Nikola Koljević (1936—1997)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikola Koljević (1936—1997)  (Pročitano 6264 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Maj 22, 2012, 12:20:40 am »

*




NIKOLA KOLJEVIĆ
(Banja Luka, 09.06.1936 — Beograd, 25.01.1997)

Prof. dr Nikola Koljević (1936—1997) je jedan od najznačajnijih srpskih šekspirologa. Bio je profesor Filozofskog fakuleta u Sarajevu. Kao gostujući predavač, radio je na univerzitetima u Mičigenu i Čikagu. Godine 1990. izabran je za srpskog člana Predsjedništva BiH, a od aprila 1992. bio je potpredsjednik Republike Srpske.

Najznačajnija djela Nikole Koljevića su: Teorijski osnovi nove kritike (1967), O uporednom i sporednom (1977), Ikonoborci i ikonobranitelji (1978), Šekspir, tragičar (1981), Pesnik iza pesme (1984), "Tajna" poznog Dučića: interpretacija (1985), "Lament nad Beogradom" Miloša Crnjanskog (1986), Klasici srpskog pesništva (1987), Otadžbinske teme (1995), Andrićevo remek-delo (1995), Od Platona do Dejtona: zapisi o državi našim povodom (1996), posthumno je objavljeno i njegovo dvotomno djelo Stvaranje Republike Srpske (2008).
Gimnazija Banja Luka

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Maj 22, 2012, 12:24:25 am »

**
NIKOLA KOLJEVIĆ


OTADŽBINSKE TEME

O knjizi Otadžbinske teme govorio je Nedjeljko Šipovac, književnik.
 
"Ja imam zadovoljstvo da kažem nekoliko riječi o knjizi prof. Koljevića, koja se zove Otadžbinske teme. Mi smo na Otadžbinske teme navikli dok je radila Francuska 7. Gašenjem Francuske 7. kao da je prestalo vreme otadžbinskih tema tako da je nas knjiga prof. Nikole Koljevića podsjetila na ta vremena i vratila nas našem matičnom i elementarnom i fundamentalnom pitanju. Gdje smo, kuda smo zakovitlani i ima li puta? Prof. Koljević koji se nalazi u najzrelijim godinama života, znao je da nađe, bar neke odgovore na ta pitanja. Snagom univerzitetske pameti, i rutine, on je prvi dio knjige koja se zove Književne teme, obradio znalački. On se kreće u relaciji Homer, Šekspir i moderno srpsko pjesništvo, počev od Svetog Save Nemanjića, pa do Šantića i Dučića, na čijim večerima mi provodimo ove dane.
 
Kuća, prof. Nikole Koljevića i njegovog brata Svetozara, bila je embrion okupljanja srpskih intelektualaca pred ovaj rat. Tu kao da su nikle prve teme ove knjige. Prof. Koljević kao da je potpuno svjesno ili sasvim podsvjesno predodredio svoju knjigu funkciji preporoda i funkciji oružane borbe. To je knjiga koja je sazdana od jednog pokliča, da se na tradicijama našeg duhovnog nasljeđa, pogotovo naše moderne poezije, utemelji jedan odnos prema političkoj zbilji. On je u nizu analiza, daleko od velikih univerzitetskih knjižnica, daleko od autora koje može citirati u fus-notama, snagom zaista, svoje široke naobrazbe, uspio da sačini jednu knjigu koja zaslužuje svaku pažnju i poštovanje.
 
Kad smo nedavno u Banjaluci, napravili prvu skupštinu Udruženja književnika Republike Srpske, tamo se među promotorima pojavljuje naš srpski general Gvero. Ja sam bio impresioniran snagom toga vojnika profesionalca koji je sjajnim sintezama pokazao koliko ta knjiga znači i za ljude u našoj vojsci.
 
Prof. Koljević je tu knjigu podijelio na dva dijela: Književne teme i Političke teme. Sva je ta knjiga jedna sinteza, sva je ta knjiga jedan izuzetan zahvat u duhovno tkivo našeg naroda.
 
Prof. Koljević je pokazao ne samo da je istoričar i teoretičar književnosti, ne samo da je šekspirolog sa međunarodnom reputacijom, nego čovjek koji izvanredno prilagođava svoju visoko vođenu misao i stilski izvanredno dobro vođenu misao."
 
Rajko Petrov Nogo, pesnik i dobitnik ovogodišnje Dučićeve nagrade koji je ujedno i napisao i predgovor za knjigu "Otadžbinske teme" prof Nikole Koljevića, izmeću ostalog je o knjizi rekao:

"Osvjetljavajući istočnike srpske kulture, izrazitije sjenčeći podvižništva naših predaka i u istoriji i u poeziji Koljević nas svagda diskretno priziva da ih budemo dostojni. Njegovi su orjentiri pouzdani, analize ubjedljive i stilski upečatljive, eruditnost i teoretska kompetencija prepoznatljive iz knjiga koje je prije rata objavljivao, ali više od svega, ove riječi dobijaju snagu iz zemlje na kojoj se pišu, Koljević je sa svojim narodom stao na biljegu i postojao na onom strašnom i povisokom brijegu, sa koga se ova kataklizma iznutra razabira i pobolje vidi nego kada se pogleduje sa strane."


Čekajući povratak Dučićev
Dučićeve večeri poezije
Trebinje, '94 i '95.
Trebinje — Pale 1996
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Maj 22, 2012, 12:29:22 am »

**

ISTOČNICI SRPSKE KULTURE


Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago — kaže naš narod. A ono što je srcu najdraže, što nas najviše uzvisuje, i duh naš uznosi, postaje za čovjeka i najtrajnija svetinja. I zato što duhovnog života nema bez svetinje kao zova iz nebeskih daljina, ni kulture nema bez kulta.
 
Ali da bi čovek posvedočio svoju svetinju, da bi joj se delom približio, svako od nas mora da se preko trnja i drača zemnog probije do te duhovne svetinje, mora stradalnički da podnese muke ovozemaljske. O tim svetinjama i tim mukama, o viziji izgubljenog raja i doživljaju ove "doline plača", čovek piše i peva, razgovara sa bližnjim i molitveno se obraća Bogu.
 
Otud vaskolika, pa i srpska kultura svoje najdublje istočnike ima u religiji i istoriji. Tamo "đe je vjera s istorijom jedno" — kako to stihom optoči naš novi Njegoš, naš Matija.
 
Podsetio bih na tri, čini mi se, najjača izvora srpske kulture koji nam dotiču iz naše hrišćanske vere pravoslavne.
 
U stara vizantijska vremena duga se i burna raspra vodila o licima Svete Trojice, o tome naime da li Sveti duh proističe od Oca ili od Oca i od Sina. Danas su zaboravljene i gotovo nepoznate te stare zavade. Ali naša pravoslavna crkva je uvek slavila početak svih početaka i govorila da i Duh i Sin ishode od "Oca beznačalnoga". Odatle je proistekao naš veliki kult predaka i prošlosti, naša ljubav za iskon i početak svega potonjeg.
 
U samoj crkvi našoj takav kult se vidi po tome što se neprestano diči svojim rodonačelnikom Svetim Savom, što sebe naziva nemanjićkom i što svoje kanone teško menja jer je stalno verna svom početku. Zar nije, uostalom, naša pravoslavna vera "Ortodoksna" i po tome što je najvernija onom duhu ljubavi i praštanja koji zrače iz svake reči Jevanđelja? Zar i molitve za svete mučenike u našoj crkvi ne počinju pomenom prvih i najstarijih? "Ne živim ja nego Bog živi u meni" kliktao je Rastko Nemanjić, slaveći svog duhovnog roditelja.
 
No i izvan crkve, u našoj narodnoj kulturi, dobro znamo koliko Srbi do predaka i rodoslova svojih drže, koliko vole najstariju, narodnu i crkvenu reč, koliko svetim smatraju priče i knjige "starostavne".
 
"Od oca je ostanulo sinu" kaže naš guslar i tom rečju kao da na narodni jezik prevodi drevno pravoslavno opredeljenje da je Sveti duh sa Oca prešao na Sina i da se svaka ljudskost mora zasnovati na drevnim prauzorima, na toj prvoj "nevinoj prvini".
 
Kada je Karađorđe poveo u borbu naše ustanike, za Srbe je i ta borba imala početak na Kosovu pa otud Višnjić o buni peva kao času u kojem mora "svaki svoje da pokaje stare". Otud i Njegoš u svom Gorskom vijencu sledi srpsku istoriju od njenih pretkosovskih početaka, još od onih vremena kad se Bog dragi "na Srbe razljuti zbog njihova smrtna sagrešenja". Otud, konačno, i u najnovija vremena naš nobelovac, Ivo Andrić, samog Njegoša vidi kao "tragičnog junaka kosovske misli". Drugim rečima, srpska kultura se obnavljala uvek tako što je pamtila svoj početak i u tami istorijskog stradalništva hranila se svetim likovima "vjere pradjedovske". "Kako prvi tako vrvi" — kaže kratko i britko Matija.
 
No ako je takav kult "beznačalnog Oca" prvi istočnik srpske svekolike kulture, u svetosavskom pravoslavlju ništa manji nije bio ni kult Hrista koji je došao da posvedoči čovekoljublje Oca i da nas spase svojom natčovečanskom, bogočovečanskom žrtvom. "Ovaploćenjem svojim Bog je na najočigledniji način ušao u samu maticu ljudskog života, ušao u krvotok, ušao u srce, u centar svega, centar svesvega" — veli naš otac Justin Popović. A davno pre njega sveti Jovan Zlatoust je blagovestio da je dolazak Hrista "najveći potres u svetu i u svetovima". Tako su Srbi — putem pravoslavne ljubavi za Hrista kao "čudo nad čudima" — vezali svoj duh za veru prostu i bezazlenu, koja se nikakvim umom ne može postići.
 
Otud je kultura kod Srba uvek više verovala darovima srca nego nekog visokog i hladnog uma. Otud smo mi uvek s podozrenjem gledali velike pametare i umozriteljne filozofe, a svoju veru spremno poklanjali prostosrdačnim ljudima otvorene duše i srca. Bezbrojni su primeri iz srpske kulture i istorije koji pokazuju koliko je hristolika ljubav i žrtva za nas bila značajna i živa. Ali za ovu priliku dovoljno je podsetiti na mladu Gojkovicu, živu uzidanu u Skadar na Bojani, na Lazarevu i Miloševu kosovsku žrtvu, od koje nije daleko ni žrtva branioca Beograda 1915. godine i čuvena reč majora Dragutina Gavrilovića. Nama, kao Srbima, čini se da ne pada toliko teško smrt, koliko nam je nepodnošljiv besmislen život, kao golo postojanje neiskupljeno žrtvom za smisao nečeg većeg od nas samih.
 
Zato je otkopavanje moštiju naših novomučenika iz jama bezdanica toliko bilo duhovno značajno za nas poslednjih meseci. Napola rasrbljeni i otpali od svoje duhovne majke crkve, Srbi su se, tim pokajničkim činom, iznova posrbljavali i hristijanizirali. Nevine naše mučenike, koje smo prepustili tami nesećanja i političke laži, s pravom smo proglasili za svoje žrtve. Tako je njihova smrt postala osmišljena našim osvešćivanjem, a naša briga za njihove mošti vraćala je nas same korenima naše kulture koja je odvajkada vodila računa o precima i pokojnicima, a u žrtvi uvek videla najviši smisao života. I to uvek u nadi da će na grobovima "nići cvijeće za daleko neko pokoljenje".

Treći istočnik svekolike srpske kulture, čini mi se da je sama naša pravoslavna crkva, i to svojim duhovnim ustrojstvom, svojom istorijskom ulogom koju je uvek imala i, konačno, simbolikom svog rituala i svojim zemaljskim obličjem.
 
Sledeći apostolsku reč da Hristovu veru treba širiti svim narodima njihovim jezicima, naša crkva je postala i ostala narodna crkva koja je težila svenarodnoj, sabornoj misli. A upravo takvu svenarodnu ulogu, na suprot kobnim strančarskim deobama zadržala je i u najtežim istorijskim vremenima. "Slava kupole naše crkve — pisao je Pero Slijepčević — u tome je da dočara nebo, široko, visoko i puno sunca, a ne u tome da bude perjanica". Drugim rečima, pravoslavna crkva čak i svojim izgledom priziva silazak neba na zemlju koji će okupiti sve vernike i združiti ih u jednu nerazdeljivu celinu.
 
Takva sabornost, takva širokogruda tolerantnost naše crkve kako bismo danas rekli — nadahnula je jednako široku humanost srpske kulture. Čak i u hajdučkim pesmama u srpskoj kulturi postoji saborno sažaljenje prema neprijatelju, a u jednoj uskočkoj pesmi ranjeni junaci umiru "sve pitajući jedan za drugoga". Sabori oko naše saborne crkve vekovima su bili naša jedina politička institucija u kojoj je svako imao pravo glasa i brinuo više o sudbini cele zajednice, nego o svojoj sopstvenoj. Treba li i reći da je ovakva sabornost naše crkve, koja se prirodno vezala na kult hristolike žrtve dovela do najplemenitijih stihova srpske rodoljubive poezije, među kojima nije najbeznačajniji onaj čuveni koji glasi "Sve rane našeg roda mene bole". Iako dugo bezdušni i neosetljivi za te rane, danas ih, slava Bogu, ponovo osećamo sa svom žestinom i bolnošću.
 
U isti mah, osim ovakvih visoko i univerzalno postavljenih duhovnih ciljeva, nepresušni izvor srpske kulture je bila, s ove strane dobra i zla, duga, stradalnička i junačka istorija srpskog naroda. Imali smo mi nemanjićku istoriju i pre Kosova. Ali Kosovo je ona stojna tačka naše istorije zato što se na tom svetom polju prvi put moćno dokazalo da nikada nećemo pristati da nas nema na onom mestu gde se odlučuje o našoj sopstvenoj sudbini, bez obzira na cenu. "Oklopnici silni bez mane i straha — pevao je Milan Rakić — zasluga je vaša što poslednji beste..." Junaštvo ovde, dakle, nije pripisano prvoborcima, već onim poslednjim, koji su ostali u borbi i kada je sve već bilo izgubljeno. U tome i jeste suštastveni smisao kosovskog "trijumfa u porazu". Kosovo je prvi i najsvetliji znamen opredeljenja za srpski etos otpora, za odluku da se istorija oblikuje i stvara iz dubine i snage sopstvenog bića bez obzira na cenu. Jer i kada je ta cena tragično porazna, u nju je još uvek utisnut pečat našeg duha, prisustva i učešća. Tako je bilo na Kosovu, ali taj obrazac otpora svemu stranom i spoljnjem — koje bi da nas zatre — obnavljali su brojni naši buntovnici i hajduci, istorijski ga je vaskrsnuo Karađorđe, a njegovom vrletnom stazom su se podvizivali bezbrojni srpski stradalnici u I i II svetskom ratu.
 
Iz ovakvog istorijskog iskustva, kao duhovnog međaša i istočnika nikla je samouverena stamenost Starine Novaka koji kaže da je "kadar stići i uteći i na strašnom mjestu postojati". Ovakvim, stoičkim mirom je ispunjen iguman Stefan kada veli "što god dođe, ja sam mu naredan". A njegov tvorac, Njegoš zna da takvog mira ne može biti ukoliko nema spremnosti na "borbu neprestanu" i na ono što "biti ne može". Konačno, ovakvu zaumnu ličnu hrabrost i stamenost, u svome "sonetu srpske istorije" Aleksa Šantić preobražava u zagrobno junaštvo poznatim, ubojitim stihovima:
 
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama...
 
Drugim rečima srpska kultura je nastala i stasala u širokom prostoru između ovakvih pravoslavnih ideala i stalnih iskušenja balkanske istorije. Između plemenitog duhovnog podvižništva i junačke borbe za goli opstanak. Između žeđi da čovek žrtvuje sebe na oltar plemena i nužde da se odbrani od pošasti i satanske napasti. Rečju, između ideala čojstva i imperativa junaštva.
 
Od bezbrojnih primera srpskog duha koji je u sebi sjedinio dva ova najudaljenija pola, podsetio bih samo na jedan, ali obilićevski vredan. Proglašen za "nevjeru" Miloš je ove reči uputio Vuku Brankoviću:
 
Ako bogda, te se zdravo
Sa Kosova vratim,
Vezaću te uza bojno koplje
Kao žena kuđelj uz preslicu...
 
Iako oklevetan i povređen u svojoj viteškoj časti, Obilić ipak odlazi prvo na Kosovo, odakle se neće vratiti. On nije zapadni vitez koji bi se odmah obračunavao sa svojim ličnim protivnikom. On je srpski vitez koji ima preči, narodni posao da završi, pa tek onda da misli na sebe i svoju vitešku čast.
 
U takvoj junačkoj nesebičnosti, u takvom stapanju duhovnog podvižništva sa ličnim podvigom i ličnom čašću — ogleda se posebnost i, rekao bih, originalnost srpske kulture.
 
Zato nama nije dovoljna istorijska odlučnost i hrabrost, već nam je kao "hljeb nasušni" potrebna i pravoslavna duhovnost. U prvoj generaciji odvojeni od crkve — kažu istoričari — u drugoj su Srbi već prestajali da budu i Srbi.
 
Zato i "Prosvjeta" danas nije samo kulturno i prosvjetno udruženje, već i pokret duhovnog zanavljanja koji će nas vezati za same korene našeg bića i kulture. Za razliku od prazne i samo materijalne komunističke budućnosti, nama je potrebna takva budućnost koju ćemo stvarati na temeljima naših svetinja i sa čitavim bremenom našeg istorijskog iskustva. Naš najsvetiji svetitelj spaljen je na Vračaru samo da bi se njegov prah "rasuo po celom srpstvu." I da bi svaka varnica pala u srce Srbinovo, svaka čestica postala sijevnica — koja mu je svetilo ma gde se nalazio.


Prof. dr Nikola Koljević

PROSVJETA kalendar za 1992. godinu | Urednik: Vojislav Maksimović & Stevo Ćosović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Maj 22, 2012, 12:30:22 am »

*
TRAGEDIJA PISACA KRAJINE


SMRT NIKOLE KOLJEVIĆA

Iz damskog pištolja metak je u svoju glavu ispalio na Palama, a podlegao je na VMA u Beogradu. "Bivši potpredsednik Republike Srpske prof. dr Nikola Koljević — stajalo je u izvještaju Službe za informisanje Vojnomedicinske akademije — od pokušaja samoubistva preko više neuspelih hirurških zahvata na našoj klinici, nije dolazio svesti. Podlegao je u dubokoj komi..."

Poezija je za srpski narod zaista hleb nasušni! Poezija ne voli festivale, zato oni vole poeziju..."
 
Taj čovjek Nikola Koljević je decidirano, glasno i jasno svima stavio do znanja ono što smo podvukli: "Poezija je za srpski narod hleb nasušni!" Podvlačimo i ponavljamo taj veličanstveni iskaz, zato što se potvrdio kao apsolutno tačan na svim srpskim ratištima 1991—1995. godine. Kolege, pisci iz Srbije i Crne Gore, iz Republike Srpske Krajine, naša braća iz bliže i prekookeanske dijaspore, kao i prijatelji — stranci koji su nas obilazili, dolazeći iz raznih zemalja da bar malčice podijele s nama tegobe rata, da dožive ratište i borbe "niskog intenziteta", da uđu u zemunicu ili se popunu na osmatračnicu u gustoj šumi četinara, na plećinama šumovitog jahorinsko-romanijskog gorja, ili, da vide krvava sarajevska raskršća, nisu mogli, a da ne izraze divljenje duhu našeg neuništivog, a tako poetičnog naroda.
 
Naši mnogobrojni dogovori ostavljeni su drugim i za druga vremena.
 
SAHRANA BEZ SUZA
 
Republika Srpska je milosrdno, bez suza, ali sa pompom, organizovala sahranu u Banjoj Luci. U zajedničku grobnicu položeni su i posmrtni ostaci Nikolinog sina, preneseni iz Sarajeva. Rijedak je kolega iz njegovog ratnog okruženja prisustvovao pogrebu, čak ni ovaj koji piše i ne optužuje...
 
Na tradicionalnim Oktobarskim, međunarodnim susretima pisaca u Beogradu, te godine, književnici iz Republike Srpske prvi put su nastupili oficijelno u znamenitoj Francuskoj 7. taj nastup dogovorio sam sa pokojnim Nikolom početkom januara, s tim da budemo gosti i u kući Đure Jakšića. Umjesto njega, a sa osjećanjem bolne traume, vodio sam to beogradsko veče. Legendarna dvorana srpskog stvaralačkog duha nije mogla da primi sve one koji su željeli da nas vide i čuju, bili su puni i hodnici, a mnogi su stajali pred kućom. Veče je bilo posvećeno Nikoli Koljeviću.
 
Autor one već pominjane ratne knjige Otadžbinske teme (Edžport public, Beograd, 1995).

Ovom knjigom, što smo ranije podstakli, blagosloveno je "upregao" mnoge srpske pisce da se i sami podnesu nad otadžbinske teme. Tako je Trebinjac Mitar Miljanović napisao Srpske teme, a moja malenkost Zavičajne teme. Shvatili smo, o tome je riječ, čitajući Koljevićevu knjigu, da Srbin, zacijelo, neće nikada ostati bez otadžbine... bez one — nebeske, ako već izgubi zemaljsku. Koljević to razlaže na njemu svojstven način:
 
"Književne i političke teme, kao otadžbinske, poput dva krajnja pola, ocrtavaju granice onog širokog prostor nacionalne sudbine u koji ulazi i istorija, i kultura u najširem smislu reči, i ideologija i ekonomija, i štošta drugo. Ta dva pola, kao dve granične tačke, određuju osnovni smisao i opšte usmerenje pojedinačnih oblasti društvenog života, koje, dakako, imaju i sopstvenu autonomnu logiku..."
 
Više puta izdavana i prevođena na nekoliko jezika ova knjiga je bila događaj u maloj, planinskoj prestonici ratne RS. Išla je od ruke do ruke. Promovisali smo je na Palama, u Banskim dvorima u Banjoj Luci, gdje je o njoj, uz akademika Vasilija Krestića, vrlo inspirativno govorio i jedan srpski general, pa u Trebinju, Kninu, Petrinji... Mnogi su shvatili, nakon iščitavanja ove knjige, samu suštinu i smisao nacionalnog zanosa, a uz to još nešto, fundamentalnije, duh građanskog rata, čiji smo savremenici, svakako (zlo) srećni, ali neumitni.
 
ODGOVOR NA RAT
 
Rekli smo da je u ratnim godinama Nikola Koljević dopunio jednu raniju započetu svesku pod naslovom Andrićevo remek-delo (Banja Luka, 1995), čije se prvo izdanje Na Drini đuprija — portret književnog dela, pojavilo 1982. u ediciji Zavoda za udžbenike Srbije. Ovo dopunjeno i zdanje donijelo je dragocjen dodatak — Andrić pored NJegoša i Vuka, kao i više kritičkih priloga o Andriću koji su se pojavili nakon prvog izdanja. Ovo je, zapravo, Koljevićev odgovor na rat. Učinjeno je to suptilnom metodom istraživanja supstancijalnih Andrićevih jezičkih i stilskih zahvata, "stvaranjem na stvaranje". Koljević nas je ubijedio "da je realista Andrić svojom umetnošću uspeo da iz davne prošlosti izvuče realističke analogije ljudskog stradanja i istorijske pogibije..."
 
Naravno, znao sam da ne znam sve i da ne mogu pisati o svemu. Ali, želeo sam da naznačim bar osnovne obrise državne zajednice u kakvoj bih se i sam dobro osećao, u kojoj bi bilo više pravde, manje grešaka, više iskorišćenog iskustva istorije nego što je to bilo u bivšoj Jugoslaviji. Toliko o "pogonskom gorivu" ovih testova...
 
Koliko divne skromnosti i plemenitih osjećanja u ovom zapisu koji je pisao čovjek već dobrano načet svojom bolešću, dakle bez dovoljno "pogonskog goriva" i bez tvoračkih silnica koje bi "bar osnovne obrise" utemeljile na način dostojan njegova imena i djela. No, imao je snage tek toliko — da knjigu bazira "na učenju iz naše prve i kobne patnje, raspada Jugoslavije i naše potonje ratne katastrofe". Pri tome je računao i na našu ljudsku nadu na kojoj se utvrđuje dodatna mudrost "u stvaranju nove i najmlađe srpske državne zajednice, ako ne i potpuno samostalne države". Uložio je veliki napor da istraži nove oblike demokratije, što je načeo u Otadžbinskim temama. Pošao je od klasične maksime "da je država najsloženija tvorevina — sistem sistema. Tačka prvog oslonca bila mu je činjenica da je država primarno pravna kategorija, koja ne može bez ekonomskog i duhovnog kao prinosa slobodnih ljudi..."


BIOGRAFIJA Kao vaspitani ljudi diskretno zavirujemo u biografiju Nikole Koljevića. Čitamo, lagano, riječ po riječ: Rođen je u uglednoj srpskoj porodici u Banjoj Luci, 1936. Pred ustašama su izbjegli 1941, a vratili se u voljeni grad kada je rat završen. Tu je Nikola završio državnu "realku", a Filozofski fakultet — Odsek za opštu književnost i teoriju književnosti — u Beogradu, 1959. Naredne godine u Banjoj Luci učestvuje u pokretanju časopisa Putevi, koji i sada izlazi. Godinu nakon toga susrećemo ga u Sarajevu, kao sekretara i urednika uglednog književnog časopisa "Izraz". Već 1963/64. poskočio je visoko — iz Bosne u Englesku, kao stipendist Britanskog savjeta. Tu je pripremio, a u Beogradu odbranio doktorsku disertaciju Nova kritika, njeni teorijski osnovi i rezultati, 1964. Onda opet u Sarajevo, zauvijek, na Filozofski fakultet, Odsjek za engleski jezik i književnost i Odsjek za opštu književnost i bibliotekarstvo. Godine 1970. i naredne, penje se na vrh naučne piramide, kao uvaženi profesor gostuju u SAD. U prekookeanskoj daljini počastvovan je najvećim gostoprimstvom i uvažavanjem. Dobija status redovnog profesora Asocijacije koledža Velikih jezera u Mičigenu, zatim na Univerzitetu u Čikagu. Drži predavanja u prepunim amfiteatrima Berklija, Stenforda i Santa Barbare. Na američkog državnoj TV uređuje i vodi emisiju Jugoslavija — zemlja kontrasta, tada uvjeren da ti kontrasti zbližavaju, ali se kasnije "dozvao" kada je shvatio da razjedinjuju...
 
ŠEKSPIROLOG Jedinstveno je uvjerenje da Nikola, i njegov brat Svetozar, spadaju među najistaknutije srpske istoričare i teoretičare moderne književnosti. Uz to su stekli visoka priznanja kao komparativisti, a Nikola posebno kao — šekspirolog. Potom je došla — politika:
U septembru 1990. godine biran je za prvog predsjednika Političkog savjeta Srpske demokratske stranke. Krajem ove godine izabran je za člana Predsedništva Bosne i Hercegovine. U toku rata penje se na mjesto potpredsednika Republike Srpske, kojoj je na čelu relativno mladi pjesnik i psihijatar u razvoju Radovan Karadžić. Cijelo ovog nesrećnog rata je predsednik Državnog savjeta (komiteta) za saradnju sa OUN...
 
OD PLATONA DO DEJTONA Njegov stvaralački kraj predstavlja pokušaj sinteze politike i sudbine u knjizi Od Platona do Dejtona, o kojoj smo već ponešto rekli. Njen autor, međutim, pred nas iznosi velike ambicije koje su ga ponukale da je napiše, iako za tako krupan posao već nije imao ni mentalne ni fizičke snage:
"Za tekstove u ovoj nevelikoj knjizi bio sam, posle Dejtona, motivisan željom i potrebom da što bolje i mudrije organizujemo našu mladu, ratom izranjavanju Republiku Srpsku.

Glas javnosti | 12.10.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #4 poslato: Jun 11, 2012, 01:20:10 am »

*

NIKOLA KOLJEVIĆ — NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA ZABORAVA


U januaru sledeće godine navršiće se petnaest godina od tragične smrti prvog potpredsednika Republike Srpske Nikole Koljevića, univerzitetskog profesora, prevodioca, kritičara, teoretičara, esejiste i jednog od najboljih poznavaoca Šekspirovih dela ne samo u bivšoj SFRJ, već i širom Evrope. Nešto manje je poznato da je Koljević bio i potpisnik Aneksa IV Dejtonskog sporazuma, tj. Ustava BiH. U vreme potpisivanja prilično nepopularan, taj Ustav će godinama kasnije i danas ostati dokument na kome će svi srpski političari zasnivati svoje delovanje kao najsigurnijoj brani opstanku RS. Naravno, nije Koljević ni najzaslužniji ni jedini zaslužan za usvajanje Ustava BiH koji je na međunarodnom planu osigurao kontinuitet RS zasnovane na razvalinama SFRJ, ali njegov potpis na tom dokumentu — u vreme kada je malo ko među Srbima s ove strane Drine verovao da to ne predstavlja potez koji će možda voditi ka nestajanju srpske države u BiH — kasnije će se pokazati vizionarskim: upravo taj dejtonski Ustav ostaće i ostaje dragoceni garant opstanka srpskog naroda u BiH i Republike Srpske. Naravno, nije Koljević tim potpisom potvrdio samo svoju avangardnu političku i nacionalnu ulogu, jer bilo je i onih odgovornijih iznad njega, već je njegov potez postao smela, jasna potvrda putokaza borbe srpskog naroda za očuvanje ne samo sopstvene egzistencije već i suštine narodnog bića, stasalog u mukama proteklih vekova.

O Koljevićevim ondašnjim političkim iskušenjima u ratnom vrtlogu danas možemo čitati u njegovim dnevničkim zapisima objavljenim u dva toma pod nazivom "Stvaranje Republike Srpske", koju je štampao beogradski "Službeni glasnik" pre tri godine. Ostaje pomalo gorak ukus što to dragoceno svedočenje nije objavljeno pod patronatom neke od kulturnih institucija u RS, ali, kada se zna da ni sabrana dela Koljevićeve kritike i esejistike, ni evo skoro 15 godina od njegove smrti nisu ugledala svetlost dana — onda ta gorčina biva još više opora. A obećanja je bilo.

PRVIH 15 GODINA

Još je na komemoraciji posle smrti Nikole Koljevića istaknuto kako treba izdati njegova sabrana dela, a kako se to nije dogodilo ni u narednih pet godina, isto je ponovljeno i nakon deset godina, pa se opet ništa nije učinilo. I tako prođe prvih petnaest godina, da parafraziramo Andrića u nadi da neće proći i onih andrićevskih sto godina. A baš u godini kada se obeležava pedeset godina od dodele Nobelove nagrade Andriću, a da njegovo delo tumače svakojaki, niko se nije ni setio Koljevićeve knjige "Andrićevo remek delo". Ona bi se mogla naći među šest naslova koji bi trebalo da čine sabrana dela Nikole Koljevića: "Teorijski osnovi nove kritike", "Pesnik iza pesme", "Šekspir tragičar", "Ikonoborci i ikonobranitelji", "Otadžbinske teme" i "Od Platona do Dejtona".

Prvi ozbiljan pokušaj da se ova sabrana dela štampaju potiče iz 2007. godine, kada je Koljevićeva supruga Milica potpisala ugovor o štampanju sa Zavodom za izdavanje udžbenika u Istočnom Sarajevu. Zavod je, međutim, svoju obavezu stalno odlagao da bi ove godine vratio knjige Koljevićevoj supruzi sa obrazloženjem da nemaju novca da ih objave, a Milica Koljević nije želela da pokreće nikakav sudski spor.

Prošle su još četiri godine dok su pojedini akademici iz Odeljenja za književnost u Akademiji nauka i umetnosti RS (ANURS) pokrenuli inicijativu da Akademija izda sabrana dela, ali pošto se opet postavilo pitanje novca, akademici su dogovorili sa beogradskim "Službenim glasnikom" da bude saizdavač. "'Službeni glasnik' ponudio je da snosi troškove štampanja. O tome je u martu ove godine ANURS obavestio akademik Aleksa Buha i taj podatak zabeležen je u zapisniku ANURS-a. Zato bi Republika Srpska trebalo da obezbedi jedino priređivanje i pripremu za štampu. U pitanju je iznos od oko 10 000 maraka", objašnjava za "NR" dr Bogdana Koljević, ćerka Nikole Koljevića.

No, kada je priređivač projekta dr Ranko Popović došao da započne posao, u ANURS-u su mu saopštili da nemaju novca, te da bi možda mogli da finansiraju pripremu jedne knjige za oko 600 evra, a da bi za pripremu ostalih knjiga trebalo potražiti druge institucije.

"Rešenje bi moglo biti da podelimo troškove, tako što će Akademija pomoći izdavanje jednog toma, drugi bi mogla finansirati Narodna biblioteka, dok bi dva toma mogao finansirati Zavod za udžbenike. Nadam se da ćemo uskoro doći do nekakvog rešenja", izjavio je predsednik ANURS-a Rajko Kuzmanović, uz dodatak da "glavnu prepreku predstavlja to što Nikola Koljević nije bio član ANURS-a, pa prema tome ona nema pravo da od nadležnih traži finansijsku pomoć".

E, sad da je akademik Kuzmanović kojim slučajem išao u Francusku akademiju (L'Académie française), čiji su besmrtnici na ulazu u Akademiju postavili bistu besmrtnom Molijeru sa natpisom "Tvojoj slavi mi ne nedostajemo, ali ti nedostaješ našoj slavi" — možda bi barem Kuzmanovićeva izjava o Koljeviću bila drugačija. Ili, pak, slavi naših "besmrtnika" i dalje nimalo nedostaje besmrtni Koljević ?

"Na izjavu predsednika Akademije Rajka Kuzmanovića da Nikola Koljević nije bio član te institucije, moram da odgovorim da je moj otac preminuo upravo kada se Akademija osnivala i da je — želeći da njegov izbor bude sasvim legalan — za članstvo u Akademiji upravo skupljao svoju u ratu izgubljenu bibliografiju koja je i ostala na njegovom radnom stolu. Uostalom, nadam se da uvaženi članovi Akademije neće podržati argument svog predsednika, jer bi tako ostala neobjavljena i dela Pere Slijepčevića, koja su spremna i isto tako čekaju već godinama na izdavanje. Jer, ako bi krenula ovim najavljenim putem, Republika Srpska ne samo da bi se odrekla velikih baštenika svoje prošlosti i kapitalnih dela od nacionalnog značaja, nego bi dovela u pitanje temelje autentično njene kulture i nauke, kao i vrednost sopstvene tradicije. A nema tog naroda koji je opstao bez tradicije", zaključuje Bogdana Koljević.

ZABORAV

Akademik Rajko Petrov Nogo ističe, nakon svega, da bi bio red da se konačno nađe novac koji nedostaje za štampanje Koljevićevih sabranih dela. "Od sredine 2007. gotovo da ništa nije urađeno, što je zaista sramno. Pokojni profesor, koji je inače bio moj veliki prijatelj i uzor, svojim briljantnim esejima i kritikama davno je zaslužio mesto u antologijama književnosti i verujte da me je stid što još nisu objavljena njegova sabrana dela. A suma je zaista smešna u poređenju s onim što bi kultura time dobila", kaže Nogo za "NR".

I tako se, dakle, samo Nogo i još poneki akademik stide — iako bar oni za to nemaju razloga jer čine što mogu — što još nema sabranih dela Nikole Koljevića, dočim se, izgleda, nimalo ne stide oni što su mogli mnogo više da učine, a nisu. Kao da je zaboravljeno da je baš Koljević osnovao Udruženje književnika RS još u toku rata 1994. godine kao prvu i jedinu kulturnu instituciju koja je u tom trenutku povezivala srpski narod u RS i Srbiji. Zaborav je, izgleda, prekrio i Koljevićev doprinos obnavljanju "Dućićevih večeri poezije" u Trebinju, "Andrićevih dana" u Višegradu, "Kočićevih dana" u Banjaluci i "Višnjićevih dana" u Bijeljini, danas kulturnih manifestacija od nacionalnog značaja u RS. Onda nije ni čudo što se vodeće kulturne i naučne institucije u RS evo već petnaest godina nemarno odnose prema književnoj zaostavštini Nikole Koljevića, čak i uprkos tome što njegova dela danas služe i kao obavezna literatura studentima književnosti ne samo na univerzitetima u RS.

Šta više, istaknuti pojedinci su se u proteklih deceniju i po razmetali lažnim obećanjima da će po imenu Nikole Koljevića biti nazvan jedan park i da će mu podići spomenik. Zanimljivo je da je, umesto toga, njegovim imenom ovog leta nazvan jedan novoizgrađeni bulevar u Istočnoj Ilidži, i to na inicijativu lokalnog stanovništva koje je uz Koljevićevo ime (ne)svesno dodalo i titulu akademika, kao da je time htelo da uputi poruku ANURS-u koga, zapravo, smatra svojim duhovnim osloncem. To je, dakako, pouzdan pokazatelj da je Koljević ostao veoma poštovan u narodu sa kojim je tokom rata delio dobro i zlo, ali sada na ovdašnjoj društvenoj eliti ostaje da pokaže da li će se i ona s poštovanjem ophoditi prema književnom stvaralaštvu jednog od najistaknutijih stvaralaca RS. Zato će petnaesta godišnjica od smrti Nikole Koljevića biti test za tu istu elitu o tome koliko je, zaista, svesna uloge i važnosti tradicije, kulture, duhovnosti, kontinuiteta kao pouzdanog oslonca u sadašnjosti i putokaza za budućnost.

Slobodan Durmanović, utorak, 20. decembar 2011. | NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u banjalučkom "Novom Reporteru" 14.12.2011. godine)
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: