Rade Tomić (1934—1985)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Rade Tomić (1934—1985)  (Pročitano 1902 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Jun 12, 2016, 11:08:13 pm »

*




RADE TOMIĆ
(Papratna, 09.04.1934 — Novi Sad, 29.01.1985)


Rade Tomić je rođen 09. juna 1934. godine u selu Papratna, na obroncima Stare planine. Selo pripada opštini Knjaževac. Rodio se kao treće dete — brat Dragić i sestra Ubavka — u porodici Stanice i Milana Tomića. Prva četiri razreda osnovne škole završio je u rodnoj Papratni. Potom je, po odluci sreskih vlasti, upućen u nižu poljoprivrednu školu u Zaječaru koju pohađa 1945—1948. Teški i oskudni uslovi poratnog življenja učinili su da tokom školovanja povremeno poboleva. Srednju poljoprivrednu školu završava u Gnjilanu i Prištini, u periodu 1948—1951, posle čega odmah počinje da radi. Najpre radi u Pančevačkom ritu, na tamošnjem poljoprivrednom dobru, a zatim u Novom Bečeju, Kumanu i Zrenjaninu.

U listu "Zrenjanin" objavio je prvu pesmu nastalu u zavičaju. Sledi, 1956—1958, odsluženje vojnog roka. Svih ovih godina čita raznorodnu literaturu, dnevnu i nedeljnu štampu koje su, u to doba, kulturni i umetnosti posvećivale dosta pažnje. Uči francuski i nemački. To znanje mu je neophodno za putovanja. Boravi u Austriji, Zapadnoj Nemačkoj, Danskoj, Mađarskoj, Francuskoj. Objavljuje pesme u "Letopisu Matice srpske", "Poljima", "Indeksu" i "Dnevniku" u Novom Sadu, kao i u zagrabačkom "Telegramu", u rubrici koju uređuje pesnik Zvonimir Golub, a u Beogradu u "Književnim novinama", "Vidicima", "Delu", "Književnoj reči", "NIN-u", a povremeno i u niškoj "Gradini". U izdanju "Matice srpske" objavljuje prvu pesničku knjigu "Za sutra uveče" 1966. god. Za ovu knjigu, zajedno sa Tanjom Kragujević, dobija uglednu "Brankovu nagradu".

Godine 1968. venčao se u Novom Sadu s francuskinjom Mirej Roben (Mireille Robin). U ovom braku biće rođeni sinovi Iv i Dalibor i kćerka Dunja. Rodbina i zemljaci pamte da je sa suprugom povremeno boravio u zavičaju, u rodnoj Papratni, koristeći te boravke za pisanje i svojevrsne umetničke igre u gotovo netaknutoj planinskoj sredini. U Novom Sadu pokreće ekskluzivni časopis za pesničku umetnost "Poezija" koji će izlaziti 1968—1969. godine.

U časopisu objavljuje probrane domaće autore, uključujući i mlađe pesnike, kao i niz značajnih francuskih pesnika. Objavio je knjigu "Treće oko" (_) čiji simbolični naslov, vezan, između ostalog, za hinduizam. Na svoj način ukazuje na Tomićeve poetičke preokupacije. Napušta radni odnos, a status samostalnog umetnika omugućava mu da duže boravi u Francuskoj.

Pesme Radeta Tomića pojavljuju se u prevodima na mađarskom, slovačkom, albanskom, makedonskom, rumunskom, francuskom, engleskom i ruskom jeziku. Pesničku zbirku "Čari Novog Sada" objavio je 1972. godine. I dalje je u statusu slobodnog umetnika. Bavi se novinarstvom a, osim poezijom, zabavljen je i likovnim stvaranjem koristeći osobenu tehniku kolaža svojevremeno veoma popularnu u krugovima francuskih nadrealista. Tomićevi kolaži, baš kao i njegova poezija, zaslužuju pažnju jer su oblik svojevrsne vizuelizacije pesničkih ideja. Zbirka pesama "Vulkan, moj brat" pojavila se 1976. god. I dalje povremeno navraća u zavičaj koji smatra trajnim izvorom nadahnuća. U avgustu 1978. godine je učesnik "Struških večeri pozije", međunarnodnog pesničkog festivala sa značajnom reputacijom. To je prilika za brojna druženja i upoznavanja, o čemu je ostao trag u "Pesmi o kengurima" posvećenoj australijskoj poetesi Džudit Rodrigez (objavljena u posthumnom izboru pesama Radeta Tomića "Godina 5000", koji je 2004. priredila Tatjana Cvejin). U godinama što slede kratko, poslednji put, boravi u zavičajnoj Papratni, potom kod porodice u Amijenu, u Francuskoj, odakle se vraća sam. Živi u Novom Sadu, a odušak povremeno traži navraćajući do Beograda, na viđenje i druženje s prijateljima. Ispunjava ga teskoba i nezadovoljstvo sredinom. Umire 29. januara 1985. godine u Novom Sadu. Tačno godinu dana kasnije, kako svedoči fotografija, njegovi najbliži okupili su se po snegu, poslednji put, na Radetovom grobu.

Izbor pesama koji nije uspeo da objavi za života, naslovljen kao "Livenje zvuka", objavljen je 1986. god. u Novom Sadu pod naslovom "Za zvukom", propraćen autobiografijom i dnevničkim zapisnima. Uslediće izbori "Godina 5000" (2004) i "Livenje zvuka" (2008).

U zavičaju, u Knjaževcu, počev od 2002. svake godine se dodeljuje književna nagrada koja nosi pesnikovo ime.

Tekst i fotografija (detalj): Umetnička Akademija Istok
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Jun 13, 2016, 12:13:46 am »

*
Stihovi Rade Tomić


PREOSTALI DEO SLIKE

Na smetlište složi tvoje drugo sunce
Ugasila ga čama
Mač o bedro pa prozbori prvi
Niko nema kuću bolju od ove
Dete u utrobi plače
Dan je neizvestan

S potpisom belog cveta
Dođi do isprava noći
Veštini neka te ne uči veštak
Već naslednici duge
Nebo ima više glasova
I čuje se kao zahuktali talas


OVO JE UPRAVO TA PESMA

Sve moje ljubavi na nju se oslonile
Moje moći i nemoći
To kako me ima i kako me nema
I ovde i tamo, i još dalje!
Dugovečne mašine moje, svi moji izumi!
Ne, nisam se prevario
Ovo je upravo ta pesma
Ta naročita, ta jedina pesma
Što me nosila, što mi prkosila
Spremna da sve kaže ali i podnese
U njoj je sve što imam, sve što nemam
Svakog dana učim je napamet
Recitujem u svakoj prilici, kao i svi pesnici
Koji osim pesme nemaju ništa
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Jun 24, 2016, 01:28:25 am »

**
Stihovi Rade Tomić


EVO ME PRED LICEM SVETA

Evo me pred licem sveta munja para nebo
Držim svoje glavnje ko u priči
Ovo je vreme vreme gladi
Moja ljubav na umorne konje liči

Evo me pred razboritom tišinom
Vezanog za svoja dangubljenja
S uhom u dogoreloj šumi na steni
Oštro mlivo zapaljivih tvari rasejava se
Kao da se ogledalo sveta steklo u meni

Evo me pred sopstvenom prazninom
Vučem se ispred gomile među pruće u plamu
Zemlja je crna i strašna
Ko velika zmija što proždire sebe samu


KONAČIŠTA

Državo moja bez cara i gospodara
Livado u kojoj hodaju ježevi i zmije
Jedna nedorečena jedna besplodna ptica
Gnezdo u mojoj paprati vije

I san se moj stropoštava u vodu
Gde laste prolećne pletu vence
Hiljade riba hoće da odu
U daleke tople zdence

I da tu pod toplim prstima maja
Svicima omamljene zriju vlati
Moja zemljana kuća moja odaja
Što se daleko zvezdama zlati


Vrati me bregu vrati me bedemu
Iza kojeg se nevreme sprema
Jelenima rakovima svemu
Gde me je bilo i gde me nema


KRUŠEDOLSKI ANĐEO

Bregu se vaseljenskom uputih
A evo srce pokopavam
U blještavim lagumima
Med leta obli me; suton je anđele
Zvona odjekuju večernja
Svetlost što se iz tvog oka ote
Kroza me prođe i čestar zari
Putnik sam zakasneli anđele
Sa dalekog peščanog ostrva
Sedimo rame uz rame
Lakše ćemo noć probdeti

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Septembar 30, 2016, 02:37:01 am »

**


RADE TOMIĆ


Rade Tomić ne ume izmisliti pesmu, on pišući poeziju prepisuje sebe, svoj nikad mirni svet. Njegov poetski kredo je Govoriti, neprestano govoriti: sve što nam je na domaku oka, sve što ume da se preinači u najtiši zvuk, sve što je prisutno u dešavanju sveta. Za Radeta Tomića ne postoje nepoetske reči i nepoetske stvari: od svega može da bude pesma, svaka stvar zaslužuje da se opeva, poezija je u svemu što nas okružuje, u nama okruženima i okuženima hadniin svetom neživih srtivari koje otkrivamo, udahnjujući im nestvarni život do bismo obojili svoj odnos prema svetu, svoju nesmiirljivu pobunu protiv ćutnje. Da ništa ne ćuti, govoriti, govoriti, govoriti.

Govoriti o svetu za Tomića je jedini način egzistiranja, neprestano govoriti o davniin neugašenim letima, o prošlom — prisutnom u stvarima koje ga pamte, o sviin stvarima koje zauzimaju prostore pesničkog sveta. I Tomić govori svet kakav jeste, lišen sažimanja i pesnitkih sistema; govori suštim bojama stvari, njihovim nepatvorenim obličjima i osobeinostima. Pišući pesmu Tomić doslovce piše presamićene pantalone, četku na stolu (ispod nje je žuti papir), sijalicu iz koje curi lišće, vitrinu punu knjiga. Za pesniika je veoma važno da je ispod četke na stolu žuti papir, jer je slika njegove sobe, dalkle slika pesme, nepotpuna bez tih detalja koje oko u trenu stvaranja pesme beleži. Tomićeve pesme su prepune sitnih detalja, na prvi pogled suvišnih, izlišno izdvojenih iz mrtvila, ali to mnoštvo je putokaz u pesniikovo vraćanje nestalim stvarima "onim stvarima koje su nestale nepovratno,... onim stvarima koje su bile deo mene". Na detaljima pesnik ponovo stiče moć da se seća promaklih svetova u kojima je voleo, kojirna je putovao. Sećanje u Tomićevim pesmama nikada niie spomenarsko, ono se za sve vezuje asocijativno, i ta čudna moć bizarnih, neuhvatljivih, kristalnih asocijacija čini Tomića svežim, različitim od toliko mladih pesnika koji beležeći svoj svet misle da ga menjaju i da mu određuju nove dimenzije.

U asocijativinosti Radeta Tomića ima ponekada nadrealističiki neočekivanih igrarija, anegdotskih detalja, pesničkih slika koje su zacelo izdvojene iz sna, ali nikada nema laži, nema lažnih emocija i kvazi-mudrih sentencija. Pesnici kao Rade Tomić ne mogu presahnuti, njihovi lirski zdenci pune se sunčevom svetlošću, večernjim vazduhom, mirisima mora. Toj energiji kraja nema, jer izranja iz sužtine sveta, iz sopstvene nepresušivosti. Retko kad pesnici smognu snage u svojim počecima da govore neprestano, ali da govore uvek novo. Kao da je Tomić svoju prvu knjigu (Za sutra uveče, Matica sipkka 1966.) izgovorio u jednom danu, u trenutku punog prisustva svemu što se oko njega i u njemu zbiva, ali i odsustva iz svega što je strano biću sveta o kojem on govori. Radeta Tomića ne zanimaiju mnoge važne stvari u ovom svetu, ali pomnogo od onog što njega zanima ne zanima nikoga u našoj mlađoj lirici. On govori raspričano, mucavo, krto, ali jedini je koji govori baš tako. Prevariće se oni koji misle da ima u Tomićevim retkim bahanalnim igrarijama nešto od ranog Branislava Petrovića ili nečeg iz estradne poeaije. Tomićeva poezija u sebi nema estrade, ona je toliko prigušena da će je umeti čuti samo oni, koji umeju slušati glasove malih stvari. Estradnost nije u otvorenom, nesputanom govorenju sveta, ona je u neposrednom obraćanju svetu i ljudima. A Rade Tomić, i u retikim pesmama sa pesničkom parukom, i u trcuiucima apostrofskog prizivanja Katula ili bilo čega, obraća se najviše sebi, najčešće sebi. Tomić bi mogao da bude onaj eliotovski treći glas poezije, koji govori sebi — ili nikome. Tomićevi sagovornici su izmišljeni ili veoma daleki i njemu i njegovom svetu. Oni uvek govore drugo, sasvim drugo. To je glas pesnikovog sna, njegovog drugog bića. Rizlično je tvrditi, ali Tomić je aestradniji i od najcerebralnijih mladih naših pesnika.

Početni stihovi u njegovoj knjizi:

      Napisaću ja tu pesmu
      Tu pesmu u kojoj ću sve reći

nagoveštavaju da će pesnik pokušati da kaže sve čim je istkan njegov svet i on tokom cele zbirke govori o svojim nesvislim ljubavima, danskim letima, nestalim stvarima, o svom telefonu broj 52-580, o pisaćoj mašini čije svako slovo u asocijativnim slikama predstavlja jedan bivši ili sadašnji svet. A poslednji stihovi:

     Svi ti trenuci
     koji nisu stigli da uđu ni u jednu moju pesmu

ne slučajno skončavaju pesmu u kojoj su ovlaš izgovoreni detalji života koji u drugim pesmama nisu zabeleženi. Pesnik nije mogao da ne kaže, bar u jednom dahu, sve te trenutke: Dok smo igrali odvojeno, Dok smo igrali duboko pod zemljom, Dok smo doživljavali svoje ljubavi, Dok smo ležali sklupčani ko životinje, Dok smo potpisivali svoje noći — i tako do u beskraj sećanja o sebi davnome, sebi u svim danima kojih nema ni u jednoj pesmi.

Bitnije osobenosti Tomićevog govora su sklonost ka naraciji, tanana opservativnost, faktografski, poluprozni metod beleženja utisaka, neumešnosti sažimanja emocije i misli u simbole, jednostranosit ritmičkih i muzičkih struktura i pritajena elegičnost u pristupu svim stvarima.

Narativnost je, u stvari, sušta osobenost ove poezije, potpuno izgraden metod govorenja sveta. Pesnik koristi naraciju radi njenih širokih mogućnosti beleženja svih detalja, a faktografski metod mu potpomaže da mu ne promakne ništa od onoga što je opservacijom izdvojio iz sveta. Pesma Akvarel s prozora ujedinjuje sve ove osobine i najbolje otkriva pesnikovu umešnost da ih vešto koristi. Cela pesma je prepisivanje pejzaža sa prozora, pominjanje reke, šlepova, Varadinske tvrđave i vrba, vrabaca koji su prekrili obalu, kamiona koji prolaze ili kolone zaprežnih konjskih kola koja neočekivano ulaze u pejzaz. Ali:

     Ispod jednih visi prazna kanta
     Za mene je to najznačajniji detalj ove pesme
     Ta kanta klati se tamo-amo kao jedna sasvim izlišna stvar
     Njena sudbina je neizvesna rekoh u sebi i poželeh
     Da mi tu kantu dadu.

Ovaj detalj otkriva, pored sklonosti ka gomilanju izlišnih reči, i Tomičevu sposcbnost slikanja pejzaža, iako i slike koje pesnik stvara uvek sadrže u sebi refleks asocijacija izniklih iz opažanja predašnjih, prethodećih detalja prisutnog, stvarnog sveta.

Ko se ne privikne na Tomićevu narativnost, smetaće mu i suvišna anaforičnost, eksploatisanje istih veznika i predloga (pa, i, dok neka) ili uopšte ponavljanje istih reči, često nepotrebna perifrastićnost ili tautologiziranje; zatim i tobožnja potpuna nepovezanost nekih pojmova (dinastije i koprive ili litice i vrane u jednom stihu bez ikakvih odnosnih povezanosti) i sl. Svakako može zasmetati i balast bizarnih ali ne uvek i srećnih igranija rečima i rimama, ili nepotrebno komentatrisanje u zagradama /Kupićemo potom jare (Jaoj jare!)/, ili besmislene cakerske kalambure kao:

     Sve ima svoj drugi deo
     I svoj the end razume se
     Pa i ova pesma
     Ali neću da vam ga kažem.

Ali ko uđe dublje u Tomićev svet i govor namerno će prevideti sve nedostatke njegovog jezika, suvišne igrarije i eksperimente. Poezija Radeta Tomića ne može se voleti polovično. Za neke će to biti pesnik osobito darovit, pravo otkrovenje — nekima će biti praznogovornik i pesnički manipulant. Ovim neizvesnim drugima možda nedostaje sluha za slušanje specifičnih llrskih glasova u stihovima Radeta Tomića.

Retke pesnikove poruke su glas čoveka pobunjenog protiv svega što sputava slobodno življenje. Što pre skinite svoju kožu, govori on zanesen putovanjima, otkrivanjem svetova van ovih podneblja; on može i kao riba i kao ptica, on može gde hoće a čoveku je to kao hleb. U Tomaćevim porukama ima ironije, čak sarkazma (Pesma bez odgovora.) Ironija je i izvesna egocentričnost, polaženje od subjekta i subjektivno projektovanje svega, lažna narcisoidnost (Katule, opet te popularišem), ili omalovažavanje samog sebe (Straćio sam svoj talenat kojekuda i sada mucam ko budala.) Pesnik je ponekad surov i prema svetu i prema sebi. Jejtsov distih:

     Srce smo hiranali fantazijama
     i ono je od toga postalo surovo
     može objasniti izvore te surovosti.

Tomića svaka stvar, svaki zvuk na nešto pređašnje ili čak buduće podseća. Slušajući Hendla, on vidi jedno drvo koje na pijaci krade narandže i koje beži od progonitelja u svoju biljnu oazu; služajući Čajkovskog, on se vraća detinjistvu u kojem ga, normaino, nije slušao nikada, ali svaki zvuk ga vraća pticama, verigama Papratne; paleći svoje stare stvari (u najlepšoj i najcelovitijoj pesmi Spalio sam svoje stare stvari) oprašta se od celog jednog života, ali je u dimu opet onaj isti, i nikad više taj.

Rade Tomič je sav od sluha i glasa, ali između primanja zvuka i emitovanja glasa malo je iii niimalo vremenskog prostora. On u pesmama ne misli, ali pesme misle svaka za sebe: on nije refleksivan pesnik ni po kakvim stojećim merilima, ali nema pesme koja nije misaona.

Pero Zubac
Tekst objavljen u časopisu za književnost i teoriju "Polja"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 09, 2016, 10:21:12 pm »

**

GDE JE RADE TOMIĆ ILI, IZMEĐU KRVI I MASTILA


Iz svog raznolikog i vrednosno neujednačenog literarnog opusa Rade Tomić u svoju knjigu (istina ostavljenu u rukopisu) "Za zvukom" nije uvrstio mnoge pesme objavljene po novinama i časopisima ili pak u prethodnim knjigama. (No, i te izostavljene, "neantologijske", pesme, iz Tomićevog ugla, govore o Radetu Tomiću). Jedna od tih pesama je "Sedam zlatnih truba" iz knjige "Čari Novog Sada". Ta, inače slabija, pesma je, unekoliko, karakteristična za poeziju Radeta Tomića. Naime, pesnik govori o sedam zlatnih truba u grlu vetra, da bi na kraju pesme rekao da samo jedna od tih sedam zlatnih truba može da vrati onom izvoru "gde svake noći spava trava". I čini mi se da se u traženju te jedne trube koja vraća izvoru, i događala, većim delom poezija Radeta Tomića. (Mada je bilo i trenutaka kada ga ta truba nije zanimala, kada je bio spreman da se podsmehne i toj trubi i tom traženju).

Pomenuta zlatna truba je kao put do predela detinjstva, a za te predele je tesno vezan doživljaj prirode kao jedne velike svetkovine, jednog praznika. To se lako može ilustrovati stihovima iz pesme "U Antićevom ateljeu":"Stari zidni sat umukao je / Jedino ga večernji ljiljak detinjstva / Može pokrenuti". I kada se taj sat pokrene, kada se pesnik približi pomenutoj zlatnoj trubi, kada se uhvati trenutak poistovećenja sa prirodom, kada se pokrenu i "iskonske snage prirode" (Vujica Rešin Tucić), pesnik peva pesme gde strela koja je hitnuta u nevidljivo meso prostora u njega je hitnuta . . . Kao da priroda i pesnik zavise jedno od drugog. Lirski subjekt svuda je prisutan: "zamah sečivom u zraku mene komada". Jednostavno mnogo ga je, svuda je: "Ima dana kada pođem u pohode sebi / Al ne stignem uvek sebe da pohodim" — peva Rade Tomić.

Naravno da bi se sve to moglo čitati u svetlu pesme "Kao šum ševara" gde se lirski subjekt razliva na sve strane, drvlje i kamenje valjajući; treba pustiti konje na pašu, stoku odvezati jer njegovom širenju kraja nema, "lepota sveta" u njega se uliva . . . Iz tih pesama zrači neka energija, težnja da se vikne na sav glas — ne ono umorno, rezignirano, iz nekog bivšeg života "Dakle, postojali smo" — već jedno silno: "postojim". Ili: "samo ja svuda postojim", ili "grlim čitav svet".

U knjizi "Za zvukom" u ciklusu, pomalo rezigniranom, u istoimenoj pesmi "Dakle, postojali smo" Rade Tomić kao dokaz da smo postojali uzima "ljudska tela napaćena". A svedocima treba verovati, kaže već u narednom stihu. Nećemo se više zadržavati na ovoj pesmi; ali nam je odjednom sitničavo, prizemno, jadno to pozivanje na svedoke, na ta tela napaćena — ako znamo i za jednog drugačijeg, vedrijeg, slobodnog od patnji i od zemnih zakona Radeta Tomića. Radeta Tomića koji se, onako samozaljubljen, na telo ne bi ni osvrnuo, jer on je sveprisutan, njega svugde ima . . . Kako tužno (i otužno) zvone poluispovedni stihovi: "Srce je moje obijeno / Pokradeni svi dragulji" ili "Moja nevolja velika je / Ustanovio sam da sam i sam nekakva mašina / I da mi neki od ovih delova nedostaju . . ."

Posle ovih stihova može da usledi smao čuđenje. Zar njemu neki delovi da nedostaju, njemu koji je hiljadu puta veći od zemlje i trinaest puta teži od nje . . . A upravo je toliko ogroman Rade Tomić u ciklusu sa naslovom "Gde je Rade Tomić" objavljenom 1974. godine u časopisu Polja. I ogroman je, i jedino on na svetu postoji, ali i malen da može u pećnicu stati, i tražen a neulovljiv ("svakodnevno ponavlja se to / Više ribolovaca / Sa udicama zabačenim / s dobrim mamcima čekaju / a on? Neće pa neće / Gde je Rade Tomić"), i izgrađen je i napadan, i pada, sklon padu: "Na području Slavonije već nekoliko dana / neprekidno pada Rade Tomić / dostižući u nekim mestima visinu i do 2,5 metra".

Između ta dva Radeta Tomića događala se poezija Radeta Tomića. Jednom je srce bilo obijeno i pokradeni svi dragulji, a drugi je padao u Slavoniji . . . Prvi se smerno ispovedao, a drugi je, obestan, bio u telu aždaje pod nogama svetog Đorđa. Prvi je tražio sebe, a drugog su svi tražili, odjekivalo je: "Gde je Rade Tomić?" Prvi je smrtan, ozbiljan, leden, a drugi se igra. Vedar i okrenut humoru. Prvi je pisao krvlju, a drugi se služio mastilom.

A poezija se, bez obzira koliko to prozaično zvučalo, ipak piše mastilom.

Međutim, prvi Tomić se nije dao drugom. "Mastila kad nestane / Krvlju se posluži" peva prvi Tomić. Ume i prvi Tomić da napiše uspelu pesmu, kao što i ptica može da napravi nekoliko koraka, ali drugi Tomić i kada se ponavlja, kada popunjava izvesne pesničke modele, ipak je u vazduhu, ipak se vinuo i ipak leti. (Kao da mu same reči, u najrazličitijim humornim odnosima, pomažu).

Koliko je Rade Tomić bio svestan dva Radeta Tomića u scbi ne znamo. Tek, u izboru koji je sam napravio i posle svoje smrti ostavio, drugog Radeta Tomića, onog čijim venama teče mastilo, jedva da ima. (Čak i u knjizi "Vulkan, moj brat" objavljenoj 1976. godine, nema ciklusa "Gde je Rade Tomić" iz 1974. godine). Po neka pesma, tek: ona sa naslovom "Mali beli zec", pa "Pesma o pisaćoj mašini", "Mastilo", "Pesme o Katulu", pa pesme o gospodinu Ripou i o gospođi Ripo, pa pesma "Živ sam"; ali nema onog sjajnog ciklusa "Gde je Rade Tomić".

Kao da Rade Tomić nije podeljen na jednake delove. Pravo na igru koje je sam osvojio kao da je lako odbacio. Pominje Vujica Rešin Tucić u tekstu "Poet v južnih gorah" poetiku literarnog prestupa. I taj prestup je bitan za Radeta Tomića. Naime, čim pažnja prvog Tomića popusti, drugi Tomić čini taj prestup, seli se u prostore neke monidebulijevske imaginacije i piše svoje daleko najbolje pesme. Kad smo već kod Moni de Bulija, setimo se i zbornika "Cmo na belo" iz 1924. godine, koji je on uredio, gde Dušan Matić beleži da su često knjige krvlju pisane vrlo osrednje i dosadne knjige. ("Lakoće, malo lakoće i bezbrižnosti" na početku svog književnog puta tražio je Dušan Matić). I krik koji je hteo da kaže Rade Tomić pišući krvlju niko nije čuo, dok iz pesama pisanih mastilom još uvek odjekuje: "Gde je Rade Tomić?"

Ni ovaj tekst ne želi ništa drugo, negoli da još jednom postavi to pitanje: "Uistinu, gde je Rade Tomić?"

Milivoj Nenin • Polja, časopis za književnost i teoriju, br. 344
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 23, 2016, 10:45:21 pm »

**

RADE TOMIĆ DANAS


Pitanje koje želim da postavim ne glasi koliko je Rade Tomić danas poznat, već koliko je iščitan, to jest shvaćen pesnik.

Biti poznat pesnik, pogotovu u našim prilikama, više je nego relativna, pokadšto gotovo apsurdna stvar. Pesnici koji se na današnjoj sceni paunskim hodom šetaju koliko sutra će — mnogi od njih — izvesno biti nepoznati. Poznatost, uostalom, i nije književna kategorija. Ona ugađa ličnoj taštini — privremeno, efemerno — i tek retko podrazumeva prateći vrednosni sud. U krajnjem, bila bi reč više o nekoj socio-kulturnoj "kategoriji" no o bilo čemu uistinu zbiljskom (ozbiljnom, pa i uozbiljavajućem).

Valjan pesnik, živ ili upokojen, zaslužuje neprestano nova, otkrivalačka čitanja. To je jedini pravi vid potiranja nehaja i zaborava.

Postoji, naravno, i ona "druga strana medalje". Živimo, ipak, u nepostojanoj, efemernoj pojavnosti. U tom sklopu nečitanje, neiščitavanje jednog pesničkog opusa, jeste neka vrsta autorove "druge smrti".

Rade Tomić, poetski i te kako živ, tako nešto nije zaslužio. U njegovom nevelikom ali sticajem sudbinskih okolnosti konačnom opusu ima dovoljno povoda za spasonosnu radnju — spomenuto višekratno, otkrivalačko iščitavanje.


*

Nema nikakve sumnje da su "klasične" Tomićeve pesme — one po kojima je on raspoznatljiv kao stabilna, samoizgrađena poetska ličnost i vrednost — one poput Kao šum ševara, Odjednom svi pohitaše, Karika lanca večna, Ovo je upravo ta pesma, Stablo koje raste, stablo koje pada, Pred licem sveta, Dakle, postojali smo, Poet v južnih gorah, Livenje zvona... Naravno da ovaj popis nije potpun, nije konačan. Ima dovoljno mogućnosti da čitalac, saglasno svom sluhu i sentimentu, dopuni ili preinači predočenu nabrajalicu.

Ali ukoliko Tomić, kao i svaki autor, nije odoleo želji da bude čitljiv i dopadljiv (preverovske Čari Novog Sada koja je, ako me sećanje ne vara, i sam znao da autoironizuje obrtom u "ari" Novog Sada), neopoziva je činjenica da se time ni najmanje nije zadovoljio. Nije ostao tek pri idealu čitljivosti i potencijalne lirske dopadljivosti.

Hoću da kažem, zapravo, da je Rade Tomić dublji, složeniji pesnik no što se u prvi mah može učiniti. Time, naravno, ni najmanje ne dovodim u pitanje ono što sam označio kao "klasičnu" (to jest središnju, najharmoničniju) liniju njegovog pevanja. Reč je, zapravo, o želji da se ukaže na druga, manje primetna, potencijalna vatrišta Tomićeve poezije, ona shodno kojima zapitanost nad sobom i ponad stvari sveta postaje ne samo poetski efektna i začudna već i neka vrsta lirske filozofeme.

Evo primera!

Spomenuta pesma Kao šum ševara, pažljivije čitana, otkriva jedan iznenađujući, dubinski plan. Počinje naoko objektivističkim, hladno-neutralnim "konstatacijama":

Kao šum ševara
Na sve strane razlivamo se


Potom se s tog objektivno-neutralnog tona (iskaza) prelazi na kazivanje lirski personalno:

Drvlje i kamenje valjajući
Stotinu potoka uliva se u me


Te jednostavne reči saoznačavaju, međutim, mnogo više: čak čitavu jednu kosmičku epifaniju.

Spolja sagledano u navedenim iskazima zbio se zanimljiv formalnoretorički obrt. Početne, "prološke konstatacije" su izgubile opštost i prelile se u ja-govor, ali je taj govor, u isti mah, oblik lirskog s gotovo heroičnim "pervazom". Lirsko u koje se utkala prisenka, primisao epskog naboja.

Utkala, ali ne i postala dominantna. I dobro je što je upravo tako.

Tok moj nepremostiv je
nadodaje pesnik pojačavajući figuru. Drugim rečima, poezija je bujanje i bujica bez mosta i gaza. U njoj se utapa, i to je jedini pravi način kako samog dosezanja "bujice", tako i njenog istinitog opstajanja!

Mom širenju kraja nema
glasi stih koji će nas uvesti u punu dramatiku, u krešendo Tomićevog poimanja i lirizma:

Mutan i krvav valjam se
veli ostvareni ("postvareni") pesnik nošen maticom "reke" nabujale posle boja sa sobom samim. Te "bitke" već izvesno dobijene.

Ishod sveg ovog poetskog podvižništva rezimira zaobljena, efektna poenta, poslednji stih:

Lepota sveta u me se uliva

Eto, dakle, još jedne epifanije. No takve da nas podseća – vraća na sam početak, to jest naslovni stih.

Usporedba "kao šum ševara", nasuprot svim onim primedbama da poređenja ne doprinose poeziji, odnosno da to famozno kao valja izbegavati, u ovom slučaju praktično ima ulogu zvučne viljuške. Ona priziva huj i šum, nadmoćno zvučanje prirode (kao složenog, naizgled beskonačnog sklopa elemenata, senzacija, "fenomena"). Ujedno nas podseća da sva značenja ove pesme, koliko god da smo ih, upravo ovde, "preveli" u diskurzivan jezik, nisu konačna. Pesma je, u svom pojavnom obličju, tek neka vrsta "partiture". I zato i jeste uspela, prava pesma, a ne tek kakvo oponašanje pesme. "Mutan i krvav" pesnik je, u isti mah, demijurg i žrtva, jer jedno bez drugoga ne ide, barem kada je o "livenju poezije" reč. Stopljen s prirodom, on je vrsta arhajskog ratnika. Ratnik i pastir, kako nam poručuju mikrosegmenti iz središnjih stihova pesme u kojima se pominju koplja i štitovi, stoka na ispaši i odvezani konji. I to je, naravno, svojevrsno arhetipni eho, glasak iz dubina i drevnina, javka u ime "kolektivno nesvesnog" a u poeziji, i umetnosti uopšte, nezaobilazno značajnog.

Tako peva Rade Tomić, pesnik koji se nije ustezao da vlastito mesto imenuje na rizičan način:

S onu sam stranu
kako veli već u prvom stihu pesme S onu stranu. Ova sugestija onostranosti i onostranog potom je "pojašnjena" naoko jednostavnim jezikom bajke:

S onu sam stranu
Gde je kraj kraja

iliti nešto metafizično, rečima naznačeno a samim umom teško pojmljivo.

Ista ova pesma potom se razrasta u novom, prividno neočekivanom smeru, kroz nisku dramatičnih slika. Efektna je i poetski delotvorna, pogotovu zato što pesnik i tu ume da "zakoči" vlastite eksplikacije. On nam se obraća jezičkim slikama koje ne želi da "komentariše" i "tumači". Taj trud je prepušten valjanom čitaocu.

Već ovi mali primeri pokazuju nam koliko je Rade Tomić ne samo pravi, živ, no i nejednoznačan pesnik. Onaj s više "kora", slojeva i lica. Pripravan, pogotovu danas, da izdrži i podstakne nova, otkrivalačka čitanja.

Srba Ignjatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 26, 2016, 07:40:17 pm »

*
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: