
 Bloeiende perzikbomen III [Breskve u cvatu]

[Angelina]

*

PISANJE KAO TRAGANJE ZA ISTINOM
ili misija "književnog legionara"

(Trideset godina za trideset pitanja)


Može se reći da je Miroslav Lukić pisac, urednik... stvaralac koja ostavlja dublji trag u srpskoj kulturi. Ali, to baš i nije dovoljno akcentovano u najširoj kulturnoj javnosti. Treba istaći da je Miroslav, Mirko, Belatukadruz, Bela Tukadruz... pobornik prevrednovanja srpske književnosti. Lukić je, kako to kaže Jovan Pejčić: Stvaralac na koga treba da se ugledaju svi oni koji pišu, jer on je posvećenik koji je u službi Reči...

Tvorac pesničkih zbirki Zemlja Nedođija, Las vilajet, Moara parasita (koje u podtekstualnosti naslova asociraju na tragičnu sudbinu Srbije...), Pesama iz romana, velikog romana Pasija po Amarilisu (još uvek nevalorizovan, čeka poštene tumače. Da je ovo veliki roman srpske književnosti istakli su mnogi čitaoci među kojima i pisac Dobrilo Nenadić). Na jednoj strani, Lukić je nagrađivao druge, i nagradio književnost srpskog jezika brojnim knjigama trajne umetničke vrednosti. Romansijer, pesnik, kritičar, esejista, antologičar, urednik, osnivač časopisa... izdavač, borac za estetsko vrednovanje dela, protivnik "trojki" srpske književnosti koje po svom ukusu i stavu određuju, vrednuju i nameću vrednosti što je i dovelo do potpunog obesmišljavanja kritike i vrednovanja... Živi i stvara u svom vremenu, ali ― ide ispred svog vremena!

Kao izdavač časopisa, i zbornika, štampanih na papiru o vlastitom trošku, ali i onih elektronskih, Lukić je zadužio mnoge srpske pisce ma gde oni živeli i ma kog političkog ili verskog opredeljenja bili, i to u vremenima teškim za srpsko društvo, kulturu i književnost. I ne samo srpske pisce! Jer Lukić publikuje i prepeve poezije i pesnika drugih naroda (Edicija CARSKI REZ).

Kao osnivač nagrada Drvo života i Amblem tajnog pisma... Lukić zdušno podržava nove glasove (Konkursi "Zavetina").

Na drugoj strani, najbolje Lukićeve knjige nisu nagrađivane; Lukić do dana današnjega nije dobio ni jednu značajniju srpsku književnu nagradu! U čemu je stvar? Da li zato što je kao književni kritičar sledio Boaloa, tj. bio ― ma koliko to otrcano zvučalo ― pošten čovek? Što se suprostavio "oficijacima", "nametačima"? O tome, i o još mnogim drugim stvarima, pitamo Bela Tukadruza, u ovoj godini kada "Zavetine" pune trideset godina.

Miroslav Todorović Tagore je pri kraju života molio Gospoda da ga ostavi još u životu jer i pored napisanih pesama nije napisao svoju pesmu. Pesmu koju želi. Kazao je "Ti ne znaš moje unutarnje zbivanje, jesam napisao 6000 (?) pesama ali ja još nisam napisao svoju pesmu." Danojlić se poziva na narodnu, veli: "Samo budala može biti zadovoljna onim što je uradila". Dakle, uvek može bolje i više?

Bela Tukadruz: Danojlić je dobro rekao. I Tagore je dotakao jednu dublju istinu. Osmišljena starost ima smisla, ako ima zdravlja i bistre pameti, da se dovrše nedovršeni poslovi. U životu svakog čoveka, pa i urednika i pisca, postoje ― nedovršeni poslovi. Dobar deo života sam proživeo kao profesor književnosti i bibliotekar. Mislio sam da, pored drugih poslova i obaveza, ovog izuzetno žarkog leta 2013. sredim našu seosku biblioteku (u tzv. "Velikoj magazi"), ali, ali... Susreo sam se sa zaboravljenim stvarima. Časopisima i knjigama koje sam više od pedeset godina uporno sakupljao i dovlačio ovamo u Mišljenovac. Sa metrima svojih beležnica, dnevnika; sa hiljadama koncepata, zabeleški, nacrta. Pre skoro 47 godina pomogli su mi dobri ljudi, prepoznajući moju darovitost, da publikujem tanušnu plaketu Lakomica u četrdesetak bibliografskih primeraka. Ali, da ne dužim ― starost treba prihvatiti, kao činjenicu. Pomirili se mi sa tim ili ne, iza nas će ostati ― Neobjavljeni rukopisi. I možda će baš oni, vek posle naše smrti, biti zanimljivi za eventualne potomke? I možda će baš među njima biti i ona Tagoreova pesma koju je želeo, sanjao?

M. T. Kako izgleda Vaš radni dan? Šta se dešava u vašoj književnoj radionici?

Bela Tukadruz Mislite li vi da je lako opisati jedan radni dan u životu, ne Ivana Denisoviča, nego Bela Tukadruza? Sve zavisi da li pada kiša ili greje sunce... U mojoj radionici nikad nije dosadno, ako smem to da kažem. Da bi iz moje radionice ponešto stiglo do čitavog sveta, ili planete zemlje, nije lako. Ali oglašavam se... U aprilu sam završio jedan pozamašan roman, roman ― enciklopediju, gde su dodirnuta poneka od pitanja koja si postavio, ali i druga, i gde su dati direktniji odgovori. Sad tražim izdavača, ali kada ću ga naći, i da li ću ― to je velika misterija... Jer tu vrstu literature, ili romana koji tragaju za istinom, kod nas baš i ne vole, ni izdavači ni čitaoci, možda...

M. T. Zašto pseudonim Belatukadruz, Bela Tukadruz...

Bela Tukadruz: Zato što ima barem desetak pesnika ili književnika sa prezimenom Lukić. Kada sam imao šest godina, ja sam ― šteta što je umro pokojni Voja Sibin koji bi mogao da potvrdi priču ― govorio: "Dosta smo bili Pude, hajde odsad da budemo Dzrdze". "Pude" ili "Pudini" nadimak je naše familije od starine. A "Dzrdze" su, opet, bili jedna familija, (možda Bunjevci?) naši susedi, jedan je bio sklon napijanju. Bog da mu dušu prosti, ostao je udovac sa malim sinom, mnogo je nesrećan čovek bio; pa kad se napije, "on riče kao bik", prkosi, valjda Bogu i nepravdi; jedva su mogle da ga smire komšije. U nekom leksikonu sam našao "Belatukadruz", ime jednog božanstva, možda rata, koje mi se, ne znam zašto, dopalo, i odlučio sam da ga uzmem kao svoj pseudonim. Dodao sam mu i "Esmer", i pod tim pseudonimom "Esmer Belatukadruz" štampao sam roman Doktor Smrt. Kasnije sam objavio još nekoliko knjiga pod pseudonimom Belatukadruz; a onda se pojavio urednik književnog časopisa Srba u Kanadi ― Ljudi govore ― Radomir Baturan, i on me je "prekrstio": podelio je Belatukadruz na Bela Tukadruz, jer ipak smo mi ― kako napisa ― Srbi i hrišćani i imamo i ime i prezime. I tako je to ostalo. Preuzeo sam taj pseudonim kao svoje književno ime. Nema više, koliko znam, ni jednog drugog sa takvim imenom do mene. Eto i zato, možda?

M. T. Zar pisac nije više u delu nego u imenu?

Bela Tukadruz: Pisac je koliko u Delu toliko i u Imenu. Mada je ponajviše u Mitu. Da sam imao sreću sa stranim izdavačima, recimo, engleskim, da li bi mi, recimo, dozvolili da uzmem, taj pseudonim, kao svoje književno ime? Sinonimi Belatucadrosa su ― Belatocadros, Belatucadros, Belatugagrus. O ovom bogu se zna na osnovu nekoliko natpisa pronađenih u severozapadnoj Engleskoj. Bio je, prema enciklopedijama i mitološkim rečnicima bog jednog plemena, rogati, vatreni bog ratnik. Bio je taj bog skromnog porekla, a činjenica da se njegovo ime različito piše i izgovara potvrđuje nisku pismenost njegovih poštovalaca. Ovaj kontinentalni keltski bog imao je kult koji je bio rasprostranjen od italijanskog poluostrva do britanskih ostrva. Glavni hram je bio u Akvileji na Jadranu, a njegovo bogosluženje je takođe povezano sa davanjem vode zdravlje, kao što su one u Aquae Borvonis (Bourbon-les-Bains, north-east France). Njegovo obožavanje je takođe poznato i u Akvitaniji (ono što je sada Austrija). Nekoliko starih komentatora ga povezuje sa Apolonom, a neki savremeni teoretičari svrstavaju ga samo kao vid Apolona... Ali, ja sam "pokršten", zar ne, ako ne veruješ ― proveri. Ne u crkvi, nego u, kako rekoh, onom torontskom književnom časopisu Baturana: Zmija bela kao sneg (tamo su objavljene sledeće moje pesme: Katalog osujećenih posvećen nesrećnoj sudbini mnogih Srba u 20. veku, a pre svega Njegovoj kraljevskoj ekselenciji, princu prestolonasledniku Aleksandru "Ljudi govore", 15-16/ 2012, Toronto...) Pisac je najviše u zabludama raznih vrsta, nedoumicama; ne u zmijskim košuljicama; ako je zaista vredan, on baš kao i zmija, zbacuje svlak, da bi zasijao novim sjajem...

M. T. Da li će u budućnosti umetnost biti potrebna čoveku? Knjige, slika, muzika?

Bela Tukadruz: Kom čoveku? Nekima nikada neće biti potrebna umetnost! Ne stvara se umetnost zbog takvih, koliko znam. Pred svinje se ne iznose biseri...

M. T. Kako vidite budućnost srpskog jezika? Svakodnevno nestaju reči, TV je "pucanj u jezik" nove tehnologije jedu srpski jezik, identitet države i naroda se svakim danom topi. Podsetiću Vas da francuska akademija ima za zadatak da čuva francuski jezik. A mi?...

Bela Tukadruz: Jezik je reka ponornica, jezik se brani i odbraniće se. Iako ima i jezika koji nepovratno izumiru, negde sam o tome čitao... Tragedija je kad nestaje jezik, jer sa njegovim izumiranjem nestaje ne samo jedan neponovljivi svet, nego i mitologija, pitki izvori, visoka kultura. I u SANU-u se izdaje Rečnik srpskog jezika; svaka bi biblioteka trebalo da ima u svom fondu sve dosadašnje objavljene tomove toga rečnika. Kad prvi srpski ministar kulture i država odreše kesu, i snabdenu biblioteku svake osnovne i srednje škole ovim Rečnikom, tad ću reći da se nešto dogodilo, dotle ― ima razloga za uznemirenost, pogotovu kad pogledate jezik zabavnih i drugih emisija na TV, ili u novinama; mada je dovoljno da prošetate i nekom od prometnijih ulica naših gradova, od Beograda do Niša, pa da vidite samo nazive firmi; to je neverovatno koliko ima tuđica!

M. T. U romanu "Pasija po Amarilisu" pisali ste o HOKUS-POKUS epohi. Da li smo još uvek u toj eposi, da li je istina tog romana bila smetnja da roman bude nagrađen, umnožen, preveden? Jer iz budžeta su prevođena dela koja nisu govorila ni o čemu?

Bela Tukadruz: O ovom romanu možemo da razgovaramo nekom drugom prilikom. Uz mali broj pesnika-kritičara, koji su se oglasili povodom ove knjige, ubrajam i Vaš tekst. Nije "istina" tog romana bila smetnja da se nagrađuje, umnožava, prevodi, već nešto drugo. Ja sam tu "bolest" "dijagnostifikovao" u časopisnom izdanju moje knjige Provalija srpske književnosti... Međutim, tu moju knjigu ― prolegomenu za prevrednovanje u srpskoj književnosti, niko se ne usuđuje da objavi kao posebnu knjigu, čak ni moji tzv. prijatelji...!

M. T. Ušli smo u novu elektronsku galaksiju gde se optika prostire unedogled. Kao urednik i izdavač elektronskog Sazvežđa ZAVETINE jamačno imate viziju o tome?

Kakva je budućnost te galaksije (Gutenbergove)? Da li ćemo se "seliti" u druge galaksije i druge načine ostavljanja svedočanstava? Od glinenih pločica... svetlosnih... do??? Šta Vi o tome mislite, kao stvaralac i pokretač i Upravnik Sazvežđa ZAVETINE?

Bela Tukadruz: Izgleda da imam i viziju i misiju. Misiju "književnog legionara". Zavetine nisam slučajno pokrenuo. U jednom trenutku osetio sam da treba da se pojavi posle toliko vekova, u rimskoj provinciji Gornjoj Meziji, nešto drugo, drukčije. To nešto drugo, drukčije, najpribližnije je ulozi "književnog legionara". Nisam, naravno, jedini književni legionar; verujem da ih ima još, barem dvadesetak; no, čak i da ih je nekolicina, mogli bi, realno gledajući na prilike naše savremene književnosti, ponešto i da promene, pre svega ― d e l o m, zatim i kao kritičari. (...)

Što se tiče Gutembergove ili Elektronske galaksije, njihovih sudbina ― zar vam se ne čini da su komplementarne? Tu nedavno sam preporučio jednu vest ("Projekat je zapravo plod mojih dugogodišnjih razmišljanja kako da se otvore mogućnosti za uspešniju promociju naše književnosti u frankofonskom svetu. Shvatio sam da se ulaskom u eru elektronske civilizacije ― interneta, elektronske knjige i ajfona ― ukazuju i nove mogućnosti za promociju tzv. malih književnosti, među koje spada i srpska. Zato sam, pre nekoliko godina, osmislio projekat Serbica.fr u formi svojevrsne elektronske književne enciklopedije, što je, kao inovativan pristup istraživačkom radu, odmah naišlo na podršku odgovornih sa univerziteta ― ističe Srebro."), koja je deo naše stvarnosti, stvarnosti srpske književnosti i kulture. Eto, i mi imamo srpske elektronske enciklopediste, vikipediste, videćemo koliki im je domet. U principu ― prema svecu i tropar. Mi smo žestoko okasnili ― svuda! Ja sam Sazvežđe ZAVETINA pokrenuo iz sasvim drugih pobuda ― jer me je miloševićevska Srbija kao izdavača pribila uza zid, saterala u geto, a u tome su posle pripomogle i naše "vajne" "demokrate"... [...]

Razgovor vodio: Miroslav Todorović

(Trešnjevica–Mišljenovac–Beograd, jul–avgust 2013)
(Odlomak) više »»»