Adam Puslojić (1943)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Adam Puslojić (1943)  (Pročitano 9657 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 16, 2010, 12:13:10 pm »

*




ADAM PUSLOJIĆ
(Kobišnica, 11.03.1943)

"Istaknuti umetnik Adam Puslojić, književnik i književni prevodilac", rođen 11. marta 1943. u Kobišnici kod Negotina (Timočka Krajina, Srbija). Osnovnu školu pohađao u Kobišnici (1950—1954) i Negotinu (1954—1958), a gimnaziju u Negotinu (1958—1962). Apsolvirao na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa za Opštu književnost sa teorijom) 1967.
 
Debituje poezijom (1964) u beogradskim "Vidicima" i u zaječarskom časopisu "Razvitku", a iste godine objavljuje i prve prevode sa rumunskog jezika (pesme Nikite Staneskua, u "Vidicima").
 
Prvu zbirku pesama Postoji zemlja objavljuje 1967. u "Vidicima", za kojom su usledile zbirke: Padam ka nebu (Prosveta, Beograd, 1970), Idem smrti na podšišavanje (Prosveta, 1972), Negleduš (poema, "Pitanja", Zagreb, 1973), Religija psa (Prosveta, 1974), Bekstvo u daktilografski vez (Grafos, Beograd, 1977), Pesme (Beograd, 1977), Prelom (Prosveta, 1979), Darodavac (Bigz, Beograd, 1980), Okovana usta (bibliofilsko izdanje, Beograd, 1982), Kapija na istoku (Bigz, 1987), Krvotok (Prosveta, 1987), Onozemlja (autorsko izdanje, 1988), Andemonijum (Apostrof plus, Beograd, 1989, Muzej crne krajine (Krajinski krug, Bor-Negotin 1989), Pesme iz senke (Pančevo, 1992), Sarindar (1997), Očevidac (Podgorica, 1998), Zidanje istočnog plača (izbor poezije, Prosveta, 1998), Raspelnik (izbor duhovne lirike, 2002), Novi gospodar vazduha (Sremski Karlovci ― Novi Sad, 2003), Pesme iz Herisaua (Sremski Karlovci ― Novi Sad, 2003), Knjiga Adamova (Negotin, bibliofilsko izdanje za prijatelje, 2004), Negleduš (Književno društvo Sveti Sava, Beograd: 2007), Boravak i stid (Panorama, Priština, 2007) i Okajnice (Književno društvo Sveti Sava, Beograd: 2007).
 
Na rumunskom jeziku je objavio šest zbirki pesama (Plačem, ne plačem, 1995, Ostatak, 1998: Stihovi u hodu, 2003, Izaslanik za snove, 2006, Brušeno ćutanje, 2006, Smrtni, šta je vama, 2007, i Hajde da govorimo 2008), kao i pesničku trilogiju Asimetrija bola, 2008―2009.
 
Objavio je oko 70 knjiga prevoda sa rumunskog i ruskog jezika.
 
Puslojić je član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije, od 1969. godine kao i Srpskog PEN ― centra.
 
Počasni je član Akademije Rumunije, od 1995. godine.
 
Dobitnik je brojnih književnih i prevodilačkih nagrada i priznanja, u Srbiji, Rumuniji, Italiji, Nemačkoj i Makedoniji.
 
Njegove su pesme u prevodu objavljene u Rumuniji, Italiji, Makedoniji, Francuskoj, Rusiji, Nemačkoj, Bugarskoj, Mađarskoj, Maleziji, Belorusiji, Moldaviji...
 
Dobitnik je "'Vukove nagrade", za životno delo i Priznanja za trajni doprinos kulturi Srbije, kao i nagrada ― Milan Rakić, Nolitova, Miloš N. Đurić, Nikola Tesla, Prsten Despota Stefana, Zlatni Orfej, Kruna Kneza Lazara, Zlatni beočut... u Rumuniji ― Mihaj Eminesku, Lućijan Blaga, Tudor Argezi, Nikita Stanesku... u Makedoniji ― Pesničko žezlo (Skoplje).




Adam Puslojić
DUŽNIK
Izdavač
"Krajinski književni klub"
Negotin, 2010



* * *

Puslojić se kao prevodilac najviše posvetio rumunskoj poeziji: Nikita Stanesku, Marin Soresku, Lučijan Blaga, Joan Flora: preveo je i sačinio izbor iz poezije Vladimira Buriča (Slobodni stihovi, Oktoih, 1990.) [Bojan Savić]

"Puslojićevi prevodi knjiga poezije Nikite Staneskua odista su kongenijelni." [Milivoje Jovanović]

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 12:13:32 pm »

**
Stihovi Adam Puslojić
DUŽNIK


strepim tako
da sam ostao dužan
i to
više od jednog života



NEBO, ZA USPOMENU
Pavlu, ocu srpskom
 
Dete,
umesto mene
smeši se
 
uberi nebo,
za uspomenu
 
i mene kući ponesi,
uznesi me
 
usitni mi
mog Boga
 
U mnoge
vaskrsne istine,
one Jedne i svakodnevne
 
dete,
i ja sam jednom
starac, staratelj
i sistematik



DVA ISTOKA, DVA KRAJA
za Natašu mi

Voljena,
vidiš ovo cveće
na mojim usnama ―
 
jer se upravo budiš
u rečima tkanim
u nitima božjeg
sna mi ―
 
dajem tebi
da me satkaš,
još ove zime ―
 
i sve do proleća
da me budiš u sebi
cvećem na usnama,
tvojim i mojim,
 
jeste, budimo se ―
kao da smo dva kraja,
dva istoka istog sveta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Jun 10, 2011, 02:02:34 am »

**
Stihovi Adam Puslojić
DUŽNIK Njegov svet


dužnici smo
dugujemo sve



NE KAŽE ON ZBOGOM
 
On ne kaže zbogom nama,
ni manje od toga štogod,
već nam namiguje umom
i smeši nam se okom
u najlepšoj šali
svog žieota

 
gleda duboko i visoko
da li su danas
svi naši tu kojekude,
da ne izostanu u daru,
da se ne liše poljubaca
i da se ne razbože možda
 
ali evo i to Serbia nam
svoje životno ima čudo
da ima dan jedan samo
kada svi jesu gde trebalo je
i da se dara ne grabe oni
i da se neba ne liše više



TRAG
 
Tračak njegovog lika
linijom mlaza iz
vode sa istoka upravo
sprovodi svetlost ...
 
gle, gledajte!
 
dovoljno je za nas
i za lestve Jakovljeve
i za Pavlov miran san
naonamo ...
 
no da se vratimo!
 
put nam je znan
taj trag taj tračak ―
 
u liku čija je svetlost
sa jednog, na onaj drugi
 
na onaj Njegov svet!



BEZ
 
u prvoj noći
bez njega...
 
osmatramo
nebeski svod
osut zvezdama
 
ništa nije isto!



POVRATAK
 
Šta bih ja za vas
sada bio krilati koji
anđeo?
 
svetački oreol
nađen na ulici?
 
mirne svemirske kapi
moje lične
kiše?
 
beli oblak crna munja?

mukli sev
običnog, zemaljskog noža
kao prirodni san
svakog imperatora?
Ne, ja SVE TO odbijam ...
 
i uskoro se vraćam ia zemlju.



SAD GA, EVO...
 
Sred ove ogromne mase,
između nekih odabranih
ali nikom posebno upućenih
ideja i misli, iznenada
i gotovo nepotrebno, pogubno,
javljaju mi se i ova pitanja:
 
koliko je ovde danas samo ―
okupljenih lekara, pesnika, nekih
karatista, pekara, nečujnih slugu,
običnih i neobičnih kurvi, golubara,
slikara i umetnika instalacija,
električara, prodavaca lutaka
i pijanih prodavaca...
 
koliko, možda, budućih svetaca ...
 
koliko već Jtdornih pastira i
konjokradica, ratara, boksera,
političkih voditelja, hohštaplera
i predstavnika klera, umnika
i bezumnika, vidovite dece
i kvarnih staraca...
koliko samo tu koga
i kojega... IMA

a sad je sve to, i svi oni
iskreno zagrljeno i ujedinjeno
jednom tako čistom i iskonskom
činjenicim ―
 
koja se pruža širom, daleko
i uvis raste, izobilno i lako,
gotovo od zemlje i gotovo do neba
 
jeste, dođosmo
da budemo tu ―

 
tačno pred licem ovog čoveka
okrenutog, izvrnutog ... samog
 
ka nebu,
 
AKO IMA BOGA.
 
Sad ga, evo, imamo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: April 16, 2012, 10:03:14 pm »

**
Stihovi Adam Puslojić
DUŽNIK | Belo prisustvo nikog


Evo me sada stižem
i gde me izgleda
ne čeka
moje mesto!



IZ TVOG UMA, BAKLJA
 
Kraj je godine i svetlo se
uveliko gasi u kokošarniku

u divljim košnicama naš roj
izjeda svoj slatki komad raja
 
što je nekom oštro zatrebalo
uzela nam hitna istorija
 
sa novim biljkama stojim dobro
a i vode su istom oprobane
 
mislim da sam bolji od drugih
ali i to je moje ratno lukavstvo
 
sad mirno sabiram kamenove
jedan i još jedan dosta je
 
još samo da ti dam sablju
i mnogo praznih sudova
 
baklju iz tvoga uma sad
zadeni za uvo i za pojas



TREN, ZANAVEK
pesniku D. Brajkoviću
 
Kao kod Crnjanskog, otvaraju se dveri
i za trenutak i za vek ...
u nama sve onemi, ali zatreperi
astralna svetlost: kao lek
 
za sve zvučne rane najčistijih reči
stražilovskog smera: kao opomena
da Svevišnji i naš bezdan leči
kad se priđe bliže i kad dođe smena
 
senke za svetlosti i kosmičke rupe
nahrupe nam belo u celinu duše
i mi tad zacelo ugledamo trupe
anđela vremena sred seljenske tmuše
 
nek se sve ozlati ili ozeleni
kao lik Isusa: vasionske studi
kad dotakne dah i krene u meni
sva Pisana Jela iz sna da se budi
 
dragomirno tiho i nebeski mirno,
svemirno potanko: moja Pletisanko.

 
Beograd, 02.12.2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: April 16, 2012, 11:22:12 pm »

**
ADAM PUSLOJIĆ
Vazdušna linija smrti




"DISAJNA POEZIJA", PRESABIRANJE I PRINCIP NADE

U pročelju knjige Vazdušna linija smrti Adama Puslojića čitamo neobičnu zabelešku: autor smatra neophodnim da nas upozna s materijalnom, predmetnom stranom njenog nastanka. Pisana je, veli nam, na belim stranicama makete tuđe knjige. Potom će ustvrditi da je, zbog toga, ona i "svojevrsni palimpsest".
   
Takva i tako formulisana, na privilegovano mesto stavljena zabeleška očito je neka vrsta signala. Ako posegnemo za analogijom, prisetićemo se koliko je velikih romana u svetskoj književnosti "deklarisano" kao tuđ, takozvani "nađeni rukopis", što je, potom, neposredno imalo udela u njihovoj stilizaciji  i sveukupnom oblikovanju.
   
Autorova zabeleška, međutim, ovde nas suočava s nečim bitno drugačijim a, tretirana kao signal, iziskuje pažljivu, u odnosu na samu knjigu po svoj prilici dalekosežnu analizu.
   
Početno pitanje glasi: zbog čega ta dva iskaza — jedna informacija i jedna tvrdnja — imaju, odnosno mogu imati određenog značaja za nas, čitaoce?
   
Za nijansu još radikalnije formulisano isto pitanje traži odgovor da li spomenuti iskazi zaista nose ma kakvu nezaobilaznu vrednost, značenje, sugestiju čitalački uputnu i poetski svrsishodnu. Ili: predočavaju li smisao koji moramo da imamo na umu kako bismo se snašli u zamašnoj šikari ovog pevanja ili je to tek jedna uvodna zamka, faktički poetska mistifikacija.
   
Raščlanjujući ih — red po red, i reč po reč, kako bi kazao naš pesnik — dolazimo do zaključka da je prvi iskaz (informacija) naoko "tehničke prirode". Pisanje po belini makete, začete tuđe knjige, koja to još nije  u štamparskom smislu postala (samo je odmenjuje) znači igru na slučaj, čuveno "bacanje kocki", uz podrazumevanje neodređenosti granica (opsega).
   
Zna se gde vlastita knjiga počinje i kako počinje; okončaće se tamo gde pada poslednji beli list (makete).
   
Drugim rečima, knjiga nije samo pisana već, u neku ruku, i vođena.
   
Vođena onako kao se vodi dnevnik.
   
I zaista, mnogo pre no što padne sama ta reč ("Ovaj moj dnevnik nevoljni..., pesma Sve je spremno) čitalac shvata da je suočen s pravim lirskim dnevnikom beleženim  gotovo iz dana u dan. Vazdušna linija smrti, dakle, nije zbirka, izbor, samo knjiga pesama... odnosno ma šta što se uobičajeno kaže, kako se određuje, ili jeste i sve to ali je na prvom mestu, prevashodno, pesnički dnevnik.
   
Puslojićev snevnik i budnik, beleženje unutarnjeg protoka, iz dana u dan. Svojevrsni pandan toliko korišćenom toku svesti, postupku i "tehnici" koja je svojevremeno u proznom domenu u svetu, a bogme i kod nas, označila čitavu "revoluciju" (pisanja i istovremeno čitanja).
   
Gledano posledično, pesnik se — stavljajući nam to unapred na znanje — odlučio za jednu vrstu "obesvećenja"  i demistifikacije. Reč je o demistifikaciji znamenitog pesničkog čina. Ono što će biti zapisano, poručuje nam se, više ne šapuće dajmonion, niti je plod  (registracija i dogradnja) neposrednih, dramatičnim i uznemirenim znacima i značenjima nabijenog življenja.
   
Sve je, naoko, postalo stišano i smireno, nalik taloženju minulog. Svet i vek, dalje i bliže, planetarne i lokalne, dramatične, čak krvave dogodovštine, sopstveno življenje i delanje u vremenu, emocija i izgaranja, sve ovo, i još mnogo toga, postalo je vlastita reminiscencija. Povremeno čak, kao kod Crnjanskog, setni lament.
   
Pretežni deo obelodanjene poezije Adama Puslojića obeležen je drugim, drugojačijim znakom. Reč je tu upravo o mitifikaciji, o gradnji "novih mitova", novostvorenih, čak personalnih a poetski funkcionalnih i suštastvenih.
   
Da li je nastupio čas da se oni o-paraju?
   
Knjiga Vazdušna linija smrti zaista je, u znatnoj meri, plod obratnog procesa: demitifikacije. Drugačijeg suočenja, optike i nijansi. Okrajci "novomitskog" tu se uzgredno javljaju a najčešće podrazumevaju. Svud posejani konkretni detalji — imena, toponimi, ambijenti, datumi, sitne realije — u službi su tog obratnog toka. Pesnik nema pretenzija da nam ih predoči kao konzistentne, ukrupnjene  projekcije i imaginativne tvorevine po obrascu "novog mita". Ono što njega sada zanima moglo bi se nazvati, simbolično, naravno, onako kako je u ovoj poeziji i oblikovano, beleženjem sopstvenog daha, praćenjem i preispitivanjem  te "vazdušne linije" života, makar uz nezaobilaznu svest o neminovnosti krajnjeg ishodišta, anihilaciji. Zbog toga, kako čitamo u pesmi Sinopsis, "Autobus trese svu / moju disajnu poeziju" a "reči ginu nekako usput".
   
Došli smo, zapravo, do pesnikove suštinske autodefinicije: "disajna poezija" je sve ono što se našlo među koricama knjige. "Disajna poezija" je, povrh svega, logičan, dnevnički produkt koji se razastro po dotad netaknutoj belini "lažne knjige", devičanski bele i prazne makete.
   
Belina je izazov: svest o rođenju svakog pojedinca pred kojim su njegovi (budući) dani, život, sudbina; sve što se, uz dozu patosa, može nazvati knjigom života. Belina neispisane knjige ujedno je podsećanje na tu prvotnost, njen sinonim  i simbol, kao i doziv  da se u nju upisuje život izjednačen sa smislom poezije, poezija izjednačena sa smislenošću života.
   
Proživljeno, ono što je već bilo, u tom sklopu je zaista moguće  (prisutno, prizvano) kao niz reminiscencija. Te reminiscencije se, međutim, mešaju, prepliću s upadima svakodnevice (doživljajem dana, prirode, uzgrednim susretima, nabujalim asocijacijama). I sve se to, u blagom komešanju, taloži, upisuje u poetski dnevnik. Pri tome je jasno da sva spomenuta "magma" jeste osnova na kojoj poezija nastaje kao palimpsest: "magma" proživljenog i saznatog, iskustva i kulture (pojmljene u najširem, nedoktrinarnom smislu).
   
Podloga palimpsesta naravno obuhvata i svu obelodanjenu poeziju našeg autora; sve pojedinačne pesme i knjige, sve — budući da je o pesniku-prevodiocu takođe reč brojne prevode. Otud mestimična podsećanja i naznake što upućuju u tom smeru  razlikujući se od doslovnih autocitata. Svejedno je izvesno da se pažljivim čitanjem i upoređivanjem može doći do svojevrsne "mape" — mreže korelacija (iskaza i motiva, obrta, pogotovu učestalih reči, simbola i metafora) između "dnevničke lirike" u Vazdušnoj liniji smrti i bitnih mesta u pređašnjem pevanju.
   
Kao  što je vlastita koža (sinonim našeg pojavnog obličja) neka vrsta “organskog palimpsesta”) u koji življenje i vreme unose svoje znake i ostavljaju tragove, tako u ovom slučaju sveukupno autorovo prethodno poetsko delo jeste podloga za nastanak dnevničke, disajne, simultane poezije. Taj postupak, naravno, podrazumeva znatan udeo demitifikacije. Predani graditelj "novih mitova" sada se od njih ne distancira, ne odriče (ne poriče) već ih asocira, tek mestimice uskrsava, spominje i promatra — i to čini s odabrane distance.
   
Demitifikacija pri tome nije izjednačena s dekonstrukcijom ali su, izvesno je, odabrani drugi ciljevi, postulirane drugačije  vrednosti. Poetsko i životno (ovo drugo čak u najneposrednijem, elementarnom vidu) u unutarnjem toku idu  naporedo, ulivajući se u nedogled, jedini apsolut. Čak je i pobunu, prometejsku sklonost ka uplitanju u “božanske poslove”, rođajno mesto mnogih “novih mitova”, prožela i stišala životnom dobu primerena plemenita rezignacija.
   
Negdašnje pobune  sada su spomeni i ožiljci, "najčistije / seme velikog uzdaha" (Seme). Sejalo se i sadilo; pesnik je danas sklon da propituje (sebe, druge, sve nas) šta je izniklo. Naporedo s tim formuliše novi imperativ. Poručuje da u temelje kuće  i hramova "treba usaditi sasvim / zelene, čiste reči". Mlade, nepotrošene i prinovljene, upravo stoga čiste.
   
Naravno, čistota reči je neposredni pandan prethodno razmatranoj belini. A blagost, reč dosad "nepriznata" u poeziji Adama Puslojića, u saglasju je s potrebom poetskog subjekta da se ogrne  "rečima mi za dušu". To su reči što će omekšati "moj kamen i osmehe" (Tuđi tatuaži).
   
Daleko smo i od pomisli da u Vazdušnoj liniji smrti ima samo amblematike — da nema i enigmatike i pravih kriptograma, onih "glavolomki" što su obeležile  Puslojićevo poetsko stvaralaštvo. Pesma Um, na primer, daje nam taj novi, eliptični, škrti a mnogoznačni "obrazac". U njoj ima i one jezičke drskosti (inovacije) kojom su protkane brojne autorove pesme.

Skelet mi dodaje
svoj najnoviji izum
ljudski um
ali na novi,
skeletski način


čitamo u pesmi Um podrazumevajući sva značenja koja, sem osnovnog, ovde konotira i pobuđuje reč skelet. Okosnica, vertikala i konstrukcija tu su samo nijanse, podrška paradoksalnosti i kriptičnosti kao sublimatu poente:

to je sada moj izum
da se skrivam u knjizi
koju otkriva iznova
skeletov beli um


Upravo pesma Um nas možda najsugestivnije upozorava da ni druge pesme, stihove i reči u Vazdušnoj liniji smrti ne smemo da primamo doslovce — pogotovu onda kada nas autor, naizgled, u to neposredno uverava. Jer ova knjiga nije ni (samo) "svojevrsni palimpsest" makar da podrazumeva Puslojićevo prethodno mnogoknjižje, svekoliki opus. Vazdušna linija smrti držimo da je knjiga presabiranja (čemu, između ostalog, služi gotovo svaki, pa i lirski dnevnik).
   
U samoj ideji presabiranja prisutno je nešto od rezimea, svođenja — u ovom slučaju "pesničkog računa". Jasno je, međutim, da je Vazdušnom linijom smrti povučena izvesna crta ali je pouzdano da tačka nije stavljena. Jer i tačka, po našem pesniku, ima dva kraja. U njoj se (pesma Tačka s dva kraja), toj "tački / nad tačkama", dotiču "zelenilo / i plavetnilo". Dvosmisao kao ishod svakog dosežnog smisla.
   
Pride, ako plavetnilo shvatimo poput simbola (pozitivnog) beskraja, zelenilo nas neće podsećati na jed već na princip nade. Taj princip je ono što preostaje makar nalikovao ( i po učinku bio) neki poljubac na slepo, kako nam poručuje istoimena pesma s kraja knjige.


Srba Ignjatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: April 16, 2012, 11:58:32 pm »

**
ADAM PUSLOJIĆ
Vazdušna linija smrti




UBRZANA BIBLIJA ADAMA PUSLOJIĆA


Krenimo, kako i priliči, od naslova zbirke Vazdušna linija smrti. U njemu se krije — klokotristički — podnaslov: Dušna lija smrti. Knjiga se može čitati i kao dijalog ovih naslova. Onaj koji korice krasi bombarduje nas čitavim kolopletom pitanja (odgovor na njih i jeste svako pravo čitanje ove zbirke): Kamo se putuje? Ko je putnik? Bog? Mi? Pesničko ja? Bogočovek? Čovekobog? Glina? Glinjenik? Odglinjenik? Adam? Smrtnik? Živnik? Vazduh je samo jedan od praelemenata koji su u zmijskoj borbi prisutni na stranicama zbirke. Tu su, u jednakoj meri, nazočni i voda i zemlja, i nešto manje — vatra. Peti elemenat, onaj bez kojeg se, na žalost, takođe ne može sama je smrt. Pevanje, za Adama Puslojića, vaistinu zaadamljeno, nesumnjivo jeste — smrtovanje.  
   
Postoje tri knjige na čijim  podrazumevanim stranama se Vazdušna linija smrti ispisuje. To su, za Puslojića neizbežna, koren-knjiga — Biblija, Voda koja pamti — drugi deo romaneskkne trilogije o Leonardu da Vinčiju Vlastimira Stanisavljevića Šarkamenca (pesnik priznaje da je čitavu svoju zbirku rukopisno ispisao na maketi ove knjige) i, skriveno, fenomenološka studija Čovek, vreme, književnost Žorža Pulea. Ova treća ukazuje nam kako je knjiga o linijama smrti u svojoj biti zbirka u kojoj se slovi o vremenu. Onom koje nas mreži i robi, ali i onome kojim se trudimo, makar duhom, makar i u zabludi da možemo — neka se to u budućnosti, i samo u budućnosti, i zbude — da pobedimo trajanjem onoga u šta smo se ugradili i što smo sagradili kao malu kutiju našeg stvaralačkog svemira. Pišući u pomenutoj knjizi o shvatanju vremena (isuviše ljudskog vremena) u filosofiji i književnosti dvadesetog veka, Žorž Pule, između ostalog, beleži i: "Dakle, ako hoće da shvati sebe kao stvaraoca duh treba u svom činu stvaranja da shvati izvestan čin ništenja, da samog sebe  svede na ništa da bi sebi dao biće. (...) Biće se stvara i nalazi samo ako se ističe na fonu sopstvene smrti, ako se stvara ex nihilo."
   
Vreme je ključna reč-tema Puslojićeve knjige. Bolje bi bilo napisati — svevreme, pošto se vremenska skala koja "pokriva" ovu knjigu rasteže od Adama i  izgona iz raja, lepenskog virovanja, hrišćanskog osvita, renesansnog buđenja s Leonardom u središtu, ali i sa mnogima koji su mu prethodili i bili savremenici, sve do trenutka u kojem jesmo i u kojem Vlasta Šarkamenac, pesnikov savremenik, dovodi izmaštanog (no nije li izmaštano jednako verno kao i verodostojno, činjenično?), svog, i našeg, Leonarda u svoj, i naš jer neprekidno mitski, Šarkamen. Nimalo slučajno, prva pesma zbirke, "Linije i brojke", počinje stihovima koji su samo "srce" čitave knjige: Upamtiću sve što mogu, / detaljno i ukrupno sve / životne sitnice i trajanje / sveukupno, pre i posle mene / sve do Boga. Upamtiti sve asocira na čuvenu Borhesovu priču "Funes ili pamćenje", no, kod argentinskog pisca reč je o paklenskom pamćenju, a kod Puslojića o pamćenju ograničenom na ono što se može zapamtiti. To što se može u pamćenje ugraditi seže do onoga što je prethodilo egzistenciji onoga koji se pamćenju predaje, ali i hita ka neograničenoj budućnosti i grabi iz nje. Teži da pesničkog subjekta, doduše kao učenika, posadi tik do Boga koji stvara te nema potrebe da pamti. Sam Bog, iako ovde imenovan kao cilj do koga se pristiže, prikriveno zauzima i središnju, temporalnu, poziciju, a pesnički subjekat se istovremeno upušta u rekonstrukciju ostvarenog i izvremenovanog, kao i u projekciju onoga što će se tek zavremeniti. Jasno nam je kako se može putovati ka arhetipskom, ali koja je to vremenska letilica koja nam omogućava (nije li to onaj božanski deo u nama) da se strmoglavimo ka tek dolazećem? Da je vreme ključna kost Puslojićeve poezije pokazuje nam i stih do kojeg je jedino on u čitavoj srpskoj poeziji imao i sluha i hrabrosti da stigne: vreme je smešno ("Iza pustinje"). Ključ za otključavanje vremena, života, ljubavi... nalazi se u arhetipskom, mitskom, legendarnom, pravremenom: čoveče moj, zavuci ruku / u moja ništavna usta, / duboko do kraja vremena // i tamo nađi taj ključ. Kada pesnik napiše Glad će me naterati / da izađem letos, onda se futur prvog stiha sljubljuje s prošlošću označenom prilogom za vreme iz drugog. Nije li to ludistički, klokotristički, ovaj put ostvaren na temporalnoj ravni, ispad. Nalazimo ga, groteskno pojačanog, i u stihovima Za 21 minut, / dolaze Skiti! ("Uoči dolaska Skita"; motiv Skita, verovatno preuzet iz pesništva Aleksandra Bloka, i inače je prilično čest u ovoj pesnikovoj knjizi).
   
Druge reči-teme Puslojićeve zbirke o kojoj pišemo jesu: linija; svetlost; senka; kamen (tu je i onaj iz Lepenskog vira koji "pokriva" i ribu i čoveka, ribu koja je čovek, i čoveka koji je riba; ne smemo smetnuti sa uma psihoanalitičku teoriju thalassa Šandora Ferencija po kojoj smo, izvorni vodozemci, iz vode izašli; zatrajati se može ako se u kamen — makar u snovima — nastasijevićevski, premetnemo); seme; klepsidra; um; svemir; lik; plavetnilo. Tu je i Bog (ponorni je oksimoron Bog je gotovo nevidljiv kojim se otvara pesma "Iza pustinje"; njegovom pravom iščitavanju doprinose stihovi kojima započinje nenaslovljena pesma: I sam sam postao / neko jedva / vidljiv). Kada se o njemu peva stiže se, makar na tren, i do odrednice: koji je odsutan / oduvek i sasvim ("Život").  
   
Nekolike su date na dihotomnoj ravni: mladost — starost (ne samo ljudska, već i vremena uopšte), svetlost — senka (druga ne samo da prati prvu, već je ogrtač bez koje ona na može; ne retko, vrtoglavo i vrtložno, senka je ta čija je senka svetlost, jer na senkama / leži svet /"I sam sam postao"/, no osenčeno nipošto nije prividno, reflektovano, ono postaje suštinsko sposobno i samo da senči).
   
Osnovno kretanje, za našeg pesnika opsedantno u čitavoj njegovoj lirici, jeste kretanje uvis (v. pesme "Držeći se činjenica", "Seme"; "Senka Božije senke"; "Poslednji put..."; "Zid plača"; "Negde"; "Brankuš iz mog sela"; "13. 12. 2006."). U pesmi "Seme" nalazimo i oksimoronsku sliku, obgrljenu zagradama: (uzvisimo sebe u zemlji). Zemlja nas ne drži, nismo zemljanici. Koren leti sa nama kao na Magritovim slikama. Vasionci smo, po želji koja nas vitla. Suštinski, ni ovamo ni tamo, međunebnici. Vazdušne korenike. Jakšićevski orlovi koji ne žele ni na nebo, oholi, ni na zemlju, jednako oholi. No, pesnička oholost sinonim je pesnikove, i pesničke, slobode.
   
Briše se granica, ne samo između zemlje i neba, već i između života i smrti. Može se biti između, smrtnoživ. Mrtvi imaju, i stide ih se, duge senke, jednako kao i tuđih / na sebi likova ("Stid").  
   
U Puslojićevoj pesničkoj knjizi, postoje i druge linije prodora: u i kroz. Čitavo kretanje neprekidno je vibriranje, dodirivanje i treptanje, linija života i linija smrti.
   
U ovoj zbirci koja vrvi različitim pesničkim licima, dominira Ja. Ali to pesničko Ja progutalo je sva ostala i ona muklo iz njega progovaraju.
   
U "pričalačkim" pesmama (njihova "priča" nije se oslobodila snovne, nadrealne košuljice) prisutni su mnogobrojni "junaci": Oziris; Sfinga; Edip; Homer; Odisej; Jupiter; Mojsije; Hristos; Ovidije; Trajan; Dioklecijan; Galerije; Daja; Gral; Dante; Leonardo da Vinči; Mona Liza; Mikelanđelo; Šekspir; Jorik; Hamlet; Polonije; Milton; Bah; Dositej; V. Karadžić; Puškin; Bodler; Rembo; Lotreamon; Eminesku; Lenjin; Mokranjac; A. Ajnštajn; Mileva Ajnštajn; Blok; Hlebnjikov; Crnjanski; D. Maksimović; Brankuš; Lorka; Kami; Popa; Čoran; D. Srejović; M. Pavić; Kolja Milunović; Dumbraveanu; Stanesku; Stojku; Krnjević; Brodski; Vlasta Šarkamenac; Šešelj; R. Andrić; Ignjatović; Flora. Posebno je aktivan krajinski trolist: Srejović, sam pesnik i Vlasta Šarkamenac. Uz njih, neizbežno, kao junak Šarkamenčeva romana, ali i "izmenjeno", i veliki Leonardo da Vinči i, naravno, njegova naslikana "junakinja" Mona Liza.    
   
Pesnik izuzetno vešto "aktivira" sijaset pomoćnih reči: avaj; ah; hm... Njima, veoma često obgrljenim zapetama, pesmama se podaruje poseban, treperav, ritam. Služi se, takođe, na tragu Vaska Pope, mnogobrojnim rečima koje pokrivaju matematičke, geometrijske pojmove, te se može — uslovno — govoriti i o pesničkoj matematici Adama Puslojića. Dovoljno je, u prilog spomenutoj tvrdnji,  citirati samo drugi deo pesme "Kvadratni koren bića": koliko samo puta treba / da vam kažem i to / da sam srećan u krugu // ili da se vratim opet / u zlatni presek bića // ili u magični kvadrat / na životni kub. Veoma je frekventna i reč to. Jednako i, narodsko, bratac. Pesnik zna da, futuristički, "slepi" dve imenice: potop-visine ("Spasenje"); nitkov-elitnik ("Dalje, sve dalje"). Gradi nekolike potencijalne neologizme: bolnoslatko; vunočist; dvosmeh; živomrtvi; nebonosnik; nebotamni; neznanik; posmocartni; samooploditi; svevrhnik; svemirnik; svesvest.
   
Majstor je, kao i u ranijim knjigama, kada je o gradnji sintagmi reč: carskom tišinom ("Kamen i vetar"); uvu lista ("Okret"); živim unapred ("Danas"); golih / ideja ("Bodler i mi"); svitak svitanja ("Uputi za Mariju"); umnim talasima ("Obraćanje kiši i vetru"); pauk velike tmine ("Poslednji put..."); linijama vazduha ("Budućnost sledi"); nasledne budućnosti (Isto); svijeno značenje ("Na mojim rukama"); pitko označavanje (Isto); prostoru duše (Isto); tačkastog umora ("Legije mojih elegija"); umne tačke ("Nove sfere"); zagrljaj otkucava ("Setim se Leonarda"); vodom pogleda (Isto); vazduhu moje krvi ("13. 12. 2006."); domovina života ("14. 12. 2006").    
   
Sintagma kuća na drumu citatno asocira na Popinu kuću nasred druma ("Hag je veliki grob"). Stihovi osu se nebo / novim zvezdama... ("Na vest") citatni su eho stiha prisutnog u našoj usmenoj lirici. Početni stih pesme "Bog je tu odmah", Bog je ljubav, kazah, preuzet je od apostola Jovana Bogoslova i ključni je stih inkorporiran u jedno od najznačajnijih spskih srednjovekovnih dela, epistolu Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića. Pesma "12. 12. 2006" završava se stihovima pitanjima: Bože, šta li / noćas moji u Srbiji rade? koji je citatni odjek stiha Bože! šta li danas u Srbiji radi? pesme "Među svojima" Vladislava Petkovića Disa. Kada se u pesmi "Odjednom" veli kako varvari... stigoše prekasno to je više nego jasna aluzija na čuvenu pesmu "Očekujući varvare" Konstantina Kafavija.  
   
Raznovrsne i izuzetno efektne (trag su bivšeg i trajućeg još, makar u odblescima, klokotrizma) su igre reči (one uključuju u sebe aliteracije i asonance i veoma bogate zvučnu ravan): stale su krajinske sage, / u iskon i sige isto ("Kamen i vetar"); dešavanjima drugi svoj / udešavali smer ("Tu"); tugu / dugujem ("Danas, jutros"); I ovu jesen mogu / progutati sasvim / odjednom! (Isto); Istočio se istok ("Hag je veliki grob"); u njima se treba okupati / i okupiti u središtu ("Tačno u sredu"); o izneverenoj i do kraja / unezverenoj Srbiji ("Vukov smrtopis"). Najbolja, i najklokotrističnija pritom, je: Ili ja... da... / iliti Odiseja Nehomera ("Ili ja").
   
Česte su apostrofe, posebno Gospoda. Jednako i pitanja, posebno retorska.  
   
Pesničke slike retke su, ali "guste" (i značenjima i zvukom; i metaforičke i metonimijske; i simboličke i ekspresionističke): Moguće je da je to / obilato zlato ili tek / ljubavna sirotinja, / u vidu poljubaca nekog / čiji je istekao vek ("Čim ugledam"); iščitavam sve zidove / koji mi stoje na putu / disanja, očiju, prstiju / moje nevidljive Sfinge ("Spasenje"); Voda čiji vid pamti (naslov pesme; pridodata reč vid metaforički je rasplamsala naslov Šarkamenčeva romana); Istrčavam, povremeno, i na / prvotnu čistoću svoga bića / kako bih, otuda, uputio / jedan posve nov pogled na / svesvest ("Bol, iznova"; videti/ gledati, za Puslojića je, istovremeno, i o-gledati, ugledati se u Biću); Spasavam stas / svoje zimske kičme ("Danas, jutros"); ovde na selu dah je / drugačije usoljen // diše se naizust / i po čistom sećanju ("Dah, po sećanju"); Vazduh je čistilište / i neba i ? ? ?  ? ?zemlje ("Okret"); ako se biblija ubrza ("Životno obred"); smrt su izmislili / ? ? ? ?? ? ?lenjivci ("Danas"); a sve moje ikone tu / vise ukucane u vazduh ("Kameni oreol"); Ako se dosetim, / umreću još danas / ili sutra... // uzdam se u zaboravnost ("Ili sutra"; ludistička igra sa smrću; no šta drugo čoveku, i pesniku nesumnjivo, i (pre)ostaje); verujte travi / iz mojih očiju u snu ("Obraćanje kiši i vetru"); ? ? ?  ? ?Gea se geometrizuje / asimetrično, / po potopu / i plaču / deteta ("Nisam?"); Ogrnut snegom kao svemir ("Poslednji put..."); O tankoj niti visi / sav naš svemir, o... ("Dalje, sve dalje"); metonimijsko istupi neki / mladi grob ("Smer, smerovi..."); Trag moj treba da bude / čist, dugouzlazni ("Bio sam pesnik"; napomenimo da je i Osip Mandeljštam pevao o akcentima koje priroda "proizvodi"); Opismenjujem prvu stranu / za kasnije ("Prva lomača"); Autobus trese svu / moju disajnu poeziju // reči ginu nekako usput ("Sinopsis"); prećutim celi / svoj život. // I vazdušnu liniju / smrti ("Čitav život"); Da se stope uvis i / um i Logos, zvuk / svake reči i reč / Imena. Da se okrste! // Da se izgradi ovde / veliki Hram, uživo! ("Jedan od nas"); Usta na srcu / vode direktno u nebo / ili na ulicu ("Nazovi svitak"); Sad govorimo o omči / koju još nisam sebi / napisao čitko ("Omča“). Nekolike su apsurdne: idem da ih potražim / čim mi postelja / ode od kuće // odavde vodim lepo / jedan veliki deo sebe / negde na krovu / najveće kuće na selu ("Na krovu"; njena apsurdnost nalik je na onu prisutnu u Popinu pesništvu); Mrtvu prirodu sasvim / dajem u zakup ("Živa klepsidra"); Svaki čovek može umirati / najviše dva do tri puta! ("Mogućnosti smrti"). Evo jedne "političke": Sve su to porazi naših / ujedinjenja, spajanja / nespojivog, a čistog ("Kad nema naslova"). Evo i tri aforističke: Uzimanje od sebe je dar ("Darivanje"); Živ čovek, jedino, ne može / da opravda svoje postojanje! ("Živ čovek, jedino") i Blizina rodne kuće / svakog čoveka izgleda / čini besmrtnijim ("Čim se uđe"). Ima i onih koje su, prikriveno, oksimoronske: vreline i plamsanja // što je inače odlika duše ("Odlika duše"); širom otvorio sve oči ("Moj osmeh!"); Dođi mi, Oče, odasvud ("Očev dolazak u meni").
   
Poetički stihovi su, ne retko, "uvijeni" u lirski omotač: na rečima je / nebo ("I sam sam postao..."); hranim se rečima ("Hranitelj"); u temelje kuće nam / i visokih hramova / treba usaditi sasvim / zelene, čiste reči ("Zidanica"); no pesma je u biti / čudesna tvorevina / u zlatnim ustima ("Pesma u letu"); Nisam ni čitao, / ovu knjigu koju evo / sada pišemo i / sa drugima u sebi ("Tačno u srcu"). Poslednji navedeni stihovi, čitaoci, trebalo bi da da budu poetičko objašnjenje stvaranja pesme koja se nahodi u vašim rukama.  
   
Ali, ima i onih koji su daleko eksplicitnijiji: meni najdraže reči / od drugih jesu date, a moje (pesnikove) u drugim ustima stoje ("Reči"; pevanje je, dakle, vergilijevski, citatna rabota, u kojoj tuđa svetlost postaje svetlošću koja je naša, a pesnikovanje pravo bratstvo po nesanici).
   
Ironiji, koja je bila dosta dugo zaštitni znak Puslojevićeva pesništva, pridružuje se naglašenije, i ranije prisutni, humor (i crni). Nalazimo ga, na primer, u sintagmi organizovane narikače, kao i u slici iz iste pesme: molitvu moju nastavljam / tačno gde nisam stao ("Lik oca"). U pesmu "Zovem se voda", u kojoj su gradativno i vremenski poređani biblijska glina, jabuka, zmija i Eva, pesnik uvodi (neimenovanog) sebe samog, jednako kao i prvog čoveka, završnim stihovima: bavim se mišlju / da svoje ime / izmenim sa vodom. Kada u pesmi "Tajno ime" pripomene kako unatrag izgovara u snu ime neimenovanog sveca, humorni je to "signal" da i pesnikovo ime izustimo račji kao Mada. Crni humor,  nadrealistički, nalazimo u sledećim stihovima: Svirepo ubistvo moje duše / drugi neka snatre / i zamišljaju. // Ja ga ne mogu tačno / izmisliti. / Imam urođenu manu! ("Izgledi"); Evo još jednog primera: svoju smrt izgleda moram / Mokranjcu prepustiti ("Stevan Mokranjac").  

Specifičan unutrašnji ritam i njegovo "prelamanje" ilustrovaćemo nekolikim primerima: Zadesilo se, nema mi / šta! ("Tu"); Zbivam se, čim svane. / Ogrnem se rečima mi / za dušu ("Tuđi tatuaži"); uzdam se u umne tačke / i linije na dlanu mi ("Nove sfere").
   
Ambivalentnost Puslojevićevih pesama ilustrovaćemo navođenjem iscela kratke pesme "Prvi":

Moje je tu
da spavam, čim
ugledam jasno

prvog Boga
!

Ono na šta je teško dati jednoznačni odgovor je gde se dešava pevano. Šta pokriva reč tu? Potom, gde se zbiva viđenje? U snu? Ili u smrti? Šta znači ugledati jasno u snu? Jasno, na način sna, ili stvarno jasno? Zašto, prvi Bog? Na kojeg Boga se cilja? Ko bi mogao biti drugi, treći... Bog?
   
Pesme su pisane slobodnim stihom, ali njima, iznutra, neprekidno vrve prikrivene rime koje im podaruju veliku zvučnu gustinu. Pre Puslojića, "skrivenim" rimama se maestralno služio Njegoš (o tome je napisao studiju "Zvučne mađije Njegoševog deseterca" Vojislav Đurić). Miodrag Pavlović u poslednjoj fazi pevanja pribegava rimovanju poslednje reči pesme sa poslednjom rečju nekog od ranijih stihova pesme dajući tako pesmama izvesnu ritmičku zaobljenost. Radomir Andrić, posebno u Večeri na Savskoj lađi, ali i u nekolikim novijim pesničkim zbirkama takođe, maestralno zna da unutrašnjim rimama „izvaja“ pesme i poeme. Ovom knjigom pridružuje im se i pesnik o kojem pišemo. Rimovane reči postaju, i nehotice, udarne u čitavoj pesmi i pomažu ispravnom tumačenju njihove semantičke ravni.

Puslojićeve pesme najčešće su kombinacija strofa različitih dužina, ali ima i onih koje su ispevane u distisima, tercetima, katrenima i kvintama (distih je najređi, a tercet najprisutniji; veoma je čest, "nepravilni" preplet distiha i terceta). Ima ih i astrofičnih. Iza poneke je pribeležen datum nastanka te one dobijaju i dnevničku komponentu. Nekolike su "putopisne" (na primer, "Današnja ponuda mita" i "Početak svega"). Mnogo manje nego u ranijim pesnikovim knjigama, "snabdevene" su posvetama. Izvrsna je ljubavna pesma "Molba za prijem u redove", "čudna" kao što su čudne i vrhunske ljubavne pesme jednog Disa ili Sime Pandurovića. Ostalo je, u tragovima, u pojedinim pesmama i klokotrističkog ludizma: (pro)igravanje kao protigravanje pevanog. Primer bi mogla biti kratka pesma "Davno i danas" koja uslovno ima dva početka, od kojih je jedan njen završni stih, te se može, u okviru svojevrsnog formalnog "igrizma", čitati u dva sasvim različita smera, kružno, ali i, takođe kratka, pesma — dosetka "Taj sam" koju navodimo iscela: Ja sam onaj čovek / kome i smrt / teško odoleva. // Zato je nikad / i nemam / pri ruci, / kad god mi zatreba. Ima i trostihnih pesama za koje sam autor veli kako nisu haiku. Ne zaboravljaju se Krajina i Negotin, Srbija i Rumunija. Ima i aktualnih, "političkih", pesma u kojima se lamentira i boluje zbog sudbine Kosova i Metohije.
   
Popriličan broj pesama se direktno "naslanja" na pesme koje su im prethodile: "Vladika" i "Ovde" (u prvoj dominira reč "veliki", u drugoj "mali"; Njegošu je Bog bio nadohvat te Iz vazduha je svoje / uzimao zvezde, a pesnički subjekat druge pesme tvrdi kako, Zasad, mali  je ovaj / moj grob), "Granica bola" i "Moj pas", "V. Šešelj u Hagu" i "Hag je veliki grob", "Felix Romuliana" i "Jedan od nas", "Sve je spremno" i "Povratak sa gore".  Postoji i jedan pesnički triptih: "Moj osmeh!", "Veliki posao" i "Neko je bio tu" (u drugoj pesmi Mona Liza zaspi). Kao triptih, dnevnički, mogli bismo tretirati i tri pesme naslovljene datumima njihova nastanka: "12. 12 2006", "13. 12. 2006" i "14. 12. 2006". Poslednjih šest pesama zbirke, takođe, proishode svaka iz prethodne: "Poljubac na slepo", "Izlaz je negde", "Ili ja", "Leonardova druga smrt", "Odjednom" i "Tristia". Tako se pokazuje da ovu knjigu (ne sme se smetnuti sa uma i postojanje "razbacanih" ciklusa o Vlasti Šarkamencu i poetici njegove proze i opsedantnim motivima kojima se ovaj stvaralac služi, Dragoslavu Srejoviću i Lepenskom viru, Leonardu da Vinčiju, Mona Lizi...) možemo čitati i kao svojevrstan lirski "roman". Na to ukazuje i sam pesnik brojčanim određivanjem ciklusa zbirke Vazdušne linije smrti: Prvi deo "Zovem se voda", Drugi predeo "Zovem se pepeo", Dodatni deo "Leonardova sen!", Treći deo "Vraćam se zemlji", Četvrti vrt "Jabuka dolazi s neba" i Peta planina "Ništavna usta". Pažljivoj analizi knjige ne bi smelo da promakne kako se pojedini delovi zbirke krste "predeo", "vrt" i "planina", kao ni da se u dodatnom delu, koji se umeće već između prvog i drugog ciklusa, "pojavljuje" Leonardo, centralni pesnički "junak" čitave knjige, ali ni simbolika broja šest pošto se zbirka upravo iz toliko ciklusa sastoji. Ne bi se smela "preskočiti" ni simbolika reči koje se nalaze u naslovima ciklusa: voda, pepeo, zemlja, jabuka, nebo i usta. Nipošto ne i ništavilo na koje se aludira epitetom ništavna vezanim za usta. Podnaslov pecničkog "romana" mogao bi biti — nagovestili smo to našim iščitavanjem zbirke — vremenija.
   
Najbolja pesma knjige, istovremeno i poetička i metafizička, po nama je "Ugnezdi se i ukleši" (citiramo je iscela):

Odmori svoja usta,
spolja i iznutra.
Da izbiju na videlo
kose i krive reči,
reči od kostiju.
Zbijaj svoje redove,
zgusni prazninu.
Ako si se umorio
od upotrebe i zloupotrebe
sebe i drugih, možeš
posegnuti za mirovanjem
u hramovima, za tišinom
u polju, uvrh planina.
Ugnezdi sebe u vreme,
ukleši svoj lik u vrleti.

     
Najnovija poezija Adama Puslojića, i ona u ovoj knjizi, nalik je na staro vino. Gorka i mudra, pisana lirski meraklijski, treba, i mora, da se čita, i iščitava, jednako — meraklijski.


Dušan Stojković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Jun 16, 2013, 01:14:30 am »

**
Stihovi Adam Puslojić
VAZDUŠNA LINIJA SMRTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Jun 17, 2013, 12:58:03 am »

**
Stihovi Adam Puslojić


O ZVONKOM STEVANU DAN STEVANA SVETOG

Svedok je mučenik da muzika i vera
ozarenja jesu kom jedinstvo kriju:
u istome zvonu dva Stevana bdiju ―
u znaku svetlosti božanska je mera.

Pod svodom Trojice ćutanju svetova
zvuk otvara Dveri, Kosmos posustaje.
Vostani Stevane ... sva Krajina ova
peva liturgiju: da traje, da traje!

A za tim stolom Tajna je iznova
polegla Večera ... sudovi sa vinom
i hleb u rukama ― tuguje za Sinom

Ali ne i otac ... iz čijih je snova
i Isus iskovan, taj vis nad visinom
za pad je u večnost Vaskrsna osnova!


Na Stevandan,                                  
9. januara 2003.



Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Jun 24, 2013, 03:43:00 pm »

*
Stihovi Adam Puslojić


ŠTAP

Svoj starački štap danas
deljem od tankog pruta vrbe
i besmisla. Kud si krenuo,
u ovim tvojim godinama?
Misli na um i kosti.
Saberi se, praktičan budi.
Samo savršeno budan
palacaj svojim jezikom. Znam
da su u pravu oni koji me
sada posmatraju. Vreme je
za blistavi kraj dana
i svetkovine. Pauk talasa
svoju mrežu! Muva tu ipak
nedostaje, izvesno vreme.



PSEĆA LJUBAV

U dvorištu robne kuće, umesto
negdašnjih pasa, znam da čekaju me
moje još nerumene jabuke i kruške.
Psi mi, eto, odoše na grane!
Visoko, jedva da se dohvate
rukom ili zagrljajem. Ali,
jabuke i kruške, ove sadanje,
sve imaju poznate one mirise
Vuleta i Žućke, kao i njihovih
tako brojnih okota, sinova
i kćeri im, unuka i praunučadi.
Veliko beše moje pleme pseće!
Beše golo bogatstvo. Vernost
i radost, obilje u nemaštini,
haos u vremenu, pseća ljubav!



ŽIV SAM I MRTAV

Tek retkim klipanima je dato
da se čude, na vreme sasvim
i makar nakratko, koliko dah
jedan zna trajati tek
a da se konac i Veliko klupko
ne zamrse sasvim, sasvim…
To je moj život, ovaj danas.
Ja sam taj i takav besmrtnik
i luda na kraljevskoj poljani
i u svečanoj dvorani Krajine
i sveg malenog carstva Srbije.
Svakako zemlje i zacelo nebeske!
Ko o tome ima i drugačije uverenje,
stav i mišljenje, imaće posla
sa mnom, jednako živim i mrtvim!



PISMO DESETO

Prebrojao nas anđeo:
dvoje
Zmija nas je izbrojala:
troje
Dvaput nas je anđeo
brojao: dvoje
Triput nas je zmija
izbrojala: troje
Kazala je:
anđeo moj ne laže
Kazao je:
u pravu je zmija moja
A kao anđeo
plakala je zmija njena:
Anđele brate
tako smo sami
u pustom raju



SUMRAK PADA NAMA NA NAS
Za braću Sarić

Pada, neka pada. Ima nas
i biće. Svetlost noći
nam je brat, usta su nam od nje puna
a očima govorimo
nemo.

Smrti nema. Ubio se
zbog nas bog.
Rečima je
teže no ćutanju.


Brezovica, 07.08.1985.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Jun 24, 2013, 03:43:10 pm »

**
Stihovi Adam Puslojić


KONJANIK MRTAV PRE POLASKA

K'o noć koja ubila me
K'o dalekih reka slap
Ti si bio, sada nisi
Oči zvezda sleđen plamen
K'o noć koja ljubila me

Ja konjanik na konju
Belom i crnom, mrtvom
Ka davnoj humci u polju
Letim k tebi, sanjam, padam
Gruzinska grlice, moja draga

Daleko, daleko si, dragi dragi
Konj pod tobom više ne postoji
K'o zvezda sam si u noći toj
Još dalje ja sam, iza zvezda
Svetlost sam ona na dnu bezdna

Danima putujem draga tvojim noćima
Preko podzemnih brda kroz podzemne reke
Slušam tvoj osmeh sklopljenim očima
Pevam najlepše mrtve pesme i odjeke
Međ dva frktanja konjska ― sanjam žive

Neznanca je umor svlad'o, leži
Međ dve humke noćas srce kuca
Za njim se čuje dugo šapat nežni
Neznanac je davno budan, zna
Humke dve to su ta dva glasa

Suze u očima, oči međ zvezdama
"Sanjam li il mrtav sanjam, znam li,
Ta dva huma žive dalje, u noćima"
Al ostajuć kraj njih do zalaska,
Reče sebi, prelazeći grobni prag

"Nikad neće stići mrtvoj dragoj
Konjanik mrtav ― pre polaska"


 
KRAJ JEZERA, TRKALIŠTE

Na konjskim trkama sve je više ljudi.
Kome li
takava istina godi
i šta će Uprava uskoro preduzeti?

Kraj staze je
jezero s labudovima.

Od poslednjih Asteka deli nas
manje od pet stotina godina.
Od naših suseda ni toliko.

Konji već silaze na stazu.
Majko, koje je boje senka labuda?

Ničeg novog na Dvoru. Samo je
nećak kraljev ubio jutros kralja.
Od preostalih, tajnim glasanjem
bira se novi kralj.

Kladim se na divljeg dorata s leva.
Njegov je džokej drug moga brata.
On poznaje konje u krv.

A senka galeba, labudovog polubrata?

Dorat stiže prvi,
ali dve nedelje
kasnije, kada se neću kladiti.

Senka belog labuda je senka crnog.

Novi je izabran kralj. Gle, ko bi to rekao!
Kao po jezeru, senka labuda
Mojim licem hita.

Ne vidim koje je boje.


Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 05, 2014, 09:53:07 pm »

**
Stihovi Adam Puslojić


NA PUTU POSLEDNJEM

Na putu poslednjem u Negotin,
bog nas gleda kroz jednu lepinju
a ne vidi nas.

Bog je jedan
od nas.

On je taj predeo
u kojem snovima ubijaju
sirotinju.

Evo me, bože, evo.
Ja sam u ovom sada hlebu,
u ovom poslednjem zalogaju.

Gde smo to, vasiono?
Na dnu unakrsnog vremena?
Na vrhu vasionske igle?

Kojim te očima
mogu sagledati, simetrijo
Oca i Sina i duha Svetog?

Zašto
putujemo?


VIDLJIVI SILAZAK ANĐELA
NA NEVIDLJIVU ZEMLJU

Gledano odozgo, zemlja se ne može videti
sem jednim okom. Tim okom gledaju
naraštaji anđela, sve stariji
i sve vidljiviji. Ja sam već
sasvim vidljiv, ja sam najstariji.
Moja su krila anđeoska gotovo gole ruke.
Vazduh je strgao svu kožu
i sada otkida od mojih kostiju.
Ma šta, ma kako se nadalje zbivalo
i otkidalo, mi ćemo jednom sleteti
na ovu nevidljivu zemlju
čija se jutarnja i podnevna senka
ukrštaju vertikalno uvis! Taj krst
treba jednostavno okrenuti
ka crnoj zemlji i kao nož ga zariti
negde duboko u crno meso
nevidljivog tla
sve više nalik na nebesa.
Gledano odozdo, zemlja se
i ne može videti do jedino drugim,
zatvorenim i svevidnim okom.
Tim okom gledaju slojevi palih anđela,
svetih mučenika, večnih učenika
božanskog Pandemonijuma.


PISMO DESETO

Prebrojao nas anđeo:
dvoje
Zmija nas je izbrojala:
troje
Dvaput nas je anđeo brojao:
dvoje
Triput nas je zmija izbrojala:
troje
Kazala je:
anđeo moj ne laže
Kazao je:
u pravu je zmija moja
A kao anđeo
plakala je zmija njena:
Anđele brate
tako smo sami
u pustom raju

Miroslav Lukić NESEBIČAN MUZEJ AntologijaPrimeri bezdane književnosti, 1900—2008,
tragedije ljudskog postojanja i utopija; sfera mistike

Požarevac, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 26, 2016, 03:56:30 am »

*

MI SMO DECA CRNE RUPE

Pitam se da li ja živim samo sopstveni život ili, kojim čudom, još nekoliko života svojih praroditelja i budućih potomaka, u vremenskom i kosmičkom smislu

Beogradska "Prosveta" i Centar za kulturu grada Zaječara, objavili su izabrane pesme Adama Puslojića (1943), u četiri knjige: "Zidanje istočnog plača", "Novi gospodar vazduha", "Vazdušna linija" i "Negleduš i Darodavac". U prve tri je poezija, a u četvrtoj su kritike i eseji o pesničkom delu. Adam Puslojić je autor tridesetak pesničkih knjiga, a u rukopisu ima više od pedeset zbirki. Prošle godine je napisao jedanaest knjiga. Pesnik ― vulkan. Počasni je član Akademije Rumunije, od 1995. Dobitnik je najznačajnijih književnih i prevodilačkih nagrada.

Svi naslovi knjiga su sastavljeni od tri reči. Da li je to slučajno?

Nipošto! Sasvim prirodno, tu je prisutna ideja svetotrojstva. Na poetičkom planu, to mi je otvorilo mogućnosti da neke bitne pojmove dovedem u saodnos. Na primer, prva knjiga ― "Zidanje istočnog plača". Primarni pojam je gradnja, geneza; drugi pojam je istok, to je podjednako moja rodna istočna Srbija ali i "istok" kao izvor i Isus. Istok je i ideja pravoslavlja, po kojoj se sve rađa sa nebeskim suncem. Plač je moj duh i lični senzibilitet, gubitak, tragični usud Srbije. Po ovom konceptu možemo raščlaniti i ostale naslove. Na čitaocu je da izabere mogućnosti tumačenja. Razume se, ja ih imam sijaset.

Timočka krajina je i crna i zlatna. Iako živite u Beogradu ― kao da iz Krajine niste ni odlazili?

A i kud bih i gde bih, kao čovek i pesnik? Ništa čudesnije i usudnije! Zato je moja Krajina jednako crna i zlatna, jednako zelena i plava, jednako ja, u senkama predaka. Uveren sam da u mojim stihovima Krajina živi drugi svoj život, onaj manje vidljiv, ali ne i manje uzbudljiv. Timočku krajinu su davno, pre mene, blistavo iskazali bard scene Zoran Radmilović, filmski maestro Živojin Pavlović, blistavi pesnik Tomislav Mijović i mag slikarstva Radislav Trkulja. To je to zlato Krajine.

Važne teme u vašoj poeziji su i rodoljublje, rod i otačestvo, ljubav i strast, smisao žrtve i žrtvovanja. Sve ove kategorije danas gube vrednost?

Da je odista tako, a nije, svet bi izgubio nadu i budućnost. Junak Dostojevskog Ivan Karamazov kad kaže ono najcrnje moguće: "Gospode, vraćam ti ulaznicu", u osnovi samo upozorava svoga Tvorca na težinu života, ali nadu on ne gubi. Rekao bih da on tu ulaznicu u život nikada neće vratiti, jer mu je život sve što ima. Pojam žrtve vidim kao nadljubav i vrhovni vid postojanja. Tu se uspostavlja sklad jedinke i božanskog principa, ličnog i kosmičkog. Takve vrednosti čovek ne gubi ni u najtežim iskušenjima i stradanjima. Zar Srbija danas i za pesnika nije najveće, dubinsko iskušenje?

Vaš deda Aleksandar bio je solunski borac, otac Dragoljub tragično je stradao maja 1945. Šta je patriotizam danas?

U ovoj tragičnoj istini postoji svojevrstan fantazmagorični paradoks. Deda Aleksandar je preživeo solunsku golgotu, pa i aprilski slom Jugoslavije 1941. godine, a moj otac Dragoljub strada u svojoj dvadeset trećoj godini, kada je rat, praktično, već okončan. To je ta "vazdušna linija smrti" iz naslova moje knjige. Imam i stih "Smrt ničija ne miruje".Teško je govoriti o patriotizmu danas jer se lako može odlutati u patetiku i praznoslovlje. Nije isto kazati i dokazati se. Često se pitam: kako biti hrabar danas, na kojoj životnoj i sudbinskoj osnovi, na kakvoj živoj karti tvoje domovine? Jedini moj odgovor je ― biti tu!

Svoju poeziju nazivate ― disajnom. Vi zaista živite svoju poeziju, poeziju vere i uznesenja?

Najčešće je tako. Jer kako uostalom objasniti da sam za pedeset godina napisao i objavio samo tridesetak svojih pesničkih knjiga, a u poslednjoj deceniji svog života imam u rukopisu njih pedeset. Pitam se da li ja živim samo sopstveni život ili, kojim čudom, još nekoliko života svojih praroditelja i budućih potomaka, u vremenskom i kosmičkom smislu. Moje pesničko ja ― žedno je i gladno tuđih životnih priča. Jedno ja ― to je malo! Jedno ja ― to sam samo ja.

Jedan ste od osnivača klokotrizma. Šta je od ovog književnog pokreta ostalo?

Još kad smo artikulisali postojanje klokotrizma, krajem osme i tokom devete decenije prošloga veka, kazali smo istinu: "Klokotrizma je bilo oduvek", "Mi smo deca crne rupe". Kako da nestane to čudo? Kako da nestane Lepenski vir?

Kada su počele vaše književne veze sa rumunskim pesnicima, koje traju sve do danas?

U strogo istorijskom smislu, mi smo započeli našu družbu još u prvoj polovini dvanaestog veka, kada je naš prvi pesnik Sveti Sava vozdigao manastire i s desne i s leve strane Dunava (od Mesića do Bazijaša), a sve je to nastavio otac Nikodim (Vodica, Tismana i još četrdeset hramova) i oni koji su došli sa prvim štampanim knjigama (blistavi primer našeg oca Makarija u Trgovištu) i svih onih koji su došli posle njih, uključujući tu i moju generaciju. Divno je i korisno da udruže svoje snove Njegoš i Eminesku, Vasko Popa i Đeo Bogza, Miodrag Pavlović i Đelu Naum, Stevan Raičković i Petre Stojka, Radomir Andrić i Nikita Stanesku, Srba Ignjatović i Marin Soresku... Zar nije čudesno kad umni esejista Euđen Simion napiše potresan esej o našem Jovanu Dučiću ili prozaik Dumitru Radu Popesku pravu odu našem kosovskom ciklusu, koji je već krajem devetnestog veka na rumunski jezik prepevao Mihaj Eminesku?

Odnedavno ste počasni građanin grada Negotina. Priznanje je, konačno, stiglo i iz zavičaja?

Ove godine kada sam u martu obeležio sedmi prsten životnog puta, zadesila su me dva sudbinska događaja. Ponajpre, ovaj spomenuti četvorotomnik moga pesništva objavljen nedavno u "Prosveti", kod mog prvotnog i osnovnog izdavača, i moje majsko imenovanje za počasnog građanina Negotina. Priznanja u svetu čoveku znače mnogo i gode mu uhu i sujetnom duhu, a priznanja (ma i ona najmanja), u tvom rodnom domu i gradu, znače ozarenje i ushit, koje ti prožima biće od prošlosti do budućnosti. Ovo moje drugo ozarenje, ono negotinsko i krajinsko, imalo je blagorodno dejstvo da sam iznova tri dana bio dete. U tom času, dok sam hodao ulicama Negotina, gotovo da sam pogledom govorio svakom čoveku koga bih susreo na putu: "Ej, čoveče, ja sam srećan čovek."

Zoran Radisavljević | objavljeno: 30.06.2013 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: