Joakim Vujić (1772—1847)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Joakim Vujić (1772—1847)  (Pročitano 4331 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Jul 14, 2012, 09:29:10 pm »

**

JOAKIM VUJIĆ
(Baja, 09.09.1772  — Beograd, 08.11.1847)


Zaslužni Joakim - Aćim - Vujić rodio se 9. septembra 1772. godine u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školu je započeo učiti u mestu rođenja, a kad svrši sve što je tu imao učiti otide u Novi Sad zbog latinskoga i nemačkoga jezika, da posle godinu dana pređe u Kalaču pijaristima. Kao sintaksista ode u Segedin, gde ga neki kum nagovori, da se posveti trgovini. On posluša, ostavi školu, pa stupi u trgovinu, ali se naskoro pokaje i ode u Kalaču, gde se potrudi dostići školske drugove. Sad mu je još ostala želja da stupi u kakvu akademiju radi višega obrazovanja. Zbog toga pođe u Požun, ali se tamo ne mogaše održati, već se opet vrati u Kalaču, te "godinu dana u Poeziji heroičeski izderži". Iduće godine ode u Ostrogon. Tu se malo smiri, ali ipak ni tu ne ostade dugo, već sa sinom tamošnjega srpskog sveštenika pređe u Požun, u više škole luteranske. U Požunu Vujić, koji je imao dara za učenje jezika, stane, pored ostaloga, učiti stari jevrejski i jelinski jezik. Po svršetku studija upiše se u prava madžarska. Sam naskoro uvide da tumačenje suvih paragrafa zakonskih nije nikako za njegovu živu i poetsku prirodu, te slabo i pohađaše časove, već produži slušanje filosofije. Ipak 18. avgusta 1795. položi ispit, i time uopšte završi svoje školovanje. Rastajući se sa đačkim životom, u kome je zbog oskudice imao i dosta gorkih časova, Vujić ipak oseti, da se razdvaja od najlepšega doba u svome životu. "Obiđem — priča on — sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle ižljubim ih sve, a naipače moja premila drva sa suzama orosim, grleći i ljubeći ih, pod kojima sam sedio i različne opštepolezne knjige čitao".

Po svršenom školovanju Vujić se vrati u mesto svoga rođenja. Ali za njega ne bejaše jednoliki život i u jednom mestu. Ponesen, kao što sam kazuje, svetlim primerom Dositijevim, on željaše da vidi sveta, da putuje i nauči tuđe jezike, posebice talijanski i francuski. Uzor mu kazivaše i pravac putovanja. Stoga u februaru 1796. vidimo Vujića na putu kroz Hrvatsku u Trst. Ali tada ne stigne meti. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić se zadržavaše u Karlovcu, življaše malo u Zagrebu, pa opet u Karlovcu, dok se najzad ne vrati opet u Baju, da ogleda pomoći roditeljima koji u veliku bedu materijalnu zapadoše. To je bilo u junu 1797. Koliko je bio obuzet željom da roditeljima pomogne, najlepše kazuju njegove reči: "Meni onda, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju ja bi se onda sam dao bio prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti".

Četiri godine, po tom, provede Vujić učiteljujući po različitim mestima Ugarske — naročito u Futogu i Srpskom Bečeju. Ipak ne presta misliti o putovanju. Stoga oktobra 1801. pođe po drugi put iz Baje u Trst. Na putu iz Zagreba u Primorje imađaše i neobični doživljaj: put ga nanese u razbojničku krčmu u šumi, gde zanoći sukobivši se sa hajducima, s kojima se ipak lepo objasnio i namirio. Novembra 14. stigne u željeni Trst. Tu stupi, kao učitelj, u kuću bogatoga Antonija Kvekića. Sada je Vujić dahnuo dušom, jer je ne samo imao sve što mu treba, nego je mogao dobiti još i učitelje za talijanski i francuski jezik. U tim jezicima pokaza veoma brz uspeh, pa izradi i "Francusku Gramatiku", koju naskoro i naštampa. O školskom odmoru pohodi Mletke, pa onda i celu Italiju. Ni time ne bejaše zadovoljena njegova želja za putovanjem. Naskoro po povratku u Trst ostavi učiteljsku službu, pa se sa svojim dobrotvorom Kvekićem sporazume, te stupi na jedan njegov brod kao pisar. Tako se naveze na more, pohodi Moreju, Arhipelag, pa dođe i do Male Azije, odakle udari i na Carigrad, te Crnim Morem ode u Krim. Otuda se vrati u Arhipelag, udari na Solun, pa onda pokraj Grčke stigne na afričku obalu, gde je, pored ostaloga, gledao i hvatanje krokodila u Nilu. U povratku otuda njihov se brod sretne sa brodom jednoga turskog pomorskog razbojnika; među njima se otpočne borba, koju završi neka engleska lađa, te gusari budu pobeđeni, zarobljeni i okovani. U početku marta 1805. stignu srećno u Trst.

Zbog štampanja svojih spisa Vujić ostavi Trst, pa se preko Kranjske, Koruške i Štirske uputi u Peštu gde svoje poslove posvršuje, pa onda, misleći neprestano na Trst, siđe u Novu Gradišku, gde kao učitelj provede pola godine. Prilike se već bejahu promenile. Francuzi zavladaše u Primorju, a kako i čestita žena njegovoga dobrotvora Kvekića bejaše već umrla, Vujić "sasvim izgubi volju ići u Trst", i zaželi sići do Zemuna "i ako bi vozmožno bilo i iz Zemuna na onu stranu preko Save u Serbiju Karađorđiju. . . preći i kod njega uhlebljenije tražiti". On tako i učini, i 25. jula 1806. stigne u Zemun, gde ostane do pred početak 1810. g. Tu je Vujić bio učitelj i zanimao se o svojem književnom radu, ali je tu doživeo i najteže časove: nepravo osumnjičen i optužen, morade on ostati pola godine u istražnom zatvoru. a kad je oslobođen, bio je stražarno poslat u svoje mesto rođenja. Krivica je njegova bila u simpatijama prema ustanku srpskom, u vezama sa — kako stoji u sudskom saslušanju — "nekim Dositijem Obradovićem", i tobož u želji mu, da se pomogne Napoleon protiv Austrije. Krvavo leto 1809. g. provede on u zemunskom zatvoru, i za to vreme izradi prevod "Robinzona" i još jedne knjižice.
 
U Baji Vujić nije mogao ostati dugo, već, po dobijenom odobrenju, ode u Peštu radi štampanja svojih spisa, a iz Pešte se na Đurđev dan 1810. odveze u Sent-Andriju za učitelja latinske klase. S jeseni te godine oženi se s nekom udovicom, ali u braku nije imao ni sreće ni mira. Ipak je doživeo i trenutak radosti, kada je svečano primio dekret carske pohvale.
 
Radeći poglavito na književnosti, Vujić je proveo u Sent-An-driji do jeseni 1823, kada je pohodio Srbiju prvi put. Tada je išao u Kragujevac Knezu Milošu, koji mu je, docnije, postao zaštitnik i moćni mecena, a po tom se, pred Božić, vrati u Zemun. "Kada sam — priča Vujić — ovamo bio došao, pak u kesu zagledim, obače ja više ne nabrojim od 2 for. a Peštaje opet daleko, a zimno je doba — šta da se radi? Tako ja se započnem sovetovati s Vasilijem Jovanovićem, učiteljem zemunskim. On mi na to reče: "Ovde nikakvoga drugoga sposoba nema, nego, ako je vaša volja, da predstavimo jedno dva-tri teatra, pak ćete doći k novcu, a ja i drugi moji poznanici hoćemo vam u tome delu spomošestvovati". Tako je i bilo, i mi... dobijemo dozvolenije pak u tri put teater prestavimo o različitima veštma, i ja preko 300 for. metnem u moj džep, posle blagodarim mojim ljubeznim pomagateljem i svim dobrim i česnim mojim gospodarom zemuncem". Iz Sent-Andrije pohodi docnije, radi priređivanja pozorišnih predstava, Tamišvar a po tomi Pančevo.

Pošto je bio u štampi dovršio svoj "Novi Zemljopis", Vujić se krene da proputuje celu ondašnju Srbiju. Avgusta 1. godine 1826. on je već bio u Požarevcu, javio se Knezu, koji mu je dao pomoći, pa je onda otpočeo putovanje i proučavanje zemlje i starina. Po svršenom putu vrati se u Sent-Andriju, a 1828. naštampa opis svoga "Putešestvija po Srbiji".
 
Do kraja razočaran u bračnome životu, Vujić ostavi u očajanju Sent-Andriju i skloni se u manastir Bezdin, eparhije tamišvarske, gde je od 20. juna 1831. do 20. februara 1832. god. napisao i svoju auto-biografiju.
 
Godine 1835. do 1839. g. Vujić je, s manjim prekidima, proveo u Srbiji, poglavito u Kragujevcu, gde je u prestonici mlade kneževine priređivao pozorišne predstave. U dvoru je Kneževu Vujić bio rado viđena ličnost: Knez ga je obično zvao sinom, pa mu je bio odredio i godišnju penziju od sto dvadeset talira. A kad Knez Miloš 1839. ostavi Srbiju, Vujić izgubi penziju, pa se krene opet na putovanje van Srbije.
 
Preko Pančeva i Tamišvara ode u Manastir Bezdin, gde ostane do polovine iduće, 1840. godine, kada se uputi u mesto rođenja. Baja bejaše strahovito propala u požaru, koji uništi i sve pokretno i nepokretno imanje Vujićevo. On tada siđe do Zemuna, a odatle preduzme putovanje niz Dunav do Galca, odakle je pravio izlete po Moldaviji, a za tim ode u Odesu. Ostavši bez sredstava za dalje putovanje, seti se Vujić Srbina Spiridona Filipovića, arhimandrita jednog ruskog manastira. Ode k njemu, pa u manastiru ostane duže vreme, sređujući za štampu opis ovoga poslednjeg putovanja. Jula 12. godine 1842. stigao je opet natrag u Zemun.
 
Poslednje godine svoga života Vujić je proveo opet u Beogradu, teško izlazeći na kraj. G. 1847. obnovi se u Beogradu po drugi put interesovanje za pozorišne predstave: Vujić bejaše tada prenuo duhom, videći, da se pozorište u Srbiji sve više utvrđuje. To mu bejaše poslednja radost. Umro je očekujući iz koričarnice prvi povezani primerak svoje nove knjige "Irina i Filandar".
 
Ondašnje "Srpske Novine" u broju od 10. Novembra 1847. doneše ovakav izveštaj o smrti njegovoj: "Prekjuče u dva i po sata posle podne preselio se u večnost mnogozaslužni za rod srpski spisatelj Joakim Vujić u 75-oj godini života svog, posle kratkog tridnevnog bolovanja od slabosti, praćene starošću i iznemoglim životnim silama".

Pogreb Vujićev bejaše svečaniji od najsvečanijeg mu dana u životu. —
 
Kad se, čitajući knjige Vujićeve, a naročito njegovu autobiografiju i putopise, odaberu iz njih crte za izradu duhovnoga lika njegova — onda vidimo u svemu neobično vrednog, voljnog i nestalnog čoveka, koji ni jednoga trenutka nije poželeo da bude u društvu viđen sa položaja činovničkoga, ali koji je u dugom životu svome ipak hteo da svagda i svuda ima pravo. On je sam zabeležio različite razgovore svoje s mnogim licima i o najraznovrsnijim predmetima i svuda je uvek — kako sam predstavlja — izišao kao pobedilac na osnovu znanja i razloga. U tu vrstu njegovih odlika dolazi i mešanje u raspravu pitanja o književnom jeziku i pravopisu srpskom. I ako mi vidimo i znamo da tako biti nije moglo, ipak mu tu sujetu učenosti i enciklopediske obrazovanosti ne samo rado praštamo, već je uzimamo kao potrebno obeležje karaktera, ovoga, nama danas simpatičnoga, starog književnika. U književnom svetu svoga doba, on je doživeo mnogo čemernih trenutaka — ali nije ni sam ostajao dužan neprijateljima.
 
Najvidnije obeležje svega delanja Vujićeva jeste njegova ljubav prema pozorišnoj umetnosti i staranje, da se ona odomaći i u srpskom narodu.
 
"Ovo je — piše Vujić u svojoj autobiografiji — celome rodu našem poznato da niko od Serbalja do mene nije se popeo bio na teatralnoe pozorište, pak da je na našem serpskom jeziku kakvo teatralno predstavlenije dejstvovao, i narodu ne samo našemu serpskomu no i pročiminim predstavljao. Ne kažem, da nisu neki učitelji s njiovi učenici neke male igre roditeljem učenika predstavljali, kako što sam i sam na neki mesti mala predstavlenija s moji učenici tvorio. Obače kakovo predstavlenije s decom činiti, a opet s otrasnoju junostiju što predstaviti, to se tako daleko razlikuje, kako god živ čovek, krome besede, od dervenoga čoveka... A da je teater osobito jedna nužna škola, to svi prosvešteni narodi zasvedočavaju... Jerbo u teatri može se što dušepoleznije i dušespasitelnije čuti i naučiti neže li na makar kakvi drugi mesti. Kamo sreća, da i kod našega naroda u Madžarskoj barem od sve nevolje na dva mesta, to jest u Temišvaru i Novom Sadu, po jedan teater troškom ondašnjega naroda obderžavati se može!"
 
Svojim srpskim predstavama u Pešti, Aradu, Tamišvaru, Pančevu i Zemunu, Vujić je gledao da u ondašnje srpsko društvo unese novu korisnu zabavu, a u isto vreme i da populariše jednu vrstu umetnosti, koju je cenio više svega. Pa ni tu nije mogao biti miran ni ostavljen sebi i svome idealu. Zato je morao za predstave u jednom mestu naročito naglasiti, kako je "od sviju pametni i česni onoga mesta našega veroispovedanija graždana a naipače i suviše od rimljana, krome ovi jošte i od sami onda u onomu mestu bivši rimski aktera točnu pohvalu, zadovoljstvije i blagovolenije zadobio". Osem toga valja istaći i nekoristoljublje koje je u takim prilikama Vujić pokazivao. Uvek je znatne delove, a nekad i cele prihode, davao na različite dobrotvorne svrhe i onda, kad je i sam gladovao.
 
Vujićeve predstave u Srbiji čine epohu i sastavni su deo naše kulturne istorije. Za njega veli pisac građe za istoriju narodnog pozorišta u Beogradu: "On je došao s onom idejom, koja ga je u Madžarskoj oduševljavala. . . s idejom, da u srpskom narodu budi svest o lepom, plemenitom, uzvišenom. . . Predstave njegove gledao je, istina, samo Knez i njegovi dvornici sa vrlo malim brojem drugih pozvanih gostiju; ali je od toga vremena ostala misao o pozorištu, koja je, kao bačeno seme, u svoje vreme lepim plodom urodila... Umro je ostavivši posle sebe lep spomen u istoriji našega pozorišta: da je on prvi u Srbiji pokrenuo misao o pozorištu, da je prvi probudio u našem narodu želju za predstavama, a time želju za potpunim oslobođenjem".
 
Kao pisac Vujić dolazi u red najplodnijih srpskih književnika. I ako je tako mnogo putovao i imao veoma promenljivu sudbinu, ipak je izradio preko četrdeset različitih dela. Da se značaj takve produktivnosti njegove bolje oceni, valja se setiti, kako je u ono doba kod Srba uopšte bila malena cela jednogodišnja žetva književna. I ako nisu svi spisi Vujićevi naštampani, opet su oni — jer ih je ogromna većina dramata — vršili svoj uticaj u obilatoj meri. Njih je malo oriđinalnih, ali im ni to ne pobija cene, jer su oni — prevođeni, prerađivani posrbljivani — imali zadaću popularisanja pozorišne umetnosti, ili, u koliko su štampani, pomaganje pri stvaranju čitalačke publike srpske. Osem dramata nalazimo među književnim radovima njegovim i didaktično-poetske spise — mahom pripovetke za omladinu — dalje putopisne i autobiografske radove, i najzad školsko-naučne, kao što mu je rad na zemljopisu, jestastvenici i t. d.
 
Ocenjujući ukupno poslovanje njegovo, možemo reći, da je Vujić svim i svačim težio, da na viši stupanj digne umno i moralno stanje svojih srpskih suvremenika, da je, dakle, bio jedan od najzaslužnijih pisaca-prosvetitelja, i da mu je, kao takvom, mesto u hronološkom redu između Dositeja i Nenadovića.—


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.






Joakim Vujić
Rad Dimitrija Avramovića, 1845


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Septembar 03, 2012, 08:17:22 pm »

*

JOAKIM VUJIĆ KAO PRODUCENT


UMETNIK U USPONU:

Joakim Vujić, otac srpskog pozorišta, rođen je 9. septembra 1772. u Baji. Otac mu je bio sapundžija i trgovac. U rodnom gradu je završio slavenoserpsku (osnovnu) školu, a isto tako i nemačku, latinsku i mađarsku.

Po svršetku osnovnog obrazovanja odlazi u Novi Sad, gde je upisao srednju školu a posle godinu dana odlazi u gimnaziju u Kaloču gde se zadržao dve godine. Mladi Joakim, otkrivši svoj pasionirani mobilni duh odlazi u Segedin gde je postao sintaksista. U Segedinu takođe u jednom momentu odustaje od školovanja i odlazi za šegrta, ali ga je prva gazdinska grubost razočarala te se ponovo vraća u rodnu Baju. Iz Baje ponovo zarad novih saznanja pohodi Kaloču, odakle po završenoj školskoj godini odlazi u Bratislavu da uči "više nauke" ali s obzirom da se nije mogao izdržavati ponovo se vraća u Kaloču.

U Kaloči je svršio poeziju, pa potpm otišao u Đur na dalje školovanje za retoričara, ali se zbog strogosti direktora uplašio i otišao u Ostrogon da upiše gimnaziju.

Na nagovor sveštenika Lazara Perenčevića, koji je želeo da njegov sin Jova uči sa Joakimom, on odlazi u Bratislavu 1792. gde biva stipendisan od Evangelističkog liceja. U liceju je učio: retoriku, logiku, algebru, mađarsku istoriju, rimske običaje, svetsku istoriju, filozofiju, fiziku, prava, dogmatiku, moralnu filosofiju, herbejski i starogrčki.

Sa namerom da svrši pravne nauke upisao se u Rimokatoličku akademiju. Razočaran stvarnošću pravna kao takvog, Vujić napušta 1975. ove studije i vraća se u Baju.

Period proveden u Bratislavi je za njegovo pozorišno delanje prva važna destinacija jer je Bratislava u to doba (1792—1795) negovala sve oblike pozorišne organizacije: crkveno pozorište, crkveno-školsko, putujuće družine, dvorska pozorišta i kralljevsko-gradsko pozorište. Tu je Joakim Vujić i prvi put video Kocebuovu Kreštalicu, koju će kasnije prevesti na srpski.

Na repertoaru kraljevsko-gradskog pozorišta u Bratislavi (koje je lično blagosiljala Marija Terezija), u to vreme Joakim Vujić je mogao videti dela: Koceuba (koji je u tom periodu bio najigraniji pisac), Henslera, Šikanedera, Šredera, Iflanda, Šekspira, Getea, Šilera, Goldonija, Gocija… Mnogi od Vujićevih prevoda, koje je načinio 9 godina posle svoje epizode u Bratislavi, su dela baš ovih navedenih pisaca. To nam gotovo sigurno govori da je Vujić bio čest posetilac teatra u Bratislavi, koje pored toga što je bilo popularno, jer je sav umetnički život toga vremena usmeravan ka pozorištu, nije bilo teško priuštiti ga zbog popularnih povlastica za studente. Ipak, o svemu tome nam nije ostavio ni jednu reč…

Po povratku iz Bratislave u Baju 1795, Vujić odlučuje da nauči francuski, istalijanski i engleski. Ostvarenje ovog plana vidi u Trstu, i u februaru 1796, po najgorem zimskom vremenu, kreće  pešice na put, jer roditelji nisu imali novac za novu avanturu. Uspeo je da stigne preko Zagreba do Karlovca, gde se zaustavio da izleči nogu od dugog pešačenja. U Karlovcu ga je zadesio pregršt dogodovština. Učitelj kod koga je odseo, Pavle Majić, nagovarao ga je da napusti misao o odlasku u Trst i da ostane u Karlovcu kao službenik u gradskoj kući, a u slučaju da pristane Sima Skeledžić, najbogatiji trgovac u Karlovcu mu je nudio  ruku svoje sinovice Cvete kao i kuću i izvesnu količinu gotovine. Vujić je na ovo prividno pristao ali pod uslovom da ga na godinu dana pošalju u Zagreb na praksu kojem dobrom advokatu. Pošto se ponovo ubedio u licemerje pravne veštine, vraća se u Karlovac ponovo sa namerom da ode u Trst, ali mu se tu pojavljuje otac koji ga moli za za poveću svotu novca ali pošto on to nije mogao nabaviti, vrati se u julu te 1797. sa ocem, u Baju.

U Baji ponovo ostaje kratko, jer odlazi u Novi Sad gde se zapošljava kao pisar. Odatle ga šalju u Futog kao školskog nadzornika dok ne dospe na mesto učitelja u Srpskom Bečeju. Tu se zadržao 3 godine. Zbog raznih intriga koje su se stvorile on se u leto 1801. vraća u Baju.

S obziorm da želju za stranim jezicima nije mogao da uguši u sebi, on u novembru kreće preko Zagreba i Rjeke ka svojoj destinaciji, i stiže, u Trst. 12. novembra 1801. Na preporuke se zapošljava kao privatni učitelj u kući kod trgovca Antonija Kvekića, gde je podučavao njegove sinove, brata i suprugu za 300 forinti godišnje, besplatan stan i hranu. Zahvaljujući porodici Kvekić imao je besplatne učitelje jezika. Prvo je naučio italijanski i ubrzo preveo italijansku pripovetku "Izlišna ljubav Irine i Filandra".

Zatim je učio francuski šest meseci i 1805. napisao Prvu francusku gramatiku u Srba.  Pošto je završio pisanje gramatike, položio je poseban ispit da bi mogao biti kandidovan za učitelja srpske škole.

Godine kada je i Joakim Vujić stigao u Trst, otvoreno je "Teatro Nuovo", koja je i dan danas jedna od najvećih pozorišnih građevina sa svojih čak 5 galerija. Uz sjajan repertoar koji mu je bio na raspolaganju, bila su tu i mnoga poznanstva koja je sklapao. Uporedo počinje sa svojim prvim prevodima. Gramatika je bila neobično popularna kao i njegovi prevodi, tako da je Joakim Vujić bio jedini srpski pisac koji je u periodu 1804—05. mogao da se pohvali sa pet knjiga u štampi.

Trst je Vujiću omogućio da se upozna sa savremenim italijanskim pozorištem, sa novim dramskim delima, s operom i baletom. Trst je bio velika teatarsa škola za Vujića, on se tu odao teatru iz kojega posle bilo nemoguće izaći. Svojim je prevodilačkim i spisateljskim radom postao jedan od retkih posrednika između italijanske i srpske kulture.

U periodu od 1810—1815. Joakima Vujića  zatičemo u Sent – Andreji kao učitelja. Ovde su ga oženili bogatom udovicom Pelagijom Manojlović. Ona je lik koji je Joakim ovekovečio u "Kreštalici". Pelagija se od njega razvela uz bučan skandal. Ipak, Sent - Andreja je bila retko mesto koje je predstavljalo pravu oazu mira u životu Joakima Vujića. Posvetio se uzgaivanju vinove loze i stvaranju svojih novih dela. Izvesno je da je Vujić iz Sent – Andreje odlazio u Budim i Peštu i geldao pozorišne predstave jer su teatri tamo bili na visokom nivou. Sezona 1812. je bila odlučujuća za potpuno posvećivanje Joakima teatarskom životu. Tada napušta učiteljski poziv i odustaje od ženine vinove loze. Pomaže u prpremanju predstave o Crnom Đorđiju i oslobađanju Beograda 1812. u Pešti, sklapa poznanstva sa mnogim pozorišnim ljudima Budima i Pešte i sve ukazuje na ubrzo prvo prikazivanje "Kreštalice" , prve pozorišne predstave u Srba, 24. avgusta 1813.

II
24 avgust 1813.

Dan kada je odigrana prva svetovna, građanska pozorišna predstava na srpskom jeziku. Organizator ovog podviga bio je ko drugi do Joakim Vujić. Izvedba je bila na tekst Avgusta Koceuba "Papagaj" koje je Vujić, prevevši ga na srpski prekrstio u "Kreštalica, jedno javno pozorište u tri dejstvija". Predstava je prikazana u pozorištu Rondela, u kojem je radilo Mađarsko nacionalno pozorišno društvo.

Novine Serbske iz carstvujuščega grada Viene od 16/28. avgusta 1813. godine, pisale su o ovoj predstavi i objavile njenu kritiku, što je ujedno i prva pozorišna kritika napisana na srpskom jeziku.

Prva molba za prikazivanje predstave je odbijena, tek druga je prihvaćena. Molba je stigla u periodu kada je Mađarska pozorišna družina prikazala predstavu o Karađorđevom zauzimanju Beograda, koju je lično car zabranio, što je bila loša referenca. Predstava je ipak odobrena iz drugog puta i 24. 08. 1813. izašla na scenu Rondela tetra.

Glumački ansambl je bio sastavljen iz: profesionalnih dramskih umetnika, jednog šefa tehničkog sektora iz Rondele i amatera. Vujić nije bio reditelj ove predstave. On je bio u neku ruku učenik, jer je sa "Kreštalicom" prvi put zašao iza kulisa.

Malo je verovatno da je izbor Koceubovog "Papagaja" za tekst slučajnost. Ovo je bio dosta igran i popularan tekst sa humanom porukom. Govori o zatočenoj ptici, uništenju kaveza i njenom odlasku na slobodu. Vujić je mogao i ranije videti "Papagaja" jer je bio igran u Beču i Bratislavi kao i u Budimu i Pešti, a sve u vreme kada mu je bilo omogućeno gleda je baš u tim teatrima. Takođe, javlja se mali broj likova što je u mnogome olakšalo organizaciju predstave sa poluamaterskim ansamblom.

Pitanje na koje još uvek do sada nije dat odgovor je princip oglašavanja ove predstave jer do dana današnjeg u arhivima nije pronađen plakat za istu, a oglašavanje i plaketiranje su bili obavezni bez obzira da li se radilo o profesionalnoj ili amaterskoj trupi.
 
III
Putovanja i stvaranja 1813—1835. od Pešte do Kragujevca

• Posle prikazivanja "Kreštallice" nema dokumenata o Vujićevim predstavama sve do Baje 1815. kada je priredio predstavu svoga prevoda "Inikle i Jarika", što je bila prva javna predstava na srpskom jeziku u Baji. Iz njegovih memoara ne možemo da saznamo mnogo o ovoj predstavi. Tačnije ostavio je samo finansijki izveštaj. Kaže da je 302 forinte podelio na udovice koje su muževe izgubile u sreženiju kod Lajbcika.

Ovo je bilo jedno od njegovih poslednjih boravaka u Baji. Poslednji put se vratio posle požara u maju 1840. kada mu je izgorela biblioteka za kojom je gorko žalio. Pre toga je 1839. bio da napiše testament u kome je za dvojicu svojih najboljih studenata obezbedio stipendije do karaja školovanja.

• Posle "Inikle i Jarika" u rodnoj Baji, odlazi u Segedin gde će 17. avgusta 1815. prikazati Balogovu dramu o Crnom Đorđiju i oslobađanju Beograda od Turaka, u Gradskom pozorištu u Segedinu.  Istu ovu predstavu lično je car skinuo sa repertoara. Najverovatnije je da su igrali odrasli diletanti, jer se špekuliše da su igrali đaci, ali je s obzirom na težiu uloga to bilo praktično nemoguće. Novac i dozvole su izdejstvovali bogatiji i imućniji Srbi iz Segedina. Paroh Dimitrije Dimitrijević se lično zauzeo za prikazivanje ove predstave.

• Crnog Đorđija, Vujić je odneo u Novi Sad, gde je  4. septembra 1815. prikazao ovu predstavu publici, na srpskom jeziku. Ova izvedba uznemirila je vojne vlasti. Tematika je razbuktavala strasti i upozoravala da se mora nešto preduzeti povodom ponovnog oslobođenja Beograda. Vujić je dozvolu za prikazivanje tražio gradskom načelniku, a aminovanje je trebao da izvrši direktor katoličke gimnazije Pavle Kele, koji nije mogao pročitati tekst jer nije znao srpski, a videvši smeo plakat iz Segedina naivno je odobrio prikazivanje ove veoma aktivne drame. Tekst je podnet na uvid magistratu koji je stao u potpunosti na Vujićevu stranu i nije zabranio prikazivanje redstave.

• Početkom januara 1824. Joakim Vujić je u Zemunu prikazao 3 predstave za koje je predsednik grada Zemuna dao pomoć i dozvolu. Vujić nije ostavio dokument u kome se navodi koje tri predstave su bile odigrane, već samo da jesu. Ovo su za pozorišnu istoriju Zemuna bile prve predstave na srpskom jeziku.

• Temišvarska publika je u junu 1824. videla predstavu "Sestre iz Iriga ili Šnajderski kalfa". Temišvar je grad u kome se nalazilo društvo "Udružena pozorišna poslovnica" koju su sačinjavali bogati Srbi koji su iz čiste ljubavi delali zarad osiguravanja i negoavnja umetničkog nivoa i ukusa u pozorištu. Ovo udruženje je napravilo trogodišnje planove koji su uključivali ne samo pronalaženje trupe i stvaranje repertoara već su u planove uključili restoran sa kafanom, redutnu salu za plesove, stanove, krčmu. Vujić je svojom predstavom u ovu složenu gradsku strukturu utakao i srpsko pozorište, po prvi put.

• Sledeća odrednica Joakim Vujića je bila Pančevo, koja je u neku ruku bila njegova "teatarska baza" u koju je često dolazio. O njegovim prvim predstavama u Pančevu saznajemo iz "Zemljopisanija" u kome se on zahvaljuje Pančavu za pozajmicu za objavljivanje "Zemljopisanije". Kroz ovu zahvalnicu on govori o kulturnoj svesti koja postoji u Pančevu i navodi ovaj grad kao idealan prototip grada za cvat pozorišta. Takođe iz istog teksta saznajemo o Vujićevom sistemu prikazivanja predstava na putovanjima i o njegovim glavnim osloncima po gradovima: srpska škola i crkva. Nema nažalost odgovora koje tri predstave su prikazane te 1824. u Pančevu.

• Predstavom "Paunka Jagodinka" Vujić je 18. februara 1832. gostovao u Gradskom pozorištu u Aradu. Ne zna se pisac ovog teksta i to je jedno od retkih Vujićevih dela koje nije razotkriveno. Ovom predstavom Joakim Vujić se približio nemačkoj profesionalnoj družini, a najverovatnije i nemačkim organizatorima koji su zakupljivali Gradsko pozorište u Ardu. Ovo je takođe bila pva predstava na srpskom jeziku u ovom gradu.

• Svoj prvi prevod "Inkle i Jarika", Joakim Vujić je ponovo prikazao u Karlovcima, u Sali "Kod rimskog cara" 7. marta 1833. Za ovu prestavu je štampan plakat na nemačkom i srpskom i predstavlja za sada najstariji plakat  iz istorije srpskog pozorišta. Naznačeno je da se predstava izvodi "u korist slaveno-serpskog književstva". I ovo je, naravno, bila prva javna svetovna prdstava na srpskom jeziku. Ova predstava je svojevrsan predznak stvaranja teatarskog života na maternjem jeziku.

• 1833. Joakim Vujić se ponovo vraća u Pančevo. To je godina kada je prikupljao novac za štampanje !Žiotoopisanija! koje je pisao u manastiru Bezdinu. I predstava u Karlovcu je bila deo sakupljanja novca za žitje… Godinu dana je proveo u Pančevu, a ne zna se tačan broj predstava koje je prikazao.  
 
IV
1835—1836. direktor Knjaževsko-serbskog teatra u Kragujevcu

15. februara 1835. godien prestonica obnovljene Srbije, Kragujevac, dobila je svoje stalno državno i dvorsko pozorište. Direktor Knjaževsko-serbskog tetra bio je Joakim Vujić.

Glavni grad se podizao i menjao svoj lik od turske kasabe ka evropejskoj prestonici. Dobio je novu školi, modernu štampariju, počeli su se doseljavati slikari, književnici, profesori ičinovnici. Izlazile su "Novine serbske".

Za vreme Sretenjske skupštine Vujić je priredio prve predstave novog pozorišta. One su bile u funkciji opštenarodne svečanosti. Prvu vest o otvaranju pozorišta donele su "Novine serbske". Sa ovim pozorištem nastao je prvi stabilniji oblik organizacije teatarskog života u Srbiji. Nije imao sve elemente stalnog profesionalnog pozorišta već je bio posebna vrsta nove komunikacije između vladara i naroda. Vujić je doneo ogromnu bibliotekku koja je bila književna potpora teatru. Nisu postojali profesionalni glumci već su to bili najbolji đaci i razni amateri / entuzijasti. Knez je naredio da Vujić kao upravnik od svakog građana može uzeti bilo šta kao donaciju/poklon za pozorište. Tome se niko nije smeo usprotiviti. Kasnije su ljudi koji su davali, dobijali besplatan ulaz u pozorište.

Ovaj teatar nije radio dugo. Sa prelaskom prestonice u Beograd skratile su se mogućnosti tetra. Teatar je igrao o svečanostima, dolasku kneza, ili pak kada bi on sam naredio. Nisu štampani plakati. Predstave koje su prikazivane u mnogome su veličale kneževu moć, snagu, vlast…

Iako nije dugo potrajao, Knjaževsko-serbski teatar je bio najsloženija organizacija teatarskog života toga doba. Vujić je svojim entuzijazmom, ali i znanjem i sposobnostima, utemeljio stvaranje novog društvenog i nacionalnog kulturnog sistema.

Dalja maršuta iz Kragujevca, u kome je bilo izlišno davati dalje predstave, Joakim odlazi u Beograd gde je živeo do kraja 1836. Zatim odlazi u Zrmun, odatle u Pančevo. Iz Pančeva Dunavom do Galca gde je proveo 45 dana, zatim je otišao u Sremske Karlovce, a odatle u manastir Rakovac blizu Petrovaradina. Iz Rakovca je prešao u Novi Sad.
 
V
Novi Sad 1838. i aktiviranje Letećeg diletantskog pozorišta

U Novom Sadu je u leto 1838. godine Joakim Vujić davao predstave sa diletantima Maksima Brežovskog.

Joakim Vujić u Novi Sad stiže pripremajući za štampu svoje novo delo "Sistema iliti Sosotojanije Muhamedanskago to jest Tureckago zakona". Očigledno mu je bila potrebna pomoć, a jedino kome je ikada očigledno znao da se obrati je pozorište. Okupio je par mladih glumaca i glumica, vratio se svom prvom komadu "Inikle i Jarika" i postavio ga 15. avgusta 1838. u gostionici "Kod fazana". Publika je bla brojna i zadovoljna. 18. avgusta je ponovljena ova izvedba ali je zbog loših vremenskih uticaja bilo manje ljudi. Predstava je trajala 3 sata.

Sledeća predstava kpoju su izveli je "Žalosna pozorišna igra Nevinost ili Svetislav i Mileva" Jovana Sterije Popovića. Publika je ponovo bila brojna i zadovoljna. Predstava je trajala 4 sata, a dodate su 2 žive slike.

Joakim Vujić je oko sebe okupio 23 diletanta, od kojih su 3 bile žene. On je ponovo okupio diletanta iz ličnog interesa, zarad štampanja knjige, ali novosadski diletanti više nisu hteli da mu služe pa su se samostalno okupili u "Srbsko diletantsko sodržestvo 2 i sami nastavili sa davanjem predstava.

Sve ovo se odigrava u 67. godini Vujićevog života. On polako ostaje bez snage, tako da se u Novom Sadu zadržava još svega dva i po meseca
 
VI
Spuštanje zavese /// zaključak

Iz Novog Sada Vujić je ponovo otišao u Beograd i tamo ostao sve do 3. juna 1839. godine, do odlaska kneza Miloša iz Srbije. U njemu je Vujić izgubio svoju zaštitu i penziju. Istog dana je prešao u Pančevo u Višnjice.  Iz Pančeva je otišao u Temišvar, u manastir Bezdin, gde je završio svoju knjigu "Sistema iliti Sosotojanije Muhamedanskago to jest Tureckago zakona", ali je nije štampao. U tom periodu su mu javili da je njegova Baja izgorela, sa njom očeva kuća i njegova biblioteka. Otišao je u Baju i ostao tamo 14 dana. Tada odlučuje da ode u Rusiju neće li naći način da se materijalno situira za nastavak života. U Rusiji je više od 20 meseci boravio u manastiru Hržavki.

Vrativši se iz Rusije, neko vreme je boravio u Zemunu, a zatim se vratio u Beograd gde ga je izdržavao slikar Dimitrije Avramović.

1843. izdao je herojsku dramu: "Srpski vožd Georgij Petrovič, inače narečeni Crni ili Otjatije Beograda od Turak", koju je davao još 1815. u Segedinu i Novom Sadu.

Umro je 8. novembra 1847. u Beogradu posle trodnevnog bolovanja. Pred smrt oštampao je svoje poslednje delo "Izlišnaja ljubov Irine i Filandra" koje je na dan smrti povezao Vinkler, njegov stanodavac, knjigovezac, u čijem stanu je i umro.

Iza njega nam je ostalo 26 štampanih; i u rukopisu, 24 dela. Preveo je i preradio 27 pozorišnih komada. Nije se preterano obazirao na vrednost komada koje je predstavljao jer je njegova misija bila da oživi pozorišni život u Srbiji, da širi srpsku pozorišnu umetnost, pridobije gledaoce i, što je najvažnije, on je pomoću njih stvarao diletantske pozorišne družine, te je s obzirom na učinjeno prozvan ocem srpskog pozorišta.


___________
 
Literatura:

1. Dr Mihovil Tomandl, Srpsko pozorište u Vojvodini I, Matica Srpska 1953
2. Alojz Ujes, Pozorišno stvaralaštvo Joakima Vujića, SANU, 1988.
3. Borivoje S. Stojković, Istorija srpskog pozorišta, MPUS, 1979
5. Rajko Stojadinović, Kragujevačko pozorište, Svetlost Kragujevac, 1975.
4. Olga Marković, Joakim Vujić, MPUS, 1997.


Seminarski rad — Forum teatar
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: