Nenad Grujičić — Kritike, članci i eseji
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nenad Grujičić — Kritike, članci i eseji  (Pročitano 16171 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Maj 24, 2012, 11:40:27 pm »

*

MUŠKI I ŽENSKI PRINCIP

 
O slobodnom i vezanom stihu, i o još ponečem
 

Pitanje slobodnog i rimovanog stiha jeste, zapravo, krucijalni čvor na mapi savremene srpske poezije. Slobodan stih je u nekoliko novijih decenija postao poligon za ćerdanje i prostituisanje pesničkog jezika. Rasprodaja stihoklepačkih koještarija postala je odlikom jednog vremena koje je izgubilo kriterijume i obraz pred prohujalim vekovima poezija. Kao da je poezija izmišljena u fabrici hemijskih olovaka pa se sve ispisano guščijim perom na pergamentu može smatrati prevaziđenim! I, kao da Homer i Petrarka stanuju u komšiluku pa ćemo ih sa žaljenjem popratiti dok ujutro kupuju hleb u dragstoru! Salijerijevski duh naselio je veštački nađubrene ledine besmisla oličenog u šansi netalenata da se promovišu kao poete. A slobodan stih, u stvari, daleko je od slobodnog švrljanja i kaljanja hartije. I te kako je on vezan — talentom ponajpre, a onda talentom za talenat. A on je već druga basna.

Pisati vezan stih u kontekstu gde su se namnožili žbiri svake vrste, nedoškolovani boemčići, umišljeni sveznalci bibliotekâ diljem malene domovine i slatkorepi uškopljenici kojima pesništvo jeste filatelistički hobi vikendom, značilo je biti izopšten i – niko. Jer, korov beskrajnih sloboda u žvrljanju stihova, odnegovao je zvrndove književnog života koji su posezali za sudovima i zaključcima od epohalnog značaja. Svemu je pogodovao ideološki predznak vremena. Klasičnu lepotu stiha, koja osim dara traži i vrhunsko poznavanje zanata na tragu najvećih majstora, zamenjena je destrukcijom sklada i harmonije. Kao eklatantan primer kreativne nemoći jeste kvazisonet od četrnaest mehanički nanizanih slobodnih stihova bez rime i metra. Ta monstruozna tvorevina, koju izgubljeno proizvode sušičavi gejkomarci savremene pesničke scene, liči, u stvari, na kaldrmu bačeno odelo bez tela. Sonet je zvono (soneto — sitan zvuk; sonare — zvučati). Bez rime, metra i muzike sonet je nemoguć. Sve ostalo je blasfemično zujanje i pad, sad već, ošamućenih sprej-komaraca niskog leta.

Udaviti stražilovsku žilu kucavicu — značilo je biti moderan, i u svetskom trendu. Uništen je večni princip tat tvam asi (to si ti) i stvoren je nakazno nov: to nisi ti. Odnosno, ustanovljeno je pravilo, bolesno i unapred mrtvo: ne budi svoj, već tuđi.
 
Slobodan i vezan stih doživljavamo i otkrivamo kao muški i ženski princip pesništva, kao dvostruki odraz mimesisa. Tek skupa, beli i metrički stih jesu jedno. Kao dan i noć, punina kruga, savršenstvo bez pukotina u percepciji naših umornih čula. Okrepljujuća je paundovska istina da pesnik s početka — piše, a docnije — peva. Slobodan stih jeste poezija samo ukoliko je pevan, dakle, stvoren u punom angažmanu iskustva i nadahnuća. Rimovan — takođe, s tim što je pun zamki i pričinâ za onog ko hita da zanat prelomi preko kolena. Pesničku umetnost, i njen život, ontološki hrani i održava talenat za talenat, pandan onome što nazivamo svešću o daru kao vidovitom erosu. A bez takvog, u totalnoj progresiji, erosa, nema ni tanatosa. Nema, dakle, ni čoveka ni sveta. Pesnikovo je da, povodom svega, ne mistifikuje, već da, ozaren, otvara i pronalazi nove staze i bogaze u jeziku nad jezicima.

Čitav jedan smešni pogon hermetične poezije (u najvulgarnijem smislu) vaspostavio se u mreži srpskog jezika i oplesnivio zlatne niti jedne tradicije oplemenjene neprolaznim lirskim vrednostima. Tzv. slobodni stih postao je prostor beskrajnih sloboda u kojem se nadmeno gazilo krhko i prelepo biće klasičnog stiha. Pod krhkim podrazumevamo suptilnu gracioznost klasične građevine što počiva na preciznim valerima zanata. Krhko je, dakle, u isti mah stameno i moćno poput sunčeve svetlosti koja se neće uprljati ako obasja i najgore smetlište. Vezana forma traži dodatne napore, ona podrazumeva višak darova i bdenja, i, napokon, osećanje kontinuiteta takve krasote. Nije slučajno Ezra Paund rekao da se u zrelim godinama pređenog puta i iskustva, u stvari, peva. Malo je reći piše, jer pevati znači realizovati zakonodajne principe i damare ne samo maternje melodije jezika, već i otključati šifru komparativističkog uvida u fenomene forme i oblika. Otuda su sonet (njegov venac), tercina, sestina lirika ili oktava, na primer, prilika za cvetanje srpskog jezika u formama koje su nikle negde drugde. Naseljavanje glose, na primer, ambrozijom srpske melodije jezika, jeste, u stvari, primena amalgamisanih moći italijanske ili španske, francuske ili engleske paradigme u našem miljeu. To je, dakle, čin kojim se ne ukida tuđe, već gradivno podiže na sušti stepen kreacije. Rimovan stih, bio on ispisan u ruskom ili nemačkom jeziku, ne potire svoju jezičku matricu, bez obzira što je zazidan u formi nastaloj u trećem jeziku.
 
Raspravom o vezanom stihu, i skretanjem pažnje na njega, nikako ne znači da slobodan stih ostaje bez šanse. Naprotiv, pravi pesnik podjednako piše i jedan i drugi stih. Primer Brehta ili, pak, Raičkovića najbolje govori da pesnik nema problema sa vezanom formom, već da lažni pesnici imaju tu muku. Pesnik se ustanovljuje u svome daru i podrazumeva formu. Nesretan je onaj pesnik koji olako obrušava se na bilo koji od dva globalna obrasca. Ovde se sve vreme želelo istaći da je slobodan stih veća zona lažnih pisaca i najgrubljih prekršaja pesničkog zanata. Pogotovo ako je tekst plod improvizacije na kojem se ništa potom ne radi. Ali, i tad, lešinu od teksta nemoguće je usavršavati, jer je posredi mrtav čin, laž, ništa. Isto tako, proteklih decenija, namnožio se ceo jedan soj indigopesnika čije su smešno rimovane pesme ličile na razdevetano kloparanje parnjače kroz idilične dnevno-političke pejsaže i krivine. U šećer salivene rime vašarski su prezasitile i obljutavile na pravdi Boga katrene upregnute u licitarske poruke i beslovesnosti. Poezija je redovno ostajala negde drugde. Jer, biti pesnik — znači grliti sudbinu. U jeziku i životu. Sve ostalo je artificijelna koketerija. I sve poput fukare zaudara na licemerje i smrad.
 
A o kritici savremene srpske poezije — samo ovoliko: Kojeg li konvertitstva, i kojih li sićanih nagodbi u dnevnom pazaru! Koje li beslovesne meljavine na isti štos! Urnebesna dosada, zvana priča o pesničkom postupku, koteći se godinama na stranicama književne periodike i dnevne štampe, nemilosno pada u jamu koju je sama sebi, u stvari, kopala. Neinventivni kritički tekstovi spaljuju sami sebe pojavom novih pesnika i svežih pesama. Ostaje jedna tragikomična epizoda kućnih majstorčića kojima, posle svađe sa neopsluženim partnerima, ne preostaje ništa nego da se povuku u svoj sobičak i, u memli stida i jada, napišu još koji tekst za kolumnu od trideset dinara. Srpsku kritiku i poeziju, na sreću, zahvata novi ozon što dolazi sa čistih predela jezika. Raskorenjivači sopstvene tradicije na sve gledaju iz šupe što gori potpaljena tuđim pogledom na svet.


Nenad Grujičić "Ples u negvama" | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Maj 25, 2012, 12:07:37 am »

*

O PISCIMA I VELIKOM INKVIZITORU

 
Pisci su večno omađijani ambivalentnim svojstvima i čarima koje književna umetnost vaspostavlja u tekstovima. Mi smo fanatici jezika, elitni jezikoslovci kojima literatura predstavlja život. Bez dara nema bavljenja književnošću. Talenat pisanja izdvaja nas od drugih ljudi koji možda imaju slične darove, ali se nikad ne usude da na javnu scenu iznesu svoje slike i misli. Mi smo, dakle, po opredeljenju, izabraniji i hrabriji. No, mi se bavimo i ostatkom života. Tu ne bi smelo biti nikakve mistifikacije. Svakodnevica, njene more i iznenađenja, raskoši i uska grla, ma koliko bismo želeli biti svoji, utiru stazu novih i novih naših preokupacija. Svaki minuli dan postaje deo fantazmagorične omaglice našeg bića. A tek novi! On obavezuje da sve što pišemo i činimo bude jedina moguća mera naše stvaralačke ličnosti, njene ontološke i moralne određenosti. Tu, opet, presuđuje dar, dar za dar, svest o daru. Razlikovati površno od dubinskog, trenutno od večitog, salijerijevsko od mocartovskog! Pisac je vrli zanatlija uskovitlanih čula i naglašene osećajnosti, načitano starmalo derle koje se rado priseća najranijih događaja iz pene detinjstva i, određujući se prema njima, plovi u neizvesno, u raj ili pustoš svetova kojima niko osim njega ne može dati pouzdan oslonac i, u jeziku, konkretno utemeljenje. Drama naše radionice velika je i potresna, suštinska i ljudska. Ono malo ravnoteže što spaja unutrašnje i vanjsko, nevidljivo i vidljivo, čini da se bavimo i organizacijom naših života, statusa bića i dela koje, moglo bi se reći, ipak ostavljamo nekom, taman i samoj apokalipsi. Jezičci naših rečenica plamsaju drugačijim oreolima. Kao da nismo od ovoga sveta, a tako žarko želimo da ga slikamo i objašnjavamo. Možda baš zato što smo stranci fascinirani rasponima i mogućnostima ljudske prirode i reljefa u kojem se ona zadesila. Čuđenje je osnov naših preokupacija.
 
Ako je sve ovako, a jeste, preostaje nam da se međusobno razumemo. Ma koliko bili različitih poetika, darova i interesovanja, mi smo maline sa istog žbuna, raspoređene na različitim granama i grančicama, licem ili leđima okrenutim suncu, pre ili kasnije, na zemlji ili pod njom. Ali, o našem zrenju je reč, o retkoj sreći da pisac prepoznaje najveće zamahe i napone talenta i vremena kojima pripada. Pisac uvek zna kad najbolje piše, kad ostrašćeno ugađa samom sebi i ispisuje stranice bez greške. Pisac je gazda maternjeg jezika i njegove, a time i svoje, sudbine. On odlično poznaje njegovu prošlost i domete u književnosti i drugde. On nastavlja lozu od Rastka do Rastka, od Nemanjića do Petrovića, i do Petrovićâ. Ovo prezime najčešće je u srpskoj književnosti. Njega nose i najmlađi, tek ispupeli naši pisci. Petrović postaje sinonim za srpskog pisca. Petar, od latinskog Petrus ili grčkog Petros, znači kamen, stenu. I ovaj kamen zemlje Srbije — maše iz školske klupe veliki pesnik i slikar. Ovde se otvara brava aktuelne slike sveta u kojoj živimo. Ovde se pisac uspravlja, za tren ostavlja svoje rukopise, i čita stihove najvećeg Petrovića: Sv'jet je ovaj tiran tiraninu,/ A kamoli duši blagorodnoj!/ On je sostav paklene nesloge;/ U nj ratuje duša sa tijelom,/ U nj ratuje more s bregovima,/ U nj ratuje zima i toplina,/ U nj ratuju vjetri s vjetrovima,/ U nj ratuje živina s živinom,/ U nj ratuje narod s narodom,/ U nj ratuje čovjek sa čovjekom,/ U nj ratuju dnevi sa noćima,/ U nj ratuju dusi s nebesima. Dijalektika večnog sukoba, smene mraka i svetlosti, dobra i zla, predočena je ovim, uvek modernim, stihovima najvisočijeg Petrovića. Tako jeste, tako je odvajkada bilo i tako će biti.

No, ipak, šta se danas događa? Koji pisac može da se danas uzdigne tako visoko, a da bar jednom nogom ne stane na bolnu vršku nesvakidašnjeg stanja u kojem se nalazi srpski narod? Laž, vrhovni barjak đavola, upregnuta u sjaktavo medijsko sokoćalo, hipnotiše i zagađuje domaćinstva diljem sveta. Neviđeni oblik satiranja i spaljivanja na lomači, bez dokaza, na osnovu mutne opsene i poganog plana komšije. Srpski narod trpi najsuroviju ujdurmu otkad postoji. Oštrica laži bolno zaseca neumivena dečja lica. Grobovi služe da se deca uče brojanju. Plesan nepravde pada na jedan narod. Tome se naš um i naš talenat moraju suprotstaviti. Tu pisac mora biti veći od naslova dnevne štampe. Veći, u smislu, da razume genezu rane koja će, sasvim sigurno, kad-tad, stvrdnuti u krastu i otpasti. Ostaće ožiljak jednog podviga čistog hrišćanskog obasjanja.
 
Vladeta Jerotić kaže: Svaki hilijazam i pokušaj ostvarivanja zemaljskih utopija završavao se porazno za svet i čoveka, pre svega zato što se uvek iznova pojavljivao Veliki Inkvizitor. Dakle, sumračno vreme, u kojem se eksperiment pod nazivom novi svetski poredak odigrava na leđima jednog naroda, sutra će poput užarene kaše pasti na kičmu drugog, ili inog, i tome neće biti kraja. Veliki Inkvizitor je na sceni. Taman ga primetimo na ekranu, a on se preodene i nestane, ustupi mesto svojim emisarima, nekim drugim licima i slikama. Njegove preobrazbe su fantastične, neuhvatljive golim okom. No, ostaje njegov trag, duboke prtine na našim licima, koja znaju gde je i šta nam sprema. On može da nam oprlji voćnjake i krovove, da zatre naša kolena i glave, ali energija tog uništenja, tog zjapa nad zjapovima, vratiće se njemu lično. Njegov plan (on to još ne vidi), ima oblik bumeranga, oblik naše iskrivljene kičme koja, vidi čuda, poseduje nevidljivu tetivu što, zategnuta, bruji i peva. Treći svetski rat ne može se odigravati samo u jednom i nad jednim narodom. Tetiva naše nesreće, našeg zgrčenog života, ciliknuće i odaslati ga preko okeana, gora i dolina, u krilo Velikog Inkvizitora. Jer, naša katastrofa nema samo aspekt pada i potonuća, već i aspekt leta, podizanja i uskrsnuća. Naš nos ne može biti večno zabijen u blato dnevne nesreće, on nepogrešivo oseća i sluti preporod, pozitivnu energiju čuda koje će, u isti mah, posramiti i zadiviti svet, onaj isti svet koji će izaći iz narkoze, ispod šape Velikog Inkvizitora. Mi u to inicijacijsko divno čudo verujemo. Ono će Velikom Inkvizitoru izvući uši i nabiti mu ih na rogove.


Nenad Grujičić "Ples u negvama" | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Maj 25, 2012, 12:34:25 am »

*

SLOBODA I ŽRTVA

 
                          Bez slobode duha i srca, čovek je
                                   uvek rob pa ma kakve bile spoljne
                                   okolnosti njegovog života.
                                                                    
                                                         N. Velimirović

 
Sloboda je jedna od najopštijih tema, ideal koji je u svim epohama nadahnjivao pisce, i ne samo njih, da tragaju za putevima ka potpunim njenim ostvarenjima. U našem svetu, gde se sve menja, sloboda je njegova čarolija, uvek tu, na dohvat ruke, a onda opet, daleka i preskupa. Žudeti za slobodom i napokon je steći predstavlja najveću sreću kako pojedinca tako i naroda. Sačuvati je, takođe, velika je cena i veština. Stari Latini, a s njima i Grci, na razne su načine dolazili do slobode, čak i oduzimajući je drugima. Ona je inspirisala na herojske podvige i žrtve, ali i, s druge strane, podsticala na volšebna lukavstva i diplomatiju. Još u svojim Persijancima Eshil je slavio atensku slobodu i demokratiju. Na pitanje persijske carice kakvi li su Grci, hor odgovara da roblje nisu nikome i nikom nisu podložni. I ovovekovna evropska misao stavlja slobodu na sam vrh. Žan Pol Sartr, na primer, ističe da je čovek osuđen na slobodu i da jedina stvar koja vredi jeste sloboda izbora svoje sudbine. Da li je uvek tako, ostaje da se vidi. Pre će biti da se na putu ka ostvarenju ovog ideala isprečuje mnogo šta.

Borba za slobodu jeste iskonski princip živog čoveka i naroda. Ona nije patetično snatrenje u kuli od slonovog kuka, niti licitarskim herojstvom poduprta lepota iz školskih čitanki gde pevaju udvorički i namenski pesnici. Geteov Faust, odričući se đavoljeg nauka, naglašava: Samo onaj zaslužuje slobodu i život, koji se mora za njih svakodnevno boriti. Petar Kočić, koji je danas aktuelniji nego ikad, u svojoj himni Sloboda uzvikuje: Sve je bez tebe — ništa, a ništa je s tobom — sve. Svaki uljez lako postaje tiranin, jer donosi danajsku pravdu. Prisetimo se proteranog Streza koji je, našavši sklonište kod Stevana Prvovenčanog, ubrzo zbacio srpskog cara sa vlasti. Da ne beše carevog brata, Svetog Save, koji božanskim moćima ukloni Streza, ko zna u šta bi se srpska istorija premetnula. A da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj, nepovratno bi, uvek živ, upitao Branko Miljković, pokazujući da postoji vreme slobode, trenuci kada se ona istinski zasniva i zaliva, postiže i slavi. Kao što postoji i vreme kada se ona kruni i preobražava u svoju suprotnost. Posezanje za slobodom ne poznaje granice i nema joj ravnog straha: ma u carstvu zemaljskome, ma u nebeskome. Nema tih prilika koje bi odlučnog i nadahnutog odvratile od slobode, od borbe, katarze i promene. Otuda je u srpskoj narodnoj poeziji sloboda uvek zlatna i sveta.
 
Kada se na Kosovu slegla silna turska armada, srpska vojska, iako malobrojnija, ne pokazuje strah i ne odustaje od boja. A slika turske sile je impresivna i neviđena: Jeste silna vojska u Turaka:/ svi mi da se u so premetnemo,/ ne bi Turkom ručka osolili, ili, da iz neba plaha kiša padne/ niđe ne bi na zemljicu pala, zatim, da ti imaš krila sokolova/ pak da padneš iz neba vedroga,/ perje mesa ne bi iznijelo. U indijskoj Mahabharati, četiri veka pre Hrista, pronalazimo ovakve redove: Ako nećeš da preduzmeš borbu, prenebregnućeš svoju sopstvenu vrlinu i svoju čast, i pasti u greh. I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od smrti. Posle kosovske dvojbe: Da ili ću carstvu zemaljskome,/ da ili ću carstvu nebeskome, car Lazar je izabrao ovo drugo. Jer, zemaljsko je zamalena carstvo,/ a nebesko uvek i doveka. Jovan Dučić tumači: Lazarevo carstvo nebesko, to je ideja o slobodi. Sloboda, dakle, podrazumeva žrtvu, ona je najvišeg, božanskog reda. Otuda, Lazar je svetac, stari Grci bi rekli — polubog. Da bi se do kraja razumeo ovakav aspekt slobode, nužno je prizvati Vladiku Nikolaja Velimirovića: Bolje je žrtvom pridobiti carstvo nebesko, nego lukavstvom carstvo zemaljsko (...) Ko od smrtnih stekne ovu slobodu, taj, i samo taj, istinski je slobodan (...) Spoljašnja sloboda, u svojoj kući i u svojoj državi, samo je simvol božanstvene slobode duha; ljuska koja nagoveštava jezgro. Mnogi će reći da je sve to čist iluzionizam, da to nema veze sa stvarnošću, da smo sami za sve krivi i da nam, na kraju krajeva, takva iluzija pristaje — da ne živimo kao ostali svet, jer smo pola milenijuma klecali pod Turcima i tako izgubili svoj izvorni pečat i stekli podanički mentalitet i karakter čije proizvoljno ukoričene koordinate estradni šarlatani prodaju za sitan ćar. Pri pomenu Kosova tušta i tma nikogovića odmah će zapalacati da se to kroji nekakav savez sa trenutnim vlastima, kao da je Kosovo bilo čija prćija i kao da priča oko njega traje svega desetak godina. Intelektualne i duhovne rasprave imaju dublji koren i svetliji cilj.
 
Naprasno rođeni novi svetski poredak ne priznaje nikakav mit, ne vidi korenske dubine, nacionalne vrednosti i ambleme. Tako, na primer, za njega Kosovo nije živi srpski krvotok, niti kruna psihološkog i mentalnog stanja srpskog etnosa. Sve je to prošlost — kazaće podbuli i ljubičasti Veliki Inkvizitor. On proklamuje slobodu na dugme i na kašičicu. Kad mu se prohte, preti bombardovanjem i — bombarduje, zaviruje u tuđu postelju, prevrće jastuk, traži izveštaj o snovima, razdvaja zagrljene ruke. Sloboda zasnovana na strahu i užasu, na nesreći drugoga, nije sloboda. Ona je tada orvelovska demonijada kojom se rastura bogolika struktura sveta, njena harmonija, lepota i smisao. Naša stvarnost nastanjena je kloniranim emisarima i spodobama sa povelikim arsenalom perverzne bižuterije u pogledima na budućnost i svet. Njihove metamorfoze, licemerje i bolesti su neverovatni, uvek u glatko pakovanoj pozlati, a zapravo drakonski. Veliki Inkvizitor je naumio da Treći svetski rat obavi u uskom prostoru, nad jednim narodom na brdovitom Balkanu, ili eventualno nad još kojim sićanim, nezaštićenim, u nekom delu pustinje ili tik uz okean. Usput, pravi nove narodčiće, istorijsku nedonoščad zgotovljenu od splačinastih verskih prebega i mutavaca. Tutne im pod šiju i novi jezik, namrvljen veštačkim kovanicama i akcentima, i eto ti na kolenima vernih podanika — do sledeće interesne epizode.
 
Koji to častan pisac, intelektualac i iole duhovan čovek može danas da se uzdigne iznad problema Kosova, da zabije nos u penu ugodnih sobnih misterija i kaže: Baš me briga! Da je na mestu srpskog — španski, irski, poljski ili francuski pesnik, ili ma koji drugi iz lepeze svetskih jezika, da li bi svi oni svoj mit i svoju stvarnost, svoje Kosovo, predali tuđinu u ruke, smrtonosnom avanturisti koji, vekovima neizlečen od zlatne groznice, namiguje privremenim doušnicima i obećava procenat od poharanih rudnika srebra i zlata, naftnih i žitnih polja, prelepih gradina i zasada. Neviđen vulkan laži, razmahan na sva zvona, zasnovan na satiranju istine, sa sardonsko-pedofilskim tikom iznad potrošenih modrih usana, dao je krila i mutnu opsenu verolomnim dodvoricama spremnim da namah ližu tuđe čarape i stope. Satanska plesan internetskog čuda i medijskog ludila, kojima je stvoren svet mimo našeg, paralelna i diktirana stvarnost oličena u lakim falsifikatima i brzim obmanama, pada na ceo jedan narod, ali i na ostatak sveta čiji najslobodoumniji predstavnici, dižući glas protiv nečuvene harange, bivaju brzo ućutkani sondama dresiranih glasnogovornika u svojim zemljama.
 
Iskopaše ti oči, lepa sliko — uzbuđeno peva Milan Rakić pred freskom Simonide u Gračanici. Te oči, čiji je čudotvorni miomiris premetnut u našu srž, kao zvezde ugašene, danas, šalju svetlost svoju,/ I čovek vidi sjaj, oblik i boju/ Dalekih zvezda što već ne postoje. U jednoj drugoj pesmi, Rakić peva: Danas nama kažu, deci ovog veka,/ Da smo nedostojni istorije naše,/ Da nas zahvatila zapadnjačka reka,/ I da nam se duše opasnosti plaše./ Dobra zemljo moja, lažu! (...) Ja ću dati život, otadžbino moja,/ Znajući šta dajem i zašto ga dajem. Kosovski je zavet, naprosto, živ i neuništiv. Ko ga ne primi izrana, dobiće ga kasnije, kad-tad. I ko god istinski peva na srpskom jeziku, to i te kako zna. Kosovska žrtva kao princip, kao zaloga i podvižnička sudbina. Jer, otkud bi tolika stoleća prošla, a da je pitanje srpske sabornosti i puta još uvek na početku, nerazvijeno i zagonetno. To više nije naša nesposobnost ili nemoć, već božanski usud, formula oličena u Njegoševim stihovima: Meni nije ništa nepoznato,/ što god dođe ja sam mu naredan. Dakle, pripravan, spreman, gotov za sve: Neka bude što biti ne može. Neka Veliki Inkvizitor uradi šta je naumio. Pratiće ga kletva i zamajac našeg mita. Svako klatno ima dve krajnje tačke. A krajnosti se dodiruju (Extréma se tangunt) — znali su još i stari Rimljani. Koji će amorfni broš, potom, on, Veliki Inkvizitor, fizički jači, zadenuti na rever tzv. novog poretka i pokazati ostatku sveta? I, da li će biti vremena da ga zameni i izbegne sopstveni bumerang? Kroz naš oblik katastrofe, koja će na inicijacijskoj skali poprimiti aspekt preporoda i slobode, Veliki Inkvizitor će se pozabaviti svojom mukom kojoj se ne radujemo, niti je najcrnjem vragu priželjkujemo, ali istorijsko-energetska zakonitost sveta nalaže takav proces.

Ako sam go, ali sam soko — glasi jedna srpska narodna poslovica. Ostati slobodan i svoj, ne uprljati se i ne puziti na prehranjenoj trbušini, u materijalnim količinama prevare i zločina. Na strašnom, a svom, eto paradoksa, na takvom mestu postojati, u kući na sred druma, nadigrati sirotinjsko i amoralno vreme i, posle svega, prolazeći biblijska iskušenja, preživeti, leteti i verovati, nanovo ući u blagotvornu zoru života. Vekovni narodni pevač bi rekao: Sve je sveto i čestito bilo/ i milome Bogu pristupačno.


Nenad Grujičić "Ples u negvama" | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Maj 25, 2012, 01:51:42 am »

*

PISAC I ZLATNO DOBA

 
Pisati, često znači živeti u pustinji. Ovako Ivo Andrić vidi sudbinu pisca. Pisanje, dakle, kao beg od stvarnosti, kao moćni zabran, kao privilegija osame. Da li je uvek tako? Da li i sam Andrić, genijalni usamljenik, vidi i zna drugačije? Da li je svako vreme naklonjeno takvom viđenju? I, napokon, da li je svaki talenat nosiv za takvo opredeljenje?
 
Idealna projekcija vremena sreće nikad se ne zatiče u sadašnjosti, jer je stvarnost odmah potire. U kontekstu sadašnjeg vremena, nuđena sintagma zlatno doba premeće se u svoju suprotnost, u persiflažu same sebe, u gvozdeno doba kao simbol haosa, destrukcije i smrti.
 
Ukoliko pod zlatnim dobom ne podrazumevamo zlatnu sekundu čistog spisateljskog nadahnuća koje patetično pledira na večnost, pisac i nema za šta drugo da se maši, niti da domaši. I, ukoliko apokaliptični događaji što plamsaju u trncu bića tu oko nas, nisu katarzična vaspostava nove mreže podneblja i sveta, onda zlatno doba svakodnevice nije ništa drugo do mrtvorođeni kraj dvadesetog veka, gorko šegačenje sa arhetipskim sjajem čuvene sintagme u golom životu. Alhemijski proces truljenja jednog veka i jednog sveta zasnovan je, dakle, na neviđenom utopijskom cinizmu i prevari. Gde je u svemu tome pisac?
 
Isti Andrić kaže: Ni objasniti se ne može, a kamoli opravdati danas, u našim prilikama, pisac koji voljno i svesno, stoji po strani od živog života, daleko od naše ili svetske stvarnosti, koji od književnosti hoće da napravi pusto polje i vežbalište za svoje lične parade i megdane, za bizarne turnire srca i jalove podvige usamljeničke misli. Ovde je veliki pisac prividno suprotan samome sebi, onoj rečenici s početka ovog teksta. Ko i kakav talenat može da oceni i demistifikuje našu svakodnevicu? U kojem bi umetničkom delu zrno zlatnog doba danas klicu zametnulo? I, u kojoj proširenoj sintagmi danas se može sudbina srpskog naroda pozlatiti?
 
Mi smo melanholični svedoci najparadoksalnijeg, najubrzanijeg, najkontroverznijeg i najtužnijeg stoleća u istoriji čovečanstva. Na njegovom kraju, još jedan naoko mali narod, zarad utopijske projekcije tzv. novog svetskog poretka, žrtvovan je kao u kakvom već viđenom mitološkom sistemu. Da li zlatno doba svakodnevice jesu naša apatija, ravnodušnost i nemoć? Kolika je mera našeg greha u ukupnoj moralnoj i mentalnoj degradaciji ambijenta u kojem živimo? Zlatno doba, koje želi da se ostvari paralelno sa našim životima, uvek je uramljeno crnim buketima nesreće i krvi.
 
Hoće li se ikad roditi pesnička metafora koja će biti pandan za deset hiljada tona bombi bačenih u Bosni? A piscima treba vremenska distanca da bi niknulo umetničko delo. Da li će biti godinâ za takvu distancu? I, ako bude, da li će tek ustanovljene ideje ili slike u jeziku uopšte moći da se razviju spram nepojamne brzine izmene planova i smerova raznih informacija? Neće li sudar tih informacija biti najspektakularnije i najbolnije oslobađanje energije koje čovečanstvo poznaje? Da li će taj definitivni sudar biti početak zlatnog doba u mraku?
 
Ostanemo li, ipak, u svetlosti sunca, hoće li nam volju za pisanjem i svedočenjem uništiti amorfni dvojnik veštačkog sveta, naša slika i prilika u tri dimenzije, klonirani Lucifer — nadnesen nad svežim rukopisom — koji će reći: Briši to, ne može tako! Ako je dvojnik nas samih glavni junak zlatnog doba, onda su namišljene hilijastičke doktrine gusta orvelovska pomrčina kojoj je čovek malen zalogaj. Ona se hrani čitavim narodima. Zlatno doba u živo, dakle, više je od metafore. A pisac? On živi u svojoj pustinji, u molitvenoj pesmi nade.


Nenad Grujičić "Ples u negvama" | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Maj 25, 2012, 02:12:50 am »

*

O KRAJU VEKA

 
Pitanje kraja veka nije i pitanje prelomne tačke na kojoj (i posle koje) svet presvlači košulju. Fokusiranje kraja veka ili, pak, milenijuma, ne znači i osvetljavanje novine koja se (baš zato) morala pojaviti, jer kalendarsko dovršavanje stoleća tobož podrazumeva i kraj starog i početak novog. Ritam prirodne izmene sveta ima druge zakone koji nisu okovani preciznošću okruglih brojeva. Kosovska bitka, tako, bila je 1389. a ne 1400. godine. Prelomna godina razvoja srpskog jezika i književnosti bila je 1847 (Branko, Njegoš, Vuk, Daničić). Značajna knjiga poezije u srpskom jeziku Kora Vaska Pope pojavila se 1953. godine. Drugi svetski rat počeo je krajem četvrte decenije ovoga veka. Dakle, ulazak u dvadeset prvi vek nije početak nove ere, jer ona je počela koju deceniju ranije. Kompjuterska era načela je Gutembergovo sazvežđe znatno ranije, a naredni vek će biti samo interval u kojem će se, možda, dovršiti nova priča.
 
Poetika kraja veka, sama po sebi, amalgamisani je zbir istorijskih, antropoloških, religioznih, naučnih, umetničkih, psiholoških, astroloških i kakvih li sve ne aspekata sveta koji se baš u dvadesetom veku, što se bar nauke tiče, najbrže i iznenađujuće inovantno menjao u čudima kakva i nismo mogli slutiti. Zev apokaliptičnog jeste amblem, ako ne i mera, ovog veka, i on dobija ubrzanje koje Biblija objašnjava. U iščekivanju kraja sveta sastoji se poetika našeg vremena. Stoglava neman medijskih mogućnosti s kraja ovog veka emituje svakodnevno beskrajne kolaže apokaliptičnih informacija i slika što menjaju konstelaciju mentalnih i moralnih kategorija sveta. Trgovina lažima i smrću ukazuje se kao najunosniji i najsigurniji posao s kraja ovog milenijuma. Tržište ništavila radi na principima medijskog manevrisanja informacijama što ispiraju um i volju. Poetika kamere postaje neprikosnovenim gazdom civilizacije. Dovoljno je da kamera bude skrenuta za jedan stepen i da ugao gledanja na stvari i pojave dobije, u hiperbrzoj izmeni informacija, neslućene razmere, a da tok svega bude neviđeno drugačiji. Ili, pak, da kamera pričeka pripremljen zločin, registruje ga i fantastično umnoži. Sve je to hrana tržištu apokalipse koja svoje ekspoziture medijskog ludila otvara u svakom kutku planete.

Koliko laži na račun srpskog naroda izletelo je iz takvih loža, a da se niko nije upitao da li i njega već sutra može snaći ista sudbina na vrhovima strela iz sopstvenih tobolaca. Najbezazleniji primer šta sve može da uradi promenjeni ugao kamere jeste čin dodele medalja na jednoj završnoj večeri evropskog prvenstva u košarci gde su naši lakoruki mladići osvojili zlato. Kad su napustivši dvoranu, u trenutku dok su naši primali zaslužene kolajne, hrvatski košarkaši ličili na decu ljutibabe, i kad su, pri tom, litvanski prišli našim momcima da čestitaju na pobedi, kamera se okrenula prema stropu i beslovesno dugo slikala domaćinovu (grčku) zastavu i ćošak dvorane. To beše poetika kraja veka.


Nenad Grujičić "Ples u negvama" | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Maj 31, 2012, 12:12:57 pm »

*

KUPUSARE VEČNOSTI

 
Antologije su zbabani bedekeri književnosti. Pojavljuju se iz vonjavog dremeža književnog života. Kao, eto, bez njih se ne može! Jer — kraj je veka, počinje novi, pa čak i milenijum! Antologičari tako prividno popravljaju svoj autorski rejting i — moluju sujetu. Tako se kupaju blagorodnom samoživošću u auri demonskog boljitka karijere.
 
Naročito su gordi kad priređuju antologiju jednog veka, polovine ili njegove decenije. Tada zarangiraju kriterijumima — sve se azbuka trese, da se zaceniš od čuda. Takve antologije hukću nekolikim opštim imenima, onim pesmama koje bi i školarci morali uzeti u najuži izbor. A onda počinje ubrzano množenje savremenika, najbližih prijašina i pajtaša, posestrima i suseda.
 
Antologičaru se učini da se najviše i najbolje piše baš u njegovo vreme. Skoro svakog pisca poznaje u glavu, s njim je sedeo i pio, na sajmu se izljubio, tamo nastupio, onde njegov prikaščić o sebi našao, onomad u šarenim medijima govorili, slučajno, jedan o drugome, a onda trećeg ocrnili, četvrti njih.
 
U takvom slalomu pesme se i ne vide. Njih antologičar, zapravo, tek docnije traži, jer startnu poziciju određuju drugi kriterijumi i sticaji. Pa šta ako nema pesme za antologiju? Pajto će izmisliti! Šta ako pretegnu goli privatluci? Ono surovo trodimenzionalno prisustvo pisca kojeg, andrićevski rečeno, živog knjiga najmanje voli i želi? Tada se antologičar namešta i javno porađa u opasnosti da se strmekne za sva vremena u tartanj, u ništa ničeg. Ali, antologije su sačinjene upravo od takvih grešaka, njih čine baš te izbočine, prvorazredna ogrešenja, namerni previdi i preterivanja.
 
Antologija je najopasnija knjiga na okruglom završetku (početku) stoleća. Tada je najrizičnije svoditi račune, jer poezija ne bira datum kada će pozlatiti jezik jednog naroda. Prave pesme ili knjige obično banu kad im drago, kad im vreme nije.
 
Ne samo što će antologičar pogrešiti pa ubaciti na silu pola rečenice u predgovor, a onda i celu pesmu sekretara esnafske družine ili, pak, mrgodnog urednika jedne antologičareve filozofstvujušće knjige s koca i konopca, već će izostaviti nekoliko boljih i značajnijih autora koji slučajno žive podalje od kancelarije kulturno-političkih uzusa, u drugom gradu, ili preko reka, brda i dolina.
 
Oni mu ne duvkaju u potpis na pozivnici za oslobodilačko literarno veče posvećeno snobizmu curinog pisma sa amblemom muškobanjastog izreza na donjem vešu ili, kratko rečeno, istopolnog muljanja fišeka od papira bez mirisa i težine.
 
Dopade mi šaka jedna takva antologija. Okretao, prevrtao njome, zasuzio od radosti, imena koliko hoćeš, naslova malo, a stihova tek za potpalu duše. Garderoberka taštine beše ta knjiga. Magacin ucviljenog ništavila, iverje i perje što se pri sklapanju korica razletelo po sobi.
 
Još sirotnije su antologije na unapred zadatu temu. Na primer, ljubavna štiva. Takve knjige štancaju trgovačke mace položare i večiti apsolventi književnosti sa boemskim podrigivanjem znanja. Tu li se tek kriterijumi mrče u novome vremenu, tu na pravdi Boga, na neku od poslednjih strana antologije uleti misaono spisateljče koje nikad u životu nije ljubavnu pesmu napisalo, jer mu se ta tema gadi, nije nihilistička.

Elem, antologije — da! Ali od početka pismenosti pa do jednog ljudskog veka unazad. Tada i onaj što pravi antologiju nije među živima. Prividno jeste, ali ga ne dohvataju naše grimase željne promocije i greha. A to je već garancija da ćemo jednog dana zaista umreti. Za poeziju, naravno!


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Maj 31, 2012, 12:29:50 pm »

*

MOLITVA ZA MATICU SRPSKU

 
Podmladi, Gospode, Maticu srpsku! Pribavi joj mlade urednike! Razvij živu književnost! Ne daj, Gospode, da Matica srpska bude pandan Akademiji nauka i umetnosti, ionako su se namnožile tri u Srbiji. Podmlađuj, Gospode, Matičine redakcije, savete, odbore i žirije. U Novom Sadu vršljaju mladi pisci bez posla. Rasporedi ih, Gospode, na urednička, sekretarska i direktorska mesta. Neka bude kao što je na osnutku Matičinom bilo: sve mlada do mlade glava! Ako već ne možeš na ova radna mesta, postavljaj ih na mesta čistača i sudopera. Neka brišu Matičine prozore, stepenice i podrume. Neka vešaju svoje vatrene glave o snopove paučine. S metlama i usisivačima uradiće taj daroviti svet svašta. Pronađi, Gospode, sponzore za nove tepihe i lustere. Mladi će pisci zapenušati na novim ćilimima, izmeniće stare sijalice. I ne raspisuj konkurse, Gospode! Lično, za ruku, uvedi mlade novosadske pisce u Maticu srpsku i kaži: — Ti sedi ovde, ti vižljasti tamo, ti skrpljeni onamo i — radite! Sačini, Gospode, paralelno uredništvo, udesi rukovodstvo Matice u senci. Speri fleku, Gospode!
 
Sa sekretaricama i službenicima ne znam šta ćeš. Ako ne vole knjigu, ne ostavljaj ih bez posla. Prebaci ih u Naftagas, tamo su bolje plate. Na njihova mesta bar dovedi mlade pisce. Spasi, Gospode, učaranu lepoticu Maticu srpsku, spasi njenu sedokosu frizuru! I fleku, ne zaboravi fleku! Tutni mladićima u unutrašnji džep hemijska sredstva sa pijace. Ti sapunčići spiraju mastilo, vino, mast i — fleke od staračkog znoja! Podmladi, Gospode, Maticu srpsku! Provetri lepi nameštaj!

Eno se bistri Karadžićeva glava koja je tek pre koju godinu ušla u Maticu i zamenila maršalovu. Eno, velim, Matica voda za ruku Akademiju i pokazuje izloge. Eno, konačno, pesnik iz Novog Sada dobio Zmajevu nagradu Matice srpske. Eno Matica objavila sabrane pesme novosadskom pesniku. Eno u uredništvu "Prve knjige" još nekoliko mladih pisaca iz Novog Sada. Eno novih urednika raznih edicija. Eno kompetentnih ljudi! Svani dane s takvim sličicama, umnoži se poledico i isprevrći zapečene kriterijume! Spasi, Gospode, Maticu srpsku i ovaj grad. Kad si već za sva vremena izgubio Srpsko narodno pozorište, nemoj Maticu srpsku. Ne uneseš li oreol svoj u Matičinu utrobu, u njeno biće, u njenu dušu, fleka će izaći na ulicu. Fleka će se odlepiti s asfalta i podići visoko. Na nas će sitne pasti gusti mrak. Podmladi, Gospode, Maticu srpsku, vaj!


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Maj 31, 2012, 02:22:50 pm »

*

MOLITVA ZA MATICU, OPET

 
Sačuvaj, Gospode, staricu Maticu srpsku!
 
Oduvaj puder s bledog lica i umij izvorskom vodom. Na uvce joj zagrgolji da godinama nije kako valja i trebuje. Podseti je na rane poljupce i osnivače trgovce.
 
Dodeli posthumno, Gospode, stipendiju mladom Nikoli Tesli čiju je molbu Matica dvaput odbila, obeleži datum odbacivanja rukopisa Jakova Ignjatovića, ispred zgrade postavi bistu Vukašina Karadžića, imenuj žive urednike. I plate povećaj portirima, oni su stubovi kuće. Demistifikuj, rođo!
 
Konsultuj mlađane pisce Novoga Sada. Čitaj njihova pisma i peticije u rubrikama dnevnih listova gde penzioneri žale se na režim gradske vožnje. Tvoj dah cepti između redova, Gospode!
 
Konstituiši ponovo Maticu srpsku! Odmah na licu mesta, udesi takvo čudeso. Spoji u jedno četiri nezavisna preduzeća što u svome nazivu nose ime Matice srpske. Vrati Matici njeno! Naročito se pozabavi izdavačkom delatnošću. U snu ostavi galeriju i biblioteku. Frtalj Maticu previdi, jer nema oka za nju. Izdavačkom se ti pozabavi delatnošću. Tu ukivaj svoju volju, tu udeli i šakom i kapom.
 
Demistifikuj uredničke sposobnosti, ljubav prema knjizi, vajne kompentencije. Ne ostavi urednike na ulici, pronađi im nova radna mesta. Ako neće, objasni da mogu osnovati privatna izdavačka preduzeća. Sponzoriši, silo! Nabavi dozvole za rad.
 
Štampaj, Gospode, pesničke knjige u sto jedanaest primeraka. Malo je, brate, sto! Šibni u knjižare još jedanaest. To je posao, oče! Sruči te količine u biblioteke, sapni naslove ko prašinu u čitalačke oči. Jedanaest je nedeljiv broj. Jedanaest je čudo. U "Rečniku simbola" piše i ovo: "Jedanaest je znak neumerenosti, nerazumnosti, prekomernosti svake vrste, nesuzdržljivosti, nasilja, preterivanja". Ne obaziri se, Gospode, na to. Sve su to učene mistifikacije. Ti radi po svome. Trukaj u sto jedanaest primeraka. Ko danas čit odluke uredništva? Imaš i ti pravo da zaglibiš.
 
Ali, čitaj dalje: "Jedanaest navešćuje sukob. Njegova podvojenost počiva na tome što se preteranost može shvatiti ili kao početak neke obnove ili kao lom i narušavanje desetice, kao pukotina u svemiru". Ovo je već bolje, Gospode! Slika je čista i nema fleku. Deluje optimistički. O jednom je trošku. Možeš žedan preko vode, a možeš i povišicu izdejstvovati. Naročito ako urednike zaposliš u Naftagasu. Taj gigant hoće saradnju i razmenu kadrova. Eto nama novih para na ćilimu sreće!
 
Dopiši, Gospode, peršunom Zakon o Matici srpskoj. Sačini novi čim rekonstruišeš ovu staru kuću. Kad sastaviš sve u jedno, imenuj jedanaest urednika i svakome tutni onaj preteški primerak. Neka znalci rasparčaju tiraž u dvanaest knjižara. Neka vide kako u dvanaestoj blista apostolski posao. Tu promoviši nova izdanja. Ne zaboravi nagrađene knjige. I one odbijene prinesi s glavicama kupusa u sepetu. Desnicom svojom ispiši plakate po gradu! Oprosti meni, skrušenom dijaku što opet greši i moli u mraku!
 
Dozvoli, Gospode, da dobitnik Zmajeve nagrade u drugo dopunjeno izdanje ubaci četiri pesme. Pronađi sponzora i za takav čin, za dva lista hartije, za tu tonažu lirike, za fini leprš krioceta leptirova dva. Gurni koju paricu u mastiljave džepove pisaca. Ne pitaj šta košta sonet. Glava je u njemu zinula. Ko li će tim ustima naneti vrućih krompira?!
 
Spasi, Gospode, pocepanu Maticu srpsku! Od stare pidžame sašij meke papuče. Neopažen obiđi Maticu iznutra. Virni gdekud, nakašlji se! Na najvećoj raskrsnici zaustavljaj, kontroliši dah. Pričaj o fleki. Šta je s nagradom "Laza Kostić"? Raspiši konkurs za esej o fleki na državnom nivou. Nagradi iz kase malene muzare naše. Unapređuj stilistiku fleke, menjaj tepih na ulazu!
 
Među onom jedanaestoricom, Gospode, pronađi ozarenog što vredi za dvojicu. I onako dvanaest ti ne treba. Rizikuj u derana od četrdeset leta. On će rasplamsati pubertetski dar. Balavac je okretan i načitan, jednom nogom u klimaksu. Taj bi pisce primao veseo i zdrav, on bi se satrao oko dobrog rukopisa i ne bi autoru mistifikovao način finansiranja. Taj bi globalne probleme pijačnog kantara obesio mačku o rep.
 
Takvoga rodi, Gospode! Njega ćemo tetošiti i ljupkati, častiti i strizati, slaviti i čuvati. I knjige ćemo njegove čitati, a utiske sekretaru prenositi. Prospi, gospode, jarost u odaje i sazovi odsvud srpske pisce u Maticu srpsku. I druge pozovi, ali srpske ne zaboravi nikad. Dijaspora jezika na tvom licu gori. Jedan je s visoka pevao: "Zbunjene su pčele bez matice".


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Maj 31, 2012, 02:34:32 pm »

*

PRDAK

 
Ma i najbezazleniju uzmem li knjigu na ničijim koricama stoji reč narod, sevne politički barut, oprlji me kurva politika. Došla mi u ruke lepa knjiga "Narodni muzički instrumenti" Adrijane Gojković. Taman sam pomislio, evo mi laganog štiva udaljenog sto svetlosnih godina od političkog ropca u kojem živimo, kad me zapahnu politička garež. Elem, po slovom P čitam nazive narodnih duvačkih instrumenata, raznih truba, piskova, cevi i cevčica: prc, prcketa, prčka, prda, prdac, prdala, prdalek, prdalica, prdalo, prdaljica, prdaljka, prdec, prdela, prdevka, prdika, prdlja, prdula i prdunca. Osamnaest različitih naziva za slične ili gotovo iste stvari!

— Gde je tu politika? — pitaće se uprošćeni čitalac. I ja bih se to pitao da pored ovih ekskluzivnih termina ne stoji i geografsko određenje. Naime, svi ovi instrumenti nalaze se na terenu Slovenije i Hrvatske. Na primer, prdac je dečiji pisak u Pavlovcima, u Hrvatskoj, a prdula truba od kore drveta u Gorenjskoj, u Sloveniji. Ne možeš živeti od piskanja, jeke, meketave halabuke i piskanja. Drnda i pišti na sve strane! Taman izbegneš prču — sačeka te prdec, utekneš prdiki — ljuljne te prdula, skloniš se prdalici — zaklepeće prdevka, makneš se prdlji — ispljuje te prdaljka. Ah, što zvuci mirišu! Nema tog baščovana koji bi takve vonjeve zasadio. Cveta otrov do otrova. A tek na obalama reka i potoka. Svaki stvor obesio kakvo prdalo i peca. Vreba brata. Svaki nosi pod rukom kajdanku i ispisuje note zaboravljenih himni. Uniformisani muzičari! Celi narodi duvaju.

Prebirem dalje po slovu P i ne mogu da verujem da su svi instrumenti baš iz Slovenije i Hrvatske. I, gle, jedan se jedini u mnoštvu ustoličio u Srbiji: Prdak! To je velika bordunska cev na erskim i levčanskim gajdama, a bordunska cev je, kaže, svirala koja stalno emituje jedan ležeći ton za vreme svirke. Ne lezi vraže! Jedan jedini ležeći ton za vreme svirke. A u Sloveniji i Hrvatskoj osamnaest piskova vrišti, njače, smrducka i papri. U Srbiji, dakle, samo jedan!
 
Nanovo sam zavirio u beskraj slova P: piša, pišal, pišala, pišavka, pišča, piščal, piščala, piščalca, piščalnik, piščaljka, piščavka, piščela, piščulja, pišela, pišev, pišla, pišuka, pišula i piščac. Opet osamnaest naziva iz dveju pomenutih država, ali, sada, nijedan iz Srbije. Veseli moj i svadljivi narode!


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Maj 31, 2012, 02:43:42 pm »

*

NA TRI POLOVINE

 
Za knjigu je najgore da ima pisca u životu — reče Andrić. Da, pisac brlja, kvari i smeta svome delu! A tek pisci kad se udruže! Tad ambicije porastu do konačnog razlaza kada talenat postaje mera svih ponaosob. A poezija ne podnosi birokratiju. Upravo je sadašnja podela među piscima posledica neknjiževnih previranja i potresa. Sve to, zapravo, jeste jedna dobra tema za neko novo književno delo. Jer, podela deluje tragikomično, barapski i nezrelo. Pisci na talasu dnevno-političkih promena!? A zbog čijeg ćara? Podelu je, u stvari, zapenušala beskrajna sujeta demonizovane književne svesti kojoj se pričinilo da sviće "rujna zora". A ono — treći milenijum započeo najvarvarskijim i najapokaliptičnijim slikama koje je čovek ikada video!

Vidim u podeli slepilo i nesavršenstvo u kojima učestvuju slabići. Jer, pisac je individua koja dela sama i čija kreativna misija ne zavisi od tzv. organizacije književnika kojoj pripada. Rekoh, smešno je cepanje pisaca na tri polovine. Možda to uzburkava neke amatere koji nikad nisu znali da li im je književnost sudbina. Uostalom, pisci i ne treba međusobno da se nešto posebno slažu. Upravo su poetičke razlike smisao bavljenja poezijom. Što si različitiji, to ti je staza dugovečnija. Zato ovu tzv. podelu ne uzimam kao značajan događaj, jer posledica su stare zidine sa novim adresama siromašnih spisateljskih kancelarija ovog ili onog udruženja.

A tako je lepo i smisleno u kutku sobička pisati o svemu tome, oštro i pobožno, polemički i lirski, hrabro i plemenito, kao zmija i golub. Pa onda u istoj izbi čitati Lorensa i Disa, Paunda i Dučića, Brehta i Kiša, Kuprijanova i Branu Petrovića, i pomisliti: Bože, koliko li su problema imali svi ovi Orfeji, koliko ih je nesreće zasulo u njihovim životima, koliko li su snage imali da i pored svega pišu. Niko i ne pominje da li su i kojem su književnom esnafu pripadali. A godišnja doba — smenjuju li se smenjuju!


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Maj 31, 2012, 03:07:22 pm »

*

PRSTEN OKO SNA

 
O poeziji, vremenu i smrti
 
Poezija kao "magija sveta" (J. Dučić) ili, pak, "pustolovina u potrazi za apsolutnim" (P. Salinas), duboko je individualan čin kao rađanje ili umiranje, prsten na kružnom toku života i smrti. A pesnik je, opet, sudbinski osamnik koji "ima da stvori svoj put i njime da hodi sam" (O. Paz). Poezija je, kako još neki vele, i više od književnosti, čak i nije literatura, već "najviši oblik pismenosti" (M. Pavlović), sama po sebi jezik, nadžanrovska disciplina duha. Valerijevski rečeno, u poeziji se ne može kamuflirati prosečnost kao u prozi ili slikarstvu.

"I pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja" (M. Dedinac). Dakle, šta je poezija? I mogu li je vekovi menjati, trošiti i nadilaziti? Da li seme poezije jeste sama smrt kao otkrovenje i posvećenje, kao pogon i sestra života? Ali — i smrt kao tematsko-motivsko polje ili manifestacija talenta. Inicijacijski prolaz nadahnuća kroz jezik kao mors janua vitae (smrt donosi život)! Pesnik zato opeva napetost između erosa i tanatosa: "Ljubeći šta li to ubijam,/ šta li budim?" (M. Nastasijević). Ili: "O slušati da se iz samog dna smrti penje/ Taj već davno zaostali poljubac" (R. Petrović). I napokon: "Kako da raspoznamo igrača od igre?" (V. B. Jejts).
 
Pre tri i po milenijuma, anonimni egipatski pesnik, u "Razgovoru umornoga od života sa dušom", veli: "Smrt preda mnom danas:/ Kao da se sedne pod jedro/ Na vetrovit dan". A Vladislav Petković Dis, koliko juče, s početka dvadesetog veka, peva: "Mrtav vetar duvao je s gora,/ Trudio se svemir da pokrene".

Dve jake pesničke slike u rasponu od tri i po hiljade godina, u različitim prostorima i na različitim jezicima! U obema potvrđen i, istovremeno, oboren ex nihilo nihil (ni iz čega ništa ne može nastati). U jednoj i u drugoj slici vetar kao smrt ili smrt kao vetar pogone sami sebe i rađaju novo. Ništavilo koje radi, ne prestaje da čini i menja, kruži.

Šta je bila perspektiva anonimne egipatske ruke što je ispisala sjajne stihove, nepropadljive i istinite? Otkud poeziji supstanca neuništivosti? Čini li je smrt takvom? I šta je perspektiva Disove slike? Večnost, "izvan stvari, iluzija, izvan života"! Izvan života? Nije li tu život pesničkog talenta i poezije same? "Da l' smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana?" (R. Petrović). Pitanja su opet i uvek najbolji odgovori.
 
Perspektive srpske, francuske ili, pak, španske poezije? Kako to dobronamerno i "potrebito", ali u kontekstu dosad rečenog, pretenciozno i planerski zvuči! Reč perspektiva, naprosto otupljuje pomenutu sintagmu, odnosno, ne pripada miljeu u kojem se našla. Ona odgovara sintagmama u kojima dominiraju imenice: privreda i vodostaj, na primer. Perspektiva poezije je jednom za svagda, i u isti mah, istovremeno u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti! Poezija je retka disciplina čiji se oblici i rezultati ne mogu projektovati unapred, upravo zato što je ona kaleidoskop simultanih i do paradoksa neočekivanih rešenja koja ne moraju biti bolja od onih pre dva veka ili milenijuma. Ona dopušta da bude sabirana i tumačena kao vekovna gradacija formi i sadržaja, i ništa više. Sve dalje od toga — slepi lavirint!
 
A što se šanse poezije u tehnološki udešenom vremenu tiče, i onoga čuvenog "čemu pesnici u oskudno vreme", sa zadovoljstvom se može reći da novi mediji nisu naneli značajan udarac ni njoj, a ni knjizi. Knjiga se i dalje prijatnije čita i lista u rukama nego na ekranu. Ona je deo ljudske privatnosti, produženi deo čovekovog telesnog i duhovnog habitusa. Knjiga je intima! Srođeni mezimac Gutenbergove epohe sa čitaocem za sva vremena. Kao dete, reka ili mesec.
 
Poezija može da postoji i izvan knjige. Može da bude i pevana i ćutana, i kazivana i nekazivana. Može i dalje da funkcioniše "s kolena na koleno", ma i preko interneta. Poezija ima i molitveno-religioznu rezonancu u ontologiji svoga korena. I kao takva, čak i telepatska i prekognitivna, nematerijalna i bez znaka, ona se kad-tad nađe u telu teksta, u jeziku kao materijalu ili u kakvom drugom mediju. Njen epifanijski izvor je neograničeno bogolik i jurodiv. Kompjuterska, takozvana, poezija, osim svega, ne sadrži upravo poeziju. Ona je klonirani obrazac sofistikovane "duše". Ona koketira sa smrću i sama sebe izjalovljuje. Nad takvom lešinom od poezije superiorno se izvijaju i množe čak i video-igrice.

Spustimo li poeziju do školskih kanona i dnevno-književnih aspekata, upašćemo u zamku uprošćavanja njene misije i svrhe. Odmah će biti zadavljena potrebom pedagoško-kritičke "svesti o svesti" da se sve raščini i definiše. Ona tad više nije poezija, već rebusno polje lutajućih senki. Ma koliko mehanizmi kritike, teorije i istorije pokušavali da je razobliče i bace na kolena — ništa od toga. Uvek će ogroman procenat njene neulovljive samobitnosti nestajati ispod skalpela nauke i na iznenađujuće jednostavan način ukazivati se na drugom mestu, izranjati u novom okeanu duha i jezika, vremena i prostora. Ona sudi svesti o samoj sebi, određuje količinu prisutnih zahvata, odbacuje i kažnjava nadmeno namicanje metodoloških i teorijskih okova, za vrlo kratko vreme izvrgava samopreispitivanju i samoukidanju svih zbrzanih i neinventivnih sudova. Čak i najbolje namere i rešenja, ona relativizuje i dopisuje. Kao što jučerašnje mirno i sunčano podne biva poreknuto današnjim vetrovitim i oblačnim! Ona je, naprosto, u fenomenološkom srodstvu sa smrću koja se ne da doslovno opisati pošto poseduje i noumenološki aspekt — stvar po sebi. "Moj duh i kao smrt me gleda" (S. Raičković).

Jer, "naveče s naših zvezda/ puše leden vetar" (G. Trakl). I "crni vetrovi vise poput/ lanaca sa zvezda" (H. Harp). Srpski pesnik Stevan Tontić, u metafizičkoj pretrazi bića, ovako započinje jednu svoju pesmu: "Smrću, u stvari, ja zračim/ večerima, u sazvežđima". Jedan drugi zaljubljenik smrti, Tin Ujević, ekstatično salutira: "Zdravstvuj, o Smrti, koja Verenice... pomiluj me, podragaj me". A "pesnik predsmrtnih časova" (N. Koljević) ukleti Milan Nenadić, udivljeno otkriva: "Prirodo... zar tvoje proleće/ nije plamsaj smrti?". To životno zračenje smrću i crnim vetrovima, apsolutno grljenje sa Crnom Gospom i samrtno plamtanje sa smenama godišnjih doba, nije li baš to poezija uživo, u višedimenzionalnim svojim objavama, u stalnoj akciji nesvodivog logosa u svim pravcima? "Prsten oko sna" (I. V. Lalić)?

Prevazići se da bi došao do sebe — hegelovska je objava u kojoj stanuje upravo pesničkim pincetama napipana smrt "koja je sama nepokret, ali koja jedino omogućava pokret, smrt kao smrt viđenog na putu ka neviđenom" (R. Konstantinović). "Ide čovek majko moja... srce mu je puno smrti", užasnuto peva Branislav Petrović. Na drugom mestu govori o smrti kao"”strašnoj nebeskoj zveri, u jeziku, u jetri, u zenici brata rođenog, u ruci koja ječam seje!". A onda opet stihovi: "I da će me crvi ko trešnje u maju/ naučiti kako da se snađem u beskraju". Velemajstorsko poređenje crva i trešnje, oksimoronski kovitlac metafore, spoj života i smrti, cakleći zdravih trešanja u maju, naivno sručenih devojčica na granu života i — tromog crva, potmulog gospodina ništavila, maskiranog ambasadora nestajanja sa ovoga sveta!
 
Poezija odbija epitet savremena. Taj pridev je štap za pridržavanje ciničnog i birokratskog kikota učenosti i tobožnje meritornosti. Na tom štapu žive čitavi instituti i katedre, plejade ispijača pesničkih sudbina i darova. Tu se poezija najkonkrentnije ućaruje. A ko bi rekao da se i u tome može naći "sunce sunaca"? — još jednom bi za sva vremena doviknuo Duka sa Crkvine. Ali, "sunce i na đubrište zalazi, al' se ne uprlja", veli jedna poslovica.

Poezija po sebi jeste poezija ili je uopšte nema, bez obzira da li je naseljavaju amblemi ovoga ili onoga vremena. Takvi amblemi su uvek propadljivo lišće na stablu života, a poezija supstrat nektara, ambrozija otiska duše u peludu jezika, kao u stihovima Krstivoja Ilića: "Smrt, sa izvijenim glasovima/ kao iz belih violina, neograničena i laka". A na ovo bi Verlen dodao: "Muzike iznad svega, muzike!".


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Maj 31, 2012, 03:19:53 pm »

*

MILOŠTA ŠUŠNJARSKIH DUŠA

 
Jezik je čudo koje pamti, hrani i vodi naše živote. On je najveća i najdraža otadžbina u kojoj svaka reč ima prestoničku snagu. Danas je ovde takva reč šušnjar, reč koja predočava opalo suvo lišće. Nad njom su žive duše našega Šušnjara. Taj šušanj suvoga lišća pomešan sa senima pet i po hiljada duša budi nas uspomenom kakva se retko stvara u jednom narodu. Opet i opet, pitati i vapiti, gde li je granica između života i smrti? Nije li ona već, i baš, u uspomeni na jedan pretužni Ilindan što se, evo, sa slikom prerano opalog lišća, obnavlja svake godine? A poezija, nije li i ona ta granica, ta "strasna mera" ovoga i onoga sveta? Jezik, dakle, nije li on — maternji — živa smrt u epifaniji istine? Miomiris, dah i vatra pesme? Večna obnova prvine, one reči na početku koja beše u Boga što i sam beše reč? Alfa i omega svega za svagda? Dan i noć u isti mah? Radost i strah?
 
Koliko će se čuti molitva nad kostima Šušnjara i dokle zriti suza veličine neba na kojem se nalazi Zemlja, a na njoj pakao i raj? U svemu — čovek što nemilosno prolazi i nestaje. To mu je dato — da se smrtan izgizda iskušenjima i gresima, da pokaže Bogu lice svoje. Ali, preći granicu, podići ruku na čoveka jeste što i na Boga. I na samoga sebe, opet je na Boga. Gospod — krug veličanstvenih začetaka, mena i svršetaka do u beskraj onoga što um naziva, a srce živi — ljubav! Opalo je lišće dušino, suvo lišće sanjansko, lišće krajiško. Šušnjar srpski!
 
Pesnička reč ima moć da prejezdi vreme i relativizuje prostor. Ona večno radi i mladi, samu sebe u drugima pronalazi. Sanjanski pesnici nisu izdali Šušnjar. Oni su istrajali u visini jedne velike uspomene i našli najbolji način da, u poslednjim teškim godinama, u Oštroj Luci sastave poeziju i život u događaj vredan pažnje, a povodom smrti nevinih. Dok su se druge velike uspomene nasumice gasile u književnom i inom životu ili lažno, poput Potemkinovih sela, privremeno ukazivale u izmaglici raznih improvizacija, dotle su Boro, Dušan, Mihajlo, Milan, a s njima i drugi važni Sanjani, magmom poezije zaneseni, dodavali cele sebe Šušnjaru, Grmeču i Krajini. Njihova vera u Šušnjar i poeziju, njihovo "i otac i mati", njihovo zavetno gospodstvo duha, pronašli su svoje mesto u cvetoslovu jednog retkog kontinuiteta na ukupnoj srpskoj književnoj mapi. Nema toga Šćepana Malog koji će im lažnim svojim dolaskom i prelestnom pričom, a na uštrb njihovog talenta, obraza i časti, utrapiti "nevidljivo ruvo carevo". Ta moralna stamenost i drčna snaga da sačuvaju pesnički Šušnjar nikli su iz osijanog korena sasvim konkretne i specifične srpske tradicije na čijim krajiškim mladicama, pored narodne lirike i epike, nanovo se ukazuju i rađaju pupoljci Kočićevog Zmijanja sa Lujom i Mrgudom, Ćopićeve male iz Bosanske Krupe, Kulenovićeve Stojanke majke Knežopoljke, Kolundžijinog pogleđevskog brega na koji je "iz matere pao", velikoljeskovačkog kordunaškog peva Dare Sekulić, Tontićevog grdanovačkog praga na kojem "ruke su, evo, polegle, mamice"... Krupni su i ulog i rezultat sanjanskih pesnika u Šušnjaru čiji osobeni amblem vijori iznad naših malih veličajnosti. u sferama gde se svetlost razleže na boje i zvuke.

Čestitajući, dakle, uvaženim i darovitim domaćinima na umeću da sačuvaju poetsku dušu Šušnjara, i zahvaljujući im što su mi omogućili retku privilegiju da vest o nagradi doživim kao najdirljiviju miloštu zavičaja jednom tek geografski udaljenom lirskom pojcu podno Fruške gore i Stražilova, gde "lisje žuti veće po drveću", a između Novog Sada i Beograda, u jurodivim slalomima književne karijere, klanjam se senima Šušnjara čije ime nosi ova prestižna nagrada koju primam svestan da ona osim literarnog ima i oreol živoga života i žive smrti. To je priznanje koje od mene, sitnog i grešnog laureata, traži podvižnički put i dug oličen i molitvenoj ćutnji i bdenju.

Šušnjar je pesma koja spava, opalo suvo lišće u došaptajima vremena što puže uz reku Sanu, nadahnjuje i obnavlja. U tom krugu, ka šušnjarskim dušama hrlimo i mi živi. Zasad, u tangenti novije istorije, gde poput starih Slovena, dišući na trsku pod vodom, čekamo. Jer, poezija zna da ljudski vek nije svemu mera i lek. Večnost je sestra pesmi!


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Maj 31, 2012, 03:45:08 pm »

*

BERLINSKI KALEIDOSKOP

 
Na obalama Špreje i Hafela, metropola koja brekti istorijom i kulturom, Berlin, grad sa tri i po miliona ljudi, dug kao razdaljina između Novog Sada i Beograda! Osnovali ga početkom drugog milenijuma Lužički Srbi i Prusi, na mestu gde behu vašarišta za trgovinu stokom. Kako se pesnička duša oseća u Berlinu, danas, gde na svakom uglu bdi figura velikog medveda, maskota i simbol ovoga metropolisa?
 
Sleteti na aerodrom Šenefeld, jedan od tri u Berlinu, i ostati osam brzih dana u ovom gigantu događaja sa bezbroj knjižara, izdavačkih kuća, biblioteka, galerija, muzeja, muzičkih konzervatorijuma, pozorišta, festivala, fakulteta, akademija... Pri tom, stalno smenjivati u glavi sintagme: Berlinski kongres, Berlinska bitka, Berlinski zid, Berlinski filmski festival... Pa Breht u Berlinu, a iz rodnog Augsburga.
 
Odazvah se ljubaznom pozivu domaćina i krenuh korak po korak. Dan prvi beše prošaran suncem. Nastupam na Katedri za slavistiku, na Humboltovom univerzitetu osnovanom 1810. godine. Na pamet mi pada da se veliki lingvista, antropolog i naučnik Vilhelm Humbolt družio sa Geteom i Šilerom. Tu je, sto godina posle, navraćao i Albert Ajnštajn. Ljubazno me dočekuje Vesna Cidilko sa studentima koji su, pored ostalog, ime pesnika iz Novog Sada videli na oker plakatima. Studenti su već imali po desetak fotokopiranih mojih pesama.
 
Vesna Cidilko me predstavlja na nemačkom jeziku, a zatim govorim pesme na srpskom, mahom napamet. Čuju se i pesme na nemačkom. Među studentima su i tri devojke sa naših strana, Sarajke i jedna Novosađanka. S njima je i jedan sedamdesetogodišnji Nemac koji je dva puta nakratko bio u našoj zemlji i, eto ga, želi da studira srpski jezik. I on hoće moju knjigu "I otac i mati". Dok je potpisujem, iznenada me fotografiše. Studenti postavljaju dobra pitanja: A sonet kao savršena forma, a (ne) mogućnost prevođenja poezije na drugi jezik, a nadahnuće, a zanat?
 
Predlažu mi da sutra nastupim na Balkanskoj večeri u internacionalnom klubu studenata. U međuvremenu se zatičem kod jedinog preostalog dela Berlinskog zida dugačkog dvadesetak metara. Inače, i danas najprodavaniji suveniri su parčići ovoga zida u veličinama od dugmeta do šake. Fatalni zid delio je Nemačku "na tri polovine", od 13. avgusta 1961. godine pa do 9. novembra 1989. Sevnu mi opet odnekud Berlinski kongres iz 1878. godine kojem je predsedavao nemački kancelar Bizmark: Srbija dobila nezavisnost, Crna Gora i izlaz na more, a Austrougarska pravo da okupira i smiri Bosnu i Hercegovinu i da u novopazarskom Sandžaku drži svoj garnizon.
 
Na Balkanskoj večeri slušam na nemačkom jeziku Geteov prevod "Hasanaginice" pa onda na srpskom. Isto biva i sa prozom našeg jedinog nobelovca. Prosijava zvuke i nadarena flauta Stanislave Barać. Stolovi puni naše hrane i pića: pripremile Ivana, Tamara i Vesna. Nemcima se dopala pesma koju sam napisao pre dvadeset godina: "Pada sneg. / Ko to vidi? / Niko ništa ne vidi, / a i ako vidi, / neće da vidi. / Mi koji zaista vidimo, / ćutimo i ne vidimo. / Zašto bismo videli?".
 
U Berlinu narednih dana nebo je setno sivkasto. U Crkveno-narodnom domu, dozidanom za kulturne potrebe uz zdanje Srpske pravoslavne crkve kupljene od evangelista, sa dugim poprečnim klupama, o lirici pristiglog pesnika govori Stevan Tontić koji već desetak godina živi u Nemačkoj. Ostaje još kratko u jednoj umetničkoj koloniji kod Bremena. Nastupa i Kostas Papanastasiu, umetnik grčkog porekla, koji peva na desetak jezika. Vlasnik je posećenog restorana-galerije "Terco mondo" u centru Berlina, gde se okupljaju ljudi sa "ono malo duše" iz svih krajeva sveta.

Neobične sudbine pletu se oko mene. Svi bi da razgovaraju. U Berlinu živi oko trideset hiljada Srba. Jedan Sremac radi u administraciji Bundestaga, brine o nabavci uniformi i obuće zaposlenih. Ali, on je i dirigent hora Bundestaga u kojem pevaju Nemci i jedan naš čovek iz Bosne. Videh i čuh stomatologa, poreklom iz Loznice, kako virtuozno svira violinu. U prostorijama Rajhstaga, veli, pre koju godinu, za vreme rata, svirao je "Marš na Drinu", i niko mu ništa ne prebaci. Za razliku od svoga kolege elektroinženjera koji je, venčavši Nemicu uzeo njeno prezime, violinista je s drugom Nemicom zadržao svoje. Jedan Šapčanin, nadimkom Bonasera, već je decenijama u Berlinu. Njegova firma, u kojoj rade mahom Nemci, sada obnavlja Drezdensku operu stradalu u nedavnim poplavama.
 
Prisetih se Geteovog susreta sa Vukom i Sarajlijom. Karadžić ogromnih brkova, sa drvenom nogom i brojnim ordenjem na prsima, a Milutinović, jurodivih očiju i manitih pokreta. U restoranu "Morava" nalazim Riharda Pitrasa, nemačkog pesnika srednje generacije, kojem Tontić prevodi knjigu pesama "Medena šiba" na srpski jezik. Setih se lepe fotografije: Rihard Pitras i Duško Trifunović pre petnaest godina u restoranu "Lipa" u Novom Sadu. Sad mu je seda brada i nosi naočale. Pitras me vodi kući u kojoj videh nepojamne knjigorede i tovare naslova, ne samo u policama, već i u velikim kutijama na podovima četiriju pretrpanih soba u kojima nigde kreveta. Kao iglu iz stoga sena, izvlači mi zbirku pesama Oskara Daviča na nemačkom iz poznate edicije "Pesnički album" gde je svojevremeno objavljeno preko stotinu svetskih pesnika. Inače, moj ugledni sugrađanin, Tišma, i dalje je u samom vrhu najprevođenijih pisaca na nemački jezik. O njegovoj prozi, pored ostalih, visoku ocenu, u više mahova, izneo je Ranicki, papa nemačke književne kritike, a u gledanim televizijskim emisijama "Literarni kvartet".
 
Najupečatljiviji utisak, među našim pesnicima koji žive u Berlinu, ostavio je četrdesetdvogodišnji Vladan Matić koji je naglo objavio četiri knjige kod naših manjih izdavača. Ni jednu promociju nije imao u rodnoj zemlji. Shvatih da su ga naši pisci opelješili. "Ukleti" Rakić jedva izvukao živu glavu iz demonske veze sa ruskinjom Emilijom kojoj je posvetio i ceo naslov knjige. Poveravao mi se kraj Brandenburške kapije. Čeka da mu se uskoro istovremeno pojave još četiri nove knjige u otadžbini. Iz grada okićenog Božićnom pozlatom, koja ne svetli celu noć zbog štednje u celoj Nemačkoj, sa istog aerodroma poleteh, i sat i po vremena, do Surčina, listah mlađega Rakića zbirke "Berlinska božurenja" i "Srbija nad Berlinom".


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Maj 31, 2012, 04:03:10 pm »

*

ČUDO DIVNO

 
U srpskom jeziku postoji preko četiri hiljade turcizama. I u mađarskom, čak, koji nije bio u tako direktnom istorijskom prožimanju sa turskim jezikom, postoji oko osam stotina turcizama. No, u našem jeziku odomaćile su se reči za koje nikad ne bismo rekli da su turcizmi: boja, kutija, torba, zanat, sandale, jastuk, makaze, kašika, čekić, kajmak, rakija, česma, čizma, juriš, sapun, papuče... Za mnoge nemamo zamenu.
 
Na primer: boja! Pandan ovoj reči u srpskom jeziku nije farba (koja sa nemačkog mami), već: mast. "Čovek tamne masti, žena bele masti". Mastilo! Dakle, reč mast se presvukla u srpskom jeziku i uzela sasvim drugo značenje. Iščezla iz svoga izvora.
 
Jezik je divno čudo koje ima svoje virove, ali i — hirove! Često tajanstven, ponekad neobjašnjiv. U maternjem jeziku nikne rodna reč kad se najmanje nadamo, obično iz glave "lude", pesničke. Ali banu i reči iz strane leksike, reči selice, tuđice. Reči koje osvajaju posed susednog ili inog jezika. Neke deluju kao strano telo i žuljaju kao kamenčić u cipeli, a poneke se naviknu, zgrle i sljube. Postaju kao domaće. Eto, ko bi rekao da rakija nije srpska reč pored šljivovice, lozovače, kruškovače... Nije, ali je pijemo podjednako kao da je naša. A i jeste naša, jer pevamo: Od rakije nema bolje žene,/ po tri dana ona ljulja mene!

Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Maj 31, 2012, 04:12:41 pm »

*

REČ

 
Kazana ili nekazana, napisana ili nenapisana, reč postoji kao iskon, kao živa duša, kao golo telo. Reč nosi miris duha, vatru zvuka i boju opipa. Njena materijalnost u poeziji ogleda se u nematerijalnom savladavanju vremena i prostora. Pesnička reč sjedinjuje prošlo, sadašnje i buduće divno čudo vremena.

Pesnički jezik, dakle, specifična je vrsta sveprožimajućeg erosa: Reč opšti ne samo sa drugim rečima već i sa samom sobom! Ona se preliva u bogolikim i demonskim silnicama muzike i značenja. Njene pozitivne ili negativne ontološke valere određuju kontekst i njegove artističke i semantičke temperature.

Pesnici kopaju, prebiru i od zaborava kradu i stvaraju nove reči. Nekad to čine lako i kao od šale, a ponekad rudarski teško i bolno. U epifanijskom blesku, reči se brzinom svetlosti lančano vežu u niz slika koje nisu od ovoga sveta, ali mu pripadaju. Jedna reč u nadahnuću pomera planinu, izmešta more i otvara nebo. Takva reč je, po Lazi Kostiću, među javom i med snom, pletisanka, ali i vruća žeca, kako bi, sit i gladan količina života, u isti mah, dodao Branko Radičević.

Reč je srebrni luk Miloša Crnjanskog, Dučićeva kob, Popin belutak, Pavlovićeva vidovnica, Raičkovićev točak za mučenje, Bećkovićevo ovo i ono, Lalićeva strasna mera, Brane Petrovića tragom prah, Pavla Popovića raselica, Kolundžijina ruža, ali i: Ubi me prejaka reč, kako je smrtonosno živo zapevao drugi Branko, onaj večiti Miljković, odmahnuvši dušom na mig slavne poezije.
 
Rečeni Lakan Kostić je, na primer, spram reči ostarina stvorio novu — omladina. Ona je zaživela i nadživela prvu koju, evo sada, oživljavam, dajući joj krila i moć da bude pandan samoj sebi, odnosno, precizna mera i naziv za svaku novu i mladu reč koja u poeziji ima svoj nepojamni plod, ali i vidljivi koren i prapočetak.


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.


NAPOMENA
 
Tekstovi u ovoj knjizi, u ogromnoj većini, objavljivani su od 1985. do 2002. godine u: Politici, Letopisu Matice srpske, Književnoj reči, Poljima, Književnim novinama, Glasu srpskom, Piscu, Sveskama, Dnevniku, Večernjim novostima, Književnoj klimi, Liparu, (Našoj) Borbi i Kozarskom vjesniku. [Autor]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Januar 16, 2013, 10:47:06 pm »

*

SNAGA ŠANTIĆEVE "PRETPRAZNIČKE VEČERI"

Pesnici su oduvek pokušavali da opevaju Božić. Neki su uspevali više, neki manje. Ne može se o Božiću improvizovati stih, on traži celu pesmu iz srca.
 
Nema mnogo antologijskih pesama posvećenih Božiću. Ali ih ipak dovoljno ima. Uzmemo li "Pretprazničko veče" Alekse Šantića kao iščekivanje Božića, eto nam tople porodične slike oličene u majčinoj tihosti: "Ko simbol sreće, naša majka bdije,/ za skori Božić košulje nam šije,/ i katkad na nas blage oči diže." U toj antologijskoj pesmi otvara se čitav jedan uređeni svet porodičnog ponosa i časti, poštovanja i reda.

Uspomene u osami i napuštenosti bride u tišini bolnog Šantića: "Kandilo i sad pred ikonom tinja,/ i sad je pozno predbožićnje doba,/ al' gluva jama sad je moja soba,/ a ja list sveo pod bjelinom inja."

Eto nam pesničke snage u divnom čudu iščekivanja Božića, daleko do najmilijih, onih kojih više nema... Ali badnje pahulje toplo miluju dušu i donose sreću nad srećama. Sve je dato po zakonu spoja neba i zemlje.

Petar Petrović Njegoš je najživlje naslikao značaj i lepotu Božića u svega dva stiha:"“Nema dana bez očnoga vida/ niti prave slave bez Božića". Ovo je nenadmašan dvostih koji određuju dubinu i smisao Božića. Ne samo na simboličnom planu, Božić je porodična (kolektivna) radost bez premca: "Brda ječe, vrte se peciva,/ gusle gude, a kola pjevaju... Sve radošću divno naravnjeno." Svako od nas nosi nešto od plamička ushićenosti Božićem; nema pravoslavnog Srbina, a da mu se Badnje veče i Božić nisu pod kožu primili.

U čestim selidbama, kao dete, do svoje šeste godine, Božiću sam se radovao prvo u Šajkašu kod Novog Sada, a zatim, do devetnaeste, u Gomjenici kod Prijedora. I jedno i drugo podneblje imaju svoje specifičnosti, svoju boju i miris, ali svugde je rođenje Gospoda Isusa Hrista doživljavano na isti način — u srcu.

Zahvalan sam i majci i ocu na toplom treperenju nada mnom i sestrom Nadom, zahvalan im na mestima rođenja, mome u Pančevu, sestrinom u Novom Sadu. Zahvalan na zadržavanjima i kraćim stanovanjima u Zemunu, Padinskoj Skeli, Sibnici i Novoj Pazovi. Svugde se događao po jedan Božić. Tako su se godine rasporedile i nizale.

Zahvalan sam na godinama provedenim u Bosanskoj krajini, na Božiću u učaranom ambijentu moje rane mladosti. Iako sasvim mlada, majka Stoja je, od svoje sedamnaeste godine u novoj porodici pokazivala odanu prisnost sa Božićem, zahvaljujući nasleđenoj toplini svoje majke, moje bake Todore. Sve se ukazivalo u očima, u svetlici zenice i osmeha, u aurama na dlanovima. Neki nadzemni trijumf fizičke prisutnosti najbližih naseljavao je duše i goreo neugaslom radošću rođenjem Gospoda Isusa Hrista.

Otac Draško, ojkački gospodin Potkozarja, i za Božić davao je oduška svome nadarenom grlu da po svu noć i dan peva i igra u starom kozarskom kolu sa rođacima i komšijama. Duhovite opaske na temu dionizijskog aspekta Božića mogle su se čuti u mnogim ojkačama. Pamtim jednu barabinsku, iskošenu, na sopstveni račun domaćina, duhovitu, onakvu kakva je ojkačka priroda u stvari, ojkaču koja slavi i žali darivanje i goli život, sirotinju i bogatstvo: "Oj, Božiću, alaj si baraba,/ ode moja pečenica džaba." Aspekt paganskog daje čar svakodnevnom kovitlacu života kad se ljudi nađu skupa, na božićnom slavlju, kad progovore i zapevaju, otresu brige i daju sebi na volju.

Kako god bilo da bilo, na ovome svetu, pre nas, s nama i posle nas, Božić je bio i ostao neugasla duša kućnoga praga, mir Božji posvuda i u svakome, a ponajviše u nama samima. Vladika Nikolaj Velimirović peva: "Na zemlju sleće, i radost javlja,/ pesmom i sjajem Boga proslavlja".

Badnje veče sam skromno opevao u dva soneta. I jedan i drugi sonet, u dodiru, pri čitanju, zbližavaju različite prostore moga detinjstva, ulivaju se jedan u drugi i plamte roditeljskom ljubavlju. Pesma je ostvarena ako od sitnih prizora i mrvica svakodnevice stvori ustalasanu planinu/niziju značenja u maternjoj melodiji jezika. Tada je doživljaj pesme skopčan sa nadahnućem koje se iznenada stvori. Badnji dan i Božić daju nadahnuću puniji misao, otvaraju unutrašnje oči naših bića i neprekidno, na zadivljujući način pevaju u slavu Gospoda: MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI!


 
BADNJI DAN

Sve su kuće čiste, stižu Božji dani,
u naramku — drva, hleb od prve setve,
stolice i stoci iznose se vani,
mašice za vatru, lopate i metle.

Badnjeg dana uvek sklanjaju se stvari,
sve igle i noći, šiljati predmeti
sa kojima Božić može da se kvari,
sve oštro iz kuće mora da izleti.

Jer po verovanju oči bi se greble
mrtvima iz roda, zato sve se sklanja
što oštricom može da odagna pretke.

Na ulici vatra, okupljene duše,
u plamenu topi hrastova se grana,
pucanje s karbidom u daljini ču se.


Nenad Grujičić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: