sledeća tema »

[Angelina]

*




MILAN KOMNENIĆ
(Pilatovci, 08.11.1940 — Beograd, 24.07.2015)

Milan Komnenić (rođen 1940. godine u Pilatovcima, kod Bileće u Crnoj Gori) je srpski pesnik, prevodilac i esejista. Diplomirao je na filološkom fakultetu u Beogradu.

Milan Komnenić spada u onu grupu pisaca koji iz knjige u knjigu teže ka novinama i originalnosti. Uređivao je književne časopise Vidici, Delo i Relation, a radio je i kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Prevodi sa italijanskog, francuskog, španskog i nemačkog jezika. Milan Komnenić postao je ministar za informisanje (1999. godine), kao član stranke SPO. Zajedno sa Vukom Draškovićem bio je osnivač te stranke. Nekoliko godina kasnije, prešao je u stranku DS.

Njegove prve pesme teže da obnove nepravedno zanemarenu prošlost, dok se kasnije Milan Komnenić okreće antipoeziji. Veliki broj pesama je ostvario po načelima kritičkog neorealizma. Njegove pesme su uvrštene u više antologija, a poezija i eseji prevedeni su na mnogo jezika (francuski, italijanski, engleski, ruski, slovački, mađarski, rumunski, poljski, slovenački i makedonski). Dobitnik je književnih nagrada Mladost, Isidora Sekulić i Milan Rakić. Wikipedia


BIBLIOGRAFIJA

• "Noć pisana noću" (1965)
• "Gvozdena loza" (1970)
• "Orionov put" (1971)
• "Tapija o izvoru" (1972)
• "Novije srpsko pesništvo" (1972)
• "Ti, riđokosa olujo" (1974)
• "Antologija novijeg srpskog pesništva" (1974)
• "Eros i znak" (1975)
• "Eros i znak (1975/76)"
• "Svođenje računa" (1980)
• "Mamuza za njene sapi" (1980)
• "Ilinka" (1984)
• "Izgon" (1986)
• "Ždral na Bosforu"
• "Tunika za kugu"
• "Jeka"
• "Jona" (1988)
• "Kosovski polom" (1988)
• "Uznesenje" (1990)
• "Opelo" (1990)
• "Ridanica" (1992)

Bibliografija M.  Komnenića preuzeta sa interneta
Fotografija preuzeta sa: butua.com

[Angelina]

 *
 Stihovi Milan Komnenić


 PIR

 I
 Sa gubilišta i glavosekovina
 raste otadžbina,
 ispod kame od bratske ruke,
 uz leleke,
 kroz jauke,
 točeći krv umesto vina
 raste domovina,
 iz bezdanica i golubnjača,
 zasutih krečom, bez krstača,
 kad lobanje naćne mahovina,
 raste domovina,
 ili u nedoba, pred razdanje,
 čim nestane pirovanje
 te braća braću smaknu
 a nad truplima gavrani graknu
 iz sitih jama, iz jazbina
 raste otadžbina.
 
 II
 Ispod ikone svetog Jovana,
 umesto smokava i duvana,
 Kandila, oraha i pšenice
 u koju žure mrtve zenice,
 Leže Miluša, Vidak i Stana,
 i do nje dete od godinu dana,
 Rada uz ognjište, Radoje na sisi
 majka zaklana, a otac visi,
 Mrtva ruka sestre brani mrtvog brata,
 drška noža iz preklanog vrata
 Uspravni u smrti, strašni i nevini,
 nazdravljaju domovini.


 LOVĆENSKI RUKOPIS
 
 Uđi u stenu da izmir budeš protivnosti
 Ne da sustaneš, razgranavši se, već razlike
 Ozbiljnošću što predstoji da preliješ.
 Mir pod hrastom, izvor i oskudica…
 U tebe, na visini, gledahu kad je mladež jačala
 Bez ustezanja nudeći prsa dovršiteljki vatri.
 Uđi u stenu pripravan
 Za sve naknadno. Da se izmiriš
 U očvrslom nebu, sa ognjištima
 Koje je posekla unakrsna studen.
 Kome prosvetljavati? Nikada ponovljivo,
 Nikada pojmljivo izbeći. A biti sused
 Varkama, a biti tuđin sestrama,
 I ostati u sumnjama, tek rana koja
 Progovara dublje od srca.
 Gde litica ispisuje strminu po noći naroda,
 Uđi u stenu, sav zavičaj da si,
 I ne reci o glasu što te uvede
 U predele gde voda izgreva, stabla
 Gde hodaju, a vazduh zuji na proplanku
 Prvog naveštenja,
 Da mera budeš i nedostupno lice.
 Prazno je na vrhu odakle polete zavet…
 Da, to vreme koje ne dvoji kako i zašto,
 Taj blud oblikovanja. Zar sve ustupa volji
 Orla koji nadrasta plavet?
 Pa ako duhu nije dato da učvršćuje,
 Daj, ti, u srcu sveukupan, učini da se
 Privolimo žilama što biju kroz izdanke
 Rukopisa gorskog gde se zavet snuje,
 Ostajući zanavek gde jesi, gore,
 Iza krilate crte, Vladiko. /  Tvorac grada

[Angelina]

*
Stihovi Milan Komnenić


SELICA

Ne premiri u kosovom gaju,
gde kos smilje u obrve veze,
u obrve do iza ponoći,
jer je senka od kosovog perja,
kosokljunka do nižeg pojasa,
zakliktala, potom pretrnula,
a kosa joj u miloduv pala,
čim se grcav umrsio jecaj
s miloduva pavši na zemljicu,
i kosa joj čežnjama češljana
i vlasi joj u ruj se uznele
i perčin se u plamen uzneo.
Ne zapevaj, ne popevaj, u samoti:
"Tiho teci sitna ribo u potoku,
ti si moja noćna briga".
Čim zasuzi jesen sa Goleša
i odmile guje u pestere,
privićeš se i ti pustu domu
u kome se vatra ukrstila,
ukrstila pa se ugasila
da se bolna, na severu javi,
na severu, oko Smedereva,
Kragujevca i užom Srbijom,
gde je usko otkako je veka.


BOCA ĐORĐA MARTINOVIĆA

U raspeće je prerasla boca,
skršena u utrobi stradaoca,
jer svoj mrak u toj boci
zapečatiše istrebioci.
Umesto direka ili koca
na stratištu stoji boca.
I dok Srbiju raspinju boce,
ubioci kriju ubioce. / Republika Srpska


SUSEDI

Nasrću, kidišu, razvrću,
otimlju,
haraju, potiru, zgaraju, seku,
grobove zaoravaju,
unizuju, izgone
pale, u Štimlju,
uz Sitnicu, suznu reku,
Metohijom i niz Drim,
plaču jabučari posle sekire,
riče oslepela
stoka,
gore ikone
i cvili dim
iz konaka, na kome razbiše zvekire,
pište rize i žitija,
jecaju raspela.

A u groznici, u studi,
dok se srce ledi,
strepimo da bi
i na onom svetu
ovi isti ljudi
mogli da nam budu susedi. / Projekat Rastko

[Angelina]

**
Stihovi Milan Komnenić


DIŽITE UZBUNU

Dižite uzbunu,
nevini su izašli na ulice,

bespomoćni su sunuli,
goloruki nadiru talasima.

Dižite uzbunu,
slabi su se pokrenuli,

opasnost je u njima
a ne u silnicima.

Najstrašnije su im neme oči,
dižite uzbunu.


NOSAČ VAŽNOG PREZIMENA

Većina ljudi nosi glavu,
nosi obe ruke, osobito levu,
nosi odelo, brige, kišobran,
ti nosiš važno prezime.

Krava muče, direk ćuti,
nužnika nikad dovoljno,
krompir gnjije u piljamici,
ženskinje nose donje rublje,
ti nosiš prezime Taj i Taj.

Balegar nosi šta čovek ostavi,
pošten svet nosi mokraću na pregled,
voda nosi drvlje i kamenje,
ti nosiš važno prezime.

Birokrata nosi akta u srcu,
dželat nosi tugu dečici u dom,
kokoške nose jaja, mada rede,
a ti?

Da li te iza prezimena uopšte ima?

[Angelina]

*
Stihovi Milan Komnenić


KUĆA NA PRODAJU

Eto, bežim u ovom času,
jadikuje P. S.
Bežim od pamtiveka, s praocima
o vratu.
Bežim sada i znam da ću bežati doveka.

Kada ničega nije bilo,
bio sam begunac.
Kada ničega ne bude bilo,
biću begunac.
Moja kuća je od crnih vetrova. / Miroslav Dušanić blogspot

[Angelina]

**
Stihovi Milan Komnenić


TAKO SE POLAZILO U SVET

Majci

Glasili se petli. Na polici
zamotuljci, presvlaka, nega
neuke brđanke. Preko brega
išli do voza u Koravlici.
 
Ceđene drenjine u boci,
plećka kuvana ovčja, sir,
pita u kolutima, poskoci
— kakav zbir!
 
Ne zbir, to je milošta
materinski stegla ram,
pored uva prosed pram:
"Reci, reci, bilo šta!"
 
Još tren, zagrljaj, stisak,
u voz gundeljast ući,
a ti samo ćeš krto zadrhtati
pored koloseka kad pisak
 
lokomotive poseče glas.
 

NEČISTA POSLA

Sklopiš oči ispod granja
Kada sunce otpočine,
Iz vajata vrag izranja,
Nosi lonac mesečine.
 
Priseti se tada brda
Gde su vuci brašno jeli:
Jeknu nojca a iz krda
Isuka se — i vasceli

Sat je rzo — jedan suri
Vuk za kućom. Tu su gosti,
Ispod hrašća u klisuri,
Ostavili zemne kosti.
 
Pa i sada na tvom stolu
Telefoni kad zazvone,
Obamreš k'o zec u dolu
I pomisliš: vuci gone.
 

PISMO SA SLAPOVA NIJAGARE

Jeleni

Odsanjao sam budući život s tobom,
svoju smrt na tvojim rukama,
ukop uz cviljenje tramvaja u predgrađu,
odsanjao kako mi dolaziš na grob
i pleviš samoću ukraj krsta,
odsanjao porod s tobom, miris dojke
s mlekom na dečjoj usni,
pelene i rublje u Nevesinjskoj,
odsanjao sam budući život s tobom.
 
Odsanjao pećinskog čoveka dok pali vatru
na tvom pupku,
tvoje poljupce bez usana
i perčin s crnim vetrom u smrekama,
tebe vezanu za jarbol na galiji,
tebe raznetu na čegarskom šancu,
odsanjao sam budući život sa tobom.
 
Odsanjao tvoje zube od glečera,
beonjače koje je izmrzla polarna noć,
obrve poletele za ždralima,
nos poput magnolije,
i nozdrve koje frkću kao ždrebac u Ontariju,
odsanjao tvoje čelo na uranku,
uši svedene u lopoč,
vrat nad kojim se usteže giljotina,
odsanjao tuđ život, tuđu sreću,
tuđu ruku na mestu gde tvoje telo uvedoh u poeziju.
 
Odsanjao Hercegovinu od kupine i zmije,
dok sam žudeo za tobom kroz hotelski zid u Bileći,
odsanjao jame nad kojima smo cvokotali,
tvoju glavu klonulu u krilo pored mora,
pazuha s mirisom algi i nara,
pljuskove od suza, snove u suzama,
vrisak prijezdine Ljube dok skače u Moraču,
zaodenuo sam te šumskim požarom,
odsanjao sam budući život s tobom,
a ti nisi verovala...
 
Zavoleo sam tvoj jezik-žalac,
oči od ljuštenog badema,
uvojak što jutrom gori crno a večerom modro,
zavoleo acetilenske zenice,
zavoleo propetost divokoze na litici
dok ustreljena odoleva smrti,
zavoleo tvoju perut, ljuspice pod obrvom.
 
Tvoju utvu crnokrilu s garavim mlazom,
mahovinat znoj i kajsijaste malje,
zavoleo tebe, tetivo Justinijanine Prime,
a ipak nisi verovala...
 
Pišem ti s Nijagare, celim njenim slapom,
dok vetar krši krošnju kanadskog javora...
 
Kada bih umeo što umeju vrači,
pretvorio bih te u dim,
sasuo te sebi u oči, da istočim kroz suze,
kada bih bio šaman, olistalih dlanova,
ispleo bih te od jasikovog lista,
od pčelinjeg zuja, od iskre u ćilibaru,
kada bih bio kovač, čađav od žudnje,
usijao bih te i sakovao sindžir
da se zasužnjim u zindanu,
kada bih bio prosjak,
prosio bih te kao sveti Konstantin i Jelena,
bacao se u bezdanice, skakao s Komova,
odevao se u kostret,
kada bih umeo da te iscedim u otrov
i da te ispijem naiskap,
kada bih lizao krvnikovo sečivo,
kada bih dopao jedrenskih tamnica,
kada bi me mleli vodenički žrvnji,
kada bih s gubavcima skapavao u lazaretu,
uvek bi me, prezrenika, suzom iscelila.

Zamišljam kako drhture kuće na Vračaru,
ugao pored pijace s noćnim prekupcima,
zoru koju sam sačekivao u tvom predvorju...
Ako te ne budem stvorio iznova,
nisi ni postojala, tek si se prividela,
jer jesi samo ako drugome jesi,
ženo data od Boga, rabe Božji!
Kada bih te stvarao od gline,
načinio bih sečuanski vrč,
napunjen vodom od koje se žedni
kada bih zidao kuću za tebe,
zidao bih je od nesanice,
umesto crepom pokrio je skorelim suzama.
 
Ako te ne bude, nije te ni bilo,
nestaću budeš li nestala,
jer sam budući život sa tobom odsanjao.
Sačuvaću te u vrevi zemnih seni,
jer slutim crne svadbe
i znam kako ćemo biti sjedinjeni.
Neću pitati — ko si?
Meni jesi dah zveri na crti,
sprženo klasje ovsa u osi,
iverje rasuto pod skutom smrti.
 
A kad nastupi čas da se rastoči
telo koje se s tvojim stočilo
i kad iz ništosti kroči
ono što je u nebesa kročilo,
kazaće tada lomno biće:
gle, zora svih zora sviće!
A onda će i tvoja noga
pristupite znamenu po kojim je moj prah
našao pokoj u dobroti Boga.


JASENOVAC, CIGLANA

Jorgovane, prezreni cvete,
prolistaj iz truline,
čuj kako zolje lete
iz napukline
 
kojom je zinulo truplo!
Oslušni kako koren
nadire u truo uplov
i dečju lobanju ore!
 
Kada si prestao cvasti
pošto se svršila seča,
po truplima su vlasti
bacile vreće kreča.
 
Jorgovane, bubuljičavi raju
što kunjaš u smradno podne,
oko ciglane psi laju,
sotoni je račun podnet!

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*

ODLAZAK MILANA KOMNENIĆA

U Beogradu preminuo istaknuti pesnik, prevodilac, esejista Milan Komnenić

POSLE teške bolesti u Beogradu je, u petak ujutru, u 75. godini preminuo Milan Komnenić, istaknuti pesnik, prevodilac, esejista, koji je ostavio traga i u političkom životu.

Rođen u Pilatovcu kod Bileće u Crnoj Gori, diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio urednik u izdavačkoj kući "Prosveta", gde je pokrenuo tri znamenite edicije: "Erotikon", "Prosveta" i "Hispanoamerički roman", uređivao je i književne časopise "Vidici", "Delo" i Relasion", a radio je i kao predavač na univerzitetima u Francuskoj, Italiji i SAD.

Kao pesnik oglasio se 1966. zbirkom "Noć pisana noću", posle koje je objavio još mnogobrojne pesničke knjige, među kojima su "Gvozdena loza", Tapija o izvoru", "Ti, riđokosa olujo", "Mamuza za njene sapi", "Izgon", "Uznesenje", "Jeka"... Autor je antologije novijeg srpskog pesništva, a preveo je više od pedeset knjiga sa italijanskog, francuskog, španskog i nemačkog jezika. Kako su kritičari ocenili, njegove prve pesme teže da obnove nepravedno zaboravljenu prošlost, dok se kasnije okrenuo drugim temama. Dobitnik je književnih nagrada "Mladost", "Isidora Sekulić" i "Milan Rakić", "Velika Bazjaška povelja" i nagrade za prevodilaštvo "Miloš Đurić".

Ostaće upamćen i organizator mnogobrojnih izložbi slika naših poznatih umetnika u svetu, o čijim radovima je pisao zapažene tekstove. [...]

Porodici Milana Komnenića, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, uputio je telegram saučešća, u kojem se navodi da je Komnenić kroz poeziju, eseje, rad u izdavaštvu i politički angažman pokušao da nađe odgovore na složena pitanja istorijske sudbine naroda.

— Opraštamo se od čoveka koji je svojim radom značajno doprineo srpskoj kulturi i demokratskom preobražaju društva — naveo je Tasovac.[...]

B. Đ. | Večernje novosti | 24.07.2015.