Radomir Prodanović (1915—1944)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radomir Prodanović (1915—1944)  (Pročitano 7779 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jul 16, 2012, 03:29:39 pm »

*




RADOMIR PRODANOVIĆ, sveštenik i pesnik
(Kraljevo, 07.08.1915 — Beograd, 16.04.1944)


PIŠČEV ŽIVOTNI PUT

Radomir Prodanović je rođen u Kraljevu .... Kada je bio drugi razred osnovne škole, njegova porodica preselila se u Beograd. Završio je Teološki fakultet, bio rukopoložen za sveštenika i radio kao profesor veronauke u gimnaziji.

Oženio se Milicom Radaković (sestrom od tetke Miodraga Pavlovića, pesnika) koja je starinom iz Like i sa njom dobio sina Dušana.

Živeli su u istoj zgradi sa ženinim roditeljima i sestrom. Na znak uzbune, 16. aprila 1944, ostavili su uskršnji ručak i sišli u podrum. Njihova kuća je ostala cela iako je bila pogođena bombom — koja je eksplodirala u podrumu! Pretpostavlja se da je rukopise poneo sa sobom.

Od svoje osamnaeste godine, pisao je redovno, ali nije učestvovao u književnom životu. Njegov profesor u gimnaziji bio je Momčilo Nastasijević, školski drugovi Svetozar Brkić i Vida Marković.

"Voleo je pesmu i pesništvo. Čak je neko vreme i studirao pevanje", kaže za njega Svetozar Brkić.

Pred rat je objavio nekoliko pesama. Prevodio je Šelija i Eliota, upisao studije engleskog jezika.

"Bio je razumno pobožan", kaže o njemu Miodrag Pavlović. "Voleo je život i plašio se nasilne smrti", dodaje Brkić.

Tekst: Emilija Dimovska, viši bibliotekar | Ibarske novosti
Fotografija: Opalo lišće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jul 16, 2012, 03:35:04 pm »

*

UZURPATORI NEBA


Tajanstvena tačka

Svi poginuli su bili izvučeni iz podruma i izloženi pred kućom, na ulici, samo se nije pojavila Radomirova sveska, u kojoj je bilo celo njegovo pesničko delo

Kob se oseća kao najgora nesreća, i poput prave nesreće kad je izvršena ne samo da je nepopravljiva, nego svakog dana izgleda da je sve dublja. U sebi ima nešto nezbjašnjivo, kao što je neobjašnjivo ako se neko izmakne udaru kobi, kako se i zašto to desilo. Slutili smo šta se tamo dogodilo, pokušali smo da zovemo telefonom, ali odziva nije bilo. Majka se brzo spustila da pita begunce odakle dolaza i šta je sve pogođeno. Više njih je reklo da je pogođen početak ulice Strahinjića-bana i mama je odjurila da vidi šta se zapravo desilo. Ja sam bio primoran ovoga puta da ostanem kod kuće. Mama se vratila široko otvorenih očiju. Njihova kuća stoji cela ali pogođena bombom koja je eksplodirala u podrumu. Niko se iz kuće ne javlja. Možda nisu svi bili u podrumu? Izgovarali smo razne protpostavke o tome kako je neko od njih mogao da preživi, ali smo znali da je ćutanje koje je dolazilo odande bilo ćutanje nestanka.

U toku popodneva u tišini koja je zavladala čitavim gradom majka je još jednom otišla do kuće nastradalih. Pod Nemcima su se ruševine brzo raščišćavale, za razliku od aprilskih dana 1941. Svi poginuli su bili izvučeni iz podruma i izloženi pred kućom, na ulici. Iako su bili karbonizovani od dejstva bombe, mogli su se raspoznati. Poginuli svih šestoro. I svi drugi ukućani. Da idem da ih vidim? Ne, nije to za teba. Ne možemo nikom pomoći. Majka je opet htela da me vidi na nekoj drugoj adresi. Odvela me je kod jednog suseda u Albanskoj ulici da spavam u krevetu sveže presvučenom u belu posteljinu i da se pod okriljem meni nepoznatog, periferijskog ambijenta, smirim. Pre no što sam zaspao, sećam se, prvi put mi je prošlo, kroz glavu misao da sam ja preživeo i da mi je čitav jedan život, moj budući život, danas u podne, u okolnostima najcrnje tragedije, dat na poklon.

Ne znam da li sam ikada rekao "bog da im dušu prosti". Ko umre tako iznenadnom i mučeničkom smrću verovatno je sve okajao samim činom umiranja. Smrt njihova je ostala za mene u domenu nepojamnog; zbog tih smrti ostao sam napola agnostik.

Nisam dobro shvatao ni ono što se desilo desetak dana kasnije, kada su se pojavili naslednici da iznesu i potovare stvari sačuvane u stanu Radakovića na drugom spratu, i kod Prodanovićevih na četvrtom.

U oba stana sve je ostalo sačuvano usred njihove pogibije. Nijedna čaša nije naprsla, nijedno uskršnje jaje nije iskočilo iz kristalnih činija na stolu. Da su Radomirovi ostali da sede u dnevnoj sobi, da je Vukica sedela za klavirom, tetka Ljubica za štednjakom u kujni, čika Lazo uz novine u trpezariji, mogli su posle bombardovanja da ustanu, neozleđeni. Samo bi im stepenište nedostajalo da izađu napolje i da razgledaju šta se desilo. Ovako, rođeni brat čika Lazin, Ilija, doveo je radnike da isele sve stvari sa drugog sprata i da ih odnesu neznano kud. Tog brata nikad ranije nismo videli. U kuću ga nisu primali. Jedno vreme je živeo i radio u Amerci i odande se vratio, govorilo se, sa tabes-om dorsalis-om. Sa mnom i sa majkom nije prozborio ni reči. Onda je došla Radomirova rodbina i odnela stvari sa četvrtog sprata, iako su bile kupljene sa strane Miličinih roditelja. Nije nam bilo ponuđeno ništa, ni za uspomenu na Milicu, Radomira, Duška, Vukicu ili na tetku Ljubicu i teču Radakoviće. Mene je najviše zanimalo, pak, da li će se pojaviti Radomirova sveska ukoričena u kožu, u koju je upisao sve svoje pesme što je smatrao uspelim i dovršenim. U toj lepo povezanoj svesci-spomenaru nalazilo se čitavo Radomirovo pesničko delo, izredigovano, rukom ispisano. No ta se sveska nije pojavila nikada. Njegovo pesničko delo će se sastojati od pesama iskucanih na mašini, ili ispisanih rukom koje je Radomir slučajno, ili sluteći nešto, razdao svojim prijateljima. Od tih listova papira sastavili smo kasnije, Sveta Brkić i ja, rukopis sabranih Radomirovih pesama i objavili ga u Srpskoj književnoj zadruzi pod naslovom "Glas" (1962).

Miodrag Pavlović

(Iz autobiografske knjige "Uzurpatori neba", u izdanju novosadskog "Prometeja")

više o Prodanoviću  » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jul 16, 2012, 03:58:12 pm »

*
Stihovi Radomir Prodanović


ZEMLJA

O davno, davno
dok u klici rađala se želja
ja u snu nadah se tebi
i grč odvajanja od utrobe ti majke
reče: da ćeš skopčana biti sa utrobom mojom
da u prah ronimo.

O davno, davno —
dok još svetlucanje zvezda
kroz noći kukavne kada plakaše
kroz mračne te noći rečeno mi bi :
da moja i samo moja
prolivaše krv uz pesmu spajanja.

I zbilo se tako.
Nadanju hteli smo da damo početak
prvim korakom i pogledom u svet.
Znao sam odmah
da moje pričanje kroz uho tvoje
beše samo odjek večne priče
što nikad ne staje.

I sumrak bi.
Ni ti, ni ja ne rekosmo ga
već samo obojima kanu suza
niz blesak obraza.
Ni ti, ni ja ne zaplakasmo plačem
već samo sjaj u oku da ubijemo
jer on bi ubio nas.

Ah, kakav to beše sumrak.
Ne znam da li ga ti
belastom rukom dozva sebi
ili mene preplanulog usnama
za grljenje vikala si.
te ne videh ništa —
do ljubičasto prelivanje kose tvoje
i ne videh ništa —
do utapanja života moga
purpurom u nju.

To bi, kad smo se sreli, draga.
A tad —
tada ti blistanje sa zuba
pritiskalo u meni misao
i ja zaboravih sve —
do samo da sam ptica koja ti na grudi sleće,
a ti si širila ruke.
Ja ne znadoh ništa —
do samo da sam biće uzdaha tvojih
i ti me udisaše kÄo plavoću jutra.
Vukla si me željom i bacala od sebe
jer ti dah bi isprekidan
"A zašto?" — molile su moje oči.

Zato, jer reče:
da ljubav daje i ne daje sve.
I da ona
govorom i negovorom kazuje o nekazanome
i samo satiranjem
u kam pesmom tera.

U taj sumrak —
srca nam behu plamena
plamena sa crnim prelivanjem žudnje.

I ti tvoje izdiže nad glavom
u tom ljubičastom sumraku
lik ti se preli zlatnom vatrom
a noge tvoje pričale su o srcu tvom:
"Vidi kako je svetlo
vidi kako gori, to nikad što ne dogara
to što kroz ljude prolazi.

Vidi kako prelivom priča o meni
i detinjstvu mome.
Vidi kako svetluca i zamrlo bi rado
jer se boji od ruke tvoje".
Da. Tvoje su noge pričale
i ja čuh priču
koja je zvonila kroz zemlju.
Ali ja sam ćutao
jer sve to beše na kapiji zemljine utrobe
čiji je zov krikom vikao
kao da nas mami tamo dole.

Kapija beše zelena
a kroz sumrak crnim je sjala.
Opazih da beše gorko zelena
jer i tvoje drhtanje beše kao jed.
Jer i tvoje usne čemerom se kupile
da najslađu okuse slast.

Da. Svu te videh draga
jer ti je lice svetlelo u sumraku.

Da, i kapiju videh
ona beše prepletena od tuja i šimšira
koji se zmijoliko grliše kroz mrak.

No još te ne dodirnuh draga.
Ne htedoh da svečanost tvoga buđenja
prekinem u rađanju.
Ne htedoh još
da kroz dodir u satiranje odemo.
Ali ruka tvoja što mlečnom mirisaše željom
jer majkom spremala si se da budeš —
na žudne mi usne pade
da još dubljem ćutanju srca mog
dade gromkiji glas nekad.
I ta ruka što htede da zamuknem
najveću iščupa mi reč
i reč sva krvava otkide se iz mojih grudi
skotrlja se naniže
i pade kroz utrnulo mi telo.
Pade na zemlju
uvalja se u prah od koga je i postala
i stade pred noge tvoje.
Ljubim te — ne rekoh
al rečeno bi sve
i satiranju početak nađosmo —
jer mlečna ti ruka mlekom zvala
još jedan život iz nas
da i on nekad u satiranje ode.
Mala nam sreća beše što dvoje besmo
mala — i treće dozivasmo.

Seli smo —
da kroz večer preplićemo krv
i kroz nju vidimo stvari
što žive okolo nas.
Seli smo u podnožju te kapije
što ulazak i izlazak kroz nju
najednom značio je.

Tamnoća puckaraše svojim krilima
koja ne behu razvijena sva —
a ja gledao sam te dugo.

Ti beše zamiranje ljubičastog sumraka
na čijem vrhu blistaše čelo.
Jer glavu spustila si na njih dok ti kosa šaraše po zmelji.
Tvoja kolena čudno se presijavahu
i dojke tvoje
i behu jedno
i mlečno oboje
čekajući da život prime
i život dadnu.

Gledao sam ih dugo —
i misao moja beše beli krugovi
skotrljani sa kolena tvojih.
A kroz te bele krugove
ja smotrih život gde se prelama
prelama kroz delove i kroz snove
al' videh i to:
da on beše samo jedno, samo celo
jer večno pojavljivanje krugova
crta samo jedno: krug.

I teška mi posta glava moja
od svega što videh kroz mrak.
A mrak ne beše onim
kojim se ranije javljao.
Nekad one beše svetlucanje i iskrenje tamnog
dok sada ja ne nazreh to :
već naše svetlucanje u njemu.

I ti podiže opet ruku
i još jednom promile novi život kroz nju.
Još jednom ona zamirisa mi mlečno
i belinom pokri mi oči.
Sve belo bi.
Sve belo u mraku.
I tvoja želja i želja trećeg
i to sve belo
dade mi snage da rađam i ja.

I reč ti bi bela.
Ona zazveča i prosu se po mojoj kosi
zazveča kao biser
i osetih da se kroz usne tvoje
slivala neka slast
jer rađanje novog i kroz reči poče.

"Hajde, hajde sa mnom u duboko
u dublje da izvor pronađemo svoj.
Ja ga osećam u sebi jer sam žena
ali i zemlju hoću da primim u sebe dublje
jer me luda želja nagoni i nju da rodim
da budem mati svega".
Da. tako si govorila ti
najdubljom željom što je žena ima.
I u tom trenutku ja ti bejah sina.
Ti kao žena, mati moja.
Oca ne videsmo ni ti ni ja
ali on beše sa nama
jer je duh njegov strujao kroz nas
i najavljivao još jedno rođenje sina.

I ustali smo.
Kroz protrnulo telo moje
razlivao se bljesak
a kroz tvoje —
ja videh opet sebe.
I pošli smo kroz kapiju
i malo dublje zašli smo u zemlju
i dublje razgrnu ona nedra svoja
a niko nas vodio nije
a niko nas gurao nije.

Ali sve dublje ja osećah prah zemni
da lepljivo na usne nam pada :
i bi nam tako gorko
i bi nam najslađe životom
jer besmo na granici toga dvoga.

I još dublje pođosmo
kapija osta kao čuvar onoga što je govoreno
a delom mi odosmo dole
da završimo skladnost razgovora.

I tada teška mi bila tvoja ruka
teža nego smrtni pokrov
a ja iako bih prejak
ipak je ne mogah slomiti.

I korak po korak
išli smo dublje do na izvor.
I bi nam toplo, krvavo toplo
zemlja se širila
i tonuli smo duboko;
na čelu blistaše ti biser života od bola skovitlan
i pečatom osta za navek
jer tek poče da živiš
kada trećem osigura život.

Išli smo stolećima dubinom
i zeleno naše spajanje
vrištalo je kroz zemlju sve dublje
a trenja naša ostavljahu reči
dok zvuci od njih
pevahu zelenu liturgiju u dole.

"O ženo— pevali su glasovi,
a usne micahu nam se bono.
"O ženo" — mi ruke ne osećasmo svoje
"O ženo" — kucala nam veličanstvenost u grudima
što trećeg kroz zemlju dobivasmo.

I sve se slivalo u jedno.
Bila si mirna kao majka
bila si bog
jer je otac to hteo.

I slivanje svega poče da blješti
kroz iznenađenja naših duša:
jer nad zmeljom tražismo svetlosti
a ono dubina dade nam je sjajnu
i sve poteče kroz crvenu reku
u dubinu dole.

Ti nisi pričala ništa
jer beše hram zbivanja lomnog
a ja pevač —
iskonski pevah pesmu večnog života
po utrobi tvojoj.

Drhtalo je sve
jer potresom plamteo je život
treslo se sve
i ronilo u duboko.
A hor onih što ranije pređoše put
zvučao je kroz krvave plamove.
Sve jače i jače bivala si majkom
sve jače i jače praskale ti grudi :
od vatre da zasitiš i gladna umreš
a ja ispivah sebe
i zamirah polako.

Još pesme i zvuci nisu prestali
još ne presahli sasvim
a naša tela u zemlji se rastapahu
i satiranje naše videlo rođenje svoje.
Zemlju i duboko lepotom otkrismo
i u njoj duboko nađosmo sebe
a njena pesma tad poče da slavi.

Mi joj rukama zagrlismo ruke
i bedrima poprskasmo obraz
a tada utiša se i on zapeva
i mnogo hiljada glasova zapeva
i mnogo hiljada glasova bi jedan
bi samo njen
i ču se on kroz veliku slast.

"Došli ste, došli.
Znam otkuda i kako.
I svi dolaze ovako.
I svi kroz gorko najslađem se vraćaju
i svi se lomno slome
al' samo meni celi dolaze."

"Došli ste, došli meni.
Ne meni, nego sebi.
Došli krvavi s početkom u misli
al' nama početka nema."

Ah, draga,
ovo teško udaranje reči kroz uho
videh da udove ti sve uzdrhta.
Ah draga,
ove teške reči kroz nas
spojiše nam vrele ruke
i bolno zagrlismo sebe —
zagrlismo zemlju.  

"Nije stigao da navrši dvadeset devet godina; imao je iza sebe desetak godina života sa poezijom i jednu po obimu neveliku pregršt definitivnih tekstova. Njegove su pesme sačuvane, sređene i objavljene, puštene da žive među čitaocima zahvaljujući pesnikovim prijateljima. Tako je jedna poezija, prekinuta na uzlaznoj liniji, nepoznata izvan vrlo uskog kruga, našla prvi put odjek skoro dve decenije posle pesnikove smrti" (I. V. Lalić). Knjiga: GLAS , 1962. / Opalo lišće

* * *

Radomir Prodanović bio je sveštenik, a danas bi, smatra Miodrag Pavlović, bio poznat i kao veliki pisac da nije nesrećno poginuo pri kraju Drugog svetskog rata, sa 29 godina života.
"Pošto za vreme rata ništa nije mogao da štampa, on je svoje rukopise nosio sa sobom, poneo ih je i u podrum u koji je udarila bomba, tako da je sve izgorelo. Posle rata, mi, njegovi prijatelji, u Srpskoj književnoj zadruzi objavili smo samo pesme koje su se zatekle kod nas, ali ne i one koje su bile njegov izbor", podseća Pavlović.
Jovan Janjić | 06.02.2003. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jul 16, 2012, 04:10:28 pm »

*
Stihovi Radomir Prodanović


GLAS

Ti glase iz tišine,
kada se rujnim predzakom
neznano kroz nas vineš,
da je mrenju zablistalo proleće
u senkama što ispred stvari stvarnošću prebivaju,
srebrnom niti doći ćeš u pohode
na granicu crnih i belih svetova,
gde će da ti zazvuči tugovanka
od satrtih, bezdanu poletelih nadanja.

I od hoda dolaska tvog
mekano zvončiće u dušama bezvučanje,
da još jednom načuje se pesma
što je kroz niti u prelomu nosiš.
A sa likova umirenja, otpašće sve boje,
i u belo sahraniće svu radost i očekivanja,
da ti belinom osvetle put
kroz tvoju poslednju večer.

I doći ćeš na slavlje
u doline svih zvonova,
od naricaljki što potegoše u dubinu,
i biće ti doček
na visinama svih verovanja
što u rasplinutom prelivanju
ni tebi ni drugom ne krenuše.
Ali se ne boj, i ne zadrhti,
što će i tebi zacvokotati zubi od ledne večere,
jer sa prstiju,
u ta siva vremena,
skliznuće i poslednja kap nam krvi,
za toplo, ne da bude,
već u crvenom da dočekamo te
i još jednom
osetimo se kao ljudi,
kada je i krv dopevala svoje.

I posle večere,
rastrćemo ti ležaj
od zglobova mekanih nam bolova.
A iznad krovova,
zabrujaće ti uspavanka,
dotle uzdržavana, iz naših koleba.
No neka te ne žalosti to
i što će u tvojim snovima,
po suza biserna na trenutak
niz lice da nam blesne,
njome ćemo ukresati vatru,
za večno,
kroz tvoj ustalasani oganj, vezivanje.

I plamom iz suze probuđeni,
posedaćemo okolo ognja,
i prigrlićemo tvoje snove.
A onamo, sve što nismo mi,
tama još jednom,
salomiće sebi vrat...
I tad,
zapalićemo se svi,
i iščileti kroz skrušeni plamen,
a ti glase,
usnićeš ponovo svoju reč,
za u nekud dalja rođenja ljudi.

 
ZVONO
 
Nebo je skovano kao zvono zlatno.
A zemlja od tuča obešeno klatno —
bruje oluje.
Vetri kroz raskuštrene kose prohuje;
čelom dotičemo nedro visina,
prstom razmičemo zveku modrina —
zaglušio je svako svog sluha ton.
I dozivamo s gluhi sa zvonika
i gledamo se slepi sa vidika,
nekom rub zvona tuč ugiba —
pojasom plavim po zraku šiba
pomamljen zvon;
te uhom našim bruje oluje
u zlatno nebo —
kad srce tuče o tvrdo rebro
bezglasno bim, bezglasno bom. / Projekat Rastko

Pesme Glas i Zvono Miodrag Pavlović je uvrstio u svoju Antologiju srpskog pesništva od XIII do XX veka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 24, 2013, 04:14:42 am »

**
Stihovi Radomir Prodanović


MALI BOL

Vetar, i želja, i mis'o lebdi
i san plav čovekov čeka,
da ga rad sna jadom dirne
i satre mu uzdanje bol.
 
I na početku od bola
želji da mu je kraj.
I novoj nadi bolni početak;
te da na smrt ljubim — reče.
 
I licem i rukom i snom
i slikom dirnuti kroz reč,
da mremo — kada bez reči,
da je sve naše
i ljubimo da se mre.
 
I umirući za žar, da poslednji
baci plamen na dno plavoga sna
da samo jednom u večno
uđemo i deo budemo neba.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 24, 2014, 03:14:13 am »

*

TRI POEME RADOMIRA PRODANOVIĆA


SAŽETAK: U radu će biti reči o Radomiru Prodanoviću (1914—1944), beogradskom pesniku iza koga je ostala jedna zbirka posthumno štampanih stihova. Prodanovićev samosvojni lirski glas svedoči o uzbudljivom, visoko artikulisanom pesničkom iskustvu, koje otvoreno korespondira sa stvaralaštvom evropskih baroknih i romantičarskih pesnika, istovremeno se nadovezujući na lirsko-dramski opus Momčila Nastasijevića. Tri poeme Radomira Prodanovića — od kojih dve (Zemlja, Šlemovi) imaju antologijsku vrednost — čine svojevrsni most od pesnikovih ranih lirskih ostvarenja, prema žanru velikog epa koji je Prodanović nameravao da ostvari u svom književnom delu. Usled tragičnih životnih okolnosti, Prodanović je svom unutrašnjem pesničkom nalogu  tek delimično uspeo da odgovori (neobjavljeni ep Potop).

KLJUČNE REČI: poema, Radomir Prodanović
 
Radomir Prodanović nije pesnik čija se biografija može prećutati. Čak i ako nismo skloni  da nečije delo posmatramo unutar biografskih koordinata, u slučaju Radomira Prodanovića takva optika gotovo se spontano usvaja i primenjuje. Malobrojni tekstovi o Prodanovićevom pesničkom delu — iz pera Miodraga Pavlovića, Svetozara Brkića i Ivana V. Lalića — neizbežno podsećaju  na činjenicu  da je Prodanović svoj životni i stvaralački put završio pre no što ga je praktično bio započeo: u ruševinama bombardovanog grada[1].  Zato svaki  pokušaj da se o njegovom pesništvu dostojno progovori ima nečeg sakralnog u sebi. Možda bi jednako bilo kada bismo se upustili u komentar poezije Mikloša Radnotija, mađarskog pesnika koji je svoju martirsku, logorašku smrt pronašao u istoj godini kada i Prodanović.



Po mnogo čemu srodan Prodanoviću, Radnoti je svoje pesme zapisivao sve do smrtnog časa. U zadnjem džepu njegovih pantalona bila je pronađena beležnica sa poslednjim stihovima, kasnije poznata kao Borska beležnica. Na drugoj strani, Prodanovićeva kožom ukoričena sveska, koja je čuvala konačne verzije njegovih pesama, nestala je zajedno s pesnikom i njegovom najbližom porodicom. Od ranije skiciranih, prepisanih pesama i proznih fragmenata, u nekoj slutnji razdeljenih prijateljima, Miodrag Pavlović i Svetozar Brkić uspeli su da rekonstruišu rukopis sabranih pesama Radomira Prodanovića. Tako se pojavila knjiga Glas, u izdanju Srpske književne zadruge, 1962. godine. Završni oblik svojoj poeziji Radomir Prodanović nije stigao da pruži.

Miodrag Pavlović u više navrata pisao je o Radomiru Prodanoviću. Kao Prodanovićev prijatelj, Pavlović je bio dobro upoznat sa lektirom koju je Prodanović čitao, sa književnicima, filozofima i muzičarima kojima se pesnik iznova vraćao[2]. Prodanovićev odnos prema tradiciji, onako kako je Eliot razumevao taj pojam, učinio ga je pobratimom engleskih i nemačkih romantičara, kao i njihovih baroknih preteča[3]. Vreme u kojem je živeo i stvarao bilo je prožeto nadrealističkim idejama i konceptima socijalne literature, za koje je Prodanović imao razumevanja i poštovanja (Pavlović, 1962, 7). Njegova poetska ishodišta, međutim, pripadala su drugim vremenima: Pesma nad pesmama, Božanstvena komedija i Izgubljeni raj neka su od dela književne baštine u čijim je idejno-formalnim matricama Prodanovićevo pesničko obećanje moglo najprirodnije da pronađe svoj konačni oblik. Da je poživeo duže, ovo obećanje verovatno bi bilo ispunjeno.

Jedan od pesnika sa kojima je Prodanović bio u nekom vidu zatajnog dosluha jeste Novalis. Na jednom mestu Miodrag Pavlović zapisao je kako mu sećanja o Prodanovićevom poznavanju francuskih i nemačkih pesnika ostaju nejasna (Pavlović, 1962, 8.). Po njegovom saznanju, Prodanoviću su bliži bili engleski i ruski pisci, a  Šekspir i Dostojevski, uz Njegoša i Nastasijevića, bili su oni od kojih je najviše voleo da uči (Pavlović, 1962, 7).  Međutim, retko koji primer može bolje da dočara Prodanovićev pesnički san, koji je Pavlović označio kao životnu ambiciju da "pronađe modernu formulu za veliku i veličanstvenu poeziju", od ovih Novalisovih stihova iz pesme Fragment:
 
"Želim da kažem
 nečuvene, ogromne stvari,
 koje još nisu sišle
 ni sa jednih usana smrtnih."[4]
 
Nije to jedini san koji je Prodanović podelio s Novalisom. Obojica su svoje živote saželi u nepunih trideset godina, ispunjenih vizijom neograničenog bivstva. Romantičarska, novalisovska čežnja za beskrajem ogleda se u ovom Prodanovićevom fragmentu o večnosti:
 
"O telo moje u kome samo jedna misao o večnosti u najdalje te odvaja od mene — da bi mi najbliže — večnost dotrajavala."
 
Lepu podudarnost sa Radomirom Prodanovićem pronalazimo i u Novalisovoj pesmi o groblju, sačuvanoj u njegovoj rukopisnoj zaostavštini:
 
"Kad bi samo ljudi znali,
 budući nam druzi mili,
 da u svakoj njinoj sreći
 poslujemo mi." (Novalis, 1997, 171)
 
Prodanović ovu heraklitovsku misao artikuliše u jednu jezgrovitu rečenicu:
 
"O gospode! I mrtvi radi živih živi su."

Naposletku, Prodanovićeva poema Zemlja svojim visokim metafizičkim naponom asocira na Novalisovu pesmu iz nedovršenog dela Hajnrih iz Ofterdingena, pod imenom Manastir ili predvorje Astralis. Srodnost ovih pesničkih celina još više dolazi do izraza ako znamo da je alternativni naslov Prodanovićeve poeme bio Kapija (Prodanović, 1962, 164).

Duboka potreba da se ostvari neprolazno pesničko delo, na izvorima maternje reči, usmerila je Radomira Prodanovića prema velikoj pesničkoj formi epa. Do takvog oblika Prodanović je krenuo kroz manje lirske celine kojih najviše ima u njegovoj testamentarnoj, rekonstruisanoj knjizi Glas. Od lirskih pesama, prema sanjanom epu, put je Prodanovića vodio preko poema koje je zapisivao u poslednjim godinama života.
 
"Po prirodi svog talenta očito sklon obimnijim formama, a istovremeno kontrolisano zaokupljen razvijanjem svojih tema, on se na takve forme odvažio — sa relativnim uspehom — tek posle iskustva sa kraćim celinama. Nit njegovog razvoja prekida se u trenutku kada je, čini se, vrlo blizu jedne pažljivo osvajane složene zrelosti. Poeme Zemlja i Šlemovi, svaka na svoj način, svedoče o definitivno otkrivenim, prepoznatim, već zacrtanim dimenzijama jedne poezije u kojoj se prostranstvo vizije udružuje sa širinom daha i preciznošću izraza" (Lalić, 1966, 272).
 
Tri su poeme pronađene u sačuvanim rukopisima Radomira Prodanovića: Pevamo mi, Zemlja i Šlemovi[5] . Beleške Miodraga Pavlovića, jednog od sastavljača Prodanovićeve knjige, otkrivaju nam približno vreme zapisivanja ovih poema. Pevamo mi i Zemlja nastale su početkom Drugog svetskog rata, a Šlemovi su zabeleženi 1944. godine, nekoliko meseci pred pesnikovu smrt. U Pavlovićevim beleškama stoji i podatak da rukopis broj 17 sadrži prepis Prodanovićevog epa Potop, od preko hiljadu stihova. Ovaj tekst nije do danas objavljen, tako da tri pomenute poeme ostaju najbolji putokaz ka razumevanju Prodanovićeve složene pesničke ličnosti i njegovih neutaženih književnih stremljenja (Pevamo mi), ali i apsolutna potvrda jednog eruptivnog, dragocenog lirsko — epskog dara (Zemlja, Šlemovi), kakvom je teško pronaći premca  u  domenima nacionalne  književnosti[6].

Poema Pevamo mi, napisana 1939. godine, prvi je i najmanje uspeo pokušaj Prodanovićev da se oproba u kompleksnijoj pesničkoj formi. Napisana u obliku dijaloga, ova duga lirsko-dramska celina bila je zamišljena kao osnova za oratorijum (Pavlović, 1962, 164), svečano muzičko-scensko delo koje je najpodesnije moglo da izrazi kakav tragički sadržaj. Kao umetnička forma koja potiče iz baroka, oratorijum je, svojim religioznim nabojem i uzvišenim izrazom, mogao pogodovati Prodanovićevom naporu da  adekvatno predstavi neke od svojih egzistencijalnih tematskih preokupacija. Budući da poema nikada nije zaživela u svom punom scensko-muzičkom potencijalu, možemo je posmatrati samo kao jedan značenjski zatamnjen lirski tekst s dramskim elementima.
 
U središtu Prodanovićeve lirske drame nalaze se sukobljene sile koje pesnik imenuje kao Smrt, Mržnja, Spas, Ljubav i Bol. Ove personifikovane sile nosioci su dramskog teksta i naizmenično progovaraju uzvišenim, patetičnim tonom, što Prodanovićevu poemu, u ideji i postupku, donekle povezuje s Meterlinkovom Plavom pticom[7]. S druge strane, Pevamo mi zasniva se na dominantnoj ideji čovekovog fatuma, koja je najbolje bila transponovana u delima Borisava Stankovića i Momčila Nastasijevića, naročito u Nastasijevićevoj drami Đurađ Branković (Pavlović, 1962, 17).

Prodanovićev napor da u formi oratorijuma izrazi elementarnu dramu čovekovog postojanja na kraju se pokazao kao nedostatan, ali je nesumnjivo pomogao pesniku da pronađe pravu meru oštrine izraza i umetničke artikulacije u oslikavanju svojih velikih tematskih krugova. Dve poeme koje je zabeležio u poslednjim godinama života, Zemlja i Šlemovi, svakako su vrhunac Prodanovićevog egzistencijalno-lirskog iskustva i kruna mukotrpnog, višegodišnjeg rada na pročišćavanju  sopstvenog pesničkog glasa.

Prodanovićeva Zemlja, označena kao "poema najvećeg zanosa i najvećeg oduševljenja, najzvučnija i najsenzualnija, možda njegova najbolja pesma uopšte" (Pavlović, 1962, 18), danas nam se ne čini samo kao najveći domet Prodanovićeve ljubavne lirike nego i kao samozatajna anticipacija ekspanzije pisanja ljubavnih poema, koje su  kod nas veliku popularnost zadobile u godinama posle Drugog svetskog rata. Tako je sa Zemljom Prodanović suvereno zahvatio od budućnosti, upravo koliko se u samoj pesmi okrenuo prema prošlosti: njegova velika apoteoza ljubavi, zapisana u slavu čula i ploti, muškarca i žene, svojim biblijskim tonom i primerenom retorikom priziva Pesmu nad pesmama, najpoznatiju ljubavnu poemu svetske književnosti.
 
Prodanovićev dosluh s biblijskim piscima prirodno se manifestuje kao njegova snažna usmerenost ka postizanju i oslobađanju jednog nadličnog, univerzalnog pesničkog glasa koji bi mogao da bude instrument za tajanstvene objave apsoluta. U svojoj Zemlji, kao i u nekim manjim lirskim celinama (antologijska pesma Glas), Prodanović je pokazao da je istinski pesnik onoliko velik koliko može da se stavi u službu objave iskonskih, univerzalnih poruka, što ga čini duhovnim srodnikom naših narodnih pevača[8].

Prodanovićeva Zemlja poseduje značajan metafizički kvalitet. Sam naslov poeme jedan je od ključeva za ulazak u zaumne prostore duhovne baštine čovečanstva. U knjizi Novi model univerzuma Pjotr Demjanovič Uspenski podsetio je na zaboravljenu ideju kretanja duše prema prošlosti. Primeri koje Uspenski navodi potiču iz Starog Zaveta, a reč koja označava šifru putovanja jeste zemlja:

"Kralj David kaže na samrti:
 
 Idem putem cele Zemlje. (1 Kraljevi, 2.2)
 Isus (Navin) kaže:
 I gle, danas odlazim putem cele Zemlje. (Isus, 23.14)
 Šta znače te reči, šta znači 'put Zemlje'?
 Put Zemlje je prošlost. 'Idem putem Zemlje' može da znači samo jednu stvar: odlazim u vreme, odlazim u prošlost" (Uspenski, 2002, 553).
 
Obrazlažući dalje ovaj ezoterični, obrnuti pogled na učenje o reinkarnaciji, Uspenski, u duhu poznavalaca tajnih doktrina, otkriva kako putovanje u prošlost ne može biti mogućnost za svakog čoveka, već samo za odabrane:
 
"I, što je posebno važno, izraz 'poći putem Zemlje', 'pridružiti se svojim očevima', ili 'pridružiti se svome rodu' nikad se ne odnosi na obične muškarce ili žene; ti izrazi se koriste samo u odnosu na veoma mali broj: patrijarhe, proroke i vođe naroda. Ta tačka ukazuje na skriveno značenje i skriveni cilj 'reinkarnacije u prošlosti'" (Uspenski, 2002, 555).

Zavodljiva ideja Uspenskog, ovde namerno raširena preko zacrtanih limita čovekovih saznajnih mogućnosti, u Prodanovićevoj Zemlji artikulisana je kao "doživljaj mita o večnom povratku" (Pavlović, 1962, 18), kao odbljesak starog znanja koje najčešće vezujemo za Pitagoru, ređe za Budu, a kojeg se Niče pesnički dotakao u svom Zaratustri (Uspenski, 2002, 525). Prodanovićeva  poema, u isti mah potresno lična i univerzalna, delo je onog praroditeljskog duha koji se sporadično objavljuje kroz velike stvaralačke ličnosti, nadovezuje na postojeću tradiciju, bogati je i  menja. Da je napisao samo Zemlju, mogli bismo Prodanovića smatrati velikim metafizičkim pesnikom[9].

Treća i poslednja poema koju je Radomir Prodanović napisao ponovo za naslov uzima jednu reč, sugestivnu i tešku, ali manje obremenjenu značenjima. Prodanovićevi Šlemovi, suprotno Zemlji, namerno su lišeni svakog metafizičkog sadržaja, fokusirajući se na konkretan, mučan istorijski trenutak u kome metafizičkim promišljanjima nema mesta. Šlemovi tako postaju antiteza Zemlji: jednako silna i precizna pesma, samo sa suprotnim predznakom. Umesto ekstatične proslave kosmičkih moći stvaranja, umesto velike pohvale telesnog i spiritualnog jedinstva muškarca i žene, Šlemovi nam pružaju jednu surovo ogoljenu sliku nečovečanskog vremena, u kome se sve što je bilo ljudsko razgrađuje, mehanizuje ili potire. Apokaliptični prikaz sveta kao mahnitog pozorja još jednom asocira na barokni doživljaj sveta[10], a stihovi
 
"Da zavesu dižu
 i da glume ljudi
 niko ne sprečava."
 
otkrivaju još jednog Prodanovićevog duhovnog pretka u Dimitriju Kantakuzinu i njegovoj pesmi Veliko pozorje:
 
"I tužno će mi se pozorje
 vaistinu ukazati gore[11]."

Zbog vremena nastanka poeme, zbog njene vizionarske snage i žalosne potvrde svega što je bilo pesnička slutnja[12], može se reći i to da Prodanović nikada nije bio bliže svojim savremenicima nego što je to bio u Šlemovima. Kada je Aleksandar Tišma pisao o pesničko-sudbinskoj vezi između Ivana Gorana Kovačića i Mikloša Radnotija, još nije mogao znati za Prodanovićevo književno delo. Ipak, neke njegove rečenice o Kovačiću i Radnotiju kao da sasvim govore o Radomiru Prodanoviću:

"I jedan i drugi fiksirao je, sredstvima poezije, mračnjaštvo svoga vremena. I jedan i drugi suprotstavio je mračnjaštvu revolt kultivisanog čoveka. I jedan i drugi svedočio je pri tom sebe, svoj strah, svoj užas, svoje zgražanje, svoju nemoć i nesvest, najzad i svoju smrt, predvidevši je vizionarski i opisavši je onako kako će se dogoditi, a dočekavši je onako kako je već bila opisana"[13] (Tišma, 1961, 7).

Šlemovi Radomira Prodanovića, telegrafski precizni i konkretni, nose ogromnu poetsku snagu, poput biblijski raskošne Zemlje. Prava mera Prodanovićevog pesničkog dara pokazuje se upravo ovde: njegova poslednja poema uveliko je nadživela trenutak u kojem je nastala, a upozoravajući stihovi
 
"Čemu smo slični?
 Ploča na čelu
 uz moždinu svelu,
 kao šlem čelični.”
 
i danas, u poodmaklom stadijumu kibernetske mehanizacije čovečanstva, odjekuju jednako teško i istinito.

S dve velike poeme, i nekoliko izuzetnih pesama (Glas, Zvono), Radomir Prodanović uspeo je da preskoči onu visinu na kojoj poezija počinje da biva veća od života. Pesnikova tragična smrt nije morala biti zalog vrednosti ovog pesničkog skoka. Prodanovićeve najbolje pesme bile bi značajan domet naše književnosti i da je njihov autor, kojim slučajem, mogao nastaviti svoj život i rad. Otuda i žal što Radomir Prodanović nije imao priliku da produži pesničku potragu za univerzalnim sazvučjima apsoluta. Njegov nesvakidašnji lirski glas tek je imao da zazvuči u akordima dugo promišljanog, nedosanjanog epa. Šlemovi i Zemlja pokazali su koliko je naš pesnik uistinu bio blizu potpunog ovladavanja velikom pesničkom formom.

*  *  *

Tri poeme Radomira Prodanovića, s različitim formalno-sadržinskim strukturama, pokazuju izvesnu rastegljivost u označavanju ove pesničke vrste. Nauka o književnosti nije najpreciznije odredila značenje termina, ostavljajući književnim tumačima mogućnost da poemom označe raznorodne pesničke celine. Svaka veća lirska tvorevina, žanrovski sinkretična i narativno razvijena, mogla bi tako da se označi kao poema (Rečnik književnih termina, 1992, 609). Pri tome, u savremenim poemama ne mora obavezno biti izražena epska tehnika, a povezanost elemenata pesme putem asocijacije i aluzije često je važnija nego razvijenost fabule. Zato je Prodanovićeva Zemlja, i pored svoje svedene narativnosti, bliža Eliotovoj Pustoj zemlji nego romantičarskim lirsko-epskim modelima pesme. Pevamo mi poseduje otvorenu dramsku strukturu, a Šlemovi unutrašnju dramsku tenziju, bez mogućnosti da se sklizne u raspričanost.

Ako je u Zemlji i dijaloškoj poemi Pevamo mi više bio okupiran ličnim egzistencijalnim nemirima, u Šlemovima je Prodanović precizno podesio svoja lirska čula za odgovor na jedan aktuelan, generacijski književni zadatak. Godine narodnooslobodilačke borbe donele su revitalizaciju i potpunu obnovu poeme kao pesničke forme, s nekoliko izuzetnih ostvarenja koja su postavila temelj redefinisanju žanra i njegovom daljem posleratnom razvoju. Tako obnovljena poema pokazala se kao "tranzitivna lirsko-epska forma, podmlađeni izdanak drevih epova i nemira romantike" (Bandić, 1993, 136). Sam Prodanović dvojako je doprineo obnovi žanra: apokaliptični Šlemovi stoje ravnopravno uz poeme Ivana Gorana Kovačića i Skendera Kulenovića, kao najbolji izdanak novorođene, ratnim užasima markirane pesničke osećajnosti. S druge strane, čulnost Prodanovićeve Zemlje najavljuje procvat ljubavnih poema koje postaju gotovo populistički fenomen u šezdesetim godinama dvadesetog veka.

Velika želja Radomira Prodanovića da se oproba u formi epa ostala je samo delimično uslišena. Šlemovi su imali jak dramski intenzitet, dobar lirski potencijal i ogromnu vizionarsku snagu. Zato se poslednja Prodanovićeva poema može označiti kao "mali moderni ep". (Pavlović, 1962, 25). Hiljadu stihova u neobjavljenom Potopu ipak nam kazuju da je Prodanović stremio ka većoj formi i širem zamahu. Svaku etapu na tom putu on je osvajao oprezno, postepeno i teško. "Takvi pesnici, kao trkači na dugim prugama, pažljivo mere svoj dah" (Lalić, 1966, 272).

U knjizi Približavanje Jure Kaštelan je zapisao kako se Antun Branko Šimić pojavio i nestao kao meteor, ostavljajući svetlost iza sebe. Radomir Prodanović nije se razvijao meteorskom brzinom niti je mogao biti primećen na književnom nebu, sve dok njegovi prijatelji nisu objavili Glas. Tada se objavila i svetlost koju Prodanovićeve pesme nose. Ista svetlost obasjava prostore Nastasijevićevog, Novalisovog i Njegoševog pesništva, kao jedinstveno znamenje onih koji su umeli da osluškuju izvorni glas apsoluta. Za pomenute pesnike odavno smo prilagodili oči i njihovo pesničko zračenje prihvatili kao prirodno. Imajući u vidu oskudnu literaturu o Prodanovićevom pesništvu, izgleda da se na njegovu svetlost još uvek privikavamo.


Miloš Zubac
THREE POEMS OF RADOMIR PRODANOVIC
 
Summary
 
This paper dealt with Radomir Prodanovic (1914—1944), Serbian poet that had left a collection of lyrics printed post mortem. The lyric voice of Prodanovic testified about an exciting, highly articulated poetic experience, opened to correspond to the creative work of European baroque and romantic poets, at the same time attaching itself to the lyric — dramatic opus of Momcilo Nastasijevic. Three poems of Radomir Prodanovic — two of which (Zemlja, Šlemovi) bear antological value — create a special sort of bridge, starting from poet’s early lyric accomplishments toward the genre of a great epic, which Prodanovic intended to achieve in his literary work (unpublished epos Potop).


____________

[01] Radomir Prodanović poginuo je prilikom savezničkog bombardovanja Beograda, na Uskrs, 1944. godine. Sa njim su stradali supruga Milica, trogodišnji sin Dušan, kao i drugi bliži članovi porodice (Pavlović, 1999,4)
[02] "Nije propuštao koncerte, a naročito je voleo Betovena (Sedmu i Devetu simfoniju), Baha, Cezara Franka. O našim pesnicima govorio je uvek sa poštovanjem u kojem sam slutio neko arhaično strahopoštovanje prema precima i duhovnim ocima. Osim Momčila, svakako je najviše cenio Njegoša. Vrlo je voleo pozorište, napisao je dve drame, nečitke i nedorađene. Filozofija ga je duboko uzbuđivala i znam da je čitao Hegela, Špenglera, Šopenhauera, Platona, Spinozu, Ničea, Paskala. Svakako, to nije bilo sve" (Pavlović, 1964, 210).
[03] "…osećanje istorije prisiljava čoveka da ne piše prožet do srži samo svojom generacijom, već sa osećanjem da čitava evropska literatura počev od Homera, i u okviru nje čitava literatura njegove sopstvene zemlje, istovremeno egzistiraju i istovremeno sačinjavaju jedan poredak. Takav istorijski smisao, što znači smisao za vanvremensko kao i za vremensko, ili za vanvremensko i vremensko uzeto zajedno, jeste ono što jednog pisca čini tradicionalnim" (Eliot, 1963, 35)
[04] Novalisovi stihovi dati su u prepevu Branimira Živojinovića. Citirani su prema knjizi Preko, Nikole Strajnića (Strajnić, 1993, 107)
[05] U beleškama o sačuvanim prepisima stoji podatak da rukopis br. 4 sadrži plan za poeme Ona i ja i San (Prodanović, 1962, 169).  Očigledno je da je Prodanović u poslednjim godinama života ovu pesničku formu smatrao najpodesnijom za realizaciju svojih  ideja.
[06] Prodanovićevom samosvojnom talentu ne može se poređenjem ništa dodati niti oduzeti. Njegovo pesničko biće svakako je bilo u prirodnom doticaju s Njegošem ili Nastasijevićem, već i zbog  toga što je Prodanović, poput svojih pesničkih učitelja, dobro znao kako "samo snažan čovek može hodati po zemlji i stalno razgovarati sa apsolutima, a da pri tom ne očajava zbog sopstvene sićušnosti, prolaznosti, bola i smrti" (Brkić, 1962, 32). Uprkos otvorenoj povezanosti s pesnikovim duhovnim pretečama i književnom tradicijom, Prodanovićev nevelik stvaralački opus ostavlja utisak jedne posve spontane samoniklosti. "Njegova poezija je na izvestan način sebi dovoljna" (Brkić, 1962, 26).
[07] Istoimena pesma pronađena je u Prodanovićevoj rukopisnoj zaostavštini, što potvrđuje da ovaj paralelizam nije slučajan (Prodanović, 1962, 169).
[08] Otuda i preporuka  Miodraga Pavlovića  da Prodanovićevu Zemlju treba "čitati glasno" (Pavlović, 1962, 18.)
[09] Prodanovićeva Zemlja poseduje kvalitet objave, poput citiranih delova teksta Uspenskog, ili Eliotovih razmišljanja u eseju Tradicija i individualni talenat. Tomas S. Eliot polazi od iste ezoterične ideje kao i Uspenski: razlika je u tome što Uspenski spekuliše o opciji bukvalnog povratka odabranih duša u prošlost — čime bi se stekla mogućnost svesne intervencije i promene unutar prošlosti (sadašnjosti). Nasuprot njemu, Eliot razmatra mesto odabranih književnih dela u tradiciji (prošlosti), ističući svest umetnika o potencijalu književnog dela da iz perspektive sadašnjosti menja samu tradiciju (prošlost). Princip je isti, ali Eliot namerno zaustavlja svoj esej "na granici metafizike i mistike" (Eliot, 1963, 41). Prodanovićeva poema nosi istu informaciju, pažljivo utkanu u strukturu velike ljubavne pesme.
[10] Miodrag Pavlović je u predgovoru knjizi Glas na primerima pokazao Prodanovićevu srodnost sa baroknim piscima (Pavlović, 1962, 10—14).
[11] Kantakuzinovi stihovi navedeni su  prema antologiji Stara poezija, Petra Milosavljevića (Milosavljević, 2004, 187)
[12] U Šlemovima je Prodanović najavio tragediju svoje pesničke generacije, kao i svoju sopstvenu smrt. Istorija književnosti jugoslovenskih naroda 1941—1945, Miloša I. Bandića, sadrži čitav katalog pesničkih smrti, u godinama narodnooslobodilačke borbe (poglavlje Pisac i njegova senka smrt).
[13] Prodanović je pred smrt sanjao veliku ribu koja će pasti sa neba u dimnjak kuće i sve ih progutati (Pavlović, 1999, 4).



LITERATURA
 
Bandić, Miloš I., Istorija književnosti jugoslovenskih naroda 1941—1945, Nezavisna izdanja, Slobodan Mašić, Beograd, 1993.
Brkić, Svetozar, Radomir Prodanović; u knjizi: Radomir Prodanović, Glas, SKZ, Beograd, 1962.
Eliot, T.S., T.S. Eliot: izabrani tekstovi, Prosveta, Beograd, 1963.
Lalić, Ivan V., Radomir Prodanović; u knjizi: Pesnici III, Matica srpska / SKZ, Novi Sad / Beograd, 1966.
Milosavljević, Petar, Stara poezija, SKZ / BIGZ, Beograd, 2004.
Novalis, Hajnrih iz Ofterdingena, Paideia, Beograd, 1997.
Pavlović, Miodrag, Radomir Prodanović; u knjizi: Radomir Prodanović, Glas, SKZ, Beograd, 1962.
Pavlović, Miodrag, Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964.
Pavlović, Miodrag, Radomir Prodanović; u časopisu: Knjige, Beograd, Godina II, broj 4, 1999.
Prodanović, Radomir, Glas, SKZ, Beograd, 1962.
Radnoti, Mikloš, Borska beležnica, Narodna biblioteka Bor, Bor, 1979.
Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992.
Strajnić, Nikola: Preko, Krovovi, Sremski Karlovci, 1993.
Tišma, Aleksandar, Mikloš Radnoti; u knjizi: Mikloš Radnoti, Strmom stazom, Forum, Novi Sad, 1961.
Uspenski, P.D., Novi model univerzuma, METAPHYSICA, Beograd, 2002.

Kulturni broj
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 21, 2014, 11:37:08 pm »

*
ZAVIČAJNO ODELJENJE NARODNE BIBLIOTEKE U KRALJEVU


ZAOSTAVŠTINA RADOMIRA PRODANOVIĆA

U vreme kada su pisci uveliko prešli na upotrebu kompjutera, te se u najboljem slučaju iza njih može naći štampani tekst sa ispravkama pisanim rukom — rukopisna zaostavština tragično nestalog pesnika, stara više od šezdeset godina, deluje nestvarno. Sivkasti od prašine listovi ispisani izbledelim mastilom, iskrzane stranice neobičnog formata koje se u ruci gotovo raspadaju — izazivaju jezu.

Zaostavštinu Radomira Prodanovića čini baš onaj, radni materijal, sirove verzije rukopisa, ili prva ruka, kako bi se to u govoru pisaca reklo, stranice ispisane po unutrašnjem diktatu koje je pero jedva stizalo da zabeleži. Blokovi različite debljine iz kojih je mnogo strana bilo istrgnuto još pre pola veka, "Mali" i "Veliki dnevnik", ispresavijani listovi gotovo iskidani na prevojima pisani različitim bojama mastila predstavljaju jedinstvenu vrednost Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke u Kraljevu. Različite verzije pesama koje su se zatekle kod prijatelja, verovatno na čitanju, takođe čine značajan deo ove zaostavštine. Zapravo, rukopis priređen za štampu, koji je sačinio sam autor, nije preživeo rat. Knjiga koja je objavljena posthumno, pod nazivom "Glas" (Beograd, SKZ 1962) predstavljala je izbor koji su sačinili Miodrag Pavlović i Svetozar Brkić upravo iz ove žanrovski raznovrsne zaostavštine koja je, oktobra 2006. godine, stigla u Biblioteku, zahvaljujući pesnicima Milutinu Petroviću, Draganu Hamoviću i Slavku Stameniću.

Izložba ove građe koju će Zavičajno odeljenje Biblioteke prirediti u decembru 2006. vizuelno će predstaviti Prodanovićevu književnu zaostavštinu pružajući posetiocima mogućnost da gledajući "prvu ruku" rukopisa vide sam stvaralački akt materijalizovan u trenutku nastanka u kome se misao iz sfere imaginarnog transponuje u sferu realnog, vidljivog. S koliko uspeha to biva, neka je druga priča. Kritičko izdanje njegovog dela tek predstoji. A senka tragičnog koja se nad njim nadvija, kao što to u ovakvim slučajevima biva, zaklanja samu književnu pojavu.

Nekoliko fotografija, kopija njihovih u stvari, izazivaju neočekivan utisak. Prodanović sa sinom na klupi u parku, žena i dete ispod novogodišnje jelke, mladenci na zadnjem sedištu automobila — sve to deluje začuđujuće blisko, sasvim obično, kao da je bilo juče, kao da je u pitanju neko poznat, naš!? I možda je zato dobro da sve to bude tu, gde na neki čudan način ova mala porodica nastavlja svoj život. [...]

Emilija Dimovska,
viši bibliotekar | Ibarske novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: