Božidar Knežević (1862—1905)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Božidar Knežević (1862—1905)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Božidar Knežević (1862—1905)  (Pročitano 18390 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 12, 2010, 02:41:53 pm »

*

          


              BOŽIDAR KNEŽEVIĆ
(Ub, 20.03.1862 — Beograd, 02.03.1905)


Knežević, Božidar, profesor, filozof, istoričar

Knez Ivo od Semberije bio mu je deda, trgovac Stevan otac a sveštenik Radovan brat. U Beogradu je završio Prvu mušku gimnaziju (1880) i Istorijsko-filološki odsek Velike škole (1884) izdržavajući se radom i podučavanjem đaka. Potom je radio kao profesor u užičkoj (1884—1889), niškoj (1889—1893, 1894—1899), čačanskoj (1893), kragujevačkoj (1894) i šabačkoj (1899—1902) gimnaziji. Profesorski ispit položio je 1889. temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Predavao je opštu istoriju, francuski, nemački i latinski jezik a godinu dana u Čačku bio i direktor gimnazije (1893—1894). U Beogradu je od 1902. bio profesor u Prvoj muškoj gimnaziji (1902—1904), a od 1904. pomoćnik urednika Srpskih novina i član Glavnog prosvetnog saveta. Sa suprugom Marijom imao je ćerku Milku.
 
U naučnom radu zanimale su ga nekolike filozofske discipline: ontologija, epistemologija, etika i estetika. U rešavanju filozofskih problema u osnovi je bio materijalist determinist. Prema njemu, priroda ili materija je celina koja ide pre svojih delova (posebnih i pojedinačnih pojava i njihovih odnosa), čiji je permanentni uzrok. Iako su mu bili bliski u to doba vladajući Kontov i Dreperov pozitivizam i Spenserov evolucionizam, kao mislilac bio je samostalan. Zastupao je filozofiju pozitivizma. U svojoj filozofiji istorije dao je pesimističko tumačenje evolucije. Sve što više odmičemo na lestvici razvoja, susrećemo se sa sve savršenijim bićima, ali ona tu svoju savršenost plaćaju time što su slabije utemeljena, krhkije građena, što prva propadaju, jer je proces disolucije, rasula sveta, obrnut evoluciji: iščezava najpre ono što je postalo poslednje a poslednje ono što je postalo prvo. Čovek kao poslednja i najsavršenija tvorevina prirode u opštem propadanju prvi dolazi na red. Istoriju i filozofiju sintetizovao je u duhu pozitivističkog evolucionizma. Kao moralist, pred kraj života objavio je Misli, prvo u Srpskom književnom glasniku a potom i kao zasebnu knjigu koja spada u književnost. U Mislima je u prvi plan istakao svoju deističku religioznost i pesimizam kao osnovno osećanje epohe a misao nazvao uzdahom duha: što je dublji duh, to je dublji uzdah. Sarađivao je i u Prosvetnom glasniku (1899, 1902—1904) i Odjeku (1902). Prevodio je sa engleskog jezika i bio prevođen na engleski. U Narodnoj biblioteci Srbije čuvaju se njegovi rukopisi.

 
DELA: Principi istorije I (Red u istoriji), Beograd 1898; Principi istorije II (Proporcija u istoriji), Beograd 1901; Misli, Beograd 1902; Zakon reda u istoriji, Beograd 1904; Misli o velikom čovjeku, Zagreb 1916; Istorijski događaji, Beograd 1924; Čovek i istorija, Beograd 1972; Bog, vasiona i čovek: izbor tekstova iz dela Božidara Kneževića, Beograd 1989; Beležnica (1896—1897), Ub 2002; prevodi sa engleskog: H. T. Bekl, Istorija civilizacije u Ingleskoj, Beograd 1891; T. Karlajl, O herojima, kultu heroja i herojskom u istoriji, Beograd 1903; T. B. Makolej, Ogledi (sa V. Savićem), Beograd 1912; J. Štern, O socijalizmu, Beograd 1912.
 

LITERATURA: B. Petronijević, Principi istorije, knjiga prva, Red u istoriji, Delo, 1898, knj. XIX, 491—505; J. Skerlić, Božidar Knežević, Misli, SKG, 1902, br. 5, 1016—1027; J. S[kerlić], Božidar Knežević, SKG, 1905, br. 5; Jovan Skerlić, Pisci i knjige I, Beograd 1907; L[uka] Lazarević, Mali pomenik (dodatak), Beograd 1935; Spomenica o stogodišnjici Prve muške gimnazije u Beogradu, 1839—1939, Beograd 1939, 433, 456; Andrija Stojković, Razvitak filozofije u Srba 1804—1944, Beograd 1972; Užička gimnazija 1839—1989, Užice 1989.
 
S. Radović
Odabrane biografije (tom V) | Matica Srpska

Slika B. Kneževića preuzeta sa interneta
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Februar 10, 2011, 04:35:04 pm »

*

BOŽIDAR KNEŽEVIĆ


Veliki srpski filosof i istoričar rođen je 1862. na Ubu, a umro 1905. u Beogradu. Završio je istorijsko-filološki odsek Velike škole u Beogradu. Godine 1884. postaje nastavnik u gimnaziji u Užicu, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Sledeće godine učestvuje u srpsko–bugarskom ratu, kao četni komesar. 1889. godine polaže profesorski ispit sa temom "Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda".

Često je po nalogu prosvetnih vlasti menjao mesto službovanja (Niš, Čačak, Užice, Kragujevac, Šabac) da bi na kraju 1902. došao u Beograd, gde umire 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije.

Ceo Kneževićev život bio je obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i porodicu svoga brata, čestim premeštanjem iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.

O tome najbolje svedoči i zakasnelo priznanje Jovana Skerlića koji je u nekrologu ovom filozofu, potomku kneza Iva od Semberije zapisao: "Smrt njegova probudila je pozne simpatije kod šire publike, kao što to kod nas redovno biva..." Čuveni srpski kritičar je primetio, osvrćući se na ukupnu duhovnu pojavu njegovu, i naročito na njegove Misli, koje su pokazanom "visinom misli i književnim izrazom" zauzele "odelito i časno mesto u srpskoj književnosti" da je Kneževićev stvaralački lik "lirika intelekta i apoteoza misli".

I akademski krut Kneževićev zemljak, tada uticajni univerzitetski filozof, Brana Petronijević škrto je zabeležio da je mislilac "ostavio traga za sobom", svrstavši ga među retke umne ljude u kratkoj istoriji filozofije kod Srba. Ni to pa ni činjenica da je tek poslednje tri godine života proveo u srpskoj prestonici, gde je zbog ukupnog prevodilačkog i naučnog rada bio postavljen za profesora prestižne Prve beogradske gimnazije, člana Glavnog prosvetnog saveta i drugog urednika Srpskih novina (konačno čak i odlikovan!), nije pomoglo da se barem donekle umanji nepravda prema ovom izuzetnom čoveku, koji će tek po smrti dobiti priznanje koje je celog života očekivao. Čak ni tada protivnici ga nisu ostavljali na miru, jer pošto su zauzeli katedru za istoriju novog veka, u koju je Knežević polagao sve svoje nade, obrušili su na delo misliočevo, pravdajući time netrpeljivost prema njemu za života.

Sva dela Božidara Kneževića su samo varijacije nekoliko glavnih teza koje se u osnovi nisu menjale od užičkog perioda do smrti. U njima on izlaže svoju sintetičku filozofiju prirode (kosmosa) i društva, odnosno celokupnu kosmologiju, ontologiju, antropologiju, etiku i estetiku. Epistemološko težište mislilaštva B. Kneževića počiva na njegovom uverenju da je istorija najviša filozofija, bilo da je reč o evolutivnom razvijanju prirode i celokuipne stvarnosti, ili nastanku čoveka i društva, koji su deo sveta panistoristički prikazanog u jedinstvu ontološkog i aksiološkog. Pri tom, iako je imao dodira sa monističkom i deističkom metafizikom (najbliže Spinozi), Knežević je jasno povlačio materijalistički i pozitivistički kurs svoje filozofije. Zapravo su oba ova aspekta bila u funkciji stvaranja grandioznog filozofskog sistema, sadržajnog i koherentnog, koji zbog filozofovog kratkog stvaralačkog veka nije mogao biti dosledno ostvaren.

Gradska bibloteka na Ubu danas nosi njegovo ime.


03. Maj 2007. | Grad Ub

*

Čovekovo je da radi i misli;
da li će uraditi, smisliti, uspeti, to nije njegovo.

Što su niži život i duša,
što su život i smrt bliži jedno drugom,
lakše je i živeti i umreti.

Ne grešiti, to je vrlina životinja;
prava čovekova vrlina jeste moći grešiti, ali ne hteti grešiti;
otud samo razum može donositi pravu vrlinu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Februar 10, 2011, 04:35:12 pm »

*

BOŽIDAR KNEŽEVIĆ


Rođen je na Ubu, u valjevskom okrugu, 7. marta 1862. Svršio je gimnaziju i istorijsko-filološki odsek Velike škole u Beogradu. 1884. otišao je za predavača gimnazije u Užice. 1885. učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu. 1889. premešten je sa službom u Niš. 1893—1894. bio je profesor u Čačku, pa u Kragujevcu, 1899. u Šapcu. 1902. premešten je u Beograd. Umro je 18. februara 1905. u Beogradu.

Božidar Knežević živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim prilikama, sam naučio jezike, sam ušao u filozofiju i sociologiju, razvio se samo svojim snagama. Od njega, pre svega, ostalo je dva veća prevoda s engleskoga, H. T. Bekla Istorija civilizacije u Engleskoj (Beograd, 1893—1894) i Karlajlovo delo O herojima (Beograd, 1903). Razvijajući ideje moderne evolucionističke škole napisao je dva veća naučna dela iz filozofije istorije (Principi istorije): Red u istoriji (Beograd, 1898), Proporcija u istoriji (Beograd, 1901).121 Što je mogao dati jedan čovek u unutrašnjosti Srbije pri kraju XIX veka, bez duhovne sredine, bez biblioteka, bez ikakvih duhovnih podstreka, potpuno ostavljen samom sebi, to je Knežević dao u svojim istorijsko-filozofskim spisima. U tim delima jedna je stvar van svakoga spora: velike prirodne sposobnosti, jačina duha, naročiti dar za istorijsku sintezu.

Književnosti pripada samo jedno njegovo malo, ali značajno delo, Misli, koje su se prvo pojavile u Srpskom književnom glasniku 1901, i odštampane u zasebnu knjigu [najpre] 1902, [pa u drugom izdanju, dopunjenom, u Beogradu 1914]. To nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, koji se često svode na životne definicije, moralna opažanja, vešto izvedene antiteze i duhovite paradokse. To nisu ni saveti praktične moralne filozofije, trebnik višeg moralnog života, kako su davali stari moralisti. U Mislima Božidar Knežević često daje zgodno formulisane zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja; u njima ima tragova filozofskog spekulisanja i istorijskih ideja, terminologija je često stručna i naučna, ali u njima ima vrlo mnogo ličnoga, svoga, gotovo autobiografskog. Pod teretom života, duhovno i duševno vređan glupošću i rugobom u svetu, on se povukao u sebe, i odvojen od svojih suvremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. "Što god je zadovoljno sa životom, ono ne misli. Što je čovek nezadovoljniji sa životom, što ga život više pritiskuje, tim on više misli; što dublje oseća bolove od života, tim dublje misli. Mišljenje je oduška od pritiska života zablude, nasilja, nepravde, mraka..." Između Kneževića čoveka i njegovih misli postoji najintimnija veza, one su neposredan i dubok izraz njegove prirode, prikaz tragične drame njegova srca i uma; to su, kako je sam govorio uzdasi, bolni krici jednoga višega duha, jedne umorne i razočarane duše. "Misao je uzdah duha; što dublji duh, tim dublji uzdah..."

Sve svoje nezadovoljstvo sa životom, sve svoje razočarenje i rezignaciju, svoje gorko životno iskustvo i utehe kojom se držao u životu, uneo je on u ovu misaonu i blagorodnu knjigu. I ono što je bilo najdublje i najintimnije u njemu, tragiku života jednoga višega čoveka i visoku intelektualnu egzaltaciju, kazivao je on dubokim, snažnim i impresivnim rečima. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske, životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba između ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše no besmrtnost duha. Celo njegovo delo je lirika intelekta i apoteoza misli, osloboditeljke i utešiteljke od svega.

Sve te visoke i lično osećane misli kazivane su krepko i rečito. Visinom misli i književnim izrazom, ova originalna i retka knjiga zauzima odelito i časno mesto u srpskoj književnosti.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Februar 10, 2011, 04:35:20 pm »

**

FILOZOF ISTORIJE BOŽIDAR KNEŽEVIĆ


"Kao što je u jednom žiru zatvoren ceo hrast, tako je u istoriji ljudskog uma zatvorena istorija kosmosa."

Kao tek svršeni velikoškolac, diplomant sa istorijsko-filološkog odseka Filozofskog fakulteta u Beogradu, došao je 1884. godine i u Užičkoj gimnaziji ostao pet godina kao predavač francuskog jezika, istorije i filozofske propedeutike. Hroničari su zabeležili da je od početka do kraja svog boravka u ovom gradu nosio gorčinu zbog sujetnog nerazumevanja beogradskih intelektualnih krugova koji ga nisu prihvatili i ćiftinske distance koju je užička čaršija pokazivala nazivajući ga osobenjakom. Duhom izdignut iznad osrednjosti provincijskih profesora, sa stalnim nastojanjem da obezbedi državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu, u celosti nezainteresovan za spoljna dešavanja i čaršijske spletke, bez prijatelja i uporišta u političkim krugovima, slobodouman i britak na jeziku, svakako da je mediokretima davao povoda za takvo mišljenje.

Kneževićev stav prema svakodnevici bio je donekle preziran, što se vidi ne samo iz beleški savremenika o njegovoj skromnosti i jedinstvenosti ("osobena priroda snažnih uverenja na koja se nije moglo uticati, bez smisla za svakidašnji život, sav predan filosofiji"), već i po bizarnom podatku da je odbijao da bude fotografisan, pa jedinu sliku njegovog lika imamo na osnovu crteža slikara Nikole Zege, koji ga je tajno slikao dok je filozof bio profesor Čačanske gimnazije (nasuprot Užičanima, Čačani su svog filozofa lepo primili, u hronikama ga opisali kao impresivnog i dostojanstvenog čoveka i postavili ga na mesto direktora Gimnazije).—

Osvetljavajući Kneževićeve biografske crte nalazimo verodostojne pretpostavke da je još za vreme petogodišnjeg službovanja u Užičkoj gimnaziji započeo sa skiciranjem svog glavnog dela Principi istorije i beleženjem sentenci koje će ugraditi u prvo izdanje Misli (1902). Uporedo sa usavršavanjem u francuskom i nemačkom, Knežević u Užicu otpočinje samostalno učenje engleskog jezika i predano čita filozofsku literaturu, na prvom mestu Spensera /Spencer/ i Bekla (Beckel/. Za kratko vreme dobro je savladao engleske istorijske izvore i nemačko-francusku filozofiju, tako da je uradio prve prevode sa engleskog (Bekla i Drepera) i dobio mesto profesora opšte istorije i filozofske propedeutike (tj. uvoda u filozofiju). Time je užičkim gimnazijalcima bio odlična dopuna u predavanju znanja iz filozofije istorije i društva, u odnosu na prirodnonaučnu dimenziju koju je interpretirao Dobroslav Ružić. Još značajnije je da je Božidar Knežević svojim mislilaštvom zapravo i uveo filozofiju istorije kao disciplinu u istraživački korpus srpske filozofije, a zametak toga bio je, po svoj prilici, očevidan još u Užičkoj gimnaziji.

Sva dela Božidara Kneževića, Aforizmi o istoriji (još neobjavljeno, čuva se u Narodnoj biblioteci u Beogradu), Istorijski kalendar, Istočni narodi uopšte, Religija u istoriji, Proces istorije čovečanstva i njen odnos prema drugim naukama, kao i kapitalno delo Principi istorije (I, Red u istoriji, 1898; II, Proporcija u istoriji, 1901) i Misli zapravo su samo varijacije nekoliko glavnih teza koje se u osnovi nisu menjale od užičkog perioda pa do smrti. U njima on izlaže svoju sintetičku filozofiju prirode (kosmosa) i društva, odnoso celokupnu kosmologiju, ontologiju, antropologiju, etiku i estetiku. Epistemološko težište mislilaštva Bože Kneževića počiva na njegovom uverenju da je istorija najviša filozofija, bilo da je reč o evolutivnom razvijanju prirode i celokupne stvarnosti, ili nastanku čoveka i društva, koji su deo sveta panistoristički prikazanog u jedinstvu ontološkog i aksiološkog. Pri tom, iako je dobro zagazio u vode monističke i deističke metafizike (najbliže Spinozi), Knežević je jasno povlačio materijalistički i pozitivistički kurs svoje filozofije. Zapravo su oba ova aspekta bila u funkciji stvaranja grandioznog filozofskog sistema, sadržajnog i koherentnog, koji zbog filozofovog kratkog stvaralačkog veka nije mogao biti dosledno ostvaren.

Istorija, kao "najviši um" kod Kneževića filozofski razumeva sve stvari kao delove iste celine, koja se iz stanja prahaosa i neorganskog agregata linerano razvija zakonima proporcije i reda do svog konačnog cilja - pravde ("adekvatnosti") kosmičkog poretka. Principom reda manifestuje se dinamički momenat određenja stvari, dok princip proporcije demonstrira oblike nastajanja totaliteta, postanak i međuuslovljenost pojedinačnih bića i formi.

Svet se kreće putem evolucije, razvijanjem od primitivnog do savršenog u procesu kontinuacije, a onda obrnutim putem, disolucijom, postepeno će sve biti vraćeno u prvobitno stanje. Najvažniji momenti ovih procesa opredeljuju se po načelima svrsishodnosti (potrebe) i samodiferenciranja prirode odnosno boga. Red stvari u istoriji, odnosno stvarnosti postavljen je dinamički, i najbolje se može opisati kroz opšta načela spiritualizma i deizma. Svoje teze Knežević dokumentuje brojnim primerima iz prirodnih nauka i istorije čovečanstva.

Mnogo veću pažnju kod filozofske publike Knežević je privukao svojom moralističkom filozofijom sažetom u oko 1.000 aforistički izraženih misli. Ponajviše sličan velikom Kantu, koji je dao sliku sveta ne kročivši van rodnog Kenigsberga, i naš filozof je duhovnim sagledavanjem celine stvarnosti uspeo ne samo da prevaziđe svoj provincijski životni milje, nego u ponečemu i nadmaši svoje velike evropske uzore. Zato je, kako je zaključio istraživač naše filozofske prošlosti Dragan Jeremić (O filozofiji kod Srba) dostigao u srpskoj književnosti ono mesto koje u francuskoj moralističkoj književnosti zauzimaju Montenj, Paskal, Šamfor ili Žuber. I po tome, i po moralnim shvatanjima možemo ga s pravom smatrati srpskim Montenjom. Naša tragika je utoliko veća što ni gotovo sto godina od smrti Božidara Kneževića nismo svesni njegove snažne misaone pojave.


Deo teksta preuzet sa: Užice

[postavljeno 02.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Februar 10, 2011, 04:35:37 pm »

**

BOŽIDAR KNEŽEVIĆ: Misli


Kao bolesnici koji poznaju svoju bolest, mi osećamo da stradamo od onog indolentnog, čamotnog Istoka koji nam je u krv prešao. Četiri stotine godina robovanja pod jednom fatalističkom i nižom rasom ostavile su duboke i neizgladive tragove na našem nacionalnom karakteru, i trebaće još mnogo vode da proteče Dunavom, pa da se sasvim oslobodimo toga kobnog nasledstva prošlosti. Šta se samo zove životom u nas! U kulturnim, zapadnim zemljama čovek troši svoju životnu energiju u proizvodnom radu, u korisnom takmičenju, u savlađivanju prirode i u osvajanju istine, u javnim poslovima i u političkim borbama; kod nas, hvala budi urođenom istočnjačkom nemaru i rodoljubivoj i inteligentnoj politici "stišavanja strasti", ubijeno je svako interesovanje za javan rad. U naknadu za to, ceo naš život zbio se u međusobnu mržnju, u lična progonjenja, u mračnu zlobu, u vođenje tuđe brige. Cela Srbija postala je jedan veliki ćepenak, sa koga svaki po ceo bogovetni dan misli o tome šta mu sused radi, radi čega se sa ženom svađa, i šta ima za večeru. Skandali se dočekuju sa gladnim oduševljenjem, ljudi su dobili volju da pakoste i podmeću ne radi neke lične koristi, no prosto stoga što im to čini zadovoljstvo: zlo radi zla! Prostora nema dovoljno, vazduh je postao redak i zagušljiv, prohtevi su strahovito nabujali, ambicije se neverovatno razuzdale, sve se ozlobilo jedan na drugoga kao nikada dosada, i u guranju, gaženju, krhanju izgubio se svaki obzir, svako osećanje ljudskoga bratstva. Mi počinjemo ličiti na izgladnelu gomilu kurjaka, koji su, urličući, stali jedan drugoga da razdiru. Kada čovek posmatra naš život, pada mu na um ona strahovita kazna kojom su stari Rimljani kažnjavali materoubistvo: osuđenik se ušivao u kožnu vreću zajedno sa majmunom, psom, petlom i zmijom, vreća se bacala u more i tonula je, dok su se nesrećna stvorenja u njoj grebla, ujedala, razdirala i krvavila. Strasti su u nas odista stišane, ali one strasti koje, kao vatra metal, čiste, čine čoveka jačim i boljim, strasti koje ga dižu na noge i kreću napred, koje su stvorile sve velike tekovine kulture i koje znače život. Umesto njih raspirile su se najniže, najgrublje, najvulgarnije, zloba, zluradost, bestijalna naslada pakosti, žeđ za uživanjem i gotovost da se za to sve učini i sve proda, životinjska potreba da se sve sroza i sve u blatu izjednači. To su stvari koje se vide i čuju svaki dan, i već je postalo banalno pominjati ih. A život koji mi danas vodimo jedinstveno liči na tamnicu u kojoj se guši i grca od tame i memle.
 
U jednoj takvoj sredini Božidar Knežević je imao intelektualne i moralne jačine da se na krilima misli izdigne iz opštega jada i blata i ispne na čiste visine filozofske vedrine. On je izišao iz svoje sredine i iz svoga doba, povukao se u mrak, da odatle, sa bolom i gorčinom u duši, posmatra "šta oni osvetljeni rade" i da sluša kurjačka urlikanja svojih krasnih suvremenika. On nam je dao jednu lepu, misaonu i čistu knjigu, jednu od onih knjiga koje se ne javljaju svake godine, i koje svome piscu stiču u isti mah i poštovanja i simpatija.
 
*
 
Misli Božidara Kneževića po svome obliku idu u moralističku književnost, u književni rod koji je bio poznat i omiljen još u klasičnoj starini, kada se filozofija ograničavala gotovo samo na praktičnu etiku, a reč filozof označavala mudra čoveka koji svoj život udešava prema zahtevima razuma i vrline, imala isto značenje u kakvom ju je uzimao i naš mudri i dobri Dositej Obradović. Francuska književnost XVII i XVIII veka, sa Paskalom, Labrijerom, Larošfukoom, Vovnargom i Šanforom ima da pokaže najsavršenije predstavnike te vrste, koja je, tako reći, postala jedan nacionalan rod njen. Ono što odlikuje moraliste, to je praktičan značaj njihove filozofije, traženje smisla, vrednosti i uslova ljudskoga života. Niko od njih nije imao naučnih pretenzija, niko nije stvarao naročiti filozofski sistem — sem Paskala, čije su Misli, nađene u posmrtnim hartijama, trebale da posluže kao građa za jedno veliko teološko delo, koje je imalo da dokaže osnovanost i spasonosnost hrišćanske vere. Moralisti su bili više književnici no filozofi, koji su živeli i bolovali bol života, koji su uopštavali svoje stečeno iskustvo i primljene lične utiske, i u kratkim, jedrim, kondenzovanim, duhovitim i izrazitim rečenicama iznosili svoje poglede o praktičnom moralu, o odnosima čoveka prema čoveku, o društvu, o ljudskim radnjama, o pobudama njihovim, kritikujući, crtajući, žigošući i sveteći se u proznim epigramima svojim. Ako se uobičajeni naziv moralista uzme isključivo za tu vrstu pisaca koji su više književnici no filozofi, i koji se od filozofije bave samo etikom, i to pojedinim slučajevima praktične etike, Knežević ne pripada njima.
 
Pre svega, naš pisac je po svojoj struci naučenjak. On je srpski prevodilac Bekla, on je dao jedno učeno delo o Principima istorije, koje nije dovoljno ocenjeno. Misli, koje nam sada saopštava, samo su uprošćene, popularizovane ideje njegovoga ranijeg dela, učinjene pristupačnim i široj publici: srebrna poluga raskovana u sitan novac. To su misli jednoga naučnika koji je hteo svojim apstrakcijama da da više-manje književan oblik. Kneževića malo zanimaju svakodnevne radnje ljudske, i on drži da se u filozofiji utoliko ide dalje, ukoliko se dalje odmiče od ljudi. On se bavi najvišim pitanjima duha ljudskoga, pitanjima koja su dala prava jednom antičkom filozofu da čoveka nazove "metafizičkom životinjom". Čovek prema čoveku, čovek u suženom prostoru današnjice, malo ga zanima; on ga posmatra u kosmosu i u večnosti, proučava odnose čoveka prema bogu, prema prirodi, prema vaseljeni; on traži da prodre u logiku stvari, bavi se procesom kulture i čovečanstva, hodom i sudbinom čovečanstva, genezom ideja koje ga napred kreću. To su odlomci iz jednoga velikog naučnog dela koje bi se moglo nazvati Čovek u vaseljeni. I kada se čovek posmatra sa tih visina misli, on mora da izgleda jedna bezmerno mala tačka u pučini prostora, jedna rečca u ogromnoj i neprelistanoj knjizi vremena. Kada se vidi kakvu ulogu igra s jedne strane slučajnost, s druge nužnost u ljudskim radnjama, čovek oseti svoju nemoć, nemoć svoje misli i nemoć svoje volje. I onda, ćutanje izgleda poslednja reč mudrosti. "Što se dalje ide od čoveka, sve manje ima da se govori. . . Svetlost je jedini jezik zvezda, mrak jedini izraz večnosti." "Ono ostalo je ćutanje", kako je rekao plemeniti knežević danski ispuštajući svoju nemirnu i bolnu dušu.
 
Glavna preokupacija našega pisca jeste religija, kao i u Paskala. Paskal je, mrtav bolan, diktujući u pero svojoj sestri, uneo u svoje delo svu svoju ponositu prirodu, nesalomljivu energiju, plamenu strast, silan i slavoljubiv duh, koji se radi mira savesti, radi otkupljenja duše i izvesnosti bez koje nije mogao da živi, ničce prostire pred prolivenom krvlju Hristovom, u religiji traži oslonac, potporu, utehu, izvesnost pošto-poto, gledajući u apsurdnosti najveći dokaz božanskoga porekla verskih dogma, jer da ih je čovek stvarao, on bi ih stvorio logičnijim i verovatnijim. On je video "celu vaseljenu nemu, a čoveka bez svetlosti, ostavljena samom sebi", i očajnički, grčevito, davljenički uhvatio se za religiju. Naš pisac, iako ne sa toliko misticizma, — kome ima traga, pri svem tom, — nije ostao bez religije. On veruje u nju, on u njoj vidi istok i zahod uma ljudskog, iz nje je sve isteklo, u njoj će se sve steći; ona je, "ispoljavanje ljudskog uverenja u nadmoćnost nečega spoljnog nad njim — prirode i njenih pojava, bogova, boga", ona je "opšte raspoloženje duhova", "toplota sa malo svetlosti" — dok je nauka "svetlost sa malo toplote". Relativno, najveći deo ovih misli ide na apologiju religije, i to u tolikoj meri da istoričara katkada sasvim nestaje pred filozofom. Kada Knežević kaže da je "samo hrišćanstvo bilo toliko moćno da digne masu društva ljudskog na visinu istorije", ja se bojim da on ne zaboravlja pagansku, nehrišćansku Atinu i Rim, za koje se ne može reći da nisu bili na vrlo velikim visinama istorije. Kada tvrdi da je religija krčila put nauci i filozofiji, da im ona daje hranu, to može biti, ako se religija shvati kao metafizika i etika primitivnoga čovečanstva, kao prvi i naivni odgovor na večito pitanje: zašto ?, ali je protivno istini kada se primeni na religiju u njenom istorijskom razvoju, u novo doba, kada se čovek seća one duge martirologije naučenjaka i mislilaca koje je religija slala, ad majorem Dei gloriam, na lomaču i u zatvore, kada se zna da je svaki napredak u nauci učinjen i danas se čini ne usled religije, nego i pored nje, uprkos njoj, da su nauka i religija dva tasa na terazijama od kojih se jedan utoliko diže ukoliko se drugi spušta.
 
Doduše, Knežević ne shvata religiju u svakodnevnom smislu reči, i otuda čitanje njegove, inače u svakom pogledu preporučljive knjige može dati mesta više no jednoj zabuni. On tvrdi da ima religije i religije, da pored niže ima i viša religija, da one stoje jedna prema drugoj u istom odnosu u kome hemija prema alhemiji, ili astronomija prema astrologiji. To je idealna religija koju bi panteisti pisali sa velikim R: Religija. Hrišćanstvo ne ostvaruje taj ideal, ono je jedan veliki korak unapred, ali još ne "potpuna i savršena istina", no uvek samo jedna jeres. Prava religija treba da bude katolička, u etimološkom smislu reči, velika duhovna zajednica roda ljudskog, opšta harmonija svih ljudskih savesti i aspiracija. "Pravu i čistu religiju može ispovedati samo potpun, zreo čovek, samo čovečanstvo. U formi i fazi nacionalnih država i državnih jedinica, čovek može ispovedati samo jeresi." Današnja religija, religija običnih ljudi, samo je jedna viša vrsta fetišizma; na njeno mesto treba da dođe racionalna religija, čiji bi prvi član bio: rad. "Pošten rad ujedno je molitva Bogu, i to dovoljna molitva. Sve zreliji um sve više izbacuje sve prazne reči i ceremonije iz religije, i sav kult Bogu svodi na pošten rad."
 
Kada neko ima ovakve ideje, za njega se može reći i da je religiozan, i da nije religiozan. Lamartin, kada je pisao svoju divnu panteističku epopeju Pad jednog anđela, držao je da je neprestano dobar i ortodoksan hrišćanin, dok su crkveni ljudi tvrdili da je to delo čisto ateističko. Religiozan je Bosije, koji u XVII veku govori: "Jeretik je svaki onaj koji ima kakvo mišljenje", religiozan, u naše dane, amerikanski pastor i teolog Henri Vard Bičer, koji veli: "Niko ne treba da se broji među neverujuće ako vidi u pravdi veliku veru ljudskoga života, i ako teži što potpunijem potčinjenju svoje volje svome moralnom smislu."1 I jedno i drugo zove se religija! Očevidno da ima dva pojma u jednoj istoj reči. Spenser, naš Knežević, uzimaju religiju u smislu jedne prečišćene metafizike, kao stalnu potrebu duha čovekova da ne zastane pred preponama, i da spekuliše o nedokučljivome. Za veliki broj filozofa koji rečima daju njihovo realno, opšteprimljeno značenje, religija je crkva, sistem dogma, kult, vera u otkrovenje i u čudesa. Shvati li se religija kao metafizika, kao istraživanje krajnjih uzroka, onda se stvar menja, onda je ceo svet religiozan. Samo, s druge strane, pitanje je da li racionalna religija, pošto je odbacila jezgro, ima prava da sačuva ime, i da li je ona uopšte religija? Protestantizam, koji je najvećma racionalna — ili najmanje neracionalna — religija, ima to svojstvo da u njemu čovek postaje nereligiozan i ateist, a i ne opazivši prelaz i promenu. Profesori na teološkim fakultetima u Francuskoj, Švajcarskoj spore otkrovenje, odbacuju božansko poreklo Isusa Hrista, ne veruju u čudesa. Pre dve-tri godine ja sam se zaprepastio kad sam tamo slušao jednog pastora kako uskršnju besedu u hramu počinje ovim rečima: "Danas je, braćo moja, Isus Hristos vaskrsao, kao što se veli, (on dit)." Knežević u svome racionalizmu ide dalje od liberalnog protestantizma, i ja se bojim da on ne uzurpiše naziv religiozna čoveka. To će mu po svoj prilici reći i saradnici Vesnika srpske crkve, ako kojim slučajem budu pisali o njegovoj knjizi u svome časopisu.
 
Posle religije, etika. Knežević ne veruje u urođenu dobrotu čovekovu, on ne drži da je čovek anđeo, pali bog koji se, po pesnikovim rečima, u svojim svetlim trenucima seća svoga nebeskoga porekla. Kao gotovo svi posmatrači čoveka, on nema nikakvih iluzija o njemu. "Čovek je odevena životinja"; civilizacija je "politura divljaštva". Čovek — Tenov "svirepi i pohotljivi gorila", Ničeova "plava bestija" — nikada nije bio dobar; nije njega civilizacija pokvarila, no mu je dala ono malo uglađenosti i blagosti što sada ima, i ceo napredak nije ništa drugo do lagano i mučno ukroćavanje životinje koja drema i reži u svakome od nas. Velika osećanja: pravda, ljubav, plemenitost, istina, samo su "mala, skoro pusta ostrva u širokoj pučini mraka, nesvesti i maskiranog divljaštva i životinjstva". Čovek se sastoji iz brige za život, taštine, zavisti, slavoljublja, religije, mode, podražavanja i straha, a jedan malen deo njegov sačinjavaju: plemenitost, humanost, težnja za slobodom, pravdom i istinom. Ideje nisu ništa drugo do generalizovani interesi, kao što su interesi sitne ideje pojedinih vremena, naroda, klasa i pojedinaca. Sve se diže iz mraka i blata: istina iz zablude, sloboda iz ropstva, pravda iz nepravde, zakon iz bezakonja — svemu je krajnji uzrok u životinjskoj prirodi čovekovoj i u njegovim životinjskim potrebama. Pravi moral nije ni moral nužnosti, ni moral interesa, ni moral straha; moral nije: ne treba, ili ne mora, ili ne sme se, moral je: neću. Nije vrlina ne grešiti, no moći a ne hteti grešiti.
 
Uostalom, jedan moral kao i jedna religija ne postoji za sve ljude. Ima dve vrste ljudi: svetina, masa, niži ljudi, i elita, viši ljudi. Ljudi se ne dele na te dve velike klase ni rođenjem, ni novcem, ni položajem; jedni stoje nad drugima svojim višim osobinama duha i duše, time što predstavljaju jednu višu, savršeniju, otmeniju vrstu čoveka. Čovek mase živi samo čulnim životom, to je pre životarenje, životinjska egzistencija no život svesna i slovesna čoveka; on je kratkovid i ne misli, on vidi radnju ali ne i bivanje, on čuje izbijanje časova ali ne kontinuitet vremena. Viši čovek živi duhom, on predstavlja tip savršena i potpuna čoveka, obrazac prema kome civilizacija ima da dotera ostale ljude; on "traži i poznaje božje zakone, ne voli ljudske sitne zakone", on nosi zakon u sebi, i daje ga drugima, on krči nove staze, on otvara nove vidike, on je krmar, vođ, pastir, on je buktinja u mraku za kojom pipka i tapka ljudsko stado. Jednakost vredi samo za niže ljude; veliki ljudi su nejednaki, kao bregovi, svaki je od njih veličina za sebe. Niži ljudi su razlomci, koji treba da se sjedine da bi činili jedno celo; viši ljudi su celine sami za sebe, i njima nije potrebno društvo. Nije to Ničeov natčovek, koji odskače od ostalih svojom jakom voljom, silnom žudnjom za moći, individualni aristokrat sa osnovnim vrlinama: uživanjem, vlastoljubljem i sebičnošću. Viši čovek Božidara Kneževića jeste intelektualni aristokrat, čovek koji mnogo zna, koji je prodro u suštinu stvari, video nemoć našega duha i tamninu ljudskih strasti. On je okusio gorak plod sa drveta poznanja, "stilet kritike" prošao mu je kroz grudi, i on mora da tuguje, i to ne rečima, koje prljaju, no ćutanjem, koje je najviši stupanj ponosa i drskosti. Jer, saznanje, istina suši, sitni, hladni. Onaj koji vidi i zna potpuno gubi sve svoje iluzije, i led se hvata po njegovoj duši. Znati, znači biti tužan. Rezultat mišljenja nije moći, nego ne moći, razočarati se, rezignovati se, povući se u sebe, ponavljati u sebi onaj tajni i pogrebni stav iz budističke molitve: "Bolje je sedeti nego stajati, bolje je ležati nego sedeti, ali od svega najbolje je biti mrtav."
 
*

Oblik koji je Knežević dao svojim mislima nije dovoljno književan. Sve podseća na težak naučan rad, i terminologijom, i mnogobrojnim apstrakcijama, i izvesnim nedostatkom gipkosti, jasnoće i konciznosti. Vidi se dobro da su se mnoge od tih misli porađale u dugim radnim večerima, pri zapaljenoj lampi, u samoći, pored Spensera s jedne, Bekla s druge strane. Kod francuskih moralista to nisu naučni aforizmi, kratki izvodi iz pojedinih glava o istorijskim problemima i lapidarne formule socioloških zakona, kod njih su to varnice duha, trostruka esencija iskustva, delikatnosti i duhovitosti. To se stvaralo u jednoj otmenoj sredini gde se život otmeno rafinisao i visoko intelektualizovao, u najdruštvenijoj sredini koja je možda ikada postojala, u hotelima XVII i salonima XVIII veka. To je bilo oružje kojim se borilo u ono razgovorno i duhovito doba, kada je jedna psihološka opaska, ili dosetka, bila događaj koji se munjevito rasprostirao po celome Parizu, a zatim i celom obrazovanom Evropom. I sve to uglađeno, zbijeno, da se savršenije ne da zamisliti. Tih osobina klasičnih moralista nema kod Kneževića: on je neprestano ostao naučnik, ne napuštajući teško svarljivi rečnik nauke. Civilizaciju naziva: "latentifikacija bestijalnosti", "bonifikacija stvari", "glorifikacija rada"; kultura je "civilizacija materije"; ima reči i o "hominizaciji sve većeg broja". Ili, zar ovo ne podseća na geometrijske formule: "Svaki socijalan čovek onako je isto jedna formula iz proporcije raznih elemenata kao fizički i hemijski čovek", ili: "Genije stoji prema masi kao princip prema faktima."

Ali, ima isto tako i izrazitih, živopisnih, lepo rečenih misli koje se mogu ravnati sa dobrim primercima te vrste u svetskoj književnosti. Evo nekoliko:

 
Fantazija leti, um pipa; fantazija ide preko stvari, um kroz stvari.
 
Progres i civilizaciju rade gladni ljudi, a uživaju ih siti.

Često je najgore bolje od zla, ako nizašta drugo a ono zato što gore ne može biti, te se gore više i ne čeka.
 
Svet ovakav kakav je, idealan je za kamenje, savršen za biljke, prekrasan za životinje, dobar i lep za običnog, nižeg čoveka, ružan za one koji dublje osećaju, nerazumljiv za one koji misle.

Nesreća je voleti istinu a nemati snage suzbijati laž, ili biti toliko pritisnut životom da je moramo trpeti ili odobravati.
 
Više je za žaljenje onaj koji zbog pameti izgubi ljubav, nego onaj koji zbog ljubavi izgubi pamet.
 
Ako nikojim putem ne možete da nađete plemenito i lepo, a vi gledajte čemu se budale i pakosni smeju; tu ćete ga sigurno naći koliko-toliko.

Zabluda je kad je čovek u neku neistinu uveren da je istina, laž je kad čovek svesno govori, iznosi i tvrdi neistinu; zabluda je plemenita i prirodna, laž je prljava i ljudska; zabluda je niži stupanj istine, laž je prepona, smetnja istini; zabluda je velika stvar, laž je sitna i prolazna; zabluda diže i oduševljuje, laž snižuje i ubija; zabluda je toplota iz koje izbija svetlost istine, laž gasi plamen istine. Samo plemeniti duhovi blude, samo sitne duše lažu.

Kažu da je svaki svoje sreće kovač. Samo što sudba jednome daje i čekić i gotovo usijano gvožđe, a drugi ga mora kovati često golom pesnicom.



Knjiga Božidara Kneževića neće imati mnogo čitalaca. Prvo, zato što ozbiljnije i teže knjige nikada nemaju veliku publiku; drugo, zato što se javila u jednoj tako nemisaonoj i barovitoj sredini kao što je naša. Malen je broj ljudi koji pokušavaju da dadu sebi odgovora na sva ona krupna pitanja koja su u ovoj knjizi dodirnuta, a pravo je čudo da se u naše dane, u nas, i mogla javiti jedna ovakva knjiga. Knežević nam je dao pet stotina misli, koje su katkada više naučni aforizmi no moralne maksime, koje uži krug poznavalaca te književnosti ne nalazi sada prvi put, ali sve to sačinjava krepku, sočnu, misaonu knjigu, odaje snažnu filozofiju prekaljena duha, koji oseća svoju suprematiju i gorčinu poznanja, i u moralnom stoicizmu nalazi smisao života. I sve su to tako krupne vrline da se može toplo pozdraviti ovaj prvi ogled te osobite vrste u našoj književnosti.
 
Ali, ono čime Misli najviše vrede, to je elevacija kojom su pisane, neki lirizam intelekta, oduševljenje duha koji harmoniju sveta sluša očima". Mestimično ima akcenata koji opominju na kakvu himnu misli. "Što god je zadovoljno sa životom, ono ne misli. Što je čovek nezadovoljniji sa životom, što ga život većma pritiskuje, tim on više misli; što dublje oseća bolove od života, tim dublje misli. Mišljenje je oduška od pritiska života, nasilja, nepravde, mraka; mišljenje to je traženje svetlosti, pravde, istine." "Misao je uzdah duha. . . što dublji duh to dublji uzdah. . ." Sitni ljudi imaju dovoljno vazduha na zemlji, oni ne uzdišu! Treba živeti, misliti i raditi ne čekajući uspeh, ne vodeći računa o njemu: "Čovekovo je da radi i da misli; da li će uraditi, smisliti, uspeti, to nije njegovo."
 
Naš pisac ne veruje u besmrtnost duše, ali je ubeđen u besmrtnost duha, i on propoveda kult i poeziju misli, otkupljenje duše mišlju. Da je rođen u vekovima vere u XII ili XIII veku, on bi opasao mač i otišao u svete zemlje da oslobađa grob Spasiteljev, ili bi se povukao u isposničku ćeliju, i u svetim knjigama i verskom misticizmu tražio lek od mračne i krvave stvarnosti. Rođen u naše sivo i suvo doba, on je zaronio u kontemplaciju, i u čistoj misli potražio opijuma od ružne sadašnjice, zaborav bolova koje život i ljudi zadaju delikatnim dušama. Život bi odista bio strašan bez tih spazma misli, bez toga intelektualnog misticizma — ako se ove dve reči ne bune što stoje jedna pored druge. Jer, sve prolazi, sve umara, sve vara u ovom svetu; mladost kopni, srce se suši, ljubav vene, prijatelji se razmimoilaze, ali nikada ne ostavlja ono božansko zadovoljstvo koje se ima u dugim zimskim noćima, kada se život stiša, žagor legne, a čovek oseća kako mu duh vri, mozak raste, i novi, široki, beli horizonti pucaju pred njegovim razumnim očima. Za ljude izvesne vrste samo je tu prostor i vazduh; sva sloboda i sve dostojanstvo čoveka nalazi se u tim svetlim trenucima intenzivnog unutrašnjeg života.


Jovan Skerlić, 1902

____________________
 
1 U prvom broju Anala svetovne omladine, koji su od 1. juna ove godine (1902) počeli da izlaze u Parizu, Ernest Lavis napisao je ove redove: "Biti svetovnjak, to je imati tri vrline: milosrđe, to jest ljubav prema ljudima; nadu, to jest blagotvorno osećanje da će daleko potomstvo doživeti dan kada će se ostvariti snovi pravde, mira i sreće koje su nekada snevali, gledajući u nebo, naši daleki preci; veru, to jest volju da veruje u pobedonosnu korisnost stalnog napora."



Jovan Skerlić
Pisci i knjige IV
P R O S V E T A
Beograd 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Februar 10, 2011, 04:35:47 pm »

**

BOŽIDAR KNEŽEVIĆ


Božidar Knežević, unuk onog semberijakog kneza koga je Višnjićeva pesma, početkom XIX veka, proslavila zbog plemenitosti, jedna od najumnijih glava koje je Srbija dala u poslednjim decenijama XIX veka, imao je retko potresnu biografiju mada u njoj naoko nije bilo ni krupnih događaja ni dramatičnih obrta. Knežević je, pored mnogih misli, zapisao i ovu: "Čovekov život, kao i sve drugo u svetu, sastavljen je iz hiljadama sitnica i dve krupne stvari: rođenja i smrti." Između te dve "krupne stvari" bilo je mnoštvo tužnih "sitnica" u njegovom životu: paćeničko detinjstvo uz očuha bakalina, gimnazijsko školovanje uz posluživanje, studiranje uz praktikantski posao, službovanje po srpskim palankama uz česte premeštaje, sitna ogrešenja o činovnički red i disciplinu uz davanje izjašnjenja, slanje molbi nadležnima da mu se reši poneki životni problem uz redovna odbijanja da mu se iziđe u susret, bavljenje istorijom i filozofijom ili, još preciznije, filozofijom istorije, a bez trunke razumevanja sredine i pretpostavljenih, zaduživanje srpske nauke i literature značajnim delima uz stalna dugovanja akcijskim štedionicama i zadrugama i zabrane na platu, sirovost sredine i surovost naravi kojima je suprotstavljao suprematiju duha, slabo zdravlje i dugotrajna bolest kojoj je podlegao u četrdeset petoj godini, — to su fragmenti života ovog osobenog čoveka koga je okolina držala za osobenjaka jer je o mnogim stvarima drukčije mislio nego njegova okolina, a mislio je i o stvarima o kojima ona uopšte nije mislila. Nije ostala nijedna njegova fotografija, pa njegov lik možemo da rekonstruišemo samo po pisanju onih koji su ga znali: "Po opisu njegove gospođe, poznanika i đaka, bio je visok i tanak, nalik na Engleza, prava i ponosita hoda i ozbiljnoga izraza. Imao je duguljasto lice, ogromno čelo, poveći nos, zelnkaste, krupne i hladne oči, bele trepavice i obrve, otvoreno smeđu, kovrdžastu kosu, žute brkove i crvenkastu, razdeljenu bradu."1) Već taj portret odaje da je Knežević pripadao asteničnom tipu, koji je podložan tuberkulozi. Prve nagoveštaje te bolesti, uopšteno obeležene kao "plućni katar", susrećemo iz vremena srpsko-bugarskog rata, 1885, u kome je Knežević učestvavao kao komordžija, i kada je, "spavajući na snegu", navodno oboleo2); da treba isključiti "katar", to banalno prolazno zapaljenje, pokazuje već tvrđenje da će ga on "mučiti celoga života". Službenički dosije Kneževićev pun je čestih odsustvovanja zbog bolesti; u jednom lekarskom uverenju iz 1901. stoji navod "da pregledani pati već duže vremena od slabosti živaca u jakoj meri (Neurasthenia)"3). I ovaj podatak posredno upućuje na tuberkulozu: prema medicinskim konstatacijama, često se nalaze "torpidne, jedva aktivne tuberkuloze, kod velikog broja neurasteničara". Sasvim je izvesno da je Knežević umro od tuberkuloze. O Kneževićevoj smrti postoje, pored ostalih, dva napisa. Jedan, direktora I beogradske gimnazije u kojoj je Knežević radio, — suv, službeni, groteskan po birokratskoj formulaciji: "Čast mi je izvestiti gospodina Ministra da je danas u 9 č. pre podne umro Božo Knežević, b. profeoor ove škole". Drugi — Skerlićev osećajni nekrolog u Srpskom književnom glasniku, koji je počinjao sumornim rečima kao što je bio i čitav Kneževićev život: "Na dan 19. februara ove [1905] godine, sniska i tamna Markova crkva u Beogradu bila je puna đaka, profesora i književnika. Pogled je lutao od groba jednog kralja i kraljice do četiri deteta koja su u prostom crnom odelu stajala kraj jednog mrtvačkog sanduka. Vetar je napolju silno duvao, drvena vrata su se tresla, u porti je drveće škripalo i ječalo a popovi su promuklo i neskladno čitali opelo nad mrtvim telom Božidara Kneževića".4) Tri godine ranije, 1902, Skerlić je napisao nadahnuti prikaz Kneževićevih Misli, koji je dugo ostao kao najbolji tekst o ovom neumornom odgonetaču zamršenih životnih zagonetaka.

U Kneževićevim Mislima ima i nekoliko koje govore o bolesti i smrti. Sam Knežević je dugo bio "bolešljivac" — ni zdrav ni teško bolestan. Koliko mu je teško padalo takvo stanje, svedoče njegove reči: "Ne biti zdrav teže je i nesnosnije stanje nego biti bolestan". Pokušao je da psihološki objasni ljudski strah od smrti: "Čoveku je zato teško umreti što je svest velika visina sa koje ima da padne u dubinu groba. Životinji, koja se ne penje na tu visinu, pad je kraći i plići. Biljka ne pada; truljenje je kod nje samo produženje rastenja i života". Nasuprot toj objektivirano-naturalističkoj misli stoji sledeća, prožeta tragičnim saznanjem da postoji i jedno drugo — strašnije i teže — umiranje i pre fizičke smrti: "Kod mnogih ljudi od tuge i bolova, muka i razočarenja, duša je davno istrulela, pre nego što legnu u grob da im se i kosti raspadnu". Ove reči mogao je napisati i Ranković kazujući, u sredini Porušenih ideala, ispovest igumana Save, ili opisujući Leontija u epilogu romana. Ima u njoj, razume se, i taloga Kneževićeve gorčine.

Oni koji su se bavili Kneževićem konstatovali su da među njegovim Mislima ima dvojakih: onih u kojima je govorio jezikom filszofa, i onih u kojima se izražavao slikama i osećanjima pesnika. Skerlić je ovako formulisao i ocenio tu dvojnost: "Pored izvesnih metafizičkih spekulacija, pored tragova od suve i apstraktne naučne terminologije, on je tu uneo mnogo svoga, ličnoga, autobiografskoga, gotovo lirskoga. I ono što je najbolje i najjače u Mislima, ono što ih čini tako od utiska, to je njihov duboko intiman ton."5) Ksenija Atanasijević ponavlja konstataciju o dvojnosti Misli ističući da su u njima, "u najsažetijem izvodu, data razmatranja i osnovne ideje iz glavnoga spisa, [Principi istorije], ali ima i refleksija autobiografskog karaktera"6) — i u daljoj analizi daje više mesta i prednosti filozofskim "razmatranjima" no "refleksijama autobiografskog karaktera". Ne opredeljujući se kojoj strani Kneževićevih Misli dati prioritet, mada nam je Skerlićevo gledište bliže, mi ćemo pokušati da objasnimo tu dvojnost Kneževićevih maksima.

Poći ćemo od prividno nespojive postavke da među Kneževićevim Mislima i nema podvojenosti, bar ne u onome što im je bio osnovni motiv i pokretač. Uostalom i sam Knežević je slično mislio nalazeći između pesnika i filozofa zajednički imenitelj: "I pesniku i filozofu nemili su život i stvarnost, samo što pesnik beži u visinu, filozof se zavlači u dubinu, što je u osnovu jedno isto." Po struci istoričar, po naklonostima filozof, po temperamentu diskretno senzibilan, po obrazovanju Evropejac, živeći u jednoj neintelektualnoj sredini, Knežević se bavio poslom koji niko u njegovo vreme nije radio. Pokušavao je, imajući kao uzor zapadnoevropsku misao, da razjasni tajne kosmosa, da osvetli smisao čovekovog bitisanja i da otkrije puteve razvoja čovečanstva. Koliko je to bila intelektualna žeć za saznanjem i plemenita pobuda da se u tami jedne zaostale zemlje ukrešu neke varnice koje bi ljudima obasjale zamračene vidike, toliko je to udubljivanje bilo potreba i samog Kneževića da za sebe stvori jedan misaoni sistem kao protivtežu svemu onome što ga je okruživalo: haotičnim prilikama u Srbiji pred kraj XIX veka, političkoj tiraniji jednog monarha i njegove oligarhije i tiraniji onog niskog duhovnog pritiska palanač-koćiftinskog duha, koji guši kao i niski atmosferski pritisak. Spas je u misaonom prevazilaženju duhovne mizerije: "Što je čovek nezadovoljniji sa životom, što ga život većma pritiskuje, tim on više misli; što dublje oseća bolove od života, tim dublje misli. Mišljenje je oduška od pritiska života, nasilja, nepravde, mraka; mišljenje to je traženje svetlosti, pravde, istine." To je ono Njegoševo: "U tjesnosti mora se misliti". Otuda njegova osnovna preokupacija da osmisli haos i unese red u nered, izražena u naslovu i sadržini njegovog glavnog filozofskog dela (Principi istorije) i pojedinih knjiga i izvoda toga dela (Red u istoriji, Proporcija u istoriji; Zakon reda u istoriji, Zakon proporcije u istoriji). Ista težnja za usklađivanjem neskladnoga vidljiva je i u velikom broju njegovih misli. Bez obzira koliko je u tim svojim misaonim uzletima lutao i gubio se u metafizičkim maglama i oblacima, zaslužuje poštovanje i budi divljenje njegovo uporno nastojanje da se uhvati ukoštac sa tako krupnim, "večnim" filozofskim temama kao što su vasiona, prostor, vreme, bog, priroda, čovekova egzistencija, duh i duša, beskonačno i konačno, i to u vreme kada su sa ovih strana, po Domanovićevoj slici u Mrtvome moru, šištali i palacali malograđanski jezici: "Budalaštine!" "Koješta!" "Batali!" "Trice!" U jednoj epizodi Mrtvoga mora Domanović opisuje kako su ćiftinske dušice narogušeno i sa nipodaštavanjem dočekale nameru jednog čoveka iz njihove sredine da se bavi naukom; sličnu sudbinu svakako je delio i Knežević, koji je, službujući bezmalo dve decenije po srbijanokim palankama kao nastavnik, učio engleski, prevodio Bekla, pravio nacrte filozofskih dela, i kad bi mu bivalo najteže, zapisivao po koji od svojih gorkih aforizama.

Po makrokozmičkim i mikrokozmičkim temama, i odnosom prema njima, Knežević je blizak Njegošu. Njegovo uporno traganje za bogom nije dokona metafizička spekulacija već grozničavo nastojanje da se negde, izvan zemaljskih košmara, pronađe neko čvršće uporište; tu težnju je svakako pothranjivalo ono saznanje da je "zato teško umreti što je svest velika visina sa koje ima da padne u dubinu groba": onaj koji pada upire pogled uvis da bi se za nešto dohvatio. Njegov bog nema teološke atribute, kao ni Njegošev uostalom; koliko je taj bog subjektivna tvorevina i relativna kategorija a ne neka apsolutna neprikosnovenost i određenost, svestan je i sam Knežević: "Što niži duh, tim je i bog niži, materijalniji, čulniji, stvarniji (...) Otuda je nižem čoveku mnogo lakše naći boga, i bog mu je mnogo bliži nego plemenitom čoveku." Skoro jeretički, a protestantski svakako, zvuče Kneževićeve misli da se u istorijskom procesu, sa "sve većim udaljavanjem boga od ljudi", "ljudi sve više približuju jedan drugom" i da "čovek se sve više uverava da u svojim radnjama mora tražiti svoje dobro i zlo i da u samom sebi mora tražiti sudbu svoju". Knežević je više idealist u humanističkom nego u filozofskom značenju, pogotovu što su njemu bliska i materijalistička tumačenja nekih fenomena. On je hteo preko trnja da dospe do zvezda, ali je, vraćajući se, padao na trnje i, izranavljen, davao oduške svom bolu, ali ne više kao filozof nego kao pesnik. Upravo tu nastaje cepanje Kneževićeve meditacije i pojavljuje se ona dvojnost koju karakteriše prisustvo "ličnoga, autobiografskoga, gotovo lirskoga", i po čemu Knežević i pripada literaturi. On je u takvim momentima zaboravljao hladni jezik logike i progovarao nadahnuto emocionalnim i slikovitim stilom pesnika. Bolest je Kneževića činila još osetljivijim i ranjavijim: zdrav čovek gazi preko "trnja" i pravi bogaze, a bolestan se ježi čim ga ugleda i njegove ubode bolnije doživljuje. Nasuprot optimističkim razmišljanjima o "ogromnoj opštoj harmoniji kosmosa", stoje gorki i pesimistički zaključci o mikrokosmosu. Prvo je bilo Kneževićava konstrukcija koju je sam gradio, drugo — vlastiti doživljaj u poretku koji su drugi sazdali. Zadahnjivao je hladna makrokosmička prostranstva da ih zagreje, ali mu se dah ledio u mikrokosmosu, određenije rečeno u ćepenačkim palankama Srbije i u filistarskom Beogradu. Relativno lakše mu je bilo da mesi i uobličuje testo istorije, pa čak i da roni u magline kosmičke misterije, nego da se nosi sa životom, ukotvljenom hidrom u "mrtvome moru", čiji je svaki pipak otrovan i spreman da se obavije oko žrtve. Reagujući na smrt Bože Kneževića, svoga prijatelja, koga naziva "velikim filozofom, razderane, razbijene duše", Domanović u napisu Naša podlost sumorno zaključuje: "Gase se u našem društvenom, zagušljivom smradu takvi kao što je Boža bio."

Osećanje usamljenosti pothranjivalo je Kneževićevu misao o "višim ljudima" i "velikim duhovima" koji su "praznici u kalandaru čovečanstva": nije to bio samo uticaj Karlajlovog dela O herojima, koje je i preveo na srpski jezik, već i svojevrsna reakcija na sitničavost sredine; ono što bi se ovde moglo nazvati aristokratizmom duha, u stvari je samoodbrana duha. Otuda je u osnovi mnogih misli ove vrste uopšteno lično bolno iskustvo: koliko li je zatrovana bila duša ovoga čoveka i koliko se osećao nesrećeno usamljen, kada je i njegova žena izjavljivala da bi se smela "zakleti da njen muž nikoga nije smatrao za prijatelja", i koji je i sam, priznajući, objašnjavao tu otuđenost: "Velikom duhu tesno je u gomili, u masi; da bi mogao disati, on mora da je sam." Ne znamo koliko se Knežević u životu smejao, ali smo sigurni da u svemu što je napisao nikad sebi nije dozvoljavao ni najmanji prizvuk humora. Skerlić je, povodom pojavljivanja Misli, pisao o vremenu u kome je Knežević živeo, a koje je i sam osetio: "Prostora nema dovoljno, vazduh je postao redak i zagušljiv, prohtevi su strahovito nabujali, ambicije se strahovito razuzdale, sve se ozlobilo jedan na drugoga kao nikada do sada, i u guranju, gaženju, krhanju izgubio se svaki obzir, svako osećanje ljudskoga bratstva. Mi počinjemo ličiti na izgladnelu gomilu kurjaka, koji su, urličući, stali jedan drugoga da razdiru".7) To isto kaže i Knežević, samo njegova misao, apstrahujući određeno vreme i sredinu, postaje uošptena: "Razlika je između čoveka i ostalih zverova što zverovi ujedaju i grizu samo telo, čovek grize i ujeda i dušu; po tome je čovek najviši i najstrašniji od svih zverova". I Knežević i njegov kritičar gledali su, dakle, istim očima jednu epohu, pa su je čak predstavili i istim rečima, što je i potvrda da je Kneževićev pesimizam umnogome imao objektivnu društvenoistorijsku osnovu i zasnovanoet. Ali to sumorno viđenje sveta i života održavano je i podržavano i tamnom koprenom koju je dugotrajna bolest stavljala Kneževiću na oči. Knežević je u jednom trenutku zapisao: "Da se vidi praznina života, za to ne mora čovek biti filozof; ali da se zagleda dublje u tu prazninu i da se u njoj nađe nešto, za to se mora biti filozof."

Međutim, ono što je u "praznini života" stalno nalazio i u Mislima često isticao — bili su ljudski egoizam, sujeta, taština, podlost, životinjske strasti i potrebe, koje su samo pokrivene odelom i tankom politurom civilizacije; blato, trnje, dim, pepeo i trulež uobičajene su Kneževićeve metafore za život. Taj svojevrsni filozofoko-literarni naturalizam nipošto nije cinizam ni kao misaoni stav ni kao odnos prema životu, već je, naprotiv, "uzdah duha" što su svet i život takvi.

Kneževića su zapamtili kao ćutljiva čoveka; u doba kada se gromoglasno vikalo, zapenušeno prepiralo, osvetnički pretilo, strasno agitovalo, vašarski reklamiralo, žestoko branilo i ogorčeno napadalo u svim društvenim slojevima i iz najrazličitijih pobuda, — zbog političkog strančarstva, dvorskog skandala, kaišarske ujdurme, novinskog članka, zakinute mere, iskrivljenog paragrafa, preorane brazde, — Knežević je bio jedan od retkih, veoma retkih koji je znao umešnost i rečitost — ćutanja. On je svoje ćutanje ovako objaonio: "Čovek koji ima mnogo sa sobom da govori, nerado govori sa drugim ljudima." Njegove Misli su upravo govor sa sobom: to su povremeni monolozi, natopljeni gorčinom saznanja i prožeti razočaranjem u život, spontani i bez reda, "kao što uzdah dolazi od pritiska na dušu", povezani meditativnošću i lirizmom kao glas i odjek, slični razmišljanjima vladike Danila i igumana Stefana u Njegoševom Gorskom vijencu. Među tim mislima ima dosta takvih koje ne otkrivaju nepoznate istine, i ne fasciniraju nekom naročitom dubinom, ali se nameću i pamte slikovitošću i lapidarnošću, doživljenošću i neposrednošću, dakle onim ličnim akcentima koji podmlađuju i "večne motive" u literaturi čineći ih novima i svežima. Navešćemo jedan broj karakterističnih za našu temu, koje ne treba komentarisati kao ni dobre stihove:

Citirano prema tekstu Misli u izdanju Srpske književne zadruge, kolo 34, br. 228, Beograd, 1931. (U Narodnoj biblioteci u Beogradu, u Posebnim fondovima, nalazi se u rukopisu znatan broj neobjavljenih Kneževićevih aforizama.)



268.
Velike duše, plemenite ljude, ne treba tražiti s buktinjom u ruci; oni se u životu ne vide od lažne svetlosti, lažnih veličina ljudskih. Tek iz groba sijaju oni svojom sopstvenom, tihom i čistom svetlošću, kad izumru lažne svetlosti, kad nastane opšti mrak.

302.
Svet onakav kakav je, idealan je za kamenje, savršen za biljke, prekrasan za životinje, dobar i lep za običnog, nižeg čoveka, ružan za one koji dublje misle, nerazumljiv za one koji misle.

304.
Samo velike nesreće i veliki bolovi, koje osećaju velike duše, mogu da probude onog drugog, višeg čoveka u čoveku. Otud se samo velike duše cepaju: sitna duša nižeg čoveka uvek ostaje poravnjena, okrugla celina. Otud samo velika duša, pocepana na dvoje, može razgovarati sama sa sobom.

316.
Kad se na velikim dušama počne hvatati led, onda se hvata tako dubok i jak, da ga nikoja ljudska toplota ne može više raskraviti.

438.
Hodnik života tesan je i nizak, te deca, mala i matora, lako i veselo prolaze kroz njega. Viši ljudi teško se provlače, te obično izrazbijani, krvavi i ranjavi, dospevaju do groba da se u njemu odmore.

442.
Kažu da je svaki svoje sreće kovač. Samo što sudba jednome daje i čekić i gotovo usijano gvožđe, a drugi ga mora kovati često hladno, a često i golom pesnicom.

473.
Kao bara i okean što su podjednako tihi, tako ima i ljudi koji ćute zato što nemaju ništa da kažu, kao što ih ima koji ćute zato što imaju mnogo da kažu.

478.
Današnje lažno društvo liči na biblioteku u kojoj su knjige raspoređene ne po unutrašnjoj vrednosti nego po formatu i povezu.

572.
Najočitiji znak da je jedno društvo pokvareno i da propada, jeste taj da onda sve plemenito postaje smešno: pravda i ljubav, patriotizam i humanost, vernost i čistota, milosrđe i iskrenost.

615.
Kao i svest, savest, plemenitost i ljubav, tako je i sloboda samo jedno malo ostrvo u okeanu moranja i neslobode.

768.
Suma bolova ljudskih mnogo je veća nego suma radosti ljudskih. Pravi pošten čovek, ako nema snage da uveća ili umnoži radosti ljudske, on ne umnožava ni bolove i patnje ljudske.

771.
Veliki bolovi traže velike duše, i samo velike duše trpe velike bolove.

855.
Ako nikojim putem ne možete da nađete plemenito i lepo, a vi gledajte čemu se budale i pakosni smeju: tu ćete ga sigurno naći koliko toliko.


___________________

1 Dr Ksenija Atanasijević: Božidar Knežević, predgovor Mislima, Srpska književna zadruga, kolo XXXIV, br. 228, Beograd,
1931, str. X
2 Isto, str. VI
3 Radomir Ristić: Prilozi za biografiju Božidara Kneževića. Prilozi za književnost, jezik i folklor, knj. XXVIII, 1962, sv. 1—2, str. 91.
4 Jovan Skerlić: Božidar Knežević. Nekrolog. Pisci i knjige, Beograd, 1964, str. 204.
5 Jovan Skerlić: Božidar Knežević. Nekrolog. str. 206.
6 Dr Ksenija Atanasijević: Božidar Knežević, str. VIII.
7 Jovan Skerlić: Božidar Knežević: Misli. Pisci i knjige, IV, Beograd, 1964, str. 193.

.


Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973


[postavljeno 02.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Februar 10, 2011, 04:36:04 pm »

**

BOŽIDAR KNEŽEVIĆ
Nekrolog



Na dan 19. februara ove [1905] godine, sniska i tamna Markova crkva u Beogradu bila je puna đaka, profesora i književnika. Pogled je lutao od groba jednoga kralja i kraljice do četiri deteta koja su u prostom crnom odelu stajala kraj jednog mrtvačkog sanduka. Vetar je napolju silno duvao, drvena vrata su se tresla, u porti je drveće škripalo i ječalo a popovi su promuklo i neskladno čitali opelo nad mrtvim telom Božidara Kneževića.
 
Smrt njegova probudila je pozne simpatije kod šire publike, kao što to inače obično, kao što to kod nas redovno biva. Onaj simpatični beogradski svet koji živi od skandala i koji se duhovno hrani i oblagorođava čestitim "večernjim listovima" zainteresovao se za čoveka za koga se veli da je pisao debele knjige, o čijem osobenjačkom životu kruže anegdote, i koji je u pravoj liniji bio unuk kneza Iva od Semberije, proslavljenog, kao što je poznato, dramatom Branislava Nušića.
 
Ali je samo uski krug ljudi koji još sebi dopušta raskoš unutrašnjega života, znao kakav je gubitak pretrpela srpska književnost smrću ovoga plemenitoga ideologa.
 
To je bio čovek sa običnim životom. Božidar Knežević, sin Stevana Kneževića, trgovca, rođen je na Ubu, 7. marta 1862. Svršivši gimnaziju i istorijsko-filološki odsek Velike škole u Beogradu, postavljen je 1884. za predavača u Užicu. 1885. učestvovao je kao četni komesar u žalosnom srpsko-bugarskom ratu. 1889. položio je profesorski ispit, sa temom Uticaj Istoka na civšizaciju evropskih naroda.

Iste godine bio je predavač u Nišu. 1893. premešten je kao profesor u Čačak, 1894. u Kragujevac, i opet u Čačak; 1899. u Šabac, gde ga je 1900. ondašnji ministar prosvete, Pavle Marinković, osudio znatnom novčanom kaznom što ga nije na ulici pozdravio! Tek 1902. došao je sa službom u Beograd, gde je najzad umro, 18. februara 1905. I to je sve.
 
Knežević je bio čovek sa znatnim duhovnim sposobnostima. Skoro dvadeset godina proveo je u čamotinji zapuštene unutrašnjosti, boreći se kao đavo sa dugovima, sa menicama, obustavama, zabranama i zelenašima, neobično neprilagodljiv životu prema kojem je ostao sasvim tuđ, pa ipak uspeo da radi i stvara dela od trajne vrednosti. Od njega je ostao srpski prevod Beklove Istorije civilizacije u Engleskoj i Karlajlove knjige O Herojima. Od dve poveće knjige Principi istorije, jedna nosi naslov Red u istoriji, druga Proporcija u istoriji. Kao izvod iz te knjige izašao je u Srpskom književnom glasniku Red u istoriji, i odštampan lanjske godine u zasebnu knjigu. Od njegovih Misli jedan deo štampan je prvo u Srpskom književnom glasniku, a cela knjiga izišla je iste godine u Beogradu.
 
Što je mogao dati jedan čovek u unutrašnjosti Srbije pri kraju XIX veka, sa malo knjiga, bez duhovne sredine, ostavljen potpuno samome sebi, u teškim materijalnim prilikama, to je Knežević dao u svojim Principima istorije. On je tu išao za stopama Spensera, Bekla i Drepera, u krugu evolucionističkih ideja našega doba. Stručna kritika ima da kaže svoj sud o nezavisnoj vrednosti tog opsežnog dela, kod kojega je van svakoga spora veliko znanje i jak duh.
 
Ono što je obratilo pažnju šire publike na Kneževića, to su bile njegove Misli. Veliki broj ljudi, kada su ih počeli čitati u Srpskom književnom glasniku, zapitali su se: ko je taj Božidar Knežević ?; kada su Misli izišle, književno ime njihovoga pisca bilo je stvoreno. Knežević je njima dao najbolje delo svoje vrste u srpskoj književnosti.

U njegovim Mislima ne treba tražiti one lako fabrikovane aforizme, rađene po receptu ili kalupu, duhovite paradokse, vešto poređane antiteze, živopisne definicije. To nisu bili ni saveti praktične moralne filozofije, trebnik za život, kakav su stari moralisti davali. Pored izvesnih metafizičkih spekulacija, pored tragova od suve i apstraktne naučne terminologije, on je tu uneo vrlo mnogo svoga, ličnoga, autobiografskoga, gotovo lirskoga. I ono što je najbolje i" najjače u Mislima, ono što ih čini tako od utiska, to je taj njihov duboko intiman ton.
 
Pisac ovih redova napisao je pre tri godine, na ovom mestu, opširan članak o Mislima, kome bi malo šta imao sada da doda. Ono što bi u ovaj mah imao da naglasi, pošto je bolje lično poznao vrlo umnog i vrlo nesrećnog čoveka koji ih je pisao, to je onu tužnu saglasnost koja postoji između njega i njegovog dela, neposrednost, iskrenost tih Misli, to je što to nisu reči no duboki uzdasi, kako je sam govorio, krici koji su polazili sa srca i išli pravce ka srcu. U Kneževića je bila stoička duša koja je podsećala na velikoga Marka Avrelija ili neznanoga pisca Imitacije Isusu Hristu. Sav njegov život, gorčina, borba, razočaranja, rezignacija, zbivali su se u te snažne i tužne reči, koje su katkada kazivane u vrlo dobrom i impresivnom književnom obliku. Treba navesti samo nekoliko tih misli, pa videti koliko ima u njima bolne intimnosti, intelektualne egzaltacije i tragike celoga jednog života:


Kažu da je svaki svoje sreće kovač. Samo što sudba jednome daje i čekić i usijano gvožđe, a drugi ga mora kovati često hladno, a često i golom pesnicom. . .
 
Što god je zadovoljno sa životom, ono ne misli. Što je čovek nezadovoljniji sa životom, što ga život većma pritiskuje, tim on više misli; što dublje oseća bolove od života, tim dublje misli. Mišljenje je oduška od pritiska života, nasilja, nepravde, mraka. . .

Nesreća je voleti istinu, a nemati snage suzbijati laž, ili biti tako pritisnut životom da je moramo trpeti ili odobravati.
 
Kad se na velikim dušama počne hvatati led, onda se hvata tako dubok i jak da ga nikoja ljudska toplota ne može više rastopiti. . .
 
Kao bara i okean što su podjednako tihi, tako ima ljudi koji ćute zato što nemaju ništa da kažu, kao što ih ima koji ćute zato što imaju mnogo da kažu . . .

Hodnik života tesan je i nizak, te mala i matora deca lako i veselo prolaze kroz njega. Veliki duhovi teško se provlače; te obično izrazbijani, krvavi i ranjavi dospu do groba da se u njemu odmore.

 

Takav i to je on bio! I kada se piše o njemu, čoveku pada na um reč Šilerova da su dva puta kojima se izlazi iz života: jedan vodi idealu, drugi smrti. Pošto je celoga života, ponosit i nesrećan, tražio utočišta u idealu, Božidar Knežević je sada otišao onim drugim putem sa kojega se niko više ne vraća.

Jovan Skerlić, 1905


Jovan Skerlić | Pisci i knjige IV | P R O S V E T A | Beograd 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Mart 13, 2013, 07:30:32 pm »

**
D-r Ksenija Atanasijević:


BOŽIDAR KNEŽEVIĆ


Izvod iz predavanja održanog u Matici Srpskoj u N. Sadu 26 februara ove godine)

Ovih dana, kad se navršava dvadesetpetogodišnjica od smrti Božidara Kneževića, moramo da utvrdimo jednu žalosnu istinu što nametljivo i grubo obasjava našu doista grešnu nebrižljivost prema jednome od najređih jugoslovenskih mislilaca. I ako je protekla čitava četvrtina veka od kad je iz naše sredine nestalo Kneževića, u njoj za života mučki izubijanog, i ako je to dovoljno dug period da se u njemu vrednosti pravilno procene, a raščlanjavanja pravilno izvrše, ipak, ni do danas, nije izrađena ni njegova biografija i bibliografija, niti je napisana iscrpna studija o celokupnoj njegovoj delatnosti. Danas je zato moguće samo odati poznu pravdu Kneževiću, ali je neizvodljivo popraviti ogrešenje o njega.

Život njegov, rekonstruisan prema podatcima dobijenim od gospođe Knežević, nije bio nimalo vedar ni srećan. Rođen je 1 marta 1862 g., na Ubu. Bio je unuk kneza Iva od Semberije. Od godine dana ostao je bez oca. Mati mu se preudala za prostog i surovog čoveka, zato mu je detinjstvo bilo neobično crno, i ostavilo je za uvek nemile tragove na njegovoj duši. Gimnaziju i Veliku Školu svršio je u Beogradu, posluživajući i dajući časove. Ipak radi predano i neprekidno; čak uspeva da samouko nauči engleski. 1884 g. postao je u Užicu predavač. Učestvovao je u srpsko-bugarskome ratu, i spavajući na snegu, dobio je plućni katar koji će ga mučiti celoga života. Bio je predavač u Nišu, pa profesor u Čačku, Kragujevcu i Šapcu, i kratko vreme direktor u Čačku. U Beograd je došao sa službom tek 1902 g. Dakle osamnaest godina života po zapuštenim i zaparloženim srpskim palankama trebalo je da protekne, pa da jedan najređe umni profesor, kao što je bio Knežević, dobije priznanje kako je dorastao za nastavnički rad u prestonici. Taj rad je, nažalost, sasvim kratko trajao, jer je on umro od tuberkuloze već 18 februara 1905 g.

Preopterećen decom, bednih materialnih sredstava, sistematski zapostavljan od onih što su bili pozvani da prihvate njegov rad, i da ga postave na njegovo pravo mesto, on je, potstican svojom samoniklom kreativnom snagom, bez prestanka mislio i stvarao. Njegovo opsežno delo Principi istorije sastoji se iz dva dela: Red u istoriji i Proporcija u istoriji. Ovo je prvi i jedini pokušaj izgrađivanja filosofije istorije u nas, gde je dat veliki broj stavova o kozmičkome događanju što obuhvata i čoveka i zakone njegove istorije; ti stavovi dokazuju se opširnom, apstraktnom i za mnoge neprivlačnom argumentacijom. Kneževićeve veoma popularne, voljene i rasprostranjene Misli sadrže, u izvodu, rasmatranje i aforizme njegovoga velikoga dela. Napisao je još nekoliko studija i zgodnu školsku knjigu Istorijski kalendar. Preveo je sa engleskog Beklovu Istoriju civilizacije u Engleskoj i Karlajlovo delo O herojima (ovo poslednje zajedno sa g. V. Savićem).

Kao Piotin, Knežević je osećao veliku antipatiju prema slikanju; zato danas nemamo nijednu njegovu fotografiju. Po opisu njegove gospođe, poznanika i đaka, bio je visok i tanak, nalik na Engleza, prava i ponosita hoda i ozbiljnoga izraza. Imao je duguljasto lice, ogromno čelo, poveći nos, oči zelenkaste i sugestivne, bele obrve i trepavice, otvoreno smeđu, kovrdžavu kosu, žute brkove, i crvenkastu, razdeljenu bradu.

Od široko zamišljene i neobično nagomilane pojedinostima filozofske zgrade Kneževićeve, prvo se ističe njegov osvrt prema progresu i istoriji celokupne vaseljene u čijem se okviru nalazi i progres individualnog i društvenog života čovekokog. Zakon reda jeste osnovni zakon što vlada istorijom prirode i istorijom čoveka. U prirodi nesvesno proizlazi pre svesnoga, jednako pre različitog, prosto pre složenog, opšte pre individualnog, celo pre delova, tip pre egzemplara, rod i specija pre individue. Kad se pojedinačno, kao deo, odvojilo od opšte celine života, moralo je da stupi u neprijateljsku borbu i sa opštim i sa ostalim delovima. Na taj način proizlaze razdor, raskid i diskontinuitet što vladaju u kozmosu. Međutim vezivanje stvari vodi njihovoj proporcionizaciji, a ova ravnoteži, miru, harmoniji, istini, slobodi i pravdi. Sve stvari imaju jedan koren, i sve idu jednim putem istome smeru; ta je celina samo jednom postala, i samo jednom živi. Stvari postaju istim redom kojim postaju potrebne, i traju samo dokle su potrebne. Krajnji cilj života i razvitka svega pojedinačnog i individualnog jeste da ga nestane u opštijem i ranijem. Ranije je nezavisnije, moćnije i apsolutnije nego docnije, ranije se sa manje borbe održava nego docnije. Ono što je najranije, postoji pre svega, jeste jedno, zauzima sve prostore, jeste večito, stalno, nepromenljivo, jeste sama suština, savršena istina i najviši razum. To najranije jeste i može biti samo Bog. Po Kneževiću, Bog pantestički, prisutan u svima tačkama vremena i prostora, jeste primesa religijama, a konkluzija filozofiji.

Pre iracionalista, Knežević nalazi da je osećanje primarna snaga čovekove unutrašnjosti, a da je mišljenje najdocnija i najslabija snaga njegova. Čovek je nepotreban prirodi, ali kad je već osuđen da postoji, nužno je da sadrži moralnu vrednost. Knežević pravi razliku između nižih ljudi, koji imaju osobine zajedničke sa životinjama, i viših, kod kojih može da se neodoljivo razvije nagon za istinom i osnaženjem savesti. I kad čovek pretpostavi ovoj teoriji jedno prirodnije shvatanje da smo od iste supstancije svi sazdani, i da bitnih razlika u preimućstvima i obdarenostima između nas nema, ipak oseća da je ta teorija postala kao sasvim pojmljiva posledica gušenja našega filozofa u jednoj neoblagorođenoj sredini.

Među nama, Božidar Knežević pokazao je najveću sposobnost za postavljanje i razrešavanje pitanja istorije vaseljene i čoveka u njoj, kao što je, pored Njegoša, on najreligiozniji naš mislilac. A njegov smisao za utvrđivanje etičkih normi i za obdelavanje područja morala, ostao je neprevaziđen, zato njegove koncepcije i misli znače jednu trajnu i neprolaznu dragocenost pored koje mogu da prođu bez pieteta samo neprobuđeni ili zli pogledi.

Objavljeno u časopisu Žena i Svet — ilustrovana revija, marta 1930. u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Jun 22, 2016, 03:27:50 am »

*

POVRATAK U ISTORIJU


Režiser Petar Stanojlović i scenarista Nataša Drakulić serije na RTS otkrivaju detalje iz života 10 nacionalnih velikana Srbije

Srbija se nije odužila ni ljudima koje javnost poznaje, a o kojima se iz bilo kog razloga nije dovoljno ili tačno pričalo, a kamoli velikanima nacionalne istorije kao što su filozofi Božidar Knežević i Vladimir Dvorniković, heraldičar Aleksandar Solovjev i fiziolog Ivan Đaja, kojih su se savremenici olako odrekli, a kasniji naraštaji prepustili potpunom zaboravu.

Svaki mladi intelektualac, kada sazna ovako nešto, oseti revolt i to pre svega prema kulturnom sistemu, koji je uspeo na tako glup način da se odrekne velikih ljudi — kaže režiser Petar Stanojlović, koji je zajedno s grupom mladih ljudi, a na čelu s direktorom RTS Nikolom Mirkovim i akademikom Nikšom Stipčevićem, dosad snimio četiri epizode dokumentarno-igranog serijala Zaboravljeni umovi. Serijal će se baviti, kaže Stanojlović, ekshumacijom i rehabilitacijom nepravedno zaboravljenih velikana iz zapećka nacionalne istorije i kulture. Prva epizoda, emitovana 11. februara na Drugom programu RTS, posvećena je životu filozofa i mislioca Božidara Kneževića. U toku ove godine svakog meseca će biti emitovana po jedna od ukupno 10 epizoda. Retrospektiva Kneževićevevog života snimana je u starom delu Valjeva, koji reditelj Petar Stanojlović zove malim srpskim Holivudom.


KNEŽEVIĆ Zaboravljeni filozof s Uba je prvi mislilac s ovih prostora, koji se bavio teorijom filozofije i istorije i geopolitikom, onako kako se njome danas bave Noam Čomski, Frensis Fukojama i Henri Kisindžer.

Božidar Knežević je bio daleko ispred svog vremena, objašnjava reditelj Petar Stanojlović.

Fenomenološki gledano, veoma je zanimljivo da se Knežević, koji nikada nije prešao granicu Srbije, tačnije nije prešao ni preko reke i otišao do Zemuna, bavio ozbiljnom svetskom filozofskom mišlju.

Pripremajući se za snimanje epizode o Božidaru Kneževiću, naišao sam na potresne detalje iz njegovog života. Nadživeo je svoje sedmoro dece, a posle njegove smrti je u jednoj od njegovih fioka nađena koverta s malo zemlje i sasušenog cveća, ubranog s grobova svoje dece. Kao duboko religiozan čovek, pitao sam se da li je moralno snimiti tu scenu i obznaniti nešto toliko intimno što je on krio. Pitao sam se da li bi on želeo da se takav detalj iz njegovog života otkrije. Na kraju smo ipak snimili scenu, jer sam smatrao da je to najbolji način da gledaoci shvate jačinu i veličinu njegove ličnosti — priča režiser.

Ekipa koja učestvuje u stvaranju ove serije kaže da je emotivno angažovana i želi da rehabilitaciju učini što životnijom približavajući je javnosti.

U pisanju scenarija prve epizode, Petru Stanojloviću je pomogao glavni i odgovorni urednik kulturno-umetničkog programa Božidar Nikolić.—


14.02.2007
http://www.standard.rs
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: