sledeća tema »

[Angelina]

*




ŽIVKO JEVTIĆ
(Bagrdan, 09.10.1898 ― 28.04.1980)


Živko Jevtić, pesnik i književnik, rođen je 9.10.1898. u Bagrdanu od oca Jevtić Ljubomira i majke Jevtić Stanije. Odrastao je u seljačkoj i trgovačkoj porodici, koja je poslovala sa Bečom i Peštom, i koja mu je omogućila da završi jugoslovensku književnost na filozofskom fakultetu.

Kao diplomirani student postavljen je za suplenta kruševačke gimnazije ministarskim ukazom od 4. marta 1923. god.

Čudesni radni vek Živka Jevtića, prekidan odsustvima i otkazima koje je davao, trajao je do 1934. godine kada se povukao iz javnog života.

Ali jedan vrstan intelektualac, jedan omiljeni profesor, i jedna pre svega nadarena književna duša je ostavio dubok trag u književnosti tog doba. Za vreme njegovog boravka u Kruševcu pokrenuto je nekoliko časopisa: "Đački glasnik", "Krug", "Ventiri", pa iako nijedan od ovih časopisa nije potpisivao kao urednik, svi najozbiljniji tekstovi, prikazi, uvodnici, prilozi poezije bili su prilozi Živka Jevtića.

Kruševac je ponekad postao pretesan za čoveka koji je u intelektualnom smislu nadrastao sredinu pa u dva navrata boravi u Parizu ― jednom ostaje godinu dana, a drugi put tri meseca.

Iako do tada nije imao ni jednu objavljenu knjigu Živko Jevtić je ušao u čuvenu antologiju Sime Pandurovića objavljenoj 1926. godine. a koliko je vredela njegova poezija pokazuje i podatak da je u "Srpskom književnom glasniku" Živko bio zastupljen odmah iza Ive Andrića, a ispred veličina kakva je Desanka Maksimović, sa kojom je bio prijatelj i sa kojom je obavljao prepisku.

Kada se govori o stvaralaštvu Živka Jevtića, ne treba olako preći preko fenomena zavičajnosti ― kaže dr Ratomir Baturan ― Morave, moravskog čoveka, te čudesne prirode, tog susreta vetrova, sudara klima ... čini se puna je mini poezija ovog pesnika. Vetar, grane ... to je najprisutniji motiv u njegovoj poeziji..."

1963. godine je izašla knjiga "Reka ljudima govori" kao jedna metafora dijaloga sa rekom.

Ne treba zaboraviti da je Živko Jevtić objavio knjigu "Pripovetke" 1938. a kao mesto izdanja upisan je Bagrdan. Ovo samo govori koliko je Živko voleo svoj zavičaj, svoj Bagrdan u koji se povukao u mir i spokoj porodičnog doma u kojemu je ostao do svoje smrti.

Inače, svoju prvu zbirku pesama "Samosvesti" Živko je objavio u Kruševcu 1928. godine, a drugu "Postojanje" takođe u Kruševcu 1932. godine. Zajedno sa Brankom L. Lazarevićem, Dobrijem Dimitrijevićem, Vojislavom Jankovićem zastupljen je u zbirci "Lirika" koju su štampali isto u Kruševcu 1933. godine.

Zajedničkim poduhvatom biblioteke u Kruševcu i Jagodini 1990. godine objavljena je zbirka koja je objedinila tri knjige: Samosvest, Postojanje i Prisnost. Predgovor ovom izdanju učinio je dr Radomir Baturan, jedan od istraživača Živkovog života i dela, koji je najviše i uložio truda u to.

"Baturan je ubedljivo dokazao da delo Živka Jevtića zauzima visoko mesto u književnosti između dva svetska rata i da se uklapa u linije srpske metafizičke lirike od njenih početaka u srednjem veku do dana današnjeg. Stoga Baturanova reafirmacija Živka Jevtića predstavlja ne samo zakasnelo priznavanje kritičarske nepravde prema ovom tragičnom stvaraocu, nego i važno književno istorijsko otkriće i vrlo solidan doprinos istoriji srpske književnosti, rekao je mr Milan Radulović na promociji ove knjige u jagodinskoj biblioteci 1996. godine.

O Živku Jevtiću može još mnogo toga da se kaže, o njemu je izlazio feljton "Živko Jevtić ili spirala tragizma" u Novom Putu, a potpisao ga je novinar i književnik Živorad Đorđević. O njemu su pisali Radomir Konstatinović, Milan Simić, Nikodije Spasić, Milan Nuikolić, književnik iz Kragujevca, inače rođeni Bagrdanac i mnogi drugi.

Na kraju njegov pesnički sabrat Antonije Marinković kaže: "Njegova priča i započinje i završava se u Bagrdanu nadomak Jagodine i omeđena je godinama 1898 i 1980. Između je život koji je ovog čoveka nosio na razne strane vezujući ga čudnim nitima za dva grada: Kruševac i Pariz. Ovaj čovek je po rođenju Bagrdanac, po opredeljenju pesnik, po pesničkoj vokaciji metafizimar koji piše dušom bagrdanskog seljaka, bagrdanske šume, zvukova, vinograda, po obrazovanju profesor, po značaju književnog dela još uvek neistražen i nevalorizovan "svitac što se ritmički pali i gasi u noći".

Zdravko Sretenović Bagrdan

[Angelina]

*

ŽIVKO JEVTIĆ


"Živko Jevtić je rođen 1898. godine u selu Bagrdan kod Jagodine. Završio je gimnaziju u Kragujevcu i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1922. godine. Za suplenta gimnazije u Kruševcu postavljen je 4. marta 1923. Ubrzo je dao ostavku na službu. Po drugi put je postavljen za suplenta 25. oktobra 1923. godine. U oktobru 1925. uvažena mu je ostavka. Te godine odlazi u Nicu, zatim u Pariz, gde marljivo pohađa Sorbonu i na izvoru upoznaje najnovije književne struje. Postavljen je, po treći put, za suplenta kruševačke gimnazije 18. marta 1926. godine. Za profesora realne gimnazije unapređen je 25. maja 1927. U avgustu iste godine uzima tromesečno odsustvo i opet boravi u Parizu. Izabran je za školskog knjižničara Gimnazije u Kruševcu 1928., a 18. marta 1930. unapređen je za profesora trećeg stepena. Ove detalje navodim radi ilustracije tvrdnje njegovih savremenika da je "neko nezadovoljstvo stalno tinjalo u njemu". Oboleo je od melanholije 1934. i već naredne godine povlači se u svoje rodno mesto Bagrdan, gde je živeo sve do 28. aprila 1980. godine. Retko su ga posećivali prijatelji i bivši učenici koji su voleli njegove pesme. Sve svoje prijatelje i sagovornike prepoznavao je i rado je sa njima razgovarao o svim životnim problemima. Do kraja života nije prestajao da piše, ali je nerado svoje rukopise davao na uvid drugima jer mu je, prema svedočenju porodice, izvesni pesnik odneo čitav svežanj pesama koje mu nikada nije vratio, niti ih je objavio" pod Jevtićevim imenom (Baturan, nav. delo, str. 7 ― 8 ). Prema svedočenju istraživača Baturana, "potomci Živka Jevtića naglašavaju da je "osećao glad za saznanjem, potrebu da u sebe upije ceo svet". A Pariz je, kao i mnogi učeni Srbi, voleo i smatrao centrom sveta. Pesnikov otac, znameniti bargdanski trgovac Ljuba Jevtić, nije dozvolio da ostane bez naslednika. Oženio je Živka 1940. sedamnaestogodišnjom Dušankom Stanković, siromašnom devojkom iz sela. S njom je Živko imao kćerku i sina. Veoma vredna i pažljiva supruga i snaha održala je porodicu i imanje. Zajedno sa depresivnim, ali veoma kulturnim i pažljivim mužem, vaspitala je svoju decu za primer selu i oboje ih školovala. Živko je i Dušanku opismenio. Imanje od 21 hektara plodne moravske zemlje, ona je neumorno obrađivala i sačuvala dok joj nova vlast 1946. godine nije oduzela sve, sem kuće i tri hektara okućnice.

Dušanka i danas živi u Bagrdanu. Redovno je obilaze njena deca i unučad iz Beograda i održavaju kuću i imanje, dostojno precima" (str. 7). ― Jevtić je primer pesnika one ukrivene, potisnute, marginalizovane druge Srbije, čije je lice obraslo mahovinom...


SLUČAJ ŽIVKA JEVTIĆA! ― Taj pesnik živi sve do 28. aprila 1980. godine. Tek 1996. godine, šesnaest godina posle pesnikove smrti, pojavila se knjiga Ž. Jevtića: SAMOSVESTI. POSTOJANJE. PRISNOST (Kruševac ― Jagodina, Narodne biblioteke oba grada, ― 312 str.). ... Ovaj pesnik ima antologijskih pesama, i ne samo pesama; ali velika većina antologija srpske poezije 20. veka ga, osim Pandurovićeve, ignoriše. Odličnu studiju o Jevtiću je napisao Baturan; Jevtić je paradigmatičan primer za ono što nazivamo zonom sumraka srpske birokratske književnosti. Pesnik je poživeo dugo, dugo*. Šta šira srpska javnost o ovom tragičnom pesniku zna?

Deo teksta preuzet sa: Zlatni rasudenac

* * *

"Živko Jevtić iz Jagodine... sorbonski đak. Godine 1935. kada je napustio profesuru u gimnaziji, zaboravili su ga svi, on je 40 godina čuvao guske u Bagrdanu, njegovom rodnom selu. O njemu niko nije pisao. Ali se pravih stvaralaca ipak neko seti." [Radomir Baturan]

[Angelina]

**
Stihovi Živko Jevtić


DRVO

Zvuk me razbija zelenog lišća,
tolikog na granama novca.
Drvo je duša lovca,
drvo je puno tajne,
smrt ptica
i nebo krije.

Drvo je muzička sala:
čovek noću sa njega
može arije
da čuje neslućene.
I kad je u sobi starinskoj
noga od astala,
drvo peva
pri mesečini puca.

Drvo je skrovito srce
nečije.
I kad je živo
i mrtvo kad je,
ono kuca.

[Angelina]

*
Stihovi Živko Jevtić



SAMOSVEST

Kako sam pod crnim nebom
olovan i težak.
Zemljo, ostrvo koje
mosta nema ni prelaza:
strašno se osećam,
mučno na tebi.
Moje noge u tebe upadaju.
Olovne, mnoge
pod sobom udoline
široke stvaraju.
Mog mučnog hoda talasi
tamni visine
neba samog plaču.
Zemljo, mnoge sejem po tebi krupne
stope svoje grešne.
Kroz tebe dušom ronim noću i danju; tvome
jurim dalekom dnu.
O, da mi je jednom
sa tvoga dna
mrtvo jedno sunce dići.
Kao suze kap ogromna,
po jedno ― s neba ― svakog dana
na tvoje kane
jadne ravni.
Drukčije će tada sve ići;
onda ― u dalekoj budućnosti ―
kao krčag na ramenu :
uskrslo ću jedno sunce nositi
i mekom rositi
svetlošću svet!
Uzgredna pesma
Svega što je dobro
nekada se opomenem:
biće pesnika se prenosi
iscrpljeno na hartije
pre no što bol zavije,
― bol: vuk u snuždenim
smetnim dolovima.
Slova su crne suze pesnika,
spomen umrlim bolovima;
pesme bele tuge ushićenja,
zaludna, zamorna iščekivanja
nekog koga nema.
Ali bih voleo sav život svoj
da poklopim dlanom
kad mi je drag toliko
mrtvaca udes.
Pranik je; tamnjan
i oblacima
dim od duvana kafanom.
Bile su nekada laste mlade
u gnezdu ispod trema; ―
zavoleh im zlatne kljunove:
klice sa bobova zrna;
i livade, livade
i mirisni otkosi sena.
Svega sad nema.
Poslednja suza moja crna
na put se inokosan sprema.
Možda su već uginula
telesa mladih lasta?
Nebom putuju dva oblaka, bilja
svelog žalosnog
vodom ponesena
dva plasta
sena. Možda je suza moja crna
već večnost samu minula?


PESME KRAJ POTOKA

II

Ja sam tako dugo goreo
u plamenu nepojamnom
pod mojim koji
cvetao je stopalima
svuda.
Šibao me svojim jezikom on.
Ni otkuda
ne beše vetra
da ga raznese
nikada.
Trpeo sam sam
i gasio
ga svojim suzama.
Da mi je život
stradanje
nikome nisam kazivao.
I rukom plamen
ne može se svući.
A možda sve će se svršiti
na tome
što ću najzad
umreti
plamenom idući!


V

Prostranstvo se rascvetalo u meni.
Dah mi je blag a zvučan meko
topot njegov nežan
u obimu.
Sestra mi je čaša na stolu,
prijatelji časovnik
i orah ogoleli
na vidiku.
Jednom smo nežnošću oboleli.
Prolećna svetlost
ruke nam sastavi
i družimo se združeni,
kao zaljubljeni.
Lavor je prevršen blistanjem
i smehom unutarnjim
bele boje.
Nemo
mi se razumemo.
Mi se neosetno dižemo
skupa.
Nastupa
veče. / Zlatni rasudenac


OGLUŠENJE

I diže mlad žamor
lišća me, u nebo spušta.
Ja sklopim oči, ćutim:
sve mi je prošlo ni u šta!

Još suze čuvam da ne teku.
Slep sam, a po svežem zveku
prepoznajem drveta nov šum.
Otvorim oči:
tu i tamo bokor
kreće se,
kao živ i zelen hum!


TRAJNOST

Samo jedna čarobna uzdržanost
privela me je mestima,
mestima svetim
do kojih svet u skoku
dolazi!

Putovao sam po lestvama od zraka,
na visoku
došao goru.
Otada moja smirenost
raste i nastaje.

Duva, vetar započinje.
Privezan za granu
kao povesmo za preslicu,
prestao sam u nihanju
da saznajem
da je čine,
da je čine
sav naš život.

I da živimo! Jer:
šta nas to staje!


LIŠĆE OVE JESENI

To što sam čuvao,
u meni što je neiscrpno
bilo: u mračnoj
šumi korak svetlosti:
hartije, spomenite.

I davni dah ljubavi,
bele oči moje
ćute.

Ako devojka prođe kroz misli,
zatalasa se srećom duša,
potražiću usnom tvoje
ruke, Hriste!

Do novog dana nema još mnogo.
Sneg na putu, ćutanje
veje.


MISTIKA

Oborim ponekad u zaranku
bol
kao stablo drvoseča.
Radost je
od trpljenja preča.

Iščašim
spokojno
svako čekanje nepouzdano,
jer sva su za mene
spominjanja mrtva
a daleka žalost
večernja
od trenutnosti
isceljene.

Ali, srećan kad padne bol,
ja imam uvek nežnosti
za sreće
koje mi neće
nikad dodeljene
biti.

Miroslav Lukić NESEBIČAN MUZEJ Antologija • Primeri bezdane književnosti, 1900—2008,
tragedije ljudskog postojanja i utopija; sfera mistike
Požarevac, 2009.

[Angelina]

*

ŽIVKO JEVTIĆ


ŽIVKO JEVTIĆ ― SAMOSVESTI

Živko Jevtić (Bagrdan, 9. X 1898 ― Bagrdan 1980) između dva svetska rata profesor Gimnazije u Kruševcu. Prvu zbirku pesama Samosvesti, objavio je u Kruševcu 1928. godine.

Najkompletnije tumačenje poezije Živka Jevtića dao je Radomir Konstantinović. "Uočljiva su dva paradoksa: prvi da Jevtićeve knjige danas niko ne čita i drugi da Jevtićeva svest o postojanju zahteva odsustvo samosvesti. Konstantinović Jevtićevu poeziju vidi kao "poeziju latentnog govora", uočava pesnikovu "prisnost sa stvarima", "odsustvo saučešća", "stalnu pesnikovu želju za ustaljivanjem u sopstvenoj unutrašnjosti", gde se "sunca u tami", pokušavajući da iz sebe, "sa sna zemlje digne jedno mrtvo sunce"." nbks.org.rs/digNBK