Milisav Savić (1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milisav Savić (1945)  (Pročitano 8989 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Maj 22, 2012, 01:14:46 am »

*




MILISAV SAVIĆ

Milisav Savić je srpski prozni pisac, književni istoričar i prevodilac.


ŽIVOT

Rođen je 15. aprila 1945. u Vlasovu kraj Raške. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom "Memoarska proza o prvom srpskom ustanku", a potom i doktorirao s temom "Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876—1878".
 
Bio je urednik "Studenta" (1968—70) i "Mladosti" (1970—72), glavni i odgovorni urednik "Književni reči" (1972—1977) i "Književnih novina" (1980—82). U izdavačkom preduzeću "Prosveta" radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000—2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine redovni je profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.
 
Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona "Ko je ko — pisci iz Jugoslavije" (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke "Psihopolis" (1988), savremene australijske pripovetke "Komuna te ne želi" (1990), "Savremena italijanska pripovetka" (1992), te "Modernu svetsku mini priču" (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije "Najlepše srpske priče" (izbor, predgovor, komentari, 1996).


KNJIGA PRIPOVEDAKA

  • "Bugarska baraka" (1969, nagrada lista "Mladost")
  • "Mladići iz Raške" (1977)
  • "Ujak naše varoši" (1977, Andrićeva nagrada).


ROMANI

  • "Ljubavi Andrije Kurandića" (1972)
  • "Topola na terasi" (1985)
  • "Ćup komitskog vojvode" (1990)
  • "Hleb i strah" (1991, Ninova nagrada)
  • "Ožiljci tišine" (1996, Nagrada Miroslavljevo jevanđelje)
  • "Princ i serbski spisatelj" (2008, Nagrada Laza Kostić)
  • "Čvarčić" (2010).


DRUGA DELA

  • Književno-istorijska studija "Ustanička proza" (1985, nagrada Pavle Bihalji).


MULTIŽANROVSKE KNJIGE

  • "Fusnosta" (1994)
  • "30 plus 18" (2005)
  • "Rimski dnevnik, priče i jedan roman" (2008, Nagrada Dušan Vasiljev).

Wikipedia
Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Maj 27, 2012, 03:40:26 pm »

*

MILISAV SAVIĆ — Knjige


LJUBAVI ANDRIJE KURANDIĆA [Godina izdanja: 1972]

"Ovim delom, Savić je ispisao nisku epizoda koje se pamte, satkanih iz delića istinski doživljenih, a objedinjenih zanimljivom fabulom, zrelim romansijerskim metodom, i povrh svega humorom koji je sav od krotkosti, gorčine, naivnosti i pronicanja."


ĆUP KOMITSKOG VOJVODE

"Vilinska fantazija o tajni ćupa legendarnog vođe Topličkog ustanka 1917."


OŽILJCI TIŠINE

"Ovo je jedan od najuspelijih domaćih romana u godini za nama, dobitnik prestižne nagrade 'Miroslavljevo jevanđelje'. Roman počinje sa događajima iz 1995. godine gde na našim prostorima besni rat ali nosi u sebi elemente erotske proze i trilera na jednoj strani i intimne scene i olovni teret prolaznosti na drugoj strani. Prepoznatljivi kreativni rukopis Milisava Savića i u ovoj knjizi čini pečat koji garantuje lepotu čitanja i umetničkog proživljavanja naše životne stvarnosti."


PRINC I SERBSKI SPISATELJ

"...Roman Milisava Savića, jednog od najaktivnijih i poetički najotvorenijih predstavnika srednje generacije savremenih srpskih proznih pisaca, sledi najbolje književne osobine njegove ranije proze, posebno njenog postupka naporednih narativnih tokova, primenjivanih u mnogim njegovim romanima, najizrazitije u Ožiljcima tišine."


ČVARČIĆ

"Knjiga je fingirana autobiografija jedne petnaestogodišnje devojčice, koja važi za malog monstruma ili vunderkinda.
Moglo bi se reći da je roman neka vrsta negativnog obrazovnog romana — junakinja sve vrednosti otkriva u javnoj kući, u društvu šljama i ološa visoke klase.
Ali knjiga je i slika jednog vremena: ima u njoj političkih ubistava, opisa protestnih šetnji i 5. oktobra 2000 godine, pa svega onog što se dešavalo posle 'demokratskih promena' — pljačka u vidu privatizacije, opšta nezaposlenost.
Čvarčić naziva sebe detetom kontejnerske (đubretarske) generacije."


FUSNOTA [Godina izdanja: 2012]

"Ispisana u slavu književnog duha, a na tragu teze da 'književnost koja ne uznemiruje, koja ne podriva sve vrednosti, koja se ne obrušava na sve tačke oslonca ovog našeg sveta, pa i sopstvenu — i nije književnost', Fusnota Milisava Savića, razotkriva jedan lični književni i poetički koordinatni sistem ovoga pisca.
U formi pripovednog i esejističkog melanža, stalnog privida autobiografske proze, o sebi i o drugima, 'između legende i blata istorijske zbilje', pred čitaocem defiluju pisci Borhes, Andrić, Crnjanski, Kiš, Pavić, Dragoslav Mihajlović, Josić Višnjić..., različiti jogiji i komesari, 'banditi' i 'profesori', traga se za antinomijama u koje su istovremeno sapeti i život i literatura, odgovara na pitanja ko jeste, a ko nije pisac, šta jeste, a šta nije literatura, kako se u biografijama i sećanjima laže, i gde se lični život sudbinski preseca sa opštom i ličnom književnom stvarnošću. Pišući o teroru političke stvarnosti i o umetničkoj, koja je nadrasta i koja joj se suštinski suprotstavlja, o stvarima koje se tiču vlastite književne radionice i poetičkog skladišta, a bez naoko vidljive fabule, Savić u ovoj svojoj Fusnoti uspeva da ostvari značajne i produbljene uvide u ono što nas se tiče, a da nas, čitaoce, uz pomoć stalnog aspekta pripovedne neizvesnosti kao svojevrsnog 'lepka', uvuče i zadrži u ovom povlašćenom prostoru književne igre."
Nenad Šaponja


LJUBAVNA PISMA I DRUGE LEKCIJE [Godina izdanja: 2012]

"Govoreći o literaturi iznutra, ali i spolja, o književnom životu i kontekstu, govoreći o vlastitim poetičkim utemeljenjima, ali i poetici niza savremenika, knjiga Ljubavna pisma i druge lekcije nastavlja književnu igru poznate Savićeve Fusnote.
Pisana u formi proznog i esejističkog melanža, u zanosu 'da su ovom svetu još potrebne priče' i potrebi pisca da se 'do kraja ogoli', skoro dve decenije nakon Fusnote, ova knjiga prati pisca, njegovu poetiku i lektiru, s podrazumevanim pogledom iskosa, iz neočekivanog.
Iza biografske proze, kombinovane sa konkretnim iskustvom čitanja savremenika (V. Stevanovića, M. J. Višnjića, D. Mihajlovića, M. Pavića, S. Selenića, A. Tišme, Lj. Simovića, V. Ognjenović, B. Jovanović, S. Basare,...), ali i često zatamnjenih mesta iz istorije srpske književnosti (poput onih koja se tiču Dositeja, Milovana Vidakovića, Grigorija Božovića, pa i Crnjanskog), otkriva se mozaik koji afirmiše jedan važan sloj vrednosti nacionalne kulture.
Ovaj poetički bedeker, precizno svedočeći o nekim činjenicama naše literarne topografije i istorije, istovremeno dubinski i jednostavno, obaveštava o stalnosti dualiteta, življenja i pisanja, u koje je sapet pisac, o problemu biografije i biografskog u pisanju, o mestu stvarnosti u kojem se rađa literatura, na koncu, o istoriji književnih postupaka kao rodnom mestu literature."
Nenad Šaponja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Maj 27, 2012, 03:52:57 pm »

*

VARIJACIJE NA TEMU BIOGRAPHIA LITERARIA

(Milisav Savić: Ljubavna pisma i druge lekcije, Agora, Zrenjanin, 2012)

Bibliografija Milisava Savića upotpunjena je novim izdanjem esejističko-prozne zbirke Fusnota i, takođe, žanrovski hibridnom zbirkom Ljubavna pisma i druge lekcije. Ove dve zbirke umnogome su komplementarne. Ljubavna pisma... se nadovezuju na Fusnotu, dopunjavaju, razrađuju, ali i tautološki variraju fenomene, likove, teme i ideje iz Fusnote. Epicentar obe zbirke je literatura u svojim mnogobrojnim manifestacijama. Naslovi zbirki, najpre, indikativni su u pogledu novina koje Ljubavna pisma... sobom donose. U prethodnoj zbirci je autor izrazio uverenje da se u savremenom trenutku o "velikim pričama" može govoriti samo putem fusnote i komentara, zaobilaznim putem, jer je inteligentnim čitaocima odavno poznat glavni tekst i željni su onoga što je u njemu izostavljeno. Nova naslovna sintagma, sa jedne strane, upućuje na govor ljubavi upućen Literaturi kome Savić ostaje dosledan, a sa druge strane, navodi na pomisao da je pisac posumnjao u hermeneutičku veštinu svojih čitalaca, opredelivši se ovog puta za ex catedra pristup (on je, ponekad, i u poziciji adresata), te je otuda i većina tekstova u popriličnoj meri (sadržinski i metodološki) lekcija za početnike.

Zbirka je podeljena na nekoliko tematskih blokova koji se međusobno osvetljavaju i prožimaju. Savićeva čitanja devetnaestovekovnih (Dositej, Vidaković, Božović), kao i savremenih autora (Pavić, Mihailović, Simović, Petrović, Kapor, Ćosić, Ognjenovićeva, između ostalih), uz "slabost" ka stvarnosnoj prozi, kao i autointerpretacije, donose zanimljive, analitički utemeljene i estetski značajne uvide, unoseći nove perspektive u promišljanja stvaralaštva autora kojima se bavi. Anegdotskim kazivanjima, hroničarskim zahvatima i (auto)biografskim profilisanjem, on poetološke uvide proširuje građom relevantnom za sticanje uvida o književnom životu i sceni poslednjih decenija 20. veka. Čak i kad esej daje tek konture pojedinog stvaralačkog lika (recimo o Biljani Jovanović), on je sugestivan predložak za neka buduća istraživanja. Podtekst ovih eseja su "velike" teme književnosti, teme koje sežu u oblast estetike, etike i epistemologije, a kojima Savić eksplicitno posvećuje niz problemski koncipiranih eseja, formalno raznovrsnih (od intervjua, preko lista do novelističke proze), uz stalno preplitanje dokumentarnog i fikcionalnog, ličnog i opšteg, diskurzivnog i lirskog.

Dominantne teme, dakle, tiču se odnosa književnosti i istorije, politike, odnosno društvene stvarnosti u najširem smislu, intelektualnog (građanskog) angažmana pisca, pitanja (a)morala književnosti i njene funkcije, tipologizicije književnosti (poznata Savićeva postavka banditska versus profesorska). Čitaoci Fusnote uočiće da su to Savićeve "povlašćene" teme, međutim, u Ljubavnim pismima..., za razliku od prethodne zbirke, izostaje istančan sluh za antinomije, odnosno (uspešno) nastojanje da se one izmire, a do izražaja dolazi sklonost ka uopštavanju i redukovanijem sagledavanju problematike. Na primer, iskrsavaju nedoumice u vezi sa pitanjem piščeve moralne odgovornosti, to jest polaže li ili ne račune svojim čitaocima, ili u vezi sa epistemološkim aspektima književnosti, odnosno da li književnost, ipak, može biti "najbolja istorijska čitanka" ili ostaje dosledna (u čemu je njena draž) datumima koji se ne poklapaju sa istorijskim, ili o njenoj etičnosti, odnosno povodom nedovoljno precizno formulisane postavke da je "moral književnosti sazdan na trajnijim i temeljnijim principima za razliku od onog društvenog", ili, pak, da književnost ne može svet (?!) učiniti ni boljim ni gorim. Nekoherentna misao svakako može biti signal opredeljenosti za, uslovno rečeno, dijalektičke paradokse, odnosno piščeve pozicije in statu nascendi, ali u tekstovima čitalac ne dobija dovoljno argumentacije da bi tako nešto zaključio. I uopšte, tekstovi u Ljubavnim pismima... kvalitativno su disonantni. Retko koji, među kojima je esej antologijske vrednosti "Krave", doseže izuzetnost, na primer eseja "Poezija i komentari" (Fusnota). Savićev pripovedački dar do punog izražaja dolazi na tlu (pseudo)fikcije, u poigravanju sa naratorskim pozicijama, duhovitim i lapidarnim dijaloških sekvencama, otelovljivanju literarnih metafora, te, na primer, rezultira odličnom prozom "Vera ili kritika pesništva kao brbljanja". Pojedini tekstovi, poput "Biblioteke", iznenađuju svojom trivijalnošću, kao i putopisni segmenti natrunjeni nesuvislim podacima.

Savićeva koncepcijska podela na profesorsku i banditsku književnost, razrađena još u Fusnoti, a u eseju "Dvojkaši i petičari, barabe i šmokljani" opetovana u ludističkom duhu i autopoetičkom ključu, značajan je uvid u poetička strujanja poslednjih decenija 20. veka, i odličan primer uspelosti prevladavanja antinomija, odnosno njihovog integrisanja u više jedinstvo. Istovremeno je i pogodna heuristička alatka i značajan uvid u stvaralačku genezu i fenomenologiju pisanja, s tim da na pojedinim mestima isklizava u petparačko skiciranje istorije srpske književnosti (feministički naoštrenom oku neće promaći "tretman" Isidore Sekulić u tom nacrtu). Značaj i vrednost ovih tekstova je, nadasve, u postavljanju pitanja koje je neophodno nanovo promišljati u novoj epohalnoj situaciji, bilo da je reč o poetici književnosti ili o revizionističkom čitanju kako "utuljene baštine" tako i etabliranih pisaca, ili o odnosu stvaralačke i građanske ličnosti pisca, "poraznoj istoriji intelektualnog beščašća", ili pak ona fundamentalna (šta jeste, a šta nije književnost), a za koja pitanja počesto nedostaje volje ili spremnosti ili veštine da se postave.

Najpovlašćenija tema, tema koja se i u ovoj zbirci natkrilila, jeste (piščeva) biografija. Ona se račva u nekoliko tokova (lekcija) — o totalitarnoj represiji nad biografijom i imperativu uzorne biografije, njenim profitabilnim mistifikacijama i krivotvorenjima, značaju i značenju biografije za pisca, kulturološkom značaju figure pisca sa biografijom, u krajnjem ishodištu, mitu osavršenoj biografiji. Ironizovanje, dekonstruisanje, pripovedno (fikcionalno) i dokumentarno pretapanje sopstvene, ali i biografije bratstva po peru, kulminira u četiri ljubavna pisma. U tim pismima, u kojima se meditira na teme zašto se piše, o sveznajućem pripovedaču, o piščevoj katarzi i o biografiji, mozaički se sklapa (klasična) ikonografija spisateljskog poziva. Iako je pošiljalac ovih pisama piščeva ljubavnica, poigravanje sa naratorskom pozicijom tj. postavljanje na mesto drugog, ne dovodi u pitanje maskulinu vizuru i, pod površinom ironizovane sentimentalnosti, potvrđuje njenu vrednosnu paradigmu. Pisac je, tako, istovremeno i ljubavnik, buntovnik, protejska lutalica, duhovni elitista, narcisoidan usamljenik, kome je sve dozvoljeno i oprošteno jer se on, ipak, kladi na večnost, a ne na trenutak. Mada u eseju "Saveti mladom piscu" prevladava gorčina spisateljskog poziva, koji se od metafizičkog udesa unižava do dnevno-političkih neprijatnosti i čiji krajnji efekat nije (očekivano) "navlačenje" mladog pisca na spisateljski poziv (takav efekat ima tekst "Uputstva za ličnu upotrebu (III) Bear in mind" iz Fusnote), završni esej "Biographia literaria (III)" posvedočava da pisac, ipak, još nije raščistio sa svojim dvojnikom i da "još ima nade za priču". Dilema to be or not to be, ako je ikad i postojala, razrešava se jedinim mogućim ishodom, sudeći prema posvećeništvu i ostrašćenosti autora. No, "Četvrto ljubavno pismo ili priča o biografiji", ipak, ostavlja dilemu. Da li je intencija bila legitimacija sopstvene biografije kao kulturno relevantne, odnosno podobne da piščevo autorsko ime zavredi status relevantne društvene figure, ili je, shodno romantičarskom konceptu figure pisca, ironizovanje sopstvene autorske nemoći ili sapetosti uprkos savršenoj biografiji? No, nadam se, pisac nije ispisao poslednju rečenicu "posle koje dolazi definitivna tačka, bez ikakvih postskriptuma", te će i ona dobiti svoje finale.

Naposletku, kako autor ističe u eseju "Biographia literaria (I)": "Priče o toj odbrani literature kao svetog, božanskog umeća u većini slučajeva spadaju u veliku literaturu, ili bar njen nezaobilazni apendiks". Ljubavna pisma i druge lekcije su, pre svega, odbrana literature sa velikim L, čiji je Savić posvećenik i koja će postati njen nezaobilazni apendiks, bar u ovdašnjim književnim analima. A, kako pisac dalje u istom eseju kaže, "savršenih dela, pa čak i onih koja piše božja promisao, nema. Ona se ipak pišu grešnom, ljudskom rukom. I izgleda da su te greške (naravno, ukoliko nisu u preteranim količinama) nešto najizazovnije i najzavodljivije u jednom tekstu". Ljubavna pisma... provociraju svojim temama i autorovim postavkama, pozivaju na dijalog, zavode ne samo svojim "greškama".

I ako pisac iz, na kraju, samo njemu znanih razloga neće započinjati svoju knjigu onom čuvenom rečenicom za kojom počesto poseže, ovaj osvrt će je parafrazirati. Imate priliku da držite u rukama novu knjigu Milisava Savića. "Da li će ona izmamiti kod čitaoca uzdah ushićenja, odnosno prezira (...) — u to, sada, ne ulazim." Ravnodušnim vas neće ostaviti.


Žarka Svirčev | Časopis za književnost i teoriju Polja godina LVII / broj 476 / jul — avgust 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Maj 27, 2012, 04:37:09 pm »

*
RAZGOVOR S POVODOM


MOĆ MAŠTE

Pripovedač, romansijer i prevodilac, urednik sa povelikim iskustvom iz vremena zabrana i "uređivačkih promašaja", Milisav Savić govori za NIN povodom svoje nove knjige "Ćup komitskog vojvode", zaključujući da pisac mora neprestano da zavodi svog čitaoca, da mu se udvara, ali i da ga grdi, da mu ne da mira...

Pojavu novog romana Milisava Savića "Ćup komitskog vojvode" ("BIGZ" i "Književne novine") prvi prikazi su propratili hvalospevima. Draško Ređep u "Politici" piše da je to "slojevit, autentično vitoperan roman koji, namah, odmah valja ubrojiti u značajne naše čitalačke akvizicije poslednje decinije". Božidar Milodragović u "Večernjim novostima" ovu knjugu "vilinske lakoće i vampirske težine" proglašava najznačajnijim romanom u srpskoj književnosti posle "Hazarskog rečnika". Milosav Mirković u "Ilustrovanoj Politici" zaključuje da "ono što je rečeno za Ivu Andrića u jednom trenutku veličine, može se reći sada i za Savića". Časopis "Književnost" za oktobarski broj najavljuje blok tekstova o Savićevom novom romanu iz pera naših vodećih kritičara.

Milisav Savić (rođen 1945), autor tri romana i tri zbirke pripovedaka, pisac studije o ustaničkoj prozi Vuka Karadžića, dobitnik Andrićeve nagrade za knjigu "Ujak naše varoši", započeo je da objavljuje prozu u šezdesetosmaškom "Studentu", u kojem je bio član redakcije zadužen za "crne" reportaže. Časopis "Vidici" mu 1969. objavljuje prvu knjigu pripovedaka "Bugarska baraka", na koju oštro reaguju Savićevi zemljaci, Raščani, smatrajući da je ona tipičan primer "crne proze", u kojoj se "zlonamerno prikazuje naša stvarnost". Posle dvadeset godina "Bugarska baraka" ove jeseni ponovo izlazi u "Radovoj" ediciji "Reč i misao". Danas se Saviću priče iz "Bugarske barake" čine kao bajke, iako su "prljavo idealističke do nepodnošljivosti". U jednoj priči (pazite: ona je napisana pre dvadeset godina!) postoji ovakva rečenica: "Na zidu slika Predsednika, prašnjava, naprsla stakla". Savić u šali kaže: "Možda su bili u pravu oni koji su tvrdili da 'crna proza' krivotvori stvarnost. U to vreme, u mojoj maloj i zabitoj Raški, ni u poslednjem kafanskom ćumezu prosto nije bilo moguće da slika dotične osobe bude prašnjava i ispod naprslog stakla. Ona je morala da blista kao ikona u crkvi. Uostalom, književnost i nije ništa drugo nego, kako bi rekao Kiš, velika izmišljotina". Po smenjivanju (Savić kaže rasterivanju) redakcije "Studenta" Savić sa grupom pisaca — vršnjaka (Slobodan Rakitić, Gojko Đogo, Srba Ignjatović) osniva "Književnu reč", koju vodi pet godina, do 1977, kada je bio smenjen. Glavnk "uređivački promašaji" bili su mu objavljivanje intervjua sa G. Petrovićem i M. Kangrgom, proskribovanim "praksisovcima", poeme Matije Bećkovića "Bučja tužbalica" (na prvoj strani, a uoči Dana Armije), i serije tekstova (između ostalih, Branka Ćopića) u odbranu priče "Golimjesto" Đure Damjanovića, zbog koje je zabranjena jedna antoligija bosansko-hercegovačke priče — u Banjaluci. Po nekim Savićevim saznanjima zbog ovog poslednjeg lično se Titu požalio Branko Mikulić: eto, neki dečaci iz Beograda u nekom književnom listu pokušavaju da predstave Bosnu kao zemlju "tamnog vilajeta", odnosno, "neviđenog terora nad kulturom i mišljenjem". Oko tog slučaja bila se digla velika gužva, čak je i Branko Ćopić bio prinuđen da se u "Oslobođenju" ogradi od svoje izjave — podrške zemljaku Đuri Damjanoviću, pravdajući se "da je naseo tim mladim delijama iz ",Književne reči", pa je Savić, i pored pune podrške Saveta morao da napusti mesto glavnog urednika. Svima je, uglavnom, bila jasna besmislenost ovog smenjivanja, te je Savić, kao neku vrstu "utešne kazne" dobio lektorsko mesto na Londonskom univerzitetu, na kojem je proveo jednu školsku godinu, pridruživši se tako grupi srpskih pisaca (Kiš, Dragoslav Mihailović, Danojlić, Čolović) koji se s pravom nazivaju ambasadorima naše kulture i književnosti u svetu, naravno bez ikakvih ambasadorskih privilegija. Pisci lektori, i uopšte naši pisci u svetu mogli bi, smatra Savić, mnogo više da doprinesu za "našu stvar" kada bi postojala bolja saradnja sa našim ambasadama i konzulatima; ne tako davno u tim mestima pisci su bili gotovo nepoželjni ili ne baš rado viđeni gosti, pre svega kao "politički nepouzdani i sumnjivi".

Po povratku iz Londona — priča nam Savić svoju "skraćenu autobiografiju" — isti ljudi koji su ga smenili iz "Književne reči", ponudili su mu da preuzme "Književne novine", tada u tolikoj meri ",prorežimski" obojene da se to čak i zvaničnoj politici nije dopadalo. Savić ne misli da je "Književne novine" vodio onoliko uspešno koliko "Književnu reč", ali smatra da ih je „postavio na noge". Uostalom — kaže on — "Književne novine" su prve objavile tekst u odbranu Gojka Đoga i gotovo kompletnu dokumentaciju sa suđenja ovom pesniku. Zasićen "urednikovanjem", Savić nakon dve godine napušta "Književne novine". Godinu dana nigde ne radi, a onda mu nude mesto glavnog i odgovornog urednika "Prosvete". Zbog "Vunenih vremena" tada su u "Prosveti" bili smenjeni glavni urednik Petar Džadžić i urednik za poeziju Brana Petrović, pa su ljudi zaduženi za kadrove, uviđajući valjda svoje greške, odlučili da za novog glavnog šefa ove kuće dovedu čoveka koji je, ipak, u književnim krugovima važio kao slobodouman i prilično samostalan u odnosu prema dnevnoj politici. Savić tada ima 36 godina i najmlađi je glavni urednik jednog srpskog izdavačkog preduzeća. On priznaje da u "Prosveti", i pored sve želje i volje, nije uspeo da sprovede ni deo onoga što je nameravao. Ubrzo je, kaže, shvatio, da je on samo formalno glavni urednik, a da neki drugi forumi i pojedinci (programski savet, recimo) prave, prekrajaju i brišu naslove iz izdavačkog plana. U to se naročito uverio kad je zaustavljeno štampanje Sabranih dela Slobodana Jovanovića. Umalo i on nije doživeo sudbinu svog prethodnika Petra Džadžića. Posle te afere, Savić odlazi u Ameriku da predaje srpskohrvatski jezik. U Americi ostaje dve godine i vraća se sa gotovim prevodom i izborom savremenih američkih priča koje će se uskoro pojaviti pod naslovom "Psihopolis" i imati lepog odjeka kod čitalaca. Za novosadsko "Bratstvo-jedinstvo" napravio je izbor pripovedaka rano preminulog pripovedača Rejmonda Karvera; zbirka "O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi" postaje tako kultna knjiga mlade generacije, a ovih dana doživljava i svoje džepno izdanje. Niška "Gradina" uskoro objavljuje Savićev izbor savremenih australijskih priča "Komuna te ne želi". Savić kaže da prevodi samo priče, jer je taj žanr bio i ostao za njega prava književna poslastica; jedino je šteta, kaže, što se kratka priča još uvek ne ceni u nas kao u drugim zemljama; dobru kratku priču samo veliki majstori mogu da napišu i u tome su, misli Savić, Amerikanci i dalje nenadmašivi.

I nakon opširnog, ali neophodnog i, autoru ovog teksta krajnje zanimljivog uvoda, dolazimo do glavnog neposrednog povoda razgovora sa Milisavom Savićem: nove knjige, "Ćup komitskog vojvode". Istorijski roman ili...

Mislim da ovo nije istorijski roman u klasičnom značenju te reči, jer vreme koje je došlo umnogome menja i sam pojam istorijskog romana. Ranije, neke istine nisu mogle biti kazane drugačije nego kroz roman. Sada, taj posao mogu obavljati istoričari i feljtonisti. Time nipošto ne želim da umanjim značaj našeg istorijskog romana, pogotovu onih autora koji su, poput Dobrice Ćosića, imali mnogo više od istorije. U vremenima ograničene slobode stvaralaštva, takvi romani odigrali su značajnu ulogu.

Ipak, vi svoj roman zasnivate na istorijskom podlošku?

Da, reč je o topličkom ustanku, 1917. U to vreme Srbija je okupirana, srpska vojska je u Grčkoj, a u zemlji su ostale žene, deca, starci, i to prepolovljeni bolestima. Ustanak je podignut na istočnim padinama Kopaonika, zbog nezapamćenog bugarskog terora i nasilne bugarizacije srpskog stanovništva. Neposredan povod bio je pokušaj bugarskih vlasti da regrutuju sve muškarce od 18 do 45 godina i da ih pošalju na Solunski front da se bore protiv sopstvene braće. Na čelo ustanka se stavlja komitski vojvoda Kosta Vojinović, obrazovan čovek, koji je neposredno pred rat završio trgovačke škole u Beču. Austrijanci i Bugari su, uz pomoć Arnauta, uspeli da u krvi uguše ustanak, pobivši dvadeset hiljada ljudi, a Kosta Vojinović poginuo je kod sela Grgura, u borbi sa Bugarima. Uostalom, o ovom ustanku postoje dve sjajne knjige koje su mu bile od pomoći pri pisanju: Andrije Mitrovića i Milivoja Perovića. Ono što me je nateralo da pišem ovu knjigu, između ostalog, jeste i činjenica da o tom ustanku, sve donedavno nije pisano. Pre rata valjda zbog toga što su vođe ustanka pripadale Crnoj ruci, a zna se kakav je bio stav Karađorđevića prema toj organizaciji. Posle rata opet je ustanak prećutkivan zbog Koste Pećanca koji je u pobuni, takođe, imao zapaženu ulogu.

Junak vaše priče, Kosta Vojinović, iako ratnik, simbolizuje i umetnika..?

Kosta Vojinović je pisao pesme i drame koje su se po njegovoj pogibiji našle u bugarskim rukama. To su stvarne činjenice. Do tih vojvodinih tekstova i danas je nemoguće doći, to je ono što intrigira maštu, zar ne, ono što me je nateralo da oživim i vojvodu i njegove drame. Postoje izvesne indikacije da ovi dokumenti, tekstovi, dnevnici, još uvek "žive" u sofijskim arhivama i muzejima. a možda su već uništeni ili nestali. Mene je kopkalo zašto je Vojinović, koji je još za života bio ovenčan legendom i slavom, čeznuo i za tom mukotrpnom umetničkom ili spisateljskom slavom. Dakle, zašto se jedan ratnik laća pera i pozorišnog umeća. U knjizi nema određenog niti definitivnog odgovora na ovo pitanje. Neki odgovori su nagovešteni, na čitaocu je da ih nasluti, prihvati ili čak pronađe neke sopstvene odgovore. U jednoj od drama koje sam vojvodi "prepisao" on se pita da li je moćnija mašta dobra (razvoja, rasta, umetnosti) ili mašta zla (razaranja, rata). Takođe, on se pita da li bi njegov narod pošao drugim putem da je kroz istoriju manje ratovao i suludo ginuo, a više pevao, slikao, gradio palate, hramove, crkve.

Tri drame koje postoje u vašoj knjizi, koje je vojvoda izveo sa svojim saborcima na kopaoničkim proplancima, čine nam se kao okosnica onoga što je smisao vašeg romana?

Ove drame vojvoda je izvodio u prisustvu austrijskog lekara i glumca Herberta Lenca, ustaničkog zarobljenika, inače, jednog od naratora u knjizi. Prva drama bila je o kosovkom boju. Lenc, koji se u tom svetu našao kao da je pao s neba, potpuno je začuđen činjenicom da vojvodini glumci, inače seljaci, čobani, pustahije, razbojnici, izvode dramu o kosovskom boju bez ikakvog napisanog teksta. On se čudi kad mu vojvoda kaže da svaki njegov glumac, tačnije svaki Srbin, zna napamet ovu priču. Ovde se na neki način pozorište približavava magiji, obredu, što Lenc iz svog sveta ne može da prihvati. Druga drama iz grčke mitologije, drama o Apolonu i Marsiji, donekle posrbljena, raspravlja o odnosu između vlasti, predstavljene u bogu Apolonu, i umetnosti koju simbolizuje Marsija. Treća drama je o Hajduk-Veljku, u stvari drama o samim ustanicima, komitama. U njoj ustanici igraju sami sebe. U ovoj poslednjoj drami, koja će neosetno sa improvizovane pozornice skliznuti u život, i sam Lenc će se pridružiti kao glumac i režiser, promenivši, dakle, odnos prema svojim zarobljivačima. Ono što je Lencu do tada izgledalo kao besmislica ili kao niz opštih mesta (smrt majke Jugovića, Kosovka devojka, Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko) među ustanicima će u samom životu sinuti u autentičnom obliku i svetlu, i Lencu će tada biti mnogo šta jasnije o narodu u koji je došao kao nezvan gost.

Jednom ste rekli da vam naslovi knjiga uvek predstavljaju problem. Ovaj naslov, međutim, nosi u sebi veliku metaforičnu težinu?

Glavni narator moje knjige traga za izgubljenim vojvodinim dramama, koje se po nekim nagoveštajima nalaze u zakopanom ćupu, tamo gde je i mesto svakom blagu. Kada ga nađe, naći će sa njim sve arhetipske naslage svog nacionalnog bića, njegove mračne i svetle strane. Iz tog ćupa pokuljaće stare i već ispričane priče o srpskom herojstvu, ali i o izdajstvu, o ćudljivosti i bezrazložnom inatu, o širokoj dobrodušnosti i o neviđenoj ushićenosti, kao i o neobjašnjivom klonuću i posrnuću, o bratskoj omrazi, o spremnosti da se olako pogine, ali takođe i o beskrajnoj izdržljivosti, sklonosti da se pretrpi svako zlo i nevolja. Iz tog ćupa će pokuljati i priče o ljubavi i nagonu za slobodom, skoro vučjem zovu slobode, ali i o neverovatnim porivima za vlašću i moći. Naravno, sve ove priče imaju i univerzalnije značenje koje prevazilazi okvire srpskog etnosa. Mislim da je u jednom svom sloju ovo i knjiga o granicama i moćima ljudskog zla.

Kao što je, u drugom sloju, ovo i feministička knjiga, iako to može malo paradoksalno da zazvuči?

Glavni junak traga za dramama između ostalog i zbog toga što se nada da će u njima naći i savršenu mušku ulogu. Nalazi komad, dramu o Hajduk Veljku, ali će ustanoviti da u njoj glavnu, najslojevitiju ulogu ima žena. To je lik Dvodevojke, vojvodine saborke, koja za razliku od vojvode ne misli samo na smrt, već pre svega na život. Za Dvodevojku je časno poganuti za slobodu, ali je važnije rađati i živeti, jer bez rađanja nema ni slobode. Dvodevojka simbolizuje srpsku ženu, ali i ženu uopšte, koja je uvek zanemarivana kada se piše o herojskoj borbi. Zanimljivo je da su čak i bugarski obaveštajci tvrdili da se srpska pobuna može ugušiti ako se udari po srpskim ženama. I istorijski je tačno da su Bugari kao kaznenu ekspediciju poslali odred sifilističara kojima je bilo dozvoljeno, čak naređeno, da siluju srpske devojke.

U mnogim slojevima vaše knjige o svakom događaju ispričano je nekoliko verzija: priča u pričama. Kao pisac, vi ste samo ponudili elemente iz kojih čitalac može da sklopi svoju celinu. Zahtevate, dakle, izvestan pojačan napor od svojih čitalaca?

Mislim da je to u duhu moderne književnosti. Čitalac postaje na neki način ravnopravan sa piscem, uključen je u igru koja se zove književnost i isto toliko učestvuje koliko i sam pisac. Jednom sam rekao da je moderan odnos između pisca i čitaoca gotovo ljubavnički. Pisac mora neprestano da zavodi svog čitaoca, da mu se udvara, da ga u isto vreme obasipa pohvalama, ali i da ga grdi, da mu stalno mami pažnju, da mu ne da mira, da mu postavlja skrivalice, zagonetke. Mislim da u mojoj knjizi toga ima, tih zagonetki. Trudio sam se da negujem taj odnos od prve do poslednje stranice. Kao, uostalom, u svim velikim ljubavima.


Autor: Jelena Lengold | NIN, 03-08-90; Strana: 36 | Arhiv
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Maj 27, 2012, 04:47:41 pm »

*

SUJETNI PISCI I NJIHOVI PRIVRŽENICI

Miloš Mišović: NIN-ova nagrada za roman godine 3

Reč je o priči Strava, objavljenoj u kulturnoj rubrici NIN-a kao Izdvojeno mišljenje, o kojoj je u uvodnoj napomeni rečeno: "Gorka ispovedna proza Strava, koju NIN prvi štampa, jeste bespoštedna analiza srpske duhovne klime i javne scene. Neuobičajena po svojoj otvorenosti, ona će svakako dobiti različite ocene. Biće nazvana činom moralne hrabrosti, ali, možda, i pamfletskim istupom. Razlozi za objavljivanje su, međutim, nepomirljivi: novine služe dijalogu."
       
Ne bi se moglo prigovoriti ni tekstu ni najavi da se iza njih nije krilo nešto drugo. U priči Strava, u kojoj se Momčilo Selić na sebi svojstven način obračunava sa društvom i sredinom kojoj pripada i od koje je bežao i opet joj se vratio, jedan od glavnih negativnih junaka je Milisav Savić, pisac koji je dobio NIN-ovu nagradu. I ko god objektivno rasuđuje, mora priznati da, najblaže rečeno, nije ukusno da redakcija jedne sedmice, uz velike pohvale i priznanja, predaje piscu zasluženu nagradu, a sledeće sedmice dozvoljava da ga neko u tom istom listu blati i ponižava. Utoliko pre što je onaj koji to čini pobeđen u ravnopravnoj konkurenciji za tu istu nagradu. Tadašnja redakcija NIN-a je to učinila s lakonskim obrazloženjem da "novine služe dijalogu".
       
Savić je odmah reagovao. U ponedeljak ujutro glavnog urednika i kolegijum NIN-a je sačekalo pismo kojim Savić objašnjava zašto vraća nagradu:
       
"U vašem listu br. 2145 od 7. februara 1992. godine pojavio se poduži pamflet 'Strava' koji je dobrim delom i meni posvećen. U ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, prinuđen sam da vam vratim NIN-ovu nagradu za roman godine koju ste mi pre desetak dana uručili." Savić je još objasnio zašto pamflet smatra najnižom književnom vrstom i pismo je završio porukom: "Mogu samo da žalim što se 'oslobođeni' NIN drži najgore tradicije 'neoslobođenog': piščeve glave ukrasi lovorovim vencem a onda bi da ih odseče ili bar pridavi."
       
U kratkom saopštenju kolegijuma između ostalog je rečeno: "Mi radosno obelodanjujemo svaku pohvalu koja je upućena dobitnicima NIN-ovih nagrada, ali ne smatramo se obaveznim da dobitnike čuvamo od izjašnjavanja koja se njima, možda, neće dopasti. Milisav Savić je javna ličnost i kao svaka javna ličnost izložen je i pohvalama i prigovorima."
       
Osećajući da to nije dovoljno, redakcija je preduzela široku akciju da bi dokazala kako je pravilno postupila. Gotovo čitav blok Kultura posvećen je tom sukobu. Prvo je objavljen nepotpisan polemički tekst pod naslovom "Strava posle 'Strave'", u kojem je naveden niz mogućnosti koje je Savić mogao da iskoristi a da nagradu ne vrati. Zatim, članak o dva "slučaja" vraćanja NIN-ove nagrade. Ono u šta se redakcija najviše pouzdala bila je anketa. Od tridesetak književnika zatraženo je da kažu kako komentarišu postupak Milisava Savića. Ocena NIN-ovog gesta nije tražena.
       
Odziv je bio skroman, stiglo je ukupno osam odgovora, uključujući i Selićevu reakciju na Savićevo mišljenje o pamfletu. Na stranu Selića stali su samo Matija Bećković i Nikola Milošević. Bećković zbog toga što je smatrao da je Selić bio nepoštedan i prema sebi i što se "pobunio sam protiv svih, a kad je neko sam protiv svih to uvek potresa ljudska srca". Milošević je bio mišljenja da u tonu i načinu Selićevog teksta ima nečeg pamfletskog i utoliko je Milisav Savić u pravu. Ali Milošević je ipak bio mišljenja da NIN nije pogrešio što je objavio Selićev tekst, jer je redakcija na taj način branila "jedno od osnovnih demokratskih prava, pravo na javnu kritičku reč".
       
Ostali učesnici su više razmišljali o postupku redakcije NIN-a nego o sporu između dva pisca. Laslo Vegel je bio mišljenja da je Selićev tekst žestok, delimično nepravedan, ali da je u njemu "teško odrediti tačnu granicu između istine i ideološkog revanšizma". David Albahari je bez dvoumljenja stao na Savićevu stranu, s obrazloženjem da darodavac (nagrade) ne mora da bude i anđeo čuvar, ali bi ipak u nekoj meri morao da stane na stranu onoga kome je prethodno ponudio darove. I Svetislav Basara je podržao Savićev gest, jer je "bilo netaktično od Redakcije NIN-a da u veoma kratkom roku od dodeljivanja istoimene nagrade objavi tekst u kome ima dosta neargumentovanih tvrdnji adresiranih na ličnost Milisava Savića" (NIN, 14.2.1992).
       
U narednom broju NIN je objavio novo, Izdvojeno mišljenje Momčila Selića, pisca koji je svojim prethodnim tekstom navukao gnev većeg dela kulturne javnosti. Pod naslovom "Murija", on će na četiri strane kulturne rubrike nastaviti da se obračunava sa svima i svakim izlivajući neograničene količine žuči ne samo na "Establišment koji je nastao pod patronatom Udbe" i koji nije ni mogao da "bude drukčiji nego ovaj kakav znamo", već i na sve njegove barjaktare koji su se "tako zdušno obrušili na jednog bezobraznog burevesnika".
       
Zanimljivo je da je Savićevo vraćanje nagrade više uzbudilo čitaoce NIN-a nego samu redakciju, koja je pokušala da taj događaj marginalizuje tako što ga je skinula s dnevnog reda budući da je Seliću omogućila da o onima koji nisu odobravali njegov postupak kaže sve što je želeo. Kulturna čaršija je to na svoj način komentarisala kritikujući više redakciju nego polemičare. Nagrada i žiri nisu se našli na udaru kritike, verovatno zbog toga što je vraćanje nagrade procenjeno kao nesporazum dobitnika i darodavca, pa je žiri nastavio normalno da prati književnu produkciju.
       
Nagrada za 1992. pripala je Živojinu Pavloviću, piscu kome je po drugi put ukazana ta čast. Žiri je iskoristio mogućnost predviđenu pravilnikom da se u slučaju izuzetno vrednog dela istom piscu može po drugi put dodeliti nagrada. To izuzetno delo, po oceni žirija, bio je roman Lapot, koji je naišao na dobar prijem.
       
I u narednim godinama nije bilo problema sa dodelom NIN-ove nagrade. Vredi samo pomenuti izvesnu promenu u ceremonijalu predaje nagrade. Dok je NIN bio u sastavu "Politike", nagrada za roman godine uručivala se dobitniku na Dan "Politike". Bila je to zajednička svečanost na kojoj su dodeljivana još tri priznanja: nagrada "Politike" za najbolje likovno ostvarenje, nagrada NIN-a za publicistiku i nagrada "Politikinog Zabavnika" za najbolje delo za mlade. Sva ta priznanja uručivana su istog dana, na istom mestu i u isto vreme, pa u toj seriji svečanih trenutaka čin predaje NIN-ove nagrade za roman godine nije dobijao značaj koji mu je pripadao. Ma koliko se toj kolektivnoj svečanosti pridavao značaj, ona je više simbolizovala proslavu Dana "Politike" nego dodelu priznanja nagrađenima. Posle izlaska NIN-a iz "Politike" situacija se znatno izmenila.
       
Nagrada za najbolji roman u 1993. godini pripala je Radoslavu Petkoviću, piscu mlađe generacije, za roman Sudbina i komentari. Svečanost je organizovana u kući Krsmanović, bivšem Protokolu Ministarstva spoljnih poslova, na Terazijama, uz prisustvo velikog broja uglednih zvanica. Mediji su vidno propratili taj događaj i to je nesumnjivo povoljno delovalo na vraćanje poverenja u NIN i ugled njegove nagrade.
       
Još uočljivije je to bilo naredne godine kada je NIN-ovom nagradom počastvovan mladi pisac Vladimir Arsenijević za roman U potpalublju. Tada je predaja nagrade obavljena u salonima Aero-kluba i medijski propraćena kao prvorazredna kulturna manifestacija, koja će se i narednih godina iščekivati kao značajan događaj u kulturnom životu Beograda. Svoj doprinos popularnosti nagrade daju i ugledni sponzori - JUBANKA AD, koja obezbeđuje novčani iznos nagrade, i Aero-klub, Beograd.
       
Žiri NIN-ove nagrade, koji se redovno dopunjava novim članovima, nije imao većih teškoća da iz obilja vrednih dela koja su svake godine konkurisala za nagradu izabere ono što je u tekućoj književnoj produkciji najbolje i najsavremenije. Istina, odluke su retko usvajane jednoglasno, jer se ukusi i književna opredeljenja članova nisu uvek podudarali. Ipak, retko se događalo da bolja knjiga dobije manji broj glasova od nagrađene.
       
Do izvesnog razlaza došlo je januara 1998, kad je žiri trebalo da odluči kome će pripasti nagrada za najbolji roman objavljen u 1997. godini. U najužem izboru ostala su dva dosta izjednačena dela: Oslobodioci i izdajnici Milovana Danojlića i Loonedž Tunes Svetislava Basare. Većinom glasova (3:2) nagrada je pripala Danojliću.
       
Bio je to dovoljan povod da se rasplamsa živa polemika ne samo o odluci žirija koju su mnogi napadali, već i o nagrađenom delu koje, po mišljenju nekih kritičara, i nije roman u pravom smislu.
       
Rasprava o tome i, posebno, o kriterijumu žirija, vodila se ne samo u NIN-u već i u drugim glasilima i na TV programima. Danojlić je hrabro branio svoje delo, ali ni oni koji su osporavali vrednost njegovog romana nisu bili manje uporni. Najžustriji kritičar bio je sam Svetislav Basara, koji je smatrao da mu je i ovog puta nepravedno oduzeta prestižna nagrada. "Dok budu Ćosić i Udba određivali sastav žirija, više neću dozvoliti da moje knjige budu uzimane u obzir za NIN-ovu nagradu", izjavio je Basara saradniku lista "Demokratija". U svojoj srdžbi on nije poštedeo ni NIN: "Mislim da je tužno što je NIN spao na tako niske grane da postane ekspozitura za ćosićevske kulturne manipulacije. Utakmica nije poštena, opet je u svoje ruke stvar preuzela azijatska čaršija... ("Demokratija", 15.1.1998).
       
Književni kritičari i književni istoričari verovatno će razrešiti spor između sujetnih spisatelja i njihovih privrženika, a NIN-ova nagrada, koja je u svojoj dugoj istoriji sigurno imala i promašaja, nesumnjivo će im pomoći da utvrde i kojim se stazama kretao srpski i jugoslovenski roman u drugoj polovini 20. veka.


NIN | 18.01.2001.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Maj 27, 2012, 05:31:58 pm »

*

DVOJKAŠI I PETIČARI U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Dvodnevni naučni skup o književnom delu Milisava Savića

Raška, Novi Pazar — U Raški, gde je rođen (selo Vlasovo) i Novom Pazaru, gde je završio gimnaziju, održan je dvodnevni naučni skup o književnom delu Milisava Savića (1945), koji su organizovali Centar za kulturu "Gradac" iz Raške i Narodna biblioteka "Dositej Obradović" iz Novog Pazara. Otvarajući skup u Raški, Dragiša Ilić, predsednik SO Raška, govorio je o svom zemljaku i prijatelju — Durutu, kako svi u Raški zovu Milisava Savića.

Miroslav Josić Višnjić, svom kolegi i prijatelju, obratio se "pismom", u kojem, između ostalog, kaže da je njihova proza, pod istim nebesima, u bibliotekama, u "dolinama plača", pisana srpskim pismenima, svetom ćirilicom. U svoj "Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka", uneo je 165 primera, tako da je Savić stao "rame uz rame" sa Crnjanskim, Andrićem, Mihailovićem i Stevanovićem. Milisav Savić, ističe Marko Nedić, danas je nesumnjivo jedan od najaktivnijih i poetički najotvorenijih predstavnika starije srednje generacije savremenih srpskih proznih pisaca. Za njega se u ovom trenutku, s najviše razloga, može reći da je savremen pisac i u tematsko-sadržajnom i u izboru i korišćenju književnog postupka.

U novoj prozi Milisava Savića, naglašava Tiodor Rosić, sve je podložno mistigfikacijama, od tema o kojima se kazuje do načina na koji se to čini. Savić, i u ovoj fazi stvaranja, nije napustio neke svoje rane teme, omiljene književne junake, probleme vlasti, moći, slobode, samo je njihova artikulacija, dabome, drugačija. Ona zavisi od postupka mistifikacije. Savićeva knjiga "Rimski dnevnik, priče i jedan roman", napominje Miroljub Joković, pravi je katalog postmodernih književnih stremljenja. Uvođenje čitaoca u piščevu radnu sobu; pokazivanje kako nastaje književno delo; eksploatisanje autobiografskog kao izvora estetskog i semantičkog; prerada i reciklaža književne tradicije; pretvaranje stvarnih autora u književne junake; književnost kao osobena vrsta igre i zavođenja — eto samo nekoliko poetičkih konstanti iz ovog kataloga koji su omogućili stvaranje zaista osobene knjige.

Milisav Savić, objašnjava Valentina Pitulić, gradi fabulu na nespojivosti tradicionalnih simbola: vila, veštica, leptira, vukova, belih konja, zmija nemuštog jezika, tajnog vilajeta, raskovnika... i simbola nastalih posle Drugog svetskog rata: ratne uniforme, fabrički dimnjaci, partijski sastanci, petokrake, udbaši, prljavi kafanski nužnici... Preplitanjem prozaičnog i mitološkog, stvarnog i fiktivnog, pisac stvara model novog žanrovskog pripovedanja. Savić, kaže Snežana Adamović, pripada onim piscima koji su znali, ili znaju, da stvaralački pomire nacionalnu stvaralačku perspektivu sa onim što se dešava na širim književnim meridijanima, odnosno piscima koji znaju stvaralačka iskustva sa strane da prilagode senzibilitetu i tradiciji kojoj pripadaju.

Ileana Čutura je govorila o lingvističkim temama u romanu "Čvarčić", a Milanka Babić o elementima erotskog u Savićevim romanima. Ti elementi se na vrednosnoj skali, nepopularnoj i nepouzdanoj u umetnosti, raspoređuju od niskonagonskih do erotski izrazito rafiniranih. Analizirajući fantastično u proznom ciklusu "Zveri", u knjizi pripovedaka "Ujak naše varoši", Saša Hadži Tančić veli da fantastično funkcioniše, pre svega, po ravnima delovanja nepoznatih faktora. Sanja Kuljanin je govorila o Savićevom jeziku koji je konkretan, s elementima žargona, ponekad i sa psovkama i "brutalnim" govorom. Često se ističe i lakoća kao jedan od kvaliteta Savićeve proze.

Miloš Kovačević je ukazao na tipove govora u pričama Milisava Savića, Miloš Petrović je govorio o fragmentizaciji u romanima "Hleb i strah", "Princ i serbski spisatelj" i "Čvarčić", Ostoja Prodanović o poetičkim zaokretima Milisava Savića, Danica Andrejević o odnosu jezika i stvarnosti u romanu "Čvarčić", Stojan Đorđić o opusu i delovanju pisca, a Jovan Pejčić o fusnotama i glosama u delu Milisava Savića.

Na interesantan i duhovit način, Milisav Savić je pričao o dvojkašima i petičarima u srpskoj književnosti. I sam je, u početku, kaže, bio petičar, a posle dvojkaš. Njegova literatura ne može ni bez jednog, ni bez drugog. A kako ocenjuje neke druge srpske pisce?

Vuk Karadžić: ponavljač. Završio neredovne, u ustaničkim prilikama, škole. Kad god je stigao ogovarao je svog profesora Dositeja, kojeg je držao za bubalicu. Dositej: u osnovi bubalica. Nije bez razloga poneo naziv srpski Volter. Znao toliko stranih jezika koji nijedan srpski pisac, ni pre, ni posle njega, nije znao i neće znati. Janko Veselinović: površni dvojkaš, kao i većina srpskih realista. Ivo Andrić: počeo kao bundžija. Ali, posle iskustva u zatvoru, završio kao bubalica. Diplomatija, u osnovi, jeste samo za štrebere. Isidora Sekulić: bubalica, po sili prilika. Da je bila muško, bila bi hajduk.


Zoran Radisavljević | 19.06.2011. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 23, 2013, 09:03:01 pm »

*
MILISAV SAVIĆ, AUTOR JEDNOG OD DESET ROMANA DECENIJE


NISAM "LAKI" PISAC

• Kritičar je onaj idealan čitalac: obrazovan, pametan, ciničan, nepotkupljiv • Mojoj ženi je bilo krivo što sam je u romanu "ubio" • Još jedan pisac u politici — bilo bi previše

Uz "šezdesetosmašku" knjigu "Topola na terasi", roman "Hleb i strah" je najčitanije delo Milisava Savića. Upravo kada se ove godine pojavilo treće izdanje ove knjige, stiglo je i jedno veliko priznanje kritike. Posle deset meseci većanja, 11 uglednih književnih kritičara je odlučilo da se "Hleb i strah" nađe u izboru od deset romana koji su obeležili proteklu deceniju.

Nagrada koju dobitnicima priznanja dodeljuju organizatori cele akcije — TV Beograd, "Večernje novosti" i "Dereta" — podrazumeva da će "Hleb i strah" biti još jednom štampan u ediciji "Roman decenije". Pa, koji je sud draži, publike ili kritike?

Kritičar je onaj idealan čitalac. Obrazovan, pametan, ciničan, nepotkupljiv. Teško ga je vući za nos. A meni je stalo do takvih čitalaca. Ja nisam stadionski pisac. Da sam čeznuo za stadionskom publikom, postao bih političar, glumac, fudbaler. Ili bih — ako se već pokazalo da jedino imam talenta za pisanje — pisao krimiće, ljubiće, političku, feljtonistiku, TV serije i sličnu robu sa kratkotrajnim rokom upotrebe.

Ipak, dobar prijem kod publike i kritike je nešto o čemu većina pisaca mašta. Mislite li da ste pronašli "čarobnu formulu" uspeha?

U mom slučaju radi se o relativnom uspehu (ne bez značaja za moj budući rad). Kritika je valjda shvatila da mi je književnost sudbina, da rečenice ispisujem na sopstvenoj koži — kako bi to rekao jedan moderni teoretičar, tvorac izraza "tetovirana književnost". Čitaoci mi za "Hleb i strah" kažu da je pitka knjiga, čita se u jednom dahu, u proseku za dva sata — koliko traje neki film.

Roman je pisan u prvom licu, podseća na autobiografski iskaz. Da li se neko već prepoznao?

Prepoznala se moja žena (druga). Bilo joj je krivo što sam je "ubio". Inače, kad mi se učini da moja literatura nije dovoljno izmišljena (jer literatura je ipak izmišljena, svojevrsna laž), onda je začinim faktima (autobiografskim, što da ne?), a kad mi izgleda nedovoljno realistička (uverljiva), tada pustim dizgine mašti.

Da li biste "Hleb i strah" radije videli na filmu ili u prevodu na strani jezik?

Naravno, u prevodu. Jedan se već pojavio: na makedonskom.

Da li je u vreme rata, bede, sankcija, straha, mesto pisca više politika, javna delatnost ili njegova literatura?

Ako mogu bravari, bankari, biznismeni da se bave politikom, zašto ne bi pisci? Što se tiče mene, izgleda da sam za politiku malo zakasnio. Još jedan pisac u politici — bilo bi previše! U ovim vremenima, književnost mi je draža, ona je moj dom — kako bi to rekao pesnik. Doduše, knjiškim piscima (a tu sebe ne ubrajam) ponekad dobro dođe malčice politike, kao bljutavoj supi trunčica soli.

Neki pisci napuštaju zemlju. A vi?

Rekao sam već šta je pravi dom (ili zemlja) piscu. Ništa manje nije bio sa svojim narodom Crnjanski koji je živeo u Londonu od Ive Andrića koji je za to vreme bio u Beogradu. Ili Pekić i Kiš od svojih savremenika koji se nisu micali iz Beograda.


ZAŠTO SAM ODBIO NAGRADU NIN-A

Balkanska lumperajka

U vreme kada je prošle godine odbio da primi nagradu NIN-a za roman "Hleb i strah" Milisav Savić nije želeo da komentariše svoj postupak. Nagradu je odbio da primi pošto je NIN objavio tekst Momčila Selića u kome je pominjao u negativnom smislu i Savića. Prvi put Milisav Savić za "Večernje novosti" komentariše svoj gest:

Tek sad o tome prvi put govorim za novine. Znači, stišanih strasti. Nisam imao ništa protiv što je NIN objavio taj tekst iz koga se sručila kofa bljuvotima na njegovog laureata. To je njihovo pravo. Demokratija — moramo se na to navići — podrazumeva pijanu krčmu u kojoj svako može da ti se pobljuje u tanjir ili mlati bocom po glavi. Ali, demokratija vam ostavlja i pravo da izađete iz te pijane krčme. Vraćajući NIN-ovu nagradu, ja sam samo pokušao (pitanje je koliko sam u tome i uspeo) da se izmaknem iz te balkanske lumperajke.

Inače, napadnut sam sa stanovišta političkog pobednika ili paćenika. Momak je svoje tamnovanje u titoizmu pokušao da naplati i na meni. Doduše, ovo pogrešno upućivanje računa nije nepoznato u našoj književnosti. Solunci su, posle pobedonosnog povratka, na pasja usta grdili Boru Stankovića zato što je ostao u Beogradu i objavio nekoliko priča u okupatorskom listu... Veliki pisac ubrzo je umro, prećutan i žigosan, u bedi. Pisci Prve proleterske — kako je nove pobednike nazvao Miša Bulatović — maltretirali su i ponižavali Isidoru Sekulić, Milana Kašanina, Branka Lazarevića i mnoge druge. I mi, šezdesetosmaši, pokušali smo da se obračunamo sa Danilom Kišom (zato što mu je bio stran svaki društveni angažman, pa i angažovana književnost), ali nam je veliki mag proze (i polemike) žestoko odgovorio: medalja za građansku hrabrost, nadobudni moji dečki nikad ne može postati i medalja za spisateljsko majstorstvo...

Na kraju, pljuvački tekst tog momka uklapa se u najsramniju dramu ovog stoleća: dramu oceubistva. U svim društvima, naročito onim klasičnim, oceubistvo se smatralo za najveći greh. Prvi je Staljin proklamovao geslo da se u ime Partije treba odreći i rođenog oca. Čak se to smatralo herojskim i moralnim činom. To su prihvatili i naši komunisti. Može se navesti na stotinu primera u kojima su se deca, u ime Partije, u ime svete ideje (čitaj: u ime preživljavanja, u najgorem slučaju u ime karijere), odricali svojih očeva, četnika ili informbirovaca. Takvi su, moralno slomljeni, uglavnom postajali najsuroviji ideološki batinaši i likvidatori, najverniji poslušnici novog sistema. A sada je, po mom napadaču, došlo vreme da se odričemo komunističkih očeva (oni su sad na poraženoj strani), jer tobože ispade da su u krvi do ramena ogrezli ruke. On je to i uradio, uz pljesak i odobravanje beogradske čaršije. Ja se svog oca nikad nisam odricao. Ponajmanje za to imam razloga sada, jer nije bio komumista.


Autor: Dubravka Savić | Večernje novosti, 28—11—92; Strana: 51 | Arhiv
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: