Miroslav Lukić — Zlatni Rasudenac
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miroslav Lukić — Zlatni Rasudenac  (Pročitano 9643 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jul 16, 2012, 01:32:40 pm »

*





BELATUKADRUZA alias MIROSLAV LUKIĆ


Miroslav Lukić (30. jun 1950, Mišljenovac kod Požarevca). Pesnik, romanopisac, esejista, antologičar, profesor i izdavač... više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jul 16, 2012, 02:01:41 pm »

*

MIROSLAV LUKIĆ ILI O UMETNOSTI PRIPOVEDANJA

                                
Prave pisce, umetnike malo ko zna. Njihova slava dopire do petsto ili hiljadu primeraka njihovih knjiga. Dodajmo tome zapostavljenost od književne kritike, nedostatak marketinga i klanovsku netrpeljivost, dobićemo obim zastupljenosti savremene umetničke književnosti na prostoru srpskog jezika. Bez preterivanja, on je gotovo ravan nuli. Piscima, pravim piscima, ostaje da pišu, štampaju svoje knjige u malom tiražu i šalju jedni drugima, kako bi obznanili da postoje. Ako usput njihovo delo nekom čitaocu pričini zadovoljstvo, uspeh je potpun.

Iz obimnog pripovedačkog, pesničkog i esejističkog dela Miroslava Lukića, pet romana zaslužuju da budu posebno pomenuta: Liturgija, Ujkin dom, Trgovci svetlošću, Pasija po Amarilisu i Severci. Mnogi srpski kritičari neznaju ni da postoji pisac Miroslav Lukić, a o čitaocima da i ne govorimo.
 
Eruditnost , slojevitost i artizam takmiče se u delu ovog pisca a sve na podlozi stvarnosti nametnog dvadesetog veka. Lukić je, još na početku književne karijere shvatio: druge istine nema, sem one čiju je ogoljenost morao da iskusi. Shvativši da nema bekstva iz vremena koje mu je dodeljeno vratio je istom merom: slikom te stvarnosti koja je za ljudski um, blago rečeno, nepodnošljiva. Bio je to gest otpora, isceliteljski čin, odbrana humanih vrednosti od ljudskog pada u ništavilo. Vek vuk pokazao je svoje pravo lice. Književnost je uprkos svemu, pobedila.
 
Dvadeseti vek sa isključivim totalitarizmima (a takvi jedino mogu i da budu) i krhkim demokratijama u pojedinim evropskim, i ne samo evropskim zemljama, okviri su u kojima treba tražiti slobodu pojedinca, najveću vrednost i merilo života. Činjenice su neumoljive: slobode je u XX veku baš najmanje bilo. Ratovi: balkanski, prvi svetski, drugi svetski, ratovi u pojedinim delovima sveta, raspadi pojedinih državnih tvorevina, tom pojednicu, u koga su se zaklinjali "usrećitelji" čovečanstva, nisu doneli nikakvo dobro već uvećali bedu i ropstvo. Lukić, na širokom prostoru i u vertikali i horizontali vremena, ispisuje čovekov pad u besmisao i otuđenje. Humanistička vizija nazire se tek kad se razgrnu naslage mraka nagomilane u ljudskoj prirodi. Opstanak je imperativ i izlaz se mora naći.
 
Vekovi i milenijumi mere se po dobru koje su doneli nekom narodu ili čovečanstvu. Osvajački narodi svom narodu donose prividan prosperitet jer se mora uzeti u obzir količina zla naneta drugima, a i napetosti koja osvajanja donose. Proširenje jedne imperije neminovno postavlja pitanje uvećanja slobode za njene podanike. Bez toga širenje ništa ne vredi. Bori Mišljenoviću (Ujkin dom) i njegovom sestriću Filipu Senkoviću (Pasija po Amarilisu), dvadeseti vek nikakvo dobro nije donelo. Prvi je ispaštao za pogrešno uverenje, čija podloga, iako humanistička, nije našla utemeljenje u stvarnosti: drugi je imao da iskusi težinu i surovost neljudskih društvenih odnosa. U svakom slučaju, njihova sloboda bila je samo san. Može se kazati: egzistirali su samo u snu. Njihovu slobodu ograničavaju ljudi poput Žarka Žuje i Luke Madžarina (Ujkin dom) i pukovnika Amarilisa. (Pasija po Amarilisu). Oni su nosioci vlasti i delioci pravde. Malog znanja i primitivne svesti, predstavljaju naličije sistema koji je zamišljen kao najbolji od svih do tad ostvarenih. Uživanje u nemoralu postaje njihov kratkoročni cilj, uprkos dugoročnom utopijskom zahtevu sistema za stvaranjem novog čoveka. Ogromna vlast, ničim ograničena u rukama primitivaca odlično je tlo za pojavu mnogih zala. Ali šta od toga imaju ljudi poput Žarka Žuje i Luke Madžarina? Jesu li srećni kada drugima nanose zlo? Oni toga nisu ni svesni! Truljenje njihove svesti je truljenje sistema koji će se raspasti kao kula od karata. Nevolja je samo što će, kao proizvod njihovog delovanja, ostati mnoge žrtve.

Ženski likovi u tom podeljenom svetu, ne zaostaju za muškim. U proizvodnji količine zla, neki ih čak nadmašuju. Takva je Jezavelja koja zlostavlja kćer Avgustinu sve dok je ne dovede do uništenja. Istina, ima i likova koji pokušavaju da se iskupe za zlo koje su počinile u ovozemaljskom životu. Takav je lik Anđujke u romanu "Trgovci svetlošću". Ona je putokaz spasenja, njeno ime nije slučajno od reči anđeo i svetlost. Ali, mogu li drugi, slični Jezavelji, načiniti Anđujkin podvig? Mogli bi kada bi sagledali svoju krivicu i prevazišli lenjost. Tako podeljenost ostaje kao trajno obeležije sveta, a roman Poprište u kome konačno trijumfuje samo pesnička pravda.

U pozadini Lukićevih romana oseća se nešto teško, tmasto, neprozirno. Nije to samo rezultat loših međuljudskih odnosa i društvenog sistema, već dopire iz samih početaka nastanka ljudske vrste. To atavističko sistem i pojedinci samo pojačavaju i izvlače na ravan gde se samo sluti. Jedini odgovor na taj tamni oblak jeste humani odnos prema čoveku. Taj toliko potrebni čin u likovima ovog pisca često izostaje.
 
U osnovi sistema stoji misao o nepogrešivom vođi i njemu je sve podređeno. Birokratska vertikala od vrha do dna podređena je očuvanju njegove moći koja se raspoređuje prema aktuelnom trenutku ali je uvek prisutna i uvek nevidljivo delatna. Rezultat je postvarenje pojedinca a ne uvećanje njegovih sloboda. Sama reč "sloboda" postaje opasna misao, opasna u očima sistema koji se nemilosrdno obrušava na onog ko se usudi da je misli. Lukić je detektovao jedno od najopasnijih zala XX veka: jednoumlje, poništenje ljudske širine i uništenje istraživačkog duha. Sistem je znao: ako dozvoli slobodu, ona će ga uništiti. Zato je "gušio" svaku istinu o svojoj suštini.

U prozi koju piše Miroslav Lukić može da izvede sve, ili gotovo sve što se u proznom iskazu može izvesti. Tako starozavetni navod stoji pored lirskog pasaža o savremenom trenutku, istorijski podatak nalazi mesto u duhovnom svetu neke ličnosti ili je trajno određuje, laž biva raskrinkana nepobitnim činjenicama a postupci pojedinaca nalaze utemeljenje u stvarnosti. Složenost ove proze čitalac lako savlađuje jer ga kroz lavirinte vremena i prostora vodi sigurna ruka pisca kome je glavni cilj istina. Zato Lukić traži odvažnog čitaoca jer u takvog jedino veruje. Vladanje svim nivoima pisma odlika je velikog znanja i prave umetnosti. Sve to, romane ovog autora čini zahvalnim za tumačenje. Ipak, srpska književna kritika za Lukićev opus ostaje uglavnom gluva i nema.


Miroljub Milanović | 12.02.2013. | principova.wordpress.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jul 21, 2012, 12:08:18 am »

*

DUHOVI

                                
Možda je došlo vreme da se Duhovi pojave, da sami odrede šta je potrebno? Ja sam tu samo medijum koji ispunjava njihovu želju. Prošlost se pretvara u budućnost, ništa u nešto, jer zaboravljeno i nepostojeće želi da ponovo bude rođeno, da postane. Pisanje je beskrajni dijalog sa Duhovima, ulazak u Sve. Ko ima misiju na zemlji, prepoznaće je po patnji koja mu je data — data da shvati njen značaj. Već nekoliko godina unazad nemam strah od prazne, čiste sveske, od svoje nemoći. Uočio sam davno vlastitu Senku, inferiorni deo moje duše (ličnosti), koja se nije veštački preobratila u intelektualistički fenomen. Moja Senka predstavlja doživljaje i trpljenje koje prožima celog mene. Jung je to razumevao izvrsno: suština onog što mora da se spozna i asimiluje, plastično je izražena poetskom rečju SENKA. Senka je čista, neiskvarena priroda, a to je priroda koja tera čoveka da izgovara reči i da čini stvari, čijeg smisla nije svestan… Senka je arhetip. Pišući stihove i eseje, sprovodio sam sintezu svesnih i nesvesnih sadržaja, privodeći u svest arhetipske efekte sa njihovim dejstvom na sadržaje svesti, približavajući se najvišoj sposobnosti psihičkog napora i koncentracije psihičkih snaga… Moć poezije i poetskih slika otvara beskrajne kovčežiće, perspektivu pete dimenzije: ta moć je strašna. Duše umrlih nečujno promiču svuda. Kolone mrtvih promiču kao senke drveća. Mrtvi dolaze poznatima, da od njih ponešto saznaju. Jer mrtvi znaju samo ono što su znali, dok nisu umrli. Mrtvi pate od večne, neugasive žeđi : to zna i običan svet, onaj bezmalo polupismeni, seljački u Zviždu i Homolju, gde su se očuvali najdrevniji običaji i obredi. Oni pate najžešćom patnjom koja ne znači ništa za druge, za žive. Dostojevski…Jesenjin…Mandeljštam…Babelj… Eliot. Ezra Paund… Pasternak. Nikolaj Berđajev. Jejts. Leonid Šejka. Jung…Tolstoj, Prust, Crnjanski. Fokner…

Белатукадруз in V СЕВЕРЦИ
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jul 21, 2012, 06:52:08 pm »

*

SAVEST

                                 
Šta, u stvari, znači ova reč? Da li znači prisno znanje koje čovek ima o samom sebi, ili o osećaju što ga ima o nekim vrednostima, ili je pak reč o intuitivnoj sposobnosti kojom prosuđuje čin koji je izvršen ili koji će se tek izvršiti? Te reči nema u jevanđeljima, ali se na nju često poziva apostol Pavle. Ona stvarnost koju ona podrazumeva prisutna je u čitavoj Bibliji: upravo ona omogućuje da se odmeri razlika između misli apostola Pavla i helenističkog mentaliteta.
 
Ima li čoveka koji nikada nije osetio grižu savesti? U hrišćanskoj teologiji se funkcija savesti pripisuje srcu i bubrezima. Postoji Savez koji je sklopljen sa Gospodom, Kojemu je pred očima sve što ljudi čine. Savest, znači, proističe iz blizine Božje. Drama Jova kao da to osporava. Jov je iskonski pravedan, a fariseji su imali svest o svojoj pravednosti u materijalnom vršenju Zakona. Isus Hristos ih osuđuje i priprema nastup slobodne savesti, za dan kad (prema spostolu Pavlu) Zakon neće više biti čoveku nešto spoljnje, već će dobiti svoj smisao zahvaljujući Duhu izlivenom u naša srca. Apostol Pavle je, tu reč: savest, pozajmio, ne iz književnih izvora ili iz stoičke filosofije, već iz religioznog govora svoga vremena. Srce, savest i vera na razne su načine izvor delu učinjenom iz ljubavi. Ako je pobuda čestita, ako vera pruža čvrsto uverenje, onda će i savest biti zadovoljna.
 
Apostol Pavle zna da je sud savesti uvek podložan Božjem sudu. Čovek koji ima dobru i čistu savest, znači da ima mirnu savest, temeljno prosvetljenu nepatvorenom verom. Apostol Pavle kaže Korinćanima da mu je sve dopušteno, ali i dodaje, da on neće ničemu robovati. Bogoštovlje čisti savest. Teološki, samo krv Hristova i Njegovo vaskrsnuće omogućuju čistu savest.
 
Postoje ljudi koji svoju savest guše, i ljudi koji svoju savest izoštravaju. Život svakoga čoveka suočava sa njegovim odgovornostima i dokazuje mu da je u stanju preuzeti ih. Savest uočava razliku između Dobra i Zla. Savest je upisana u srcu svakog čoveka. Greh u svet ulazi kroz čoveka. Čovek je pred Bogom odgovoran u nekoliko bitnih stvari. Za surovost života i smrt, nije odgovoran Bog, već ljudski čin koji je omogućio da se razmahne nadljudska moć greha.
 
Biblija prebacuje odgovornost za zlo na stvorene slobode. Iako odgovornost nadilazi ljudske sile, čovek se uza svu svoju grešnost nje ne može odreći. Odgovornost je jedan od velikih ljudskih problema koji je blizak Bibliji. A čovek postaje svestan vlastite odgovornosti dostižući svoju zrelost, a čovečanstvo razvijajući svoju kulturu. Tamo gde je kultura veoma razvijena, razvijen je i osećaj odgovornosti. Različitost okolnosti, uticaj namera, složenost života i istorije, izoštravaju savest.
 
Upoznaj što si učinio, kažu u Bibliji Zakon i proroci ovom ili onom nesavesnom vladaru ili narodu koji je u zabludi.
 
Svako mora preuzeti svoju odgovornost, izabrati između života i smrti: Na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku bezbožnost njegova. O savesti i odgovornosti se nerado govori i piše, danas. Tamo gde ima mnogo neodgovornosti i rđave savesti to je izgleda i "prirodno" stanje.
 
Hristovom krvlju je ispunjena svaka pravednost, ali i posle raspeća, hrišćani umiru kao žrtve nepravde i nasilja. Nepravda i nasilje imaju hiljadu obličja.
 
Treba li na nepravdu ili nasilje uzvratiti istom merom? Osveta, ne samo u današnjem naraštaju, ima široko polje, osvetiti se znači kazniti uvredu vraćajući drugome zlo za zlo. Postoji lična osveta i postoji pozivanje na Božju osvetu. Od osvete treba odustati u ime zakona svetosti.
 
Bog je Vrhovni Sudija u punom smislu reči koji ispituje bubrege i srce i svakoga nagrađuje ili kažnjava prema njegovim delima. Svaku osvetu treba odložiti, smrtan čovek treba da je odloži jer mu ne pripada. Pripada Bogu Sudiji, koji će uspostaviti pravednost u večnom kraljevstvu, u kome nikad više neće biti prokletstva...
 
Teška reč: prokletstvo... Suprotnost joj je Blagoslov. (Blagoslov je misterija izabranja, prokletstvo je misterija odbačenosti nedostojni izabranici kao da su odbačeni od izbora.)
 
Biti pisac i ne videti prokletstvo, ne znati da je postojalo od iskona, da postoji danas kao što je postojalo juče, da je ono kao neka obrnuta jeka Blagoslova u najvišem smislu — blagoslova tvorilačke Božje Reči, znači ne znati ono bitno (sudbonosno).
 
Rešio sam da progovorim o nečemu o čemu većina ćuti, to je možda zlo, ako je zlo onda je i greh, a njih ne stvara Reč: ona otkriva i upotpunjuje nesreću prokletstva...


Miroslav Lukić, 15.12.2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Jul 21, 2012, 08:55:48 pm »

*

ŠTA NE BISMO SMELI DA ZABORAVIMO

                                 
1

U 20. veku mi nismo imali kulturu koja ima religioznu dubinu; vrlo je malo primera kulture koja sadrži neposrednu vezu sa kultom, koji je pralik ostvarenih božanskih tajni. Ne samo bogoboračkom delu naše inteligencije, nego i drugima više je bila potrebna civilizacija, kao oruđe njihovog zemaljskog carstva, civilizacija, dakle, a ne kultura, civilizacija koja nema sakralni karakter, po svojoj suštinskoj definiciji. Dakle, podsetimo se još jednom (ako zaista mislimo da razgovaramo o kulturi uopšte i o srpskoj kulturi): da je kultura nastala iz kulta, da su njeni izvori sakralni, da se začela u blizini hrama i da je u svom organskom periodu bila povezana sa religijskim životom.

Zar nije srpska kultura 20. veka pre izraz njenog neorganskog postojanja? I zar nije zlokobno usamljeništvo u srpskoj kulturi i poeziji 20. veka? To je bilo zato, da zaključimo, što je kultura često bivala samo sredstvo politike i ekonomike, samo oruđe blagostanja, samo kultura za narod. Ko je imao snage u srpskoj kulturi 20. veka da pobedi svoj iskonski utilitarizam i kakve zaista kulturne vrednosti u tom periodu postoje?…

Kultura je mnogo važnija, nego što se misli. Emisije iz kulture na državnoj televiziji, merene vremenom, ograničene su na 2 minuta. U dnevnoj štampi, recimo, u "Politici", kulturi je samo subotom dodeljen dodatak od nekoliko stranica. U "Večernjim novostima" — sredom. Na šta liče ti tzv. kulturni dodaci? Iz broja u broj, iz nedelje u nedelju? To ne treba prevideti ni u snu. To ne odgovara ni realnosti, ni suštini i ulozi kulture u društvenom životu."U društvenom životu — po Berđajevu — kulturi pripada duhovni primat; društveni ciljevi se ne ostvaruju u ekonomici i politici, već u kulturi. I vrednost i kvalitet društvenog života se mere visokim kvalitetom nivoa kulture. Demokratska revolucija, koja u svetu već odavno traje, ne opravdava sebe visokom vrednošću i visokim kvalitetom kulture koji donosi svetu. Demokratizacijom se svuda snižava vrednost i kvalitet kulture, ona postaje jeftinija, dostupnija, šire pristupačna, korisnija i komfornija, ali i jednostrana, nižega kvaliteta, ružna i lišena stila. Kultura prelazi u civilizaciju. Demokratizacija neizbežno dovodi do civilizacije. Najviši usponi kulture pripadaju prošlosti a ne našem buržoasko — demokratskom veku, koji se najviše zanima za proces egalitarizacije. U ovom plebejskom veku (20 — tom) stvaralačke i prefinjene prirode se osećaju usamljenije i nepriznatije više nego u svim prethodnim vekovima…"

To se dogodilo u Evropi, u 20. veku, i kod nas. I kada se ovde nekritički uznose i hvale određeni umetnici, i dometi srpske kulture 20 veka, treba biti oprezan: razlučiti, šta se zaista vrednuje, kultura ili civilizacija; ili civilizacija preodevena u kulturu?…

Ja sam se i oko toga nedvosmisleno izjasnio. Naime, sastavljajući antologiju srpske poezije 20. veka nisam mogao da ne vidim sve naše diskontinuitete, da je srpska kultura u 20. veku izgubila svoje "organsko", da je odstupila od svog hijerarhijskog ustrojstva, da sadrži konflikt koji je postao nepodnošljivo mučan…

Pogledajmo, sva ta rastojanja u kulturi i poeziji Srba 20. veka, sva ta rastojanja od tuge do radosti, od smrti do besmrtnosti, čime su uslovljena. Kritičari i antologičari i pri kraju 20. veka o tome — ćute. Ne izjašnjavaju se. Meni to uopšte nije čudno. Ne čude me ni toliki previdi, ni neopravdan zaborav.

Diskusija o tome (kakva je, u stvari, književnost tokom 20 veka) ne može nikom štetiti. Moj lični stav o tome je delimično poznat; i iz njega proizilazi i stav prema modernoj umetnosti. U vrlo, vrlo retkim trenucima, srpska kultura i pesnička umetnost, tj, po neki pesnik, bili su u situaciji da se nagnu nad BEZDANU UMETNOST: da uhvate prirodu gde snuje, pre same misli i namere, da je uvrebaju kao lovac, da se zabezeknu i suoče sa svojim očajanjem i da osete stid zbog naše vekovne grubosti, koja nas je pratila još od pamtiveka, kao aždaja — kako se tačno izrazio Vinaver, gledajući zanjihane trske i ustreptale trave, na drvorezima jednog Japanca (1954).

Stran mi je čudovišni pogled aždaja na srpsku kulturu i poeziju.

Veliko je bilo rastojanje od čoveka do Bogočoveka u srpskoj kulturi i poeziji 20. veka. Mnogo ima ljudi, i umetnika, čija se misao nije završila Bogom, pa je ostala krnja, nedovršena. Mnoge su se "veličine" postepeno sušile, venule, dok najzad sasvim nisu uvenule. Što važi za umetnikovu ili pesnikovu misao, važi i za njegovo osećanje. Ako se umetnikovo osećanje ne kosne Boga, vremenom se sparuši, zamre, dok naposletku sasvim ne iščili, nestane. Ako se biće jednog umetnika i pesnika ne završi Bogom, on ostaje krnj, nedovršen; u njemu vremenom i postupno odumre sve veliko i uzvišeno, a ostane sitno, ništavno… Ima nešto strašno u srpskoj kulturi i književnosti 20. veka: a to je što ima suviše slanih, gorkih, strašnih velova i tajni. Tuga je biti samo književni kritičar, samo književni istoričar, samo antologičar, samo esteta, jer to znači, i kad je o najboljima reč, biti u karavanu koji nikako ne može da izađe iz pustinje. Čitajući brda antologija poezije 20. veka, književno — istorijske kupusare, razne jerarhije i hijerarhije, nisam dao svojoj misli da na kraju u strašnim mukama izdiše od gladi i žeđi; tražio sam oaze u pustinjama i vodu, da dušu osvežim, i zamorenu misao, ožednelu, ogladnelu. To je ono najviše i jedino možda opravdanje i za nastanak NESEBIČNOG MUZEJA, ali i jedne studije, gde ja — tvrdim — nisam sa filosofima, estetama i drugim, koji lutaju karavnom po beskrajnoj pustinji…

Filosofi i estetičari su mučenici i tragični ljudi, ne retko očajnici, buntovnici, sarkastični ljudi, umišljeni. Zašto? Zato, na žalost, što im "misao nije u stanju da pronađe onu kap meda što se skriva u krunicama mnogih bića i stvari. I oni hrane sebe gorkim lišćem svirepih tajni koje tako obilno i bujno raste na livadi naših tužnih zemaljskih stvarnosti".

Kakvu smo književnost imali? Kakvu još uvek imamo? Sastavljajući antologiju NM, jedno još uvek otvoreno delo, delo u nastajanju, sa zavidnim samopouzdanjem i silinom kritičarsko — istraživačkog — antologičarskog govora, dakako, i ne slučajno, verujem, mimoišao sam se sa suhim i jalovim racionalizmom, izbegao sam zamke naše zvanične književnosti, najzvaničnije, grozne i ograničene, ograničenije od birokratije ("birokratija ima svoju smešnu kočopernost i turobnu nesavitljivost, i krutu stidljivost, i trista poleta i očajanja koji se ukroćuju nasiljem svesnog stila" — Vinaver, ODBRANA PESNIŠTVA , str. 665).


M. L. Belatukadruz ODANDE DOVDE (Izvodi iz rukopisa BELEŽNICE. DNEVNICI I 1969—2009)
Objavljeno 09.01.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: April 26, 2013, 10:08:44 pm »

*

STRAVA PARADIGME: I POSLE TITA TITO

                                
OTPOR (3)

Uvod

Postoji ogromna tzv. literatura i paraliteratura o spomenutom fenomenu; i iznenađuje koliko su se pisci time koristili malo!

Profesor Tulp rastegnuo je anatomskim nožicama vlakna odrane leve podlaktice pokazujući svojim učenicima klupko mišića i žila, vena i arterija kroz koje više ne kola krv. On to sve pokazuje sa mirom i pribranošću čoveka koji zna, ono što većina naših pisaca o J. B. Titu i titoizmu ne zna (ili bi tačnije bilo reći: što neće da zna).

Sticajem okolnosti, imao sam susret sa M. Savićem kao urednikom najveće izdavačke kuće u zemlji na čijem je čelu stajao, one godine, kad je na svaki način onemogućavan pokušaj rehabilitacije pokojnog Slobodana Jovanovića — štampanjem njegovih sabranih dela, posle skoro pola veka. Primio me je lepo. Ponudio sam mu rukopise knjiga koje su dovodile u pitanje sve legende i bajke njegove mladosti. Bio je umoran od svega, sit svega; rekao je — da uskoro namerava da napusti mesto glavnog i odgovornog urednika... Što je, valja reći, istine radi, i učinio i nestao, činilo se netragom, da bi se posle niza godina, kao iz bajke, jednim mađioničarskim potezom, vratio na isto mesto... Voleo bih da mogu da zaboravim sve te svoje susrete sa glavnim urednicima, ili urednicima poezije i proze, u najvećim izdavačkim kućama, onim državnim, koje su uvek bile na meti svemoćnog pogleda moćnih i nevidljivih paktova, dominatora; međutim, sećanja se vraćaju i izranjaju iz magle kao i avetinjski obris legendarnog TITONIKA...

Mada je većina tih romana, devedesetih godina, kojima je glavna tema bila iznošenje na videlo nepoznatih legendi o Titoniku, samo podigla malo prašine; njihovi autori su dobro sve to unovčili u medijskom i novčanom smislu; dok je višegodišnja dimna zavesa, u stvari, ponovo obavila fenomen strave, u koji, ako ćemo pravu istinu reći, još niko nije bio dovoljno dorastao da zadre.

Savić se odrekao NIN — ove nagrade za roman godine… Odrekao se, jer ga je napao jedan od njegovih vršnjaka i pretendenata na istu književnu nagradu. Možda je napadač te godine napisao i zanimljiviju, književno ubedljiviju knjigu?

(I Pisac ovih redova je još 1992. godine završio obimnu knjigu "Propast TITONIKA", koju nije objavio, jer nije želeo da učestvuje u odurnoj istoriji političkog kiča. Naravno, u tom kič ponašanju nisu uzeli učešća samo istaknuti pisci, mnogi pisci, već i široke narodne mase. Dugo se već čeka na Rembranta savremene srpske književnosti , na pisca koji će napraviti jedan anatomski rez na moralnom i književnom profilu pseudo časa anatomije fenomena, koji se odužio! Postoji izvesna monolitnost, slična monolitnosti publicistike i štampe, kojom je otpočeo tajni ili pseudo čas anatomije fenomena titoizma. Ta monolitnost ne dopušta tako lako da se upozna draž javnog časa anatomije fenomena, jer ga skriva. Sirova proza, ili publicistika, makar posedovala najviše kvalitete, ne prelazi crtu monolitnosti, niti je podriva. Srpska proza, ne zanosimo se, još očekuje svoje Flobere (kako jednom reče Parandovski), koji bi, kao pustinjak iz Kroasoa, ponavljali naglas svaku rečenicu koja im se rađa pod perom.)

(I POSLE TITA: BRITANIKA). — Da li je Nebojša Vasović cinik, kad ovako piše? Kako je moguće da se Velika laž (iliti tzv. lažni demokratizam velikih srpskih književnih lažova), poklapa sa merilima čuvene Enciklopedije Britanike?

I posle Tita : Britanika

Mereći santimetrom kolone gustog teksta podjednake širine, u tridesetdvotomnom izdanju Enciklopedije Britanike, došao sam do sledećih rezultata.

Dužina teksta posvećena

Josipu Brozu Titu 95, 5 cm.
Nikoli Tesli 54, 5 cm.
Isusu Hristu 13 cm.
F. Dostojevskom 10 cm.


Dakle, prostor koji je posvećen Nikoli Tesli, Isusu Hristu, i Fjodoru Dostojevskom zajedno, manji je za čitavih 18 cm. (ili nešto više od jedne petine) od prostora posvećenom Josipu Brozu Titu. Za divno čudo, ova sveznajuća enciklopedija nije štampana u komunističkoj Jugoslaviji, kako bi se to po njenim vrednosnim kriterijumima dalo pomisliti, — već u demokratskim metropolama šarolikih kontinenata. Sve one koji bi eventualno želeli da provere rezultate mojih skromnih merenja, upućujem na izvor:

The New Encyclopaedia Britanica, Inc.
Founded 1768, 15th edition, 1987.
Chicago, Auckland, Geneva, London, Manila, Paris, rome, Seoul, Sydney, Tokyo, Toronto.

Na kraju, još jedan zanimljiv podatak: trideset dva toma pomenute enciklopedije, koji bi trebalo da predstavljaju sumu znanja i informacija o vaskolikim ljudskim civilizacijama, posvećeni su, sa njihovim ličnim dopuštenjem :

Ronaldu Reganu,
predsedniku
Sjedinjenih Američkih Država

i

njenom Veličanstvu
Kraljici Elizabeti II.

Moto enciklopedije glasi:

"Let knowledge grow to more
and thys hyman life enriched."

(Nek znanje veće biva nam još veće,
živote naše to obogatiće.)


Nebojša Vasović ("Književne novine”, Beograd, 984 / 15. 9. 1998, str. 5)

Titoizam se bavio bezbrojnim falsifikovanjima, prilagođavanjima prošlosti. Sve što se činilo decenijama činjeno je da se dokaže "da je ovakvo stanje bilo oduvek, iz čega se izvlači zaključak da drugačije nikad ne može biti, to jest da ovakvo kakvo je sad treba da ostane zauvek. Sve, i prošlost i budućnost, treba da se okameni u stanju u kome je danas". Ove reči preuzete su iz eseja, Potop u kapima, pesnika Lj. Simovića. Kao i sledeća dva primera. Vredi ih se podsetiti.

"Februar 1980. — Skoro dva meseca u radio — program, zbog pogrešno shvaćenog pijeteta i delikatnosti, ne mogu da uđu stihovi u kojima se upotrebljavaju reči: smrt, umiranje, groblje, pogreb, mrtvi, krv, bolest, bolnica, nož, noga, vrana i slične. Iz emisije su mi izbacili pesmu "Na dan njenog venčanja" Velimira Rajića, zbog stiha: Bol, jad i patnja smrt jedino leči. Helderlinova pesma "Parkama" izostavljena je zbog stiha: "Dobro došao tad, pokoju donjeg sveta!" Traženje i brisanje takvih reči u svim tekstovima pretvorilo se u pravu epidemiju. (U osnovi te "delikatnosti" slutio sam i jedan pradavni sujeverni strah: kao što su drevni ljudi, zbog verovanja da je izgovaranje zmijinog imena prizivanje zmije, njeno ime prećutkivali ili ga lukavo zamenjivali nekim drugim, tako su i sad ljudi strepeli da izgovaranje reči SMRT i GROB ne znači prizivanje smrti i groba. Ili da im neko to ne pripiše kao prizivanje.) Zbog te neočekivane predostrožnosti i budnosti događale su se čak i smešne stvari. Jednog dana, u redakciju mi uspaničeno uleće jedan od izuzetno budnih šefova, koji je inače bio stručnjak za automobilizam. Što je poeziju manje razumevao, to mu je više imponovalo da je kontroliše. Uzbuđeno, ali i s neskrivenim trijumfom, on mi saopštava da moja rubrika poezije ne može da bude emitovana, da hitno nađem zamenu, itd. Pitam zašto, on mi pruža papir na kome je otkucan program za taj dan, i kaže mi kao da mi daje šuster — mat:

— Pogledaj zašto!

Pročitam naslov moje rubrike: "Dve pesme o mrtvima!" Znam da rubriku pod takvim naslovom nisam napravio. Konačno se ispostavi da je naslov rubrike bio "Dve pesme o mravima", a da je daktilografkinja umesto a otkucala t, tako da je, umesto mravima, pisalo mrtvima: jedno pogrešno otkucano slovo, ali dovoljno na zvonjenje na uzbunu! Naravno, to diverzantsko t je smesta zamenjeno ispravnim i prihvatljivim a, mrtvi su postali ono što su i bili, mravi, i rubrika je mogla u program. Šef je, međutim, takvim ishodom bio veoma pogođen: ono što je trebalo da bude lovina za koju će dobiti trofeje, makar u vidu nagradnih poena, pokazalo se kao najbanalnija daktilografska greška. Njegov kapitalac je bio tele…"

Drugi primer. — "U svoje vreme, u jednoj od nekad vrlo uzbudljivih beogradskih antikvarnica, kupio sam dve knjige Dragiše Vasića, štampane u kolu Srpske književne zadruge: CRVENE MAGLE, iz 1922, i PRIPOVETKE, iz 1929. godine. Dakle iz vremena kada je Dragiša Vasić bio veoma blizak sa komunistima, i kad ih je branio na sudskim procesima. Na obema knjigama stoji pečat na kome piše: / Otuđuje se iz Biblioteke grada Beograda shodno rešenju Saveta Biblioteke 01 br. 1002 / 1 od 23. septembra 1964. godine.

Šesdeset četvrte? / Da, šesdeset četvrte.

Međutim, to nije nemoguće ni danas, 1987. Osećam da taj pečat i danas može, svakog trenutka, da grune iz oblaka…"

Svi se slažu, osim najtvrdokornijih titoista (od Triglava do Gevgelije), da je društvena grupacija na čijem se čelu decenijama nalazio, kako za vreme svoje vladavine, tako i godinama posle zvanične smrti, Broz, nije posedovala "nijedan drugi profesionalni kapital sem subjektivno praktikovanog nasilja".

Tito je imao dominaciju, sposobnost da sledbenike liši svojih prava, i on je to izvodio psihološki vešto, da sledbenici ne osete. Tito je imao političke virtuoznosti da sledbenike liši njihovih prava i da izazove u njima osećanje da su zbog toga srećniji nego ranije!

Tito je imao i treće svojstvo autoriteta — mističnost. Titu su mnogi pisci davali atribute natprirodnog.

Selić je zaista žestokim istupom pokušao da započne dijalog o srpskoj duhovnoj klimi i nije bilo teško predvideti kako će u njemu proći i da li će na kraju biti gubitnik ili dobitnik. NIN nije imao nameru da u tom dijalogu bude sudija. Savić je Selićev tekst nazvao "pamfletskim", a urednicima NIN (zato što su uopšte obelodanili Selićevo "Izdvojeno mišljenje") pripisuje "boljševički manir. — Boljševizam je, rekao bih, PRE SVEGA LJUTNJA NA NEISTOMIŠLJENIKE (sva isticanja — M. L.)". "Prozvani" poimence u Selićevom spomenutom tekstu, nisu prihvatili "dijalog". Pre svih je, uvređeni, pisac Milisav Savić umukao, što je, naravno bilo samo naizgled.

Vredi da se navede još nekoliko odlomaka iz Selićevog zapisanog očajnog "krika" savesti. — "Socijalizam" za mene znači i one godine kada su nas davili kao mačiće u lavoru, pojedinačno i precizno, čuvajući nam mesinu ("bazu") po raznim mardeljima, budžacima, ili progonstvima, te svesrdno radeći na našoj "nadgradnji", koju su sveštenici, nekada davno, zvali našom dušom. Za mene je "socijalizam" i Milisav Savić i Marko Nedić i neizbrojni njima slični deoničari nove / stare Borbe i neimenovanog Novog Poretka, koji bi da nam uvale, još, takozvanu švedsku varijantu, od koje je, u svoje doba, morao da emigrira Ingmar Bergman; za mene je svaki socijalizam (pa zvali ga i "liberalnim kapitalizmom") samo pir smrti (makar i duhovne), neprekidna svetkovina podlosti i laži, stalnog upiranja prstom u nekog drugog, nikada u sebe ("ničega iz svoje biografije se ne stidim" — Milisav Savić), raznih "kadrova" o "kadrovika" kojima je sama Istorija dala mandat da nas — sve ostale — vode kuda im je drago, bez obzira na ikog, na išta.

A kada moj rođak kaže "socijalizam", usta su mu mala — pa i nečista — da tu reč proturi kroz njih, pomalo se guši od njene veličine, zubi mu se oko nje podešavaju, i jezik i nepca, mozak napose. Za mog rođaka je i "socijalizam" i "komunizam" vreme one njegove beskrajne mladosti kada je znao da nema drugog boga do Progresa, i da je Staljin njegov prorok (potom Tito, dekretom, pa dalje…) U toj svojoj mladosti moj rođak je otimao (kao, recimo, Mihajlo Marković, ili Tasa Mladenović) i to zvao "otkupom", lagao (kao moj otac, ili Moma Marković, to su zvali "radom sa masama", "informativnom delatnošću", "agitpropom", kako li već), i ubijao (kao Đilas, Antonije Isaković, Koča Popović, ili Jovo Kapičić: Možda nije povlačio oroz, ali jeste, bez sumnje, potpisivao rešenja, ili slao "izveštaje" u "centralu" odakle su već dolazili drugi, obučeni i vešti da Revoluciji očiste put, da "crvenim terorom" odgovore na usahlo oduševljenje, ili, ne daj bože, otvoreno protivljenje).

"...Ako sve ovo i preživimo, i ako se ništa bitno ne bude promenilo, ako nam se uz Batrića Jovanovića i Antonija Isakovića, uz Slobodana Miloševića i Radomana Božovića, ozvaniče još i Dragoslav Bokan, Vojislav Šešelj, Milisav Savić i Radoslav Bratić, ako nas u dvadeset i prvi vek uvede Milić od Mačve (Kostur Radovanov), ako nam Milovan Đilas i dalje bude delio lekcije, ako ovde, kao u Češkoj, ne bude izglasan zakon o moratorijumu, od bar deset godina, na javnu delatnost ljudi koji su sve ovo svojim umom, srcem i mišićima, sagradili, održali, i koji ga i dalje drže onda više Srba biti neće, taman kao ni Srbije, bez obzira na to ko se bude baškario obalama Save, Dunava, Morave ili Ibra.

Mongoli su danas narod od 4, 5 miliona, pamćenjem još zakucani za Atilinog naslednika (a Lenjinovog, Staljinovog, i Brozovog prethodnika) Džingisa: velikana koji je verolomstvom, lažju, i terorom — uz vojnu silu — ustanovio carstvo koje se širilo, kao bolest, sve do naših obala, pre nego što su se varvari vratili u svoje jurte, da svoju sramotu slave bar još hiljadu godina…"

Drugi jedan pisac, nepoznat široj javnosti, Dragomir Matić, progovorio je o pogubnosti ćutanja: "Naše ćutanje je ono đubrivo koje je omogućilo da kepeci izrastu u razgoropađene jednooke titane, da crveni Pantagrueli i Gargantue u gotovo jednom zalogaju skrckaju našu kulturnu i istorijsku prošlost, da bi, pošto su pobili i osakatili sve što se usudilo uspraviti u njihovom prisustvu, nekažnjeno nastavili da nam se satanski cere u lice, neki iz zemlje (Moša Pijade), neki sa naslovnih strana žalosnih naših novina ( Đilas, Tempo, Koča i dr.), crveni i zadrigli, vampirski naduti od krvi srpske sirotinje."

Ali pravog i suštinskog otpora paradigmi strave nije bilo...


Belatukadruz jun 19, 2011.
Objavljeno pod Najzvaničnija, tj. birokratska književnost, PREVREDNOVANJE, Polemika, književna ilustracija
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: