Đuro Damjanović (1945—2009) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đuro Damjanović (1945—2009) **  (Pročitano 2920 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« poslato: Jul 19, 2012, 12:41:16 am »

*






ĐURO DAMJANOVIĆ
(Goleši, 06.05.1945 — Goleši, 26.02.2009)

"...Ja sam rođen na Zmijanju, u Kočićevom zavičaju, u selu Goleši, iznad Banje Luke, u brdskoplaninskoj geografiji. Još kao dijete počeo sam da pišem pjesme, i za mene je zavičaj ne samo mjesto rođenja nego mi je zavičaj bio pjesnički izvor. Ti zavičajni izvori, april kao rođenje proljeća, a žuta jesen kao zrenje godine. Ja sam već tada, i od zavičajnog toga, opisivao u svojim prvim pjesmama, malim rimovanim portretima iz mastila moje duše. Dio mog talenta, ako ga imam, pripada, dakle, zavičaju. Čovjek je dio prirode, zato smatram i sadašnje životinje i bilje svojim savremenicima. To sve, dabome, nije u apsolutnom smislu, jer sve se to drugačije rađa, a posebno se pjesnik posebno rađa. Roditeljska krv je u najvećoj vezi u vezi s tim, u vezi s talentom. Moj otac je seoski majstor, on se ne bavi time, on ne živi od toga, on živi od zavičajne poljoprivrede, samo umije da napravi sve što treba, i gusle, jer ima duge ruke dugih prstiju, a dugi prsti su prsti umjetnika. Majka umije dobro da priča, kad sam bio dijete uvijek mi je pričala bajke. Da ne ispada da je mnogo hvalim, ali kao da je bila porijeklom iz starih Veda. Razmišljajući još ranije o tome, po ocu sam postao pjesnik, a po majci pripovjedač. Jesenjin je rođen u selu, a Jesenjinov zavičaj je njegova majka njegove poezije, jer uglavnom je pisao pjesme o zavičaju. Vojislav Ilić je gradsko dijete, rođen je u Beogradu, ali napisao je ponajbolje pjesme o seoskoj jeseni. I sad znam neke te njegove pjesme napamet. Kad prošetam Kalemegdanom, uvijek stanem kod njegove biste i poklonim mu se."

više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #1 poslato: Jul 19, 2012, 12:50:26 am »

**
ĐURO DAMJANOVIĆ


JA, PISAC ILI BIOGRAFIJA SNA  

Rođen sam 6. maja 1945. godine u Golešima kod Banja Luke. Na brdima neba. Rođen sam na bregovima zvezda.

Završio sve škole.

Piše poeziju, pripovetke i romane.

Do sada objavio dvanaest knjiga. Koliko u godini meseci, toliko knjiga! Pisanih u vremenu od dvadeset dve godine meseci.

"Magla u rukama", "Jednodnevni dnevnik", "Zemunska hronika", "Negde nešto pjeva", "Noćno sunce" i druga pripovedanja i pevanja.

Objavljivao i objavljuje u najvećim izdavačkim kućama: "Svjetlost", "Prosveta", "Naučna knjiga", Matica srpska, BIGZ.

Uvršten u tri antologije i dve Čitanke.

Kad sam bio dete, jedne noći hteo sam da uberem Mesec. Zrelu žutu jabuku na brdu večeri.

Dobitnik Isidore, Ćopića i Kočića.

A moja najbolja knjiga je ona koju još nisam napisao. A napisaću je kad budem imao u peru puno mastila od reči.

Živeo sam dve godine u Sarajevu, u Beogradu dvadeset pet leta, trenutno u Banja Luci pet leta provodim svoje septembarske godine, a uskoro ću da se vratim u oktobarski Beograd, rad na Ušću neba i zemlje, grad na Ušću zvezda i reka.





Đuro Damjanović Negde nešto peva
Za izdavače:
Zadužbina "Petar Koćič" Banja Luka — Beograd
ITP "Zmaj" Novi Sad — Banja Luka
Novi Sad, 2000.


[postavljeno 20.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #2 poslato: Jul 19, 2012, 12:51:18 am »

**
Poezija za decu Đuro Damjanović


ŽUTA PESMA

Žute dunje, žute kruške,
po kundaku žute puške.

Žuta Mara, žuta Ana,
žuti prsti od duvana.

Žute čvoke, žute ćuške,
žute žabe potrbuške.
 
Žuta žuna — žuta ptica,
žuta zrela žitarica.
 
Kočoperan cvetić ljut
kukuriče: Al sam žut!
 
Žute nitne, žute žice,
žute razne privezice.
 
Puh, lisica, dabar, čabar,
puhče, lišče, dabrić, čabrić.
 
Žuta tetka, žuta strina,
žuto podne, žuta Kina.


 
SAT MLAĐEG BRATA

Stariji Petrov brat
ima ručni sat,
 
Da Petar ima sat,
bio bi stariji brat.
 
Al on je mlađi brat
i još nema sat.
 
Kad treba sat bratu,
brat zamoli tatu.
 
Naravno, Petrov tata
može malo bez sata.

Tako i mlađi brat
ima ručni sat.



VOĆKA

Samo
voćka zna
šta se u aprilu
dešava na svetu;
voćka treba da predaje cvetanje
na Poljoprivrednom fakultetu.
Njena duša je tako čista;
od voćke treba učiti kako se lista.
A u leto, svake se modre zore,
može od voćke naučiti kako se plodovi tvore.
Njoj ne bi bila muka
DA
SE
PRI—
MI
i u Akademiju nauka.


Dušan Radović | Antologija srpske poezije za decu | Srpska književna zadruga | Beograd, 1984.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #3 poslato: Jul 19, 2012, 12:51:59 am »

**
Poezija za decu Đuro Damjanović
NEGDE NEŠTO PEVA | Ono što je jezik kovo...


ŠKOLSKA KREDA

Školska kreda, znanja puna,
zna da piše i računa.

Poznanica naša stara
zna ponekad i da šara.

A ponekad zna da crta
neko brdo usred vrta.

I napiše i stih neči',
cvet od reči.

I kad piše (to je staje)
sva se troši, sva se daje.



ŠKOLSKA SPUŽVA

U razredu nikad gužve
nema oko školske spužve.

Teku školski dani burni,
zbog spužve je i dežurni.

I od đaka znade više,
đačke greške s table briše.

Mada đačku dužnost vrši
nikad školu da završi.



ČITANKA

Pesma Davoru Damjanu

Čitanka je veća od svakog imanja,
čitanka je grumen prvog znanja.

U čitanci ništa nije ružno,
u čitanci ništa nije tužno.

Kroz čitanku potok žubori
bistriji nego u ma kojoj gori.

U čitanci je najlepše proleće,
pesme u čitanci su slađe nego vođe.

U čitanci ima čarobni breg,
u čitanci pada najlepši sneg.

Ako biste leti malo prvog snega
popnite se do čitankinog brega.

Maglovita jesen ako vam ne prija,
otvorite čitanku — tamo sunce sija.

Baka ako neće ili neki čiča,
otvorite čitanku ona će da priča.

Čitanka je svet, kontinent šesti,
zato su susreti sa čitankom česti.

Čitanka je kutak, najlepši na svetu,
nju smatraju deca za svoju planetu.



SLOVO O SLOVU

Ono što je jezik kazo
nazvalo se lepo slovo.


Negde nešto peva / Đuro Damjanović. — | Banja Luka ; Beograd Zadužbina Petar Kočić Novi Sad ; Banja Luka ; Zmaj, 2000 (Novi Sad ; Scan studio)

[postavljeno 20.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #4 poslato: Jul 19, 2012, 12:54:32 am »

**
Poezija za decu Đuro Damjanović
NEGDE NEŠTO PEVA | Petlove pesme


DETLIĆ

Na drvetu šaren petlić,
lično mu je ime detlić

Šaren petlić, lično Detlić,
ima kljun — ima čekić

Na umu mu uvek prvo
da probije svako drvo

Tišina u šumi tupa
dok god detlić ne zalupa

Ulazi u drvo tvrdo
kao da je oštri svrdo.

I već s druge strane, eno,
gleda da l' je probijeno

Dok ostale ptice poje
majstor detlić radi svoje

Još oslušne da l' se čuje,
da li šumom odjekuje



VEVERICA

Ah, kako se lako hvata
za sve grane, šumske prste,
veverica akrobata.
Nema, vala, takve vrste!

Čas na zemlji veverema
niz drveće kad se skrha,
odjedanput tu je nema.
Gle, eno je navrh vrha!

Može kažu, da predvidi
loše vreme, nepogodu;
nekim čulom ona vidi
kišni oblak u pohodu.

A tek kakva domaćica,
ta zimnicu sprema sjajnu,
tek fali joj još sitnica:
kuhinjicu nema čajnu.

Čarobnije nema od nje,
pa kad dođe crna zima
navratite malo kod nje
na lešnike s orasima.


Negde nešto peva / Đuro Damjanović. — | Banja Luka ; Beograd Zadužbina Petar Kočić Novi Sad ; Banja Luka ; Zmaj, 2000 (Novi Sad ; Scan studio)

[postavljeno 20.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #5 poslato: Jul 19, 2012, 12:55:17 am »

**
Poezija za decu Đuro Damjanović
NEGDE NEŠTO PEVA | Stihovi na bregu


ZIMSKO DRVO

Zimsko drvo sanjat stalo
da je jutros procvetalo.

Sanja, tako, drvo jadno:
procvetalo al' mu hladno.

Drvo još se čudi više
zašto cvet mu ne miriše.

A san lažni kad je stao,
vide da to sneg je pao.


Negde nešto peva / Đuro Damjanović. — | Banja Luka ; Beograd Zadužbina Petar Kočić Novi Sad ; Banja Luka ; Zmaj, 2000 (Novi Sad ; Scan studio)

[postavljeno 20.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #6 poslato: Jul 19, 2012, 12:55:53 am »

**
Poezija za decu Đuro Damjanović
NEGDE NEŠTO PEVA | Nove stvari nisu česte...


KORNJAČA

Kud si pošla, kumo?
U pohode koje?
Sa oklopom strašnim
Ko u doba Troje.

Molim? reče žaba.

Kud si pošla, kumo?!
Šta hodoput sluti?
Rodbini u goste?
Ili — u boj ljuti?

Tad Kornjača reče
(Dok joj reči važem):
Pusti me da prođem
Pa ću da ti kažem.

(Lukavica stara
Iz modroga Bara!)

Za Kornjaču, tada,
Druge reči biram:
Nema šta da prođeš,
Neću da te diram.

Hvala! reče žaba.

Nisam pošla nikud,
Izvini što smetam.
Izašla sam samo
Da oklop prošetam.



SUNCOKRET

Samo sunce
oko sveta
prati glava
suncokreta.


Negde nešto peva / Đuro Damjanović. — | Banja Luka ; Beograd Zadužbina Petar Kočić Novi Sad ; Banja Luka ; Zmaj, 2000 (Novi Sad ; Scan studio)

[postavljeno 20.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #7 poslato: Jul 19, 2012, 01:01:31 am »

*
Stihovi Đuro Damjanović


SLIČICA IZ RATA
 
Tukli su ga.
Tukli su ga, tukli su ga.
(Joj! Ajoj! Ojoj!)
Tukli su ga,
tukli, tukli.
(Joooj! Ajoooj! Ojoooj!)
Tukli, tukli, tukli, tukli.
(Joooooj! Ojoooooj!)
Tukli su ga, tukli su ga,
tukli, tukli, tukli, tukli.
Ko?
"Ko?" Vojska.
Tukli su ga, tukli su ga,
tukli su ga, tukli, tukli.
"Koja vojska?"
Koja vojska nije tukla?
Tukli su ga, tukli su ga,
tukli šakom, za početak.
Tukli su ga, tukli su ga,
tukli šakom, tukli šakom.
Tukli su ga, tukli, tukli,
tukli šakom, tukli nogom.
Tukli su ga, tukli su ga,
tukli, tukli, tukli su ga
s mor'nom šakom, svježom nogom.
Tukli su ga, tukli, tukli,
umoreni tukli nogom,
nastavljaju svježom šakom.
Tukli su ga, tukli su ga,
tukli, tukli, tukli.
"Zašto?"
Zato što on nije tuko.
Tukli su ga, tukli, tukli,
tukli, tukli, tukli su ga.
Gurali mu cijev pištolja
u krvava jojna usta,
što moliše: "Nemojte me!"
Tukli su ga, tukli, tukli,
pa kad su ih ruke, noge
od tog posla zaboljele
tukli su ga kundacima.
Tukli su ga, tukli su ga,
tukli, tukli, tukli, tukli,
tukli, tukli, kundacima.
Tukli su ga, tukli, tukli
i gurali cijev pušaka
u krvava jojna usta.
U krvava jojna usta,
što moliše: "Ubijte me!"
Tukli su ga, tukli su ga.
Tukli, tukli, tukli, tukli
dok je stajo, dok je pado.
Tukli tukli dok je stajo,
tukli tukli dok je pado.
Tukli su ga, tukli, tukli,
tukli su ga kad je pado.
Tukli tukli kad je pao.
Tukli su ga dok je ležo.
Tukli, tukli, tukli su ga,
dizali ga i tukli ga
dok on opet nije pao.
Oni opet dizali ga,
oni onda držali ga,
držali ga da ne padne,
držali ga i tukli ga
dok on opet nije pao.
Tukli su ga šakom, nogom,
šakom, nogom, kundacima,
kundacima, nogom, šakom,
šakom, nogom, kundacima.
Tukli su ga, tukli, tukli,
tukli su ga, tukli mržnjom
i bezdušnom svojom dušom.
Tukli, tukli, tukli su ga
a on više jaukreči,
a on više glas krvavi
ne ponovi, ne izreči.
Tukli, tukli, tukli su ga,
a on više ne moliše
ni "Nemojte", ni "Ubijte".
Oni onda njega vodom
polivaše kao rasad.
Polivaše njega vodom
ne da bol mu olakšaju,
ne da mrku krv mu speru
no da ga iz smrti vrate,
ubijenog da ožive,
da ožive ne da živi
nego da ga tuku živa,
tuku jošte.
Kad u tome poslu Hrista
ne uspješe,
onda su ga tukli mrtvog.

Opalo lišće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #8 poslato: Jul 19, 2012, 01:28:12 am »

**
Stihovi Đuro Damjanović


GLAVA

To što se iz glave glavi javi
to je to večno u našoj glavi
 
I što se bez volje znanja svesti
samo u mozgu zauvek smesti
 
To je to naše oko sa uhom
osećaj žeđ svest o dalekom
 
Kako je strašno kad to krene
sa stalom krvlju kroz svudne vene
 
To je ta duša nadjav jave
besmislen smisao za postoj glave
 
To što se iz glave glavi javi
to je ta glava u našoj glavi
 

UOČI JEDNOG POVRATKA IZ GOLEŠA
 
(odlomak)
 
Kako odavde da krenem,
gde nebni i treperi,
raspup, svakim danom,
i lista april, obojen šafranom.
 
Kako odavde da odem,
gde borave majka i vrt,
otac i tesla, i grablje nove,
i gde zore naliče na stihove.
 
Kako odavde da odem,
odavde kako da krenem,
i gde da odem, zatim;
o da bar otići mogu
kao da se ne vratim.
 
Ovde se, bar nešto,
ničim zanjihano,
uvek njiše,
i ono što nema pluća,
ovde, diše.
 
Ovde je i tišina,
ali ne bez čuja,
ovde uvek nešto šapti,
i nešto se uvek
zaleluja.
 
Kako onda da krenem,
kako odavde da pođem,
gde se zaleluja
i bez pluća diše.
I gde da dođem?


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #9 poslato: Jul 19, 2012, 02:07:24 am »

**

ĐURO DAMJANOVIĆ, VRTLAR U MALINJAKU


Pesma za decu je čarobna, primamljiva. U nju se svako zaljubljuje. Dečja pesma ili pesma za decu prosto očarava, pa mnogi i sami požele da je napišu. Otuda stalno novi i novi pokušaji da se ona stvori. Toj primamljivosti nisu odoleli ni mnogi, takozvani, pisci za velike. Za decu su pokušavali da pišu, recimo, Veljko Petrović, Milosav Mirković i mnogi drugi pesnici, pripovedači, romansijeri, čak i književni kritičari literature za decu. Nekima je to pošlo za rukom, a neki su ostali kod pokušaja.
 
Jedan od uspešnijih, pripovedač za odrasle Đuro Damjanović, uspeo je, čak, da odgaji svoj pesnički malinjak za najmlađe. Mnogim svojim lirskim pesmama, sa modernom, duhovitom poentom, uvrstio se u red savremenih pisaca za decu. Evo, na primer, pesme Voćka:
 
Samo
voćka zna
šta se u aprilu
dešava na svetu;
voćka treba da predaje cvetanje
na Poljoprivrednom fakultetu.

 
Njegovo oštro oko, botaničara, zoologa, meteorologa, ekologa, rečju — prirodnjaka, pronašao je Zaludvetar, a njegovo izvrsno poznavanje jezika iznedrilo je predivan, tačan i lako pamtljiv distih:
 
Ono što je jezik kovo
nazvalo se lepo slovo.

 
Očigledno je da pisac od nerva, kakav je Đuro Damjanović, može da pronađe put do prave dečje pesme koju će darovati pokolenjima.


Dragan Lukić: "Moji Savremenici" | Biblioteka ZMAJ | Novi Sad, 2000.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #10 poslato: Novembar 10, 2012, 03:00:55 am »

*

ĐURO DAMJANOVIĆ
In memoriam


Svoj životopis, svoju biografiju, Đuro Damjanović pisao je pesmama, pričama i romanima. Rođen je 6. maja 1945. godine, u Golešima, "na bregovima zvezda". Završio sve škole. Od Uspomena iz pakla, prve pesničke zbirke 1971, do poeme Moja nacija, 2000, kod velikih izdavača u Sarajevu, Beogradu i Novom Sada objavio je 12 knjiga i postao školski pisac. Uvršten je u antologije i čitanke. Taj "srbijanski Bosanac", kako je za sebe voleo da kaže, "golubijeg srca" proganjan i zabranjivan, disident i rodoljub, Kočićev i Ćopićev sledbenik, dobitnik je brojnih priznanja, među kojima se ističu jugoslovenska nagrada za poeziju — "Mladost", nagrada "Isidora Sekulić" za zbirku pripovedaka "Magla u rukama", nagrada "Branko Ćopić" za zbirku pesama "Noćno sunce", nagrada "Petar Kočić" za životno delo.
 
U najboljim svojim pesničkim i pripovedačkim ostvarenjima Đuro Damjanović tematikom, duhom i jezikom vezan je za svoj rodni kraj. Istinoljubljem, slobodarstvom i dosegnutim umetničkim vrednostima nastavlja se na proslavljenu tradiciju "pripovedačke Bosne", a modernim tehnikama pevanja i pripovedanja ide u red samosvojnih i značajnih srpskih stvaralaca. Bogato kulturno nasleđe i savremeni pogledi, zasnovali su kvalitet u kojem je lirsko, epsko i dramsko jedno isto, živi život i poezija. Sve što je Damjanović ispevao i ispričao autentična je ljudska dobrota i lepota. Bez dlake na jeziku i podaničke pokornosti opesmotvorio je uzbudljiv živopis zmijanjskog kraja, običnih i neobičnih zbivanja, "uspomene iz pakla" malih ljudi oslikanih "maglom u rukama", posnim opstajanjem golimeštana. To nije ni bajka ni apokaliptična storija, nego umetnička istina istinitija i od same istine, jedno saznanje više o srpskom rodu koji se od kosovskog Vidovdana do naših dana, stalno čupan iz korena, neprestano bori za Pravdu, Slobodu i Otadžbinu. Iz takve perspektive Damjanovićevo književno delo gnevno govori i o sudbini stvaranja i stvaralaca, gorkoj nadnici življenja, o nepokornim glavama i "belim vranama", kako je Damjanović zapisao u jednom stihu opiranja i neodustajanja.
 
Citatima iz Biblije još u prvoj knjizi Uspmene iz pakla, odredio je tokove svog opredeljenja u kojem je vizije detinjstva zamenio za jedno "zrelo doba" zrdavog razuma.
 
A sve što je zapisano i potpisano u zbirci pripovedaka Magla u rukama Đuri Damjanoviću se mora verovati na reč. Kako se to dogodilo autor objašnjava u predgovoru drugog izdanja gde kaže da su se te priče o Avramovim rukama, školarciima, Jagodi ženi preko reke, žeđomorniku, Mirči, Nahodu i Mihalju, Nemaništniku, vračarinim tajnama, Golimjestu, Jevtašu, same ispričale. Pripovedač rečima "fotografiše lice vremena", "portrete ljidskih sudbina" koje su pisca pročitale pre nego što ih je zapisao. Zbog toga što su se neki ljudi "crvene dinastije" prepoznali u antologijskoj priči Golimjestom Antologija u kojoj je objavljena zabranjena je i svi su primerci knjige uništeni. Neki su ljudi zbog toga izgubili posao, a s knjigom nastradao je i autor priče. Sa svih strana u tom "vunenom vremenu" osuli su napade znani i neznani. Samo su se tri pisca oglasila u Đurinu odbranu: Branko Ćopić, Skender Kulenović i Danilo Kiš.
 
U zbirci Noćno sunce traži aktivistički odnos, radni "genitiv vatre". Za njega je pesma kao i ćelija, ono prvo i pravo u umetnosti reči, "koren i cvet svih sistema mišljenja", umetnost umetnosti. Između zavičajne tuge i vremena koje nije naklonjeno poeziji i pesnicima, on priziva pesmu o malim radostima, za ružne stvari života traži manje ružne reči. Orfejskim glasom razlaže sumnje, miri suprotnosti i stvara futurističku sliku sveta o ljudskom bratstvu. Kad bi se reči iz ovih pesama kao kamenčići mogle slagati jedne uz druge, u mozaiku njihovih značenja pojavio bi se Đurin lik, njegovo dobrodušno lice s uzdržanim osmehom, bradicom i dugom kosom.

Svoju autobiografiju i poetiku Đuro Damjanović je dovršio poemom Moja nacija. U njene stihove na kraju dvadesetog veka slaže svoju ljubav i kritiku. Pokazuje lice i naličje nacije, nebeskog naroda, njegovu istoriju i tragediju, balkanske ptice u evropskom kavezu, koji ide u rat protiv rata. Više slavi poraze nego pobede. S jedne strane čojstvo i junaštvo, s druge nesloge i izdaje. Moglo bi se reći da su pjesme ove poeme tužna pisma koja pesnik sam sebi piše, molitva da se srpska noć rasvetli i razdani, jer nacija od tri prsta i četiri slova, pa bila ta slova i ćirilična i svetosavska, i nije velika nacija, nego izbeglička iz same sebe, uporište stradanju, u njoj se najzvučnije rimuju reči: ratište, stratište, grobište. Tu misao tešku ali istinitu potpisuju recenzenti dve poeme, dva velika srpska pesnika: Matija Bećković i Ljubomir Simović. I treći uljanim bojama slike o nebeskom narodu na koricama knjige — Milić od Mačve.
 
Iza ovog i ovakvog pesničkog lamenta Đure Damjanovića ostaje bol i tuga koja ne leči. I poruka i opomena. I obaveza živih da poštuju i pamte, da čitaju Đurine knjige i poruke; i da se prema njegovim osvedočenim zaslugama, bar jedno sokače u našem i njegovom gradu nazove njegovim imenom. Neka ovo bude prvi predlog. Neka je laka zemlja, slava i hvala našem dragom Đuri.

 
Miljko Šindić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #11 poslato: Novembar 11, 2012, 12:31:16 am »

*
In memoriam ĐURO DAMJANOVIĆ


POETSKA ENERGIJA

Đuro Damjanović: "Poezija i jezik poezije Miloša
Crnjanskog", Zadužbina "Petar Kočić"
Banjaluka — Beograd, 2005)

Pjesnik, pripovjedač i romansijer Đuro Damjanović, "dete neba", započeo je, kako je sam govorio, u najranijem djetinjstvu ''da govori rimovanim, nebeskim jezikom". Taj jezik do čijih se emfatičnih sfera može da vine samo istinski stvaralac sinonim je, kako reče Hugo Fridrih, "njegovog zavičaja i njegove slobode." Bez obzira kuda krenuo i koliko bio udaljen od rodne grude, pjesnik je u jeziku uvijek svoj na svome i to ne samo u prostorima rečenica i riječi, njenih zvučenja i značenja, odjeku "zavičajne melodije" u kojoj treperi duša i susreću se nebo i zemlja, glasnosti i tišine, svjetlosti i zatamnjenja, mikrokosmos i makrokosmos bića i egzistencije, nego u akumulacijama umjetničke energije koja se, rečeno je,"sabira gotovo isključivo u stilu". Analiza (ili raščinjavanje magije jezika) krucijalno je pitanje, ključ gonetanja orfičke tajne poezije koja je, kao i riječi od kojih je stvorena, djelo Božje, supstanca i modus vrhovnog kreativnog principa. Za put u neistražene prostore pjesnikova stila, koji je odraz njegove duše i umnožak ukupnih stvaralačkih potencijala, nije dovoljno samo znanje, teorijska pripremljenost, duhovni trening, nego i nekakvo neobjašnjivo srodstvo senzibiliteta, duha, duše i srca, srodstvo u sferi imaginativnog, racionalnog, iskustvenog i spiritualnog.
 
Kada naučnik naiđe na "svog pjesnika", rezultat može biti impresivan, ali kada pjesnik susretne pjesnika, ostvari kreativno bratstvo po krvi i mastilu, onda sam taj susret može ostvariti učinak onih, kako je pisao Prust, "visokih temperatura pod kojim se oslobađaju veze među atomima" ostvarujući čudo otkrovenja. Ovladavši još u djetinjstvu nebeskim jezikom poezije, boraveći tuda svuda a najmanje u zavičaju, Damjanović je u sebi nosio autentične ključeve tumačenja poezije vječitog stranstvenika koji je, da citiramo Lorku, "ispisivao po nebu svoje strofe od srebra". Riječ je, naravno, o Milošu Crnjanskom, jednom od svjetionika našeg ekspresionizma čiji se stihovi, dubinom i dinamikom, iznijansiranošću vizuelnih i akustičkih valera, otkrivaju čitaocu kao "sazvučje kosmičkog", parabolični diskurs svevremene čovjekove situacije u svijetu.
 
U obraćanju Crnjanskom, Đuro nije išao putem po kojem su bile utisnute stope prethodnih putnika i pohodnika. Njega nije zanimalo već viđeno u atlasu i albumu poetskih Crnjanskijevih pejzaža, već ono što se prvi put otkrivalo, naziralo pred trećim okom istraživača, a do čega su vodili samo tragovi slutnje.
 
Đuro se, dakle, prihvatio da izučava ne rečeničke sklopove, sintaksu "raštrcanih glagola" i ovremenjenih imenica, ne cjelovitost, pa čak ni sitnu prašinu riječi, već dah, ritam disanja, ispunjenu tišinu negovora, već interpunkciju, grafičko znakovlje, nevidljivo presjecište misaonih i emotivnih struja, mjesta pojačane gustine ili razrijeđenosti, intonacioni iktus teksta. Pri svojim tekstualnim zasjecima, Damjanović se nije koristio skalpelom nego laserom. Zanimao ga je zarez, zgusnuta pauza, njegova sasvim osobita energija koja utiče ne samo na ritam stiha, njegov dinamički reljef, nego i emotivnu boju, ukupnost sugestivnog talasa koji zapljuskuje čitaoca.
 
Gusta vegetacija zareza usađenih među riječima i sintagmama stihova daje poseban zamah iskazu, potiskuje ili potencira poznata značenja, zapljuskuje svježinom razlistalih metafora. Kada se, međutim, ti zarezi uklone, slika se mijenja. Na njenom licu zapažaju se tragovi umora slično ulici kojoj su poslije slavlja poskidali novogodišnju dekoraciju boja i svjetlosti i prepustili je sivilu svakidašnjice. Đuro osjeća riječ u svim njenim dimenzijama. Glasovi u njoj nisu slučajni. Oni su urasli u njenu bitnost, oni su otjelovljenje te bitnosti, dio njene čarolije i magije. I ono koje glatkoćom i zaobljenošću zvuka i likvidnom (tekućom) intonacijom sugerira punu protočnost života i ono koje svojom dubinom, poput uzdaha i umora, udesa i ukletosti, najavljuje tragičnu neminovnost odlaska, dio su Đurine poetske opsesije. Poput putnika koji oslanja uho na željezničke šine da bi po vibracijama atoma, nečujnoj uznemirenosti materije doslutio dolazak voza, tako i Đuro, podstaknut zvučnim podrhtavanjima stiha koji dopiru iz najintimnije dubine autorovog doživljaja, učinio bi nov analitički korak, zapazio, upravo posredstvom čudesne interpunkcije, proces osamostaljivanja riječi, i to ne samo snažnih i punokrvnih glagola, pa zatim imenica i pridjeva nego i "bledih reči" (veznika ili partikula, npr.), onih koji u rečeničkoj "podjeli rada" — "vodu nose" i s kojih pogled brzo sklizne hitajući u susret "pravim značenjima". Đurina analiza, ipak, nije pjesnički dijalog, natpjevavanje rasnih zaljubljenika riječi. Đuro je uspio da kanališe svoju neobuzdanost i (koliko-toliko) disciplinira maštu i snabdije se svijetlim oružjem lingvo-stilističke analize. Bez zatrčavanja, čak i primjenom statističke metode, prebrojavanjem riječi, glasova, akcenata, pauza, napredovao je sporo, ali sigurno. Osjećaj ga nije varao, ali se on ipak nije oslanjao samo na njega. Autor studije ne gubi iz vida tvrđenje Huga Fridriha d a "beskonačna potencija u kojoj se kreće jezik prelazi na čitaoca samo tako što ga potiče na beskonačnu potenciju tumačenja smisla". Naravno, čitalac je rezonator, oko i uho, srce i svijest, ingral u kojem umjetnina ostvaruje uvijek novu i drugačiju egzistenciju, "estetičku deklinaciju" svoje samosvojnosti i neponovljivosti.

Iako je želio da bude samo obaviješteni tumač, minuciozni analitičar mikro i makrostrukture Crnjanskijeve poetske gradnje, Đuro Damjanović nije uspio da se "zakloni tekstom", potisne svoj temperament, razbarušenost, sklonost ka stilskim eksperimentima i tvoračkim potezima preoblikovanja riječi. Tekst je dobio specifičnu auru, unutarnje poetsko obasjanje, ali, začudo, nije izgubio naučnu utemeljenost.

"Poezija i jezik poezije Miloša Crnjanskog" jeste djelo u kojem Đuro Damjanović, tumačeći stilske specifičnosti autora ''Stražilova'', daje hologram svog vlastitog stvaralačkog iskustva.


Zorica Turjačanin | "Putevi" časopis za književnost, umjetnost i kulturu, broj 6-7 | Banja Luka 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #12 poslato: Decembar 09, 2012, 08:36:31 pm »

*

NOGO O DAMJANOVIĆEM RAZGOVORU SA ĆOPIĆEM

Na krsnu slavu Damjanovića, na Đurin rođendan, na Đurđevdan, u porti crkve — gde je Pantelija svome bratu Đuri podigao lep spomenik — posle opela, uručuju mi nagradu "Đuro Damjanović". Kako je sve to čudno. Kako me jedna misao obuzima. Da su svi naši krajevi velika stratišta. Da li je i Đuro Damjanović bio rođen da bude živi grob onima koji su ostali nesahranjeni?

Pričao je neko, možda Ljubo Jandrić, o Andrićevom diplomatskom boravku u Bukureštu. Zna Andrić mnoge jezike, ali ne zna rumunski. A i Rumuni, dodaje neko, ne znaju baš zasigurno ko su. Šta će, kud će, ode Andrić do turske ambasade. Sa efendijom koji ima pedesetak godina, skoro kao sa svojim čovekom, priča francuski. Ali efendija pije. Pije oštra pića, bogme. Posle nekoliko meseci, učtivi i uzdržani Andrić će: "Vi ste me spasli usamljenosti. Dobar ste i pametan čovek. Prijaju mi naši razgovori. Ali zar ne vidite da vas piće uzima pod svoje…" "Moj gospodine, to je složena stvar. Ja svaki put popijem jedno piće, misleći da će biti i jedino. I odmah budem drugi čovek. Onda onaj drugi kaže: daj i meni. A ja sam, kao što rekoste, dobar čovek, ne mogu da ga odbijem…"

Slično je bilo i sa mojim generacijskim drugom Đurom Damjanovićem (1945—2009). I sa mnom. Oštra pića na gladan stomak, dok se u nama ne promeni desetina ljudi. Dok se ne ubijemo. A svako takvo piće jedna je mala smrt. Nisam siguran da bi se dolaženje iz takve smrti, teški mamurluk, smeo zvati, makar i malim vaskrsenjem. Rakijo, majko…
 
GROB SLATKE DUŠE
 
Osetljivog, veoma darovitog, i takvom piću sklonog Đuru Damjanovića, dok je, kontuzovan, na nemestu, na beogradskom golimjestu prelazio ulicu, kolima je pregazio onaj glumac. U amneziji, Đuro je pogubio reči. Neke mu se nikad nisu vratile.
 
Sećam se, kada sam bolesnoga Đuru u bolnici posećivao, sa kojim je naporom, i iz kakvih daljina, dozivao moje ime. Ne bih se setio, čini mi se, da nije bilo onog sa Zmijanja Rajka.
 
Pričao mi je čovek koji je svojim očima gledao kako se u Banjoj Luci, u koju se iz Beograda vratio — a ko se povrati, povratka mu nema, opominjao je Duško Trifunović — Đuro Damjanović nosio sa ukopacijom: tako taj koji priča u po bijela dana vidi Đuru kako mokri na kvorovskosforovski transporter. — Šta ćeš ti ovde? Budi mene miran! Svašta su snimili, ali taj uzvišeni čin otpora nisu.
 
Tamo gde sam se ja rodio, na Đurđevdan, krsnu slavu Sarića (i Damjanovića) decu pričešćuju rakijom. Da im se obrazi zarumene. U planinama o Đurđevdanu ponekad trepne sneg. Metar snega za noć zavali. Na jedan takav Đurđevdan, pričešćeno rakijom, na putu od Sarića do kuće, u snegu, dete je zaspalo. Anđeli su mi pevali. Majka me je iz snega otkopala. Bio sam za sneg prirastao. Eto, još kao dete imao sam izvesno, skoro radosno, iskustvo smrti.
 
Po neku takvu smrt, pričaju mi, Đuro Damjanović je u svoje Goleše pošao. I u snegu usnuo. Zauvek.
 
Na krsnu slavu Damjanovića, na Đurin rođendan, na Đurđevdan, u porti crkve — gde je Pantelija svome bratu Đuri podigao lep spomenik — posle opela, uručuju mi nagradu "Đuro Damjanović". Kako je sve to čudno. Kako me jedna misao obuzima. Da su svi naši krajevi velika stratišta. Po ovim blago zatalasanim, skoro pitomim, ali zlokobnim predelima, svuda unaokolo svetle se grobovi. Ovaj Đurin grob, da li je to grob slatke duše? Da li je i Đuro Damjanović bio rođen da bude živi grob onima koji su ostali nesahranjeni?
 
Ovaj nerođeni unuk i sin Petra Kočića i Branka Ćopića, koji su — sva trojica — nosili tešku, primordijalnu tugu, a smehom kroz suze tu tugu prekrivali, živeli su da bi u njima živeli toliki pobijeni.
 
Ideš li, rode!
 
"Glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi", pevao je Ivan V. Lalić.
 
GLASOVI PREDAKA
 
Poslušajmo kako u ovoj antologijskoj pesmi Đure Damjanovića žive ti glasovi prepleteni sa glasovima pesnikovih predaka:
 
Razgovor sa Ćopićem
 
U kafani London sedeli smo skupa
Branko Ćopić i ja, posle dođe supa.
 
Sedeli smo dugo u kafani, tamo,
Pijuć posle kafu, al sa sokom samo.
 
Kao što je lišće uvek slatko kozi,
Pričali smo opet najviše o prozi.
 
I pomalo već nam počinje da smeta
Što smo se našli na nišanu sveta.
 
Sedeli smo, tamo, tog susreta tokom,
Pijuć crnu kafu sa još crnjim sokom.
 
Lišćežuta jesen, mora da je fino
Onima što sada piju naše vino.
 
Usred razgovora (uprozili: ko će…)
Stolu kroči dama — autogram hoće.
 
Pogledasmo damu, i u tome času
Razgovor o prozi nekuda se rasu.
 
I tu, na stolu, sred praznih tanjira,
Treba Brankov potpis, al nema papira!
 
Dama tužno reče, gledajuć salvetu,
"Zar baš sad da nema papira na svetu?"
 
Snalažljivost ljudska zavladala svuda,
Donesoše papir začas, odnekuda.
 
I, preko tanjira, na čistini lista
Pomalo drhtavo potpisa se bista.
 
Podne se u satu već odavno klati,
Ručali smo, eto, jesen ručak plati.
 
Oktobar, 1983.

 
Najpre što pada u oči jeste da ova pesma ne pati od sažetosti. Naprotiv, ona je čarobno raspričana. Raspričana, jer joj se tako hoće. Zato što ova dva subjekta imaju vremena, naročito kad sede skupa i kada "posle dođe supa". Tek da se zna šta posle čega dolazi. Učeno i teorijski uopšteno moglo bi se reći — umesto sažetog, relevantnog, kako moderne poetike nalažu — ovde peva redundantno. Peva izvesna razvučenost u izlaganju, jer se sedi dugo, u kafani, tamo, "pijuć posle kafu, al sa sokom samo". Očigledno je da sede dva apstinenta koji se teškom mukom uzdržavaju od pića. Zdravo je piti kafu i sok, ali ta pića "ne vataju". Ne čine vreme zgusnutim. A i što bi bilo zgusnuto, ako ove dve pričalice najviše pričaju o prozi. I kao što je postupak retardacije (usporavanja) poglavito prozni postupak, pogledajte kako i u poeziji, kad zatreba, može da se usporeno peva i refrenski poentira — "Sedeli smo, tamo, tog susreta tokom, / Pijuć crnu kafu sa još crnjim sokom" — i kako je, iz apstinentskih razloga, sok i od kafe crnji. I kako Brankova (Branka Radičevića) "lišćežuta jesen" priziva one "što sada piju naše vino". Jer pesnici su, govorio je Blok, ti koji mogu da kažu in vino veritas; drugi su obični pijanci! I kad je, najzad, došlo vreme da se ručak plati — "uprozili: ko će", ko će da plati — kao da je u pitanju kakav mirakul, "stolu kroči dama — autogram hoće". Jedna takva svakodnevna običnost, dramatski je očuđena, a to što nema papira, i što se papir, kao kakva skupocena retkost, ipak odnekuda nađe, opevano je kao vrhunska snalažljivost ljudska. U idućem distihu — "I, preko papira, na čistini lista / Pomalo drhtavo potpisa se bista" — nije samo reč o slavnom, pa zato već za života u poprsje izlivenom Ćopiću, već nas sve to pomalo drhtavo upućuje i ka strahotnom Ćopićevom kraju kada će se, nepunu godinu dana posle vremena ove pesme (oktobar 1983), 26. marta 1984. godine, sa Brankovog mosta na beton sasuti ova u pesmi još živa bista. Kao što će se dvadeset i četiri godine kasnije, 2008. godine, razdešena Đurina glava u goleškom ledu i snegu, u beloj smrti, stegnuti najzad i odmoriti.
 
Jesen je ručak platila.
 
GRANIČARI NA NIŠANU SVETA
 
Prepričavajmo i dalje ovaj nemi razgovor sa Ćopićem. Otkuda još potreba za usporavanjem? Trideset i pet je godina starosna razlika između ova dva pisca i zemljaka. Znali smo da je ponekad naš nesmirenik Đuro Damjanović bivao pod Ćopićevim kišobranom. Zato, i kada bi ćutali, oni bi se siti napričali onim što podrazumevaju. A podrazumevali su, između ostalog, i to da u njima, piscima Krajine, koja je dežurna "krvava haljina", toliki pobijeni žive. U toplotu rođačke bliskosti potopljeni, dovoljno im je, izgleda, bilo i to što sede skupa i što, kao koza lišće, brste mile zavičajne reči. A možda se i ona dvosmislica (raičkovićevski intonirana), kako im počinje da smeta "što su se našli na nišanu sveta", odnosi koliko na prolaznike u kafani koji slavnoga Ćopića prepoznaju, toliko i na političke afere sa Ćopićevom "Jeretičkom pričom" i Damjanovićevim "Golimjestom", kao sa autohtonom Kočićevom baštinom.
 
Događaj sa damom i autogramom — "Dama tužno reče, gledajuć salvetu, / Zar baš sad da nema papira na svetu" — ispričan je kao da ga je Duško Radović stilizovao.
 
Zašto, da se učenosti vratimo, uz relevantno, ovde peva redundantno? Zašto oko ovih običnosti pesnički subjekat obigrava kao mačak oko vruće kaše? Zašto ova skoro detinja pesma rođačku i zavičajnu bliskost, humorom prelivenu, kuša da zakoči, da zaustavi vreme, i sve ono što će, sluti se, sa protokom vremena neumitno doći? Možda, između ostalog, i zato što u ovom razgovoru dva apstinenta melanholično pribavljaju jedan drugom uverenje da, iako potišteni, ipak postoje. I da sa njima, i kroz njih i njihove priče, postoje i oni drugi graničari, apsolutni Krajišnici — i sa ove i sa one strane — o kojima se istina ne govori, ali se sve vreme podrazumevaju. Jer u njihovim knjigama pričaju.
 
Jesmo li zato, Đurašine, da se razbrbljamo, i udvojimo, pili prvo oštro piće kao da će nam svaki put biti i jedino? Jesmo li se odmah, posle tog pića, u drugog čoveka obrtali? Da li nam je taj drugi, neznaveni, tražio da naručimo i njemu? Jesmo li mu — jer bejasmo dobri — naručivali, naručivali… Natoči-de, Mićane, krs' joj ljubim…
 
Rakijo, majko!

 
Govor Rajka Petrova Noga na dodeli nagrade "Đuro Damjanović" za knjigu "Zapiši i napiši"
Goleši, o Đurđevdanu, 2012.


Pečat | 14.06.2012.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: