Andra Franičević (1889―1967)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Andra Franičević (1889―1967)  (Pročitano 14822 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Maj 22, 2012, 10:05:43 pm »

*



ANDRA FRANIČEVIĆ
(Negotin, 20.05.1889 — Beograd, 20.09.1967)


Čika Andra Franičević rodio se u Negotinu 20. maja 1889. godine u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu uči u Negotinu i okolini. Upisuje gimnaziju, najpre u Negotinu, potom u Zaječaru. Filozofski fakultet ― germanistiku, upisuje u Minhenu. Posle prekida u vreme ratova ― studije završava na univerzitetu u Beogradu. Počinje saradnju u "Srpskim novinama" i saradnju sa "Zabavnikom".

Godine 1920. postaje suplent i profesor Trgovačke akademije, najpre u Zemunu, potom u Beogradu. Tada počinje i njegova saradnja sa časopisom "Misao", saradnja sa "Politikom", "Srpskim književnim glasnikom" i "Ošišanim ježom." U "Srpskom književnom glasniku", Jaša Prodanović piše o njemu tekst "Koralno ostrvo".

Andra Franičević 1931. godine objavljuje knjigu pesama za decu pod nazivom "Čika-Andrine pesme", biblioteka "Zlatna knjiga", broj 12, Izdavačka knjižarnica Gece Kona u Beogradu. U "Letopisu Matice srpske" B. Tokin piše kritiku knjige "Čika-Andrine pesme".

Knjiga "Čika-Andrine nove pesme", "Zlatna knjiga" broj 34, izlazi 1933. godine. Već 1936. Živojin D. Karić zastupa ga u Antologiji jugoslovenske savremene dečje književnosti. Čika Andra je objavio još i knjige: "Žapci i vrapci", "Pioniri" i "Rosna rukovet." Knjiga "Najnovije pesme Čika-Andrine", izlazi 1958. godine.

Čika Andra Franičević umire u Beogradu 20. septembra 1967. godine. Iako je u prvoj deceniji "Politike za decu" bio jedan od najzastupljenijih dečijih pesnika, kada je svakog četvrtka imao prilog, a ponekad i dve i više pesama u broju, spada u književnike za decu koji su neopravdano zapostavljeni.


Podaci preuzeti iz časopisa "Plamičak", br. II
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Maj 22, 2012, 10:13:50 pm »

**

ANDRA FRANIČEVIĆKnjige poezije




ZLATNA KNJIGA • ČIKA ANDRINE PESME
izdanje izdavačke knjižarnice Gece Kona
Beograd, oktobar 1931.





ZLATNA KNJIGA • ČIKA ANDRINE NOVE PESME
izdanje izdavačke knjižarnice Gece Kona
Beograd, decembar 1933.





ZLATNA KNJIGA • ŽAPCI I VRAPCI
izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća Geca Kon
Beograd, novembar 1938.





ZVEZDINO OGLEDALO
Izdavačko preduzeće za decu Bookland
Beograd, 2002.

"Uoči drugog svetskog rata bio je slavan pesnik za decu. Docnije ― zaboravljen. Sada se pojavljuje u punom sjaju pesničke lepote i vedrine ― u pesmama koje kao basne kazuju o odnosima u prirodi, a to znači među ljudima."

Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 23, 2012, 11:49:22 pm »

**
ZLATNA KNJIGA • ČIKA ANDRINE PESME
Stihovi za decu


BREZA I ZEKA
 
Na livadi kraj potoka,
     K'o vitka lepeza,
U srebrnoj haljinici
    Šumi mlada breza.
 
Šumi breza pesme svoje
     Kao svetlost blage,
A lišće joj puno, puno
    Veselosti drage.
 
Jedan mali zeka sluša
    Kako peva breza,
Celom dušom sluša pesmu
    Od srebrnog veza.

Pa očaran pita brezu
    Čučeći na repu:
"Od koga si, seko,
     pesmu naučila lepu?"
 
A breza se nasmejala,
     Sva od smeha huji:
"Učili me, bata zeko,
    Sunce i slavuji...
 
I vetrići gizdavčići
     Što livadom jezde,
I rečice pevačice,
     I šarene zvezde.
 
Baš sinoć je jedna bila,
     Pa i za te pita:
""Šta mi — kaže — radi zeka?
     Da li mnogo skita?""
 
A ja kažem: Nije, nije,
     Slatka strina zvezdo,
Baš tu mu je pokraj mene
     U travici gnezdo!
 
""E, ako je tako, onda —
     Rekla mi je strina —
Doneću mu rajski kupus
     S nebeskih visina!""

Milo zeki, milo, Bože,
     Sve vrti repićem,
I veseli šumor sluša
     Celim svojim bićem.
 
A breza se osmejkuje
     Srebrom svoga granja,
Raduje se kako zeka
     Rajski kupus sanja.


APRILSKI KONCERT
 
Vreo mesec blista
Iznad tihog vira,
A u viru žabac
U flautu svira.
 
Zrikavac ga sluša,
Pa k'o vijor hitar
Iz trave ga prati
Uz veseli gitar.
 
A kad i komarac
Čuo svirku finu,
I on uz'o svoju
Tanku violinu,

Pa na jednom belom
Aprilskome cvetu
S drugarima svira
Krasno u tercetu.
 
Al' dok noć široka
Kao rosa ćuti,
Bumbar jedan stari
Na vrbi se ljuti.
 
Mrzovoljan kao
Svi pospani starci,
Sa grane ih grdi:
"Ćutite, magarci!"
 
Slatko mu se smeju
Svirači drugari
I veselo viču:
"Iš, bumbare stari!"
 
Pa sve jače zuje,
Pa sve jače bruje,
Dozvaše i zlatne
Iz gore slavuje.
 
A kad planu nova
Pesmica sa grana,
Nasmeja se bujno
Mesečina rana.
 
I dugo se, dugo
U srebrnom miru
Orio aprilski
Koncerat na viru.


CICINA LEKTIRA

Naša cica bela
Čita knjigu lepu,
Baš je čita slatko,
Vidi se po repu.
 
A nije ni čudo
Što je čita cica,
Jer takvu bi knjigu
Čitala i gica.
 
U toj knjizi vidiš
I vrapca i miša,
I pesmice čuješ
Šumne kao kiša.

A od pesme ničeg
Slađega na svetu,
Pesmica u duši
To je med u cvetu.
 
Pa zato vas molim,
Man'te je na miru,
Ne kvarite cici
Šarenu lektiru.
 
Neka je, nek čita,
Nek do volje sriče,
Ako i ne ume,
Šta se koga tiče!


POJEDENI SVIRAČ

Orila se burna svirka
     Danas celog dana,
Udala se naša plava
     Ćurka za ćurana.
 
Kum je bio Kokan pet'o,
     A stari svat prase,
Za svirača majstor žapca
     Uzeli su, zna se.
 
Veselo je vazdan bilo,
     Istina je živa,
Pa se jelo, pa se pilo,
     K'o što uvek biva.
 
Pojeli su dragi gosti
     Sto komarca fina,
I prženih slatkih muva,
     A beše i vina.
 
Kao vijor u kolu su
     Zaigrali lepom,
Kuma koka krasno svojim
     Vrtela je repom.

Igrale su i patkice
     I njini plovani,
I guščice i gusani,
     I vrapci na grani.
 
Igrali su bez prestanka,
     Od jutra do mraka,
A, Boga mi, igrali bi
     I do zorskog zraka.
 
Al' tada se, jao, nešto
     Dogodilo ružno,
I ćurkina svadba lepa
     Svršila se tužno.
 
Jer i pored tol'ko slatkih
     Jela i kolača
Neko je u mraku ipak
     Pojeo svirača!

Plačući je društvo celo
     Otišlo da spava,
A petla je od žalosti
     Zabolela glava.
 
Pa do zore šetao se
     I uzduž i preko,
I svu noć je za sviračem
     Tužno kukurek'o.


VEČITI KRIVAC
 
Hodi amo, mače moje,
Lezi mi u krilo,
Pa mi kaži zašto plačeš,
Kaži, šta je bilo?
 
Danas su te iz ormana
Za uši izvukli?
I za rep te uštinuli?
I strašno istukli?
 
I to, veliš, ni zbog čega?
Ni krivo ni dužno?
E to, brate, nije lepo,
E baš je to ružno!

A je l' bilo jošte nekog
U ormanu, keko?
Nikog više! Al baš nikog?
Samo ti i mleko?!
 
E sad mi je, cico, jasno,
Jasno k'o na danu,
Opasno je društvo danas
Bilo u ormanu.
 
Zato ćuti, ćuti samo,
Jer to uvek biva:
Kadgod maca nađe mleko
Mora da je kriva!


VRAPCI I KOMARAC
 
Ispod grana majskoga
Vitog topoljarca,
Dva se vrapca svađala
Zbog jednog komarca.
 
Svađali se ceo dan
Uz udarce svojske,
Pljuštalo je kao dve
Da se tuku vojske.
 
Niko neće ručak svoj
S drugim da podeli,
Svaki viče: "Moj je, moj
Taj komarac beli!"

A kad najzad u večer
Punu povetarca
Gladni vrapci rešiše
Da dele komarca,
 
Ali ovaj s lista svog
Već klisnuo davno,
I sad zuji veselo
Kroz drveće tavno.
 
Lepo čuju vrapca dva
Kako ručak skupi
Svu noć peva: "Tra-la-la,
Baš su vrapci glupi!"


LUKA, CANA I BANANA
 
Za ručkom se naljutio
Luka zbog banana:
Čini mu se, veće parče
Dobila je Cana!
 
Nema šale sa bananom
U našega Luke,
Pa je rek'o: "Zbog nepravde
Idem u hajduke!"
 
Sa tananom puškom svojom,
Uzdignute glave,
Zavuk'o se u dno vrta,
U zumbule plave.
 
"Zapamti će," veli, "mene
Ta halava Cana,
Presešće joj, i još kako,
Medena banana!"
 
Stoji tako Luka, stoji
I na nosić duva,
A strašan je, mrgodan je
Da te Bog sačuva.

Stoji tako, kad najednom
Od straha se zguči:
Pokraj njega, baš kraj njega
Jedan žabac čuči!
 
Vrisnu Luka kao zurle,
Pa iz bašte struže,
Sve preskače kao zeka
Ribizle i ruže.
 
Svi pitaju: Šta je? Šta je?
Zašto vrišti Luka?
Da slučajno nije vid'o
U zumbulu vuka?
 
A kada su čuli priču
Na smeh im se dalo,
Smejalo se celog dana
Veliko i malo.

Preselo mu i junaštvo
I žuta banana,
Preselo mu, jer najviše
Smejala se Cana.
 
Sve mu veli: "Jao, Luko,
Gori si od vrapca,
Hoćeš da si hajduk neki
A plašiš se žapca!"


ZABRINUTA KUMA
 
"Dobro jutro, koko,
Gde si dosad bila?" —
"Kod frizera, seko,
Da očešljam krila!"

"Ta šta kažeš, koko!
Je si l' sišla s uma?" —
"Nisam, seko, nisam,
Već sam danas kuma!"
 
"A gde si to, koko, Dobila kumića?" —
"Izlegla nam Belka
Pun sanduk pilića!"

"A kol'ko ih ima,
Ispričaj mi, strina!" —
"Jedanajest kćeri
I četiri sina!"
 
"E baš je to krasno,
Baš si sretna, keko!" —
"Jest, ali sam strašno
Zabrinuta, seko!
 
Celog jutra mislim,
Tužna kao stena,
Gde da nađem, seko,
Petnajest imena?"


ZLO RAĐENJE GOTOVO SUĐENJE
 
Kažem tebi, diko, lepo,
Mani se ćurana,
Ćuran jeste dobra ptica,
Al' ima i mana.
 
Ko ti reče da ga juriš
I za repić diraš?
Ko ti reče, diko Iko,
Da ćuranu sviraš?
 
Šta će tebi vragolije
I nestašluk stalni,
Zar ti ne znaš da ćurani
Nisu muzikalni?
 
Ali što je bilo, bilo,
Već je prošla bura;
Hvala Bogu, ipak nisi
Ostao bez tura.
 
A što te je malo, rode,
Bolelo pozadi,
To neka ti bude nauk,
Pa više ne radi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 07, 2012, 01:33:59 am »

**
ZLATNA KNJIGA • ČIKA ANDRINE NOVE PESME
Stihovi za decu


U toj knjizi vidiš
I vrapca i miša,
I pesmice čuješ
Šumne kao kiša



KAD ĆURANI GLEDAJU U NEBO

Sa jabuke vedroliste,
     Gde se noću gnezde,
Tri ćurana mudrovana
     Posmatraju zvezde.
 
Pitaju se: Ko su ovi
     Svetli milioni?
Jesu l' ruže ili ptice,
     Ili lampioni?
 
Kaže jedan: "To su, brate,
     Na nebeskom bregu
Svetla jaja iz kojih se
     Anđelčići legu!"
 
"A ja mislim", kaže drugi
     Još mudriji s grane,
"To su zrna kojim rajski
     Ćurani se hrane!"
 
"Kakva zrna!" kaže treći
     S prekorom u glasu,
"To su plave rajske koze,
     Što oblake pasu!"
 
Pa sve pljušti od mišljenja
     Iz lisnoga granja,
Cele noći svađali se
     Od silnoga znanja.
 
A od rajskih razmišljanja
     Tri ćurana plava
Nije mog'o vrabac jedan
     Do zore da spava.
 
"E, tako je", uzdis'o je
     Nesrećnik na grani,
"Kad o nebu i zvezdama
     Govore ćurani!"


SMRT U SVETLOSTI
 
Jutros rano na klaviru,
     U igri i šali,
U srebrnu vazu pao
     Jedan mišić mali.
 
Pa plakao, skakutao
     K'o talas uz lađu:
"Jao, jao, ubiće me
     Kad me ovde nađu!"
 
A slavujak u kavezu
     Sav od strasti sin'o,
Pa mu kaže: "Blago tebi,
     Bar ćeš umret fino!
 
Nećeš više da se mučiš
     Živ u rupi, druže,
No ćeš umret' sav u srebru
     Gde umiru ruže!"
 
"Hej, slavuju," mišić cvili,
     "To je pesma samo,
Drukčije bi ti pevao
     Kad bi bio amo!
 
Jer bolje je živ u rupi,
     U zdravlju i snazi,
Nego mrtav, kuku mene,
     U srebrnoj vazi!"
 
A rob slavuj, sav u čežnji
     Što ga večno pali,
Strasnom pesmom odgovara:
     "Nije, nije, mali!
 
Bez svetlosti i slobode
     Na svetu je tužno,
Bolje mreti u lepoti
     No živeti ružno!"


ŽELEZNICA I SLAVUJI
 
Niz sunčanu prugu teška
     Železnica huji,
A s jasike gledaju je
     Maleni slavuji.
 
Gledaju je pa se dive,
     I k'o kiša svil'na
Bruji granjem: "Jao, Bože,
     Kako li je silna!
 
Ne plaši se ta ni strele,
     Ni jastreba siva,
Niti orla brzokrila,
     Ni vihora živa.
 
K'o grom grmi svetlom prugom
     Žar joj dušu pali —
To je snaga, to je život,
     A ne k'o mi mali!"
 
To začuo jedan mudri
     Gavran iz prikrajka,
Pa ih kori: "Hej, slavuji,
     Žalosna vam majka!
 
Što zborite o životu,
     Deco moja luda?
Zar ne znate da je ono
     Robinjica huda?
 
Vezao je čovek ljuti
     Za zemlju i prugu,
Pa je tera kuda hoće
     K'o gospodar slugu.
 
A ko ropstvo svoje trpi
     I pod bičem živi,
Nije onaj kome duša
     Treba da se divi!
 
Žalosna je u lancima
     Okovana snaga,
Sloboda je pravi život,
     Deco moja draga!"
 
Roj slavuja na jasici
     Zamišljeno čuči,
A sve dalje železnica
     Robinjica huči.
 
A kad zadnji šum otide
     Niz to polje plavo,
Svi slavuji zapevaše:
     "Ima gavran pravo!"
 
I vazdan se čula pesma
     K'o zlatna oluja:
"Slobodice radosnice,
     Majko svih slavuja!"


POKISLA MUŠICA
 
Pala kiša rosica,
Pa pokisla mušica.
 
Žalila se drugama
Rascvetanim ružama:

"Šta da radim, rođene,
Pala kiša na mene!
 
Pokis'o mi svilen šal,
A večeras imam bal!"
 
Tešile je ružice:
"Ćuti, ćuti, dušice!
 
Proš'o potok pa rek'o:
Svirač žabac odrek'o!
 
Javio je s Morave
Da lekara dobave:
 
Pet leptira pojeo,
Pa se strašno prejeo!
 
"Odložen je, deco, bal!
Rek'o potok Bistrival."


LIŠĆE U OBLACIMA
 
Podunuo studen vetar
     I poneo lišće s grane,
Nosio ga preko grada,
     Preko polja na sve strane.

A lišće se lepršalo
     I pevalo kroz oblake:
"Blago nama, blago nama,
     Postadosmo ptice lake!"
 
Svako srce svakog lista
     Kucalo je tako vrelo,
Široko je hladnim nebom
     Cvrkutalo lišće svelo.
 
Al' kad plahi vetar stade,
     Kad se nebo suncem osu,
I poljem se malo lišće
     K'o pepeo žuti prosu.
 
Listovi se začudili
     K'o da tužni sanak sniše,
Pa su gluho šumorili:
     "Zar mi nismo ptice više?"
 
S mrtve grane gavran jedan,
     Mračan kao mutna jesen,
Slušao ih i mislio,
     Starom tugom sav zanesen:
 
"Hej, mnogo je takvih koji
     Uvis lete tamo amo,
A na kraju ništa nisu
     Do umrlo lišće samo!"


A od pesme ničeg
Slađega na svetu:
Pesmica u duši
To je med u cvetu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 09, 2012, 09:44:20 pm »

**
ZLATNA KNJIGA • ČIKA ANDRA: ŽAPCI VRAPCI
Stihovi za decu


KAJSIJA U NOVOJ TOALETI

Rascvetala kajsija,
     Pa se samo širi,
A tih vetrić aprilić
     Od miline piri:
 
"Ala imaš, sekice,
     Toaletu sjajnu!
Jesu l' bile pčelice,
     Da te vide bajnu?"
 
"Bile, bile, bracane,
     Bile k'o i lane —
Od radosti sve su mi
     Izljubile grane.
 
Rekle su mi: Divna je
     Ova naša mala!
A ja sam im za to, znaš,
     Puno meda dala."


SLAVUJ I CVET

Na prašnome putu
     Lež'o slomljen cvet,
Celog Božjeg dana
     Gazio ga svet.
 
Doleteo slavuj,
     Uz'o ga u kljun,
U hlad ga je metn'o
     Pod zeleni žbun.
 
Cvet rekao: "Hvala,
     Slavujčiću moj!"
Pa duh blagi tiho
     Ispustio svoj.
 
A slavujak dušom
     Slatkom kao med
Žalio beskrajno
     Mladi cvetak bled.


PČELA I OBLAK

Pčelica se srdila,
Mutan oblak grdila:
     "Ne volim te više
     Zbog te tvoje kiše!"
 
Oblak rek'o: "Pčelice,
Da ti nije kišice
     Ma ni cvetak tebi
     Rascvet'o se ne bi!"
 
Kad to pčela doznade,
Ni svršit mu ne dade:
     "Zar ti ne znaš, je li,
     Šta je šala?" veli.


KONCERTNA PROBA

Juče žabe kreketale,
A kad danas — one stale!
     Čudilo se cveće:
     "Što li, Bože, neće!"
 
"Hajde, hajde, opet, žabe!"
Gonile ih visibabe —
     "Razvesel'te plažu!"
     A one im kažu:
 
"Nije, znate, jošte doba!
Juče samo bila proba, —
     Da vidimo samo,
     Da li još što znamo.
 
Tek kada sunce sine bolje
I ogreje rit i polje,
     Tek će onda, dame,
     Da bude galame!"

 
BUMBARI I PČELE

Bumbari se sastali,
Pa na pčele napali:
     "Kakav je to red,
     Da ne date med!"
 
Pčele rekle: "Radite,
Pa se onda sladite!"
     A oni u glas:
     "To nije za nas!"
 
"E kad nije, gladnice,"
Rekle pčele radnice,
     "Vi za uši put!
     Med ne damo žut."


KAD SE MIŠ NAPIJE

Naišao mišić Kepa
     Na nekakvo vino,
Pa popio — i čitavi
     Napravio kino.
 
Tretur'o se, pretur'o se
     A sve brke suče,
Pošto-poto hteo da se
     S mačorom potuče.
 
"Gde si, more, mačor Marko",
     Dig'o strašnu larmu,
"Gde si, rđo, da te noćas
     Pojedem k'o sarmu?!"
 
I da mačak nije bio
     Nekuda u šetnji,
Teško da bi ovoj ljutoj
     Odoleo pretnji.
 
Pojeo bi tako njega
     Ljutit mišić Kepa,
Da mu ni vrh vrha ne bi
     Ostao od repa.


BORBA

Igrali se naši
Kine i Japana —
Japan bio Mika,
Kina bio Brana.
 
A za Šangaj opet
Izabrali Lutu,
Pa sve preko njega
Bitku bili ljutu.
 
I naravno, Šangaj
Najviše izvuk'o,
Iako se nije
Ni svađ'o ni tuk'o.
 
Izvuk'o i odmah
Izd'o "saopštenje:
"Nikad više neću
Biti utvrđenje!"


KONJ I MAGARAC

Hvalio se konj magarcu:
     "Bolji sam no ti!
Ponosan sam, snažan, bujan,
     Sve u meni vri!"
 
A magarčić pit'o, pola
     Od divljinja nem:
"A jaše li tebe kogod,
     Ako znati smem?"
 
"Jaše," rek'o konjic gordi,
     "Jaše gazda moj;
Kad pojaše s mene samo
     Lete krv i znoj!"
 
"E kada je tako," rek'o
     Naš magarčić lep,
"Onda sav svoj ponos mačku
     Obesi o rep!"


KOKINA PRETNJA

Kljucn'o pet'o kokicu,
     Pa da se osveti,
Odletela na trešnju,
     Pa odande preti:
 
"E, baš ću ti zainat,
     Da pozobam, petle,
Sve zvezdice na trešnji
     Kad noćas zasvetle!"
 
Ceo svet ti dotrč'o
     Kad je čuo pretnju,
Čak i mali pačići
     Prekinuli šetnju.
 
Samo pet'o rekao,
     Stojeći na strani:
"Nema, more, zvezdica
     Na trešnjevoj grani!
 
Zvezdice su visoko,
     A koka je glupa,
Kad je dobro iskljucam
     Prestaće da lupa!"


MODERNE MAČKA

Sve se danas izmenilo
     Od pete do brade,
Čak i mačke naopačke
     Počele da rade.

Eto ova naša nova
     Lovi ti pečenje,
A ne miše kao staro
     Dobro pokoljenje.

"Kakvi miši! kaže ova,
     Izelica derna,
"To su jele stare mačke,
     A ja sam moderna!"


LUDO ŽDREBE

Htelo jedno ždrebe
     Da poleti malo,
Pa skočilo uvis
     I, naravno, palo.
 
Rekli stari konji:
     "Šta je tebi, ždrebe?
Ne letimo ni mi,
     Akamoli bebe!
 
Zar ti, ludo, ne znaš
     Da konj nije vila?
Što ne sediš mirno
     Kada nemaš krila?"


LEPOTA PRAVDE

Klikće or'o sa planine
     Ptici ukraj mora:
"Ništa lepše od visina
     Mojih svetlih gora!"
 
A ptica mu odgovara:
     "Visine su lepe,
Ali često, viti orle,
     Za pravdu su slepe. ..."


SVAKI NA SVOJ NAČIN

Sa ormana u salonu
     Jedan cvetak sivi
Zapitao moljca koji
     U knjigama živi:
 
"Zašto tol'ko voliš knjige,
     Dušo moja mala?
Zbog mudrosti? Zbog lepote?
     Zbog zbilje il' šala?"
 
A moljac mu iz ormana,
     Zlovoljan i hladan,
Jedva čujni glasom rek'o:
     "Zato što sam gladan!"


FILOZOFIJA

Uzdahnuo Mikica
     Pokraj bare sive:
"Jao, blago žabama!
     Te znaju što žive!"
 
A kada mu tražili
     Uzdah da razjasni,
Odmah im je rekao
     Filozofić krasni:
 
"Žabe uši nemaju,
     I kada ih tuku,
Ne mogu ih mamice
     Za uši da vuku!"


DOBRE I RĐAVE STVARI

Hvalio se vetar cvetu:
     "Jači sam od sunca!
Kad raspalim, ja obalim
     I hrašće s vrhunca!"
 
A cvet rek'o: "Da u šteti
     Mnogo ti si jači,
Al u dobru ni najmanje
     Suncu ravan nisi!"


PTICE I RADIO

Pita oblak ptičice
     Sa grančice žute,
Što su tako žalosne,
     Što povazdan ćute?
 
A ptičice-dušice
     Skromno i lagano
Kažu braci oblaku:
     "Zbog radija, rano!
 
Tol'ko peva nesrećnik,
     Tol'ko gradom dreči,
Pa nikako da i mi
     Dođemo do reči!"


LIST NA PUTU

Igrao se vetar
     Malenim listićem,
Nosio ga blago
     Jesenjim putićem.
 
A listak se smej'o,
     Zabavljao slavno,
Lepršao slatko
     Kako nije davno.
 
Al' umorni vetar
     Kad se igre man'o,
List na crnu zemlju
     Klonuo lagano.
 
I nemo zaćut'o ...
     Tužno mu je bilo
Kao tužnoj ptici
     Kad izgubi krilo.


KOKA I NJENO JAJE

Snela koka jaje,
     Pa ozgo sa grane
Kokotala da se
     Čulo na sve strane.
 
Ljutila se plovka:
     "Jao, jao, srama —
Ovolicno jaje,
     A tol'ka galama!"
 
A kad koka sišla,
     Zavrtela repom,
U jednome tonu
     Ljubaznom i lepom
 
Rekla joj je: "Šta ćeš,
     Poštovana gago —
Jeste da je malo,
    Al je meni drago!"


IMA LI RUŽNIH LUTAKA?

Dve se seke posvađale
     Zbog lutkice dve,
Svađale se ko je lepša
     Od dve lutke te.

"Moja lutka", kaže jedna,
     "Bela je k'o krin!" ―
"A moja je", veli druga,
     "Zlatna k'o jasmin!"

Jeste, jeste! Nije, nije!
     Sav grad vrvi, vri ―
I sad, eto ― ne govore
     Ima dana tri.

Tako one, a lutkice,
     Mudre lutke te,
Mudro kažu: "Baš su lude
     Ove seke dve!

Zar ne vide, Bog ih vid'o,
     Što sav vidi svet,
Da smo obe lepe kao
     Jedan isti cvet!

Da lutaka ružnih, k'o što
     Svaki čovek zna,
Niti ima, nit je bilo
     Otkad sunce sja!"


NAŠTO TRNJA NA SVETU?

Žalio se svet na trnje:
     "Šta je bilo dragom Bogu,
Da i ovo zlo nam stvori,
     Kad bez njega ljudi mogu?"
 
A vran gavran reko: "Nije!
     Svet bez trnja i zla da je,
Čovečanstvo možda nikad
    Ne bi znalo dobro šta je!"


ZEKINE MANE

"Ja najbolju dušu imam,"
     Rekla zeka kuci,
"Pa ipak me ljudi gone
     Kao divlji vuci!"
 
A kuca mu rekla: "Jeste,
     Al kriv za to ti si,
Jer za pravo svoje nikad
     Ni maknuo nisi.
 
Niti laješ niti grizeš,
     Nit' boj biješ ljuti,
A kada si slabić takav,
     Ti trpi i ćuti!"


MUDRI VRAN I NAIVNI CVET

"Zašto kurjak jede jagnje?"
Pit'o vrana cvet,
"Je lu to pravda ili zakon
Koji drži svet?"
 
"Nit" je pravda niti zakon
Svetu Bogom dan,
Nego zato što je jači!"
Rek'o mudri vran.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Februar 24, 2013, 07:54:57 pm »

*
Poezija za decu Andra Franičević


ŠTA JE CVET ODGOVORIO VOLU

Čudio se vo u polju;
"Zašto kaže svet
Da sam glup i ne znam ništa?
A rek'o mu cvet:

"Zato brate, što otkad se
Zna za tebe tu,
Nisi nikad drugo rek'o
Nego samo: Mu!..."


KAD MAGARCA PITAJU O KNJIGAMA

Pitali magarca
Vrapci razbibrige:
"Je li, dragi mago,
Voliš li ti knjige!"

A on, pošto minut
Razmislio ceo,
Rekao im: "Ne znam,
Nisam ih još jeo!"


POZIV NA SVADBU

Zvala juče lisica
Koku beloperku:
"Dođi sutra u goste,
Ja udajem ćerku!"

A kokica mudrica
Rekla: "Hvala, strina,
Žao mi je, al' i ja
Ženim sutra sina.

Al' pošto te kucov naš
Neobično ceni,
Moliću ga da me on
Kod tebe zameni!"

"Neću, ― rekla lisica ―
U svađi sam s njime,
Ne trpim ga nikako
Još od prošle zime!"


DOBAR SUDIJA

Sporile se nešto
Dve muhe, dve lude,
Pa pozvale vrapca
Da sudija bude.

A vrabac ih lepo
Na prozoru sobe
Saslušao s pažnjom,
Pa pojeo obe!

I sad svuda priča,
Bruji svet od njega:
"Moje je načelo:
Pravda iznad svega!"


ORLOVI I GUSKE

Pitale su guske: "Zašto
Samo orla hvale,
Kad smo i mi guske ptice,
I to ne baš male!"

Čuo jedan gavran s vrbe,
Iz blizine same,
Pa s osmehom mrkim rek’o:
"To je prosto, dame!

Orlovi su za divljenje
I oduševljenje,
A guske su, drage moje,
Samo za pečenje!"


VUK OSTAJE VUK

Dosadili vuku gresi,
A im'o ih čitav roj,
Pa pošao u manastir
Da posveti život svoj,

Pa je iš'o, iš'o, tako,
Smiren kao blagi cvet ―
"Prav, pravcati božji svetac!"
Rek'o skoro ceo svet.

A kad sreo jednu gusku,
Za kurjaka pravi med,
On, naravno, pojeo je
Kao što je bio red.

Na sudu ga sudac pit’o:
"Šta je, more, vuče, to?
Zar ti svetac, pak da jedeš
Guske kao makar ko?"

A on, znate šta je rek’o:
"Kriva, ― veli, guska ta ―
Zašto, brate, na me šiče,
Kad zna da sam svetac ja?"


PRETVARANJE

Zapitao mladi vučić
Starog vuka: zna li
Šta to znači pretvaranje?
A on rek’o: "Mali!

To je kada vuka grdi
Celo ljudsko mnenje,
A ti ljudi ipak jedu
Jagnjeće pečenje!"


BIRANJE LEPOTICE

Vi mislite sigurno
Da smo iz Pariza?
Ne, dušice, dečice,
Ovde smo, iz bliza!

Mi smo, molim, samo dve
Male Palilulke,
Dva cvetića rumena,
K'o dve majske bulke.

Samo, brate, ne znamo
Ko je lepša strana;
Da li leva ― Ljiljana,
Ili desna ― Cana?

Pa smo onda kazale:
"Kad je tako, lale,
Nek' odluče batice,
I sekice male!

Pa za koju presude
Da je lepša bulka,
Ta će biti kraljica
I mis Palilulka.

A dar za to neka vam
Bude, vragolani,
Naš osmejak sa slike
Na "Dečijoj strani!"


HVATANJE ZVEZDA

Bilo jedno dete tako,
Pa mislilo da je lako
Dohvatiti zvezdu:
Staneš lepo na stolicu
Pa dohvatiš blistavicu
K'o jaje u gnezdu.

Tako reklo pa je stalo,
A kad stalo, odmah palo
K'o što uvek biva.
A zvezda se nasmejala,
Pa od smeha trepetala
K'o varnica živa.

Smejali se i svi zraci,
I oblaci vilenjaci
Što planinom jezde:
Smejali se, eto tako,
Kao da je, brate, lako
Dohvatiti zvezde!


JABLAN I JASIKA

Kraj puta u travi,
Skrhan jablan ćuti,
Juče ga je vetar
Oborio ljuti.

Ćuti, mre bez glasa,
Pun jesenjeg sjaja
A pita ga tanka,
Jasika iz gaja:

"Kako to da vetar
Tebe slomi, diva,
A ja tako slaba,
Pa sam jošte živa?!"

Smrtno ranjen jablan
Nasmeši se blago,
Pa jasici kaže:
"Zato, čedo drago,

Što je tvoja duša
Plašljiva i mala,
Pa klanjanjem ropskim
Braniš se od zala.

A ja više volim
Rane, smrt i stravu,
No pred svakim vetrom
Da povijam glavu!"


PRED OGLEDALOM

Našao majmun stari
ogledalo neko,
pa video sebe
i ozbiljno reko:

― "E, što jeste, jeste,
nema brate, zbora ―
još video nisam
ovakvoga stvora!  

Gle kako je smešan,
gle, kako je dlakav!
E, baš svima hvala
što ja nisam takav!"


POZIV NA KREKETANJE

Jutros žaba žabama
uputila pismo:
"Cele zime, rođene,
kreketali nismo.
 
Pa nervozu zbog toga
dobila sam jaku,
te vas zovem: Dođite
na žur u vrbaku!
 
Izvolite, molim vas,
moje gospe fine,
da se iskrekećemo,
da nas želja mine!"

Pesma "Poziv na kreketanje" preuzeta iz Antologije srpske poezije za decu Dušana Radovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 17, 2014, 10:06:26 pm »

**
Stihovi Andra Franičević


S O N E T A
        
5
Letnji mesec zapalio grane.
Rosa pala na kajsije žute.
I dok bašte mirišu i ćute,
Grca negde garavo ćemane.

A ja bludim kroz veče starinsko...
Bije pusta mesečina vedra.
Noć miriše na srebrna nedra!
Slatka kao grožđe negotinsko.

Dođi noćas na baštenska vrata,
Dođi... slabim ko jesen od zlata...
Don'o sam ti kajsije iz rose.

Slatke biće hladne sočne kriške:
Ljubiću ti i grlo i miške,
Dokle mesec kaplje ti u kose.

Stihovi objavljeni u časopisu "Misao" | Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 16, 2017, 10:07:49 pm »

**

ČIKA ANDRINA POEZIJA NA KRILIMA ZMAJEVE PEVANIJE


O pesniku Andri Franičeviću, Čika Andri (1889―1967), iskazana su, možda, najkontradiktornija mišljenja kritičke javnosti. Jedni su ga veličali, drugi osporavali kao sledbenika Zmajeve pevanije.

U vreme stvaralačkog zamaha (tridesetih godina prošlog veka), kad je bio najprisutniji pesnik za decu u izdavačkoj javnosti i na stranama "Politike za decu", njegova poezija je veličana kao izuzetan zmajevski prilog srpskom pesništvu za decu. U skoro svakom broju "Politikinog" dodatka, urednik (Branislav Brana Cvetković) objavljivao mu je i po dve pesme. Uvažavan je "kao najbolji dečji pesnik posle Zmaja" (D. Jeknić). Objavljene su mu tri knjige pesama u izuzetno cenjenoj i popularnoj biblioteci "Zlatna knjiga" Izdavačke knjižarnice Gece Kona (1931 ― "Čika Andrine pesme", 1933 ― "Čika Andrine nove pesme", 1939 ― "Žapci i vrapci").

U najavi prve knjige napisano je da su "prvi put u zbirku sabrane pesme ovoga, našeg danas najboljeg pesnika za mladež". O knjizi je pisano u Srpskom književnom glasniku i u Letopisu Matice srpske, a Živojin D. Karić ga je uvrstio (1936) u Antologiju savremene jugoslovenske dečje književnosti. Zastupan je u bukvarima, čitankama, raznovrsnim izborima između dva rata i posle Drugog svetskog rata. Iako je to već bilo i vreme vrlo darovitih pesnika za decu G. Tartalje, Desanke, Ćopića, Vuča, on je, između dva rata, dominirao u srpskoj književnoj javnosti.

Jedini mu je takmac u popularnosti bio Branislav Brana Cvetković, koji je, kao i Franičević, uzeo zmajevski pseudonim "Čika Brana". Međutim, pošto se tada pisalo "mnogo, ali loše" (D. Jeknić) i uglavnom u maniru nekritičkog oponašanja Zmaja, kojeg skoro i nije moguće uspešno oponašati, ni zajedno nisu mogli bitnije da pokrenu pesništvo za decu ka radikalnijim promenama široko prihvaćenog pedagoško-didaktičkog i moralističkog modela pevanja. Ponekad su u njihovim pesmama zablistali dragulji, ali nedovoljni da njih i druge pesnike zapute u novo i drugačije pevanje o detinjstvu.

Afirmativni odnos prema Čika Andrinom pesništvu nije se bitno promenio ni neposredno posle rata. Prilagodio se novom vremenu i objavio aktuelnu zbirku pesama Pioniri (1950), a sa, takođe popularnim pesnicima, Desankom i Ćopićem, zbirku Rosna rukovet (1955). Usledilo je još objavljivanje knjige Najnovije pesme čika Andrine (1958), čime se završava njegovo obimnije pojavljivanje u aktuelnim književnim tokovima. Od tada, njegov pesnički glas se manje čuje, pošto su se na književnoj sceni sve učestalije javljali Gvido Tartalja, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Mira Alečković, Momčilo Tešić, Dragan Kulidžan, Dušan Radović, Miroslav Antić, Dragan Lukić, Branko V. Radičević, čija je pesnička reč bila svežija i vrednija.

Čika-Andra je pominjan uglavnom kao "istorijska pojava", a potpunije osvetljenje njegovog pesništva nalazimo tek kod kritičara Dragoljuba Jeknića u pregledu Srpska književnost za decu (1994) i Tihomira Petrovića u Istoriji srpske književnosti za decu (2001). Reč je o Jeknićevom nešto izraženijem negativnom kritičkom mišnjenju i Petrovićevom mišljenju koje ne glorifikuje vrednost njegovog pesništva, a i ne osporava njegov istorijski značaj. Stavovi su različiti zato što je reč o posmatranju pesništva sa dva stanovišta: kritičkog i istorijskog.

Jeknić u svom pregledu srpske književnosti za decu kaže da je Franičević napisao malo valjanih pesama, zato što je nastojao da se približi Zmajevom načinu pevanja, a nije imao dovoljno sluha (...), unutarnje snage i energije, dovoljno pesničke senzibilnosti. Nije uspeo da se oslobodi "vetrića gizdavčića", "bata-zeka", "cica-maca", "miša biribiša", raznih "Neca i pereca"; on je poeziju za decu shvatao kao jednu beskrajnu mogućnost olakog nizanja najjednostavnijih slika i rima. ― kaže Jeknić.

Nadalje, Jeknić tvrdi da njegovu poeziju za decu zatrpavaju gomile fraza, praznih slika i naravoučenija. Dakle, nije uspeo da se oslobodi, kao i većina pesnika njegovog vremena, pedagoško-didaktičko-moralističkog modela koji je, uveliko, unazadio Zmajeve koncepte pevanja. Napadno je insistirao na poukama i tako potcenio sposobnost dece da razumeju mnogo kompleksnije slike i pesničke iskaze. Jeknićevo je mišljenje da ne samo što nije umeo da oponaša Zmaja, kome se potpuno priklonio, nego ni druge pesnike, poput Vojislava Ilića, pokušavajući da imitira njegove opisne pesme.

Ipak, Jeknićev stav nije posve negativan: Sa nešto više smisla i maštovitosti ostvarene su pesme "Maca i motor", "Kad ćurani gledaju u nebo", "Mlad mesec", "Srce mladog vetra", "Zorski potok", "Noć", "Pred ogledalom", "Čudan zec". Spisku "ostvarenih pesama" mogla bi da se pridruži i pesma Kad magarca pitaju o knjigama.

Jeknić posebno akcentuje pesmu Čudan zec, nalazeći u njoj maštovito zamišljenu stihovanu priču, ali tvrdi da je i tu pesmu, kao i mnoge druge, "upropastio" završnim stihovima. Utvrdio je, ustvari, da Čika Andra nije umeo da napiše celu lepu pesmu, što je od pesnika za decu tražio Laza Kostić.

Da nije umeo da napiše celu lepu pesmu potvrđuje i izvrsna pesma Pred ogledalom, jedna od najboljih koje je napisao Čika Andra. Naime, prva verzija ove pesme je, kasnije, "popravljana" (ne zna se ko je to učinio!) tako što je menjan treći stih treće strofe E, baš svima hvala ― u stih: Baš ti, Bože, hvala. Ta, reklo bi se, bezazlena popravka mnogo je doprinela poboljšanju Čika-Andrine pesme, što ukazuje da je njegovim pesmama trebalo samo malo dodatnog brušenja i imali bismo pred sobom znatno izgrađenijeg pesnika.

Inače, "šalozbiljnu pesmu 'Pred ogledalom'" odlikuje izuzetna zdravohumorna atmosfera, jedno nenametljivo a duhovito "ruganje" pameti čovekovog najbližeg srodnika. Dete veoma dobro razume da u pesmi nije reč samo o nepametnom majmunu, već i o nepametnom čoveku. O ovoj "basni u stihovima", za koju mnogi misle da je Zmajeva, mogao bi se napisati vrlo sadržajan i deci razumljiv esej.

Na sličan način, ovako ili drugačije, mogla bi se prokomentarisati i aforistička alegorijsko-ironijska i aluzivna situacija opevana pesmom Kad magarca pitaju o knjigama. Čika Andra je napisao samo dve strofe, ali one su dovoljne da izrazito kritički i duhovito opevaju odnos čoveka prema knjigama i čitanju.

Posle ove pesme, sledi opravdan zaključak da bi deci o čitanju trebalo nuditi tako inventivne stihove koji ih ne ostavljaju ravnodušnim pred istinom da se čitanje knjiga svodi na banalno udovoljenje probavnih nagona; da većina ljudi ne razume koliko je pogrešno čitanje posmatrati kao čin zadovoljenja materijalnih potreba. U duhovito oblikovanom pesničkom kontekstu dete shvata, bez posebnih objašnjenja, šta je unutrašnja ideja pesnika: da ukaže na čitanje kao duhovnu (saznajnu, prosvetljujuću!) potrebu od koje nema brze, konkretne i vidljive fajde, ali ima nevidljive duhovne koristi "na duge staze". Jer, što više čita, čovek više saznaje, oplemenjuje se i vredi.

I u ovoj pesmi je sadržan savet, ali saopšten nenametljivo, posredstvom duhovito opevane situacije i sugestije koja se odnosi na misao o vrednostima knjige i čitanja.

Posmatrajući pesništvo Andre Franičevića sa istorijskog stanovišta, Tihomir Petrović znatno povoljnije komentariše značaj njegovog učešća u književnoj istoriji. Pri tom ima u vidu ne samo vrednosti njegovog pesničkog dela nego i okolnosti u kojima je, po ugledu na Zmaja, pisao znatno uspešnije od drugih pesnika svoga vremena. Istina, pesnici novog vremena poezije za decu već su bili rođeni i najavljeni knjigama, ali se pored njega i Brane Cvetkovića još uvek nisu mogli odgovarajuće da predstave širem čitalištu.

Osim utvrđenih činjenica o vrednosti njegove poezije, na Petrovićev povoljan sud o Čika-Andrinom pesničkom značaju uticala je popularnost koju je uživao i povoljne ocene priređivača i prikazivača njegovih knjiga, mada ne i dovoljno odmerene.

U Istoriji srpske književnosti za decu Petrović piše da je Andra Franičević, kao i Cvetković, jedan od eminentnih dečjih pesnika između dva rata, da je stvarao bliske i mile pesmepod direktnim uticajem čika Jove Zmaja, duhovne figure srpskog knjižestva (...). Motivima nežnosti, dobrote, humanizma i dečje naive, jednim maštovito bezazlenim svetom, poigravao se i zabavljao sa čitaocem, učio ga i navodio na razmišljanje (...). Od vrednosti su šalozbiljni stihovi, u kojima se prepliću mašta i stvarnost, kombinuju uobrazilja i dečja svest, logika i alogika (...). Franičevićev stih obeležava raspevani jezik, obilje zvuka, ritma i naboja (...). Igra rečima bez određenog značenja, ali sa unutarnjom figurativnom osmišljenošću, daje pesmi snagu i lepotu izraza, donosi izvornu radost, privlači i zanosi čitaoca (...).

Posmatrano sa današnjeg kritičkog stanovišta, Petrovićeva ocena se može uzeti kao tačna, iz razloga evidentne Čika-Andrine namere da se očuva i nastavi autentična vrednost ugrožene Zmajeve književnosti, čiji mnoštveni tematsko-motivski, žanrovski i versistički pesnički koncepti ni do danas nisu prevaziđeni. To znači da i današnje kritičko vrednovanje poezije mora imati u vidu odgovarajuće istorijske okolnosti u kojima nastaje pojedinačno pesničko delo, kao što ih ima u vidu Tihomir Petrović ― bez obzira što su receptivne mogućnosti dece bile u posmatranom vremenu, kao što su i danas ― na znatno višem nivou nego što ih je pesnik osećao i podrazumevao u svom delu.

Čika Andra je bio izuzetno popularan među najmlađima. Napisao je znatan broj vrednih pesama i time obavio važnu pesničku misiju u periodu dugomskoro pola veka. Zaslužio je vidno mesto u istoriji kao pesnik koji je doprineo da se održi Zmajev model pevanja u periodu ugroženosti neinventivnom pevanijom pesnika didaktičara ("nabeđenih pesnika i nepesnika"), pa i uspešnih pesničkih inovatora. Dao je tako i znatan doprinos sazrevanju književnosti za decu i borbi za sticanje statusa književne umetnosti, ravnopravnog sa takozvanom opštom književnošću.

U književnosti se istorijske zaslugene mogu brisati sunđerom nesigurne i, ponekad, neobjektivne kritičke valorizacije. Primenjujući najrigidnije postupke kritičke negacije, kritika bi u domenu književne umetnosti za decu i mlade mogla da prebriše veliki deo srpske i drugih nacionalnih književnosti. I opet bi bilo aktuelno pitanje da li je ono što je ostalo, zbilja, najvrednije što ima književnost.

Koliko god u poeziji Andre Franičevića (Čika-Andre) nalazili estetičkih neravnina, "preživela i tuđa rešenja", ne možemo osporiti vitalnost njegovog pesničkog duha, niti "mesto i značaj u srpskoj literaturi". Održava ga u književnoj istoriji "pečat pristupačnosti i ljupkosti, kome ne nedostaje pulsiranje života ... Ugledajući se na Zmaja (...), sa vrlo direktnim porukama u stihu o lepom ponašanju i znanju kao bogatstvu, o ličnoj higijeni, kupanju ― Franičević je učitelj koji, sa distance starijeg, uz šalu i smeh, podučava poletarce za život i školu" (T. Petrović) ...
Znano je svima da bi poezija, uz sve danas poželjne vrline, trebalo da sadrži i odgovarajuće pouke koje Čika Andrina poezija ima. Poezija je, posredno ili neposredno, najbolji estetski i moralni učitelj detinjstva. Bez nje je nemoguće zamisliti odrastanje dece. Pesnici su deci najpoželjniji prijatelji.


Ljubomir Ćorilić

Tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "RIZNICA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 4 | Književno-izdavačko društvo "Leksika", Negotin, 2017
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: