Miodrag J. Sibinović (1937)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag J. Sibinović (1937)  (Pročitano 28169 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Jul 20, 2012, 12:41:19 pm »

**





MIODRAG SIBINOVIĆ
(Zaječar, 06.09.1937)

Rođen 6. septembra 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Grupu za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao septembra 1955, a diplomirao oktobra 1959. godine. Na toj Katedri od 15. juna 1960, sa jednom godinom prekida zbog odsluženja vojnog roka (Bileća, Bihać), radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja — od pripravničkog (profesor srednje škole dodeljen na rad fakultetu), preko asistentskog i docentskog, do zvanja vanrednog i redovnog profesora Filološkog fakulteta; tokom tog perioda Katedra je, posle podele bivšeg Filozofskog na Filološki i Filozofsko-istorijski, pripala Filološkom fakultetu.

Doktorat književnih nauka stekao je 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata).

Naučni savet Moskovskog državnog univerziteta 14. juna 1996. izabrao ga je u zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta.

Kao honorarni nastavnik radio je na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi, gde je držao vežbanja iz srpskohrvatskog jezika i kolegijalni kurs sa T. P. Popovom Uvod u teoriju prevođenja (na materijalu rusko-srpskih književnih veza).

Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je sledeće kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.
 
Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, predmet Uvod u teoriju prevođenja predavao je i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost — u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Godinu dana je, zamenjujući prof. dr Radivoja Konstantinovića dok se on nalazio na odsustvu za kontinuirani naučni rad, Uvod u teoriju prevođenja predavao dva semestra i studentima grupe za francuski jezik i književnost.

Taj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine.
 
Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik).
 
Bio je više puta na studijskim naučnim boravcima u Moskvi i Lenjingradu, u Pragu i Tbilisiju.

Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno među institucionalnih projekata:
 
Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada).
 
Formirao je, kao njegov prvi upravnik, Centar za naučni rad i publikacije Filološkog fakulteta u Beogradu.
 
Objavio je preko 250 stručnih i autorskih radova i 14 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti.
 
Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Autor je, takođe, odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I—II.

Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini, Poljskoj i Švajcarskoj.
 
Radio je na stručnim i organizacionim poslovima kao sekretar, član uprave (predsedništva): Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko-ruskog prijateljstva. Jedan je od osnivača Srpsko-ukrajinskog društva Republike Srbije, u više mandata potpredsednik i u jednom mandatu predsednik toga društva. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta. Na obe ove funkcije 1998. je dao ostavku.
 
Član je Udruženja književnika Srbije, gde se posebno angažovao u radu Komisije za međunarodnu saradnju i Odbora za beogradske neđunarodne susrete pisaca.
 
Inicirao je i, zajedno sa kolegama sa Katedre i iz Slavističkog društva Srbije, kao predsednik stručnog odbora, organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama XX veka (1995) i Jesenjin na kraju XX veka (1997).
 
Bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu (1983—1985) i predsednik Prosvetnog saveta Srbije (1984—1989). Kao prorektor, bio je predstavnik Zajednice univerziteta Srbije u Republičkoj komisiji za racionalizaciju višeg i visokog školstva SR Srbije (tada je sprečeno ranije predloženo ukidanje nastave na svim fakultetskim grupama na kojima diplomira manje od 10 studenata godišnje). Kao predsednik Prosvetnog saveta SR Srbije bio je, pored ostalog, jedan od inicijatora i realizatora veće brige o darovitim učenicima u redovnom radu svih škola i vraćanja u naš školski sistem specijalizovanih srednjih škola za talente (formiranje Filološke gimnazije u Beogradu i Sremskim Karlovcima, obnavljanje Matematičke gimnazije u Beogradu i dr.).
 
Bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa:

1. Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva;
2. Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik;
3. Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta;
4. Filološki pregled (Beograd), član Uredništva;
5. Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik;
6. Слов’янський свiт (Київ), član Uredništva međunarodnog sastava;
7. УКРАС (Київ), član Uredništva međunarodnog sastava.
 
Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 60.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, jermenske i gruzijske poezije. Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu "1000 godina hrišćanstva". Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu "Ivan Franko". Nosilac je nagrade "Miloš Đurić" za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze "Dr Jovan Maksimović" (T. Tolstoj, Kis, Beograd, 2002) i Nagrade za životno delo koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije (2004).
 
Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u zakonom predvišenom naučnom i nastavnom degradiranju univerziteta u Srbiji, 1. septembra 1998. godine otišao je u prevremenu penziju.
 
Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda iz ruske, ukrajinske i beloruske poezije.
 
Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra u Beogradu, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i ciluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine XX veka, KNU, 2003. i dr.). Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je "Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine".
 
Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u tri jednočasovne emisije predtsavljena Puškinova lirika; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.).
 
Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču 2 puta mu je dodeljivana i plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu.
 
Na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, odlukom Vlade Republike Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji.



OBJAVLJENE KNJIGE:

  • Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. sv. rata, Beograd, 1971.
  • Original i prevod, Beograd, 1979.
  • Puškinov "Evgenije Onjegin". Ed. "Portret književnog dela", Beograd, 1982.
  • O prevođenju, Beograd, 1983.
  • Poetika i poezija. Veliki ruski liričari, Beograd, 1990.
  • Novi original, Beograd, 1990.
  • Tehnika prevođenja. Beograd, 1990.
  • Slovenski impulsi u srpskoj književnosti, Beograd, 1995.
  • Ruski pesnici od baroka do avangarde, Beograd, 1995.
  • Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović Beograd, 1999.
  • Puškinov i srpski "Evgenije Onjegin", Beograd, 1999.
  • Ruski književni istočnici, Niš, 2000.
  • Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti, Beograd, 2002.
  • Slovenska vertikala, Beograd 2008.
  • Novi život originala, Beograd 2009.
  • Individualna konkretizacija književnog dela, 2012.

 
OBJAVLJENI UDŽBENICI:

  • Ruski jezik za IV razred zanimanja prevodilac–saradnik, Beograd, 1981 (u koautorstvu ca K. Svinarskim)
  • Tehnika prevođenja. Udžbenik za III i IV razred kulturloško–jezičkog smera, Beograd, 1990.

Izvor: Miodrag Sibinović REŽNJEVI VREMENA | Izdavači "Krajinski književni klub" Negotin & Narodna biblioteka "Dositej Novaković" Negotin | Štampa Grafika "Prvenac" Negotin | Negotin 2009.


* * *


UKRAJINISTIČKA BIBLIOGRAFIJA
 
1. Ukrajinski pisci o Desanki Maksimović, Politika (Beograd), 1993. Kulturni dodatak br.2, s.15.
2. U inat vetrovima (Uz nove prevode iz savremene ukrajinske poezije, osvrt na srpsko-ukrajinske veze u 18.,19. i 20. veku), Savremenik plus (Beograd), 1993, br.3/4, s. 44—48.
3. "Kog će vam vraga ti ćesari?" (Povodom 180-te godišnjice Tarasa Ševčenka), Književne novine (Beograd), 1994, 15. mart, s. 6.
4. Veliki pesnik Ukrajine. Sto osamdeset godina od rođenja Tarasa Ševčenka, Politika (Beograd), 1994, br. 28887, Kulturni dodatak br.51, s. 18.
5. Pogovor Antologiji ukrajinske poezije 16.—20. veka, 2001, Banja Luka (u štampi).

PREVODI

  • Zvuci ukrajinske lire. Prevod s ukrajinskog pesnika 20. veka: M.Semenko, Interferencija, Gradski park; M. Rudenko, Lotos; I. Drač, Ždrebe; M. Vinhranovski, Hajdemo u vrt, Da vam otkrijem; B. Olijnik , Dolazak (odlomak); H. Svitlična, Černobiljske šume; B. Bojčuk, Gledaj u lica mrtvih pesnika; B.Rubčak, Zahtevam sva svoja prava; I. Malkovič, Svakog dana; N. Kirjan, Prokrustovi srećnici, Savremenik plus (Beograd), 1993, br.3/4, s. 49—58.
  • Ukrajinske poetske paralele: anonimni pisac s kraja 16. veka, Prosjačka žalba Bogu; Anonimni pesnik 17. v., Čuvanje od jeresi; Anonimni pesnik 17. v., O knezu tame; Lazar Baranovič, Širom Ukrajine sve same rujine; Bez mira nema mira; Mač zemlju reznuv, u zemlji ogreznu; Ivan Veličkovski, Minuti svagda zajedno, Eho; Grigorij Skovoroda, Svaki grad svoje obličje nosi; I. Drač, Krila; V. Kordun, Slavija (odlomak), Negde je pala kiša, Daljina puta, Srpski književni glasnik (Beograd), 1993, br.7—8, s. 35—43.
  • Ivan Franko, Sonet, Ništa ne tajih ja pred tobom, Sikstinska madona, Od čega pesma živi, Idealisti, Kad su u sonet Dante i Petrarka, Što mi dolaziš tu?, Književna reč, 1994, god.23, br.437 (25.april), s. 13.
  • Taras Ševčenko, Začarana i druge pesme, Književne novine (Beograd), 1994, gd.46, br.882, s.6
  • Taras Ševčenko, Široki Dnjepar stenje, pati, Politika (Beograd), 1994, br.28887, Kulturni dodatak 51, s.18.
  • Antologija ukrajinske poezije 16.—20. veka (oko 4000 prevedenih stihova), 2001, Banja Luka (u štampi).

Ukrajinistička bibliografija & Prevodi preuzeti sa: Projekat Rastko
Fotografija: Banjaluka, Narodna biblioteka Republike Srpske, promocija Antologije beloruske poezije


Više o dr Miodragu Sibinoviću na odeljku: Srpski pesnici XX i XI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Jul 20, 2012, 09:07:59 pm »

**

MIODRAG J. SIBINOVIĆ





Moskva, na dodeli Počasnog doktorata Moskovskog državnog univerziteta
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Jul 20, 2012, 09:30:51 pm »

**

O DELU MIODRAGA SIBINOVIĆA POVODOM NAGRADE
ZA ŽIVOTNO DELO UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA SRBIJE
1


Miodrag Sibinović ostavio je dubok trag kao slavista, profesor, književni prevodilac, književni istoričar, istraživač. Malo je profesora na Beogradskom univerzitetu koji se mogu pohvaliti opusom i rezultatima kakve ima Sibinović. Doprinos srpskoj kulturi zahvaljujući prevodima je nemerljiv. Dovoljno je reći da je preveo preko 80000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, jermenske i gruzijske poezije. Miodrag Sibinović je, pre svega, moderan istraživač. Uvek je težio da ono što istražuje bude rezultat novih postupaka koji ostalim istraživačima mogu da budu neka vrsta uzora kojim putem bi trebalo da se kreću u svojim istraživanjima. Sibinović je prevodeći sa ruskog uvek nalazio način da skrene pažnju na najvrednije i sa stanovišta oslobođene metafore najproduktivnije postupke u delima istaknutih pesnika. On je kao istaknuti književni istoričar, teoretičar književnosti i umetnosti, teoretičar prevođenja, primećen i van granica naše zemlje i kao što vidimo nagrađivan. Njegovi istraživački rezultati upleteni su kako u ruske duhovne tokove, tako i u srpske. Postali su njihova trajna vrednost. Uostalom "Tekst i kontekst književnog dela u drugoj kulturno-jezičkoj sredini" je naslov koji potvrđuje Sibinovićevo interesovanje, ali i specifični pristup vrednovanju prevoda Puškina, Ljermontova, Gogolja, Jesenjina, Bloka, Ane Ahmatove i mnogih drugih. Već sam naslov, na primer, "Književno-istorijski značaj Glišićevih prevoda Gogolja" pokazuje da se Miodrag Sibinović trudi da odredi mesto i značaj pojedinih autora u književnoj istoriji. Znao je da među prevodiocima ima i pesnika sa svojim značajnim opusom. Teškoće zapravo nastaju kada pesnik deo svoje pesničke invencije profilira u poeziju koju prevodi. Ta invencija obično biva i nehotice začinjena naslagama koje su bitne za originalno delo, odnosno poetiku pesnika-prevodioca. Sibinović je umeo da odredi granicu tolerancije u tom smislu, što je suptilan i odgovoran posao. U svojim istraživanjima uvek je imao na umu značaj komparativne analize. Odličan je poznavalac književne istorije, teorije prevoda, principa poetika različitih pesnika. Sa tog stanovišta nikada nije zanemarivao poetske postupke pesnika čiju je poeziju prevodio. Mnogi prevodioci nisu imali tu vrstu predznanja što se kasnije odražavalo i na kvalitet samih prevoda. Naime, on je poznavanjem postupaka građenja pesničke slike različitih autora, zatim postupka metaforizacije i u okviru toga refleksivnosti kao ishodišta poezije različitih autora. Uvek je tražio poteksne rezonance različitih pesničkih pojava koje su zahvaljujući Sibinovićevoj umešnosti ostale otvorene za tumačenje podsticaja jednih na druge, ali koje su u isto vreme sačuvale svoju osobenost.

Uz Miodraga Pešića, Slobodana Markovića, Nikolu Bertolina, Miodraga Živančevića, Miroslava Topića, značajan doprinos prevođenju Jesenjinovog dela dao je i Miodrag Sibinović. Pisao je članke o poetici i uopšte delu Jesenjina, odnosno isto sagledavao moderno i drugačije. Sibinović je dao nemerljiv doprinos izdavanju "Sabranih dela Sergeja Jesenjina". On je istraživao njegovo delo sa stanovišta produktivnog principa poetike. Tu pre svega mislimo na aspekt modernog pristupa sagledavanja slike, zatim veze narodnog stvaralaštva i poezije Jesenjina. Ogroman je Sibinovićev doprinos u borbi da se poezija Jesenjina ne predstavlja aršinima koji ne proizilaze iz ozbiljnog istraživanja poetike pesnika, već iz detalja ponašanja pesnika. Ta iskrivljena slika zahvaljujući Sibinoviću razotkrivena je ozbiljno, naučno, pedantno i argumentovano. Sibinović se trudio da ne zanemari, odnosno da sačuva bitne refleksije, ali i sa stanovišta ritma ostane u Jesenjinovom poetskom modelu. Međutim, on je to činio s merom jer poznato je da prevodilac koji je i naučnik ponekad pretera kad su poetski principi u pitanju i prevod može da bude limitiran upravo tom činjenicom, jer iz navedenih razloga nije u duhu jezika na koji se prevodi. Sibinović je, pre svega, kreativan prevodilac koji je odlično razumeo podtekstne impulse pa nije odlazio u drugu krajnjost — u dogmatičnost. Još dok sam radio doktorat o Jesenjinu za koji je mentor bio Miodrag Sibinović zapazio sam da način na koji me vodi i ono na šta me diskretno i sa puno takta upućuje ne liči na moja iskustva sa drugim kolegama. Prvo na šta sam pomislio da bi trebalo i sam da piše poeziju. Naprosto, sve mi je ukazivalo da poeziju razume i kao pesnik i kao naučnik. Ostala mi je urezana u pamćenje davna opaska Sibinovića da "pojedini književni istoričari ponekad iznenađuju stavovima pa mi se učini da ne razumeju poeziju". On je uvek bio suptilan u odnosu na kolege i nije izgovorio ničije ime, ali upravo tada sam pomislio: "Šteta što moj profesor ne piše poeziju". I gle čuda: pre neku godinu oprezno mi je prilikom jednog susreta u bašti hotela Moskva rekao da ima pripremljenu knjigu stihova. Pokušao sam da ga nagovorim da to objavi. Nisam mu rekao šta sam još pre nekoliko decenija pomislio, iz opreza kojem me je sam Sibinović naučio, da moj iskaz ne shvati kao neodmereno i relativno neiskreno nagovaranje.

Sibinović kao vredan i uspešan profesor, naučnik i pedagog umeo je svoje ocene da daje odmereno i u pravo vreme. Poštovao je kreativnost doktoranta ako je mislio da može, žargonski rečeno, da "iznese" ono što je naumio. Nisam od njega samo učio o poetskim principima, stihu, rimama i metaforama. Upravo najveća metafora je za mene bila njegov ljubopitljivi pogled ako bih napisao nešto što bi moglo da predstavlja drugačije gledište, nov pristup. Osmeh je značio da sam na dobrom putu.

Danas govorim nešto što mu nikada nisam rekao iz opreza da ne bi ličilo na udvorištvo. Sibinović je čovek od integriteta, otišao je u prevremenu penziju što sam shvatio, s obzirom na njegovo ime, kao vid borbe protiv svake dogmatičnosti i u tom kontekstu protiv ondašnjeg nametnutog novog Zakona o univerzitetu. Njegov postupak najbolje govori o kakvom se čoveku radi. Danas u ovoj Kući, pred znalcima poezije i poštovaocima njegovog dela, imam čast da govorim o Sibinoviću profesoru, naučniku, pesniku, koji je imao rečju, delom, i kao što smo već rekli, postupcima šta da kaže. Njegova istraživanja, književno-istorijske rasprave, teorijske rasprave o prevodima, još dugo će služiti kao oslonac za nove domete budućim istraživačima. On je sav svoj život, celokupno delo posvetio doticajima slovenskih kultura, preplitanjima, pokušavajući da pronađe ne samo literarne kauzalnosti, nego i bliskosti identiteta koji se preko poezije i uopšte umetnosti različitim postupcima mogu identifikovati i prezentovati.

Naravno, vreme nam ne dozvoljava da studioznije zađemo u stvaralačku laboratoriju Miodraga Sibinovića, ali i bez toga svi znamo ko je on. Možda je u ovakvoj prilici najprimerenije reći jedno veliko: hvala, da mu poželimo dobro zdravlje i još mnogo knjiga.
 
Prof. dr Vukašin Kostić
 


REČ U UDRUŽENJU KNJIŽEVNIKA SRBIJE POVODOM DODELE MIODRAGU SIBINOVIĆU POVELJE ZA ŽIVOTNO DELO
Beograd, 06.02.2013.
 

Poštovane dame i gospodo,
 
Danas imam izuzetnu čast da kao beogradski slavista učestvujem u ovom značajnom događaju — promociji dobitnika Povelje za životno delo koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije. Čast je umnožena time što je dobitnik nagrade istaknuti srpski slavista, naučnik, književni prevodilac, profesor Beogradskog univerziteta Miodrag Sibinović. Imala sam zadovoljstvo da i ranije sa profesorom Sibinovićem učestvujem u promocijama njegovih novih knjiga, književnim večerima, javnim tribinama i, pošto bi se na tim događanjima po pravilu recitovala poezija u njegovom sjajnom prevodu, uvek bi tu bio prisutan i slavni deklamator, dramski umetnik Ivan Jagodić. Ovo je prva manifestacija u kojoj učestvujem pored profesora Sibinovića i istaknutih ličnosti iz sveta srpske kulture i nauke, a da među nama nema gospodina Ivana, što dodaje notu sete ovoj veličanstvenoj promociji.
 
Sa profesorom Sibinovićem sarađujem od mojih prvih koraka u srpskoj naučnoj slavistici. Upravo zahvaljujući njemu objavila sam svoj prvi rad u Zborniku Matice srpske za slavistiku, koji je on preporučio za štampu čuvši ga na Skupu slavista Srbije. Za mladog naučnika od velike je važnosti da ga neko sasluša bez obzira na godine i odsustvo iskustva. Tom velikom umeću sluha za početnički rad mlađih kolega učila sam se od profesora Sibinovića i još uvek učim. Kao što učim mnoge korisne stvari koje on nenametljivo nudi kroz svoje savete, i tek posle shvataš koliko je taj savet značajan, kako olakšava rešenje problema.

Za nas, srednju generaciju beogradskih slavista, Miodrag Sibinović predstavlja primer toga kako treba da izgleda rad jednog univerzitetskog profesora. Od njega učimo kako se treba potpuno i požrtvovano posvetiti nauci, studentima, do tančina poznavati predmet svog istraživanja sa teoretskog i empirijskog aspekta, produbiti postojeća saznanja o njemu, ilustrovati u praksi prednost svog pristupa, zainteresovati široku javnost za svoju oblast istraživanja, obogatiti ne samo akademski život već i celokupnu kulturu svoje zemlje, ali i drugih sredina, šireći njihovo znanje u pravcu promovisanja svoje kulture. Nekada se govorilo: to je primer pravog predratnog profesora. Sada se može čuti: to je ona zlatna posleratna generacija, što izaziva kod mlađih kolega komentar: lako je bilo njima, oni nisu imali Bolonju.

Razmišljajući o tome šta uopšte znači dobiti nagradu za životno delo, setila sam se Čehovljeve pripovetke Putnik prve klase. U toj priči inžinjer Krikunov postavlja profesoru Puškovu složeno pitanje — šta je to slava? "Puškin je rekao da je slava drečava zakrpa na rublju", piše Čehov, "a i mi je svi shvatamo nekako na Puškinov način, što znači subjektivno. Da znamo šta je to slava, možda bismo znali i kako se do nje stiže", primećuje Čehov. Prošlo je više od veka od nastanka ove priče a ljudi još manje znaju šta je to slava jer su danas, kao i pre 130 godina, često slavljeni oni koji to najmanje zaslužuju. Da li je slavan u Srbiji redovni profesor univerziteta, dobitnik dveju nagrada za životno delo, autor preko 250 stručnih i naučnih radova i 16 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti, koji su objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku? Da li je dovoljno poznat u društvu da postane uzor mlađim generacijama? Da li je dovoljno poštovan???
 
Prepoznavanje kvaliteta zadatak je društva, ali i moralna odgovornost pojedinca koji potiskujući sopstvenu sujetu, odaje zasluženo priznanje tuđem radu — Radu velikim slovom. Drugo je pitanje, kome je uopšte stalo do slave.
 
Na svečanosti povodom dodele nagrade za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije za 2007. godinu profesor Sibinović je rekao da su za uspeh presudna dva faktora — da voliš ono čime se baviš, kao i da to čime se baviš bude prepoznato kao značajno. Meni je drago da je u široki spektar svojih naučnih i prevodilačkih interesovanja profesor Sibinović uključio i ukrajinsku književnost afirmišući njene vrednosti kako kroz svoje briljantne prevode, tako i naučnim osmišljavanjem i kritičkim tumačenjem pojava u ukrajinskoj književnosti u slovenskom kontekstu. Za prevod antologije ukrajinske poezije profesor Sibinović je dobio 2004. godine međunarodnu nagradu "Ivan Franko" koju dodeljuje Udruženje književnika Ukrajine. Ta nagrada je samo jedna u nizu drugih, sličnih — beloruske državne plakete "1000 godina hrišćanstva" za prevod Antologije beloruske poezije; nagrade "Miloš Đurić" — za prevod poezije Ane Ahmatove; nagrade za najbolji prevod ruske književne proze "Dr Jovan Maksimović" — za prevod romana Tatjane Tolstoj Kis i najzad dveju nagrada za životno delo, jednu od kojih upravo promovišemo.
 
Miodrag Sibinović je autor originalne koncepcije prevoda kao novog originala koju je izložio u istoimenoj monografiji, pisac brojnih naučnih knjiga i studija o pojedinim slovenskim piscima. On zanimljivo piše o narodnoj poeziji i umetničkoj, o srpskoj, ruskoj, ukrajinskoj ili beloruskoj. Njegove knjige Slovenski impulsi u srpskoj književnosti; Između svetova; Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović; Iza horizonta; Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti; Slovenska vertikala i dr. pružaju nova saznanja o slovenskoj književnosti posmatranoj kao celina, kao kaleidoskop sastavljen od neponovljivih šara. Izuzmeš li samo jednu od njih — šara će izgledati siromašnije. Tako da se s te strane zaista ne može posebno izdvojiti nijedan tekst — samo na osnovu nacionalnog porekla objekta njegovih istraživanja.

Nije za potcenjivanje ni činjenica da je Miodrag Sibinović preveo sa ukrajinskog jezika preko sto pesnika — od onih iz 16. veka do najsavremenijih. Od najpoznatijih, poput Tarasa Ševčenka, Ivana Franka, Lesje Ukrajinke, Ivana Drača, Line Kostenko — do onih koje je prvi put predstavio srpskim čitaocima, a takvih je zapravo većina. Od 74 pesnika koji su ušli u Antologiju ukrajinske poezije od 16. do 20. veka (2002) više od polovine je prevedeno na srpski jezik prvi put. Sasvim nedavno ovaj plodni prevodilac je pretumačio na srpski jezik stihove mladog ukrajinskog pesnika Lesa Beleja, koji je debitovao tek 2008. godine. Zahvaljujući Miodragu Sibinoviću prilozi o ukrajinskoj književnosti redovno se pojavljuju u srpskim periodičnim izdanjima za književnost i kulturu i tako će biti još dugo, jer nagrada za profesora Sibinovića nije obeležje slave već znak da na pravom putu podiže nova zdanja nastanjena najboljim predstavnicima drugih, prvenstveno slovenskih, kultura.

Uz ime profesora Sibinovića konstantno se utvrđuje i beogradska slavistika. Nije naodmet da se podsetimo da pored svoje sjajne profesorske i naučne karjere na Beogradskom univerzitetu gde je predavao kurseve iz ruske narodne književnosti i teorije prevođenja, koji su zapravo prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu, neumorno je radio na stručnim i organizacionim poslovima kao sekretar, član uprave u brojnim slavističkim naučnim organizacijama. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko-ruskog prijateljstva, bio je jedan od osnivača Srpsko-ukrajinskog društva, u više mandata potpredsednik i u jednom mandatu predsednik toga društva.

Profesor Sibinović pored izuzetno plodnog naučnog rada, brojnih akademskih i društvenih obaveza koje mu nameće poziv profesora univerziteta istovremeno populariše naučnu oblast kojom se bavi neumorno radeći kao predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra u Beogradu, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Njegovi ciklusi predavanja i književnih večeri posvećeni Sergeju Jesenjinu, Aleksandru Puškinu, ruskoj poezji 20. veka, ciklusi televizijskih emisija o Puškinu i drugim velikanima ruske poezije, izložbe u narodnoj biblioteci ostaće upamćeni kod mnogih generacija zaljubljenika u pesničku reč.

Kao što vidimo, priznanje stiže u prave ruke. Srpska slavistika kroz naučnu, prevodilačku i javnu kulturnu delatnost Miodraga Sibinovića neizmerno je obogaćena. Bude li svako od nas samo delimično plodan kao on, pred njim je velika budućnost.

Prof. dr Ljudmila Popović
 


REČ NA PROMOCIJI DOBITNIKA POVELJE UKS ZA ŽIVOTNO DELO
prof. dr Miodraga Sibinovića
(UKS, 6. II 2013)
 
Šta bih mogao da kažem da bude prikladno za ovu priliku, a da ne dobije prizvuk nametljivosti?... Nije lako govoriti ni posle nastupa mojih predgovornika — poštovanih pesnika, esejista i naučnika...
 
Na decembarskoj svečanoj sednici Skupštine UKS, uz konstataciju da ovakve pohvale predstavljaju i podatak o kriterijumima vrednosti njihovog davaoca i svojevrsnu preporuku za rad onima koji će Povelju zasluživati u budućem vremenu, u ime svih dobitnika Povelje, zahvalio sam Udruženju što nam svojim izborom otvara nadu da će se na naša dela nadovezati ili im se pridružiti – i drugi stvaraoci, koji će nas, na dobro kulture — i nadmašiti...
 
Pošto mi je rečeno da je red da i ja kažem nešto o svom radu, učinilo mi se da bi danas, možda, bilo najumesnije moje eventualno opravdanje: zašto sam pisao to što sam napisao? Iz sumarnog, bibliografskog pogleda moglo bi se učiniti da sam, možda, i malo svaštario. Na spisku su: književnoistorijski tekstovi opšteg karaktera, književnoistorijski tekstovi usmereni komparatistički, književnokritičke analize pojedinih dela utemeljene u teoriji književnosti, tekstovi iz oblasti nauke o prevođenju, priređena naša izdanja (što, uz izbor, podrazumeva opremanje knjiga predgovorom i komentarima), priređena, dakle, izdanja pojedinih dela, izdanja sabranih ili celokupnih dela stranih i naših pisaca, priređene naše prevodne antologije poezije istočnoslovenskih naroda, priređene tematske antologije, prevodi poezije slovenskih, gruzijskog i jermenskog naroda, prevodi starije i savremene ruske književne proze i, poslednjih godina, već starački bestidno ponegde publikovani, neki moji lični pesnički pokušaji (oni, razume se, nisu uzeti u obzir pri odlučivanju o Povelji)...
 
Međutim, onaj ko ima volje i vremena da te tekstove, knjige i izdanja čita vrlo brzo će shvatiti da sve što sam napisao zapravo potiče iz jednog istog jezgra — iz želje da se pronikne u suštinu i mehanizme književno-umetničkog stvaranja prikazivanih na živom poetskom tekstu. Ja sam imao sreću da se u okviru svog redovnog posla bavim onim što volim. Imao sam sreću i da početne korake u tom poslu činim kao srpski rusista-slavista u izazovnom književnoistorijski prekretničkom periodu. Bilo je to vreme sučeljavanja sociološkog i tzv. "formalističkog", strukturalistički orijentisanog pristupa književnosti. Pojavne oblike tih pristupa i u Rusiji i kod nas, formirali su i vanumetnički, ideološko-politički činioci. Ideološki motivisano stavljanje znaka jednakosti između umetnički vrednog i "objektivne slike realne stvarnosti" koja je u službi borbe za nove, pravednije društvene odnose unapred je, kao što je poznato, niz dela i književnih pojava savremene umetnosti kraja XIX i prve polovine XX veka eliminisalo iz reda vrednih umetničkih ostvarenja. Ono je donelo i društvenu narudžbinu da se primenom tog društveno-političkog kriterijuma izvrši prevrednovanje svetske i domaće klasične književnosti. Takav pristup je i istoriji književnosti doneo nedopustivo sužavanje vidokruga: zapostavljanje perioda i dela čija je poetika ili tematsko-motivska sadržina utemeljena u religijskoj kulturi, zapostavljanje ili ignorisanje pisaca čija je filozofska, poetička i, naročito, politička orijentacija ocenjena kao konzervativna, "buržoaska" i "reakcionarna" i sl.

Nosioci škole ruskog formalizma kao protivtežu vulgarno-sociološkoj metodologiji koja je umetnost svodila na "realan odraz objektivne stvarnosti" u prvi plan istakli su istraživanje sadržine i karakteristika estetske vrednosti književnog dela. Pri tome su u sadržinu esteske vrednosti ne samo uključili, nego i stavljali u prvi plan žanrovske, kompozicione i stilsko-jezičke karakteristike. Pošto je to ocenjeno kao opasan otpor afirmaciji osnovnih postulata marksistički zasnovanoj poetici "socijalističkog realizma", kao što je poznato, u Rusiji i ostalim delovima ondašnjeg SSSR nosioci metodologije ruskog formalizma, kao i avangardni književnici i ostali umetnici, još tokom dvadesetih, a naročito od tridesetih godina XX veka došli pod udar represivne zvanične državne politike.
 
Međutim, kod nas je podržavanje proganjanih u SSSR avangardnih pisaca i afirmacija koncepcije nauke o književnosti koja je, u suštini, otpor nametanju dogmi socijalističkog realizma — posle 1948. godine doživljavana kao argumentacija da je u sukobu sa Staljinom celokupna politika naše zemlje bila ispravna. Zato su, uz poznata ograničenja u kritici naše domaće društvene stvarnosti i politike — ograničenja koja su, razume se, takođe neprihvatljiva — kod nas otvorena vrata i ruskoj i našoj avangardnoj književnosti. To je širilo mogućnosti za razvoj umetnosti, kao i nauka o umetnosti. To je nama koji smo se bavili slovenskim književnostima i proučavanjem veza naše i slovenskih kultura mnogo značilo. Pošto smo imali, donekle, odrešene ruke, mi smo imali prilike da o nizu tema pišemo i pre svojih kolega iz SSSR... Zato sam i ja, uz klasike Puškina i Ljermontova, iz ruske književnosti prevodio i Jesenjina, i Bloka, i Mandeljštama, i Ahmatovu, i Pasternaka, i Zabolockog... i pisao studije o njima.

Taj novi ambijent je i obavezivao: da se ispravljanjem nepravdi prema pojedinim književnim pojavama i piscima ne ode u suprotnu krajnost, i da se opet nešto ne potceni ili preceni — sada samo iz ideološki suprotnih vanumetničkih pobuda. Takođe, da se uz afirmisanje nove metodologije ne zapostave relevantne za estetski efekat neke komponente koje su bile predmet analize u prethodnim etapama metodološkog razvoja nauke o književnosti (recimo, one što pripadaju tematsko-motivskom planu književnog dela). I najzad, da se u primeni izbegava bilo koja vrsta dogmatske isključivosti, koja bi novu metodologiju, razume se, mogla kompromitovati.

Meni nije smetalo što će u takvoj primeni bitnih postulata metodologije ruskih formalista moja metodologija dobiti pečat svojevrsne eklektičnosti, jer nije mi cilj ni bila restauracija ili presađivanje ruskog formalizma. Tražio sam pristup književnom delu koji će odgovarati prirodi književnosti kao umetničkoj pojavi (inspirativna su mi pri tom bila i iskustva čeških strukturalista koji su se svojevremeno nadovezali na ruski formalizam, kao i, kasnije, dostignuća Lotmanove semiotičke škole). Svestan opasnosti od isključivosti, u svojim analizama književnih dela ili književnih prevoda često sam i eksplicitno ukazivao da se pravo umetničko delo u književnoj kritici, kao i u književnoj istoriji, ne može svesti na samo jedno tumačenje. Zato sam, pored ostalog, kad mi je, kao već profesoru u penziji, s Fakulteta ponuđeno da pripremim kraći izbor iz svojih ranijih studija, uz odgovarajuće i nove tekstove — toj knjizi, objavljenoj 2012. godine, dao i naslov Individualna konkretizacija književnog dela.
 
Kad govorim o jedinstvenom misaonom jezgru onoga što sam pisao, moram reći da mi je sopstvena prevodilačka praksa i teorijsko osmišljavanje prevođenja kao jednog od oblika književno-umetničke kreacije takođe bilo priprema za dublje poniranje u saznanja do kojih se može dolaziti u komparatističkim književnoistorijskim istraživanjima. Uz pomoć iskustva u pisanju svojih pesama (koje nisam objavljivao) pouzdanije sam mogao i samome sebi da objašnjavam, da definišem i ocenjujem recepciju književnog dela u međunarodnoj, međujezičkoj umetničkoj komunikaciji. Zato sam i svoja teorijska razmatranja i saznanja o prevođenju pre nekoliko godina objavio pod naslovom Novi život originala.

Doduše, ne bih bio iskren ako ne kažem da sam prevodio i zato što sam voleo i još uvek volim da prevodim. Podsetiću vas na svojevremeno energično Kišovo odbijanje da se njegova prevodilačka aktivnost tumači bilo kakvim kultur-tregerskim pobudama i na njegovo priznanje da on i u prevodu zadovoljava upravo svoj književni stvaralački nagon. Delim njegovo mišljenje da se prevođenjem zadovoljava književni stvaralački poriv, ali moram priznati da me posle završetka prevoda uvek ispunjava zadovoljstvom i nada da njime utkivam u našu kulturu nešto što predstavlja trajnu književnu vrednost (nešto što je, iako stvoreno u drugoj kulturno-jezičkoj stihiji, važno i za nas)... Danas, kad smo od dna do vrha u svim oblastima života utonuli u estradno agresivno polutanstvo, najprizemniji diletantski populizam, kad se, recimo, svakodnevno užasavamo od neukusa onih koji, omalovažavajući tuđi rad, sami sebe predlažu za ova ili ona priznanja, kad čak i novinari i pojedini članovi komisija za dodeljivanje priznanja, uz njih — prema ličnoj potrebi — na otvorenoj sceni omalovažavaju čas književno stvaralaštvo uopšte, čas prevodilaštvo, čas sve interpretativne umetnosti — podsetiću vas na dve zabeležene konstatacije o prevođenju koje je izrekao veliki Ivo Andrić: Prva: "Šta bi milioni ljudi znali o Homeru, Danteu ili Geteu, šta o Euripidu, Šekspiru, Rasinu ili Gogolju da ih ne slušaju u pozorištima na svom jeziku? Ništa. Ako ipak nešto znamo ili bar naslućujemo, to je zasluga prevodilaca. I svi mi, koliko nas ima, njihovi smo dužnici." I druga: "A što se prevoda tiče, rekao bih ovo: više vredi s uspehom prevesti neku dobru knjigu, nego napisati pet-šest prosečnih romana. Na žalost, prevođenje se kod nas ne ceni kako valja."

Dakle, evo, pokušao sam ukratko da objasnim zašto sam pisao to što sam napisao. A jesu li moje namere bile ispravne, jesam li uspeo da ih ostvarim — nije na meni da ocenjujem... Zato mi je izuzetno drago što sam krajem prošle godine udostojen Poveljom za životno delo upravo Udruženja književnika. Duša mi je puna što sam doživeo da čujem na otvorenoj sceni laskave ocene svojih kolega, današnjih govornika. Duboko sam dirnut prisustvom svih vas koji ste procenili da je moje životno delo dostojno vaše pažnje. Hvala vam!
 
U znak te zahvalnosti, predlažem da poslednjih petnaestak minuta današnjeg skupa provedemo uživajući samo u poeziji. Pesme, u kojima biste mogli uočiti i nit tematske veze s današnjom promocijom, predstavljaju nam, u mom prevodu, sjajna dramska umetnica Tanja Bošković i fascinantni recitator, esejista i književnik Rale Damjanović. Njima, kao i svim današnjim govornicima, ostajem veliki dužnik!


 Lina Kostenko
 Prev. s ukrajinskog
 
 * * *

 U ružama su kočije od zlata.
 Plavetni puti kreću s kućnog trema.
 Odasvud sjaj koji se ne shvata.
 Početak je. Još ni reči nema.
 Još čudan dim, i dom iz bajke rani,
 I još se ništa nikako ne zove.
 Oblaci nisu za reč privezani,
 pa jednostavno samo plove, plove.
 Svaki se prst još ravna s Betovenom.
 Još sve na svetu kao svoje primam.
 I sunce sija zagonetnom zenom.
 Još nema reči. Poezije ima.
 

 Andrej Beli
 Prev. s ruskog
 
 ŽIVOT
 
 U neovdašnje noći vrelo,
 U razderani vrt,
 K'o snežno inje belo,
 Sa smehom mete smrt.
 
 Ti — eto, ti si — zelen,
 Ti — zreo... Ti — meta:
 Ti — kraj: u led te sele,
 U nemi bezdan sveta.
 
 Letiš u sumrak zatim,
 Život je — reke tok,
 Sa nežnim, snežnim, kratkim
 Virom što nema dno.


 Mihail Ljermontov
 Prev. s ruskog
 
 NE VERUJ SEBI
 
 Ne veruj nikad sebi, sanjaru moj mladi,
   Kô rane, boj se nadahnuća...
 Ono je — bunilo što bolna duša kadi,
   Il' ropske duše trošna kuća.
 Nemoj u njemu zalud neba znak da išteš —
   To krv vri, ili se telo čuje!
 što pre istroši život brigama što tište,

   Razaspi napitak što truje!
 Iskopaš li u duši svojoj davno sveloj,
   U zavetnome divnom času
 Još nepoznato, čisto, netaknuto vrelo,

   Sa divnim zvucima u glasu —
 Ti nemoj da ih slušaš, ni da im se predaš,
   Bolje je preko toga preći:
 Ne možeš stihom, niti rečima od leda
   Njihovo značenje izreći.
 Suoči l' ti se duša s iznenadnom tugom,
   Il' ti s olujom strast pak svrati,
 Ni tada nikad nemoj s omamljenom drugom

   Pred gozbu bučnih ljudi stati;
 Gord budi. Stidi se da ma i jednog dana
   Krčmiš čas gnev, čas tugu kletu,
 I da pokazuješ još gnoj iz svojih rana
   Kô čudo, ravnodušnom svetu.
 
 Šta nas se tiču tvoje radosti il' seta?
   Šta će nam tvoja uzbuđenja,
 šta će nam glupe nade tvojih mladih leta,
   Zle jadikovke tvojih htenja?
 Pogledaj kako razdragana masa ide
   što ustaljenu stazu uze:
 Na prazničnom se licu brige jedva vide,
   I nigde nepristojne suze.
 
 Ustvari, nema takvog u tom ljudskom moru
   Kog muka jednom bar ne svlada,
 Ko nema makar jednu prevremenu boru,
   Ko je bez zločina, il' jada!...
 Smešno je za njih, veruj, kada počneš kleti;
   Ti plačeš glasom starog zvona,
 Kô našminkani tragičar, kad strašno preti
   Mašući mačem od kartona...
 

 Boris Pasternak
 Prev. s ruskog
 
 TEMA S VARIJACIJAMA
 
 3.
 
 Zvezde jezdile. Rt more milo.
 Zaslepljuje so. Sve suze ispare.
 Ložnicama mrak. Um leti s mirom,
 Sfinga plašljivo sluša Saharu.
 
 Sveće plovile. I kô da hladni
 Kolosova krv. Zaplove usta
 Plavim osmehom pustoši gladnih.
 Noć od oseke već posustaje.
 
 More dotače lahor Maroka.
 Hrču samumi iz Arhangelska.
 Sveće plovile. Koncept "Proroka"
 Već se prosuši, dani se s Ganga.
 

 Ivan Drač
 Prev. s ukrajinskog
 
 ŽDREBE
 
 Zaljubila se u ždrebe munja.
 Ona munja, a ono ždrebe.
 
 Njegova griva od crne svile,
 Njene grudi od belog plamena.
 
 Njen struk plamti od pomame,
 A ono ždrebence nevino.
 
 Neko je izranjavio kopita tanana
 Nekome u oči zavirujući.
 
 Trčali su nebesima
 I ljubili se glasovima.
 
 Tako sam te zavolela,
 Da sam na tebe s neba pala.
 
 Njen vrat omotan gromom,
 Ono nosi jabuku na savesti.
 
 Ona telom plamtela,
 Ono srcem ceptalo.
 
 Krikom kričim vetar vije
 Bilo ždrebe, sada nije.
 

 Mihail Semenko
 Prev. s ukrajinskog
 
 GALJINI ZUBI
 
 Bele bele od korala
 bele zube ima Galja
 telo belo ona ima
 telo belo kao ljiljan
 sva je mazna nežna svuda
 puna čari puna čuda
 belinom joj duša bruji
 iz nje pevaju slavuji
 draganjima svetlim milim
 rasprostirem beli ćilim
 ispred njenih nogu vitih
 spustiću se pokloniti
 i u žudnji bujno smelo
 i zbliženju čisto belom
 da belinu srca shvatim
 makar odmah umro zatim
 telo belo ona ima
 telo belo kao ljiljan
 srce ima od kristala
           Galja! Galja!
 

 Nikolaj Zabolocki
 Prev. s ruskog
 
 METAMORFOZE
 
 Kako se svet menja! Kako se menjam i ja sam!
 Ja nosim samo imena liv —
 a u onome čemu je moje ime ram —
 nisam ja sam. Nas je mnogo. Ja sam živ.
Da krv u venama mojim ne bi ohladnela
 umirao sam mnogo puta. O, koliko sam mrtvih tela
 izdvojio iz svog sopstvenog tela!
 Kada bi samo razum kapke otvorio ispod čela
 i u zemlju uperio prodorno oko,
 video bi dole u grobu, duboko,
 i mene kako ležim! Pokazao bi mi meni
 mene, kako se njišem u morskoj peni,
 mene — kako na vetru leti, skoljen —
 jadni moj prah, nekada voljen.
 
 A još sam živ! Sve češće i potpunije
 moj duh obuhvata svet, pun čudnih tvari.
 Živa je priroda. Živa se u polju vije
 i živa i mrtva travka iz mog herbarija.
 Jedno u jedno, i forma u formu. Svet
 u svoj svojoj arhitekturi —
 orgulje raspevane, more truba, klavir lep,
 naštimovan i u radosti i u buri.
 
 Kako se sve menja! Što je ranije bilo ptica —
 sad leži kao ispisana stranica;
 misao je nekada bila cvet krasan;
 poema je nekada bila bik rasan;
 a ono što sam ja bio, možda
 ponovo raste da se iz njega biljke množe.
 
 I tako, razmotavajući, s mukom, niti
 s klupka nekakve pređe prašne —
 odjednom ugledaš nešto što može biti
 besmrtnost. O sujeverje naše!


 Ana Ahmatova
 Prev. s ruskog
 
 EPILOG
 (Iz poeme Rekvijem)
 
 I
 
 Gledala sam kako se tope lica,
 Kako pod obrvama viri strah,
 Kako i stranice klinastog pisma
 Urezuje po čelu patnje mah,
 Kad preko crne još kovrdže pljusne
 Srebrni preliv, jada crv,
 Kad zatreperi strah kroz osmeh suv.
 Ne molim ja u svoje samo ime,
 Molim za svakog koji nemo rida
 Kroz ljute zime i julske vreline,
 Kraj obnevidelog crvenog zida.
 

 II
 
 Za pomen se opet primiče čas.
 Ja vidim, ja čujem, ja osećam vas:
 
 ........................................
 
 Ja bih po imenu svaku od njih,
 Al' spisak mi uzeše — lakše no stih.
 
 Za njih sad tkam pokrov, da bude
 što veći,
 Sa usana njinih siromašnom reči.
 
 U duši mi stoje, ma gde i ma kada,
 Pamtiću ih večno, i za nova jada,
 
 Zapuše l' mi usta, da s krikom
 ne hodam
 Mog stomilionskog, sad jedinog roda,
 
 Nek' spomenu one po dobru tad mene,
 Pred umrli dan moj,
 nek' svako se prene.
 
 A ako nam zemlju kad, možda iscele
 I spomenik meni da prave požele,
 
 Pristanak ću dati na nenadno slavlje,
 No samo — da spomen
 ne bude postavljen
 
 Ni s obale morske, gde se rodih gore:
 I poslednju vezu raskinuh sa morem,
 
 Ni u carskom parku,
 kraj zavetnog panja,
 Gde tužno me čeka sen večito sama,
 
 Već tamo, gde stajah u tristotom času,
 Kad ostade spušten taj zlokobni
 zasun,
 
 Jer i kad se nađem pred samrti licem,
 Ne smem zaboraviti
zuj crne "marice",
 
 I kako tad treskaju odvratne dveri
 I starice kriče, kô ranjene zveri.
 
 I nek' mi s veđa od bronze što zvoni
 Sneg otopljen kaplje,
 kô suze da ronim,

 I zatvorski golub nek' guče mi gore,
 I brodovi Nevom nek' lagano plove.
 

 Osip Mandeljštam
 Prev. s ruskog
 
 PESMA O NEZNANOM VOJNIKU
 (odlomak)
 
 Nek' se vazduh u svedoka prevrati,
 Srce je dalekometna stvar,
 U zemunicama svežder i delatnik,
 Bez okna okean — tvar...
 
 I te zvezde su bezvezne ludije!
 Sve bi htele da otkriju – zar? –
 Osudu i svedoka i sudije,
 I bez okna okean, tvar.
 ........................................
 Milioni ubijenih jeftino
 Utabaše puteve kroz ništa —
 Laku noć im! Sve dobro im želimo
 Sa zemaljskih ratnih utvrdišta!
 ........................................
 
 Lepo umire pusta pešadija,
 Lepo peva ponoćni hor dični
 Ponad pljusnutog Švejkovog osmeha,
 Ptičjeg koplja što Don Kihotu prija,
 Ponad prstiju viteštva ptičijih.
 
 Združio se već bogalj s čovekom —
 Isti posao obojicu čeka,
 Kucka kružnim putevima veka
 Porodica proteza i štaka —
 Eh, ti, društvo i kuglo zemaljska!
 ........................................
 Jasnost jasena, prodornost javora
 Tek zarumenjena u svoj dom prnu,
 Kao da nesvestima džara
 Oba neba s vatrama što trnu.
 ........................................
 
 Svoju svest pretovarujući varljivo
 Bitisanjem na nesvest svedenim,
 Zar bez izbora da srčem to varivo,
 Glavu sopstvenu kraj vatre zar jedem?
 
 Zar je zato izmišljena dara
 Očaranja prostranstva iz magle,
 Da na povratku zvezde bi bele,
 Tek zarudele, k domu svom nagle?
 
 Čuješ li, maćeho zvezdanog tabora,
 Noći, šta će sad biti, šta potom?
 
 Navire krv u aorte ljuto,
 I niz redove se šapat kreće:
 — Rođen sam devedeset četvrte,
 Rođen sam devedeset treće...
 Stiskam u šaci svojoj sumanuto
 Iskrzan dan rođenja – s ruljom,
 s krdom
 Šapućem obeskrvljenom
 usnom tvrdom:
 — Rođen sam noću između drugog
 i trećeg
 Januara devedeset koje
 Nesigurne — i stoleća
 Oko mene vatrama stoje.
 

 Genadz Paškov
 Prev. s beloruskog
 
 CRNI SLAVUJ
 
 Nisam nikad išo do Balkana,
 Ko zna hoću l' ikad stići tamo.
 Al što mi je duša — otvorena rana?
 Zašto li sam uznemiren, samo?
 
 Zahvata me očaj iz dubine
 I suza mi pod veđom svetluca
 Što fijuče pretnja iz daljine,
 Na čoveka što se opet puca.
 
 Ne na jednog, nego na sve ljude,
 Jer otuda k’o nekad što beše,
 Smrt sejući i bogalje tvrde
 Crni slavuj triolama kreše.
 
 Nije slavuj što za zaljubljene
 Šalje svetu zvezde razdragane.
 Ovaj sipa kugle užarene
 I olovo seje na sve strane.
 
 Od udara zemlja razrovana.
 Pijanih je od krvi tu mnogo.
 Da l’ ćeš stati i ti jednog dana,
 Nezasita, mrska razdeobo?...
 

 Henrih Sapgir
 Prev. s ruskog
 
 PARADA IDIOTA
 
 Idem. A u susret mi
 Idu idioti
 Idiot bradati
 Idiot nebradati
 Idiot nozdrvasti
 Idiot ustasti
 Idiot četvrtasti
 Idioti glavati
 Idiot — s ušima u vati
 
 Ide idiot veseljak
 Ide idiot potežak
 Ide idiot simpatičan
 Ide idiot apatičan
 Ide idiot normalan
 Ide idiot grandoman
 Ide idiot genijalan
 Ide idiot epohalan
 
 Jedni idioti su pristojno odeveni
 Jedni slabije — nebrijani ižvakani
 Jedni su rimski novinama uvijeni
 Drugi — skicama i računima na ceni
 Neki stid svoj pokrivaju zaradom
 Neki učenošću treći — radom
 
 Velike zadatke
 Nose idioti
 Velike dodatke
 Nose idioti
 Ide idiot skoro plačući
 "Dokle će me te nevolje tući
 Žena mi je histerična
 Šef — som debilasti
 Ja sam neurasteničan
 Skroz se upropastih“
 
 Idu idioti — nose kombinate
 Fabrike institute vidne
 Točkove raketa rakete grbate
 Nekakve knjige skulpture etide
 Nose fotografije s mrtve planete
 I uopšte neviđene predmete
 
 Idu idioti idu idioti
 Gle dvojica tuku nekog skota
 A dvojica drugih kite nekog skota
 Nekakvog kepeca nekog idiota
 
 Idioti časni
 kao lopate
 Idioti jasni
 Kao plakate
 Idioti su dobri momci gledano onako
 Al' je s njima biti malo naopako
 Idioti pevaju pesme idiota
 Idioti pletu misli idiota
 Niti znaju nit' žele da znaju idioti
 Da su ih i smislili jednom idioti
 
 Idu rmbadžije idu diplomate
 Kolektivi aktivi čete obilate
 Duž beskrajne od cigle ograde
 Idu idioti idu idioti
 Izvode orkestri i "Marš idiota"
 Idu — nema kraja povorci nakaza
 I sam se s njima idiotski vučeš
 U sveopšti vrtlog nevoljno uvučen
 Možda je sve normalno? Svojstvo
 ljudskog roda?
 I kretanja ima i cilj je sloboda?
 I pred mitraljezom drlje prsa svoja
 K'o jesenje lišće pada ih bez broja...
 
 Neka i ja umrem za snove idiota
 Sa blaženim osmehom idiota
 

 Viktar Šnip
 Prev. s beloruskog
 
 BALADA POTOPA
 
 Ode u neizvesnost voda potopa.
 Pod nebom, kao pod Božjom rukom,
 Stiže, k’o večnost, naša Evropa,
 Oprana vodom, k’o suzom pukom.

 I nađe me i reče mi ovde:
 — Traj kako sam hoćeš svoje dane...
 I kao voda od potopa ode,
 A u krvi mi ostade plamen.
 
 Htedoh da uzviknem "ne", al ništa
 Ne uspeh da kažem, iako čelo stuštih.
 Kao krst, preda mnom put blista,
 A svud neizvesnost, k'o potop sušti...
 

 Lav Losev
 Prev. s ruskog
 
 NE
 
 Vi ste Rus? Ne, ja sam virus side,
 k'o šolja raspukla idem,
 pijan sve glavne uloge imam,
 odgajen u ovim predelima.
 Vi ste Losev?
 Ne, ja sam pre Lifšic marke,
 mudonja što se zaljubljuje
 u petičarke
 u zanosne daveže plavokose
 koje mastilom obraze rose.
 Čovek ste? Ne ja sam okrnjak loman
 s holandske peći keramički komad —
 nasip, vodenica, grumen druma lokalnog svog,
 a dalje tamo, znaće sam Bog.
 

 Miodrag Sibinović
 
 NE
           Lavu Losevu
 
 Vi ste Srbin? Ne, ja sam skrbnik grbav,
 slepo teturam čerečen, škrbav,
 sa snom o glavnoj roli
 koja sve zlurado boli.
 Vi ste s Kosova?
 Ne, ja sam pre poluiščupan koren
 koji se kune u stavrofore
 što, kao da su na Marsu,
 rade na nebeskom carstvu.
 Čovek ste? Ne, ja sam zubac s viljuške divnog
 pribora za jelo iz dvora cara Dušana Silnog —
 krnjak, polutak, kljun zloguke sove, rog,
 a dokle ću tako — reći će valjda Bog.

 
 Evgen Malanjuk
 Prev. s ukrajinskog
 
 AVGUST
                          Herr, es ist Zeit!
                          R. M. Rilke

 
 Vreme je, Gospode, za osamu i kajanje.
 
 Sve nagoveštava taj čas: težina
 Obeskriljenog tela, prvo srebro
 Na slepoočnicama i izbrazdano čelo.
 A ispod čela one što gorehu
 A sada sve dublje i dublje tonu
 I gasnu one nesite oči...
 Jer pogled se okreće u sebe, unutra,
 Prezasićen od ljudskog i zemaljskog.
 
 Vreme je, Gospode, kajanja i osame.
 
 Na prvom mestu je kajanje. O, nauči nas
 U noćima besanim, pod bičem sudbine,
 U sitničavosti spojenih dana i doba,
 U nemoći bolesti nauči, nauči nas kajanju,
 Najdubljeg poštenja početku.
 Ti si ga podario prekomerno štedro
 Svojim bezbrojnim nedostojnim slugama.
 Daj ga najnižem sada.
 
 Vreme je, Gospode, kajanja i osame.
 
 Smiri se, duše oholi i nezahvalni
 Anđela pobunjenog nasledniče!
 O, svaki dan života ispijah žudno
 I sve tražih, ali ne ono što treba,
 I sve saznavah, ali neshvatljivo,
 I sve stremih, al’ srcem što ne vidi,
 I ne primetih da pod hodom drskim
 Nestajahu latice izgažene.
 Vreme je, Gospode, kajanja i osame.
 
 O, osamo, ti si, znam, najteža,
 Na tebe se teže no na kajanje navikava,
 Za tebe moraju da se upru sve snage,
 Kao što su za iskru potrebni trud i kremen,
 Kao grč poslednji muskula pobednika,
 Kao poslednji korak onog što stiže
 Do vrha.
 Jer, ako je kajanje mudrost, Osama je uvek visost.
 
 Vreme je, Gospode!

______________

1 Na svečanoj sednici Skupštine 15. decembra 2012. Udruženje književnika Srbije dodelilo je prof. Miodragu Sibinoviću Povelju za životno delo. Od 6. februara 2013. na Tribini Francuska 7 počeo je ciklus predstavljanja dobitnika Povelje. Tada su o Sibinovićevom stvaralačkom radu u oblasti nauke o književnosti, teorije književnog prevođenja i prevodilaštva govorili predsednik UKS pesnik Radomir Andrić, profesor i pesnik dr Vukašin Kostić iz Niša, slavista, profesor ukrajinistike i prevodilac dr Ljudmila Popović iz Beograda, i književnik, esejista i prevodilac Nikola Bertolino, a pesme ruskih, ukrajinskih i beloruskih pisaca u Sibinovićevom prevodu kazivali su dramska umetnica Tanja Bošković i književnik, publicista, poznati recitator Rale Damjanović.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Novembar 14, 2012, 04:22:35 pm »

**

SIBINOVIĆEVA "ANTOLOGIJA RUSKE LIRIKE" PREDSTAVLJENA U NEGOTINU I BORU


Kao kad pred geografskom kartom budemo zadivljeni spoznajom o ruskom prostranstvu, omađijani ruskom fizičkom veličinom, tako, pred trotomnom antologijom Miodraga Sibinovića — "Antologijom ruske lirike od 10 do 21. veka", spoznajemo (ili tek naziremo) neslućene granice ruske duhovnosti; bogatstva jedne milenijumske kulture, snagu njene poetske duše.

Ta kultura, u poslednjem veku često sputavana čvrstim odrednicama novoustaljenih vlasti, hermetički zatvarana (i unutra i spolja) i usmeravana (unutra), a potom — u novije vreme globalnim tokovima izopštavana i marginalizovana pred anglosaksonskim trendovima, pri ionako smanjenom interesovanju mladih naraštaja za poeziju pre svega, nema često priliku da se na jednom mestu, i u ovakvom svetlu, kao u kapitalnom delu uvaženog slaviste i naučnika Miodraga Sibinovića, u tom obimu i na taj način ponudi širokom čitalaštvu.
 
Ovakva dela, uostalom, kao što i predstavljaju vekovnu duhovnost jednog naroda, traže i golemu žrtvu autorovu jer uzimaju godine i trud, donose muke i zlopaćenja, nedoumice i sumnje, i njih se, kao i posezanja za zvezdama, prihvataju samo retki i odabrani.
 
"Antologija ruske lirike" je, isto tako, rođena i u jednom neobičnom vremenu, vremenu obremenjenom političkim i društvenim posebnostima, u vremenu golemih, tektonskih istorijskih gibanja, i tako obremenjena (mada te prilike ne treba mešati sa duhovnošću) staje pred čitaoce i književne znalce, počinje svoj zemaljski život pred licem i sudom javnosti.

Tako su i ljubitelji književnosti u istočnoj Srbiji (delu naše zemlje kojoj Miodrag Sibinović ne samo duhovno već i poreklom svojim pripada: rođen u Zaječaru, kršten u Boru, osnovnu školu učio u Koželju i Knjaževcu, nižu gimnaziju u Knjaževcu, a višu — u Negotinu), gde je često teško da (iako ste i svoji, primer i kapitalnog za ovdašnje prilike dvotomnog spisa Jevrema Damnjanovića "Srbija i na istoku") od institucija dobijete zasluženu pažnju i priznanja — imali prilike da se u Negotinu (1. novembra) i Boru (11. decembra) uvere u veličinu ruske poezije i grandioznost Sibinovićevog dela.
 
Pažljivoj i ovakvih događaja željnoj publici u tumačenju su pomagali i dr Ljubiša Rajković Koželjac i Adam Puslojić u Negotinu (kazivanjem stihova zaječarski glumac Milutin Vešković i klavirskom pratnjom Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac) i, u Boru, sasvim maestralno, beogradski glumac Ivan Jagodić. Retko je kada, kao posle književne večeri u Boru, aplauz publike po završetku trajao nekoliko minuta.
 
Nije u jednom narodu omeđena veličina poznavanjem i priznavanjem samo svoje kulture. Umetnička dela (kao ni vetar) ne poznaju granice. I polen tuđih cvetova pada na naše livade, na naše voćnjake, darivajući i lepotom cvasti i sočnošću plodove. I ko zna kako bi pisali naši pesnici (i svi pisci) da nije bilo prevoda, i ko zna kakav bi ukus formirala naša književna kritika i čitalačka publika da nije bilo tih vetrova novine. Zatvoreni u svom svetu, verovatno bismo se usmrdeli na dnu svoje kace.
 
Zato su prevodioci svojim delovanjem vredni (bar) koliko i naši književnici.
 
Naravno, prevodilac ne može biti osvedočeni poznavalac svih jezičkih normi i tajni, svih mogućnosti nekog jezika ako je samo puki osvedočeni poznavalac — prevodilac mora da poseduje istančan pesnički nerv, izražajnu pesničku tananost, toplu lirsku dušu ne bi li što vernije prevod približio originalu, poštujući u svim merama autorski misaoni naum, leksiku i metriku. U Sibinovićevoj "Antologiji" je, čini se, ne samo gde se on (najčešće) javlja kao prevodilac već i u slučajevima drugih prevodilaca, taj sklad dostignut — i umećem prevodilaca i znalačkim i tananim odabirom antologičara — čak, možda i varkom, upoređujući primere prevođenja jedne pesme od više prevodilaca (a pritom imati makar školsko znanje ruskog jezika), ponegde se čine prevodi i uspešniji od originala.
 
Antologija je mogla biti i drugačijeg sastava. Van nje su, neki će zameriti, ostali mnogi. Ali se Sibinović vodio opredeljenjem za praćenje lirskog u osnovi ruskog stvaralaštva jer je (što je i stav autora ovog teksta i većine poeziji naklonjenog čitalaštva) suštastvena odlika poezije lirsko.
 
Naravno, za skeptike i sujetnike, što se i ovakve "Antologije" Miodraga Sibinovića tiče — uvek ima razloga za prigovore. I naravno, ovakvi poduhvati, kako je i sam autor naglasio, jesu plod pojedinačnog rada, dakle plod subjektivnog viđenja i izbora — što u svakom slučaju ne mora biti u podudarnosti sa ukusom većine. Na kraju, možda bi i Mona Liza imala suptilniji izraz i njen osmeh privlačniju zagonetnost, da ju je Da Vinči naslikao kao plavušu!
 
Radio Beograd je, govoreći u tri navrata o ovom delu, ponovio tvrdnju da je reč o kapitalnom izdanju, o knjizi godine, o knjizi decenije, a može se i dalje licitirati...
 
I, naravno, ova i ovakva Antologija Miodraga Sibinovića nije konačnost, svršetak posle kojeg se nema šta dodavati, nije tačka. Jer, verovatno, dok ovaj autor ukucava u računar svoj skromni tekst, i u času dok ga urednik časopisa pregleda i uvršćuje na pripadajuću stranu, dok ga štamparske mašine ovekovečuju u njegovom konačnom obliku, i, na kraju, u času dok ga Vi, poštovani čitaoče, čitate — negde tamo kraj Dona ili Volge, negde u srcu Sibira ili na ivici neprohodnih tajgi, na pločnicima Moskve rastu (ili se tek rađaju) budući ruski novi Ljermontovi, a, istovremeno, u našoj maloj i zabitoj Krajini trčkara neki novi antologičar, obojica kao deo sutrašnje nove antologije koja će bar obimom nadmašiti postojeće.
 
Jedno je nesporno: ma kakve — sastavom i obimom, prilazom ili zadatkom — nove antologije bile, one se moraju odavde nastaviti, one se moraju na ovu nasloniti. Tako delo Miodraga Sibinovića, ne samo za naredne decenije već i vekove ostaje kao fundament. Kao primer naučne sistematičnosti, i kao primer autorske istrajnosti i požrtvovanosti. Kao jedan od granitnih temelja i naše kulture.
 
A to je valjda dovoljna garancija za sve što će se na njega naslanjati.

Radiša Dragićević

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #4 poslato: Novembar 14, 2012, 11:09:02 pm »

**

PREVOD I KULTURA DANAS

Uvodni referat na savetovanju Prevod i kultura, održanom u Beogradu 23. i 24. novembra 2012.


I

Prema današnjim shvatanjima — pod kulturom se podrazumeva sveukupna suma tekovina svih oblika ljudskog duhovnog stvaranja i postupanja zasnovanog na njemu. Dakle, u nju su uključena ne samo književna ili druga umetnička dela, filozofski, ili sadržaji ostalih humanističkih nauka, već i proizvodi ljudskog uma iz oblasti prirodnih, tehničkih i tehnoloških znanja.
 
Postojeće starije, kao i današnje bibliografije štampanih knjiga u svim razvijenim zemljama ukazuju na izuzetno veliki broj prevedenih tekstova, a najčešće i, gotovo po pravilu, na prevagu prevodne literature, kao temeljnu komponentu svake tekuće nacionalne kulture.
 
Nije potrebno navoditi statističke podatke da bi se dokazivala dominacija najrazličitijih vrsta prevoda i u informativnoj sadržini svih klasičnih i elektronskih sredstava masovne komunikacije.
 
Može li se danas zamisliti organizacija bilo koje ozbiljnije proizvodnje, marketinga i međunarodne trgovine, definisanje osnova za sve vrste političkih, pravnih, privrednih i kulturnih kontakata u bilateralnim, regionalnim i širim okvirima međudržavne saradnje — bez prevodilačkog udela kako u fazi pripremnog prikupljanja znanja, tako i u fazi uobličavanja odgovarajućih ugovornih dokumenata?
 

II
 
Ozbiljni prevodioci sve ovo pobrojano, razume se, već dobro znaju. Prevodiocima koji će tek postati ozbiljni, kad god se na takve naiđe, pobrojane i druge, ovde nenavedene činjenice o značaju prevodilačkog rada potrebno je uporno dovoditi do praga svesti. U ovom trenutku ukazivanje na takve činjenice, rekao bih, veoma je potrebno i onima koji ih znaju i onima koji će ih tek saznati. Ne samo zbog prevodilačkog samopoštovanja, mada je ono oduvek bilo i biće važan preduslov za uspešan rad. Kad govorim o ovoj potrebi u sadašnjem trenutku, imam na umu nešto drugo. Hteo bih, naime, da skrenem pažnju na sledeće.

U veoma složenom procesu prekomponovanja društvenog uređenja, tzv. tranziciji, čiji smo danas voljni ili nevoljni učesnici, transformišu se temeljni principi na kojima je ono zasnovano, definišu ekonomske i moralne vrednosti i uzajamni odnosi svih relevantnih činilaca i poluga funkcionisanja složenog društvenog organizma. Potrebno je, dakle, značaj i složenost sadržaja procesa prevođenja dovesti do praga svesti i najširoj javnosti. Koliko je to ovih dana nasušna potreba možda najslikovitije pokazuje činjenica da tranziciju neretko vode i ministri koji nisu u stanju čak ni da korektno definišu oblast koja je u njihovom resoru... A za naš mentalitet je, hteli mi to da priznamo ili ne, karakteristična isključivost i navika da pri društvenim promenama neselektivno rušimo sve tekovine prethodnog razvoja i, neracinalno, gotovo redovno počinjemo gradnju iznova, iz temelja.

Imajući u vidu sve to, u ovom svom pokušaju da signiram najznačajnije aktuelne probleme prevodilaštva u našem društvu bilo bi, čini mi se, celishodno pogledati, prvo, kakvo je danas stanje u primeni dostignuća već ostvarenih tokom prethodne, da kažemo, predtranzicione etape razvoja i statusa našeg prevodilaštva, a zatim — koji nam zadaci predstoje na planu daljeg razvoja, radi održavanja koraka s prevodilaštvom u Evropi i svetu.
 

III

Naša prevodilačka udruženja — Udruženje naučnih i stručnih i Udruženje književnih prevodilaca Srbije — članovi su Međunarodne federacije prevodilaca, što znači da su i potpisnici njene Prevodilačke povelje. Zahvaljujući brizi tih prevodilačkih udruženja, regulacija statusa, osnovnih obaveza i odgovarajućih prava prevodilaca u ranijem zakonodavstvu naše zemlje bili su, uglavnom, usklađeni sa duhom i slovom Preporuke Generalne konferencije UNESKO-a iz Najrobija o pravnoj zaštiti prevodilaca i Povelje. Tokom druge polovine prošlog veka u štampanim prevodima status prevodilaca je u nekim slučajevima podizan čak dotle da je ime prevodioca objavljivano i na koricama knjiga (setimo se, recimo, sjajne BIGZ-ove biblioteke prevodne poezije "Vrhovi"). Udruženja su na svojim organima utvrđivala i za korisnike prevoda objavljivala prevodilačke tarife, koje su do pretposlednje decenije prošlog veka prilikom sklapanja ugovora o radu uglavnom i uzimane u obzir. Doduše, borba za punu i zakonsku afirmaciju krunisana je tek 1990, kada je, kako čitamo u Spomenici 50 godina Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, objavljene 2010. godine, u priznatu zvaničnu nomenklaturu kod nas uvedeno i zanimanje prevodilac (istini za volju, i ranije je, u okviru srednjoškolskog usmerenog obrazovanja, uz lektorsko-korektorski postojao i prevodilački smer).
 
Međutim, od početka ekonomskih kriza, kao i društveno-ekonomskih tranzicionih promena s kraja 80-ih — početka 90-ih godina, nastupilo je vreme koje je, po mnogo čemu, donelo krizu i prevodilaštvu. U tom kontekstu ukazaću na nekolike paradokse.
 
Privatizacija i trend smanjenja broja velikih društvenih (ili državnih) preduzeća, uz stvaranje novih srednjih i malih firmi, kao potencijalnih korisnika prevodilačkih usluga, rezultirala je novim uslovima i za prevodilačku delatnost. Promene se osećaju kako na odnosu izdavačkih kuća, tako i na odnosu privrednih subjekata prema prevodiocima.

Privatizacija, kojom se formalno povećava broj korisnika prevodilačkih usluga, mogla bi predstavljati bazu za još veću potražnju prevodilačkih usluga. Međutim, novi naručioci tih usluga, po pravilu, nemaju materijalne i stručne potencijale koje su imale nekadašnje razgranate društvene, odnosno državne privredne i izdavačke firme...
 
Priprema i štampanje knjige u eri kompjutera znatno je olakšala posao piscima, prevodiocima, izdavačima knjiga i drugim korisnicima pismenog prevoda. Ali to je, umesto da dovede do procvata u našoj kulturi, dovelo do neočekivane krize izdavačke delatnosti... Umesto nekadašnjih desetak izdavača u Republici, na tržištu se pojavilo više desetina, pa i stotina izdavača. Doda li se tome činjenica da je na našem kulturno-jezičkom području, u uslovima globalnog ćiriličko-latiničkog raslojavanja (podsticanog i crkvom), uz carinskim i drugim uslovima ograničenja prometa, došlo do drastičnog smanjenja kupaca iz novoformiranih posebnih južnoslovenskih država – postaće jasno da je knjiga za svakog izdavača posebno — sada višestruko skuplja...

U ovakvom ambijentu, začinjenom svetskom i našom domaćom ekonomskom krizom, u zemlji s drastičnim industrijskim zastojem iz 90-ih godina minulog veka i izgubljenim tržištem na međunarodnom planu — srpsko prevodilaštvo je ušlo u nemilosrdnu utakmicu na slobodnom tržištu rada. Ta utakmica se odvija u uslovima donošenja velikog broja novih zakona kojima se naše zakonodavstvo usklađuje sa evropskim, zakona za koje (i to je odista veliki problem) još uvek nije uspostavljena rigorozna kontrola njihovog sprovođenja u praksi. Odvija se, pri tom, u realnosti, karakterističnoj za fazu divlje, prvobitne akumulacije kapitala, uz novo zakonodavstvo koje se preuzima iz visoko razvijenih kapitalističkih zemalja sa odavno već normiranim i stabilnim poslovnim moralom i sa jakim institucijama pravne države.
 
Koje posledice iz toga proističu?

 
IV
 
U domenu autorskih prava, sve češći su problemi koji se mogu okarakterisati kao ucenjivanje prevodilaca od strane naručilaca poslova. Izdavači, po pravilu, odbijaju da se pridržavaju tarifa koje utvrđuju prevodilačka udruženja. Doduše, toga je delimično bilo i u predtranziciono vreme, ali kao nova pojava, zapaža se da neki izdavači izbegavaju da sklapaju ugovore za naručene poslove, otvarajući sebi manevarski prostor za kasnije manipulisanje oko isplate dogovorenog honorara. Zbog nedostaka posla, da se ne bi zamerali s izdavačima (ili, često, zbog toga što imaju razumevanja i za finansijske probleme svojih izdavača), prevodioci neretko na to pristaju. Ovo im se, međutim, vraća kao bumerang, jer bez ugovora ne mogu da se obrate autorskoj agenciji ili sudu ako se isplata honorara, po već skoro ustaljenom običaju, otegne u nedogled.
 
U današnje mutno tranziciono vreme u oblasti kršenja prevodilačkih autorskih prava sve češća pojava je objavljivanje prevoda bez imena prevodioca. Doduše, katkad, naročito u periodici, ovakvi prekršaji se ne vrše uvek iz koristoljublja, već ponekad i iz neznanja. Na žalost, u našoj kulturi danas ima i tako nedovoljno obrazovanih urednika časopisa koji ne znaju da je svaki prevod, a pogotovu prevod izražajno kompleksnog književnog dela, zapravo i prevodiočeva individualna kreacija. (Da ne govorimo o tome koje probleme takvi urednički propusti stvaraju bibliografima...) Međutim, uz neprosvećenost, po pravilu, idu i teže posledice — piraterija i plagijati. Ozbiljnost i težinu rešavanja tog problema pokušaću da ilustrujem jednim od, inače, ne malog broja primera.
 
Pre tri godine (2009) pojavila se u prodaji knjiga u tiražu od 1.000 primeraka:

Sergej Jesenjin, Poezija. Prevod Marine Zlobnin. Za izdavače "Neven" — Zemun, "Feniks" — Beograd potpisali su se: Mika Jeremijević i Vojislav Đuručić. Kao urednik knjige potpisan je Živojin Janković.
 
Ta knjiga je, uz kratak predgovor Urednika, sadržala 48 pesama i poema (ukupan broj stihova: 2.384) pod imenom prevodioca Marine Zobnin. Međutim, svi ti prevodi (prepevi) pripadaju poznatim srpskim prevodiocima i pesnicima: Miodragu M. Pešiću (17 pesama i poema, ukupno 1.446 stihova), Nikoli Bertolinu (13 pesama, ukupno 404 st.), Miodragu Sibinoviću (8 pesama, ukupno 281 st.), Slobodanu Markoviću (7 pesama, ukupno 193 st.), Miroslavu Topiću (2 pesme, ukupno 44 st.) i Dragutinu Maloviću (1 pesma, 16 st.).
 
Zanimljivo je, međutim, da, kad je to dospelo do kulturne rubrike dnevnog lista "Politika", urednik izdanja se u objavljenom odgovoru koji je dao novinaru, branio izjavom tobožnjeg prevodioca Marine Zobnin, da ona nije kriva što njeni prevodi liče na druge, jer "Jesenjin se ne može ponovo izmisliti".
 
Za prosečnog čitaoca novina, neupućenog u to šta je zapravo prevođenje, ovo bi moglo da deluje čak i kao prihvatljivo objašnjenje. Jedan od pokradenih prevodilaca se, međutim, na to osvrnuo, pored ostalog, sledećim opaskama:

"Stručno kompetentnim krugovima odavno je poznato da je prevođenje književnih dela, a posebno poezije, književi stvaralački, dakle i zakonom priznat autorski rad. Prenoseći umetničko delo sa jednog na drugi jezik, iz jedne u drugu kulturu, uklješten između obavezujućih parametara bitnih za ostvarenje adekvatnog originalu umetničkog utiska — prevodilac, po pravilu, tekst originala mora, na različite načine, u pojedinostima da transformiše (zadržavajući smisao i umetničku strukturu originala). Zbog toga je prevodilačke krađe u ovoj oblasti gotovo nemoguće sakriti.1

Plagijator, njegov urednik i izdavači to, izgleda, nisu znali, pa su, bez ikakvog ustezanja, tekstove tuđih prevoda prepisali kompletno, prepisivali ih sa izmenama Jesenjinovog teksta koje su, radi ritma, rime i iz drugih stručnih razloga vršili pokradeni srpski prevodioci. Ima primera da su oni koji ne žele i 'ne mogu ponovo da izmišljaju Jesenjina', u svom neznanju (ili obesnosti), prepisivali bez izmene i strofe u kojima je srpski prevodilac promenio čak i Jesenjinov redosled stihova..."

Moram dodati, da je na raspravi u Autorskoj agenciji izdavačima i uredniku (koji je, uzgred da napomenemo, ispostavilo se, bio penzionisani nastavnik matematike) trebalo od stiha do stiha dokazivati da su tekstovi koje su objavili — plagijati...
 
Ali, posle ove groteskne priče, evo i "naravoučenija". Prema važećim uzusima, oštećeni prevodioci su posle rasprave u Autorskoj agenciji imali pravo da traže od izdavača da im isplati petostruko uvećan honorar od tekuće tarife Udruženja književnih prevodilaca. Međutim, pošto je izdavač saopštio da će zbog toga morati da zatvori svoju firmu, prisutni prevodioci su se odrekli tog svog prava. I, izgleda, time su se ogrešili i o svoju branšu, a možda i o srpsku kulturu... Jer, u septembru ove, 2012. godine u prodaji se pojavilo novo piratsko izdanje prevoda Jesenjinovih dela pod naslovom "Ispovest mangupa" izdavača "Panonija" iz Rume, knjiga koju je za izdavača i urednika potpisao Damir Kiuk, a koju je na svom štandu na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu prodavao opet "Feniks" (sada) "Libris". Ovog puta u knjizi obima 354 stranice nema imena prevodilaca, a pokradeni su Miodrag Pešić i Slobodan Marković. Zanimljivo je da ni na CIP-u (zakonom predviđena katalogizacija knjige izvršena je u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu) nema imena prevodilaca, što, inače, stručnoj službi Biblioteke ne bi smelo da se dogodi.
 
Prema nekim, "zvanično nepotvrđenim informacijama" i prevod Petra i Ljiljane Novaković u izdanju UNSPS knjige Danice Selesković i Marijane Lederer Obrazložen pedagoški prilaz nastavi konferencijskog prevođenja, malo adaptiran, nedavno je objavljen kao prevod kolege iz jedne od bivših jugoslovenskih republika. Šta da se radi? Sledi pokušaj nagodbe u Autorskoj agenciji, ili tužba sudu, gde se proces (i kad nije međunarodni), po pravilu, oteže u beskonačnost, a oštećeni prevodilac u njega, neretko, mora unapred uložiti više sredstava nego što bi dobio za prevodilački honorar!

Uzgred da napomenemo, treba li ovom auditorijumu napominjati da je za utvrđivanje prevodilačkih plagijata, naročito u prevodima proznih tekstova, potrebno široko poznavanje i teorije i prakse prevođenja? Ovo naročito važi za veštačenje, kada dođe do sudskih procesa, u kojima sudija traži da se stepen podudarnosti ili razlika dvaju prevoda istog originala predočava i statistički...

Piraterija svih vrsta u izdavaštvu, posebno uzajamna krađa prevoda na relaciji sadašnjih država bivšeg jugoslovenskog srpskohrvatskog područja, uzela je maha i došla do zabrinjavajućih razmera. Na Godišnjoj skupštini UKPS 2011. godine Marija Tarar Tutuš predložila je da članovi Udruženja dostave Upravi "informacije kako je prevodilaštvo regulisano u zemljama sa čijih jezika prevode". Ovo nije loš predlog, ali, postoji, rekao bih, i racionalniji i efikasniji način za prikupljanje informacija i stvaranje platforme za rešavanja pobrojanih i drugih problema prevodilaca u Srbiji. Bilo bi logično da se prevodilačke organizacije udruže (pre svega, trebalo bi prevazići sadašnji nerazumni rivalski antagonizam između UNSP i UKPS), da bi, na bazi postojećih međunarodnih i nacionalnih dokumenata, kao i prikupljenih drugih iskustava, možda i zajedno sa zemljama bivšeg jugoslovenskog kulturno-jezičkog prostora — odgovarajućim svojim državnim vlastima, čak i zajednički, predlagale neophodne zaštitne mere i mehanizme za saradnju u borbi protiv piraterije.


V

Za rešavanje ovih i ostalih problema prevodilaštva kod nas neophodno je izgraditi sistem i stabilne mehanizme za stručno pouzdanu verifikaciju i valorizovanje prevodilačkog rada u svakodnevnoj praksi.

Koliko se za to mora mnogo uraditi u ovom trenutku možda nam najslikovitije može poslužiti zaključak koji nam poznati prevodilac, esejista, osnivač i dugogodišnji urednik časopisa Prevodilac Zoran Jovanović nudi u uvodnom tekstu časopisa Udruženje — nosilac sertifikata kvaliteta. Naime, povodom rešenja kojim je UNSPS dobilo ovlašćenje za sertifikaciju i nadzor menadžment sistema GLOBALSERT d. o. o. u oblasti: pismenog prevođenja naučnih i stručnih tekstova; konsekutivnog i simultanog prevođenja; veštačenja i nostrifikacije prevedene tehničke dokumentacije; stručnog osposobljavanja naučno-stručnih i sudskih prevodilaca, kao i organizaciju kontinuiranog usavršavanja putem savetovanja, simpozijuma i kongresa; novinsko-izdavačke delatnosti. "Za obavljanje prevodilačkih usluga prema... standardima (ISO 9001i DIN EN 15038) — zaključuje kolega Jovanović — potrebne su duboke i suštinske promene u organizacji i realizaciji prevodilačkog procesa". Između ostalog: "pronalaženje i uvođenje relativno velikog broja visokokvalifikovanih, teorijski i praktično veoma potkovanih koordinatora (savetnika) za razne jezike i stručne oblasti ili manji broj poliglota, čiji stručni profil odgovara znanju i zvanju jednog iskusnog i solidnog univerzitetskog docenta. To lice mora biti u stanju da izvrši traženu analizu lingvističkih i ekstralingvističkih faktora teksta za prevođenje, ali da i samo poseduje dovoljno prevodilačkog iskustva kako bi bilo u stanju da sačini valjano, tj. upotrebljivo uputstvo za budućeg prevodioca. Uz to, prevodilačka firma mora imati — pored kvalitetnih (licenciranih) prevodilaca za razne jezike struke (što se, inače, podrazumeva) — i stručne i proverene korektore, redaktore i supervizore prevoda... za razne jezike i stručne oblasti, što zahteva ozbiljne obrazovne pripreme i ozbiljne investicije, za koje se, verovatno, mogu koristiti i raspoloživi evropski fondovi."

Ne možemo a da se ne složimo s kolegom Jovanovićem da su novoustanovljeni standardi prevoda i prevođenja o kojima je reč "velika novina i za nas i za Evropu". (Prevodilac, 2012, br. 1—2, str. 13).


VI
 
Ne bi se moglo reći da u Srbiji nema organizacionih zametaka čiji razvoj može doneti u globalu bolje rezultate prevodilačkih aktivnosti. Međutim, postavlja se pitanje da li su, u svetlu savremenih potreba i standarda, dovoljni zahtevi i, što je još važnije, koliko je kvalitetna primena postavljenih zahteva za učlanjenje u naša dva prevodilačka udruženja. A to učlanjenje je, zasad, uz postupak za sticanje prava na registrovanje za sudske tumače (gde su podzakonska akta Ministarstva, donošena tokom prethodnih dveju decenija, groteskno protivrečna i nakaradna), gotovo jedini zvaničan (mada ne i zakonom utvrđen) način za sticanje statusa prevodioca. Doduše, formalno-pravno moglo bi značiti da je stručna predsprema za prevođenje završen neki od filoloških fakulteta, ali ko god je prošao kroz to obrazovanje zna da je ono za ozbiljan prevodilački rad nedovoljno i može se smatrati tek samo predspremom za istinsku prevodilačku obuku.

A prema Statutu UNSPS, usvojenom 13. marta 2010, "posebni uslovi koje kanidat mora da ispunjava" da bi postao član Udrženja su: 1. da ima visoku školsku spremu filološke ili druge struke i tri godine prevodilačkog iskustva, ili višu školsku spremu sa pet godina prevodilačkog iskustva, ili da je postavljen za sudskog tumača; 2. da je preveo najmanje 1000 stranica teksta ili je najmanje trideset puta bio angažovan na usmenom prevođenju; 3. da je, ukoliko ne ispunjava uslove pod 1 i 2 stava 3 ovog člana, završio stručni prevodilački seminar u Školskom centru za usavršavanje prevodilačkih kadrova Udruženja... (čl. 17) U Statutu UKPS od 11. XII 2010. stoji: "Član Udruženja može biti prevodilac, državljanin Srbije, koji ima objavljen bar jedan uspešan prevod književnog dela ili dela iz društvenih nauka, čiji obim ne može biti manji od 20 autorskih tabaka ili 2000 stihova.
 
Kandidat je dužan da uz molbu za prijem i radove priloži i izvornike sa kojih su radovi prevedeni.
 
Pravo prevodioca na sticanje i ostvarivanje statusa samostalnog umetnika ostvaruje se posebnim merilima koja utvrđuju Statusna komisija i Upravni odbor, u skladu sa Zakonom o kulturi. O prijemu u članstvo odlučuje Upravni odbor ili Komisija za prijem (na predlog recenzenta), koji o tome obaveštavaju Skupštinu.
 
Pravo prevodioca na sticanje i ostvarivanje statusa samostalnog umetnika ostvaruje se posebnim merilima koja utvrđuju Statusna komisija i Upravni odbor, u skladu sa Zakonom o kulturi." (čl. 9)

Teško da se na statutom predviđen način za učlanjenje može proveriti ispunjenost onih pet elemenata prevodilačke kompetencije koje od sredine 2008. predviđa kao uslov Evropska unija standardom EN 15038. (detaljniju informaciju o tom standardu vid. u ovogodišnjem dvobroju 1—2 časopisa Prevodilac). Zanimljiva su (i simptomatična) obrazloženja žirija za dodeljene naše prevodilačke nagrade: u njima je, sve češće, gotovo po pravilu, težište na vanprevodilačkim karakteristikama nagrađenog dela. Tako se, ponekad, dogodi da je u nagrađenom prevodu književnog dela čija se estetska vrednost u originalu zasniva na poigravanju stilskim stereotipima različitih vremena ili različitih književnih pravaca — to u potpunosti prenebregnuto... Pitanje je koliko se u praksi izbegava voluntarizam pri ocenjivanju prevodilačke kompetencije i kada se prevodilački seminar u Školskom centru za usavršavanje prevodilačkih kadrova UNSPS uzima kao ekvivalent za visokoškolsko obrazovanje (iako je UNSPS, nesumnjivo, u ovom trenutku kod nas u stručnoj pripremi prevodilaca otišlo najdalje)...


VII
 
Za dalji razvoj naše kulture neophodno je reaktivirati ranije ostvarene rezultate u afirmaciji prevodilačke delatnosti i obezbediti uslove da i taj segment ne zaostaje za ostalim razvijenim svetom. Osnovni je problem, međutim, u tome što mi u sistemu visokoškolskog obrazovanja, poput i zemalja u bližem okruženju, zapravo nemamo kompletno obrazovanje prevodilaca.
 
Zato bi trebalo što pre napraviti dogovor svih naših filoloških fakulteta, UNSPS, UKPS i svih udruženja nastavnika stranih jezika, možda i nekih većih solidnih privatnih agencija za prevođenje — o budućim prevodilačkim zvanjima, specijalnostima, načinu i institucionalizovanim oblicima obrazovanja, o načinu dobijanja periodičnog verifikovanja prevodilačke licence za sva predviđena zvanja prevodilaca. Na temeljima već višedecenijskog iskustva UNSPS s njegovim sadašnjim Školskim centrom za usavršavanje prevodilačkih kadrova i UKPS, kao i iskustva beogradskog Filološkog fakulteta koji je pre neku deceniju nekoliko godina imao na svojim studijama i prevodilački smer a i sada pokušava a nađe neka rešenja u okviru studija za zavanje mastera, siguran sam da bi se moglo učiniti mnogo više nego što se sada čini. Hoće li se iz tog dogovora pokrenuti inicijativa za stvaranje nove visokoškolske institucije ili inicijativa za organizovanje interinstitucijalnih studija saadnjom već postojećih institucija, ili će se, pak, na jednom takvom skupu pronaći neka druga studijska forma — videćemo.

Paralelno s tim, radi stvaranja povoljnijeg ambijenta i podizanja ugleda prevodilačkog rada u našoj kulturnoj javnosti, bilo bi dobro da UKPS i UNSPS zajedničkom akcijom što pre uspostave kanale za kontinuiranu saradnju s našim vodećim pisanim i elektronskim javnim glasilima, radi prezentiranja široj javnosti značajnih prevodilačkih ostvarenja ili upozorenja na probleme prevodilaštva kao jednog od zamajaca razvoja savremene kulture. Za to je, verovatno, potrebno formirati i stalne grupe edukovanih recenzenata, čiji rad bi mogao ožveti danas gotovo potpuno zamrli žanr kritike prevoda.

Miodrag Sibinović

______________

1 Podsetiću vas na jedan od njih. Čuvena Jesenjinova pesma o keruši, recimo, prevedena je kod nas skoro dvadeset puta. Njen prvi stih, koji čitaocu predstavlja vreme i mesto gde se keruša oštenila: "Утром в ржаном закуте" u trinaest prevoda koje sam ove godine analizirao u svojoj upravo objavljenoj knjizi "Individualna konkretizacija književnog dela" — kod prevodilaca, koji su kreirali, a nisu prepisivali tuđe prevode — čitamo sledeće varijante: Jutros rano gde strn šumi, lupka (M. Pešić), Jutros u košari, gde sja, šuška (M. Pešić), Jutros je kuja pri štali (G. Krklec), Jutros kučka u dnu koša (S. Marković), U svitanje, u pojati niskoj (D. Malović), Jutros, sred ražanog strna (B. Bulatović), U svitanje, u strnu, gde šuška (D. Erić), Jutros usred ržanog kutka (M. Vojvodić), Pred svanuće, u kutku od raži (Lj. Gligorijević), Jutros na kraj za raž spremnog kutka (M. Vuković), Jutrom u korpi raženoj (S. Lučina), Jutrom u slami raženoj (S. Lučina), U izbi među snopljem krutim (M. Baćović), Jutrom se pod stogom skrila (R. Nešović).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #5 poslato: Novembar 14, 2012, 11:11:39 pm »

**

"I ŠTO LI SI SREĆAN, POSLEDNJI ADAME"
PANORAMA SAVREMENE RUSKE POEZIJE


1.
 
Kao što je filozofija dublja i šira od svake ideologije, tako i prava umetnost mora biti u raskoraku s bilo kojom ovozemaljskom dnevnom politikom.
 
Od kraja 50-ih — poč. 60-ih godina XX veka u ruskoj poeziji započinje i razvija se tok aktivnog suprotstavljanja zvaničnoj sovjetskoj socrealističkoj poetici.
 
U okviru toga, u prvom planu se našla kritika šminkanja (lakiranja) života (šminkanja vršenog radi afirmisanja ideoloških ciljeva koji se u realnoj stvarnosti, inače, ne ostvaruju), kao i kritika stereotipa u žanrovskoj i stilsko-jezičkoj praksi oficijelne sovjetske književnosti. Ta kritika je realizovana aktiviranjem i razvijanjem bogatog nasleđa iz u sovjetsko vreme proskribovane književnosti ruske umetničke avangarde prvih decenija XX veka.
 
Naime, pošto se od kraja 50-ih — početka 60-ih postepeno stvaraju uslovi za objavljivanje širih izbora, a potom i sabranih, odnosno celokupnih dela nosilaca ruske književne avangarde (rana, futuristička dela Majakovskog, simbolistička dela Bloka, Belog, poezija, proza i eseji imažiniste Jesenjina, futurista Hlebnjikova, Pasternaka, akmeista Mandeljštama i Ahmatove, Cvetajeve, pesme i eseji oberiuta Zabolockog, i dr.) — od kraja pedesetih, a naročito 70-ih godina tek minulog veka pojavio se niz njihovih mladih sledbenika. Do dana današnjih književna kritika među ruskim piscima prepoznaje neosimboliste, neofuturiste, neoakmeiste, neokonstruktiviste, neooberiute (tj. neoapsurdiste) i dr.
 
Razume se, niko od tih pesnika nije nameravao da ponavlja ono što je već davno napisano. To nadovezivanje na ranije poetičke programe avangarde predstavljalo je, po njima, neku vrstu sinteze umetničkih dostignuća prethodnika, da bi se osavremenjivanjem i daljom nadgardnjom otvarao manevarski prostor za adekvatno potebama savremene umetnosti poetsko osmišljavanje ljudskih preokupacija u jednom novom ambijentu i na novom stepenu razvoja ljudskog društva.
 
U prvoj fazi raskidanja sa izanđalom dogmatskom socrealističkom književnošću kod svih pesnika (čak i kod onih koji su donedavno bili zvanični sovjetski pesnici) — težište je bilo na otkrivanju tamnih strana tekućeg, savremenog života i slabosti doktrine umetničkog stvaranja u sovjetskom društvu.
 
U drugoj, najnovijoj fazi (od kraja 80-ih — poč 90-ih godina), međutim, dolazi do veoma primetnog raslojavanja. Kad je posle raspada SSSR-a kritika sovjetskog društva izgubila aktuelnost, jedan deo pesnika je tu kritiku transformisao u duboku skepsu prema mogućnosti istinskog, celovitog spoznavanja našeg života i sveta, nevericu u ostvarivost klasičnih humanističkih ideala, skepsu prema veri u dobro, u ljubav i društveni progres uopšte. Taj deo umetnika se napajao odgovarajućom filozofijom i poetikom postmodernizma. Neki drugi pesnici su izlaz iz nesumnjive predtranzicione i tranzicione krize videli u duhovnom preobražaju čoveka i društva... Doduše, i među njima se ukazuju dva pola: na jednom su oni koji duhovnu obnovu traže u vraćanju pravoslavnoj veri, a na drugom polu su pesnici koji, za razliku od ovih prvih, ne ignorišu ni civilizacijske vrednosti nastale na tekovinama racionalizma i prosvetiteljstva.
 
Ta razlika u opštem raspoloženju na kraju prethodne i u sledećoj, današnjoj fazi može se ilustrovati dvema pesmama o Apolonu (tj. o umetnosti) lenjingradskog pesnika Aleksandra Kušnera (koji je pre dve godine i kod nas na Smederevskoj pesničkoj jeseni nagrađen Zlatnim ključem Smedereva). Prva od njih, napisana 1991, nosi naslov Apolon u snegu, a druga, napisana 2005. — Apolon u travi.
 
2.
 
Svima nama je poznat problem viševarijantnosti lične interpretacije različitih očevidaca jednog istog događaja. Ta pojava se, razume se, još više zaoštrava u prikazima književnih dela — zbog činjenice da je u prirodi estetičkog fenomena neodvojiv spoj spiritualnog i senzualnog, opšteg i individualnog... Imajući to u vidu, ja ću u ovoj prilici težište svog izlaganja preneti na upoznavanje sa živim tekstom pesama, uz samo blage književnoistorijske naznake umetničkog konteksta i poetskih tokova kojima autori tih pesama pripadaju. Ali, pošto je tokom jedne ovakve večeri na taj način nemoguće predstaviti veći broj pesnika — ovo što vam predstavljam ne nazivam pregledom ili iole potpunim antologijskim izborom iz današnje ruske poezije, već kao što je i u najavi rečeno — samo panoramom savremene ruske poezije (dakle samo jednim mogućim presekom te poezije).

I još nešto moram napomenuti: prilikom izbora za ovo veče dao sam prednost onima koji su u našoj sredini manje poznati. Posebno zainteresovani za rusku savremenu poeziju, ovu informaciju mogu proširiti i iz III toma moje Antologije ruske lirike u izdanju beogradske "Paideje" (tu Antologiju sam, neki od vas se toga verovatno sećaju, pre nešto više od pola godine bio u prilici da predstavim i u Negotinu).
 
3.
 
Dakle, u okviru takvog pristupa, večeras ću vašoj pažnji ponuditi tekstove samo nekoliko pesnika. Najstariji među njima je Dmitrij Prigov, pesnik i slikar rođen 1940 (umro 2007). Od njega počinjem ne zbog toga što mislim da je on najveći poeta savremene ruske poezije, već zato što je njegovo delo za tu poeziju u neku ruku paradigmatično. U Antologiji sam ga u belešci opisao ovako: "Jedan od najistaknutijih pesnika ruskog andergraunda poslednjih decenija XX veka. Stvara na osnovama konceptualizma i ruskog soc-arta, da bi, od početka 90-ih godina, i prema sopstvenom priznanju, ušao u novu fazu apsolutnog postmodernizma — utonuvši u osećanje bespomoćnosti koje se uobličava čak u apologiju zla. Svoju književnu poetiku zasniva pretežno na manipulisanju slikovnim (vizuelnim) i jezičkim klišeima ("imidžima") totalitarne civilizacije — da bi ih, stavljanjem u nove kontekste realnosti dovodio do apsurda. Vladimir Jerofejev ga karakteriše ovako: 'Dmitrij Prigov dovodi do poetičkog apsurda nizove ideoloških klišea i pojmova, uglavnom specifično sovjetskog tipa, poigravanjem sa političkim, nacionalnim i moralnim tabuima. Zvezda savremene poezije, Prigov svojim tekstovima obeležava mrtve zone rusko-sovjetske kulture i izaziva oslobađajući smeh kod publike, a samim tim doprinosi regeneraciji smisla.'
 
Poznat iz 'samizdatskih' (tj. iz nelegalnih, umnoženih na geštetneru izdanja) izvora, štampan je u zapadnoj periodici na ruskom jeziku od kraja 70-ih, a prvu knjigu svojih pesama Suza heraldičke duše u Rusiji dobio je tek 1990. godine."
 
Pošto sam u međuvremenu pripremio i prevod posebnog izdanja njegovih izabranih pesama, imam mogućnost da vam Prigova prikažem i sa nešto više stihova nego što sam to učinio u Antologiji. Kao konceptualista, Prigov svaku pesmu posvećuje jednoj gotovo eksplicitno formulisanoj temi, koju konkretizuje bez previše nijansiranja, soc-artovski, u upečatljivom, često apsurdistički koncipiranom, skoro, da kažemo, plakatnom obliku.
 
* * *
 
Nastaje doba prazno i nežno
Kad je biti hrabar vazda neizbežno
 
Al se svud uvukô Istok taj
Koji zna za samo jedan pravi kraj
 
A ja delim prazninu svagdašnju
Na ovu nežnu i na onu strašnu
 
Još od Francuske buržoaske revolucije 1789. civilizovani svet nastoji da ostvari humanističku devizu: "Sloboda, jednakost i bratstvo!" Do dana današnjeg proklamuju se različite forme za njihovo sprovođenje u život.
 
Međutim, posle niza buržoaskih i socijalističkih revolucija i kontrarevolucija u svetu tokom XIX i XX veka, ne možemo reći da ta "sveta" načela nisu u praksi već mnogo puta izvitoperena i pretvorena u svoju suprotnost...
 
I Prigov, razume se, peva o slobodi. Šta mislite, zašto li on u svojoj pesmi o slobodi u prvi plan izvlači sledeće:
 
* * *
 
Svima nam preti sloboda
Sloboda bez granica
Bez ulaza i prohoda
Bez otaca i mamica
 
U srcu stare Rusije
U ime minulog veka
I ja je se bojim iz busije
S trepetom časnog čoveka
 
A čujte Prigovljevu pesmu o jednakosti i bratstvu:
 
* * *
 
Brate bubašvabo i sestrice muvo,
Šta mi to sad šapćete na uvo?
 
Aha, shvatam, da sam, kao, podlac
Što vas gnječim, a naš opšti Otac
 
Sa neba o'zgo sve prati dvogledom
I u knjigu svoju zapisuje redom
 
Al ne, nema za vas nade — kad bi zapisivô kako
Šta ga od rođenja umoljava svako
 
Život bi već davno propô pravosnažno
U knjigu ulazi samo što je važno
 
Ili, evo pesme samo o bratstvu (to bratstvo se kod nas u XX veku, kao što znamo, nazivalo "bratstvo-jedinstvo"):
 
* * *
 
Mogu li, je l, da kažemo, Litvanci,
Letonci razni, Estonci
Rusiju kao majku rođenu
Da nose duboko u srcu
Da im ljubav bude velika?
 
Razume se, mogu, ko im smeta...

Iz perspektive čoveka s margina života (ta perspektiva je, inače, karakteristična za posmodernizam u celini), probijajući se kroz prašumu starih i novih sofizama, Prigov večiti problem odnosa većine prema manjini, položaj u društvu čoveka kao jedinke vidi ovako:
 
* * *
 
Narod je s jedne strane shvatljiv
A s druge strane je neshvatljiv
Sve zavisi od toga s koje mu prilaziš
S one gde je shvatljiv il gde je
neshvatljiv
 
A ti si njemu sa svake strane neshvatljiv
Ti si okružen — ti nemaš stranu
S koje si shvatljiv, ni drugu gde si
neshvatljiv

Ali Prigov ne smeće s uma ni neprebrojne manipulacije pojmom narod:
 
* * *
 
Narod se deli na ne narod
I na narod u bukvalnom smislu
Ko je narod — on nije škart
Već narod u višem smislu
 
A ko je narod — on nije narod
Već je naroda oličenje
Tako da se ne može reći — to je narod
Al može — ima naroda. I tačka.
 
U tom kontekstu pesnik razmišlja i o patriotizmu. Posebno je sarkastičan prema nacionalističkom šablonu hiperbolisanja i glorifikovanja stamenosti i snage pripadnika svoje nacije (taj šablon bio je aktuelan i u sovjetsko vreme: u jednoj fazi razvoja sovjetske doktrine, klasično "Rus" "русский человек", transformisano je u "советский человек"). Zato Prigov peva:
 
* * *
 
Odavno nam je znano znači
Da je čovek jači od smrti
A danas je već, verujte mi,
On i od života jači
 
Život ga kuša i mami
A on mu pokazuje šipak
Ne dâ da ga zavede dripac —
Živi u bedi i likuje
Jerbo je od svega već jači
 
Evo tog istog, na drugi način:
 
* * *
 
Regan odbija da nas hrani
Dobro, sam sebi će da smesti
Jer to se samo kod njih misli
Da se da živiš mora jesti
 
Ne treba nam njegovo žito
Mi glad idejama sredimo
Pa kad se štrecne: Gde su oni?
A mi mu u srcu već sedimo
 
Ili:
 
* * *
 
Amerikanci u kosmos poslali
Nadnajnoviji svoj kosmički brod
Da nas otuda, sada već s mesta Boga,
Sasvim potamane laserom — baš, bljak!
 
Ajd' da su, tamo, sabljom il licem u lice
Pod zemljom, pod vodom, iz tenka
Ali iz kosmosa, gde su samo Bog i zvezde!
E, stvarno nije ostalo ništa sveto! Baš, bljak!
 
I najednom, sav patos nacionalnog ponosa (da kažemo, patriotizma) svodi se na sledeće:
 
* * *
 
Mi nemamo pravog razloga da umremo
Da, ali nema pravog smisla ni da živimo
 
Jedino će Otadžbina puna smisla
Naložiti gde da živimo, gde da umremo
 
Ali samo dotle, dok Bog ne dođe
On Otadžbinu rukom skrajne
I nalaže nam da živimo kako umiremo
Ne predviđajući da se načisto umre
 
U takvom viđenju stvarnosti, i sudbina ruskog pesnika za postmodernistu Dmitrija Prigova izgleda ovako:
 
* * *
 
Sedi na nebu gavran ptica
Pod crnom zemljom mrtvac leži
Gledaju jedan drugom lica
I vide jedan drugog kroz
Sve što stoji među njima
Rođena zemljo, što me držiš!
Po tebi kao pesnik gacam
Između gavrana i mrtvaca
 
Jedan od najistaknutijih savremenih filozofski orijentisanih teoretičara književnosti Mihail Epštejn o postmodernizmu, pored ostalog, kaže: "Suština je bila u tome što je postmodernizam bio reakcija na utopizam — tu intelektualnu bolest budućnosti, kojom je bila zahvaćena druga polovina XIX i prva polovina XX veka. Budućnost je smatrana za određenu, dostižnu, ostvarljivu — pripisivani su joj atributi prošlosti... postmodernizam, sa svojom odvratnošću prema utopiji, prevrnuo je znakove i usmerio se na prošlost — ali, pri tome je počeo da joj dodeljuje atribute budućnosti: neograničenost, nedokučivost, višeznačnost, ironičku igru mogućnosti... No postmodernistička zamena budućnosti prošlošću nije nimalo bolja od avangardističke zamene prošlosti budućnošću (Epštejn u avangardističke utopije ubraja i komunizam — M. S.)
 
Igra prošlost–budućnost, koju su igrali avangardizam i postmodernizam, sada se završava nerešeno. To je posebno jasno u Rusiji, u kojoj post-komunizam brzo pada u zaborav, za samim komunizmom. Nastaje potreba za prelaženjem granica utopija i parodije te utopije. 'Postkomunističko' doba je odbrojalo svega nekoliko godina svoga 'post', kad se odjednom zaglibilo u protoplazmu nekog novog, neznanog društvenog uređenja, ponovo se našlo u stadijumu 'poslebudućnosti', ali ovoga puta apsolutno nepoznate... Sada se budućnost opet nadnela nad Rusijom, više ne sa znakom uzvika nego sa znakom pitanja, na koji nema niti može biti opštepoznatog odgovora."
 
4.
 
Ne manje određeno od postmoderniste Prigova sopstvenu koncepciju sveta u svoju poeziju ugrađuje i Jeromonah Roman.

Naši priređivači i prevodioci antologijskog izbora Pesnici raspete Rusije (Priština, 1997) Vladimir Dimitrijević i Vladimir Jagličić o njemu navode samo sledeće: "Jeromonah Roman (Matjušin), rođen 1954. god., jedan je od najpoznatijih pesnika Hrišćana savremene Rusije...
 
Peva svoje pesme uz gitaru i poziva ruski narod na pokajanje... Rado slušan i čitan..." U Belešci u trećem tomu moje Antologije dodato je i da je Roman rođen u porodici seoske učiteljice, da je posle univerzitetskih studija bio nastavnik u školi, ali se 1983. zamonašio, a 1985. bio rukopoložen za jeromonaha. Posetio je Srbiju 1999. posle bombardovanja, provevši neko vreme i na Kosovu. Objavio je 2005. u Sankt Peterburgu beleške s tog puta i izbor iz svoje ukupne poezije, pod naslovom Там моя Сербия. Путевые очерки. Стихи разных лет."  

Jeromonah Roman proklamuje:
 
* * *
 
Bez Boga je sva nacija rulja
Sa porokom ispod svakog krova,
I ili je slepa, ili glupa,
Il, još gore — opako surova.
 
Ko god da je taj što krunu ima
I glagolja visokijem slogom,
Rulja će mu ostati svetina
Ako li se ne suoči s Bogom!
 
1990.
 
(Uzgred da napomenem: sve pesme koje večeras čujete su u mom prepevu, osim dveju. Ova sledeća je, naime, u zajedničkom prepevu pesnika Jagličića i Dimitrijevića.)
 
* * *
 
Strah Gospodnji — avva uzdržanja.
Uzdržanje pruža iscelenje.
Nema lepše pesme od — ćutanja.
Najbolje je ćutanje — molenje.
 
Molitva je prava — pokajanje.
Bez praštanja pokajanja nema.
Pred Bogom je najbolje stajanje
u dubini visokog smirenja.
 
Ronim sad u tajnu tihovanja
pred ikonom divnom "Umilenje"
Nek' očisti suze pokajanja
uzvišeno pesništvo — molenje.
 
A evo kako pesnik vidi ljudsku ličnost:
 
* * *
 
A ko je Ličnost? Pa onaj što žuri
Da se sopstvenoj dubini prikloni,
Ko, kad jedanput do sebe dognjuri,
Ne hita više da otud izroni.
 
A u dubini — sve sami korali,
Biseri, ribe — puna radost oku.
Blažen je ko obalu ostavi
Nerukotvornom se predavši toku.
 
Ne misli da je ronjenje glavno tu:
Ronjenje nije šetnja ravnim poljem,
Neizbežna je Patnja za pravi put,
I zato Ličnosti nema bez bola.
 
Svoju poeziju peva uz pratnju gitare i današnji pesnik religiozne orijentacije 39-godišnjak Aleksandar Ananičev. Biće vam svakako zanimljivo da znate da je on avgusta 1999. spevao i sledeću pesmu:


NOVA GOLGOTA
 
Za Dunavom topola cvetava,
Al se lepi garež povrh cveta...
To Slovene Zapad prikovava
Ekserima podmuklih raketa.
 
Nad Golgotom uzleće krik tmusto
Prema nebu, iz slovenskih grudi —
Uzdajuć se u sunašce rusko
Što se jutrom na Istoku budi.
 
Ali molba u snegu zastaje.
Sunce danas kô da ne postoji...
Sve dok Moskva klečeći ostaje,
Beograd će na krstu da stoji!
 
Suđen nam je iste smrti trepet.
No i vaskrs. Isti put nas vodi...
Ka svršetku pesme započete
I zdravici žuđenoj slobodi!
 
Zanimljivo je, uzgred budi rečeno, da o temi tog bombardovanja Srbije ne pišu samo zagovornici velikog slovenskog pravoslavnog carstva od Severnog ledenog okeana do Jadrana (na čelu s Rusijom). Godine 1999. to čini i nešto starija pesnikinja (koju je svojevremeno prevodila i Desanka Maksimović) Juna Moric. U pesmi Najezda Havijera (naziv izveden iz imena tadašnjeg seketara NATO pakta Havijera Solane), u toj pesmi ona se, videćete, donekle vraća nekadašnjoj sovjetskoj hladnoratovskoj retorici kad se u jednoj skarednoj pokočici, recimo, pevalo:
 

Gle, kaki je Amerikanac,
Gurne u tur palac,
Pa zamišlja ondak on
Da navija gramofon.

Međutim, pobuda June Moric u ovom slučaju potiče iz najčistijeg etičkog impulsa — na jesenje Beogradske međunarodne susrete pisaca donela je tu pesmu, koju sam ja za njen nastup, po narudžbini, preveo i, razume se, kasnije taj prevod uključio, kao svedočanstvo, i u svoju Antologiju ruske lirike. Doduše, stariji iskusni čitaoci poezije će u tekstu June Moric ipak lako prepoznati retoriku sovjetskih vremena, začinjenu antievropizmom ruskih slovenofila XIX veka.


Evropo, ti pogani! Na hordu vonja zverstvo,
Najezda havijera, kaubojska pamet,
Za tvoje vrednosti ratuje havijerstvo,
Kô meso za kotlete da te hapne.
 
Srbi imaju sudbu, i hrabrost, i veru,
A ti jedino put u bordel kukavnih vojska,
Topovsko meso si postala havijeru
Da udovolji želji nekakvog Kaubojska.

Zar ne pratiš aplauzom svaku bombu,
Da bi se Srbija položila na pleći?
Očekuješ slavlje i pobedničku pompu,
No neće Srbi, ti ćeš ostati klečeći.

Od svih odsečen obručem tvojim smrtnim,
Usamljen mučno, kraj srpski brani sam sebe!
Sad nema Boga sa tvojim krstom krtim,
Nije Bog napustio Srbe, već tebe.
 
Izgubiv sve, nećeš se oprati skoro,
Čini što hoćeš, propašće nečasno delo!
Vreme je za isplatu, za obračun sa horom
Što si ga uzela Srbima za opelo.
 
Uneređuješ nebo i gadiš atmosferu
Vrednostima s vonjem smrtonosnih vojska.
Srbi imaju sudbu, i hrabrosti, i veru,
A ti hordu i havijerstvo Kaubojska.
 
Dakle, ma koliko jednom delu naše javnosti dnevnopolitički bila prihvatljiva, ova pesma, na žalost, na planu umetnosti ne donosi ništa novo.
 
5.
 
Naša istaknuta savremena pesnikinja poreklom iz Istočne Srbije, slavistkinja Zlata Kocić, inače nesklona bilo kojoj dnevnoj politici u umetnosti, odavno s pravom hvali rusku pesnikinju Olgu Sedakovu (rođ. 1949). I prevodi je. Čujte pesmu Sedakove u Zlatinom prevodu, koju sam, inače, uključio u Antologiju:
 
* * *
 
          Uspomeni na A. Menja
 
Oče Aleksandre, ne zna niko
o v d e, o onome što je tamo.
Teško ćemo ime da damo
onome što srce zaboravlja
da imenuje,
koja će to reč znana
da se obezvuči, izbriše predanje,
da bude poput otvorenog dlana...
Vaše radosti imenovanje
kô sunce iz oblaka se javlja:
ovo je ljubav — ime ima —
blizak je rod svima.
Lekar što stoji kraj uzglavlja.
Plamen nežnoga zdravlja
već je zapalio u bolesnima.
 
Ni pljusak da ga prelije
ni vetar da ga oduva
ni da ga stapka čovek. Tek —
nije tako crn kako izgleda
ovaj svet i ovaj vek.
 
E, Olga Sedakova krajem poslednje decenije prošlog veka ovako formuliše svoj stav o savremenoj ruskoj poeziji, karakterišući šest godina mlađeg od sebe pesnika Timura Kibirova: "Tipičan nekonformist iz nedavne prošlosti" Timur Kibirov "se sa genijalnom građanskom prijemčivošću sada okrenuo 'zrelom romantizmu'". On je "skoro prvi — javno razgraničio drskost i poštenje, neposrednost i surovost, slobodu i preterivanje... U atmosferi cinizma i depresivnosti koja je sada zavladala Kibirov sa svojom paradoksalnom, veselom i kreativnom dobronamernošću, iznenađujućom za naše podneblje", danas predstavlja — "svojevrsnu kontrakulturu" — ističe O. Sedakova, koja s pozicija hrišćanske duhovnosti ne prihvata postmodernističku "poetiku šoka" (o kojoj, inače, govori prozni pisac i esejista Vladimir Jerofejev u predgovoru svoje antologije savremene ruske proze, pod naslovom Ruski cvetovi zla).
 
Ja sam vam za ovo veče preveo nekoliko pesama iz najnovije knjige Timura Kibirova, inače, veoma popularnog ruskog pesnika (to predstavlja dodatak pesamama koje sam ranije uljučio u Antologiju).
 

DA KAO NABOKOV I BAJRON SKITAM
 
Da kao Nabokov i Bajron skitam,
da se ne bojim ničeg nikad,
sve da ismejem i da čikam —
eto kakav sam hteo da budem.
A i sad želim to ponekad.
Al me sve više plaši preka grubost,
i ne zasmejava me više glupost,
i zalud s vozova pesme jeka —
neću da bežim već, k'o nekad.
Prošla su leta i stoleća,
stišah zauvek porive lude.
Najzad postadoh pitom, mio,
žar prezira me napustio.
Žustri me kritičar s punim pravom
prastarim Lenskim već prozvao.
 
Taj kvalitativno novi odnos prema stvarima dovodi i do novih, svežijih shvatanja. To ćete, svakako, i sami osetiti, recimo iz sledeće pesme:
 

GLE, GOSPODINA U POZNIM GODINAMA...
 
Gle, gospodina u poznim godinama —
u kobnom času planete vascele,
ne brine hoće l' Otadžbina ostati sama,
nego o polnim pitanjima melje!
 
Puca po šavovima, sav se ruši
naš svet, izbacuju nam svece grubi.
A olinjali vetrogonja mučni
jednako misli na nabrekle grudi,
 
usne i oči Dalije svoje.
Odvratno, smešno... Al, avaj, i nije.
Postoji, Tašo, stanovište prema kojem
ni ovo nije baš tako crne boje —
od kataklizmi je još važnije
treptanje ljubavi, ako ćemo strogo
s gledišta ustanovljenog Bogom.
 

KA PITANJU
O JEDINSTVU FORME I SADRŽINE
 
Kako su dugo, kako mučno, kako strasno
Tražile izražajna sredstva
Sluge visoke umetnosti
Da izraze što tačnije, dublje, jasnije
Judoli plača sadržinu!
Sa svakim novim vekom sredstva
Postajahu sve izražajnija. E, al cilj se
Postepeno sve više gubio iz vida...
 
Izražavali su sadržinu —
Al je nisu dali!
Izdržavali su obrazinu —
Al nisu je sačuvali!...
 
Sad na planu izražaja
ima mnogo poboljšanja,
al iz plana sadržaja
štrče pogoršanja —
sve je razdešeno,
strašno ostrvljeno...
 
Nije sadržina, veli razum,
Ono što tu svakog ispunjava!
Ti si, ne zameri na izrazu,
Sav pun smeća, prazna glava!...
 
Jer taj vakum poleđuške
kvrži formu iz nutrine —
Gledaj samo sve te njuške,
Vidi ti te njušketine!...
 
Ovde ide ona poskočica,
Stara šala još iz obdaništa:
 
"Sedi Vanja pod balkonom,
Čudan izraz mu u liku.
Lice mu je kao ono
Što mu je na stepeniku!"
 
Verovatno je svako od vas mnogo puta osetio gađenje dok sluša kako pojedini ljudi godinama, u pozi mudraca, sa žarom dokazuju nešto što je već odavno opštepoznato. Tako i nesumnjive istine iz njihovih usta dobijaju prizvuk banalne ogavnosti.
 
Možda i Kibirov ima na umu savremene tribune iz svoje okoline koji se bave recikliranjem opštih mesta — kad nam u pesmi saopštava:
 
* * *
 
U žaru alkoholnog spora ukopavši se,
zaplevši se i zaletevši se,
objavih:
 
"Ma ne treba
da demonizujemo
zle duhove!" —
 
i sam se
kroz nekoliko sekundi pridružih
grohotnom smehu oponenata.
 
Ali ujutru,
sećajući se toga sa stidom
i mlatarajući pesnicama posle završene tuče
baš tu apsurdnu rečenicu
prihvatih i odobrih.
I odista je vreme da prestanemo
s demonizovanjem zlih duhova!
 
Uzgred rečeno, i humanizovanje Boga je
naum isto besmislen i štetan.
 
Pa to je, upravo, hvala Bogu,
učinjeno još u davnini.
I, hvala Bogu,
bez naše tupave pomoći!

A evo jedne pesme čiji početni impuls je, po svoj prilici, i nama znani raskol između poklonika klasične kulture i nove, pragmatično nastrojene kompjuterske mlade generacije mladića i devojaka — generacije brzih, pomalo nervoznih i često šematizovanih poteza u svakodnevnom životu:
 

INFINITIVNA POEZIJA
 
           po motivima Žolkovskog
 
Snikernuti
Napraviti pauzu — pojesti Tviks
Odmaći se skroz
Osetiti razliku
 
Probati nov prefinjen ukus
Lider biti
U sortiru mokriti
Nikako se ne sušiti

Ubiti Bilda 1
Ubiti Bilda 2
Igrati "Džek-pot" — živeti klot
Ne pariti se
 
Piariti
Klupčati se
Pozicionirati se
Zamagljivati
 
Monetizovati i cariniti
Potpaljivati
 
Bestidno, neprobudno —
 
I nisi takva još, moja Rusijo,
Bila, dok si držala cenu!
 
U žaru samoodbrane, odbrane sopstvenog bića, i konzervativni ljudi i oni koji uvek traže nešto što je drugačije od postojećeg — oduvek su bili isključivi i netolerantni prema svojim oponentima. Danas, u psihozi bezizlaza, možda su još i naglašeno agresivni. "Zreli romantičar" Kibirov u pesmi čiji naslov više odgovara filozofskom traktatu, po svoj prilici, želi da se suprotstavi onoj jerofejevskoj "poetici zla" (naslov pesme je: Ka pitanju relativizma):


Ralativno je, razume se, relativno.
Apsolutno se zaista ne može videti.
Ni igde čuti,
ni perom opisati...
 
Ali probaj to da dokažeš
evo ovom zaljubljenom momku!
 
Lepota njegove princeze je,
svakako, relativna.
A trezvenoj glavi
I potpuno sumnjiva.
 
Ali!
on, gluperda, za to ne haje!
Apsolutno, veruj mi, ne haje!
 
I
ako nećeš — po njušci da dobiješ,
priznaj mu da od nje nema zgodnije!
 
A ako zaista nisi prazan,
vreme je da priznaš najzad
 
da
i ta relativnost mutna —
 nije baš tako apsolutna!
 
Sledeća i poslednja Kibirovljeva pesma koju ću vam večeras pročitati pogodna je da ilustrujem i jednu širu osobinu moderne poezije uopšte, jer je spevana u ključu tzv. poetike interteksta. Ta poetika se svodi na eksplicitno ili prikriveno korišćenje teksta drugih pisaca da bi novi pesnik proširio semantičko polje sopstvene pesme i naglasio svoju viziju teme. Tako, recimo, da biste potpunije doživeli ovu Kibirovljevu pesmu, morali biste imati u vidu motiv "crnog čoveka" u Puškinovoj maloj tragediji Mocart i Salijeri (gde je "crni čovek" — vesnik smrti), roman-pripovest Dostojevskog Dvojnik i poemu Jesenjina Crni čovek (gde je "crni čovek" zapravo čovekovo prikriveno drugo "ja", svojevrstan čovekov dvojnik i njegova kob). Morali biste, zatim, imati u svesti i čuvenu Ljermontovljevu pesmu Sužanj, koja u prevodu na srpski glasi (i zvuči), poput originala, ovako:
 

Otvor'te mi zatvor samo,
Nek mi opet svane dan,
Crnooku k meni amo,
I nek' dođe konjic vran!
Uz lepojku ja ću stati,
Celov ću joj slatki dati,
Na konja ću, zatim, mrk,
I put stepe ću u trk.
 
Ali rešetke sam steko,
S katancima vodim spor;
Crnooka je daleko
I skriva je sjajni dvor;
Dobri konj sam poljem brodi,
Nezauzdan, na slobodi
Juri srećan, žustar, lep,
Dok mu vetar mrsi rep.
 
Usamljen sam — nema nada:
Svuda samo goli zid,
S kandila mi svetlost pada,
Mrtvim ognjem pije vid;
Samo čujem: iza vrata
Isti korak, isti broj —
To sred noćnog muklog sata
Šeta nemi stražar moj.
 
A sada, posle osvežavanja u sećanju pomenutih prethodnih ranije napisanih, veoma poznatih u ruskoj kulturi tekstova, imajući ih u vidu kao svojevrstan predtekst ili podtekst, čujete, doživite i protumačite sledeću Kibirovljevu pesmu:
 
* * *
 
Svetlo-sivkast snežni arak.
Tamno-sivkasti šumarak.
A odozgo se nadneo
Svod nebeski sivo malan.
 
Nizak, spljošten svod nebeski.
Nedeljni se danak resi.
Što mi blejiš, druže česni?
S kim to blejiš? Gde si? Gde si?
Ama, jesi li — pri svesti?
 
Mada sam na sreću lakom,
Da l da uzmem konjče lako,
Da prigrlim ništa čak.
Da ne darnem priviđenje,
Nedostupni umu znak.
Dan nedeljni dave sene.
Ja zurim u mrak.
 
Mrklo-mrklo-sivo veče.
Svetlo-sivi snežak zove.
Po njemu se ljulja, roni,
sve u materinu goni,
Crni čovek.
 
6.
 
Pošto se već bliži vreme kad se ove večeri svirala ipak mora zadenuti za pojas, biću slobodan da vam pročitam kratak izbor iz poezije petorice savremenih pesnika koji su na suprotnom polu od ciničnih postmodernista. Ove pesme sam preveo iz ruske knjige poezije, objavljene 2006. godine u Moskvi, pod naslovom Naj-naj. Pet pesnika.
 
Procenite sami da li se, koliko se i u čemu se njihovo viđenje bitno razlikuje od onoga što smo ove večeri čuli iz pesama Dmitrija Prigova. Svi su oni aktivni u nacionalno orijentisanom udruženju ruskih pisaca, ideološki, inače, suprotstavljenom tzv. mondijalistima.

Počećemo, od pesme Aleksandra Kuvakina, pesme s temeljnom hrišćanskom tezom o molitvi, patnji, askezi na ovom svetu u ime predstojećeg rajskog života na nebu — upakovanom u zanimljiv splet motiva, među kojima se izdvajaju naročito dva: disanje bez disanja i sreća izvan života i smrti.
 

NAJ
 
Najslađi su post i molitva.
Najgorče je nepoznavanje Boga.
Najvaljanija je sa zlim dusima bitka.
Najneizvesnija — s dusima sloga.
 
Kažu mi: "Što o osećanjima ne pišeš?"
"Dobro, popraviću se" — velim za svet.
Naj–naj je — kad ne dišeš a dišeš.
Naj–naj je — živ bio il ne.
 
Sledeća Kuvakinova pesma koju ću vam predstaviti onoj temeljnoj hrišćanskoj tezi dodaje i motiv ljubavi. Hrišćanski Novi zavet, kao što znate, za razliku od Starog zaveta, zasnovanog na "zakonu" (prisili) — proklamuje "blagodat", kao slobodno opredelenje za ljubav prema Bogu. Ta koncepcija vere, zasnovane na ljubavi — u profanom životu konkretizovana je trijadom "ljubav, vera i nada". Pesnik Kuvakin, međutim, u hrišćansku ljubav, na neki čudan način, ovde uključuje Puškina, čiji je stvarni život bio odista dosta daleko od hrišćanskih pravila življenja... Teško je reći šta ova dvosmislenost odista znači.

* * *
 
Nas nosi druga hijerarhija:
Na zemlji patnje, na nebu — radosti.
U srcima nam cveta monarhija:
Na svetu trpež, u hramu — sladosti.
 
Drag nam je životnog žrtvovanja mir,
Od svih sloboda — ljubav nam najbliža što se može.
Bliži nam Puškin – makar i vetropir
I bivši član masonske lože.
 
Dmitrij Prigov, nadovezujući se na Puškinovu erotsku poeziju, u pesmi o ljubavi, recimo, u prvi plan izvlači:
 
* * *

Okani se da se manem
Šesnaesto teraš leto
Prelepa si tu pred svetom
Kao ustreptalo lane
 
A ja sam već duša stara
Teram četrdeset peto
I pesnik sam tu pred svetom
A stvarno sam sušti jarac
 
— dok kod Borisa Lukina (1964) pod naslovom Usamljenost o ljubavi čitamo:
 

Negde tu — u šumu, vremenu, praznini,
tri kvarta od vetra duž obalske pređe —
spava moj anđeo,
jedan od onih inih
koji na zemlju silaze sve ređe i ređe.
 
A u jastuku
perje se zgrudvalo, bog te,
anđelu ništa, a ja ne mogu da trenem.
... Reci mi, pobogu,
što li mu se to prohte
da me pohodi već proleće ne znam koje
da bude kraj mene?
 
A mesec je toliki — u prozor ne može da stane.
I brekće moj anđeo kao dete
od snova dugih.
 
... I kakvu novost on može da nam šane —
da nema drugih vremena,
ni svetova drugih?
 
Zanima me, (anđele,)
šta se dešava u lakom sanku tvom,
padaš li nekad u ponor ili jednostavno u tamu?
 
Ja isto katkad letim s njom,
voljenom, jedinom
grešan —
iz sjaja u tamu.
 
A kad i ponoru nađemo dno, i samom nebu strop,
i u mesecu se ogleda njen sjaj,
koji zaklanjamo da nam ne blista;
 
jedno drugome šapćemo na uho,
šapćemo:
anđele moj;
i ona usni kraj mene, kao ti, potpuno isto.
 
Ostavljam vama, dragi ljubitelji poezije, da prosudite sami da li je ovo što piše Aleksandar Suvorov (1950) poznata biblijska apokaliptična odmazda Zemlji za ljudske grehove, ili se to, po njemu, nad našom planetom nadnela neka još veća, da kažemo savremenim jezikom, nekakva kosmička opasnost:
 

PAS OD MESEČINE
 
Spava Zemlja, sputana lancima
Nepojamnih, strašnih, udaljenih zvezda,
Bodljikavim njihovim zracima
Sve živo je navek ozbiljno vezano,
Spava Zemlja, i sklupčane bebe, vrele
Snuju u majčinskim utrobama,
Pod Mesecom gradovi se bele,
I zlotvora i prosjaka dubok san zaklanja.
Spava Faust, spava Hobs, i Niče,
I Marks, uz „Kapital“ znamen,
Samo pas beskućni glavom ne poniče,
Kezi zube na mesečev plamen.
Vilin konjanici mesečine kruže
Kraj utvara zemlje uspavane.
Pas oseća otrove vazdušne
Što naviru s druge, zabranjene strane.
Fosfornim očima, pronirući memlu,
Prati lance zvezda iz daljine
Da, uz urlik, raskomada Zemlju
Usamljeni Pas od mesečine.
 
Četrdesetogodišnjak Fjodor Čerepanov (1965) danas sebe vidi ovako:
 
* * *
 
Bilo je i konja... Odjezdili — šta ću?
Ni konja ni ptica — sve je istančalo.
Ni zemlje, ni doma. I sudbu istraćih.
Šta ću? Da se molim. Samo to ostalo.
 
Al za šta da molim? Odneo sve plamen.
I molitva splasla... Sve živo istroših...
I što li si srećan, poslednji Adame,
Dok, ko bleda zvezda, lebdiš u pustoši?
 
Ali i tridesetogodišnjak Aleksej Šorohov (1973) lebdi:
 
* * *

Svakoga dana — ko ivicom bezdana.
Iz leta u leto — napred i napred.
Ko da je neko, uspravan, železan,
Tamo unutra, gde živi napet.
 
Kao da bruji otegnuto, muklo,
Na vetru raspeta struna meka,
Pesmu koju ja slušam na pola uha,
A koju na svetu neko čeka.

Svakoga dana izlazim iz kuće,
Ko u mećavu iz noćnog voza.
I strepim da znance i svojtu
U vejavici kako ne poznam!
 
Sve tone u vihor-igru bez kraja
Ko saće minuta sabijenih:
Stotine lica, ulica, postaja,
Gde smo po dobru, možda, upamćeni.
 
Samo, izgleda, u magli neznanoj
Sve se još brže koluta, eno...
Odavno lebdimo nad bezdanom,
Kako smo nekada leteli zemljom!
 
Šorohovljev već pomenuti sabrat, po opredeljenju unuverzalista, 70-godišnji Aleksandar Kušner, ocenjen, inače, kao neoakmeista — u pesmi o Apolonu 1991. je tvrdio:
 

Tu na fonu ogromne države
Na obali skovanoj od ciče,
Smrzava se, i, kô da ga dave,
Jecaj lire u snegu poniče.
Odlazi u prazno on, po svemu,
I sad. Nit' će potom da pomaže,
Al' mora ga biti, i nama i njemu,
Što je teže, pesme su nam draže.
 
U iglama belim bljeska duša,
Mračne pukotine ledom sjaje.
Žitelj neba, koji zimu kuša,
Grančicu prvenstva nama daje,
Ta je palma — jelova grančica,
Iglicama inja pokrivena.
To je — hrabrost, to je — vejavica,
To je pesma, jezom odevena.
 
A 2005. godine o Apolonu peva:
 
Leži u travi. Što gušće trave
Manje primetan beli lik torza,
Dalekometni pogled države
Bespomoćniji je; manje je slave,
Što god je više leptira i osa.
 
— da bi ipak zaključio:
 

Ljubav je tragična, život strašan,
Belo na zelenom sja jačim tonom.
Prekor zbog toga mi nije jasan.
Jer sve smo bliži s Apolonom,
Što neutešnija su doba naša.
 
Kušner je po godinama Šorohovu mogao biti otac... Da li se to ocevi i deca, modernisti i postmodernisti, pravoslavci i nepravoslavci, slovenofili i evropejci, i svi ini, kad se otrgnu od prizemne ideologije, odnosno dnevne politike i ostanu na nivou umetnosti, ipak nađu na veoma sličnim viđenjima našeg opšteg ovozemaljskog života? Jer i Šorohov peva:
 
* * *
 
Ako svet ovaj — bolji ne osvane,
Uzalud je bilo i da probam, znači —
Šumor kiše i jaruge tamne
U pesme da mećem, mastilom krmačim.
 
Da u školski prozor gledam zaneseno
Topeći se od rodnoga brežja;
Šta što je nekom suđeno
Da bude neshvaćen i glupavo nežan!
 
Sve je ovde tačno odmerilo
Bratstvo koje za života ne možemo znati...
Ako o svanuću suza nije bilo,
Nije ni vredelo, znači, pokušati.
 
Da li je vredeo truda i moj pokušaj da ove večeri skrenem vašu pažnju na jednu reprezentativnu grupu savremenih ruskih pesnika; da li je vredeo truda vaš napor da me, evo, sat vremena pažljivo slušate? To, razume se, ostaje vama da procenite sami. A što se mene tiče, "suze o svanuću" nisu obavezne, ali ako vam i sutra ili nekog narednog dana odjekne u sećanju po koji stih iz večerašnjeg programa, pesniku Šorohovu ću moći da repliciram delom njegovog iskaza — "vredelo je, znači, pokušati".

Miodrag Sibinović
Sa književne večeri u Mokranjčevoj kući, Negotin, 9. IX. 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #6 poslato: Novembar 15, 2012, 02:14:14 am »

**

NAŠI PREVODI JESENJINOVE PESME O PSU

(Iz knjige: M. Sibinović, Individualna konkretizacija književnog dela, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet, Beograd, 2012)
 

1.
 
Istorija književnosti pokazuje da se višekratno prevođenje književnog dela praktikuje kad je zbog razvoja poetike prevođenja, ili književnog jezika na koji se prevodi potrebno učiniti pokušaj da se dođe do poetski potpunijeg i upečatljivijeg prenošenja izvornika u novu kulturno-jezičku sredinu. Ti pokušaji su, razume se, istovremeno i stvaralački izazovi za nove generacije književnih stvaralaca. Dodatni podsticaj za ponovno prevođenje u novije vreme ponekad je i konjuktura. Interesovanje čitalaca za određenog pisca ili određeno delo izdavače dovodi u priliku da u nastojanju da dođu do svog izdanja koje će na književnom tržištu imati prođu, u kontekstu rešavanja pitanja prevodilačkih autorskih prava — traže nove prevodioce. Novim prevodiocima, pak, osim što im otvara prostor da se okušaju kao stvaraoci i uporede sa priznatim prethodnicima, omogućuje bolje pozicioniranje u kulturnom životu svoje sredine.

Jesenjinova Песнь о собаке o sobake prevodi se na naš jezik već sedamdesetak godina. Njen prvi prevod dobili smo 1931. u knjizi koju je priredio i preveo Miodrag M. Pešić, a najnoviji 2010. godine u knjizi Pesme koju je priredio i preveo Radojica Nešović. Za tih sedamdeset godina pretakaali su je na naš jezik mnogi istaknuti, kao i manje poznati srpski i hrvatski pesnici i prevodioci, poput Miodraga Pešića, Zlatana Jakšića, Ante Muljačića, Gustava Krkleca, Slobodana Markovića, Dragutina Malovića, Boža Bulatovića, Dobrice Erića, Momira Vojvodića, Stjepana Lučina, Ljubomira Gligorijevića, Milana Vukovića, Milivoja Baćovića, Radojice Nešovića i dr. I pored nepobitne činjenice da će se uvek naći i pretenciozni ljudi koji ulaze u prevodilačke avanture bez svesti o ukupnom sklopu originala, bez realne procene sopstvenog znanja i stvaralačkih sposobnosti, može se konstatovati da uključivanje ovolikog broja prevodilaca u poetsko uobličavanje Jesenjinove pesme na našem jeziku po svoj prilici nije bezrazložno. Jer sve to može funkcionisati tek ukoliko je u postojećim prevodima i zaista ostalo manevarskog prostora za poboljšanje prevodilačkih rešenja.
 
Biće zanimljivo pogledati koje upravo karakteristike Jesenjinovog originala za prenošenje u našu kulturno-jezičku sredinu predstavljaju probleme čije rešavanje otvara prostor za tolike prevodilačke varijacije.

2.
 
Na relaciji ruski–srpski jezik već na samom početku otvara se pitanje: kako prevesti naslov Jesenjinovog dela — Песнь о собаке? Za pesmu kao delo koje pripada umetničkoj poeziji u ruskom jeziku se upotrebljava reč стихотворение. Reč песнь, poznata još iz stare književnosti, odnosi se na pesnički tekst koji se izgovara pevanjem. U prenosnom značenju ona može biti oznaka i za književno lirsko pesničko delo, ali uvek sa stilskom nijansom koja upućuje na pesmu blisku narodu, utelovljenu bilo u folklor, bilo u crkvenu obrednu poeziju. Naša reč pesma, iako ona semantički obuhvata i ovo značenje, međutim, nije tako stilski obojena, da bi se mogla doživeti kao leksema koja ukazuje na epsku dubinu što prevazilazi okvire individualizovane umetničke tvorevine1, karakteristične za značenje ruske reči стихотворение.

Doduše, u našoj književnoj riznici postoje stare reči p(j)esan i p(j)esam sa kojima bi se, možda, i moglo potražiti delimično prevodilačko rešenje za ovaj naslov. U Rečniku srpsko hrvatskoga književnog jezika Matice srpske kao izvori iz kojih su one ekscerpirane navode se hrvatski pisci A. Šenoa, Josip Kosor i M. Krleža. Međutim, možemo ih naći i kod srpskih književnika: setimo se, recimo, poznate pesme Miodraga Pavlovića s naslovom Naučite pjesan. Ali nevolja je u tome što, u vreme kad je Jesenjinova pesma osvojila srca srpskih ljubitelja poezije, njen prevodilac nije uočio ili nije osetio potrebu da i sam u naslovu napravi otklon od uopštene lekseme pesma. Neupućenom čitaocu kasnije promene već poznatog mu pesničkog teksta mogu se učiniti čak svojevrsnim svetogrđem. Problem je, takođe, u tome što bi reč p(j)esan ili p(j)esam otvorila prostor ka epskoj dubini i univerzalnosti doživljenog svojom arhaičnošću koja izvire iz duhovne crkvene tradicije, ali je pitanje da li bi se iz te reči mogla naslutiti i autentična nit narodske folklorne tradicije. A takva promena naslova udaljavala bi od u nas već prihvaćene pešićevski prenaglašene Jesenjinove "narodskosti", tako da bi i to moglo naići na odbijanje. Doduše, za uključivanje semantičkog nagoveštaja o folklornoj utemeljenosti možda se moglo razmisliti o rešenju koje je naš poznati slavista i lucidni prevodilac ruske poezije Milorad Živančević dao u svom prevodu Ljermontovljeve poeme Песня про купца Калашникова, gde je ruska reč песня prevedena kao balada...
 
Izgleda da ni drugi deo naslova Jesenjinove pesme nije mnogo jednostavniji za prevođenje. Ruska reč собака je imenica koja označava, bez polne specifikacije, životinju poznatu kao davnašnji čovekov pratilac, koja odgovara našoj reči pas ili kuče (doduše, kao sinonim i u ruskom se, mada manje frekventno nego u našem jeziku, upotrebljava i reč пёс). Polnu spacifikaciju svog psa Jesenjin daje tek u prvoj strofi rečju сука, čije je osnovno značenje: ženka psa, vuka i dr. pripadnika ovog životinjskog roda. Izvlačenje u naslov reči pas moglo bi značiti da pesnik sadržinu pesme (tragediju kučke čiju štenad ubija gazda) stavlja u širi kontekst odnosa između čoveka i psa uopšte.

Na prvi pogled, moglo bi se reći da jezičko-kulturološke razlike ne bi trebalo da predstavljaju neki poseban problem za prevod drugog dela naslova i sadržine ove pesme na naš jezik, ali postojeći prevodi to ne potvrđuju.
 
3.
 
U vezi s prenošenjem Jesenjinove pesme Песнь о собаке nije nimalo naivno i jednostavno pitanje: kako konkretizovati metričko-ritmički i eufonijski izraz koji bi u okviru postojeće tradicije i prakse u našoj književnosti davao prostor da se prenese slikovna, odnosno predmetno-logička i ukupna estetska sadržina izvornika?

Jesenjinov original ispevan je stihovima neujednačene dužine s dominacijom sedmeraca i osmeraca — 6-ac: 1 (3,57%), 7-ac: 9 (32,14%), 8-ac: 10 (35,71%), 9-ac: 6 (21,43%) i 10-ac: 2 (7,14%) — bez stalne cezure. Pesnički iskaz nije uobličen prema pravilima silabičko-tonskog sistema versifikacije (akcenti su po slogovima u stihu raspoređeni procentualno ovako: 21,41 42,85 42,85 14,28 39,28 53,57 29,62 77,77 25,00 0,00). Statistička analiza pokazuje da je pesnički iskaz u ovom delu organizovan, zapravo, prema pravilima tonskog sistema versifikacije (naime, organizovana prema broju akcenata pojedinih reči ili sintagmatičko-intonacionih celina u stihu, ova pesma je iskazana u 26 troudarnih/troakcenatskih/troiktusnih i 2 dvoudarna/dvoakcenatska/dvoiktusna stiha): 26 (92,86%) po modelu: "Утром, в ржанОм закУте / Где златЯтся рогОжи в рЯд" и 2 (7,14%) po modelu: "ПричЁсывая языкОм".

Ritmičku ujednačenost pesničkog iskaza u ovoj pesmi učvršćuje i regularna rima — unakrsna, u neparnim ženska, u parnim stihovima muška. Pada u oči, međutim, da su među tim rimama samo tri para ostvarena prema pravilima klasične rime (ряд–щенят; bežala–дрожала; боков–щенков), a čak 11 parova spada u primere tzv. nepotpunih rima (zakute–сука; laskala–подталый; языком–životom; куры–хмурый; шесток–мешок; бежать–гладь; obratno–хатой; zvonko–тонкий; скуля–полях; podački–собачьи; smeh–sneg).
 
Svi pobrojani podaci o ritmičko-metričkim karakteristikama Jesenjinove pesme sadrže i semantičke signale koji su značajni kako za njeno razumevanje, odnosno doživljavanje njene sadržine, tako i za pesnikovo pozicioniranje u užem nacionalnom, ali i širem književnoistorijskom kontekstu. Osnov za ovakvu tvrdnju nalazimo, pored ostalog, u sledećim činjenicama.
 
Još skoro vek ranije od nastanka Jesenjinove pesme i Puškin i Ljermontov su ukazivali da silabičko-tonski sistem versifikacije, preuzet iz evropske adaptacije antičkog stiha, nije u skladu sa prirodnim ustrojstvom stiha u ruskom nacionalnom folkloru. Puškin u svojim "bajkama", a Ljermontov u poemi Песня про купца Калашникова već su pokušali da to prirodnije ustrojstvo ruskog stiha, zasnovano upravo na ujednačenom broju akcenata u stihu i trosložnim klauzulama, inkorporiraju i u tradiciju ruske umetničke poezije. Ovom linijom je sve vreme išla stvaralačka praksa tzv. ruske "narodske" umetničke poezije XIX veka, ovaploćena u delima Koljcova, Nikitina i Njekrasova kao njenih najistaknutijih predstavnika. Njekrasov je u tom ključu spevao i veliku poemu pod naslovom Кому на Руси жить хорошо. Međutim, i drugi ruski pesnici, već od kraja XIX i početka XX veka, osećajući potrebu za proširenjem izražajnih mogućnosti silabičko-tonskog stiha, postepeno počinju da prave različite varijacije otklona od tradicije povremenim regularnim izostavljanjem nenaglašenih delova klasičnih trosložnih stopa. Na mestima izostavljenih delova stopa, na fonu intonacione inercije bazične silabičko-tonske intonacije u pesnikovom iskazu osećali su se svojevrsni prekidi, "pauze", pa je takav stih nazivan "pauznik", ali su takav stih neki doživljavali i kao stih segmentiran na delove (rus. "доля"), te je nazivan i "doljnik", što bi se na naš jezik moglo preneti kao "deoni stih". I u "pauzniku", odnosno "deonom stihu" bio je povećan značaj broja akcenatskih udara za ritmičku sliku stiha, tako da je ta tendencija predstavljala prelaz za spajanje sa sledbenicima folklorne poetske tendencije i stvaranje šireg polazišta za afirmaciju novog sistema versifikacije, koju su ostvarivali, pre svega, simbolisti i futuristi.
 
Jesenjin, dakle, i u ovoj pesmi, nastaloj u drugoj deceniji XX veka, istupa ne samo kao zagovornik narodne tradicije, već, u okviru toga, i kao jedan od protagonista ondašnje avangardne, moderne poezije. Njegova "pesan" o psu, dakle, osim što tematski proističe iz tradicionalne seoske svakodnevice poznate iz tonski stihovane narodne pesme, povezana je isto toliko i sa tragikom tekućeg, savremenog života. Naime, Jesenjinova supruga Sofija Tolstoj u svojim uspomenama beleži: "Slučaj kao što je onaj opisan u toj pesmi Jesenjin je doživeo u svojoj ranoj mladosti. Susedov pas se oštenio i domaćin je svu štenad pobio. Jesenjin je i sam pričao o tome, a njegova majka Tatjana Fjodorovna seća se kako je... pod tim utiskom napisao pesmu." Ideološki ostrašćeni "proletkultovci" u časopisu "Proleterska kultura" u napadu na pesnika 1919. godine napisali su: Jesenjin "postao imažinista i u novoj odeći nam nudi okoćenu kučku... I to u ovo vreme kad se svet guši u krvi građanskog rata, kad se ranjenom proletarijatu od napora vrti u glavi!" Očito, u svojoj ostrašćenosti, nisu mogli da osete da je upravo ta pesma mogla biti i pesnikov protest protiv tekuće ljudske ostrvljenosti. Jer, leksički (u naslovu) i ritmičko-metrički izlazeći iz folklornih korena, on predstavlja kerušu-majku iz roda čovekovog iskonskog vernog prijatelja psa, koja je precrkla od tuge, zbog toga što joj njegov savremenik seljak, iz racionalnih pobuda, nemilosrdno ubija celokupan porod! U književnoistorijskoj literaturi već je s pravom konstatovano da je Песнь о собаке zasnovana na misli o ljudskoj nečovečnosti kao i pesma Majakovskog Kako sam postao pas (Как я сделалася собакой) — koju L. L. Beljska vidi kao mogući podsticaj za Jesenjina da istupi sa svojom verzijom teme (prema Beljskoj, Jesenjin, za razliku od Majakovskog, ne govori o "otuđenosti i odbačenosti ličnosti u društvu", o "ozverelim ljudima", nego pokazuje da je i pas sposoban za duboka osećanja, insistirajući na tezi da je ta "neizmerna i bezgranična" materinska tuga za svojim porodom "nedostupna razumu 'natmurenog gazde' koji ravnodušno, po navici, obavlja uobičajenu u seoskom životu 'stvar' – 'davljenje u vodi' još slepe štenadi). Verovatnost tematskog nadovezivanja na Majakovskog kao izrazitog protagonistu nove, moderne versifikacije Песнь о собаке takođe svrstava i u umetnička dela nastala na talasu preobražaja ruske poezije koji potiče sa izvora sopstvenog kulturno-jezičkog potencijala. A da je u Jesenjinovoj pesmi reč o aktuelnoj poetskoj sadržini nagoveštava i karakter rima u njegovom pesničkom iskazu: dominantne u njoj "nepotpune" rime, koje svoju genezu vuku iz ruskog nerimovanog eposa, zapravo su i jedan od "noviteta" nove, moderne ruske poezije početka XX veka.

4.
 
U prevođenju bilo koje pesme, zbog varijacija neizbežnih pri pronalaženju značajnih ritmičko-metričkih i eufonijskih ekvivalenata u novoj jezičkoj strukturi, razume se, treba imati na umu bitne predmetno-logičke tačke (lekseme ili slike) bez kojih prevod apriori ne može doneti ni približno adekvatan originalu semantičko-estetski utisak. Koje su to lekseme ili slike u ovoj Jesenjinovoj pesmi?
 
Iz analiza književnog konteksta nastanka ove Jesenjinove pesme u postojećoj književnoistorijskoj literaturi zanimljivo je njeno upoređenje sa simbolistički usmerenom pesmom Gleba Anfilova (1886—1928?) Собака, napisanom 1913. godine. L. L. Beljska misli da je konačni podsticaj za konkretizaciju inicijalne situacije svoje pesme Jesenjin dobio iz Anfilovljevog dela: "ujutru u zabačenoj šupi, na staroj prnji halata kučka donosi na svet svoju štenad...
 
Sadržina Anfilovljeve pesme svodi se, u suštini, na jedno — dolazak na svet 'drage, nepojmljive štenadi', kome je dat mistični karakter. Tihi mir svitanja, znaci zore, neko tajanstven — komplet je simbolističkih atributa koji su u to vreme stigli već da se pretvore u šablon. A za Jesenjina taj akt rođenja, bez ikakve tajanstvenosti... predstavlja polaznu tačku priče. I pas, koji je kod Anfilova povod za religiozne asocijacije, postaje glavni junak Jesenjinove pesme. U njemu nema Anfilovljeve nedorečenosti ni simbolističkog podteksta, ni sladunjavosti i razneženosti pred slikom strpljive i srećne porodilje — sve je naglašeno prozaično: ona nije rodila već se oštenila, to nije pas već kučka, to se ne događa u šupi već u ambaru za raž, ne na halatu već na rogoži.
 
Pogledajte kako se slično i u isto vreme kontrastno razvija radnja, što se posebno oseća u poslednjoj strofi: podudarnost konstrukcije i kontrast smisla — Drage, nepojmljive štence prema Sedmoro riđih štenaca."

Dakle, prevodilačka empatija mora sačuvati sve lekseme i slike koje čine otklon početne situacije iz pesme od u ono doba standardnog i već šablonizovanog simbolističkog poetskog arsenala. Na tom planu, u prenošenju na naš jezik ozbiljan problem predstavlja Jesenjinova izvorna slika mesta gde je kučka oštenila svoje mladunce. Naime, to nije kao kod Anfilova "отдаленный сарай" (udaljena, zabačena šupa), već "ржаной закут". Postojeći standardni, ali i encikopedijski rečnici ruskog jezika ukazuju da je leksema "закут" za prevod na naš jezik dosta tvrd orah. Pre svega, u nekim rečnicima nije ni zabeležena, što pokazuje da je neuobičajena, tj. da ne spada u frekventne. A u rečnicima u kojima je zabeležena okarakterisana je kao leksema iz narodnih govora tek u pojedinim regionima ruskog govornog područja, sa značenjem: staja, ambar, ostava za zrnastu hranu. U odgovarajućem našem ambijentu seoskog gazdinstva to bi mogao biti, zapravo, ajat, trem ispred štale iznad koje je sagrađen ambar. Pod takvim ajatima se nekada, u pripremi vršaja, slagalo snoplje dovezeno s njiva. Ajat iz Jesenjinove pesme, očito, bio je ispunjen snopovima raži... Doduše, verovatno bi Jesenjinov "ржаной закут" odgovarao i našoj plevnji, koju Jovan Cvijić ovako opisuje: "Najčešća je zgrada uz moravsko-vardarsku kuću plemnja ili plevnja, stara hlevina. To je zgrada u obliku kuće prizemljuše, od pletari, ćerpiča ili kamena, blatom olepljena, pokrivena ražanom slamom..." (Jovan Cvijić, Sabrana dela. Knj. 2, Beograd, 1987, 289) Ovakva zamena, zapravo, ne bi predstavljala udaljavanje od originala. Upravo Cvijić je još skoro pre jednog veka konstatovao nešto što i prevodioci moraju imati na umu: "Tipovi južnoslovnskih kuća na Balkanskom Poluostrvu razvijali su se... pod sasvim drukčijim prirodnim i kulturnim pogodbama nego kuće Rusa, Poljaka, Čeha i Lužičkih Srba. I kad se nađu iste ili slične reči kojima se kod većine Slovena obeležavaju pojedini delovi kuće ili staja oko kuće, one kod južnih Slovena mahom nešto drugo znače, vezane su za druge delove ili predmete. Zato nije plodna i mahom je nesigurna metoda slavista kad se trude da paralelno prate razvitak južnoslovenske kuće sa kućama ostalih Slovena." (Na istom mestu, 262)
 
5.

Međutim, iako je u interpretaciji Jesenjinove pesme insistirala na njegovom kontrastiranju Anfilovljevoj simbolistički artikulisanoj slici dolaska na svet sedmoro štenadi, nazvavši Jesenjinov postupak namernom "prozaizacijom", i sama Beljska oseća da i tako "prozaizovana" uvodna slika uopšte nije nepoetična. Imajući u vidu bogatu književnoistorijsku literaturu u kojoj se ukazuje na važnost boje u registru Jesenjinovog lirskog iskaza, ona prati smenjivanje boja kao osnove estetskog uobličavanja tragične priče koja je zapravo predmet pesnikove poruke. Poput i nekih drugih analitičara, primećuje da je za početnu situaciju u Jesenjinovoj pesničkoj slici ovde karakteristična žuta boja (u nijansama: riđa štenad, rogože koje se zlate na jutarnjem suncu), da je tragedija u kompoziciji pesme u znaku tmurnih tonova crne boje, da nadu u ipak srećan ishod za trenutak otvara boja meseca na fonu nebeskog plavetnila koje natkriljuje potonulu u mrak Zemlju, a u finalu tu nadu pokopava padanje u sneg, "poput zvezda", "zlatnih" majčinih očiju. Poznavaoci Jesenjinove poezije, inače, znaju da je pesnik snežnu belinu ruskog pejzaža doživljavao i kao mrtvački pokrov rasprostrt preko njegove zemlje ("Снежная равнина, белая луна // Саваном покрыта наша сторона" — "Snežne ravni, bele mesečine sjaj, // Pokrovom mrtvačkim zastrt rodni kraj").

U traženju bitnih predmetno-logičkih tačaka (leksema ili slika) koje su preduslov da prevod ostvari približno adekvatan originalu semantičko-estetski utisak mogli bi nam biti orijentir i zaključci G. G. Gromove koje ona daje u konspektu za javni čas namenjen učenicima završnih razreda srednje škole. Proširivši pažnju i na zvukovnu komponentu, Galina Gerasimovna Песнь о собаке, analizirajući strofu po strofu, karakteriše ovako: 1. strofa — boja žuta, riđa i zlatna, svetlost nežna, meka, svečana tišina: "Štenci se rađaju ujutru, kad se svet nalazi pod okriljem sila svetlosti i dobra. I svet je, u svečanoj tišini, zamukao pred čudom rođenja. Novorođenim štencima sve je obećavalo životnu sreću." 2. strofa — boja crveno-crna, zagasita, šum i žubor vode: "Srećna keruša-majka se odmara od porođajnih muka. Štenci leže pripijeni uz njen trbuh, kraj koga osećaju toplinu i sigurnost." 3. strofa — ljubičasta i crna boja, tmina, muk zamora i bat gazdinih koraka: "Nastupila je vlast tame, zla i rušenja. Riđi, kao sunce, štenci ubačeni su u mračan zagušljivi džak. Svet ćuti." 4. strofa — svetlost bela, tama, škripanje: "'Dugo, dugo' je drhtala površina vode. To znači da je pas dugo stajao i gledao u drhtavu vodu koja je sakrila njegovu decu. A čovek je izvršio ubistvo i mirno krenuo kući. Za njega je to što je upravo učinio običan deo životne svakodnevice, sitnica." 5. i 6. strofa — bezbojni fon i narandžasto-zlatna mrlja, mrak, žalosna tišina pretvaraju se u plavu, zlatnu i crnu boju, u zvučni sjajni mrak i tišinu iz koje dopire "zvuk" zlatnih zvezda, iz čega sledi konstatacija za 5: "Na neko vreme svet je dobio čujnost i boja, i zvuka. Kao da je za trenutak ozaren. Ali mesec 'vara' i sakriva se." Potom i za 6. strofu: "Sada postaje razumljiva prethodna 'čujnost'. Za trenutak je svet ponovo postao pun boja i zvukova, ali ih je izgubio kad se izjalovila nada keruše da joj je ostalo živo bar jedno dete." Na osnovu 7. strofe, sa zlatnim zvezdama pasjih očiju koje, u tami i muku, padaju u belinu snega, Gromova Jesenjinovu poruku tumači ovako: "U Jesenjinovom svetu podjednako je vredan svaki život: životinje, biljke i ljudi... tuga keruše koja je izgubila svoju štenad — to je materinska tuga, koja ni po čemu nije manja od ljudske. Ceo svet smrću i samo jednog života gubi deo sebe. I tuguje zbog gubitka."
 
Ma koliko citirane konstatacije, prilagođene školskom dečjem uzrastu, delovale i donekle pojednostavljeno, one mogu poslužiti kao svojevrsna koordinatna mreža koja će pomoći da se u prevodu ne izgubi nešto što je od značaja za smisaono-estetičku vrednost pesme.

I najzad, u okviru analize bitnih predmetno-logičkih tačaka (leksema ili slika) ove Jesenjinove pesme, ne možemo ćutke preći preko jednog posebno zanimljivog detalja. Naime, u 5. strofi originala o keruši koja se, izmučena, vraća kući, čitamo: "А когда чуть плелась обратно, // Слизывая пот с боков“" — "A dok se jedva vukla nazad, // Ližući znoj s bedara". Međutim, koliko nam je poznato, psi nemaju znojnih žlezda, tako da se oni ne mogu znojiti... Šta taj znoj s kerušinih bedara znači? Da li Jesenjin za tu osobenost pasjeg organizma nije znao, pa je na tom mestu samo napravio (odista malo nezgodnu) grešku? Ili je, možda, ovo neka vrsta hiperboličnog naglašavanja kerušinog bola zbog gubitka dece? Na ta pitanja je teško naći pouzdan odgovor.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #7 poslato: Novembar 26, 2012, 01:40:42 am »

**

6.
 
Šta su naši prevodioci tokom 79 godina prevođenja činili sa Jesenjinovom pesmom?

Što se naslova tiče, na našem jeziku dobili smo njegove tri varijante: Pesma o keruši, kao rešenje za koje se opredelio prvi prevodilac, M. M. Pešić, a ponovili su ga još D. Malović, D. Erić, M. Vuković, M. Baćović i R. Nešović, zatim Pjesma o kuji, odnosno P(j)esma o kučki, kao rešenje koje je lansirao G. Krklec, a učinilo se prihvatljivijim i S. Markoviću, M. Vojvodiću, Lj. Gligorijeviću i S. Lučinu; i najzad Kučka, naslov koji se zbog nečega učinio prikladnim B. Bulatoviću. Zanimljivo je da su svi ovi prevodioci prenebregli osobenost ruske reči песнь (песня) i, neki svesno, neki spontano, verovatno, pod uticajem Pešićevog autoriteta — pribegli postupku semantičkog uopštavanja, u teoriji prevođenja poznatom pod nazivom prevodilačka neutralizacija. Za pojednostavljenje izvornika opredelili su se i zanemarivanjem činjenice da Jesenjin priču o tragediji majke keruše, kuje, odnosno kučke — u naslovu podiže na jedan viši stepen uopštenosti (pesma, uostalom, govori i o nasilnoj smrti kerušinih mladunaca među kojima je moglo biti i mužjaka). Varijanta kuja, odnosno kučka, kao oznaka ze ženku kučeta, s obzirom na to da i keruša, kao oznaka za ženku kera, a kako se vidi i iz "Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika" SANU, leksema ker ima zanačenje i: "pas uopšte" — zapravo ne donosi ništa bitno novo. Pokazuje, doduše, želju prevodilaca, na čelu sa Krklecom i Markovićem, da se njihov prevod razlikuje od popularnog Pešićevog.
 
Želja za odvajanjem od Pešića, međutim, sadrži rezultate i koji je, na planu prenošenja Jesenjinovog ritmičko-metričkog pesničkog iskaza — čine značajnijom.

Naime, Pešić je Jesenjinov stih u kome prevladavaju osmerci (35,71%) i sedmerci (32,14%), uz nešto manje deveteraca (21,43%), pretvorio u silabički srpski asimetrični deseterac. Doduše, intonativno sastavljen od po tri akcenatske celine taj asimetrični deseterac je istovremeno sačuvao i Jesenjinovu izvornu strukturu troudarnog/troiktusnog tonskog stiha. Tako je, slično strukturiranim stihovnim iskazom, prevodilac učinio prepoznatljivom onu nit koja pesmu vezuje s narodnom folklornom tradicijom pesničkog iskaza. Kao da je time izvršio kompenzaciju izgubljenog u naslovu prevodilačkom neutralizacijom pri prevođenju reči песнь.

Moramo reći da ni ovo rešenje nije idealno. Već smo ukazali na to da je Jesenjin svojim postupkom, zajedno s drugim pesnicima svog vremena, zapravo postojeći folklorni potencijal koristio za stvaranje savremenog, novog umetničkog poetskog izraza. Kad smo govorili o Vinaverovom prevodu Blokove poeme Dvanaestorica, citirali smo esej srpskog ekspresioniste Jezičke mogućnosti, napisan 1922. godine, u kome se postavlja zahtev da se u stvaranju savremenog književnog jezika iskorači iz okvira epskog, "pešački sporog", deseteračkog jezika. Postavlja se, dakle, pitanje: da li Vinaverov savremenik Pešić (Pešić je rođen 1897. a Vinaver 1899. godine) u vreme kad je pisao svoj prevod nije delio mišljenje zagovornika modernizovanja srpskog književnog jezika, pa se, iako je i osmerac bio veoma frekventan u našoj narodnoj poeziji, demonstrativno vratio epskom desetercu? Ili mu je, možda, ponesenom sopstvenim shvatanjem Jesenjinove poezije kao dela okrenutog pre svega ruskoj iskoni, folkloru i patrijarhalnom ruskom selu, promaklo da je ta poezija po umetničkom izrazu istovremeno pripadala i savremenoj umetnosti? Doduše, svesno ili nesvesno, nizom primera odstupanja od klasične definicije rime, nizom nepotpunih rima (lupka — kučka, nežno — neizbežno, uhode — vode, lenih — njenih, glatki — tanki, svojima — poljima i dr.), signirao je i neke izdanke Jesenjinove poetske "modernosti".

D. Malović, D. Erić, Lj. Gligorijević i M. Vuković svoje prevodilačke kreacije dali su rukovodeći se osnovama Pešićeve prevodilačke strategije u prenošenju Jesenjinovog ritmičko-metričkog pesničkog iskaza.

Međutim, G. Krklec i S. Marković su, neumnjivo, i kao prevodioci bili bliži koncepcijama srpskog književnog jezika koju su zagovarali naši pesnici između dva rata. Zato su njih dvojica, osim što su dali drugu varijantu prevoda naslova, osetili da Pešićevo opredeljenje za deseterac nije besprekorno rešenje, pa su učinili pokušaj da poetski iskaz učine sažetijim, kraćim i lakšim. Krklec je to ostvario osmercima (42,86%) i devetercima (46,43%), uz 3 sedmerca (10,71%), a Marković osmercima (75,00%) i devetercima (21,43%), uz 1 deseterac (3,57%). Krklečev prevod, prema parametrima tonskog stiha, troudarni/troiktusni — u tom pogledu je sasvim adekvatan Jesenjinovom originalu, Markovićev je takav u 4, 5, 6. i 7. strofi, dok je u prve tri strofe troudarni/troiktusni kombinovan s dvoudarnim/dvoiktusnim.

Po tome što nisu zasnovani na deseteračkom iskazu, ovom nizu pripadaju i prevodi B. Bulatovića, M. Vojvodića, S. Lučina, M. Baćovića i R. Nešovića. U Bulatovićevom prevodu dominiraju osmerci (60,71%) i deveterci (35,71%), uz 1 deseterac (3,57%). U Vojvodićevom se neznatno izdvajaju deveterci (35,71%) i osmerci (29,51%), a zatim se ređaju deseterci (17,86%) i jedanaesterci (10,71%), uz čak 1 dvanaesterac (3,57%). Kod Lučina u verziji iz 2001. godine dobili smo dominiraju jedanaesteraca (39,29%) i sedmeraca (25,00%), uz 4 deveterca (14,29%), 2 deseterca (7,14%) i 1 šesterac (3,57%), a u veziji iz 2002 — dominaciju sedmeraca (32,14%) i osmeraca (32,14%), uz 6 deveteraca (24,43%), 3 deseterca (10,71%) i 1 šesterac (3,57%). U Baćovićevom prevodu najviše je deveteraca (42,86%), iza kojih dolazi dosta visok broj deseteraca (25,00%), uz 5 osmeraca (17,86%) i 3 jedanaesterca (10,71). I najzad, kod Radojice Nešovića, najviše je sedmeraca (32,14%) i osmeraca (25,oo%), ali je i približno toliki broj deseteraca (21,43%) i deveteraca (17,86%), uz 1 šesterac (21,13%). Navedeni statistički podaci ne daju osnova za zaključak da su Bulatović, Vojvodić, Lučin, Baćović i Nešović imali određeno konceptualno rešenje za prenošenje u našu književno-jezičku kulturu koje smo, u kontekstu sa poznatim književnoistorijskim tendencijama u razvoju književnog jezika, uočili kod Krkleca i Markovića. Jer mešanje kraćih stihova s desetercima i jedanaestercima ne pokazuje nameru prevodilaca da poetski iskaz učine sažetijim, kraćim i lakšim. Uključivanje deseteraca u prevod, takođe, ne ukazuje na distanciranje od Pešićevog rešenja.

Najverovatnija bila bi pretpostavka da oni nisu ni razmišljali o ovim aspektima prevoda, već su samo pratili onaj deo originala koji, prema starinskoj podeli na "sadržinu" i "formu" književnog dela, spada u "sadržinu" (s tim što su od "forme" ipak ispoštovali izvornu podelu na strofe i izvornu shemu rimovanja; Baćović je, uprkos razlici u prirodi ruskog i srpskog jezika, dosledno prenosio i Jesenjinove muške rime). Međutim, ispuštajući iz vida probleme ekvivalentnosti funkcije, tj. semantike pojedinih vrsta stihova u ruskoj i srpskoj kulturno-jezičkoj tradiciji, pa dakle i u svesti čitalaca koji poetski tekst primaju spontano, i bez poznavanja istorije i teorije stiha — i ovi prevodioci su, neki osmišljeno, neki možda i spontano (Baćović i Nešović su i rusisti po obrazovanju), svoje prevode ritmički ujednačili tonskim troiktusnim/troudarnim, ili kombinovanjem takvih troiktusnih/troudarnih i dvoiktusnih/dvoudarnih stihova. Tendencije modernizovanja pesničkog iskaza, karakteristične za original, nagoveštavane su i upotrebom "nepotpunih rima", što, doduše, takođe može, ali ne mora biti samo sticaj okolnosti (kad se, u nastojanju da što potpunije prenese "sadržinu", prevodilac mora zadovoljiti "nepotpunom rimom" kao "nužnim zlom").

7.

Zanimljivo će biti prokomentarisati rešenja za koje su se prevodioci opredeljivali u prenošenju bitnih činilaca predmetno-logičkog sadržaja Jesenjinovog originala.

O naslovu s leksemom собака i potonjem uvođenju u tekst lekseme сука bilo je već reči. Karakteristično je da je u svim našim prevodima ta ne beznačajna semantička nijansa izostavljena. Doduše, Pešić ipak ostvaruje svojevrsnu varijaciju time što u naslovu daje leksemu keruša, a u prvoj strofi govori o kučki. U svim našim prevodima izostavljene su i semantičke naznake koje proističu iz razlike između leksema песнь i стихотворение. Svođenje naslova na Kučka, iako bi se moglo smatrati eventualnom posledicom prevodiočeve težnje da reprodukuje Jesenjinovovu prozaizaciju simbolističkog klišea, pesmi je ipak donelo osiromašenje i prenošenje na drugi značenjski kanal.

Ako govorimo o tekstu ove pesme kao celini, možda bi se moglo reći da je rusko сука ipak bilo bolje prevesti rečju keruša, pošto je u njoj potisnuto u drugi plan ono prenosno značenje reči kučka. Doduše, povodom te konstatacije treba napomenuti da, iako u sadržini pesme nije aktivirano, u samoj leksemi koju je upotrebio Jesenjin (сука) to značenje nije potisnuto koliko u srpskoj keruša. Takođe, upotreba reči kučka i keruša s njihovim osnovnim i prenosnim značenjem nije podjednako frekventna u svim govornim područjima jezika prevoda, tako da ove razlike u našim prevodima mogu biti i samo rezultat različitog jezičkog osećanja prevodilaca. Zbog toga ni mi svoje čitalačko osećanje manje ili veće bliskosti ovog ili onog rešenja ne bi trebalo previše da uopštavamo i uzimamo ga kao kriterijum pri vrednovanju prevoda.

Posebno su zanimljiva rešenja naših prevodilaca za prevod prva dva stiha pesme koji glase:

Утром в ржаном закуте,
Где златятся рогожи в ряд...

Kod Pešića se, u konačnoj verziji njegovog prevoda, kučka oštenila "gde strm šumi, lupka", "u guguti", "gde se trska beli"... "Guguta" ili "kukuta" je, inače, prema Rečniku MS, pokrajinski naziv za otrovnu biljku iz porodice štitarki, puna teškog mirisa (Conium maculatum). Dakle, kučka se oštenila negde u polju? Na nekoj strmeni koja "lupka"? Nema ni pomena bilo kakve staje, ambara, ostave za zrnastu hranu, pojate, izbe, ajata ili plevnje. Nema Jesenjinove raži, nema ni traga od, kao što smo videli, značajne zlatne boje...2 Kod Krkleca se kučka oštenila "pri štali", "gdje se rogoz zlati pod gredom". Dakle, nema raži, nema skrivenog kuta, ali zamena "pri štali" ne predstavlja za pesmu kao celinu bitno pomeranje i sačuvana je kao sastavni deo slike zlatna boja. Kod Markovića se čin rođenja kučića odigrao "u dnu koša", tamo "gde se raž i rogoz svila", ali je i tu izostala zlatna boja. Prema Maloviću, sve je počelo "u pojati niskoj" — "gde se zlati rogoza gomila". Raži nema. U Erićevom prevodu kučka se oštenila "u strnu" — "gde šuška žuti rogoz što joj zaklon gradi". Opet se početak smešta na otvorenom prostoru, van dvorišnih zgrada. Nema ni raži, ni zlatne boje. Kod Gligorijevića to se dešava "u kutku od raži", "asura gde se k'o zlato prikrila", a kod Vukovića "na kraj za raž spremnog kutka", "gde se zlate rogozi pozadi". Kod Lučina u prvoj verziji prevoda — "u korpi raženoj, gde se zlate vlati sreda", a u drugoj — "u slami raženoj, gde se zlate slamke sreda". I najzad kod Baćovića — "U izbi među snopljem krutim, Gde se hasure zlate ko plam", kod Nešovića — "pod stogom", "gde rogoz k'o zlato sja"...

Već ovo šarenilo iz prva dva stiha pesme, nameće potrebu da se naši prevodi pogledaju s rešenjima u prevodu ključnih mesta pesme kao semantičko-estetske celine. Za to se možemo poslužiti već citiranom analizom G. Gromove. Ona, kao što smo videli, u prvoj strofi kao bitno za smisao i ekspresiju Jesenjinove pesme ističe da se rođenje mladunaca događa u svečanoj tišini jutra, kad se svet nalazi pod okriljem svetlosti, u zatvorenom prostoru toniranom mekom, nežnom žutom, riđom i zlatnom bojom (te game boja su i novorođena kerušina deca). Osim kod Gligorijevića, prema čijem prevodu se kučka oštenila "pred svanuće", svi prevodioci su ostali u granicama originala (koristeći za to, osim lekseme jutro, kao varijantu, i svitanje).
 
Gromova smatra da je za drugu strofu bitno: "boja crveno-crna, zagasita, šum i žubor vode". Pošto nije baš lako iz detalja kojima je opisano šta se dešava u toj strofi doći do te "crveno-crne" boje, možemo je, kao izrazito subjektivno viđenje Gromove, u analizi prevoda potisnuti u drugi plan. Ali je, imajući u vidu dopunu "zagasita", ne treba isključiti u varijanti "crveno-zagasita". Njeno prisustvo u slici iz Jesenjinovog originala proističe, pre svega, iz boje jezika kojim ona liže svoje mladunce, a možda i iz sukrvice od koje majka jezikom svoju novorođenčad čisti. Nijanse crvena i zagasita, takođe, implicite svedoče i o tome da "ржаной закут" iz prve strofe nije dobro prevesti tako da se isključi bilo kakva nastrešnica pod kojom postoje senoviti i suncem obasjani delovi, gde će keruša sa svojom štenadi provesti dan.

Koliko je prevođenje, posebno prevođenje književnog dela uopšte i naročito prevodilačko pretakanje iz jezika u jezik lapidarnog književnog teksta kakav je, po pravilu, pesma, složen i delikatan rad — može se lepo osetiti i na rešenjima do kojih su naši prevodioci dolazili u ovoj, drugoj strofi Jesenjinove pesme. Naime, Jesenjin je, u okviru svoje globalne orijentacije u pesmi na tematsku aktuelizaciju tragedije nedužnih nastale od ljudskih nepravdi i teze da je svaki život na ovom svetu podjednako vredan metaforički rekao da keruša jezikom svoje mlade "češlja". Čak pet naših prevodilaca tu nijansu nisu osetili: kod Pešića i Malovića ona ih "liže", a kod Markovića, Lučina (u prvoj varijanti) i Nešovića "gladi". Dobro su preveli Krklec, Erić, Vojvodić, Gligorijević, Vuković i Baćović (Lučin je u drugoj varijanti, na žalost, umesto "ćešljajući jezikom", preveo sa "ćešljuckajući", čime je skliznuo u sasvim drugi stilski tonalitet).
 
Zanimljivo je kako su naši prevodioci preneli treći i četvrti stih te druge strofe. Jesenjinovo: "И струился снежок подталый / Под теплым ее жвотом" iz kojih Gromova izvlači "šum i žubor vode". Šum (strujanje) vode od otopljenog snega ispod kerušinog toplog stomaka Pešić, Erić, Vojvodić i Vuković protumačili su kao oticanje njenog mleka (Pešić: "I sliv'o se mlak sok neizbežno / iz tih toplih materinskih grudi"; Erić: "Kapalo je toplo belo mleko / Ispod njenog mršavog stomaka"; Vojvodić: "I slatki snježić mlazila / Pod toplim njenim stomakom"; "Strujalo je k'o snežić topljivi / Ispod njenih materinskih grudi"). Ostali su tačnije preneli Jesenjinovu sliku u sledećim varijantama: "od trbuha njezina topline / voda se topila snježna" (Krklec); "I tu gde ležaše ona / Topilo se neizbežno" (Marković); "I kopneo sneg je zagrejani / Ispod njenog toploga stomaka" (Malović); "I snežna se grudva otkravila / Pod stomakom pretoplim njenim" (Gligorijević); "Snežnica se pretakala / pod toplim trbuhom njenim" (Lučin, prva varijanta); "Raskravljen sneg je oticao / pod njenim toplim stomakom" (Lučin, druga varijanta); "Ispod toplog njenoga stomaka / Otic'o je raskravljeni sneg" (Baćović); "S takvim žarom ih pazila / Da okopne sneg kraj nje" (Nešović). Doduše, pitanje je koliko je dobro rešenje Gligorijevićeva "snežna grudva", kao i Nešovićevo kopnjenje snega od "žara" kerušine "pažnje"...
 
Za treću strofu na ravni koju analizira Gromova karakteristične su: ljubičasta i crna boja, tmina, muk zamora i bat gazdinih koraka što narušava tišinu, koji se podrazumeva ("Riđi, kao sunce, štenci ubačeni su u zagušljivi džak. Svet ćuti"). Odrednice "veče" i domaćin (seljak) "natmuren, namrgođen" sačuvali su svi, osim Krkleca i Mrkovića — Marković, zbog rime sa "kokoši", veli da je gazda "nepodnošljiv", a Krklec odrednicu uz gazdu izostavlja.
 
Četvrta strofa je u znaku bele svetlosti izmešane s noćnom tamom i škripe gazdinih koraka u snegu: "Po sugrobam ona bežala / Поспевая за ним бежать... / И так долго, долго дрожала / Воды незамерзшей гладь". U većini prevoda pomenute glavne odrednice su sačuvane. Doduše, kod Pešića se na ovom mestu ne vidi da keruša trči za gazdom po snegu (što, zapravo, implicira pomenutu belu boju). U Vojvodićevom prevodu, međutim, nailazimo na odista drastično ogrešenje o original: ruska reč "сугреб", koja označava "nanos, smet", prevedena je kao "sugreb". A "sugreb", prema enciklopedijskom rečniku Matice srpske, kod nas znači: "mesto gde su pas, mačka ili lisica razgrebli zemlju, za koje sujeverne osobe veruju da donosi neku kožnu bolest ako se nagazi na njega."

Gromova u svojoj analizi za petu i šestu strofu primećuje: kad se, na fonu čija se boja ne pominje, u mraku i muku zemlje, iznad seoske kuće pojavljuje "narandžasto-zlatna mrlja" meseca za koju keruša pomisli da je jedno od njenih mladunaca (peta strofa), dok u poslednjem stihu šeste strofe taj mesec ne nestane iza brda, "svet" dobija "čujnost i boja i zvukova", "kao da je za trenutak ozaren" ("В синюю высь звонко глядела она, скуля")... Jesu li naši prevodioci sačuvali taj kontrast boja i zvukova između pete i šeste strofe koji oslikava erupciju osećanja, tragični slom i smrt majke zbog izneverene nade da je njena štenad ipak još živa i konačnog suočavanja sa surovom istinom o pogibiji sve njene dece?
 
Kod Pešića, prvo, u petoj strofi bode oči jedna stilska greška koje, inače, nema u originalu: "Pri povratku, vukuć se po tmini, / i ližući znoj s bedara lenih, / mesec joj se nad izbom učini, / kao jedno od kučića njenih." Sintaksički ispravno ovo bi, možda, moglo da glasi: "Pri povratku, dok se vukla po tmini i dok je lizala znoj s bedara lenih, njoj se mesec nad izbom učini..." Razume se, ovako konstruisanu rečenicu valjalo bi uklopiti u deseteračku ritmičku osnovu celokupnog prevoda. A na početku šeste, umesto da gleda u "plavu visinu" (dakle, u nebo), gde je mesec za koji je pomislila da je jedno od njenih kučića, kod Pešića keruša "zuri" — "u sneg plavi, glatki" (koji je na Zemlji). Uz to, ako je pojava njenog deteta u mesecu na nebu iznad seoske kuće trenutno obnavljanje nade u spasenje koje dolazi s neba, onda zamena glagola "gledati" glagolom "zuriti", koji je prikladan za stanje rezignacije, ali ne i za pogled koji izražava oživljenu nadu — takođe loša. Sve to uveliko smanjuje mogućnost ostvarenja i semantičkog i estetskog utiska koji bi bio makar približan utisku koji stvara Jesenjinov original.
 
Zanimljivo je da ni ostali naši prevodioci nisu osetili i svojim prevodilačkim rešenjima nisu preneli izvorni kontrast boja i zvukova između pete i šeste strofe, kontrast koji oslikava erupciju osećanja, tragični slom i smrt majke zbog izneverene nade da su njena deca ipak još živa i konačnog suočavanja sa surovom istinom o njihovo pogibiji. Time su prevodioci oslabili i poentu u završnoj, sedmoj strofi, zasnovanu na padu pasjih očiju, koje pesniku izgledaju kao "zlatne zvezde", u belinu snega. Jer, ako se ne naglasi da je izgled mladog meseca na trenutak pobudio, pa zatim odmah i raspršio nadu keruše da su njena deca ipak izbegla smrt, onda se zamagljuje i smisao poređenja njene smrti s lažnom milostinjom, tj. s razočaranjem prevarenog psa kome je, umesto kosti, uz smeh, bačen kamen.

Kod nekih prevodilaca se ne primećuje ni da su i osetili funkciju boja u Jesenjinovoj pesničkoj slici uopšte. Tako, na primer, Marković u svom prevodu zanemaruje vezu zlatne boje s nebom (Sunce, Mesec, zvezde): kao što tu boju izostavlja iz prve strofe, posvećne svečanom činu rođenja života, u poenti pesme (u završnoj strofi) on je vezuje za zemaljski sneg (umesto Jesenjinovih "zlatnih zvezda" koje su upoređene s kerušinim očima, kod njega "tužne... oči pseće" padaju u "zlatni sneg"). To isto se vidi i kod Erića: i on u prvoj strofi previđa zlatasti sjaj rogoža, a oči koje Jesenjin izjednačuje sa "zlatnim zvezdama" kod njega postaju čak "pseće oči sinje"...

8.

Poznato je da su prevodilačke transformacije u prevođenju poezije, zbog osobenosti pesničkog iskaza u njoj, učestalije i često dublje nego u ostalim vrstama prevodilačkog stvaranja. Međutim, ni u tim transformacijama se ne predviđaju proizvoljne promene kojima se menja smisaono-izražajna osnova originala.

Ukazali smo već na to da i nije bilo lako naći prevodni ekvivalent za Jesenjinov Jesenjinov "ржаной закут". Krklec je taj izraz sveo na njegovo dubinsko značenje, da bi, kao što smo videli, iz njega za mesto gde se keruša oštenila izvukao kao odrednicu: "pri štali". Rešenje, razume se, nije idealno, ali je, s obzirom na okvire ukupne sadržine pesme kao umetničkog dela, pošto čuva zadate relacije, relativno prihvatljivo. Slična su rešenja: "u dnu koša" (Marković), "u pojati niskoj" (Malović), "kraj za raž spremnog kutka" (Vuković), "u izbi među snopljem" (Baćović). Međutim, puka je proizvoljnost Jesenjinov "ржаной закут" u ovoj pesmi prevesti sa "strn", kad ta naša reč ima značenje: "1. žitna stabljika; slamka; 2. strnište, strnjika; 3. strmno žito" (cit. iz Rečnika MS), a potpuna besmislica je napisati, radi rime sa "kučka", da taj strn — "lupka" (Pešić). Takođe, nedopustivo je da se u prevodu prve strofe, zbog rime sa "strna", u potpunoj suprotnosti s poznatom Jesenjinovom simbolikom boja, dopiše da je kučka "crna" (Bulatović). Za Pešićem je, osim Bulatovića, kao što smo videli, pogrešnim putem pošao i Erić ("u strnu"). Nepotrebno iskakanje iz izvornih parametara Jesenjinove slike predstavlja i Nešovićevo rešenje: "pod stogom". Diskutabilna su rešenja Vojvodića: "usred ražnog kutka" (šta je to "ražni kutak"?), kao i Gligorijevićevo: "u kutku od raži". Lučinova prva verzija: "u korpi raženoj" je po modelu ravna Pešićevom, Bulatovićevom i Erićevom "strnu", te je neprihvatljiva. "U slami raženoj", iz druge verzije Lučinovog prevoda, preveliki je stepen nepotrebne "prevodilačke neutralizacije", te je i to rešenje nezadovoljavajuće.
 
Jesenjinov prvi deo druge strofe: "Do večera ona ih laskala, / Причесывая языком" Pešić je preveo kao: "Do u sumrak grlila ih nežno / i lizala niz dlaku što rudi". Dakle, rusko: "do večeri" transformisao je u: "do u sumrak" i rusko: "milovala" u: "grlila ih nežno", a rusko: "češljajući ih jezikom" razvio u: "i lizala niz dlaku što rudi". Nijedna od ovih transformacija (prva izvršena, verovatno, zbog toga da se, umesto ruskog jampskog početka stiha, ostvari izvorni trohejski iktus u srpskom asimetričnom desetercu, druga, zbog rime, a treća — da bi se od ruskog kraćeg osmerca stih produžio do deseteračkog), ako se izuzme izostavljanje metaforičkog "češljanja" (o čemu smo već govorili), nije izašla iz smisaonih okvira originala. Uklapa se u opšti raspored semantizovanih boja u pesmi, pošto je, gledano s tog stanovišta, prihvatljiv i dodatak uz "lizala ih niz dlaku": "što rudi", prevodilačka transformacija do koje je došlo, opet, zbog rime. Ali izraz je potpuno pogrešno shvaćenog smisla i granica prevodilačkih transformacija, recimo, kad se Jesenjinovo: "В синюю высь звонко / Глядела она, скуля" transformiše u: "Gledala je u visinu / Zavijala k'o da je kolju" (Bulatović)... Pogrešno shvaćen princip prevodilačkih transformacija je i primer kad se zbog broja slogova unose dodaci koji, recimo, klasično Jesenjinovo poređenje: "Покатилисъ глаза собачьи / Золотыми звездами в снег" pretvori u alogičnu pesničku sliku: "Oči su se skotrljale pseće / Kao zlatni ruj zvezda u sneg" (Vuković). Neko za "zlatni ruj" može reći da je besmislica, nekome će to biti lepa pesnička slika, ali te vrste slika u Jesenjinovom originalu nema, pa mu ih u prevodu ne bismo smeli dopisivati.
 
9.

Posle ovakvog, problemski usmerenog pregleda, mogli bismo, uz sve poštovanje napora i talenta prevodilaca, konstatovati da još uvek postoji dosta manevarskog prostora za poboljšanje prevodilačkih rešenja u prenošenju u našu kulturu ove Jesenjinove pesme. Među autorima analiziranih prevoda bilo je oprobanih prevodilaca, istaknutih i manje poznatih pesnika, školovanih rusista, kao i ljubitelja Jesenjinove poezije amatera u prevođenju. Neujednačen je i njihov stepen poznavanja kako ruske, tako i naše književnosti. Sve to se lako uočava i u njihovim prevodima, koje čitaocima stavljamo na uvid u prilogu.

Svi ti prevodi objavljeni su u posebnim pesničkim knjigama. Neki od njih, da su u izdavačkim kućama prošli kroz odgovarajuću stručnu recenziju, verovatno ne bi u tom obliku bili ni štampani. Ta činjenica daje osnova za pokretanje dva važna pitanja od šireg kulturološkog i književnog značaja: koliko su naši izdavači stručno osposobljeni za objavljivanje prevodne književnosti (imaju li svest o potrebi i profesionalnu odgovornost da za ovakva izdanja obezbeđuju prethodnu recenziju makar i spoljnih saradnika) i, dalje, koliko je stručna naša književna kritika tekuće izdavačke produkcije uopšte, kad tako drastični promašaji prevodilaca ostaju neprimećeni, pa ni u ponovljenim publikovanjima prevoda, nema odgovarajućih neophodnih poboljšanja?

U vezi s očekivnjem da se nekim novim prevodom dođe do ostarenja koje bi našoj kulturi donelo bližu izvorniku i kvalitetniju prevodilačku verziju Jesenjinovog dela Песнь о собаке o sobake moramo ukazati na još jednu ne lako premostivu prepreku. Ona proističe, s jedne strane, iz prirode prevođenja poezije i, s druge, iz logike književnog procesa kulturno-jezičke sredine za koju i u kojoj prevod nastaje. Tu prepreku mogli bismo definisati kao javno mnjenje čitalaca o prethodnim prevodima tog književnog dela, javno mnjenje, koje, kao što je poznato, ne retko, u pojedinim vremenskim periodima ili o pojedinim stvarima, može biti i pogrešno.

Nema sumnje u to da je prevođenje književnih dela jedan oblik književnog stvaranja, da je književni prevod prevodiočeva individualna konkretizacija originala u koju je utkan prevodilački ljudski individualitet i ono što se u teoriji naziva prevodiočev individualni stil. Zbog toga recenzentima i kritičarima koji u svojoj predspremi nemaju dovoljno znanja iz oblasti savremene teorijske misli o prevođenju nije lako da dovoljno jasno razgraniče oblast prevodilačkog od originalnog književno-umetničkog stvaranja. To ih, po pravilu, sputava u ocenjivanju vrednosti prevoda književnog dela, pa često previđaju prevodilačke transformacije kojima se original izneverava... A prevod, dalje, dolazi do čitalaca, koji, po pravilu, original ne znaju (onaj ko pesmu zna u originalu prevod obično ne čita), tako da i nedovoljno dobro prevedena pesma, ukoliko tekst prevoda, kao pesma sama po sebi, deluje upečatljivo, čitalačka publika prihvata kao uspeo. U prevodnoj književnosti svake kulturno-jezičke sredine takvih pojava nije malo.

U našem slučaju, Pešićev prevod Pesma o keruši ostavio je lep utisak i ušao u riznicu srpske prevodne književnosti još tridesetih godina prošlog veka. Iako tačniji, a poetski ne manje vredni kasniji prevodi iz šezdesetih godina Krkleca i Markovića nisu mogli da dođu do srca naših ljubitelja poezije, jer njihova predstava o Jesenjinu bila je zasnovana na Pešićevoj verziji, koja je, u deseteračkom ruhu, naročito bila bliska širokoj čitalačkoj publici. U očaranosti "narodskom" poezijom "poslednjeg ruskog pesnika sela", na čemu su insistirali Pešić i njegovi istomišljenici, nisu primećivani, niti su doživljavani kao nedostaci čak ni njegov strn koji lupka, ni to što se keruša koti u "beloj trsci, u guguti". Pod dejstvom magije prvog utiska, onima koji ne poznaju Jesenjinov original, sve promene iz kasnije nastalih prevoda, a naročito narušavanje ritmički ujednačenog "srpskog deseterca" – delovale su kao "kvarenje" Jesenjinove pesme. To uverenje su godinama podgrevali i glumci koji su još iz mladosti Pešićev prevod znali napamet i u prigodnim prilikama, nemajući uvid u nove prevode, recitovali ono što od ranije već imaju spremljeno. Eventualne kritičke opaske povodom Pešićevog prevoda od strane stručnjaka za ruski jezik i književnost, ukoliko bi se i čule, u širim krugovima ljubitelja poezije apriori su, iz neznanja, odbacivane kao "profesorsko zakeranje"...
 
Takva situacija bi u trenucima ličnih kriza stručno pripremljenog i stvaralački darovitog prevodioca (i književnog kritičara) možda mogla dovesti i do očajničkog pitanja: "Da li je to za prevodnu književnost konjuktura važnija od istine?" Međutim, kao i u mnogim drugim oblastima života, ni u vrednovanju dela prevodne književnosti praksa, kao rezultanta i pobočnih, ali u određenim momentima presudnih (u ovom slučaju vanumetničkih) okolnosti, kaska za rešenjima što proističu iz novih saznanja naučne teorijske misli i novih dostignuća književnih stvaralaca. Zato i raskorak između stručnih saznanja i vrednosnih merila tekuće masovne kulture ne može biti toliko trajan da bi, na duge staze, zaustavio nastojanja nosilaca prevodilačke umetnosti da i Jesenjinovu Песнь о собаке u našu književnu baštinu unesu u još obuhvatnijem sjaju izvorne snage ovog Jesenjinovog dela.

Miodrag Sibinović

________________

1 Još 1922. u Književnom dodatku berlinskog lista "Nakanune" u recenziji na berlinsko-peterburško-moskovsko izdanje Jesenjinovih pesama N. I. Petrovska povodom ove pesme piše: "Čisti epos odjednom se širi, razmiče sve uslovne okvire i dobija dubinu najdublje lirike koja potresa do dna duše. I 'Pesma o psu', jednostavnije rečeno o 'kučki' kojoj su u surovosti svakodnevice utopili 'sedmoro štenadi' zvuči kao Requiem."
2 U Nolitovom izdanju prevoda Jesenjinovih esama iz 1974. god. (Pesme i poeme) taj stih je transformisan u: "Jutros u košari, gde sja, šuška"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #8 poslato: Novembar 26, 2012, 04:39:08 am »

**

PRILOG


ПЕСНЬ О СОБАКЕ

Утром в ржаном закуте,
Где златятся рогожи в ряд,
Семерых ощенила сука,
Рыжих семерых щенят.

До вечера она их ласкала,
Причесывая языком,
И струился снежок подталый
Под теплым ее животом.

А вечером, когда куры
Обсиживают шесток,
Вышел хозяин хмурый,
Семерых всех поклал в мешок.

По сугробам она бежала,
Поспевая за ним бежать...
И так долго, долго дрожала
Воды незамерзшей гладь.

А когда чуть плелась обратно,
Слизывая пот с боков,
Показался ей месяц над хатой
Одним из ее щенков.

В синюю высь звонко
Глядела она, скуля,
А месяц скользил тонкий
И скрылся за холм в полях.

И глухо, как од подачки,
Когда бросят ей камень в смех,
Покатились глаза собачьи
Золотыми звездами в снег.




Превод Миодрага М. Пешића

ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутрос рано где стрн шуми, лупка,
где се бели трска, у гугути,
седморо је оштенила кучка,
седморо је оштенила жути'.

До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и сливо се млак сок неизбежно,
из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури,
да заузме мотке, ил' прут јак,
изишо је тад домаћин тмури,
и сву штенад потрпо у џак.

А она је за трагом трчала,
Стизала га као кад уходе...
И дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.

При повратку, вукућ се по тмини,
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.

Зурила је у снег плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.

Немо, к'о од милости ил' среће,
Кад јој баце камичак ил' тег, (у каснијој верзији: низ брег,)
Пале су и њене очи псеће,
Као златни сјај звезда, у снег.

(С. Јесењин, Песме, Београд, 1953, стр. 45–46)


Превод Густава Крклеца

PJESMA O KUJI

Jutros je kuja pri štali,
gdje rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmoro mladih,
riđih štenadi redom.

I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nježna;
od trbuha njena topline
voda se topila snježna.

A uveče, kao i vazda,
kad koke na ljegala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.

Trčati snijegom je stala
slijedeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.

A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.

U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mjesec na putu krasnu
sakri se iza huma.

I tiho, kao kad s brijega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oči se pseće.

(S. Jesenjin, Ispovijest huligana. Izbor pjesama, "Otokar Keršovani", Rijeka, 1964, str. 23)


Превод Слободанa Марковићa

ПЕСМА О КУЧКИ

Јутрос кучка у дну коша
Где се раж и рогоз свила,
Риђих седморо јуноша
Скривена је оштенила.

Мазила их до сутона,
Гладила језиком нежно
И ту где лежаше она
Топило се неизбежно.

А увече кад кокоши
Мотку траже да почину,
Дође газда неподношљив
И сву штенад у џак вину.

Трчала по снегу дуго,
За њим јурила к'о сена;
А дрхтала дуго, дуго,
Вода још не залеђена.

Кад натраг се довукла кроз пруће,
С бокова лижућ зној снено;
Месец јој се понад куће
Учини к'о штене њено.

Зурила, скичала с пута
Хтела да их у небу нађе;
Месец из поља тад долута
И танак иза брега зађе.

И тихо на дар лажне среће,
Кад камен јој баце даље,
Тужне се њене очи псеће
У златни снег откотрљале.


Превод Драгутина Маловића

ПЕСМА О КЕРУШИ

У свитање, у појати ниској,
Где се злати рогоза гомила,
Седморо је штенади риђасте,
Седморо је кучка оштенила.

Лижући их језиком црвеним,
Миловала штенад све до мрака,
И копнео снег је загрејани
Испод њеног топлога стомака.

Кад је јато кокошака лених
Задремало на мотки седећи,
Пошао је сељак натмурени,
Свих седморо носећи у врећи.

Мучећи се да им приђе мало,
Трчала је кроз наносе меке...
И дуго је, дуго је дрхтало
Незамрзло огледало реке.

Кад се натраг вукла по пртини,
Лижућ своје тело ознојено,
Месец јој се над кућом учини
Као једно риђе штене њено.

Гледала је у висину модру,
Жалосни се урлик дуго чуо,
Танки месец клизнуо по своду
И у поље за брег утонуо.

Немо, ко од милостиње бедне,
Када камен баце јој из шале,
У снег су се псеће очи њене
Као златне звезде скотрљале.

(С. Јесењин, Бреза., "Младо поколење", Београд, 1965)


Превод Божа Булатовића

КУЧКА

Јутрос, сред ражаног стрна,
Гдје се златна трска свила,
Седморо је кучка црна,
Седморо риђих оштенила.

Лизала их и мазила
До у сумрак кратки, зимски,
Снијег у воду претворила
Под трбухом материнским.

Кад живина, увече, пође
Да посједа уз шум и борбу,
Натмурен домаћин дође
И сву штенад стрпа у торбу.

Сметовима скакала је,
Али њега није такло,
Дуго, дуго, дрхтало је
Незамрзле воде стакло.

У повратку — ход помућен,
Зној покрио бокове њене,
А млад мјесец изнад куће —
Личи јој на једно штене.

Гледала је у висину,
Завијала к'о да је кољу,
Танки мјесец лагано склизну
За бријег у пустом пољу.

Тихо, као сред игре дјечје,
Кад камен баце уз смијех,
Зањихаше се очи псеће
Као златне звијезде у снијег.

(Руска поезија. ХХ вијек. Титоград, 1966.)


Превод Добрице Ерића

ПЕСМА О КЕРУШИ

У свитање, у стрну, где шушка
Жути рогоз што јој заклон гради
Седморо је оштенила кучка,
Седам риђих, чупавих штенади.

Грлила их и мазила меко
И чешљала језиком до мрака.
Капало је топло бело млеко
Испод њеног мршавог стомака.

А увече, кад се луче стада
И кокошке на седала крећу,
Дошао је натмурени газда
И сву штенад потрпо у врећу.

А она је за њим потрчала
Кроз снег дубок и голе шеваре.
И дуго је, дуго је дрхтала
Површина незамрзле баре.

Вукући се натраг по пртини
И лижући с бокова зној хладни,
Месец јој се над кућом учини
Као једно од њених штенади.

Гледала је у висину ведру,
Дозивала своје псиће нежне,
А месец је клизио по небу
И скрио се за брегове снежне.

Немо, као пре од милостиње,
Кад јој баце камичак низ брег,
Тако су се и псеће очи сиње
Скотрљале к'о звезде у снег.

(Голубень века Плавет века, Interpress, Београд, 1995, стр. 19)


Превод Момира Војводића

ПЈЕСМА О КУЧКИ

Јутрос усред ржаног кутка,
Гдје се рогож у реду злати,
Седморо је окуцила кучка,
Седморо риђих штенади.

До у сумрак их је мазила,
Чешљајући их језиком,
И слатки сњежић млазила
Под топлим њеним стомаком.

А увече, када живина
Одлази мирно на конак,
Изашла је тмурна газдина,
Све седморо бацио у џак.

По сугребу она је трчала,
Доспијевајући за њим да трчи...
И дуго је, дуго грчала
Вода незамрзле врчи.

А када се једва назад плела,
Лижући зној с бокова, у нади
Показао се њој мјесец изнад села
Једним од њене штенади.

У сињи свод јарки
Гледала је она, цвилећи,
А мјесец је клизио танки
За хум у пољима чилећи.

И тихо, као кад хљеб долијеће,
Када јој бацају камен уз смијех,
Скотрљале су се очи псеће
Златним звијездама у снијег.

(Превод Момира Војводића објављен у црногорском часопису "Стварање" 1999. год. (бр.1/5).


Превод Љубомира М. Глигоријевића

ПЕСМА О КУЧКИ

Пред свануће, у кутку од ражи,
Асура где се к'о злато прикрила,
Седморо риђих већ оброк тражи,
Седморо је кучка оштенила.

До сумрака она их мазила,
Чешљајући језиком руменим,
И снежна се грудва откравила
Под стомаком претоплим њеним.

А увече, кад кокошке вазда
Траже старо место за конак,
Појави се тад мргодни газда,
Свих седморо потрпа у џак.

Кроз сметове она је јурила
И путем га често пристизала...
А вода је незамрзла била
И тако је дуго, дуго дрхтала.

А када се враћаше сломљено,
Лижући зној са својих бокова,
К'о да спази да је штене њено
Месец жути изнад кућног крова.

Плаво небо гледала је с надом,
Цвилила, а поглед тужан био,
Месец танки склизнуо је крадом,
За брдо се у пољима скрио.

Занемело, ко од лажне среће,
Кад јој баце камен ради шале,
Склизнуле су у снег очи псеће,
Као златне звезде да су пале.

(С. Јесењин, У души се све ватре следиле: изабране песме. Власотинце, 2002, стр. 49-50.


Превод Милана Вуковића

ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутрос на крај за раж спремног кутка,
Где се злате рогози позади,
Седморо је оштенила кучка,
Седам жутих, прелепих штенади.

До вечери би нежност свих живих,
Чешљала их језиком на студи,
Струјало је к'о снежић топљиви
Испод њених материнских груди.

А увече кад живина жури
Да заузме место и дреновак,
Изашо је њен господар тмурни
И све псиће побацао у џак.

Сметовима она је трчала
И стизала кришом — к'о уходе...
После — дуго, дуго је дрхтала
Несмрзнута површина воде.

А кад назад, милећи по стази,
Крете лужућ' зноја с бедара бедних,
Виде месец — над избом се мази
Као један од синова њених.

Гледала је свод плав, к'о лед глатки,
И цвилела јеком за псићима
А месец је клизао се танки
И сакрио за хум на пољима.

Тихо, к'о од милостиве среће,
Кад јој баце каменчић кроз смех,
Очи су се скотрљале псеће
Као златни руј звезда у снег.

(С. Јесењин, Руски бол. Изабране песме и поеме. Крагујевац, 2002, стр. 63-64)


Превод Стјепана Лучина

ПЕСМА О КУЧКИ

Јутром у корпи раженој,
где се злате влати среда,  
кучка оштенила седмеро,
штенаца риђих седам.
 
До увече их је миловала
гладила језиком нежним.
Снежница се претакала
под топлим трбухом њеним.

А увече, кад кокоше
запоседају пречке,
бане газда намргођен
и штенад у џак сметне.

Преко сметова је трчала
по трагу његова хода...
Дуго је, дуго дрхтала
незамрзнута вода...

А кад се тетурала назад
лижући влажно стегно,
месец јој се над избом приказа
ко њено штене једно.

Гледала је, скичећ,
у плаву вис, у болу.
Танки се месец, клизећ,
скрио за хум у пољу.

С муком, ко од милостиње,
кад јој, за смех, баце камен,
псеће се очи источиле
као златне звезде на снег.

(С. Јесењин, Исповед хулигана. "Невен",  Београд, 2001, 38)
 

ПЕСМА О КУЧКИ

Јутром у слами раженој,
где се злате сламке среда,  
кучка је оштенила седмеро,
риђих штенаца седам.

До вечери их је миловала
и чешљуцкала језиком.
Раскрављен снег је отицао
под њеним топлим стомаком.

А увече, када коке
запоседају пречке,
натмурен газда дође
и свих седам у џак сметне.

Преко сметова је трчала
све трагом његових стопа...
И дуго, дуго је дрхтала
незамрзнута вода...

А кад се тетурала назад
лижући зној са стегна,
месец јој се над избом приказа
к'о њено штене једно.

Гледала је, скичећ,
у плаву вис, у болу.
Танки се месец, клизећ,
скрио за хум у пољу.

Ћутке, к'о од милостиње,
кад јој, уз смех, баце камен,
очи се псеће источиле
као златне звезде на снег.

(С. Јесењин, С песмом сам се родио. "Невен", Земун, 2002, стр. 62)


Превод Миливоја Баћовића

ПЕСМА О КЕРУШИ

У изби међу снопљем крутим,
Где се хасуре злате ко плам —
Кучка је седморо кучића жутих
Јутрос оштенила, у освит сам.

Она их је грлила до мрака,
Језиком их чешљајући све;
Испод топлог њенога стомака
Отицо је раскрављени снег.

Кад кокош за кокоши јури
Ка легалу у први мрак —
Излази домаћин тмури
И свих седморо трпа у џак.

У трку се сметовима врзла,
Трчала за њим, и уз његов скут...
И, на води што не беше смрзла,
Дуго, дуго дрхтао је круг...

У повратку је посртала,
Лижућ бокове и стомак свој,
Од луне што је над кућом сјала —
Куче њено причини се њој.

Пут сињег небеског склада,
Зјала је, завијала у тми;
Клизила је луна млада —
И, за брегом, у пољу се скри.

Ко кад би јој грубијан од шале
Место хране камен бацио низ брег —
Покорно су псеће очи пале.
Ко две златне звезде у снег.

(Кад прште брезе. Руковет руске поезије, Београдска књига, Београд, 2002, стр. 125–127)


Превод Радојице Нешовића

ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутром се под стогом скрила,
Где рогоз к'о злато сја,
И седморо оштенила,
А беху јој риђа сва.

До вечери она их мазила,
Језиком их гладећ све,
С таквим жаром их пазила
Да окопне снег крај ње.

А увече, кад живина
Отпочину, к'о на знак,
Тмурног виде домаћина,
За свих седам спрема џак.

Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што дрхтећи отиче под лед.

А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој се учинио с крова
Као једно од седморо, драг.

До висина гласно
Свој глед слала је и крик,
Ал се месец што сја јасно,
У пољима за брег се скри.

Као кад за камен скочи,
Што набаце уз зао смех,
Њене су се скотрљале очи
К'о две златне комете у снег.

(С. Јесењин, Изабране песме. Нови Сад, 2010, стр. 32–33)


Превод Миодрага Сибиновића
 
ПЕСМА О КЕРУШИ
 
Јутрос рано, на ражи код штале,
Где се злати рогоза гомила,
Оштенила кучка своје мале,
Седморо је жутих оштенила.
 
Мазила их нежно све до мрака,
Лизала је ту младунце своје.
Под топлином од њеног стомака
Топио се снег и сочио је.
 
А увече, када време дође
Да живина на мотке узлеће,
Изашао газда намргођен,
Стрпао их на дно неке вреће.
 
Кроз сметове она је журила
Да јој газда с очију не оде.
Ал је дуго, дуго дрхтурила
Незамрзла површина воде.
 
Враћала се већ тетурајући,
Лижућ капи натопљене знојем.
И тад јој се од луне над кућом
Учини да види штене своје.
 
У плавети, горе, предалекој
Гледала је, цвилећи, у њега,
А месец је отклизио меко
И нестао тамо иза брега.
 
Ко слепцу када камен пруже
Да неумесни изазову смех,
Скотрљаше се псеће очи тужне
Као пар златних звезда у снег.


БАЛАДА О ПСЕТУ

Јутрос, на ражи крај штале,
Код рогожа златних распрострих,
Оштенила кучка псиће мале,
Седморо њих, жутих.

Мазила их вас дан, разнежена,
Језиком је свако зачешљала.
Од топлине из стомака њена
Копнео је снег и отицао.

Но увече, када време дође
Да живина на мотке узлеће,
Пришао им газда намргођен,
И сву штенад стрп'о на дно вреће.

А она је пртином јурила
Да јој како с очију не оде.
Ал дуго је, дуго дрхтурила
Незамрзла површина воде.
 
Враћала се већ тетурајући,
Лижућ сапи влагом натопљене —
Од младине, кад јој се над кућом —
Учини да види своје штене.
 
Пут плавети неба, касно,
Гледала је, скичећи, из снега,
Али месец клизну с неба јасног
Па нестаде иза снежног брега.

И, као кад јој, уместо хлеба, камен
Хитну — да прсну у смех,
Пале су тихо псеће очи пламне,
Као пар златних звезда — у снег.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #9 poslato: Novembar 27, 2012, 11:25:10 pm »

**

POEZIJA NOBELOVCA JOSIFA BRODSKOG NA SRPSKOM JEZIKU

1.
 
Za otvaranje večeri poezije nobelovca Josifa Brodskog u beogradskoj skadarlijskoj Kući Đure Jakšića pripremio sam novi, svoj prevod pesme:
 

 POVODOM ŽUKOVLJEVE SMRTI
 
 Vidim kolone unuka mukle,
 lafet s kovčegom, konjsku sap.
 Vetar ovamo ne donosi zvuke
 vojničkih ruskih truba plač.
 Vidim regalije s lešom i mač:
 odlazi u smrt vatreni Žukov.
 
 Ratnik što poseja mnoge kosti
 i tupim mačem kruneći kam,
 manevrima s Volge, tobož prostim,
 bljesnu u stepi kao Hanibal.
 Skonča usamljen, u nemilosti,
 kô Baltazar, kô Prometej sam.
 
 Koliko proli krvi vojnika
 po tuđoj zemlji! Da l' i sam zna?
 Da l' se kô civil upita ikad
 gde su sad oni? Potpuni krah.
 Šta će im reći s adskih vidika
 kada se sretnu? "Bio je rat."
 
 Sad nema već Žukova desnice
 da se podigne u strašnom boju.
 No istorija čuva stranice
 za one što smelo u stroju
 idu kroz tuđinske prestonice,
 ali sa strahom stižu u svoju.
 
 Maršale! Nosi nesita Leta
 i ove reči i tvoj prah smeli.
 No ipak prihvati — lament setan,
 spasioče zemlje, to naglas velim.
 Udri, dobošu, flauto cvetna,
 zapišti, zimovko, s grana belih.

Svakako mnogi već znaju da je ova moderna oda posvećena 1974. smrti velikog ruskog vojskovođe iz Drugog svetskog rata, patrioti, nacionalnom heroju i čoveku s naglašenim ljudskim integritetom — koji se 1946. našao na udaru Staljina, da bi posle Staljinove smrti, 1955. bio postavljen za ministra oružanih snaga SSSR, ali koga je, međutim, Hruščov u 63. godini života ne samo smenio, već ga, kao neposlušnog, i ponizio — otpuštanjem iz vojske... Zbog sličnih pesama mladi pesnik je, kao što je poznato, u SSSR-u nepravedno izopšten iz društva, ali mora se priznati da ni ton pesme, ni pitanja koja je Brodski pokretao povodom stvarnosti u prvoj zemlji socijalizma — nisu bila nimalo ugodna... Pokretao ih je, međutim, čovek — na osnovu neposrednog iskustva iz 32-godišnjeg života u SSSR.

2.

Ja ću u prvom delu svog izlaganja pokušati da vam, podsećanjem na probrane detalje iz pesnikovog života, omogućim što puniji doživljaj stihova koje ćete večeras slušati.

Navikli smo da negativne pojave sovjetskog života vezujemo, pre svega, za Staljinovo razdoblje. Istina je da su posle XX kongresa KPSS (1956) popustile stege, i na književnu scenu su stupili mnogi mladi pesnici koji su pokušavali sterilnu sovjetsku socrealističku književnost da osveže slobodnijim nadovezivanjem na poetiku potisnutih umetničkih opredeljenja iz vremena 20–30-ih godina XX veka (znamo da su se tada pojavili Andrej Voznesenski, J. Jevtušenko, B. Ahmadulina, B. Okudžava, Visocki, L. Kostenko, I. Drač i dr.). Ali ne smemo smetnuti s uma da je B. Pasternak bio nateran da se odrekne Nobelove nagrade upravo 1958 (prima je u njegovo ime sin, tek 1990)... Ne smemo smetnuti s uma da su stotine mladih modernih pesnika svoja dela mogli da objavljuju jedino u nelegalnim izdanjima samizdata, ili, uz veliki rizik, u inostranstvu. Da je, recimo, ukrajinski pesnik Vasilj Stus, rođen 1938, već 1972. uhapšen, a 1985. i umro u samici uralskog koncentracionog logora. Da su u periodu od sredine 60-ih do kraja 80-ih godina mnogi pesnici u Sovjetskom Savezu, odlukama određenih političkih foruma, bili — u toku i od po 10-15 godina onemogućeni da u zvaničnoj periodici i posebnim izdanjima objavljuju svoja dela (recimo, Lina Kostenko, Genadij Ajgi, Viktor Kordun i mn. dr.). U tom kontekstu životni put ruskog nobelovca Josifa Brodskog je upravo paradigmatičan.

Budući ruski nobelovac svoje školovanje je započeo u lenjingradskoj srednjoj školi, ranijoj peterburškoj gimnaziji koju je nekada pohađao upravo Alfred Nobel. U toj školi je doživeo i Staljinovu smrt, o čemu nakon tri i po decenije. pesniku Jevgeniju Rejnu priča: "naša razredna Lidija Vasiljevna Lisicina dovede svu školu u svečanu salu... poče nešto da govori, a onda se zagrcnu, stade i svima nam naredi da kleknemo: 'Na kolena, na kolena!'... ubrzo nas pustiše da idemo kući. Kad tamo, stanari našeg velikog zajedničkog stana svi u kuhinji: ridaju. Plače čak i moja majka... Ja uđoh u našu sobu, a otac... leži na krevetu i smejulji se, čak kao i da mi namignu, kô veli, 'ma nije ništa strašno..." O psihozi u kojoj je zajedno sa svojom generacijom odrastao Brodski je ostavio još jedno upečatljivo svedočanstvo: "Otac je imao mnogo prijatelja među fotoreporterima — beleži njegove reči Rejn. — U njih je spadao i Andrej Makarovič Petrov, mislim, da je bio fotoreporter Vlade. Stalno je slikao članove Polibiroa i sl. I mi smo na zidu imali portret Staljina koji smo dobili na poklon od Petrova — veoma dobra fotografija, bez retuša. Bila je okačena iznad mog kreveta... Ali, ne lezi vraže, ja je nekako poprskah mastilom. Zbog toga svu porodicu obuze užasan strah. Kako i ne bi, zajednički stan... ulaze i izlaze susedi... i znaju da je na portret prosuto mastilo...."
 
Brodski je od početka školovanja promenio 5–6 lenjingradskih škola, ali svuda je bilo isto... Iz takve škole u kojoj su svi morali da kleče pred savremenim idolima krvavih ruku — Brodski je otišao već u VIII razredu. Svoje napuštanje škole objašnjava ovako: "iz osmog razreda sam... pobegao, prvo, zbog toga što mi se sve to zgadilo, a drugo, zato što u porodici nismo baš najbolje stajali s parama... I otišao sam u fabriku sa 15 godina."

Tamo je radio kao frezer, bio je, potom, prosektor u mrtvačnici, sezonac u geografskim ekspedicijama, kartograf, pa brodski ložač, pa mornar, zatim čuvar svetionika. Pokušavao je da položi ispite, kako bi stekao pravo da nastavni školovanje uz rad, ali nije uspeo, jer mu nikako nisu išle fizika i hemija. Jedno vreme je fakultativno slušao neka predavanja na Filološkom fakultetu, pa na Fakultetu za istoriju, ali, kako sâm objašnjava, odbijao ga je dogmatizam u tumačenju književnosti, kao i obavezni ideološko-politički predmeti... Ubrzo je iz protesta prestao da odlazi na predavanja. Međutim, desetak godina kasnije, priznaje da je u sebi ipak žalio što ne studira, i da je intimno zbog toga osećao kompleks...

No u međuvremenu se na lenjingradskoj alternativnoj književnoj sceni već pročuo kao perspektivan pesnik. Ali cenzor u časopisu "Zvezda" mu je rekao da njegove pesme, iako su dobre, neće biti objavljene. Njegov drug, takođe značajan ruski pesnik iz te generacije, Aleksandar Kušner 2001. se seća: "Pesme Brodskog su širene u prepisima, mimo i iznad štamparskih mašina, najbolje dokazujući... da (prava poezija) osvaja srca u letu, od prvog doticaja s njom. Ali, avaj, što je taj glas jače zvonio, prema njemu su postajali sve podozriviji oni koje je Blok u svom govoru o Puškinu (svojevremeno) nazvao 'činovnicima' što nameravaju poeziju da uteruju u neke njihove tokove..." I Brodski je, najzad, zbog moralno-političke nepodobnosti, udaljen s književne scene tako što je 1964. u Lenjingradu osuđen na pet godina izganastva "zbog besposličarenja, zbog parazitizma" (taj delikt se u zakonu na ruskom nazivao "тунеядство"). Prognan je u jedno zabačeno selo Arhangelske oblasti, odakle je, doduše, na zauzimanje niza uglednih ruskih umetnika, među kojima su bili Ana Ahmatova, Kornej Čukovski, Dmitrij Šostakovič, Konstantin Paustovski, Samjuel Maršak i dr., već 1965. vraćen.

Po izlasku iz SSSR-a, ovaj nesvršeni srednjoškolac, snagom svog poetskog talenta, inventivnošću samoukog autora sjajnih eseja o nizu ključnih pitanja kulturne istorije i književnosti — ostvario je meteorsku karijeru originalnog predavača na američkim i evropskim univerzitetima i status centralne ličnosti mnogih skupova pisaca širom sveta... Godine 1987. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Tada je postao i počasni doktor Jejlovog univerziteta, a 1988. član Američke akademije nauka i umetnosti i Instituta za književnost SAD. Brodski je, kao što je poznato, bio i gost Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, i održao je jedno nezaboravno književno veče u prepunoj sali Jugoslovenskog dramskog pozorišta...
 
Kad je kao 32-godišnjak izašao iz SSSR-a, Brodski je u svojoj otadžbini imao samo četiri objavljene pesme. Prva knjiga pesama na ruskom jeziku Pesme i poeme objavljena mu je u Njujorku 1965, a sledeća u An Arboru (SAD) Stanica u pustinji 1970. Pesnik iz njegove generacije Aleksandar Kušner 2001. saopštava da mu je Brodski 1972, pred sam odlazak, poklonio primerak knjige svojih pesama, objavljene na Zapadu, sa sledećom šaljivom, duhovitom posvetom: "Dragom Aleksandru od simpatičnog Josifa na lepom mestu, u nelepo vreme." U emigraciji, Brodski je objavio, na ruskom jeziku, i pesničke knjige Vrsta reči (1977), Kraj lepe epohe (1977) i Nove stance za Avgustu (1983).

A u Rusiji su njegove pesme, kad je postao nobelovac, počeli da štampaju prvo časopisi, da bi, najzad, u Sankt Peterburgu otpočelo izdavanje Dela Josifa Brodskog u 4 toma (1992—1995). U Minsku se u međuvremenu pojavilo dvotomno izdanje njegovih pesama, eseja i drama, pod naslovom Oblik vremena (1992). U Sankt Peterburgu je, zatim, 1997. pokrenuto izdavanje njegovih sabranih dela u 7 knjiga... To izdanje uglednog "Puškinskog fonda", izdanje čije je štampanje završeno tek 2001, zasad je i najpotpunije izdanje dela ovog značajnog svetskog pisca.

Posle ove pregršti bio-biliografskih podataka — vreme je, mislim, da uronimo u poeziju...
 
3.
 
Naša prevodna književnost je reagovala na pesničko delo Josifa Brodskog veoma rano, znatno pre nego što mu je dodeljena Nobelova nagrada: Milovan Danojlić je još 1971, u saradnji sa Milicom Nikolić, objavio knjigu svojih prevoda pesama Brodskog "Stanica u pustinji" i, što takođe čini čast našoj kulturi, za tu knjigu odmah dobio najznačajnije srpsko književno-prevodilačko priznanje, nagradu za prevod poezije "Miloš Đurić". Posle ovakvog triumfalnog ulaska u srpsku kulturu, dela Brodskog na naš jezik pretače neobično veliki broj naših pisaca i književnih prevodilaca: pored ostalih, David Albahari, Novica Antić, Milivoje Baćović, Nikola Bertolino, Dušan Veličković, Vladimir Gligorov, Miloš Dobrić, Kornelija Ičin, Novica Janjušević, Milivoje Jovanović, Živojin Kara-Pešić, Danilo Kiš, Željko M. Kostić, Velimir Kostov, Zlata Kocić, Radmila Mečanin, Slavica Miletić, Neda Nikolić-Bobić, Stevan Raičković, Biserka Rajčić, Draginja Ramadanski, Srđan Rašković, Raša Sekulović, Miodrag Sibinović, Marija Stojiljković, Jasmina Tešanović, Predrag Čudić...

4.
 
Čime je poezija Brodskog širom sveta, pa i kod nas osvajala ljubitelje poezije? Dozvolite mi da u ovom, završnom delu svog izlaganja ukažem na neke najbitnije opšte karakteristike poezije Brodskog.
 
Njegov ovde već pominjani sadrug, po mnogima isto toliko veliki pesnik, koji nije stekao svetsku slavu jer nije krenuo kao on u svet, Aleksandar Kušner o petogodišnjici prijateljeve smrti piše: "Brodski mi je jednom rekao da pesnik čitaoca mora 'uzdrmati', 'ščepati ga za grlo'. Ja sam mu oponirao, koliko sam umeo, ubeđujući ga da postoji i druga poezija koja ne prisiljava čitaoca da je voli, koja čitaocu prepušta da se slobodno opredeljuje. Ali kako je snažno, kako je hrabro bilo to njegovo stanovište!... Pesnik je, prema Brodskom, čovek koji je suprotstavljen 'gomili' i svemiru. U poeziji Brodskog se (svuda) nazire lirski junak, čitalac prati njegovu sudbinu, uživa u njemu i užasava se od onoga što se događa. S tim je, kao uvek, povezana predstava o vrednostima: one se ne vide u životu, već, možda, u pesnikovoj duši."

Brodski svoje gnezdo u ruskoj poeziji počinje da savija nadovezujući se na G. Deržavina i na ruske pesnike prve četvrtine XIX veka, zatim ga je inspirisala poezija M. Cvetajeve, a, prema sopstvenom priznanju, tek od 24. godine — A. Ahmatova i, naročito, O. Mandeljštam. U toku lenjingradskog grozničavog rada na svom vaninstitucionalnom obrazovanju, našao se sa Jevgenijem Rejnom, R. Bobiševom i A. Nejmanom u grupi mladih pesnika koji su se okupljali kod A. Ahmatove, upoznajući se sa tekovinama ruskog akmeizma. Kušner, međutim, skreće pažnju i na jednu osobenost Brodskog koja mu je, kao i u slučaju Nabokova, pomogla da se lakše i brže "presadi", da se uključi i u savremenu američku kulturu: naime, u svom razvoju Brodski nije bio orijentisan samo na domaću književnu tradiciju: bio je "povezan sa poljskom, ali pre svega — sa engleskom poezijom, sjano je prevodio sa engleskog Džona Dona, Elista i Od(e)na." Nama je, pak, poznato da je kao sasvim mlad, možda podstaknut upravo u krugu A. Ahmatove, prevodio i poeziju naše Desanke Maksimović...
Svoje konačne estetičke principe u književnosti Brodski je sâm definisao kao: "spoj izvesne staromodnosti... sa efektom trenutnog prozrenja... i apsolutno gracioznu rekonstrukciju sveta, dramatičnu, ali rekonstrukciju bez bilo kakvog izvrtanja i nasilja." Tu "rekonstrukciju sveta" kritičari su često videli kao "katalogizaciju relane stvarnosti" (taj "katalog" neki su nazivali i svojevrsnim "poetskim cenovnikom" stvari i pojava realne stvarnosti). Čule su se i opaske da su pesme Brodskog, često, za lirski iskaz predugačke i pomalo rasplinute. Kušner, međutim, poeziju Brodskog karakteriše ovako: "U njoj zadivljuje... snaga spojena s divnom rafiniranošću, sa sjajnom virtuoznošću. Poezija ne miruje, neprekidno se kreće, raste i traži od pesnika otkrića... Najsloženije jezičke konstrukcije, razgranata sintaksa, neobični govorni periodi kod Brodskog se oslanjaju na muziku stiha, utkani su u nju. Ta poezija ne teče mlitavim tokom lirizma, ona je visoki lirski talas, ogromna lirska masa pod velikim naponom. Taj talas na svom putu zahvata najneočekivanije teme i slojeve lirike."
 
Zanimljivo je da je, za razliku od mnogih pesnika svoje generacije, Brodski rezervisan prema zameni "poetskog jezika" sirovim jezikom "naroda": uveren je da se narodu treba obraćati upravo "pesničkim jezikom", razume se, savremenim pesničkim jezikom. To je za njega značilo da pesnik ne eksperimentiše jezikom, već da zapravo jezik svojom potencijom, svojim bogatstvom stavlja na probu pesnikov talenat i pesnikove individualne mogućnosti. Zapaženo je, inače, da je jezik Brodskog posle 1972. godine postao sintaksički složeniji nego ranije, da je u pesnikovom stihovnom i strofičkom iskazu još jače došla do izraza težnja za razdvajanjem granica stiha od intonacione konfiguracije pesničkog iskaza (ta težnja je, inače, ranije ispoljavana, pre svega, orijentacijom na korišćenje opkoračenja)...

I da, najzad, završim jednom zanimljivom izjavom Brodskog koja je, s obzirom na njegov životni put možda logična, ali će mnogima delovati kao neuobičajena. Naime, kad su ga kao pesnika jevrejskog porekla koji je pisao i na ruskom i na engleskom jeziku jednom prilikom upitali da li je on ruski ili je američki pisac, odgovorio je da čovek, pre svega, treba da se legitimiše prema drugim kriterijumima: "je li on kukavica ili nije kukavica, da li je smiren ili je nemiran, a kriterijumi nacionalnosti, krvi, vere dolaze tek posle toga... Ako sam Rus, da se ponašam na jedan način, ako sam hrišćanin — na drugi, ako sam Jevrejin — na treći. To je smešno!"
Mi bismo, sa svoje strane, mogli zaključiti — da je ovakva univerzalistička koncepcija Brodskom, bez sumnje, pomogla da bude tako dobro prihvaćen i van granica Rusije. Pogotovu, zbog toga što je ta koncepcija utkana i u njegovu poeziju. Jer oni tako bitni za nju kriterijumi vrednosti o kojima je govorio Kušner, vrednosti kojih nema u životu, ali žive u pesnikovoj duši — pri pomenutoj "katalogizaciji realne stvarnosti", u književnom delu Brodskog su utvrđivane upravo na vertikalama ukupne postojeće ljudske kulture... Ali se, baš i na primeru poezije Brodskog jasno vidi koliko je ipak bitno to u okviru koje književno-jezičke realnosti je oformljeno ono što nastaje iz spoja kataloške horizontale i kulturnoistorijske vertikale — kao magični iskaz što zrači kao umetničko delo. Ovo vam tvrdim i iz iskustva tumača i iz iskustva prenosioca poetske magije iz jedne književno-jezičke kulture u drugu...

Ali vreme je da se opet vratimo poeziji — poeziji ruskog pesnika, "građanina sveta" Josifa Brodskog, odevenoj u odgovarajuće srpsko kulturno-jezičko ruho...

Miodrag Sibinović
Knjiž. veče u Kući Đure Jakšića
Beograd, 7. XII 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #10 poslato: Novembar 28, 2012, 02:03:48 am »

**

LJERMONTOVLJEV DEMON U PREVODILAČKOJ INTERPRETACIJI NIKOLE BERTOLINA
 — svetska kulturna baština u riznici srpske prevodne književnosti —
 

1.

U drugoj polovini XX veka i danas Ljermontovljev Demon se kod nas objavljuje i čita u prevodu Nikole Bertolina. Nikola Bertolino je, kao što je poznato, jedan od najistaknutijih naših prevodilaca francuske i ruske poezije, esejista, dugogodišnji urednik u izdavačkim kućama BIGZ i Nolit, pisac knjige o Rembou, objavljene i na francuskom jeziku, književnoistorijskih knjiga Pitanja o Crnjanskom (KOV, 2009) i Glasnici neznanog (KOV, 2011).

 
Bertolinov prevod Demona prvi put je objavljen 1953. godine u ediciji "Mala knjiga" beogradskog izdavačkog preduzeća "Novo pokolenje" (Nopok), koje je kasnije preimenovano u Nolit. Bertolino u svojoj autobiografskoj knjizi Novi zavičaji 2008. daje nekoliko zanimljivih podataka o nastanku tog prevoda. Naime, Demona je preveo kao dvadesetjednogodišnji student prve godine Elektrotehničkog fakulteta: "Ubrzo sam uvideo da mi preostaje malo vremena za ono što je postala moja strast, za prevođenje stihova, a upravo u to vreme u ruci mi se našla knjiga s Ljermontovljevom poemom Demon. Već prvi stih — Печальный Демон, дух изгнанья... — probudio je u meni duboka sazvučja..." Ispostavlja se da je njegovo prevođenje Ljermontovljeve poeme inicirano zapravo nekim prevodiočevim najintimnijim pobudama. "Zašto sam Ljermontovljevom poemom Demon već od prvog čitanja bio toliko obuzet da sam je već posle nekoliko dana celu znao napamet? — piše Bertolino. — Zašto sam takoreći živeo s njom, zanet opojnom zvučnošću njenih stihova, proživljavajući u svakom trenutku dana i noći njenu lepotu i dramatiku? Zato što je upravo ta prva polovna pedesetih godina, uprkos mojoj mladosti, bila najsumorniji period od svih koje sam dotad proživeo.
 
...

U tim sumornim danima život mi je pružao premalo bilo čega po čemu bih se u njemu mogao osećati svoj na svome. Najdublji uzrok te svesti o otuđenosti nije bilo to što sam se osećao zalutalim na studijama tehnike... već je to bila stvarnost koju sam bio primoran da živim, sa ljudima koje sam u njoj sretao, a koji su mi počeli izgledati nepodnošljivo prozaični, plitki i ružni. Nisam više u njima mogao pronalaziti čak ni spoljašnju, a pogotovo unutarnju, moralnu lepotu... Na osnovu svega što sam gledao, slušao i saznavao... bio sam uveren da u svemu čime se bavi i čega se dotiče čovek, od vrha do dna društvene piramide, caruju ružnoća, laž i licemerje, izopačujući spoljašnje vidove sveta kome sam svojom egzistencijom pripadao...

Morao sam se, međutim, suočiti sa strašnim pitanjem koje je neumitno proizilazilo iz svih ovih saznanja. Ako je svet u kome živim takav, a ja sam njegov deo — jer šta sam ako nisam to? — po čemu sam onda drukčiji od njega? Probudivši se iz sna o utopijskoj budućnosti, otkrio sam u sebi, nenadano, svest o Zlu kao nečemu što se, prikriveno ili ne, ugnezdilo u svakoj ljudskoj duši, pa stoga, neminovno i u mojoj vlastitoj." Ova Bertolinova sećanja, osim što imaju nesumnjivu književnoistorijsku i književnoteorijsku vrednost, predstavljaju i svedočanstvo o neprolaznoj aktuelnosti Ljermontovljeve poeme, kao dela koja spadaju u vrhunska ostvarenja svetske književnosti. Bertolino svoje oduševljenje dalje opisuje ovako: "Ljermontovljev Demon stoga se u mojim duhovnim horizontima našao kao nosilac svojevrsne utehe, objašnjenja onoga što me mučilo kao saznanje o svetu kome pripadam, ali i o sebi samom. Zlo, zaključio sam na osnovu njegovog primera, može da bude veličanstveno. Pobuna palog arhanđela protiv Boga koji je stvorio loš svet činila mi se divnom i pravednom. U mojim razmišljanjima to se pretvaralo u pobunu protiv nakaradnih ovozemaljskih bogova. Lik Demona, njegove reči, njegovo pogibeljno i primamljivo prisustvo, prožimali su kosmos, davali mu mračnu lepotu i strašni smisao.... Istinu govoreći, u stvarnosti oko sebe nisam nalazio takvo Zlo — Zlo koje bi u sebi imalo ičega tako divnog i uzvišenog. Ali zato je ono u svom beskrajno lepom vidu, zanosno, opasno, ipak postojalo u izmaštanom svetu, u svetu poezije...
 
Zato sam se u potpunosti posvetio prevođenju Demona. Zanemario sam studije tehnike... Odlazio sam na Kalemegdan, ili u Košutnjak, noseći torbu u kojoj se, pored knjižice sa ruskim originalom Demona (celokupni originalni tekst poeme imao sam, uostalom, i u glavi), nalazila se i sveska u kojoj su bili ispisani stihovi iz mog prevoda te poeme. Smestivši se na neku klupu, ili legavši na travu i posmatrajući, kroz krošnje, nebesko plavetnilo i „ljermontovske“ oblake koji su njime plovili, slušao sam cvrkut ptica i šum lišća. Zanesen tom muzikom, dalek od grada čija je huka jedva dopirala do mene, prevodio sam. Uživljavao sam se u psihu, želje i patnje jednog nadzemaljskog bića, zaboravljajući pri tom ružnu stvarnost koja me iz dana u dan sve više gušila, i koju više nisam osećao kao svoj zavičajni ambijent.

Kao ni Ljermontovljev Demon, nisam bio u stanju da uočim lepotu sveta kojim sam okružen, da je cenim i da u njoj uživam." (N. Bertolino, Novi zavičaji, Medijska knjižara Krug, Beograd, 2008, 98–103)

Da bi svoj prevod mogao objaviti kao knjigu, prema sugestiji urednika, preveo je i Ljermontovljevu poemu Mciri. Izdavač mu je za redaktora odredio poznatog slavistu profesora Đorđa Živanovića. Bertolino saopštava: "Završivši taj posao, s rukopisima Demona i Mcirija odlazio sam jednom nedeljno, tokom dva-tri meseca, redaktoru prevoda, profesoru Đorđu Živanoviću. Taj fini, uglađeni čovek, u čijem prijatnom načinu ophođenja nije bilo ni trunke sujete ili težnje ka nekakvom pokroviteljskom stavu, nije čitao s olovkom u ruci to što sam mu donosio, nije ništa zapisivao, brisao ili dodavao. Pregledao je deo po deo mog prevoda i potom mi usmeno stavljao primedbe, upozoravajući me šta treba popraviti ili izmeniti. Na nekim mestima tražio je bolja rešenja, ne govoreći mi kakva bi trebalo da budu, a ja sam nastojao da ih nađem, i kad bi mu ih pokazao, on je njima, začudo, skoro uvek bio zadovoljan." (109)

2.
 
U prikazu Bertolinovog prevoda pod naslovom Dve Ljermontovljeve poeme (Demon i Mciri — Izdanje Novog pokoljenja) Lav Zaharov u Letopisu Matice srpske konstatuje: "kroz Bertolinov prevod mestimično se zaista oseća i deluje Ljermontovljev ton, ali u celini prevod ostavlja utisak rasplinutosti, raspričanosti, prekomernih koncesija obrtima koji su izvan poezije M. J. Ljermontova — i izvan svake poezije. U tekstu prevoda opis je ovde onde potisnuo akciju i misao na jedan način kome Ljermontovljev original ne pruža i ne može pružiti podrške. Nisu posredi nikakva veća otstupanja od izvornika, nego njegovo razvodnjavanje." Bertolinovo prevodilačko ostvarenje prikazivač smatra "nekom vrstom nagoveštaja narednog, boljeg prevoda najslavnijih Ljermontovljevih poema" jer "tom poduhvatu" ispoljene slabosti "oduzimaju" — "bitna obeležja pesničke reprodukcije izvornika, mada je prevodilac dobro preneo duh i muziku pojedinih strofa." (LMS, 1953, ...)

Zanimljivo je da se prevodilac velikodušno, izgleda, u svemu složio sa svojim kritičarem, jer i 2008. godine piše: "U svojoj dobroćudnoj blagonaklonosti, profesor Đorđe Živanović bio je previše popustljiv prema očiglednim i prevelikim manama mog početničkog prevodilačkog ostvarenja. Više strogosti, sasvim opravdane uostalom, bilo je u kritičkim reakcijama. Marijan Jurković je u Politici ukazao i na poneku vrednost mog prevoda, ali je konstatovao da i da bi za tu verziju poeme bilo korisno da je još neko vreme 'odstojala' u fioci. Lav Zaharov je u Letopisu Matice srpske ocenio da je prevodilac rešio 'svoj teški i složeni zadatak nešto uspešnije nego Milorad Pavić, koji je prošle godine dao u istoj seriji prevod Puškinove Poltave, ali je i ovog puta postignuto samo delimično rešenje...

Činjenica je, međutim, da je vrednosni nivo umetnosti prevođenja bio u to vreme još uvek veoma nizak, tako da ogromna većina tadašnjih ostvarenja u toj oblasti nije mogla da mi posluži kao uzor. Time se delimično može objasniti što je u javnosti taj moj prevod bio koliko-toliko prihvaćen; ali on će se meni već za godinu-dve ukazivati kao skoro sasvim neuspeo." Međutim, Bertolino smatra da je glavni razlog njegovog "neuspeha" bio njegov tadašnji osnovni "motiv" celokupnog poduhvata: "A on je bio u tome da prevodeći te dve poeme podignem neku vrstu lične optužnice protiv ružnog i lošeg sveta u kojemu sam živeo, da izrazim svoju nostalgiju za boljim svetom detinjstva... te da raščistim neke lične moralne račune. Osetljiv uglavnom za moralni vid tih dveju poema, zanemario sam njihov estetski vid. Činilo mi se manje važnim hoće li neki stih dovoljno lepo zvučati, hoće li ritam biti dobro pogođen, hoće li rima biti uspela. Neiskusan ne samo u bavljenju ovom vrstom umetnosti, već i u emocijama, u životnim saznanjima, nisam dovoljno shvatao da me moralna poruka Ljermontovljevih poema uzbudila upravo posredstvom poetskih sredstava, dakle, lepotom stihova. Bez pogođenog ritma, bez uspelih rima, bez snažne i uzbudljive muzike stiha, nije moglo biti ni bilo kakve 'poruke'. A kad sam kasnijih godina to konačno shvatio, učinio sam ono što je kritičar Lav Zaharov naslutio: ostvario sam 'bolji prevod najslavnijih Ljermontovljevih poema', i tek tada postao stanovnik novih duhovnih zavičaja, jedinih u kojima ću se do kraja života osećati svoj na svome." (109—111)

To ostvarenje je zapravo bilo novi prevod Demona, objavljen u "Prosvetinoj" ediciji Svetski klasici 1968. godine (recimo, od 397 stihova prvog dela poeme u njemu je ostalo bez promene samo 85, tj. tek 22,41%).

3.
 
Šta je novo doneo srpskoj verziji Ljermontovljevog Demona prvi, a šta drugi Bertolinov prevod?
 
Zaista je teško shvatiti zašto inače pouzdani recenzent Lav Zaharov u svom prikazu iz Letopisa Matice srpske nije istakao jednu izuzetnu književnoistorijsku i poetsku vrednost Bertolinovog prevoda. Naime, posle Zmaja je 1912. Demona trohejskim stihom preveo i Jovan Bošković (pod psudonimom: "monah Valerijan") — što je zbog toga već, posle niza jampskih stihova koje su srpskoj poeziji ostavili Đura Jakšić, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i drugi, delovalo kao pesničko-prevodilački promašaj. Čudno je da nakon članka Kirila Taranovskog o problemu troheja u Zmajevom prevodu Demona, Zaharov nije smatrao potrebnim da istakne da 1953. godine mladi Nikola Bertolino našim čitaocima poemu Demon prvi put donosi u njenom izvornom, Ljermontovljevom jampskom ruhu!...
 
Istini za volju, recenzent napominje da se u prevodu "mestimično... zaista oseća i deluje Ljermontovljev ton", kao i da "je prevodilac dobro preneo duh i muziku pojedinih strofa", što bi se moglo shvatiti i kao osvrt na ritmičko-metričku stranu prevoda. Međutim, ove konstatacije on ne obrazlaže, već insistira na ovakvim slabostima Bertolinovog prevoda: "Radi slika, prevodilac katkad dovlači u tekst naivne i promašene 'nalaze'. Na primer:

Uvek je, ćuteć', spram dolina
Gledao s hridi mračni dom,
No danas pir je u njem, lom —
Čuje se zurna, teku vina —
Udaje Gudal kćerku svoju.
I rođaci su svi na broju.
S drugaricama svojim mlada
Tu sedi, divna kao zora,
I dosada uz pesmu sada
Njih prolazi.
 
'Lom' se pojavio s očiglednom namerom da pravi društvo reči 'dom'. Tako su nastala dva slaba i nezgrapna stiha, a nisu bolji ni rođaci koji su 'svi na broju'. Za Tamaru Bertolino kaže da je 'divna kao zora', što nije rečeno u odnosnim stihovima originala. Da je lepša i poetski opravdanija, prevodiočeva dopuna ne bi mogla izazvati nikakav prigovor, jer se od prevoda u stihu ne traži potpuna tačnost, ali ubacivanje ovakvih dopuna, šablonskih i slabih, nema opravdanja — ne zato što su to dopune, već samo zato što su šablonske i slabe." Sve nabrojane kritičke napomene su opravdane, ali, da li slučajno, prikazivaču i ovde promiče mimo pažnje prevodiočevo poštovanje Ljermontovljevog opkoračenja koje u vreme nastanka poeme, predstavlja novo umetničko sredstvo koje sadrži i semantičku poruku. Bertolino je u prevodu iz 1968. godine nastojao da nađe bolja prevodilačka rešenja:
 
Uvek je, ćutljiv, spram dolina
Gledao dom sa hridi tmurne,
No danas tu je pir, i zurne
Odjekuju, i teku vina —
Gudal na svadbu kćeri svoje
Svu porodicu pozvao je.
Na sagu tamo sedi mlada
Između svojih drugarica,
I prolazi im dokolica
U pesmama.

Dakle, izostavljen je i "lom" i dodaci "svi na broju", odnosno "divna kao zora", kao što je i, preko onoga na šta je Zaharov ukazao, opravdano "dosada" zamenjena "dokolicom". Primećuje se prevodiočevo nastojanje i da mu rime ne budu "šablonske": izbacivši "lom" koji se rimovao sa "dom" došao je do rime tmurne — zurne. Doduše, epitet "mračan, tmuran", postao je zbog toga odrednica „hridi“, umesto prvobitnog "doma", kako stoji u originalu...
 
Prikazivač prevoda iz 1953. oseća potrebu da navede i primere uspelih prevodiočevih rešenja."Malo dalje — piše on — Bertolino vrlo lepo prevodi opis Tamarine igre:

Čas prhne uvis, kao ptica,
Čas stane — drhti poput lista
I vlažni njezin pogled blista
Pod velom dugih trepavica.

Zanimljivo je, međutim, da Bertolino u svom drugom prevodu i te stihove menja. Naime, prema originalu:

То вдруг помчится легче птицы,
То остановится — глядит —
И влажный взор ее блестит
Из-под завистливой ресницы;

— dobili smo:
 
Pa prhne uvis kao ptica,
Zastane, drhti poput lista,
A vlažni pogled joj zablista
Pod velom dugih trepavica.

Kao što vidimo, i u novoj verziji su, s pravom, sačuvani "dodaci" kojima je održana eufonijska slika originala ("uvis", "drhti poput lista", "pod velom dugih"). Sačuvana je, takođe, izvorna dinamika, energija upečatljivog opisa, satkanog od ritmičkih pokreta (kretanja i zastajkivanja) i bleskanja "vlažnog pogleda" ispod Tamarinih trepavica. Međutim, u novoj verziji nepotrebno je izgubljena anaforska struktura prva dva stiha, čime je donekle osiromašena i semantička i eufonijska plastičnost iskaza originala. Doduše, možda je prevodilac izostavljanjem ponavljanja čas... čas... pokušao da udovolji prikazivačevu preporuku da izbegava "šablonske" jezičke obrte... Ako je tako, u ovom slučaju, rekli bismo, nije bio u pravu.

Ali kad već ovako analiziramo deo koji je recenzent prevoda iz 1953. citirao, pašće nam u oči još jedan zanimljiv detalj: ni on ni prevodilac nisu obratili pažnju na epitet koji je Ljermontov dao Tamarinim trepavicama. Naime, u obe verzije prevoda izostavljen je epitet "завистливый". Ruku na srce, nije ga bilo lako ni prevesti. U rečniku ruskog narodnog jezika, objavljenom sredinom XIX veka, te reči nema. U poznijim enciklopedijskim rečnicima objašnjava se da je to pridev od reči zavist koji se odnosi na lice ispunjeno zavišću, lice koje stalno zavidi; kao primer navodi se i zavidljiv pogled. U enciklopedijskom rečniku ruskog jezika D. N. Ušakova ovome je dodato još jedno značenje, zabeleženo samo u nekim delovima ruskog govornog područja: "Жадный (обл.). Жадный на еду". Dakle, Tamarine trepavice bi mogle biti zavidljive ili halapljive? Nema sumnje u to da blesak vlažnih očiju iza trepavica iz kojih se opaža osećanje zavisti unosi i nijansu svojevrsne negativne ocene u Tamarinom liku. Prevod halapljiv pogled u datom kontekstu delovao bi ne samo ružno, već i besmisleno. Nema sumnje u to da je blistanje pogleda devojke "pod velom dugih trepavica" mnogo poetičnije, nego ispod trepavica koje izražavaju zavist, ali taj epitet na ovom mestu Ljermontov sigurno nije uneo u tekst slučajno. Tamara igra sa svojim drugaricama na veselju koje je priređeno povodom njene udaje, a već u drugoj strofi posle ove devojčina "zavist" dobija i svojevrsno obrazloženje:

В последний раз она плясала.
Увы! заутра ожидала
Ее, наследницу Гудала,
Свободы резвую дитя,
Судьба печальная рабыни,
Отчизна, чуждая поныне,
И незнакомая семья.
И часто тайное сомненье
Темнило светлые черты;

U Bertolinovom prevodu iz 1953. ovaj odlomak glasi:
 
To poslednji njen ples je bio.
Jep sutrašnji joj dan je krio,
Njoj, nestašne slobode čedu
I Gudalovoj naslednici,
Ropkinje tužne sudbu bledu
U dosad tuđoj otadžbini
I nepoznatoj porodici. —
I često neke smute tajne
Potamnile bi crte sjajne,

Dakle, svojevrsan udar zbog prividne neprikladnosti epitata "zavidljiv, zavidan" iz Tamarinih "vlažnih" (suznih) očiju ispod njenih trepavica psihološki je sasvim opravdan. Ali tako naglašen unosi i jednu semantičku notu koja ima i šire značenje za celokupni smisao poeme. U poglavlju ove knjige gde smo analizirali Ljermontovljevog Demona, konstatovali smo već da "na prelasku iz bezbrižne nesputanosti mladosti, od prvih trenutaka sazrevanja... Tamara počinje da gubi vedrinu spontanog življenja. I, te trenutke prvih sumnji ona doživljva pre nego što se u njen život umešao Demon. No i kad se Demon umešao, Ljermontov Tamaru ne predstavlja kao objekat Sotoninog sablažnjavanja nevine duše. Naprotiv. Pažljivim iščitavanjem teksta može se uočiti da se misli koje Demon podstiče kod Tamare prelamaju u njenoj svesti i osećanjima kao nešto za čime ima potrebu i ona sama."

Razume se, prevodilac bi, da je obratio pažnju na taj detalj, bez sumnje, osetio smisao izvornika i našao odgovarajuće rešenje u tekstu prevoda. Ovo možemo sa sigurnošću tvrditi i na osnovu već citiranog svedočanstva iz njegove autobiografske knjige: "Morao sam se... suočiti sa strašnim pitanjem... Ako je svet u kome živim takav, a ja sam njegov deo — jer šta sam ako nisam to? — po čemu sam onda drukčiji od njega? Probudivši se iz sna o utopijskoj budućnosti, otkrio sam u sebi, nenadano, svest o Zlu kao nečemu što se, prikriveno ili ne, ugnezdilo u svakoj ljudskoj duši, pa stoga, neminovno i u mojoj vlastitoj." Međutim, pošto je već u osmoj strofi prvog dela poeme šire razrađen motiv Tamarinih podeljenih osećanja u doživljavanju tradicionalne devojačke udaje, što je momenat koji ukazuje na junakinjinu predispoziciju i za racionalno poimanje stvari koja otvara put ka približavanju "duhu spoznanja" — ne može se reći da izostavljanje epiteta "zavidljiv, zavidan" u šestoj strofi bitno menja smisao i umetničku snagu Bertolinovog prevoda Ljermontovljeve poeme.

4.
 
Lav Zaharov je izrekao još jednu pohvalu prevodu Demona iz 1953. godine: "Dobar je i prepev prve Demonove poruke Tamari. Kristalna lepota Ljermontovljevih stihova našla je svoj zaista adekvatan i pesnički doživljen odraz."
 
Pogledajmo prvi deo te poruke koji u originalu glasi ovako:

"Не плачь, дитя! не плачь напрасно
Твоя слеза на труп безгласный
Живой росой не упадет:
Она лишь взор туманит ясный,
Ланиты девственные жжет?
Он далеко, он не узнает,
Не оценит тоски твоей;
Небесный свет теперь ласкает
Бесплотный взор его очей;
Он слышит райские напевы. . .
Что жизни мелочные сны,
И стон, и слезы бедной девы
Для гостя райской стороны?
Нет, жребий смертного творенья,
Поверь мне, ангел мой земной,
Не стоит одного мгновенья
Твоей печали дорогой!"

— kako izgleda u prevodu koji je, s pravom, pohvaljen:
 
"Ne plači, dete, uzaludno!
Jer tvoja suza leš bezglasni
Ne oživi k'o rosa živa;
Tek mrači ona pogled jasni
I dušom bol i patnju sliva;
Daleko on je, on ne čyje
Ni tugu tvojy, ni tvoj vaj, —
Nebeska svetlost zasenjuje
Iz mrtvog oka maglen sjaj;
On pajcke pesme upozn'o je...
Života šta su sitni snovi,
I šta su suze, patnje tvoje
Za dušu, koja k raju plovi?
Ne, smrtnog bića udes taj,
Ti veruj mi, ni jednog trena
Ne vredi jada skupocena,
Ne vredi boli tvoje, znaj."
 
U novom prevodu iz 1968. to isto, međutim, čitamo u sledećem obliku:

"Ne plači, dete, uzaludno!
Jer tvojih suza rosa živa
Oživet' neće leš bezglasni;
Ona ti mrači pogled jasni,
U dušu bol i patnju sliva;
Daleko on je, on ne čuje
Tugu što tvoju dušu truje;
Jer njegov pogled bestelesni
Miluje sada sjaj nebesni;

On rajske pesme upozn’o je...
Šta su života sitni snovi
I šta su suze, patnje tvoje
Za dušu koja u raj plovi?
Ne, anđele moj, veruj meni
Da udes smrtnog bića tog
Ne vredi kao dragoceni
Trenutak jedan bola tvog."
 
Radi bolje preglednosti, stihove koji su u drugom prevodu u celini ili delimično promenjeni markirali smo "boldom". Kao što se vidi, od ukupno sedamnaest ovde je promenjeno je čak 12 stihova. Ovolika otvorenost prema kritici i zdušno nastojanje da se sve sugestije kritičara unesu u novu verziju prevoda, razume se, zaslužuju svaku pohvalu, kao što su i znak prevodiočeve ambicije da svoje radove dovodi do perfekcije. Nije teško zaključiti da je i u ovim izmenama osnovna prevodiočeva intencija — traženje još spontanijeg iskaza "poruke" koja ga je u ranoj mladosti ponela, utkane u efektne slike, ozvučene i nanizane snažnom i uzbudljivom muzikom stiha. A za to je on do 1968. već stekao dragoceno iskustvo prevođenjem Puškina, Remboa i Jesenjina.

Videli smo već Bertolinovu izjavu "da je vrednosni nivo umetnosti prevođenja" u vreme kad je on radio na svom prvom prevodu Demona "bio... još uvek veoma nizak, tako da ogromna većina tadašnjih ostvarenja u toj oblasti nije mogla da... (mu) posluži kao uzor". Međutim, čitaocu ove knjige ne može a da ne padne u oči da je Bertolinov najautoritativniji prethodnik u prevođenju Demona J. J. Zmaj prvi deo od Ljermontovljeva 391 stiha pretočio u čak 496 srpskih stihova, a Bertolino je u svom prevodu poetsku sadržinu toga dela poeme već 1953. preneo u samo 12 stihova više nego u originalu (1968. taj "višak" smanjen je na 8.). "Popustljivost" prof. Živanovića kao redaktora prvog prevoda Demona koju Bertolino pominje i profesorov postupak da stavlja primedbe ali ne nameće prevodilačka rešenja mogao bi se shvatiti i kao dobronamerno podsticanje mladog prevodioca na samostalnu prevodilačku kreaciju. Jer, i pored nesumnjivih slabosti, Bertolinov prevod iz 1953. predstavlja radikalan zaokret u našem prevođenju Demona. Tvrdnjom da nije "dovoljno shvatao" da ga je "moralna poruka Ljermontovljevih poema uzbudila upravo posredstvom poetskih sredstava, dakle, lepotom stihova" jer „bez pogođenog ritma, bez uspelih rima, bez snažne i uzbudljive muzike stiha, nije moglo biti ni bilo kakve 'poruke'" — danas prevodilac ipak malo preteruje u samokritici. Pa on je, za razliku od svih naših ranijih prevodilaca — Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Maksimovića i Jovana Boškovića — Ljermontovljevu "poruku"uspeo da uobliči u izvornu jampsku deklamaciju na našem "nejampskom" jeziku, koja je zazvučala toliko neusiljeno da se kritičaru Lavu Zaharovu učinila čak previše "raspričanom". Ali i ne samo to: sa zaprepašćenjem smo utvrdili da je pri svemu tome postigao i neuobičajenu stilsko-jezičku tačnost u prenošenju Ljermontovljevog teksta, jer prvi deo poeme, koji smo i statistički obradili, ispostavilo se, sadrži čak apsolutno isti broj epiteta kao u originalu — 180! Moramo napomenuti da je to za prevod poezije uopšte, a posebno klasične romantičarske poezije veoma dobar pokazatelj, jer se prevodilački "dodaci" u tekstu zbog pronalaženja rima, inače, najčešće traže izmišljanjem epiteta koji, po pravilu, izvornu pesniču sliku banalizuju.
 
Kad je prevodio, Bertolino, razume se, nije prebrojavao epitete u Ljermontovljevom i u svom tekstu. Radio je spontano, na osnovu sopstvenog doživljaja originala i svog ličnog nerva za preoblikovanje izvornika na svoj jezik. Verovatno je tačna njegova konstacija da 1952. godine, kada je prevodio Demona, nije još imao dovoljno iskustva "u bavljenju ovom vrstom umetnosti", pa "i u emocijama" tj. "u životnim saznanjima", ali očigledno je da je mnogo šta od onoga do čega će racionalno doći kasnije, tada činio vođen i samo sopstvenim nervom i, danas i te kako već osvedočenim, urođenim darom. Ovo što konstatujemo, doduše, ne znači da prevodom iz 1968. nije učinio i značajan korak dalje.

Svojim prevodom Demona iz 1968. godine Bertolino je utkao u našu književnu baštinu tekst koji sadrži osnovne kvalitete izvornika i nedvosmisleno potvrđuje umetničku vrednost slavne Ljermontovljeve poeme. Za Ljermontovljevog Demona učinio je isto ono što je Milorad Pavić svojim prevodom učinio za Puškinov roman u stihovima Evgenije Onjegin. Zanimljivo je, međutim, da je i Pavić osnovnu prevodilačku školu prošao kod prof. Đorđa Živanovića. U Novim zavičajima Bertolino nam ostavlja zanimljivo svedočanstvo za našu književnu istoriju. Kad govori o svom radu na prevodu Demona sa Đorđem Živanovićem, on saopštava i sledeće: "Kod njega sam se često sretao sa još jednim mladićem koji je dolazio istim poslom kakav je bio moj. On je profesoru Živanoviću, takođe kao redaktoru, donosio svoj prevod Puškinove poeme Poltava. Zvao se Milorad Pavić. Bio je omanjeg rasta i oštrog ispitivačkog pogleda kojim me radoznalo posmatrao — kao i ja njega, uostalom — dok smo, stupivši u razgovor, razmenjivali iskustva. Obojica početnici, gledali smo se kao da želimo da se uporedimo, jer takva upoređenja olakšavaju varljive izglede da se nazre ono novo ja što se krije u budućnosti, a koje mladi ljudi tako nestrpljivo žele da otkriju. Pavićev prevod Poltave patio je od istih mana kao i moj prevod Ljermontova, ali on će ga, kao i ja moje prevode, u toj tek naslućivanoj budućnosti temeljito popraviti, a potom će ostvariti i maestralni prevod Evgenija Onjegina. Nakon toga napustiće prevođenje poezije, saopštivši da je to 'transfuzija vlastite krvi drugome'. Postaće romanopisac sa međunarodnom reputacijom, akademik, veliko ime. Pa ipak, u mojim očima njegov prevod Evgenija Onjegina ostaće najbolje i najvrednije od svega što je uradio." (109—110) Ovaj citat, po nama, pokazuje i koliko Nikola Bertolinovo visoko ceni književni prevod uopšte.

Miodrag Sibinović

Iz knjige: M. Sibinović, Individualna konkretizacija književnog dela. Filološki fakultet, Beograd, 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #11 poslato: Decembar 07, 2012, 12:22:35 pm »

**

LJERMONTOV I SRBI
Povodom 200. godišnjice rođenja


Za obeležavanje 200 godina od rođenja ruskog i svetskog klasika književnosti Mihaila Ljermontova u Rusiji je predviđeno održavanje nekoliko naučnih simpozijuma o piščevom delu, izložbe u Moskvi, Sankt Peterburgu, Pjatigorsku i Tarhanima. Raspisan je konkurs za scenario novog filma o Ljermontovljevom životu. Biće objavljeno, takođe, jubilarno trotomno izdanje Ljermontovljeve poezije i proze koje će obuhvatiti i više desetina piščevih akvarela. Centralno svečano književno-muzičko veče posvećeno jubileju priređuje se u Boljšom teatru 15. oktobra, na sam dan Ljermontovljevog rođenja. U ruskom državnom budžetu za taj ovogodišnji program obezbeđeno je blizu 200 miliona rubalja.

Ljermontov je jedan od svetskih klasika koji zauzimaju značajno mesto i u srpskoj književnoj kulturi. Prevodimo ga od sredine XIX veka, kao i Nemci, Francuzi, Englezi, Mađari, Poljci i dr. slovenski i neslovenski narodi. Njegove knjige poezije i proze u riznicu srpske kulture unose se od 1863. Među prevodiocima koji su bili uvereni da Ljermontovljeva dela treba pretakati i na srpski jezik (a bilo ih je preko sto dvadeset) nanizana su imena pesnika i prozaista, poput Zmaja, Vojislava Ilića, Alekse Šantića, Jovana Dučića, Veljka Petrovića, Milorada Pavića, Vladimira Jagličića i dr.; poznatih slavista i vrhunskih prevodilaca, poput Stojana Novakovića, Đorđa Popovića Daničara, Okice Gluščevića, Riste Odavića, Jovana Maksimovića, Svetozara Matića, Miloša Moskovljevića, Kirila Taranovskog, Miodraga M. Pešića, Božidara Kovačevića, Nazifa Kusturice, Kirila Svinarskog, Nikole Bertolina, Milorada Živančevića, Branimira Živojinovića, Jovana Janićijevića, Miroslava Topića, Zorana Božovića, Milivoja Baćovića i dr. O Ljermontovu je pisalo preko četrdeset naših književnih kritičara, pisaca i književnih istoričara, od St. Novakovića i Zmaja, preko Dučića, Petra Mitropana i K. Taranovskog, do Vitomira Vuletića, Milosava Babovića, Mile Stojnić, Save Penčića, Vladete Vukovića, Predraga Protića, Milorada Pavića, Nikole Miloševića i dr. O Ljermontovu i njegovom mestu u srpskoj književnoj kulturi objavljene su dve naučne monografije naših autora, od kojih je jedna i doktorska diseracija...

U našoj nauci uočeno je nemalo stvaralačkih podsticaja iz Ljermontovljevih dela u pesmama Zmaja, Dragutina Ilića, Milorada J. Mitrovića i, naročito, Vojislava Ilića, kao i mladog Dučića. Ti podsticaji su dokazani na rasponu od nadovezivanja na pojedinačne motive, preko načina formiranja pesničkih slika, njihovog komponovanja u okviru pesme, prihvatanja nekih žanrova i vrsta stiha. Reprezentativan primer za recepciju i dalju stvaralačku transformaciju motiva je preplitanje Ilićeve pesme Tamara s Ljermontovljevim pesmama Tamara i Terekovi darovi. U Ilićevoj pesmi Gospođici N* (Poklonik muza, ja i sada), podudarnoj s Ljermontovljevom Valerik, Ilić, recimo, uvodi potom veoma produktivni u našoj poeziji jampski deveterac. S Ilićevim bavljenjem Ljermontovljevom poezijom povezuje se, takođe, odomaćenje kod nas trosložnih stopa i katrena s ukrštanjem daktilskih i muških rima...

Iz komparativističkih istraživanja ruskih i stranih slavista saznalo se da se može govoriti o stvaralačkim doticajima Ljermontova i niza drugih književnika (pominju se Gete, Bajron, Šiler, Hajne, Balzak, Puškin, Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Blok, Jesenjin, Pasternak i dr.). Ispostavilo se da je Ljermontov sa svojih nekoliko stotina lirskih pesama, dvadeset i sedan poema i romanom Junak našeg doba zaorao i neslućeno duboku brazdu u ruskoj i evropskoj književnosti. Uvek samosvojan, i kad se nadovezivao na evropske prethodnike i savremenike, on je, poput Puškina, udarao temelje ili gradio mostove za spajanje ruske s tokovima tada moderne evropske književnosti, da bi ruska književnost ubrzo postala i jedna od vodećih svetskih...

Danas se u nauci argumentovano govori o stvaralačkom uticaju Ljermontova, ispoljenom u romanima Dostojevskog, pripovetkama, dramama i romanima Tolstoja, ili "lirskoj drami" Čehova (da pomenem samo neke najznačajnije).

O klasiku na koga su se nadovezivali pisci poput Dostojevskog, Tolstoja i Čehova u našim sadašnjim školskim programima, međutim, nema ni pomena. Naše velike biblioteke u kojima se čuvaju knjige, periodika i muzikalije iz prošlosti danas kao da se ne dosećaju da su i svedočanstva o recepciji svetskih klasika takođe parametri za praćenje razvoja srpske kulture (Narodna biblioteka Srbije dva veka Puškina pre petnaest godina obeležila je izložbom)... Hoće li odista Ljermontovljevu veliku godišnjicu kod nas, osim Slavističkog društva Srbije, dostojno obeležiti još samo Zadužbina Ilije Kolarca?! Da li je to na delu nečije neznanje ili nešto drugo u šta još nismo posvećeni?


Prilog:


Mihail Ljermontov

DEMONOVA ZAKLETVA TAMARI
Odlomak iz poeme Demon

Tako mi prvog dana svega,
Tako mi dana poslednjega;
Tako mi stida sagrešenja
I večne pravde ispunjenja;
Tako mi pada gorkih muka,
Pobede kratkih snova danka,
Susreta ovoga trenutka
I opet pretećeg rastanka;
Tako mi duhova žestokih,
Sudbine bratije nečasnih,
Mačeva anđela bestrasnih,
Dušmana mojih mnogookih;
Tako mi pakla i nebesa,
Svetinje zemlje, tebe same,
Pogleda zadnjeg ti čudesa,
Prve ti suze koja kane,
Usta bez mržnje daha tvojeg,
Svilenog vala tvojih vlasi,
Blaženstva mi i patnje moje,
Tako mi ljubavi i časti:
Prekidam osvetu bezverja,
Napuštam primisli ohole,
Opaki otrov licemerja
Neću da sejem nikom dole.
Želim sa nebom pomirenje,
Želim molitve očišćenje.
Želim — pun obnovljene vere,
Da suzom pokajanja sperem
Sa čela vrednog tvog priznanja
Vatre na nebu raspaljene —
Pa svet u miru svog neznanja
Neka docveta i bez mene!

1840.
    Prepevao Miodrag Sibinović


Objavljeno u: POLITIKA, dodatak KULTURA,
UMETNOST, NAUKA, 1. februar 2014, br. 42, str. 4.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #12 poslato: Januar 29, 2013, 12:08:32 am »

**

DVESTA GODINA MIHAILA LJERMONTOVA

Nepunu godinu pre smrti, Mihail Ljermontov nam je ostavio poruku: "I život, kad okolo pogledaš trezvano svuda / Toliko je prazna i glupava šala." Međutim, njegov "život prazna i glupava šala", izgleda, bio je samo lukava umetnička provokacija — kad književno delo koje je za nepunih 27 godina života stvorio, zaslužuje da i danas, dva veka posle pesnikovog rođenja, bude deo programa kojim, evo, obeležavamo, ni manje ni više, nego Svetski dan poezije!

Dvadesetšestogodišnji Ljermontov je, nadovezavši se na raniju Puškinovu pesmu Prorok, one godine kada je ubijen, pod istim naslovom spevao svoju pesmu o božanski nadahnutom proroku koji je sada, međutim, ismejani prorok. Pola veka kasnije, podstaknut tom pesmom, i veliki slikar Rjepin naslikao je potresnu scenu Prorok pred ulazom u hram i rulja koja ga ismejava ... Da li je minulo vreme potvrdilo Ljermontovljevu tezu o "ismejanom proroku"?
 
Možda bi se moglo reći i da jeste, ako se uzima u obzir deo čitalačke populacije koji unapred odbija da konzumira poeziju jer je ne oseća, pa dakle i ne razume. Izvor za potcenjivanje i ismevanje pesnika i poezije uopšte moglo bi biti i okretanje idealima potrošačkog društva koje šire čitalačke krugove usmerava ka šundu... Poezija u užem smislu reči je u poslednjoj trećini XX veka, delom zbog toga, delom zbog poznate faze njene hermetičnosti, kao i, potom, zbog toga što je za njeno razumevanje bila potrebna sve šira čitalačka kultura — znatno suzila kontakt sa širim slojevima čitalaca...

Pa ipak, sudbina Ljermontovljevog dela posle pesnikove smrti u Rusiji i u svetu daje nam osnovu za pomisao da je i njegov "ismejani prorok" zapravo takođe samo izazovna višeznačna metafora. Jer, svoju prvu i jedinu knjigu poezije, kao i roman Junak našeg doba Ljermontov objavljuje 1840, a od sledeće 1841. do 1849. godine njegovo ime već se pominje i poezija i proza mu se prevodi u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Italiji... Demon se na nemačkom mogao čitati već od 1852... Godine 1854. u londonskim izdanjima pojavila su se istovremeno čak dva prevoda Junaka našeg doba... U Engleskoj je prevod poeme Demon tokom desetak godina objavljen čak tri puta (1875, 1881. i 1886. god.). U Italiji se tokom 80—90-ih godina XIX veka neke Ljermontovljeve pesme objavljuju i dvojezično — naporedo original i prevod)... Posredstvom francuskih, španskih i engleskih prevoda, i drugim putevima, Ljermontovljeva poezija i proza u drugoj polovini XIX i početkom XX v. prodire i na američki kontinent... Da li se pisac sa takvom intenzivnom i širokom evropskom i svetskom recepcijom svoje poezije i proze odista može podvesti pod pojam "ismejani prorok"?

Za odgovor se nameće, možda, opaska da Ljermontov nije ni mislio na Evropu ili svet, već pesmom reagovao na iskustvo iz svoje neposredne, ruske sredine. Da je reagovao na javno vešanje dekabrista u Sankt-Peterburgu 1826, na zabranu i ukidanje univerzitetskih katedara za filozofiju posle dekabrističkog ustanka, na Puškinovo proganjanje, smrt i zlonamerne komentare te smrti, na sopstvene progone... Ako je poenta Ljermontovljeve pesme zbog koje je prognan na krvavo kavkasko ratište, pesme Puškinova smrt u stihovima:

"A vi, potomci naduveni
Otaca slavnih što u podlosti su prvi,
.................................................
O, vi, Slobode, Slave, Genija dželati!
Vi, kojima sad zakon krilom zaklon stvara,
Pred vama sud i pravda – sad će nemo stati!...
Al ima božjeg suda, razbludnosti čeda!
.................................................
Pred njega ćete zalud s klevetama doći:
Jer tamo istinama samo mere,
I vašom crnom krvlju neće se nikad moći
Nevina pesnikova krv da spere!" —

— ako je poenta Ljermontovljeve pesničke poruke ovo, logičan je pokušaj prozvanih da. Radi ublažavanja njenog efekta pesnika izvrgnu ruglu... Međutim, iako su ga u slovenofilski nastrojenoj kritici proglašavali za neoriginalnog bajronistu, a junaka njegovog romana Pečorina karakterisali kao lik veštački presađen iz zapadne književnosti zatrovane filozofijom individualizma i egoizma, suprotstavljene duhovnosti osobenog ruskog društva, utemeljenog u pravoslavlju i samodržavlju, kao sadržini narodnosti — vodeći ruski pisci, kompozitori i slikari iz njegove poezije i proze crpli su ozbiljne podsticaje i za svoje sopstveno stvaralaštvo...

Sa protokom godina, sve bogatija postajala je i naučna literatura o ruskom piscu. Iz tog mora istraživačkih saznanja ispostavilo se da se može govoriti o stvaralačkim doticajima Ljermontova i niza drugih književnika (pominju se Gete, Bajron, Šiler, Hajne, Balzak, Puškin, Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Džojs, Blok, Jesenjin, Pasternak i mnogi drugi). Uvek samosvojan, i kad se nadovezivao na evropske prethodnike i savremenike, on je, poput Puškina, udarao temelje ili gradio mostove za spajanje ruske s tokovima tada moderne evopske književnosti, da bi ruska književnost ubrzo postala i jedna od vodećih svetskih... Počelo se argumentovano govoriti o stvaralačkom uticaju Ljermontova, ispoljenom u romanima Fjodora Dostojevskog, pripovetkama, dramama i romanima Lava Tolstoja, ili "lirskoj drami" Antona Čehova (da pomenem samo neke najznačajnije). Po iskazu i samog Tolstoja, smatra se da je zametak Rata i mira bila pesma Ljermontova Borodino. Dokazivano je da je Tolstoj za slikanje ratnih okršaja koje više nije panoramsko nego je zasnovano na vizuri običnih ljudi, neposrednih učesnika u ratu impuls dobio iz Ljermontovljevog Valerika, da je čuvena Tolstojeva "dijalektika duše" temeljena i na Ljermontovljevoj poeziji i prozi; da je Ljermontovljeva misaona lirika, prirodno utkivana u njegovu prozu, temelj psihološkog romana u ruskoj književnosti.

Da li je potrebno da dovodimo do praga svesti šta ovi podaci o Ljermontovu sve mogu značiti — kad se uzmu u obzir one opšte poznate činjenice o ogromnom podsticaju koji su od kraja XIX — početka XX veka Dostojevski, Tolstoj i Čehov davali sveukupnoj evropskoj i svetskoj modernoj književnosti?!...

Sve pobrojano je više nego uverljiv dokaz veličine i snage umetnika koji je one što su ga iz vanumetničkih razloga pokušali ismejati kao samozvanog proroka upravo svojim književnim delom učinio smešnim. I mi, koji, evo, obeležavamo 200. godišnjicu njegovog rođenja, zadivljeni smo, pored ostalog, i time koliko su mnoge njegove pesničke poruke u širokoj amplitudi od individualnog do društvenog, nacionalnog, međunarodnog i planetarnog ljudskog života — aktuelne do naših dana. Zato ćemo na kraju ove prigodne besede koja je zamišljena kao deo uvoda u današnje podsećanje na stihove trojice značajnih pesnika — reći da se sa ove dvovekovne distance upravo još jasnije vidi koliko je Dostojevski bio u pravu kad je o tragično umrlom Ljermontovu svojevremeno uskliknuo:

"Kakav talenat!... Nije imao ni 25 godina, a već piše Demona. Pa i sve njegove pesme su kao nežna, čudesna muzika. Dok ih izgovaraš, osećaš i nekakvo fizičko zadovoljstvo. A kakva je to (tek) riznica pesničkih slika i likova, misli zadivljujućih čak i za mudraca."


JEDRO

Beli se jedno jedro samo,
Kroz plavu maglu mreška sjaj!...
Šta u tuđini traži tamo,
Što ostavi svoj rodni kraj?...

Talasi pljušte — vetar huji,
Katarka škripi k'o pred pad...
Ne traži sreću u oluji,
Nit' ga od sreće nosi jad!

Pod njime plave vode jure,
Nad njim je jarkog sunca vir...
A ono večno traži bure,
Kao da bure daju mir!

1832.


* * *

Ja volim lance plavih gora
Kad, poput južnih meteora,
Crvena, sjaja mutnog puna,
Isplovi iza njih i Luna,
Carica misli svih poeta,
Najlepši biser ovog sveta
Kojim se neba svetlog šare
Ponose k'o zemaljskim carem.
Još zadnji tračak duž rebara
Oblaka i sam sebe vara:
Mesecu dugo mesta ne da
Na nebu koje s tugom gleda...
No i taj pozni zračak pada.
Mesec je visok. Dva-tri mlada
Oblačka sjate se kraj njega...
Jedina odeća od svega
Kojom se okititi smelo
Njegovo mutno, bledo čelo.
Ko ne zna za te noći lepe
U gorskom klancu il' sred stepe?!
Pred takvom Lunom i ja jednom
Jurih na konju žustrom, vrednom,
Dolinom plavom, vedar, bujan,
Sam, na slobodi — k'o oluja.
Mutni je Mesec i na mene,
Na konjsku grivu, sapi, stene,
Sipao srebro, poput kiše;
Osećah konja kako diše,
I, što o zemlju bije jače,
Odbijan od nje, više skače;
Predah se zanosu sav tada,
Želeh da bude samo sklada,
Želeh da tela nam se stope,
Da nadmašimo sve galope!
Letesmo dugo kroz noć plavu...
A kad sam podigao glavu:
Sve ona stepa, Luna ista —
Pogled joj prema meni blista
I kao prekore da deli
Što čovek na svom konju želi
Da ospori joj carstvo moćno
Nad obasjanom stepom noćnom!

1832.

* * *

Budućnost moju magla krije,
Prošlost mi puna muka, zala...
Što kasnije il' pre me nije
Priroda na svet dala?
Našto mi život Tvorac dade,
Zašto je gušio moje nade
Što mladiće ih žudnje bude?...
Nali mi dobrim i zlom pehar:
Imaćeš sreću za čoveka,
Plenićeš svojom slavom ljude!...

Ja živeh u toj ludoj veri,
I, pun slobode strasti vrele,
Budućnost otad samo merih
Širinom svoje duše cele;
Moje se sveto sa zlom bilo,
I ja uguših sveto silom,
Istočiv iz svog srca suze;
K'o mlado voće, još nezrelo,
Ono je u oluji svelo —
Sunce života sok mu uze.

I tad se moja drskost zače:
Ljudskim srcima stah se krasti
Kroz besmislene pokrivače
Svetske pristojnosti i strasti.

1835—1836.

* * *

Znam da je kraj; al te k'o san
     S portretom nosim ja i sad:
Taj spomen bled na lepši dan
     Meni u srcu vida jad.

I kad se novoj strasti dam,
     Ne mogu opet bez sna tog:
Napušten hram je — ipak hram,
     Svrgnuti idol — ipak Bog.

1837.


MISAO

Sa tugom gledam život našeg pokolenja!
Budućnost mu je prazna, il' se mutno sivi,
Pod bremenom od sumnji, mučnih otkrovenja,
U neradu će ono starost da doživi.
Još kolevka nas prebogato spaja
S očevim greškama i košmarom u glavi,
Život nas muči već, kô ravan put bez kraja,
I kao gošćenje na tuđoj slavi.
Na zlo i dobro sramno ravnodušnim,
Pre boja želja će nam splasti;
Pred opasnostima mučno malodušni,
Samo smo jadno roblje tvrde vlasti.
Tako i suvi plod, kad rano da zri počne —
Oko, ni ukus ne raduje nam, jadan,
Međ cvetovima visi, kô siroče,
I čas lepote za njih — njemu je čas pada!

Isušili smo um od nauke besplodne,
Krijući, kô da ih od bližnjih treba spasti,
Najlepše nade, glasove blagorodne
Neverovanjem ismejanih strasti.
Jedva doticasmo zadovoljstva čaše,
A snaga mladićka nam uvenu pre roka.
U svemu što je lepo, sitosti se plašeć',
Zanavek ostajasmo bez najlepšeg soka.

Nas umetnosti snovi, pesnička sazdanja
Ne zanose svojom slatkom snagom.
Mi čudno krijemo ostatke osećanja —
Škrtošću zapretanom, upušteno blago.
Mi tako mrzimo i volimo slučajno,
U svemu idemo donekle samo,
U duši osećamo nešto hladno tajno
I kad se vatri krvi damo.
Zabave predaka nam sjajne duša neće,
Naivnu razbludnost što ide sa tim dobom;
I žurimo u grob, bez slave i bez sreće,
Gledajuć s podsmehom za sobom.

U masi sumornoj koja se ne pamti,
Bez traga ćemo otići sa sveta bela,
Ne bacivši u večnost ni misao koja plamti,
Ni genijalno započeta dela.
I prah će naš strogošću sudije i građanina
Uvrediti potomak prezrivo, sa jedom,
Podsmehom gorkim prevarenog sina
Propalom roditelju sedom.

1838.


NE VERUJ SEBI

Ne veruj nikad sebi, sanjaru moj mladi,
     Kô rane, boj se nadahnuća...
Ono je — bunilo što bolna duša kadi,
     Il' ropske duše trošna kuća.
Nemoj u njemu zalud neba znak da išteš —
     To krv vri, ili se telo čuje!
što pre istroši život brigama što tište,
     Razaspi napitak što truje!

Iskopaš li u duši svojoj davno sveloj,
     U zavetnome divnom času
Još nepoznato, čisto, netaknuto vrelo,
     Sa divnim zvucima u glasu —
Ti nemoj da ih slušaš, ni da im se predaš,
     Bolje je preko toga preći:
Ne možeš stihom, niti rečima od leda
     Njihovo značenje izreći.

Suoči l' ti se duša s iznenadnom tugom,
     Il' ti s olujom strast pak svrati,
Ni tada nikad nemoj s omamljenom drugom
     Pred gozbu bučnih ljudi stati;
Gord budi. Stidi se da ma i jednog dana
     Krčmiš čas gnev, čas tugu kletu,
I da pokazuješ još gnoj iz svojih rana
     Kô čudo, ravnodušnom svetu.

Šta nas se tiču tvoje radosti il' seta?
     Šta će nam tvoja uzbuđenja,
Šta će nam glupe nade tvojih mladih leta,
     Zle jadikovke tvojih htenja?
Pogledaj kako razdragana masa ide
     Što ustaljenu stazu uze:
Na prazničnom se licu brige jedva vide,
     I nigde nepristojne suze.

Ustvari, nema takvog u tom ljudskom moru
     Kog muka jednom bar ne svlada,
Ko nema makar jednu prevremenu boru,
     Ko je bez zločina, il' jada!...
Smešno je za njih, veruj, kada počneš kleti;
     Ti plačeš glasom starog zvona,
Kô našminkani tragičar, kad strašno preti
     Mašući mačem od kartona...

1839.


ZA PORTRET

K'o mali kuštravko je živa,
K'o leptir vrh krinovih kruna;
I prazna reč, olinjala, siva,
U njenim je ustima puna.

No duga joj ljubav ne prija:
Od navike duša joj trne,
I kliznuće ona, k'o zmija,
K'o ptica će mala da pr'ne.

Te obrve, kao od šale —
I radost i nevolju stvore.
O oku joj — neba se pale,
U duši joj — crni se more!

Čas iskrena da bude ume,
Čas evo skroz lažljivog stvora!
Ne može baš da se razume,
Al zato se voleti mora.

1840.


VALERIK
(Odlomak)

U takvim sudarima ima
I čari, al je smisla malo.
Često smo, kad bi veče palo,
Strasno uživali u njima,
Ne s drhtavicom krvožednom,
Već k'o na tragičnom baletu —
Tu videh predstava, ne jednom,
Kakvih ne viđah pre u svetu...
............................................
Ključa u grudima od krvi!
A oficiri već su prvi...
Ko nije stigao da sjaše,
S konjem se sjurio kroz granje...
Ura! — I tajac... — Kame naše
Su tu! I počelo je klanje.
I dva se sata nije stalo,
U potoku se zverski klalo;
Čovek, bez reči, samo bode,
Dok najzad ne svale i njega.
Htedoh da se napijem vode
(Izmorili me boj i žega)...
Al mutni talasi me smeli:
Crveni behu, behu vreli.
Na obali, u senci duba,
Iza zaklona prvog reda,
Grupica ljudi. Vojnik jedan
Na kolenima. Mračna, gruba
Sena pala mu preko lica,
A suze kaplju s trepavica
Njegovih prašnih... Jer, sa strane,
Uz drvo, na šinjelu leži
Kapetan njihov. Život beži,
Na prsima mu dve se rane
Jedva još crne; krv se toči
Neprimetno. Guši se već...
Brkati ljudi, s muklim plačem,
O puške oslonjeni stoje...
U grlu steže grč sve jače,
I lice bledožute boje
Prekriše najzad ogrtačem,
Odnesoše ga. Pred tom tugom,
Ostadoh skamenjen još dugo...
I dok su prijatelje, druga
Tu spominjali pobijene,
Ni sažaljenje se, ni tuga
U duši ne rodi kod mene.
Sve se već smiri: mrtva tela
Zgomilaše. Krv, još vrela,
Puši i sliva se sa stenja;
Vazduh je pun tog isparenja
Teškog. General, već u hladu,
Sedi na dobošu i čeka
Da mu se izveštaji dadu.
Šumu je ovila već magla meka:
U barutnom se dimu plavi.
Pred nama su gromade blede,
No uvek mirne, gorde, sede
Planine — i sam Kazbek hladan
Svetluca zaoštrenom glavom.
Pomislih, baš je čovek jadan.
Šta li još hoće?!... Nebo vedro
Sve greje — grejaće i njega,
A on, bez stanka, zalud, štedro
Zlo bljuje, vojuje — zbog čega?
Galub mi prekide te snove
(Drugara stekoh dok se skitah)
I ja ga usplahiren pitah:
"Kako se ovo mesto zove?"
Galub mi reče: "Valerik,
Po vašeg jezika meri
Rečicom smrti bi se zvalo —
Preci mu tačno dali zvanje."
"Nije nas danas bilo malo?“
"Od sedam hiljada ne manje."
"Koliko oni izgubiše?"
"Ko bi to mog'o da popiše!"
"Pamtiće — reče neko pravo —
Kad se drznuše da nas dirnu!"
No lukavi Čečenac žmirnu
I samo ćutke mahnu glavom.

Bojim se, ja vas ovim gnjavim.
Vas smeh na zabavama hvata
Od nemira dalekog rata.
Vi niste svikli da na javi
Na kraj svoj pomišljate s jadom.
Nema na vašem licu mladom
Od briga, tuge čak ni traga,
Ne znam da li kad videste, draga,
Kako se umire...

1840.


DEMONOVA ZAKLETVA TAMARI
Odlomak iz poeme Demon

Tako mi prvog dana svega,
Tako mi dana poslednjega;
Tako mi stida sagrešenja
I večne pravde ispunjenja;
Tako mi pada gorkih muka,
Pobede kratkih snova danka,
Susreta ovoga trenutka
I opet pretećeg rastanka;
Tako mi duhova žestokih,
Sudbine bratije nečasnih,
Mačeva anđela bestrasnih,
Dušmana mojih mnogookih;
Tako mi pakla i nebesa,
Svetinje zemlje, tebe same,
Pogleda zadnjeg ti čudesa,
Prve ti suze koja kane,
Usta bez mržnje daha tvojeg,
Svilenog vala tvojih vlasi,
Blaženstva mi i patnje moje,
Tako mi ljubavi i časti:
Prekidam osvetu bezverja,
Napuštam primisli ohole,
Opaki otrov licemerja
Neću da sejem nikom dole.
Želim sa nebom pomirenje,
Želim molitve očišćenje.
Želim — pun obnovljene vere,
Da suzom pokajanja sperem
Sa čela vrednog tvog priznanja
Vatre na nebu raspaljene —
Pa svet u miru svog neznanja
Neka docveta i bez mene!

1840.

Beseda Miodraga Sibinovića o Ljermontovu na književnom podnevu Svetski dan poezije u beogradskom Narodnom pozorištu, 21. marta 2014. (prepevi iz Ljermontovljeve poezije M. Sibinović).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #13 poslato: Januar 29, 2013, 01:49:52 am »

**

ETIDA O SUNCOKRETU KOD SRPSKOG, BELORUSKOG I UKRAJINSKOG PESNIKA
(J. DUČIĆA, A. KULJAŠOVA I I. DRAČA)


1.
 
Beogradska glumica Vjera Mujović je, objašnjavajući publici na književnoj večeri posvećenoj beloruskoj poeziji zašto je izabrala da govori pesmu Arkadza Kuljašova Suncokret saopštila da su, prema njenom iskustvu sa snimanja jednog filma u Belorusiji, nepregledna polja suncokreta odista deo karakterističnog beloruskog pejzaža.
 
U tom trenutku prisetili smo se da pesmu o suncokretu imaju još dva poznata pesnika novijeg vremena — naš Jovan Dučić i Ukrajinac Ivan Drač. Najstariji među njima je Jovan Dučić (1874—1943). Kuljašov je rođen 1914 (um. 1978), a i danas aktivni Ivan Drač — 1936. godine.

2.
 
Dučićeva pesma Suncokreti, prema našoj novijoj književnoj kritici i književnoj istoriji, spada u vrhunska ostvarenja ne samo Jovana Dučića, nego i celokupne srpske poezije. Miodrag Pavlović u svojoj poznatoj studiji Jovan Dučić tvrdi: "Posebno poglavlje i posebnu, homogenu celinu čine pesme u ciklusima Jutarnje pesme, Večernje pesme i Sunčane pesme. Tu je, po našem mišljenju, Dučić sa svojim najboljim ostvarenjima (uz nekoliko misaonih pesama u drugoj knjizi Sabranih dela), i u tim ciklusima naša poezija dostigla jedan od svojih vrhunaca." (Izabrana dela Miodraga Pavlovića. Knj. treća, Beograd, MCMLXXXI str. 280) Imajući u vidu i druga saznanja o srpskoj poeziji naše savremene nauke o književnosti, Jovan Deretić u svojoj Istoriji književnosti konstatuje: "U pesmama prirode kakve preovlađuju u poslednjoj fazi Dučićevog pevanja, a naročito u ciklusima Jutarnje pesme, Večernje pesme i Sunčane pesme, u kojima novi kritičari vide najveći domet njegove poezije u celini, ima manje ne samo deskriptivnih, nego i emocionalnih elemenata. U njima nisu više u prvom planu ni slike iz prirode ni stanja duše, nego misli i simboli.
 
Takve su, između ostalih, pesme Bor, Bukva, Mravi, Suncokreti, Polje, Ćuk, Suša, Svetinja, Vetar, Noć i tolike druge." J. Deretić Suncokrete u nastavku predstavlja ovako: "Pesma Suncokreti, na primer, imaginativno i misaono izvedena je iz kosmičke analogije sadržane u imenu biljke iz njenog naslova. Pesmu obeležava svetlosna simbolika, njena unutarnja dramatika počiva na kontrastu svetlosti i mraka. Suncokreti su kao neka pala svetlosna braća, osuđena da žive 'na dnu tmine', 's prokletstvom nemim'. U njihovu 'tužnom oku' ogleda se sudbina svega zemaljskog, ljudskog: 'Tu su sve žeđi ovoga sveta, // sva nespokojstva i sve žudnje'. Ova i druge slične pesme izraz su, pre svega misaonih napora pesnikovih da pronikne s onu stranu pojava da dođe u dodir s transcedentalnim, metafizičkim.
 
Misaonost je još jedna bitna komponenta Dučićevog pevanja, prisutna u njegovim delima još od početka, ali najjače izražena u pesmama njegovog trećeg perioda." (J. Deretić, M. Mitrović, Istorija književnosti za III razred srednje škole. Šesto izdanje, Beograd, 2000, str. 29—30)
 
M. Pavlović Suncokrete svrstava u "Dučićeve pesme-simbole, ispletene oko stvari prirode, ili oko tradicionalnih, sanjarijom osveženih, mitskih slika." Dalje konstatuje: "Taj tip pesama, koje očigledno predstavljaju čitav mali žanr, nalazimo i kod francuskih pesnika, i to češće kod parnasovaca nego kod simbolista: mislimo da nije preterano reći da su parnasovci obično ozbiljnije i temeljnije obrađivali svoje simbole nego simbolisti. Jedan lep primer te vrste pesama nalazimo u Pridomovoj pesmi Les Salactites... Ona nas, makar to bilo na izgled preterano reći, podseća na Dučićevu pesmu Suncokreti, deluje kao njen filmski negativ: sunčev sjaj je zamenjen tamom pećine, toplota letnjeg podneblja zamenjena pećinskom hladnoćom, stalaktiti kao kamene biljke što rastu u obrnutom pravcu od zemaljskih bića, i simboli suprotnih značenja; jedni za život, drugi stoje za tugu." (str. 294).
 
Može se, međutim, postaviti i sledeće pitanje: da li postoji dovoljno razloga da se mogući podsticaji za "taj čitav mali žanr" svode samo na francusku poeziju? M. Pavlović kao da skicira odgovor na ovo pitanje kad pominje moguće podsticaje iz nemačke književnosti: "Da li ima ikakvog smisla pitati se o Dučićevim vezama sa drugim njemu savremenim literaturama kad je očigledno u kolikoj je on velikoj meri bio učenik francuske književnosti? Temeljnija biografska ispitivanja, pregledanje njegove biblioteke, daće o tome više materijalnih podataka, no ono što se na osnovu same njegove poezije može reći jeste da je sa austrijskom, odnosno nemačkom poezijom Dučić po svoj prilici imao dodira. Njegova prva zbirka pesama daje nam da naslutimo njegove rane nemačke lektire. U njegovom zrelom stvaralaštvu možemo zasad govoriti samo o analogijama i eventualnim koincidencijama sa pesnicima nemačkog jezika." (str. 300—301)
 
Razume se, nije sporan značaj francuske poezije u ukupnom Dučićevom pesničkom radu. Dobro je što se pominje i pesnikova nemačka lektira. Međutim, valjalo bi ozbiljno razmisliti takođe o nesumnjivoj Dučićevoj lektiri iz ruske književnosti. Većina naših savremenih istraživača kao da potpuno ispušta iz vida Dučićevo poznavanje Puškinovih i Ljermontovljevih pesama u kojima se zapravo još dvadesetih i tridesetih godina XIX veka "anticipira" povlačenje romantičarskog lirskog junaka u filozofski osmišljenu pesničku sliku, koje se u zapadnoevropskoj književnosti afirmiše kao tekovina francuskih parnasovaca (recimo, Puškinove pesme Akvilon, Ančar, Ljermontovljeve Jedro, Oblaci, Kamen i dr.). Poznato je već da je mladi Dučić čitao i prevodio i Puškina i Ljermontova, da je pisao prikaze prevoda dela ovih pisaca koje su objavljivali drugi prevodioci. U komparatističkoj literaturi utvrđeni su čak i neposredni doticaji Dučićeve originalne poezije sa Ljermontovljevim pesničkim delom. Citirane su, pored ostalog, tekstualne podudarnosti nekih Dučićevih programskih pesama upravo sa Ljermontovljevom pesmom Jedro (M. Sibinović, Ljermontov u srpskoj književnosti, Beograd, 1971, str. 196—207) Šta nam daje pravo da sve to prenebregavamo i da korene Dučićevih misaonih pesama ovoga žanra svodimo samo na francuske parnasovce? Jesmo li sigurni da takav postupak nije samo još jedan izraz onog našeg poznatog omalovažavanja impulsa iz srodne nam ruske slovenske kulture?
 
3.
 
Otkuda suncokret kao simbol kod Dučića? Zanimljivo je da suncokreta u enciklopedijskom rečniku Slovenska mitologija nema. Kod Veselina Čajkanovića se može pročitati da se suncokret sreće u izvesnim vradžbinama kojima se zagovara ljubav prema mladiću (Vojislav Đurić beleži i obrnut slučaj kada devojka vradžbinom želi da osvoji mladića), sa težištem na plodnosti (zbog velikog broja semenki u suncokretovom cvetu). U opštem rečniku sibola o suncokretu čitamo: "Obično ime heliotropa iskazuje njegovo solarno obilježje, koje ne proistječe samo iz njegova dobro poznatog tropizma, nego i zrakolikog oblika cvijeta." (J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola, Zagreb, 1983, 660) U rečniku Slovenska mitologija, međutim, pod odrednicom Sunce stoji da je to "nebesko svetlilo koje Sloveni poštuju kao izvor života, toplote i svetlosti." Konstatuje se, takođe, da su "narodne predstave o suncu i svetlosti pretrpele... uticaj crkvene književne tradicije", kao i da su: "Vizantijska i staroruska himnografija upoređivale Hrista s 'pravednim suncem', a hrišćanstvo — sa svetlošću koja dolazi od njega." (Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik. Zepter Book World, Beograd, 2001, str. 522) Pod odrednicom Svetlost čitamo: "Svetlosnu, sučanu prirodu, po narodno-hrišćanskim pogledima imaju Bog-Otac i Isus Hristos, anđeli i sveci, dok su ovaploćenje Tame đavolske sile... Osvetljavajući zemljinu površinu, sunce kao da je predaje u vlast božanskih sila, a skrivajući se preko noći, ostavlja je u vlasti zla." I najzad, zapaženo je da su, u primeni ove koncepcije sunca na slovenskim tlu, "sa svetlošću... blisko povezane oči čoveka, pri čemu one ne samo da opažaju svetlost spolja, nego kao da i same njome zrače, pa kada čovek umire, tada mu se svetlost 'gubi' iz očiju..." Takođe: "U slovenskom folkloru S. se može personifikovati i kao žeensko i kao muško biće. U bajkama S. živi tamo gde se zemlja sastaje s nebom, ono ima majku i sestru, a od ljudi otima za sebe ženu; čovek ide S. da bi saznao zašto ono izlazi ujutro veselo, a uveče zalazi tužno i tamno... U ruskoj bajci, starac svoje kćeri daje S. Mesecu i Gavranu Gavranoviću; da bi starca, kada dođe u goste, nahranilo palačinkama, S. ih na sebi peče. Kod Južnih Slovena poznate su pesme o ženidbi S. i Meseca. U prigodnicama koje deca izgovaraju da bi prestala kiša, pominju se sunčeva deca..." (str. 487)
 
Zanimljivo će biti posle ovih informacija pogledati tekst Dučićeve pesme Suncokreti:
 
U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.
 
Šume u strahu svom od mraka:
"Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...
 
Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo —
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!..."
 
S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.
 
Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene —
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.
 
Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.
 
Uz ono što je već rečeno o ovoj pesmi verovatno bi trebalo dodati podatak da je "svetlosna simbolika, njena unutrašnja dramatika", koja "počiva na kontrastu svetlosti i mraka" — utemeljena, s jedne strane, na indoevropskoj, kao i, s druge, na opšteslovenskoj mitologiji koja je pretrpela uticaj biblijske koncepcije odnosa svetlosti i tame. Otuda izvire misao da je "sve što zari — Bog pomalo", da je "svetlosti... zraka" — "mera i cena sviju stvari", da je "sve što živi na dnu tmine", "što nije makar" "jednom zasijalo", "što ne gleda u visine" — prokleto. Otuda u Dučićevoj pesmi i "kralji, obučeni u... zlato" koji, kao nosioci božanskog, pred smrti "tminom" — "stoje plačni"... Trebalo bi, takođe, dodati i informaciju da suncokreta kao oznake solarnog principa u slovenskoj mitologiji i starijoj folklornoj tradiciji zapravo i nema. Verovatno, pre svega zbog toga što je ta biljka iz Južne Amerike u Evropu prenesena tek u XVI veku. Ispostavlja se, dakle, da je Dučićevo opredeljenje za suncokret kao simbol, verovatno, na liniji njegove težnje ka artificijelnosti, koja je u jednom periodu razvoja naše književnosti bila povezana sa programskim odvajanjem od romantičarskog nadovezivanja na jezik i simboliku folklora.
 
U svom artificijelnom stvaralačkom zanosu Dučić, osim selekcijom u izboru motiva iz mitologije od kojih će napraviti novu celinu — vuče još nekolike poteze kojima uobličava originalno i upečatljivo umetničko delo. Tradicionalnu ideju prema kojoj se sunce zamišlja kao Božije oko projektuje na cvet suncokreta, da bi, odjednom, to dramatično promenio u "tužno oko". Pri toj promeni smera gledanja izuzetno je zanimljivo što se "tuga" povezuje s tim što oko "prati neba bludnje". Šta su zapravo "bludnje" neba (je li ovo kritika neba)? Da li je ta "bludnja" ostavljanje u noćnoj "tmini" onoga što je "prokleto", ili, pak, onoga što žudi za zrakom svetlosti, za suncem, za kosmičkim umom? Šta znači misao da su u tom "tužnom oku suncokreta" — "sve žudnje" i "sve žeđi ovog sveta"? I najzad, ka čemu vodi stavljanje znaka jednakosti između "tužnih očiju suncokret" i pesnikovog "srca", preciznije: "otvaranje" tih očiju u pesnikovom "srcu"? I da li je taj vapaj prosjački pred tamom žrečeva sunca (žrečeva božanskog, žrečeva kosmičkog uma), kraljeva u zlato obučenih — poraz pesnika-čoveka (žudnji i žeđi ovog sveta), ili poraz Boga, poraz kosmičkog uma, apsolutna smrt svih žarkih sunaca ovoga sveta? I najzad, da li u toj "tmini" odista smrt odnosi pobedu nad životom, ako se naglašava (kad u noći pomru dvoredi suncokreta): "Ali će biti u toj smrti // Sva žarka sunca ovog sveta"? Razume se, ova Dučićeva "pesma-simbol", ispletena "oko stvari prirode, ili oko tradicionalnih, sanjarijom osveženih, mitskih slika" — ne može i ne treba da daje neposredne diskurzivne odgovore, ali otvaranjem svih pobrojanih (i drugih) pitanja, kao da hirurškim skalpelom otvara celokupni mehanizam čovekovog kosmosa i iz temelja potresa inerciju viđenja sive svakidašnjice.

4.
 
Arkadz Kuljašov je tipičan pesnik sovjetskog vremena. Kao dvadesetogodišnjak postao je član Partije, a punu pesničku afirmaciju sticao je na temama iz Drugog svetskog rata i posleratne obnove i izgradnje porušene zemlje. Međutim, kad je, tokom sazrevanja, počeo postepeno da se oslobađa propagandno-publicističkih nanosa dnevno-političke tematike stekao je reputaciju i misaonog pesnika. Pesma Suncokret, napisana 1951. godine, nesumnjivo spada u red njegovih refleksivnih lirskih ostvarenja. Ona glasi ovako:
 
Dah cveta suncokreta nas saleće,
Od leta, svi znamo čudnu pojavu,
Da on jednako za suncem okreće
Svoju ognjevitu i žarku glavu.
 
Rađanje sunca da prvi pozdravi,
Da je s njim licem u lice u podne,
Da prvi glavu pognutom ostavi
Kad kugla ognjena za šumom ode.
 
Suncokret dragi uveče klone,
Tako ga skoli hladovina rana,
Kao da dvojne nebosklone
Sa suncem obigra u toku dana.
 
K plaveti nebeskoj ih mnogo žudi
Suncokreta. I skoro glavu daću
Da je to sunce posejalo svuda
Po celoj zemlji svoju malu braću.
 
Ovo je, kao što vidimo, pesma prema žanrovskim karakteristikama podudarna sa Dučićevom. Teško je utvrditi šta je Kuljašovu bio osnovni žanrovski uzor — neko delo iz beloruske simbolističke tradicije, ili pak iz ruske simbolističke tradicije... Za sovjetskog pesnika srednje generacije iz Belorusije pedesetih godina XX veka koji želi svoju poeziju da osveži filozofski intoniranim iskazom najpre bi se moglo očekivati eventualno zagledanje u simbolističko nasleđe istočnoslovenske i, možda, poljske poezije (Kuljašov je, inače, prevodio još s ruskog poeziju Puškina i Ljermontova, poemu ukrajinskog pesnika Kotljarevskog i spev američkog pesnika H. V. Longfela Pesma o Hijavati).
 
Ako se uporedi sa Dučićevom pesmom (koja Kuljašovu početkom pedesetih godina gotovo sigurno nije mogla biti poznata), pada pre svega u oči promena težišta pesničke slike beloruskog pisca. Težište je sada, zapravo, na uticaju koji sunce vrši na čoveka. U Kuljašovljevom suncokretu, zatim, nema onog dramatičnog suprotstavljanja svetlosti i tmine kao oznaka dobra i zla, odnosno života i smrti. Kuljašovljev suncokret, ognjevite i žarke glave, opisan konkretnije nego kod Dučića, izražava, u prvom redu, zavisnost od sunca, opsednutost i odanost suncu, koja ide do samoiscrpljivanja.
 
Sa plana blago metaforizovane deskripcije Kuljašov u poslednjoj strofi pesničku sliku naglo prebacuje u mitološke sfere. On to čini proglašavanjem suncokreta za "malu braću" koju je "sunce" posejalo po zemlji. I upravo se tu, u poenti, otvara i rascvetava pupoljak pesnikove misli. Pošto je prethodno duh suncokreta povezao sa sobom (i sebi sličnima), pesnik, naime, dolazi do zaključka da je mnogo takvih koji žude za nebom s kojeg sija sunce. I da su svi oni, dakle, ustvari, "mala braća" — velikog Sunca.
 
Šta zapravo to znači — u pesmi, razume se, nije izričito rečeno. Njen značenjski naboj pulsira u pitanjima i međuprostoru između pitanja kao što su, recimo, sledeća: da li je ovde reč o suncu kao božanstvu, o suncu kao kosmičkom umu, ili o suncu kao izvoru života, da li je ovde u prvom planu misao o kosmosu kao jedinstvenoj celini, ili pak o ljudskom društvu; ako je ovo drugo, da nije Suncokret, možda, i pesma o magnetizmu autoriteta?... S obzirom na vreme kada je pesma napisana (epoha kulta ličnosti) i na pesnički profil Arkadza Kuljašova, najverovatnije će biti da je reč o ovom poslednjem. Ali umetnička snaga pesme je upravo u tome što se njena sadržina ne može svesti samo na tu jednu liniju značenja, u tome što tekst pesme objektivno daje osnovu za tumačenje i u drugim pobrojanim (ili ovde nepomenutim) značenjima...
 
5.
 
Tačno jednu deceniju posle Kuljašova, svoju pesmu Suncokret (prema kojoj je dao naslov i svojoj prvoj pesničkoj zbirci) napisao je ukrajinski pisac Ivan Drač. Ta pesma glasi ovako:
 
Suncokret je imao ruke i noge,
Koža mu je hrapava, zelena bila.
Igrao se jurki sa vetrom,
Peo se na oskoruše i voće trpao u nedra,
I kupao se ispod vodenice, ležao u pesku,
I vrapce gađao iz praćke.
Skakao je na jednoj nozi
Da izbaci iz uha vodu,
I iznenada je ugledao sunce.
Preko zlatnih uvojaka-prevoja,
Jurilo je biciklom,
Zaobilazeći rupe na oblacima...
 
I ukočio se suncokret zanavek
U zlatnom i nemom ushićenju:
Dajte mi, čikice, da se provozam!
A ako nećete — bar me uzmite na ram.
Šta, nećete, čiko, žao vam je?!
 
Poezijo, sunce moje narandžasto!
Svakog trenutka po jedan mališan
Otkriva te za sebe, da bi se
Pretvorio u suncokret zanavek.
 
Kao pripadnik nove generacije, Drač je, evo, napisao pesmu pod istim naslovom koja je, međutim, i po značenju i po poetici sasvim drugačija i od Dučićeve i od Kuljašovljeve. On se, kao što vidimo, u potpunosti vraća mitskoj projekciji teme. I kod njega je, kao kod Dučića i Kuljašova, bitno povezivanje suncokreta sa čovekom. Ali taj suncokret kod Drača iznenada kao da je prestao da bude „heliotrop“: suncokret je, prema Draču, postao od čoveka-deteta — iznenada ukočenog u zaprepašćenju pred likom sunca. Međutim, Dračova pesnička pomeranja (ili preinačenja) stereotipa ne završavaju se na tome: ispostavlja se da je sunce zapravo — poezija, a suncokreti su — dečaci opčinjeni poezijom...
 
Dinamiku, unutrašnji naboj pesme u celini Drač kao da gradi na patosu sistematskog i konsekventnog rušenja nasleđene sveukupne, pa i poetske patetike. U to se svakako uklapa, prvo, izbor za predmet inspiracije — biljke koje i nema u riznici narodne poezije, ali i odustajanje od klasičnog suprotstavljanja svetlosti i tame. Na toj liniji je, očito, "ovekovečenje" ne samo suncokreta, nego i sunca koje u jednom trenutku postaje "čika" što se vozi preko oblaka na biciklu. U narodnoj mitologiji nebom se obično vozi u zlatnim kočijama, a u Dračevoj pesmi ono se kreće na prevoznom sredstvu savremenog običnog, neimućnog čoveka, na biciklu. Na toj liniji rušenja nasleđene patetike verovatno je i opisani "incident" između dečaka i sunca, kad sunce ne samo što odbija da dečaku ustupi bicikl, nego, okrutno, neće da ga uzme ni na ram, da ga ono samo provoza. U tu opštu "depoetizaciju" uklapa se i odustajanje od tradicionalne ritmičko-metričke ujednačenosti pesničkog iskaza u okviru silabičko-tonskog sistema versifikacije i prelaženje na slobodan stih. Iako to nije neka apsolutna novina, u ukrajinskoj (kao i u ruskoj i beloruskoj) poeziji s početka šezdesetih godina — slobodni stih je označavao otpor socrealističkim kalupima kojima je u periodu od tridesetih do početka pedesetih godina prisilno bio zaustavljen prirodan razvoj poezije, započet tokom prvih decenija XX veka.
 
Međutim, vrhunac dinamike, unutrašnjeg naboja i, rekli bismo, procvat lepote ova Dračeva pesma dostiže jednim novim, finalnim, na prvi pogled, apsurdnim zaokretom: onda kada se sva ta "proza" na kraju preobrati — u novo-staru patetiku, u simboličnu sliku čovekove detinjski nevine opsednutosti poezijom, odnosno umetnošću.

6.
 
Tri pesnika iz tri različite generacije prošlog veka, tri pesnika iz tri naroda koji pripadaju slovenskoj pravoslavnoj civilizaciji napisala su, evo, po jednu pesmu u čijem središtu je simbolična slika suncokreta.
 
Te pesme, kao što smo videli, u mnogo čemu su slične. Slične su, pre svega, po tome što njihovi autori polaze od opštih, od zajedničkih kulturoloških premisa (koncepcije sveta i čoveka; srodne narodne folklorne mitologije; istorijske sudbine naroda i shvatanja čovekove kosmičke i ovozemaljske društvene i lične sudbine). Zajedničke kulturološke premise uočljive su ne samo onda kad pesnik prihvata tradiciju već i kada se toj tradiciji odupire, kada se sa njom obračunava.

Dučić, Kuljašov i Drač su, međutim, od suncokreta satkali i tri međusobno različita simbola. Dučićev suncokret je oličenje žudnje za životom, koja je u vlasti ishoda konfrontacije svetlosti i tame. Kulašovljev suncokret je oličenje čovekove vezanosti za više ideale, za ideale u koje je utkan i on sam. Dračev suncokret je ovaploćenje neuništive, uvek prisutne i nepromenjive, dakle svevremene čovekove žudnje za nedosežnim, približavanje koje se može očekivati jedino u spajanju realnog sa imaginarnim — u umetničkom tvoraštvu.
 
Sve ove tri varijante imaju, osim kulturološke, i svoju konkretnu istorijsku, sociološku, psihološku, filozofsku i književnoistorijsku podlogu. Ali, nema nikakve sumnje u to da, uprkos svim razlikama koje su proistekle iz takve podloge — sve tri analizirane pesme funkcionišu na krilima zajedničke, univerzalne estetike, na krilima logike kompleksnog umetničkog poimanja čoveka i sveta. A ta estetička univerzalnost poezije, taj dinamični spoj materijalnog i duhovnog, spiritualnog i senzualnog otvara prostor i gotovo imperativno nameće da se čovekovi horizonti neprekidno proširuju. Jer ono "pravo", ono "važno", ono što čoveku živa duha može biti zanimljivo — po pravilu nalazi se izvan uobičajenog vidokruga, iza postojećeg horizonta.
 
Iz knjige: M. Sibinović, Iza horizonta, Beograd, 2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #14 poslato: Februar 18, 2013, 01:02:29 am »

**

PREVODNA KNJIŽEVNOST KAO ČINILAC KULTURE: STARI I NOVI FETIŠI UKRAJINSKE POEZIJE


1.

Ukrajinska pesnikinja Lina Kostenko pre više od dve decenije u jednom svom katrenu konsatuje: "Dozimetrom ne može da se meri / koliko nam duše opustošiše. / Istoriju zatrpavaju buldožeri. / A novo doba nove fetiše piše." Ali i buldožeri imaju svoje limite. Oni ne mogu stići baš sve da zatrpaju. S druge strane, za zatrpavanje moraju nešto i raskopavati, čime se pak neki drugi slojevi istorije izvlače na svetlost dana. U želji da, provlačeći se kroz stare i nove fetiše, ipak sačuvamo sposobnost svoje duše da pouzdanije njuši i realnije procenjuje svet i samu sebe, moramo neprekidno širiti sadržinu i sumu parametara kojima je hranimo.

Zasutoj tolikim fetišima, ni duši nije lako da se opredeli: šta iz istorije, radi sopstvenog opstanka, i valja, a šta ne valja "zatrpavati"? U procesu širenja sadržine i sume parametara u svakoj nacionalnoj kulturi značajno mesto ima i njena prevodna književnost. Prevodna književnost koja svom čitaocu, pored ostalog, predočava postojanje sličnosti i razlika senzibiliteta pripadnika drugih kultura u viđenju i doživljavanju, inače, univerzalnih komponenata čovekovog života, prirode i sveta. Ona često ukazuje na razlike i značajne nijanse u kolektivnoj svesti i pripadnika pojedinih etničkih celina iz, globalno gledano, iste kulturološke matrice.

Tu funkciju moglo je imati, pored ostalog, i približavanje srpskoj kulturi ukrajinske poezije. Ovih dana, pod utiscima televizijskih izveštaja o dramatičnim ovogodišnjim novembarsko-decembarskim događajima u Ukrajini, zapitao sam se: da li je ono što smo moje kolege srpski naučnici, profesori i književni prevodioci, i ja sam, dosad radili sadržajem moglo biti valjana osnova da se i takve pojave iz savremenog života tumače realnije nego što bi bez toga? U pokušaju da odgovorim na to pitanje, pregledam sačuvane listove s konceptom mog teksta i mojih prevoda za književno veče posvećeno ukrajinskoj poeziji, koje sam novembra 2005. održao u požarevačkom Domu kulture.

Evo tog prikaza, namenjenog našoj širokoj publici koja dotle nije imala gotovo nikakve predstave o poeziji ovog pedesetomilionskog slovenskog naroda.   

2.

Ivan Veličkovski (? — 1701)

EHO

Što Adame plačeš? Zbog zemaljskog kraja?
Raja.
Šta te sneveseli? Vojne razigrane?
Rane.
Pobeda te čeka u vreme viteško?
Teško.
Il’ ti rajske staze kao prekor stoje?
To je.
Ko ti plod zabranjen pruži kao neva?
Eva.
Ko Evu sablazni? Zmija vertrogradska?
Adska.
Izgleda, sad žanješ što si posejao?
Jao.
Tu sve što imate s mukom se dobije?
Bije.
Tu ćete pomreti u mukama tako?
Ako.
Smrt večna vas čeka zbog onog ranije?
A, nije.
Ko će nas u život snova podnimati?
Mati.
Majka će vas roditi, Majčica Hristova?
Ova.
Iz Matere ćete oživeti, dakako?
A kako?
O, spasi i nas na toj zemaljskoj pučini!
Oj... učini.

Ovo je pesma koju je ukrajinski barokni pesnik Veličkovski napisao u poslednjoj trećini XVII veka. Ukrajinska književnost, inače, posle njenog perioda zajedničke crkvenoslovenske književnosti svih današnjih istočnoslovenskih naroda (od kraja X v.), počinje da se ispoljava kao posebna još od XVI veka. Iz istorije već znamo da je veliki ukrajinski hetman Zinovij Bogdan Hmeljnicki, pošto je 1649. godine deo današnje Ukrajine, pod imenom Malorusija, posle krvavih borbi, izdvojio u posebnu državu i, izložen i dalje velikim pritiscima Poljske, Turske i Tatarskog hanstva, 1654. sa moskovskim carem Aleksejem Mihjlovičem sklopio sporazum o prisajedinjenju Ukrajine istovernoj, pravoslavnoj Rusiji. Posle prisajedinjenja Rusiji, međutim, nastale su teškoće oko razvijanja i upotrebe ukrajinskog jezika: naime, bez obzira na to što je politikom evropeizacije i sekularizacijom države otvorio prostor za prodor u rusku književnost i umetnosti baroka, Petar Veliki 1720. Kijevskoj i Černigovskoj štampariji zabranjuje da štampaju knjige na ukrajinskom jeziku.

U ime jačanja monilitnosti Carevine, i Katarina II je 80-ih godina XVIII v. donela dekret o zabrani nastave na ukrajinskom jeziku u svim osnovnim i srednjim školama, a naročito u visokoškolskoj crkvenoj ustanovi, čuvenoj Kijevsko-mogiljanskoj akademiji.

U prvoj polovini XIX v., poput romantičara svih ostalih slovenskih naroda, ukrajinski romantičari su krenuli putevima nacionalnog preporoda. I oni su to činili okrećući se, pre svega, sopstvenom nacionalnom folklornom nasleđu. Na tom talasu 1846. u Kijevu niz ukrajinskih istaknutih istoričara, etnologa i pisaca osnovali su tajno društvo "Bratstvo Ćirila i Metodija". To društvo je u programu, pored ostalog, imalo razradu ideje dekabrista o stvaranju velike Slovenske federacije u koju će ući, sa sopstvenim državama, svi slovenski narodi od Severnog ledenog do Jadranskog mora. Car Nikolaj I je u tome video pretnju svojoj državi, pa je Društvo 1847. rastureno, a njegovi članovi su strogo kažnjeni.

Tada je stradao i najveći ukrajinski pesnik, danas čuveni Taras Ševčenko, čije je pesme na srpski jezik, kao što je poznato, prevodio još naš Stojan Novaković. Pre nego što vam predstavimo pregršt Ševčenkovih stihova, valjalo bi podsetiti se na nekolike činjenice iz njegove biografije. Čuveni ruski slikar Brjulov je u Peterburgu, primetivši kod mladog Ukrajinca koji je, kao kmet, bio sluga spahije Engelgarta, izuzetan slikarski talenat, mladiću otkupio slobodu i omogućio mu da u njegovoj klasi završi Peterburšku slikarsku akademiju. Ubrzo se pokazalo da Taras piše i sjajne pesme (1840. objavio je svoju čuvenu knjigu poezije "Kobzar"). Međutim, pošto je, vrativši se po završetku Akademije u Kijev, postao član "Bratstva Ćirila i Metodija", Ševčenko je 1847. uhapšen i prognan u Orenburške stepe u vojsku, sa strogom zabranom da slika i piše. U tom progonstvu je ostao punih deset godina. Narušenog zdravlja u progonstvu, 1861. je i umro.


Taras Ševčenko (1814—1861)

* * *

Široki Dnjepar stenje, pati,
Srditi vetar urla, ore,
Povija vrbe kao vlati,
Podiže vale kao gore.
I u tom času treperavo
Mesec kroz oblak mreška sjajem.
Kao da čun u moru plavom
Pojavljuje se i nestaje.
Dok treći petli kukuriknu,
Sve zamire u muku ranom,
Sove se samo dovikuju
I katkad jesen škripne granom.

1837.


OPORUKA

Kad umrem, učinite mi
Da me grudi prime
Naše lepe stepe
Divne Ukrajine.
Da puteve moćnog Dnjepra
I vidim i čujem,
Niz široke pole polja
Kako bučno huje.
Kad pline iz Ukrajine
U duboko more
Krv dušmanska... ostaviću
I polja i gore
Da izletim i doletim
Do samoga Boga
Da se molim... a do toga
Ne poznajem Boga.
Učinite, pa skinite
Okove svom rodu.
I dušmanskom kletom krvlju
Zalijte slobodu.
Pa u domu mnogoljudnom,
Slobodnom i novom,
Spomenite tad i mene
Dobrim, tihim slovom.

1845.


* * *

O, ljudi! Ljudi nesrećnici!
Kog će vam vraga ti ćesari?
Kog će vam vraga i ti psari?
Ipak ste ljudi, ne kučići!

1860.


3.

Za Ševčenkom je kuljnuo još snažniji talas novih ukrajinskih pesnika. Besmisleno bi bilo da u jednom ovakvom informativnom doticaju nabrajamo sva njihova imena. Izdvojićemo samo dvoje od njih, Ivana Franka (1856—1916) i Lesju Ukrajinku (1871—1913). Oboje su književnici velikog opusa, koji su zapravo u ukrajinskoj poeziji sačinili most od romantizma ka modernoj poetici evropske književnosti kraja XIX i početka XX veka. Ovom prilikom, međutim, i njih ćemo predstaviti samo sa po jednom pesmom: koliko da osetite o kako je ozbiljnim pesnicima reč.


Ivan Franko

IDEALISTI

Pod panjem natrulim u močvarnom kraju
Mali crvići se roje i sive.
Tu rođeni, rastu i umiru na kraju,
A drugi od njihovih tela ožive.

I sanjaju jadni, iz večitog mraka,
Da im sunce grane svim čarima vesne,
I da obasjani od umilinih zraka
Dožive u glibu trenutke čudesne.

Snevali su snove, uvek dovedene
Do maksime: najbolje je ono što je...
Čitali proglase, pisali poeme
O lepoti gliba živovanja svojeg.

I ljudi panj najzad izvukli iz blata,
Te crvima sunce iz magline sinu:
Sad ih iznenada poče žeđ da hvata,
Pa u smrtnom ropcu prokleše toplinu.

1882.


Lesja Ukrajinka

* * *

Iza gora munje blešte
kraj doline naše tmušte.
U zalivu crne vode
tajnovito pljušte.

U visini munja plane,
pa u zalivu potone,
u grob crni vode mrke
osvetljenu sklone.

Sjaju će se pokoriti
mrki zaliv tamna toka
kad osvoji celo nebo
bura svetlooka,

Kad mu srebrn-mačem munja
vode potpuno raskroji,
pa do samog dna pronikne
bistrim okom svojim.

Jer će odgovor da blesne
oca zaliva iz tmine
kad visoka sjajna munja
dođe u dubine.

1907.

4.

Jedna od karakteristika novije ukrajinske književnosti je da je, od svojih početaka, pod stalnim pritiskom politike. Tokom XVIII i XIX veka, u ime slovenskog jedinstva, a u XX v., u ime monolitnosti nove sovjetske kulture, razvijana je, uglavnom, u nepovoljnim društvenim uslovima. U više perioda, pesnici koji su pisali na ukrajinskom jeziku, ili, posle 1917. godine, kada je ukrajinski jezik zvanično priznavan, pesnici koji su, kao zagovornici ukrajinske etničke osobenosti, odviše iinsitirali na kontinuitetu nacionalne umetnosti reči stvarane na ukrajinskom jeziku — bili su gledani kao razbijači Ruske pravoslavne carevine, odnosno, potom, kao nacionalisti i neprijatelji Revolucije, te su nemilosrdno proganjani, a mnogi od njih i fizički likvidirani.
Kod nas se dosta zna o ruskoj književnosti i njenim žrtvama u vreme staljinističkih represija, a o ukrajinskoj gotovo ništa...

Profesor ukrajinskog jezika i književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu dr Ljudmila Popović je upravo ovih dana na književnoj večeri o "žigosanim" ukrajinskim pesnicima citirala na Kolarčevom narodnom univerzitetu izvod iz telegrama Udruženja ukrajinskih pisaca "Slovo" (Reč) iz Njujorka, upućenog učesnicima Drugog sovjetskog kongresa pisaca održanog u Moskvi 20. XII 1954. godine. Ja ću vam taj citat ovde ponoviti: "Ukrajinski pisci — politički emigranti pozdravljaju kongres i izražavaju svoje saučešće svim piscima porobljenih naroda SSSR-a.

Godine 1929. objavljivana su dela 259 ukrajinskih pisaca, od kojih je posle 1938. godine nastavilo da objavljuje samo 36. Molimo da se objasni, gde su i iz kog razloga su iz ukrajinske književnosti nestala 223 pisca?"

Ovaj telegram je pratio sledeći materijal za štampu. Prema približnim proračunima (jer do tačnih podataka nije bilo moguće doći) broj 223 se objašnjava na sledeći način: "streljanih — 17; dovedenih do samoubistva — 8; uhapšenih, prognanih u koncetracione logore i izbačenih policijskim metodama iz štampe (među kojima ima streljanih u logorima) — 175; nestalih bez traga — 16; umrlih svojom smrću — 7." Ovi podaci, zajedno sa ostalim potresnim svedočanstvima o tragičnim sudbinama ukrajinskih književnika koji su podvrgnuti represiji, prvi put su objavljeni 1959. godine u Parizu. Naporom jednog od preživelih svedoka staljinskih čistki Jurija Lavrinenka, koji se spasao iz koncentracionog logora i emigrirao da bi iz čudom sačuvanih pesama u periodici, iz rukom prepisivanih zbirki, iz privatnih pisama i beležaka stvorio svoju antologiju "Streljani preporod" koja predstavlja potresno svedočanstvo o tragičnoj istoriji ukrajinske književnosti sa početka 20. veka. U Ukrajini je ova antologija objavljena tek 2002. godine, punih deset godina nakon sticanja državnosti.

A šta su bili "grehovi" tih ubijenih i proganjanih ukrajinskih književnika? Lj. Popović piše: "U zvaničnim izveštajima sa fabrikovanih suđenja uglavnom su optuživani za pripreme terorističkih akcija protiv države... Takve su bile zvanične optužbe režima. U stvarnosti ovi 'teroristi', naoružani perom, branili su svoje pravo na originalan estestki pristup stvaralaštvu, drukčije rečeno, nisu se uklapali u predstavu o 'novoj sovjetskoj umetnosti'.

...ukrajinski književnici s početka XX veka videli su svoj glavni zadatak u hitnoj modernizaciji umetnosti, koja bi morala za nekoliko godina da nadoknadi ono za šta su evropskoj književnosti bile potrebne decenije. Odatle tolika raznolikost umetničkih pravaca i udruženja u mladoj modernoj ukrajinskoj književnosti — simbolizam, futurizam, neoromantizam, neoklasicizam, neorealizam, impresionizam — to su samo neki od književnih pravaca koji su bili aktuelni u ukrajinskoj poeziji dvadesetih-tridesetih godina, i to svi u isto vreme! Pesnike, koji su im pripadali, zaista je malo toga objedinjavalo osim voljene otadžbine, sličnih hronoloških okvira života i zajedničke tragične sudbine."

Evo pregršti stihova samo nekih pisaca iz te plejade. Počećemo od od prvog ukrajinskog simboliste iz 1918. Jakiva Savčenka, koji se već svojom drugom zbirkom uključio i u futuriste (rođen 1890, uhapšen je 1935. i streljan u logoru 1937).


J. Savčenko
   
HRISTOS OTAVU KOSIO

Za oknom četiri grma zaigrala hučnije
Onda kad suza prestade da lije.
Sin se izgubio u bitkama revolucije
I niko o njemu ništa znao nije.

Pronela jesen sunce na dnu zlatnog vedra,
A seljak preplakao brigu slepu.
Oče! Oče, nemoj sedlati konja, no uzjaši vetar,
I još jednom pretraži stepu.

Možda je seo negde umorno, izmoždeno
Od Uskršnje težine što mu grudi mlavi,
U stepi pustoj, stazom netrvenom,
Pustio konja da pase u otavi.

I poleteli
Kroz doline,
Kroz dubodoline
I dubrave.

A gore,
Na visokoj kapiji
Samotni mesec
Igra-izgrejava,
Žalostivo progovara:
Oj, tugo seljačka, tugo stužena,
Crvena kao krov,
Kao trava svilena!

Nećeš sa izvora, tugo,
Hladne vode piti!
Nego ćeš, tugo,
Strašan sanak sniti.
Neće te milovati, tugo,
Plavoga sina
U lesu čojana posteljina...

A na povratku:
Pao po prošlogodišnjoj seljak kosidbi.
A kad sto zvezda poče da izgreva,
Pogledao: Hristos otavu kosi
I u stogove zdeva.

Strelovito pogleda: ko si?
Jesi l' to ti, moj sine, il’ ti, Hristose,
Poderani i bosi?
Ko si?

oj, procvale u polju reči zvezdano,
Joj, tuga njiva odavno suze nosi.
Davno je već ljudsko polje uzorano
A ti još otavu ne pokosi...

Seljak ustade. Nije noć. Tuga sinja
Poče da tone u Hristovim očima.
Ja dođoh da kosim umesto tvog sina,
Tvoj sin je na mojim žitištima.
— — — — — — — — — — —
Oj, polete vetar
Put seljakove kuće,
Pred nju priteče:
Dobro veče!
Raduj se, Marijo!
I skupljaj zimzelen,
Nađi i lišće
Nađi i lišće
Da se prostre:
Dolazi stepom tvoj otac,
A za njim
                  Hristos u goste...


J. Savčenko

* * *

Jutro. Urvine. Jug. Veče. Umiranje.
Susreti Mrtvih. Rastanci zanavek. Smrtno pevanje.
Želja za mirom. Jad. Beznađe. Tuga žestoka.
Kikot nemilosrdan, zloban, otrovan, Belog Oka.

Tajne stepenice. Muk. Ćutljivost u kružnoj Pešteri.
Pođeš u večnost sneno-nemušt. Zatvore ti se Dveri.
Pođeš od Sunca. Ka Sunčevoj Vlasti dalekom predelu.
Večno ćeš dalje svoj lik gledati u Crnom Ogledalu.

Klim Poljiščuk je pesnik simbolističke orijentacije. Rođen je 1891. godine.

Posle 1920. godine emigrira u Zapadnu Ukrajinu, gde objavljuje tri knjige sa kontraverznom tematikom apsurdnosti građanskog rata. Međutim, 1925. se vraća iz emigracije u sovjetsku Ukrajinu. Uhapšen je 1928. godine, a 1937. streljan.


K. Poliščuk

* * *

Prokletog veka struna odjekuje,
Daleka i čudna opsena tu je,
Smeju se zracima žudne oči,
Pale vatrama krvavih noći,
O njoj legende Sotona snuje...

Ne znajuć imena struni što bruji,
Ja želje stopih s njom u oluji.
Bez nje o sreći ne smedoh sniti,
A s njom će spev moj ubijen biti,
Kao što ginu na mrazu slavuji.

Ja se dotičem crne strune,
Žar zaboravljen u njoj trne
Kô prokletog veka opsena mutna,
Ona se samo drži mog puta,
A nju samo Sotona čuje.

Oleksa Slisarenko je rođen 1891. godine. Pripadao je grupi simbolista, potom evoluirao ka futurizmu, da bi 1929, zagovarao sintezu rada umetnika, naučnika i tehnihara.

U nemilost Moskve pao je 1927. godine kada je osporio tezu Gorkoga da dela ruske književnosti ne treba prevoditi na ukrajinski jezik jer Ukrajinci svi inače znaju ruski jezik.

Uhapšen je 1935, a streljan 1937.


O. Slisarenko

SUŠA

Ognjeni zmaj proguta magle usijane,
Ubitačnom kosom skresane žita kose.
Ispucala zemlja zjape crne rane...
Molitve stoglase suve magle nose
Seljaci s ripidlama traže kišne dane,
A vetar s polja suvog razbacuje proso...

Ognjeni zmaj što platna ognjem tkana
Prostire po travi da napoje rosom,
Na usni guši molitve pokajanja.

A žito vene... Odavno je suv proso.
Crni se rana, poljana ispucana,
Poniče, pada sve pod ognjenom kosom!

Mihajlo Semenko je začetnik ukrajinskog futurizma, rođen je 31. decembra 1892. godine. Studirao je na Peterburškom psihoneurološkom institutu. Za vreme Prvog svetskog rata bio je mobilisan u Vladivostoku. Od 1924. do 1927. radi u upravi Ukrajinske kinematografije.

Prve futurističke pesme piše na dan nastupa Majakovskog u Peterburškom psihoneurološkom institutu. Odlikovao se samostalnošću u potrazi za novim izrazom, gde se najčešće služio ironičnim ekscentrizmom i karnevalskim maskama.

Do 1936. godine objavio je oko trideset svojih pesničkih knjiga.

Uhapšen je zbog navodnog učešća u "trockističko-averbahovskom bloku" i, nakon polugodišnjeg tamnovanja, streljan u Kijevu 24. oktobra 1937.


M. Semenko

GRADSKI PARK

Ići ću u gradski park.
Tamo su kabare i farse.
Volim kad mi dušu prožima mrak
Kao i obilne fraze.

Ha! Sa strane crveni ringišpil
Među očerupanim upljuvanim žbunjem.
Odzvanja pesma, pijanim triolama gruva
Kao razdragane štenadi čopor zbunjen.

Na verandi gudački kvartet čudesni.
Ja sam pesnik!


INTERFERENCIJA

Voljena, voljena,
Kakva lukava prevencija?
Molekulski, atomski ogoljena,
Oduhovljena interferencija.

Nazdravlje, nazdravlje
Kakva se zgoda ukazala?
Ništa, ubistven haos napravljen,
Gluva, žestoka Azija.

Oboje skupa. Sreća je stapanje!
Ljubim ti stope ja!
Kakve bahanalije pod lunom na rasklapanje?
Psihopatologija!


Jevhen Malanjuk (1897—1968) je istaknuti ukrajinski pesnik iz emigracije. Emigrirao je 1920. posle sloma Petljurine ukrajinske nacionalne armije (živeo u Poljskoj, Češkoj, Nemačkoj, a od 1949. u Njujorku). Odabrali smo dve njegove pesme — ne slučajno, jednu iz ranog, a drugu iz poznog perioda njegove emigracije:


J. Malanjuk

VEČNO

1
Još sanjam mećavu u maju,
Vejavicu hersonskih višanja.
Njene zlatne oči upijaju
Bezgranični prostor stepskog dana

Što u beskraj nebesa otiče...
Plavi vetar kroz sela, voćnjake,
Njene oči zlatne i ritmične
Plavih vala iz rečnih brzaka.

2
Šta zaborav? Koja guja-bruka
Da utuli plamen ovog žara:
Pogled vreo kô rastanak, muka,
Jezik med od slogova behara!

U obalske stene vrelih glava
Pljuskajući bije voda hladna,
Nečuveno raspevana, plava,
Besmrtna i neprekidno mlada.

A s njih telo devojačko sene,
Izljubljeno suncem... Daj, polako
Vrati meni zlatne oči njene,
Plave vale i prolećni lahor.

3
Iz višnjika koji sav behari
Laticama belim bure besne,
Kroz prolećne nesitosti čari
Kô da suklja plam od plave pesme.

Već se vraćaš sa Sinjuhe. Sleće
Poznat glas što bol neki toči...
Nikad, nikad da nestane neće
Ni sneg višnje, ni te zlatne oči.


AVGUST
                     Herr, es ist Zeit!
                                   R. M. Rilke

Vreme je, Gospode, za osamu i kajanje.

Sve nagoveštava taj čas: težina
Obeskriljenog tela, prvo srebro
Na slepoočnicama i izbrazdano čelo.
A ispod čela one što gorehu
A sada sve dublje i dublje tonu
I gasnu one nesite oči...
Jer pogled se okreće u sebe, unutra,
Prezasićen od ljudskog i zemaljskog.

Vreme je, Gospode, kajanja i osame.

Na prvom mestu je kajanje. O, nauči nas
U noćima besanim, pod bičem sudbine,
U sitničavosti spojenih dana i doba,
U nemoći bolesti nauči, nauči nas kajanju,
Najdubljeg poštenja početku.
Ti si ga podario prekomerno štedro
Svojim bezbrojnim nedostojnim slugama.
Daj ga najnižem sada.

Vreme je, Gospode, kajanja i osame.

Smiri se, duše oholi i nezahvalni
Anđela pobunjenog nasledniče!
O, svaki dan života ispijah žudno
I sve tražih, ali ne ono što treba,
I sve saznavah, ali neshvatljivo,
I sve stremih, al’ srcem što ne vidi,
I ne primetih da pod hodom drskim
Nestajahu latice izgažene.
Vreme je, Gospode, kajanja i osame.

O, osamo, ti si, znam, najteža,
Na tebe se teže no na kajanje navikava,
Za tebe moraju da se upru sve snage,
Kao što su za iskru potrebni trud i kremen,
Kao grč poslednji muskula pobednika,
Kao poslednji korak onog što stiže
Do vrha.
Jer, ako je kajanje mudrost, Osama je uvek visost.

Vreme je, Gospode!


Bogdan Rubčak (1935) je s porodicom emigrirao za vreme 2. svetskog rata. Danas živi u Čikagu. Jedan je od vodećih predstavnika tzv. Njujorške škole ukrajinskih pesnika u rasejanju. Profesor je komparativne književnosti na Ilinoiskom univerzitetu.


B. Rubčak

ZAHTEVAM SVOJA PRAVA

"Zhtevam svoja prava" reče senka.
Smeh suvih buba odjeknu nedaleko,
i kondor propišta nečistu šalu.

Troma iznemoglost zrelih knjiga,
i seni pokojnih dana, i telo, i kosti
više nije kapija. U tkanju paučine
umrla misao. Samo užad ostala
od potopljenog broda u moru.
Samo žabokrečina ostala,
i Čovekoljupca razapeli.
Upražnjeno je mesto. Ko će,
ko će ponovo pustiti ljupke golubove?

(Na morskom dnu
moluska šapuće molusci svoj greh.)
Drhti!
Već nailazi puk
smrtonosnih, nemilosrdnih mrava.
"Zahtevam svoja prava" reče senka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #15 poslato: Februar 18, 2013, 01:02:49 am »

**
nastavak

5.

Žigosani ukrajinski pesnici iz 30. godina XX v. dobili su naslednika među novim, mladim piscima 60. i 70-ih, posle privremenog popuštanja stega nakon Staljinove smrti. Međutim, ubrzo, i ti mladi našli su se na udaru zvaničnih državnih institucija. Osim toga što je objavljivanje njihovih dela, već od kraja 60-ih, bilo zabranjivano, neki od njih su, kao i njihovi prethodnici, život tragično završavali u koncentracionim logorima SSSR (poslednja naročito upečatljiva žrtva ovakve politike bio je pesnik Vasilj Stus, 1938—1985). I ovih pesnika, čija je zajednička platforma, uprkos individualnim razlikama, bio preporod savremene književnosti na temeljima nacionalne tradicije i estetičkim tekovinama savremene evropske literature bilo je ne malo: Lina Kostenko, Dmitro Pavličko, Vasil Simonenko, Mikola Vinhranovski, Ivan Drač, Roman Lubkivski, Mikola Vorobjov, Vasil Holoborođko, Viktor Kordun, Grigorij Čubaj i mnogi drugi.

Pokušaćemo da vam ovom prilikom, bez ikakvih pretenzija na iscrpnost, predočimo jednu vrlo uopštenu predstavu o poetskim damarima te poezije — samo po kojom pesmom ponekog od njih.


Ivan Drač

TAJNA POČETKA

Je l' početak u jeku? Možda je u semenu?
Možda u Bogu? A možda u Demonu?
Čiji je on podstrek, čiji li imetak?
Gde je taj početak?

Je l' u plamnoj zori na nebu još mutnom?
Zar smo mladu pticu davno zvali Njutnom,
A lomna je krila sad lišila leta?
Gde je taj početak?

Gde je sjaj iz kojeg i zora izranja?
Gde je Ajnštajn, koji sferu postojanja
Hvata kao uzdu pomamnog ždrebeta?
Gde je taj početak?

Na kliktavi krik moj samo muk iz muka...
Ja žudim da čujem prvi prasak zvuka,
I svemirski um ću poslati da čeka.
Hteo bih početku da nađem početak...


V. Stus (ovo je pesma o njegovoj deportaciji u logor)

* * *

Još se slavne stene ponosite krune,
još se plavim Dnjeprom mreška val po val.
Prolete ti vreme, poput ptice žune,
I dođe ti kraj već. Sad očekuj – pad.
Sunčane visine, nebeske dubine,
Da od srca punog prsne grudni koš.
A tebe pritisle zavodljive tmine
i neko te mami, doziva te još.
Ostadoše tvoji vrsi raskriljeni,
sad te čeka ponor, pazi dobro, bdi!
Vidiš li raspuće? Moli se, rođeni,
jer još nisi vojnik ni odrasli div.
Riču parobrodi i vozovi tutnje,
avioni tragom obznanjuju let.
Hvataj se za stenje što bode kô trnje,
hvataj se za nebo, kô jabukov cvet.
Pred tobom je pustoš, beskraj tuđih polja,
tuđina se kezi, osmeh joj je prek.
Zbogom, Ukrajino, Ukrajino moja,
Tuđa Ukrajino, zbogom zanavek.

1972—1976.


Stus je ostavio kosti u koncentracionom logoru, a nešto mlađi njegov sadrug Viktor Kordun, čiji stihovi, žigosani kao nacionalistički, nisu objavljivani skoro punih petnaest godina. Rođen 1946, on je napisao, pored ostalog, ciklus "Bezimena tišina", posvećen uspomeni na izumrla ukrajinska sela u vreme čuvene gladi iz 30-ih godina (prema nekim tumačenjima, do izuzetno velikog pomora naroda tokom te gladi došlo je zbog izostanka odgovarajuće pomoći centralne sovjetske vlasti, nezadovoljne ukrajinskim nacionalnim pokretom tokom i posle Oktobarske revolucije). Čujte dve Kordunove pesme iz tog ciklusa:


V. Kordun

1
D e c e m b a r s k i  s u m r a c i

Let
senki lešinara
u ponor.

Otrta nogama,
ispod zemlje
čas ovde čas tamo
kora hladna.

Razbacane kuće,
kao vetrom okrečene
vilice.

Vise
sa streha
zašiljeni zubi
ledenica.

Zlokobni čas.

I, dok dopire oko,
sve do horizonta,
pokošen
vlažni astragan.

Preko zgomilanog inja
bezizlazno
tumaraju ljudi.

2
U  n e i z v e s n o s t i

Postaju dublje
kuće,
kao klopke,

i bulje
u maglu
velike beonjače
prozora.

Nadnosi nad njih
oštra klešta
večernji Rak
sa vlažnim peskom
duž leđa.

A duboko dole
u svakoj kući
iz domova pradavnih,
bez krova i zidova
leže
časovi nezavisno
ničice
i gledaju u nebo
ljudi.

I leluja
s jagodica prstiju im
po plamičak.

Ljuljaju se,
stresajući se
i beznadežno se otržući,
senke.

V. Kordun odnos žigosanih i onih koji žigošu, pokušava da sagleda i kao dublji filozofski problem...


* * *

I sama mogućnost
da postoji stražarska pratnja
svedoči o strahu čoveka
od slobode —
a onda prisutnost straže
izaziva
neodoljivu neizbežnost
pobune i bekstva:
upravo to i pokazuje straža,
o tome ćute i oni
koji su sprovođeni —
iz ta dva ćutanja
savija svoje gnezdo istorija.


5.

U Ukrajini je u osvitu XXI veka veoma popularna jedna rok-grupa koja se zove "Plač Jeremije". Grupa je za svoje ime pozajmila naslov poznate pesme Kordunovog vršnjaka, rano preminulog Grigorija Čubaja, jednog od vrsnih predstavnika žigosane poezije 60-ih i 70-ih godina (na čelu grupe je upravo Grigorijev sin). Predlažem da čujemo dve pesme pesnika koji, eto, toliko privlači i današnju ukrajinsku omladinu.


G. Čubaj

PLAČ JEREMIJE

samo što podigoše grad i pre
no što stigoše da ga nasele već prorok
Jeremija zaplaka za njim kao odavno
opustelim

iz svake njegove suze tada izraste
uz svaku kuću po sunce a svima se činilo da
to nije sunce već žuti maslačak

i čim bi se sunce pomolilo
sive ptice bi ga opsedale sa svih strana
nazivajući se maslačkovom decom

ali bilo je dovoljno da vetar malo
pirne pa da sve ptice nekud odlete i
da se tu više nikad ne vrate


G. Čubaj

* * *

Tako se krhka spušta
Najtamnija na svetu noć
I prekriva
Jedino moj prozor
I prekriva zelenim očima
Crvenu pogaženu travu
Što mi je izgledala
Kao ranjena ptica
A baš ta ptica
Nikako ne uspeva da poleti
Noć prekriva
Rukama usahlo drvo
Noć prekriva
Upeklo sunce
I prekriva
Vaganim rečima
Neku pretužnu melodiju
Ja više ništa
Osim te noći ne vidim
No samo čujem
Gde daleko daleko
Iza njenih dlanova
Iza njenih ustiju
Iza njenih očiju
Nenadno leprhnu krilima
Crvena trava
Da nadugo leti nad nama.

Ali Kordunov dvadesetak godina mlađi sabrat, pesnik Ivan Lučuk, upravo negde u vreme kad Vasilj Stus umire za svoje ideale u logoru, o društvenom angažmanu peva dramatične pesme u kojima već na sav glas ciči antiutopijski sarkazam:


Ivan Lučuk (1965)

LEGOH POD TOČAK ISTORIJE

Legoh pod točak istorije,
a on me zaobiđe.
Ne htede da me pregazi, psina,
već ode desetim putem.

1986.


Ovo je već generacija današnje, tzv. alternativne poezije, koja na jedan nov način, višeznačnim stihovima, u prividnom otporu prema prošlosti, zapravo nastavlja delo svojih prethodnika. Jedan drugi njen predstavnik (pseudonim Jurko Pozajak) nam se poverava i veli:

Ti ekscentrični verlibri
Popili mi pamet lepo,
Pevam pesme kô kolibri,
Pišući ih repom —

Zanos igre bez distance
Mala duga kroz lijanu,
Ja sam orfej za supstance
Tuđe pavijanu!


Ali mislim da će ipak najlogičnije biti da večerašnji "kratak pogled" na ukrajinsku poeziju krunišemo dvema pesmama jedne pesnikinje koja je, kao umetnik, procvala 60-ih, ali jednako je aktivna i u XXI veku. Pesnikinje koju mnogi smatraju jednim od najvećih ukrajinskiih pesnika XX veka. To je Lina Kostenko, koja je povodom našeg vremena, ne znam zbog čega, smatrala da se može reći:


Lina Kostenko

         * * *

Potražite cenzora u sebi.
On se u vama, bunovan, prikriva.
Tu, kao đavo kraj odžaka, sedi
i stalno sumnje u vas hladno sliva.
Utrobu bište, tiho, rastežući.
Čisteći sve, u ikonu vas gura.
Neprimetno će vas iz vas izvući.
I ostaćete samo ljuštura.


SKITSKA ŽENA

Ti, skitska ženo, čudo kameno,
stojiš u stepi... Javor i zova...
Kakva si ti žena, hajd', kakva žena?!
Deteta nemaš već sto vekova!
Njemu bi noge bile kô kremen,
i taptalo bi po poljani!
Šta ti je smešno? Kosmos neženjen,
a ti u pelenu sama čamiš.
Pa zar se takva kad ne udade?
I za muzeje tvoj lik je vredan.
Smešile ti se kozačke brade,
no to je prošlost. Unapred gledaj.
Ti si navikla konjem i strelom,
na hana s likom kopca, kletim...
Ostavi. To je već zastarelo.
Pogledaj. Sad je vek dvadeseti.
A ti stojiš. Kosa vetrom poskubenih.
Pleći pogurenih, hajd, i to pomeni.
Potomci bi ti bili skamenjeni.
Shvataš li, ženo, bili bi kameni!
A to je nešto, ne skela drvena,
Progres. No ti si ispisnik sveta...
Smeje se žena, prokleta skitska žena,
za stomak se hvata smehom obuzeta.


6.

Danas znamo da je Lina Kostenko, iz svog dostojnog poštovanja uzrasta, povodom desetogodišnjice nezavisnosti Ukrajine zatočenom lideru ukrajinske opozicije Juliji Timošenko uputila telegramsku čestitku u kojoj pored ostalog piše: "Za praznično raspoloženje nema osnova, ali za čestitku Vama — ima. Odviše mnogo ljudi se i na slobodi ponašaju kao zatvorenici. A vi ste slobodno ljudsko biće i u tamnici." Iz tog telegrama saznajemo da pesnikinja još uvek očekuje da Ukrajina tek postane "zavisna... jedino od smisla, zakona i poštenja"...

Pripadnik generacije Ivana Lučuka ukrajinski pesnik, koji od 2000. godine živi i stvara u SAD, Vasilj Mahno, kako nas Lj. Popović obaveštava svojim prevodom objavljenim ove godine u subotičkom časopisu "Rukovet", ni tamo nije rasterećen:


iza skitnica ostaje pogača
kneževa senka, osama poput vina
mrve prosute iza leđa —
sve je složeno iz svetlosti i tamnog dna

mržnja prolazi vučjim tragom
svaki ugao vatra liže
ti očekuješ gosta na pragu
krcka vremena granje — sve bliže
su kući, voda ispire čađ
sa skitnica greje im studen u venama
duva oporo vetar tuđ
u domovini se nadaju promenama

sve je za utehu — ćerkin lik
nevini i tihi anđeo nad nama,
tu su čuvari ognjišta — sveće i uzvik —
u domovini se nadaju promenama


A u domovini, sasvim mladi pesnik Les Belaj, rođen 1987. godine, piše ovakve pesme:


PTICE

prvi čin:
prvo je ptica letela
pod njom
voda voda voda
voda voda
voda voda voda
nad njom
nebo nebo nebo nebo
ne pokvasivši i ne spalivši krila
ptica dolete do zemlje
gde je nazvaše žar-ptica
tad
ona pomisli
primetili su kako mi je perje toplo

drugi čin:
pticu su hranili
košticama breskve
i semenom suncokreta
od čega joj perje
dobi jak sjaj
zato joj napraviše kavez od trske
u koji staviše kraljevski skiptar
rekoše joj,
kao,
ako ti se ne dopadne
progrizi i odleti

treći čin:
posle godinu dana ptica
zatraži
gvozdeni kavez


7.

Na kraju pregleda i ovako skučenog izbora prevedenih stihova, čini nam se, bez dvoumljenja se može reći da bi ono što je dosad urađeno (iako je ostalo još mnogo posla) sadržajem već moglo biti valjana osnova da se pojave iz savremenog života tumače bolje nego pre doticaja pripadnika naše kulture sa živom reči ukrajinske poezije.

Problem je, međutim, u tome šta se može učiniti da ovakve informacije iz kulture drugih naroda sveta dopiru do što širih slojeva čitalaca, kako bismo proširili i produbili parametre za rešavanje problema koje život postavlja i nama. Kako duhovno opismeniti i one što upravljaju buldožerima — da znaju šta se može zatrpavati a šta iz istorije izvlačiti na površinu da raste?

Miodrag Sibinović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #16 poslato: Mart 12, 2013, 03:09:30 am »

**

ANTOLOGIJA BELORUSKE POEZIJE I 120. GODIŠNJICA SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE

1.
 
Istočnoslovenska beloruska, ruska i ukrajinska poezija imaju iste izvore kao srpska — pagansku slovensku i pravoslavnu hrišćansku kulturu. U osnovi pismenosti istočnoslovenskih naroda nalazi se, kao i kod nas, staroslovenski jezik. Tokom vekova, rukopisnim umnožavanjem i interpretacijom za tekuće potrebe početnog korpusa istih crkvenih i svetovnih sadržina unošene su osobenosti govora lokalnog stanovništva, koje su postepeno, s novounošenim domaćim tekstovima i temama, dovele i do oformljenja posebnih varijanata jezika, kasnije razvijenih i u posebne književne slovenske jezike (srpski, ruski, ukrajinski i beloruski).

Ovakvi zajednički koreni mogli su biti osnov za dobro poznavanje beloruske književnosti u našoj sredini. Ali, na žalost, realnost je sasvim dugačija...

Belorusi su, zahvaljujući Ivanu Čaroti kao priređivaču i jednom od prevodilaca, objavili prevodnu antologiju "Сербская паэзія" 1989, da bismo prvo izdanje Čarotine "Antologije beloruske poezije" na srpskom jeziku, u mom prevodu dobili, tek 1993. (u izdanju SKZ). Pre nekoliko godina, časopis "Pismo" objavio je prevod dosta širokog izbora iz poezije Belorusa Alesa Razanava. "Književne novine" su, prateći događanja na Beogradskim međunarodnim susretima pisaca, povremeno objavljivale prevode po koje pesme gostiju iz Belorusije, a tek nedavno je "Književni magazin" čitaocima predstavio dvadesetak pesama savremenih beloruskih pesnika.
Zašto je beloruska književnost u našoj kulturnoj javnosti još uvek nedovoljno poznata?
 
Pre svega, zbog sticaja nepovoljnih istorijskih okolnosti. Nalazeći se na zapadnom rubu pravoslavnog istočnoslovenskog življa, u neposrednom susedstvu s neslovenskim i slovenskim katoličkim etničkim grupacijama, današnja teritorija Belorusije bila je vekovima na udaru i pod pritiskom brojno i organizaciono znatno većih državnih sila, rasparčavana i deljena, prisajedinjavana čas katoličkoj poljskoj, čas jednakovernoj pravoslavnoj ruskoj imperiji. Ta beloruska neprekidna borba za opstanak, njeno upinjanje da ne podlegne asimilaciji — nama južnim Slovenima mogla je biti razumljiva i bliska.
 
Međutim, u potrebi da u svojoj sopstvenoj borbi za opstanak pod turskim ropstvom, osetivši, takođe, opasnost od germanizacije i mađarizacije, mi smo svoju istočnoslovensku braću gledali, pre svega, kao pripadnike moćne jednakoverne evropske države koja nas može zaštiti i pomoći nam u borbi za nacionalno oslobođenje. Tokom XIX v., obuzeti borbom za obnavljanje svoje nacionalne države, nismo imali sluha za unutrašnje etničke, nacionalne i druge probleme velike Ruske carevine. To se nastavilo i u XX v., kad je Carevinu zamenila prva zemlja socijalizma, opet velika sila, Sovjetski Savez, koji je na našem području odigrao presudnu ulogu u Drugom svetskom ratu, a potom postao nam i svojevrstan uzor za izgradnju novog društva. I, kao što smo sve izbeglice iz carske Rusije posle Oktobarske revolucije, iako je među njima, osim Rusa, bilo ne malo Ukrajinaca i Belorusa, smatrali i nazivali Rusima, tako smo i u sovjetsko vreme tu zemlju poistovećivali s najbrojnijim u SSSR — ruskim narodom.
 
Po tom istom modelu, naš prosečan sugrađanin, kao pripadnik najbrojnijeg naroda u doskorašnjoj jugoslovenskoj državnoj zajednici, uperena pogleda u "majku Rusiju", iz želje za očuvanjem monolitnosti slovenskog sveta, neophodne za opstanak u novom svetskom poretku — neretko s rezervom gleda na nastojanje novoosamostaljenih slovenskih država da afirmišu sopstvenu kulturu. Verovatno se, pre svega, time može objasniti naše sadašnje slabo poznavanje srodne nam i objektivno vredne pune pažnje beloruske poezije.

Ali zagledanost samo u sebe nikome ne donosi sreću, jer redovno izaziva nezadovoljstvo i otpor okoline. Za izlaz iz izolacije potrebno je, pre svega, izaći iz sopstvene okoštale ljušture, potražiti niti kojima se može nesmetano utkati u širu ljudsku zajednicu...

Svesni upravo toga, pokušavamo, evo, da skrenemo pažnju naše kulturne javnosti na ovu Antologiju, koja može, nadamo se, inicirati interesovanje za ukupnu srodnu nam belorusku književnost i kulturu.
 
2.
 
Knjigu koju danas predstavljamo sastavio je, predgovor i komentare napisao poznati beloruski slavista, inostrani član SANU Ivan Aleksejevič Čarota, s kojim imam zadovoljstvo i čast da sarađujem još od prvog izdanja Antologije beloruske poezije u SKZ iz 1993. godine. Ivan Čarota je danas profesor i šef Katedre za slovenske književnosti Beloruskog državnog univerziteta u Minsku. Član je Saveza pisaca Belorusije, Rusije i Republike srpske. Od 1985. predsednik je biroa sekcije za književni prevod i književne veze SP Belorusije. Sekretar je Biblijske komisije Beloruskog egzarhata Ruske pravoslavne crkve, koja se bavi prevođenjem Svetog pisma i bogoslužbenih tekstova na beloruski jezik. Takođe je izvršni urednik časopisa "Праваслаўе" i član redakcija još devet periodičnih izdanja. Urednik je i prevodilac ruske verzije međukonfesionalnog časopisa "Самарянин" (Belostok, 1996—2000).
 
U svom naučnom radu bavi se slovenskim književnostima i kulturom, međuslovenskim vezama, istorijom pravoslavlja i književnim prevođenjem. Iz spiska od preko 500 naučnih i književno-kritičkih bibliografskih jedinica, glavni radovi su mu: disertacija za zvanje kandidat nauka, odbranjena u Lenjingradu 1986. Stvaralaštvo M. Šolohova i književni proces Jugoslavije (1956—1986); Беларуская савецкая літаратура за мяжой (Beloruska sovjetska književnost preko granice, Minsk, 1988); Пошук спрадвечнай існасці (Traženje iskonske suštine, Minsk, 1995) — monografija o temi doktorske disertacije Beloruska književnost XX veka i procesi nacionalne samosvesti, odbranjene u Minsku 1998; Сербская Праваслаўная Царква (Minsk, 1998); Мастацкі пераклад на беларускую мову (Асновы тэорыі і практычныя рэкамендацыі) (Umetnički prevod na beloruski jezik. Osnovi teorije i praktična uputstva, Minsk, 1997); Югаславянскія літаратуры і культуры (Minsk, 1999 — koautor N. V. Trus); Косовская битва продолжается (Minsk, 2000); Беларуская мова і Царква (Beloruski jezik i Crkva, Minsk, 2000); Autor je potpune bibliografije belorusko-jugoslovenskih književnih veza, objavljene 1991. i 1992. i u beogradskom časopisu "Prevodilac".

Preveo je iz naše književnosti na beloruski jezik preko četrdeset knjiga (dela književnika I. Andrića, B. Nušića, D. Maksimović, B. Ćopića, Dragoslava Mihajlovića, G. Olujić, crkvenih autora Justina Popovića, Nikolaja Velimirovića, Patrijarha Pavla i dr.). U koautorstvu s M. Đerkovićem sačinio je izbor za antologiju srpske poezije i objavio je pod naslovom Сербская паэзія (Minsk, 1989). Za to izdanje on sam je preveo pesme R. Petrovića, D. Matića, S. Kulenovića, R. Tošovića, P. Popovića, J. Dunđina, R. Nikolića, M. Pavića, M. Antića, J. Hristića, B. Miljkovića, B. Šćepanovića, V. Lukića, Lj. Simovića, L. Vučkovića, M. Vukmirović, M. Bećkovića, S. Đorđevića, B. Prelevića, R. Andrića, R. Petrova Noga, T. Kragujević, M. Maksimovića, D. Jevrić, R. Livade, Lj. Miletić i M. Komadine. Prevodi i s beloruskog na srpski. Objavio je, u sopstvenom izboru, svoje prevode na srpski jezik pod naslovom Lirika istočnih Slovena (2000).

Sačinio je i uredio zbornike Православие в славянских культурных традициях (Minsk, 1996), Уния. Сборник документов (Minsk, 1997) i dr.
 
U Minsku je objavio tri svoje antologije hrišćanske književnosti — beloruske hrišćanske poezije (2001), beloruske hrišćanske proze (2002) i ruske duhovne poezije (2003, 2-go izd. 2005). Za potrebe nastave na beloruskoj univerzitetskoj srbistici priredio je priručnik Srpska književnost. Antologija tekstova. Knj. I–V (Minsk, 2002—2007).

Autor je izbora, pisac predgovora i beležaka prvog srpskog prevodnog izdanja Antologije beloruske poezije, objavljenog 1993. godine u SKZ.
 
3.
 
Dopunjena, a izdata povodom 130. godišnjice rođenja beloruskih klasika Janka Kupale i Jakuba Kolasa, kao i povodom 120. godišnjice SKZ, ova Antologija, unošenjem u nju pesme Kirila Turovskog, sada, umesto od XVI, obuhvata period od XII veka do danas. U njoj naš čitalac dobija još pedeset novoprevedenih pesama dvadesetoro novouključenih u izbor pesnika, što znači da ovim izdanjem — u riznicu srpske kulture unosimo 141 pesmu šezdeset osmoro beloruskih pesnika.
 
Da bih ostavio više prostora za nove pesme i pesnike, ja sam u ovom izdanju Antologije izostavio svoj pogovor o beloruskoj poeziji iz 1993. Međutim, za današnje predstavljanje mislim da bi bilo celishodno da vas upoznam bar sa nekolikim svojim opaskama o nekim bitnim karakteristikam beloruske poezije koju sam preodenuo u srpsko kulturno-jezičko ruho. Smatrajte to viđenjem beloruske poezije iz vizure jednog slaviste ovdašnjeg podneblja...
 
Folkloristička nauka je odavno već došla do zaključka da je jedna od osobenosti beloruske narodne poezije prevaga lirskih nad epskim žanrovima. Istoričari književnosti time objašnjavaju zašto je i beloruska umetnička književnost sve do sovjetskog perioda gotovo isključivo orijentisana na liriku. Folklorna tradicija je nesumnjivo značajna. Ona je uvek rezultat mentaliteta, jedan od izraza dubljih sklonosti naroda koji je stvara. Ali dominacija kratkih književnih žanrova verovatno je uslovljena i društveno-istorijskim uslovima u kojima je beloruska književnost stvarana. Jer, od prisajedinjenja Poljskoj u XVI veku pa sve do 1919. godine ona je pisana na jeziku koji za državne vlasti nije bio poželjan, a često je i zvanično bio zabranjen. Pošto je to moralo uticati na uslove štampanja, jasno je da je negovanje većih žanrova od lirske pesme bilo jednako i odricanju od mogućnosti da stvaraočevo književno delo uopšte dođe do bilo kakve šire čitalačke javnosti.
 
Međutim, dugogodišnja nedovoljna razvijenost epskih i dramskih žanrova, pak, prema zakonu ravnoteže, koja se u prirodi uopšte, pa i u književnosti najčešće ostvaruje kompenzacijom, učinila je da u najboljim umetničkim ostvarenjim beloruska lirska pesma sadrži i još značajnu dozu epskog i dramskog. I to je, kao karakteristika, ostalo utkano u belorusku poeziju i kasnijeg doba, sve do današnjih dana. Ja ću vam za primer ovom prilikom navesti jednu pesmu Maksima Tanka, napisanu čak 1961:
 
 DVA ORLA
 
 Utegla se polja
 Dima crnim krepom,
 Orluju dva orla
 Nad širokom stepom.
 
 Prvi oro crn je,
 Crna smrt vojnika
 Koji leži ranjen
 Na travi borika.
 
 A drugi — skroz beo,
 Beo, svetlih krila —
 To je verna ljubav
 Koju nosi mila.
 
 Tišina. Ni gore
 Više ne romore.
 Osim što se ptice
 Za vojnika bore.
 
 A on — iznemogo,
 Ne može da sedi,
 I gleda u nebo:
 Ko će da pobedi.
 
A pogledajmo sada tu istu koncentraciju lirskog epskog i dramskog u pesmi o tragičnoj bespomoćnosti običnog čoveka, zavitlanog u vrtlogu nebeskih i ovozemaljskih sila, koju više od dve decenije kasnije piše Viktor Šnap.
 
 BALADA POTOPA
 
 Ode u neizvesnost voda potopa.
 Pod nebom, kao pod Božjom rukom,
 Stiže, k'o večnost, naša Evropa,
 Oprana vodom, k'o suzom pukom.

 I nađe me i reče mi ovde:
 — Traj kako sam hoćeš svoje dane...
 I kao voda od potopa ode,
 A u krvi mi ostade plamen.
 
 Htedoh da uzviknem "ne", al ništa
 Ne uspeh da kažem, iako čelo stuštih.
 Kao krst, preda mnom put blista,
 A svud neizvesnost, k'o potop sušti...
 
Ako bismo pokušali da najsažetije predstavimo tematsko-motivsku sadržinu beloruske poezije, očitovanu i u našoj Antologiji, morali bismo izdvojiti, pre svega: žudnju za staništem (utočištem duše i tela); čovekovu nemoć pred višim zakonima prirode; čovekov bol zbog nepravde (koju mu čini priroda, možda i sam Bog, kad mu predodređuje ljudsku sudbinu, koju mu kroje verske raspre i uobličava surovost drugih ljudi); nadu i pokušaj da se neizvesna ljudska sreća ostvaruje možda čovekovim utapanjem u promene, u transformacije i cikluse života prirode, što nije daleko od dubinskog saznanja da je čovekov jedini izlaz — samožrtvovanje.
 
Koncepcija utapanja čoveka u prirodu utkana je, razume se, i u shvatanje pesništva. To je naročito upečatljivo i eksplicitno označeno u pesmi Leopolda Radzeviča "Bela muzika". Poezija je, prema njemu, "naročit leteći ćilim" izatkan "od nebeske pređe", od "sunčevih kosa" i "odjeka slave negdašnjeg sveta", sav u narodnim šarama iz okoline beloruskog Slucka — ona je spoj "vekovečnog saveza" starog slovenskog boga Daž-boga s beloruskim "krajem heljde i rutvica"; njeni zvuci nastaju kad bela krila rojeva leptira što lebde u plaveti, koji izgledaju kao "leteće cveće" — "dodiruju meke strune"; ona je prolećni zov i odjek Dolaska.
 
4.
 
Vladzimir Karatkevič u esejističkoj knjizi "Zemlja pod belim krilima" pominje tumačenje prema kome Belorusija dobija svoje ime u vreme kada zajednička istočnoslovenska država Kijevska Rus u XIII veku pada u mongolsko-tatarsko ropstvo, a Belorusija, koja je jedina uspela da odbije napade osvajača, živi slobodna, tako da je ostala "nazacrnjena", "bela", "čista od Tatara", tj. "slobodna" teritorija prvobitne istočnoslovenske države. Njena poezija je, kao spoj daž-bogovske kulture sa "krajem heljde i rutvica" — zapravo "bela muzika".
 
Jedan od velikih beloruskih pesnika, Janko Kupala, u prvoj polovini XX veka Belorusa predstavlja kao neslobodno, potlačeno biće, koje se sa svim svojim narodom mora tek boriti za "ime čoveka". A Vasilj Zujonak i u osmoj deceniji toga veka peva da je "od bele patnje ljudske // Zanemela zemlja". Zbog toga u "beloj muzici" beloruskih pesnika značajnu ulogu kao poetski motivi imaju zvezde, zvezde-padalice, vetrovi, sveće, vatra, ognjišta duše, majka i suze... Estetska snaga beloruske poezije izvire i iz paradoksa sučeljenosti ideala slobode kao korenske odrednice i iskonskog ideala naroda — sa stvarnošću koja čoveku neprekidno uskraćuje upravo tu slobodu — bilo da je reč o izboru opšteg egzistencijalnog prostora (opozicija nebo — zemlja), ovozemaljskog (opredeljivanje za jedno ili drugo zemaljsko carstvo kao uslov opstanka), duhovnog (opredeljivanje za jednu ili drugu veru, odnosno, nešto kasnije, za jednu ili drugu ideologiju, opet kao jedini uslov opstanka), bilo da je reč o traženju čovekovog individualnog puta, uvek dirigovanog nekim višim prirodnim ili društvenim silama i zakonima. Kao da svaki beloruski pesnik uvek ima u svesti deo tragične priče koju, možda, eksplicira savremeni pesnik Ales Razanav, uočivši da se čovekov životni put povrće i pretvara u pukotinu koja ga zapravo odvaja od "otrgnute strane života".
 
Ali kroz sve to u beloruskoj poeziji neprekidno se provlači jedna nit, reklo bi se, neuništive nezlobivosti, koja ovaploćuje nadu u dobronamernog suseda ili saputnika (prijatelja, druga i prijateljicu, kako se u narodu nekada govorilo — drugu), nadu da će, na kraju krajeva, ljubav i dobro izvojevati pobedu nad ljudskom pohlepom i zlom. Ovaploćenje te nade ja iščitavam i iz pesme svog vršnjaka, savremenog pesnika i dramskog pisca Valjancina Lukše (koji, verovatno ne slučajno — sa velikim uspehom piše i poeziju za decu). Ta pesma ima naslov "Vrh bele Rusi sela — roda bela" (podsećam vas da se stara zajednička istočnoslovenska država sa centrom u Kijevu, dakle i praotadžbina današnjih Belorusa, nazivala "Kijevska Rus"). Evo nje:
 
 Vrh Bele Rusi sela
 Roda bela.
 Spokojno širi krila.
 A to znači
 Duh beloruskog roda
 Štedro ozaren sija.
 Vrh Bele Rusi voda
 Bela roda
 Savija sigurno gnezdo.
 A to znači,
 Da Rus Bela
 Živi u domu s pesmom.
 Vrh Bele Rusi sela
 Roda bela
 Miluje ptiće gladne.
 A to znači,
 Bela Rus neće
 Imati bure i jade.
 Vrh Bele Rusi sela —
 Roda bela
 Sa svojom drugom veća.
 A to znači,
 Belu će Rus da prati
 Suđena sreća.
 
Pogrešno bi bilo misliti da su ovo teme koje okupiraju samo Beloruse. Bela muzika beloruskih pesnika je, istovremeno, spontana, upečatljiva i mudra priča o čoveku i čovečanstvu uopšte i čovečnom u čoveku, u prirodi, i o prirodi čoveka. Zato je ona univerzalna, opšteljudska, i, ukoliko u ovo nečitalačko vreme dođe do čitalaca, steći će, siguran sam, svoje poklonike i u sudbinski sličnoj, srodnoj joj srpskoj kulturi.
 
Miodrag J. Sibinović
Reč sa promocije Antologije u Narodnoj biblioteci Srbije
Beograd, 13. VI 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #17 poslato: Mart 12, 2013, 03:09:39 am »

**

NAD IZDANJEM CELOKUPNIH DELA DESANKE MAKSIMOVIĆ


MOGUĆNOSTI ZA DALJE PROUČAVANJE ŽIVOTA I DELA DESANKE
MAKSIMOVIĆ NA GRAĐI NJENIH PREVODA, ESEJA I PUTOPISA


1.
Povodom stogodišnjice rođenja Desanke Maksimović Velibor Savić je, kao što je poznato priredio i objavio na preko hiljadu stranica impozantnu Spomenicu sa prikupljenim književnim tekstovima, zapisima, književnokritičkim i književnoistorijskim tekstovima o spisateljičinom životu i umetničkom radu, kao i s nekim dokumentima. Međutim, zaprepašćujuće deluje saznanje da se za to reprezentativno izdanje nije mogao naći gotovo ni jedan jedini tekst naših autora u kojem se umetnička vrednost poezije velike pesnikinje prikazuje ili tumači i u književnom kontekstu koji je širi od nacionalnog. Da li je zaista Desanka Maksimović živela i stvarala "pod staklenim zvonom", van širih tokova savrmene joj evropske i svetske književnosti? Nije, valjda, da u njenoj poeziji, utemeljenoj u našoj domaćoj tematsko-motivskoj sadržini, kao i u samoj njenoj poetici — nema i onog što je od šireg opšteljudskog značaja?

Razume se, u našoj ukupnoj postojećoj sekundarnoj literaturi o D. Maksimović mnogo toga relevantnog se pominje, ponekad i interpretira (u svetlu borbe između starog, tradicionalnog, paganskog i hrišćanskog, folklornog i artificijelnog, arhaičnog i modernog i sl.) ali, kao po pravilu, sve to van konteksta sa takvim i sličnim pojavama u drugim kulturološki nama srodnim ili dalekim sredinama.

Ako je to već tako, zbunjujuće je, ili da kažemo, simptomatično da se, recimo, u knjizi savremenog zasluženo priznatog srbiste o tumačenjima knjige D. Maksimović Tražim pomilovanje, pod naslovom Religiozno u kritici poslednje četvrti XX veka, uopšte ne pominje, recimo, izuzetno vredna komparatistička studija Miroslava Topića i Petra Bunjaka 'Litanija' Julijana Tuvima i 'Tražim pomilovanje' Desanke Maksimović, objavljena 1999. u beogradskom časopisu Slavistika (zbog nečega, tu nije pomenuta ni knjiga ove dvojice srpskih slavista Poljski motivi i ritmovi u transkripciji Desanke Maksimović, štampana 2001. u izdanju Zadužbine D. Maksimović, Narodne biblioteke Srbije i Filološkog fakulteta u Beogradu)... Treba li ikome dokazivati da je za potpuniju i pouzdaniju sliku vrednosti umetničkog dela naše spisateljice, naše poezije i kulture uopšte — velika šteta što komparatistička istraživanja u našoj naučnoj i široj kulturnoj javnosti imaju tako nepovoljan staus!

Osnovni razlozi za opisano stanje u našem proučavanju dela D. Maksimović verovatno je, s jedne strane, nedovoljno poznavanje građe (srbisti nemaju odgovarajući uvid u relevantne inostrane književnosti, dok naši poznavaoci inostranih književnosti — u delo D. Maksimović) i, s druge strane, izvesna nasleđena opšta rezervisanost prema istraživanju međunarodnih književnih veza zasnovana, inače, na negativnim iskustvima iz vremena sterilnih pozitivističkih traganja za "uticajima", rezervisanost koja kod nas opstojava zbog nedovoljne razvijenosti savremene književne komparatističke metodologije u našoj današnjoj nauci... Ova poslednja konstatacija može se lako argumentovati uvidom u naslove doktorskih disertacija s temama o našoj književnosti odbranjenih tokom poslednjih dveju decenija na srpskim fakultetima, kao i, donekle, uvidom u sadržaje zbornika radova o našim piscima iz naučno-istraživačkih programa odgovarajućih fakulteta i naučnih instituta.

2.
U savremenoj teoriji utvrđeno je da je prevođenje književnih dela jedan oblik književnog stvaranja. Razume se, to se ne odnosi na svako prevođenje (recimo, ne odnosi se na doslovno, tzv. filološko prevođenje poezije). Odnosi se na prevođenje kojim se, uz predmetno-logičke, u književnost druge kulturno-jezičke sredine, sredstvima i jezičkim potencijalom kulture i književnosti primaoca, u najvećoj mogućoj meri — pretaču sve bitne komponente estetske vrednosti originala.

Zato je svojevremeno, kad je u SANU sačinjeno detaljno uputstvo za priređivanje celokupnih dela naših književnika — predviđeno da se u takva izdanja uključuju i prevodi. Razume se, ovakva preporuka se ne može primenjivati neselektivno. Ne može, iz nekih suštinskih, ali i iz tehničkih razloga.

Kad je reč o suštinskim, onda valja naglasiti, pre svega, da bi unošenje prevoda u celokupna dela značilo da u akademsko izdanje Stanislava Vinavera, uz Blokovu poemu Dvanaestorica, treba uneti i Rableov roman Gargantua i Pantagruel i Hašekov roman Dobri vojnik Švejk i dr., a Milovana Glišića — Gogoljeve Mrtve duše, Gončarovljev Oblomov i Tolstojev Rat i mir...

Pošto se D. Maksimović bavila prevođenjem poezije, vodeći računa pri prevođenju o svim elementima estetske vrednosti originala, dakle prevođenjem književnih dela za koje je potreban i stvaralački dar i visoko prevodilačko umeće, u priređivanju njenih Celokupnih dela poštovan je i odgovarajući deo Preporuke SANU. Ali to, ispostavilo se, nije bilo jednostavno.

Za razliku od njenih i u klasičnom smislu originalnih dela, već poznatih iz izdanja u obliku celovitih knjiga, 44.731 stih prevoda iz 8. i 9. toma Celokupnih dela bio je veoma rasut i, u velikom broju slučajeva, mogao se naći samo u periodičnim publikacijama (časopisima i novinama). U rukopisnoj zaostavštini, pak, pronađeno je čak 2.113 stihova koji su prvi put i štampani tek sada.

U radu na formiranju korpusa prevoda poezije došlo se do nekih saznanja koja bacaju novu svetlost na njenu biografiju, dopunjuju predstavu o njenom ljudskom liku i njenom stvaralačkom radu. Došlo se, recimo, do saznanja da izvestan, ne beznačajan broj pesnikinjinih prevoda objavljivanih i u bibliografijama vođenih pod njenim imenom, zapravo ne pripada njoj (o njenoj saradnji na tom planu sa pesnikom Radovanom Zogovićem, dok mu je iz političkih razloga bilo zabranjeno da objavljuje svoja dela, pisao sam već za časopis Književnost i u knjizi Između svetova 1999. godine, a potrebne podatke naveo sam, takođe, u Napomenama za 9. tom Celokupnih dela Desanke Maksimović). U Napomenama odgovarajućim formulacijama kod pojedinih prevoda nagovestio sam i da bi se u razgraničavanju autorstva prevoda pesnikinje i R. Zogovića što-šta moglo precizirati i daljim istraživanjem. Kao građa u tom poslu mogli bi poslužiti više nego dosad i tekstovi prevoda koje je pesnikinja citirala u zapisima i esejima iz 5. toma Celokupnih dela... Novim, celovitijim uvidom u celokupno književno delo Desanke Maksimović moglo se doći do zaključka da nisu svi njeni prevodi sačinjeni prema njenim ličnim shvatanjima književnog prevoda. Ispostavilo se, recimo, da pesnikinjin referat na ljubljanskom simpozijumu povodom stogodišnjice rođenja Otona Župančiča, objavljen na slovenačkom u zborniku radova sa tog simpozijuma a pronađen u njenoj zaostavštini u mašinopisu na srpskom i štampan u 5. tomu Celokupnih dela Desanke Maksimović pod naslovom Nedoumice pri prevođenju Otona Župančiča na srpskohrvatski jezik — zapravo nastavak svojevrsne konfrontacije povodom pristupa koji je, na sugestije slovenačkog akademika Josipa Vidmara, primenila u prevodnom izdanju SKZ Antologije slovenačke poezije (o verzijama njenih prevoda Župančičeve pesme Veš, poet, svoj dolg u tom kontekstu pisao sam za taj isti simpozijum 1978, a potom u više navrata u svojim knjigama o prevođenju, u knjizi Između svetova, kao i o verzijama njenih prevoda nekih slovenačkih pesnika — u Napomenama za 8. tom Celokupnih dela D. M.).

3.
Biće korisno razmisliti danas o tome koja saznanja i koje izazove savremenoj nauci o književnosti nudi naše prvo izdanje Celokupnih dela Desanke Maksimović. Pridružujući se takvoj ideji organizatora ovog simpozijuma, i ja ću pokušati da skiciram jedan mogući osvrt na građu iz 5, 8. i 9. toma kao izvoru za potpunije viđenje ukupnog pesnikinjinog književnog opusa.

Ali, kao priređivač koji je prikupljao tekstove, formirao korpus prevoda u Celokupnim delima Desanke Maksimović i napisao Napomene za 8. i 9. tom, osećam potrebu da, prvo, naglasim sledeće: s obzirom na činjenicu da je to, gledano u celini, i po obimu i sadržinski bio odista pionirski posao, mislim da bi sada valjalo proveriti da li bi urađeno imalo čime da bude dopunjeno; valjalo bi, dalje, proceniti da li je upravo ovakav prikaz prevodilačkog opusa metodološki ispravan i, eventualno, kako bi on mogao biti korigovan da bismo došli do konačnog modela ne samo za moguća nova izdanja dela D. Maksimović, već da bi, možda, kod nas, na osnovu toga, mogao biti ustanovljen i standard za ovakva i slična izdanja dela srpskih pisaca uopšte.

Kad je o tome reč, meni se kao jedno od pitanja nameće sledeće: gde, zapravo, treba smestiti prevode iz putopisnih beležaka i eseja među kojima su i prevodi samo pojedinih odlomaka iz dela stranih pesnika (da li njih treba izdvajati i uključivati ih i u tomove s prevodima)? Nema sumnje da su to samo parcijalne, i po zamisli tek uzgredne neprenteciozne estetske informacije, ali na osnovu tih tekstova upravo se širi predstava o broju kultura, nacionalnih književnosti i pesnika koje je D. Maksimović unela u vidno i estetsko-misaono polje naše domaće kulturno-jezičke sredine i tradicije. A ipak nije baznačajno, recimo, znati da je naša spisateljica prevodila i s italijanskog, jer u pododeljku Grad-prijatelj, pod opštim naslovom Italija, zemlja nadahnuća 1972. ona navodi svoj prevod pesme koju je gostima iz srpskog grada-prijatelja Kruševca kao autor podelio tamošnji pesnik Remo Ćeprini iz Pistoje (zapravo prvobitna verzija tog teksta je, s tekstom prevoda, 1967. godine, s podnaslovom Pistoja, imao nadnaslov S Desankom Maksimović kroz Italiju). Nije beznačajno imati u vidu, takođe, da je iz daleke, za nas egzotične azerbejdžanske poezije, početkom šezdesetih godina prošlog veka, uz pesme savremenika od kojih je najstariji rođen 1912, objavljene u našim časopisima i, kasnije, u knjizi 15 sovjetskih pesnikinja — D. Maksimović 1961. godine u Književnim novinama u putopisnom zapisu Baku — grad sa deset centara unela u srpsku kulturnu riznicu i odlomak svog rimovanog prevoda šest stihova azerbejdžanskog klasika iz XVI veka Fizulija (sačinjen sa ruskog prevoda-posrednika)...

4.
Verovatno će podsticajniji od dosad rečenog biti makar i sumaran osvrt na to šta, zapravo, istraživačima stvaralačkog opusa naše spisateljice pruža već prikazano u 8. i 9. tomu Celokupnih dela D. Maksimović

Globalno uzeto, ta građa može biti osnov za važne ocene kulturološke strane književnog rada D. Maksimović. Prevodi naše pesnikinje su, u isto vreme, izvor kako za bliži uvid u njeno shvatanje književnog prevoda kao književnog štiva, tako i kao jednog od oblika književno-umetničkog stvaranja. Oni su, takođe, ne samo izvor za definisanje njene lične poetike prevođenja, već i važni parametri za zaključke na kojima se zasniva prevođenje uopšte. I najzad, što je još značajnije, prevodi D. Maksimović mogu biti dragoceni orijentiri za potpunije tumačenje i njenih originalnih dela, za tumačenja koja vode ka upotpunjavanju naših predstava i znanja o pesnikinjinoj ukupnoj poetici.

Pokušaću pobrojane konstatacije da ilustrujem nekim primerima o kojima je tokom pripreme Celokupnih dela (dakle, od kraja devedesetih godina prošlog veka do danas) već bilo reči.

5.
Da bi istraživanja bila preciznija, valjalo bi, prvo, razgraničiti prevode s originala od prevoda rađenih preko jezika-posrednika. Takođe, među prevodima s originala trebalo bi izdvojiti od ostalih one koji su potpisani kao koautorski. Oni se, donekle, mogu tretirati kao podvrsta prevoda preko jezika posrednika, u kojoj se u procesu prevođenja dobijaju i potrebna dopunska objašnjenja (o varijantama značenja reči i izraza, o leksičkim stilskim karakteristikama originala, o semantičkim karakteristikama izvornog stiha, o intonaciji originala, o rimi i sl.).

U okviru opštih kulturoloških istraživanja građe iz 8. i 9. toma ovog izdanja celokupnih dela D. Maksimović može se utvrđivati i vrednovati pesnikinjino mesto u kulturnim i književnim doticajima odgovarajućih stranih i naše kulture i književnosti. Posebno zanimljivo mesto u ovom slučaju mogla bi imati procena postojećih teza o slovenofilstvu i pravoslavlju D. Maksimović, uz bliži opis tog slovenofilstva i pesnikinjine pravoslavne duhovne orijentacije, radi preciznije kvalifikacije ovih njenih, inače, nesumnjivih karakteristika. I u tom kontekstu moglo bi se govoriti o možda neobičnom podatku: da se u ogromnom prevodilačkom opusu naše pesnikinje, čiji je domaći rad za profesorski ispit na Beogradskom univerzitetu bio iz francuske istorije (Jovanka od Arka) a ona za njegovu izradu svojevremeno dobila i stipendiju francuske vlade, nalazi samo 636 stihova prevedenih iz velike francuske poezije... Da li je to, možda, posledica njenog specifičnog odnosa prema francuskom simbolizmu ili novijem nadrealizmu i njene veće naklonosti prema vitmanovski orijentisanom toku moderne poezije XX veka, ispoljenom i u ruskom akmeizmu iz koga je potekla njena omiljena pesnikinja Ana Ahmatova? U rešavanje ove zagonetke svakako bi valjalo da se među slaviste umešaju i naši književni komparatisti koji se bave francusko-srpskim uzajamnim vezama.

Za upotpunjavanje stvaralačkog portreta naše pesnikinje nije nezanimljivo ni pitanje: zašto je, toliko posvećena u svom zrelom originalnom stvaralaštvu temama iz prošlosti, prevodila (i kao slavista i kao romanista) pretežno pesnike XX veka?

I uopšte, bilo bi korisno proučiti, opisati i oceniti šta je i kada je šta stajalo kao motiv iza njenog izbora pesnika i dela koja je prevodila: neka srodnost (nacionalnih kultura, pogleda na svet, tematskih preokupacija, poetike), lično prijateljstvo, narudžbina (izdavačka, društvena, državna i sl.) ili kakav interes? Kao orijentiri za traženje ovakvih odgovora sada mogu lakše biti korišćeni, osim njenih originalnih pesama, sabrani prozni zapisi, putopisi i eseji, koji sadrže izjave od najopštijeg karaktera, poput one koju u pogovoru pesnikinjine prevodne knjige Po pravu ljubavi beleže Milorad Blečić i Momčilo Đerković ("Prevodim, naravno, i zato da svom narodu približim pesnike drugih naroda, da obogatim našu književnost, razmaknem granice naših misaonih oblasti") do detalja o zvaničnim razmenama poseta pisaca s pojedinim zemljama, o poluprivatnim i privatnim posetama, turističkim putovanjima i sl. (recimo, o kontaktima s kulturom, piscima i ljudima u Poljskoj, Bugarskoj, Rusiji, Ukrajini, Azerbejdžanu, Gruziji, Jermeniji, Letoniji, Norveškoj, Francuskoj, Italiji i dr.), kao i o uzajamnom prevođenju s pojedinim piscima (Anom Ahmatovom, Elizabetom Bagrjanom, Margaritom Aliger, Dorom Gabe, Medejom Kahidze i dr.).

Za ovo izdanje spisateljičinih celokupnih dela u napomenama 8. i 9. toma naslovi originala su navedeni selektivno. Naime, pošto bi prikupljanje originala za 44.731 stih prevoda moralo trajati odviše dugo, a za neke sa u našoj kulturi gotovo nepoznatih jezika (pogotovu za one koji su sačinjeni preko jezika-posrednika) u dogledno vreme bilo bi skoro i neizvodljivo, Uredništvo je zaključilo da je u ovom slučaju najracionalnije poći linijom manjeg otpora: za prevode čiji originali su nam u vreme pripreme izdanja bili nedostupni ovog puta nisu navođeni ni njihovi naslovi u originalu. Međutim, bilo bi dobro da Zadužbina Desanke Maksimović sama ili u saradnji s nekom našom naučnom institucijom organizuje rad na popunjavanju ove praznine. Ti naslovi mogli bi biti objavljeni ukoliko se nekada bude štampalo drugo izdanje, ali ako do takvog izdanja i ne dođe, valjalo bi da ih Zadužbina ima (mogu se, eventualno, naći i samo u dopunjenoj elektronskoj verziji ovog istog izdanja). Za ovaj posao mogu se uspostaviti kontakti s odgovarajućim slavističkim katedrama u tim zemljama.

6.
Upoređivanjem originala i prevoda na naš jezik Desanke Maksimović treba opisati i definisati kakav je njen načelan odnos i kakva su joj konkretna rešenja pri unošenju u srpsku književnu riznicu izvorne versifikacije (koja je, inače, često i svojevrstan semantički signal), rima, kao i drugih elemenata euritmije i eufonije originala. Sve to, razume se, mora biti praćeno s osvrtom i na njene iskaze o tim pesnicima (koji su navedeni u Napomenama 8. i 9. toma), kao i na iskaze o problemima prevođenja koje nam je ostavila u svojim diskurzivnim tekstovima. Ta građa i ti zaključci mogu biti značajni prilozi kako izučavanju književnog dela naše pesnikinje, tako i — prevođenja uopšte kao jednog od osnovnih oblika međunarodne književne komunikacije, zasnovanog na plodovima jednog posebnog, specifičnog umetničkog stvaralačkog procesa.

Ovako orijentisan komparatistički rad, iako, kako smo ovde konstatovali, još nedovoljno pročitan, zapravo je već počeo. Osim naših radova i knjiga koje sam već pominjao, valja skrenuti pažnju na istraživanja mlađih slovenskih slavista poslednjih dveju decenija XX i početka XXI veka, poput rada Bugarke Neli Neškove Poezija Desanke Maksimović u Bugarskoj, rada Desanka Maksimović i Belorusija Belorusa Ivana Čarote, rada Slika vremena u poeziji Desanke Maksimović Ruskinje Natalije Korenevske koja je 1980. odbranila kandidatsku disertaciju Karakter pesničke slikovnosti u poeziji Desanke Maksimović i dr. Važne i zanimljive zaključke predočila je i naša beogradska koleginica Ljudmila Popović u radovima objavljenim krajem devedesetih prošlog veka, kao i u svojoj knjizi Fokusna perspektiva ukrajinske književnosti (Beograd, 2007) o prevodima i o podsticajnim impulsima prevedene poezije D. Maksimović na ukrajinske pesnike preporoda 60-ih godina XX veka (ova knjiga je, inače, prikazana u dodatku Kultura dnevnika Večernje novosti i naučnom časopisu Zbornik za slavistiku Matice srpske)...

Obrazlagane u sekundarnoj literaturi teze o tome da je u svojim prevodima "Desanka Maksimović... 'raspevavala' i umekšavala Anu Ahmatovu, a Ana Ahmatova je pesme Desanke Maksimović zaodevala u strukturno stroži (čvršći) metričko-ritmički iskaz, da bi smirivanjem raspričanosti srpske pesnikinje njenim pesmama... pridodavala nešto jaču refleksivnu notu" treba uzeti u obzir i, ukoliko budu prihvaćene, proveriti i na drugim prevodima naše književnice, kako bi se videlo da li se takav pristup može smatrati i činiocem njene ukupne implicitne (primenjene) poetike prevođenja. Tvrdnje da su za poeziju D. Maksimović karakteristične "lirske opservacije i meditacije podstaknute doticajima sa podnebljem i svetovima drugih naroda" i da se može reći da one postaju sve značajnije od šezdesetih godina XX veka, tvrdnje izrečene i obrazlagane primerima doticaja sa slovenskom, poljskom i, posebno, ruskom literaturom, treba proveriti kako na toj, tako i na novoj građi — još širim (u smislu većeg obuhvata prevođenih i neprevođenih dela) i detaljnijim istraživanjima komparatista kojima su, osim srpske, poznate i odgovarajuće druge strane kulture (ruska, ukrajinska, beloruska, poljska, češka, slovačka, bugarska, slovenačka, francuska, skandinavska norveška, letonska, gruzijska, jermenska, azerbejdžanska i dr.). Šta se dobija iz ovakvog "širenja misaonih oblasti": da li se samo povećava suma poetskih motiva, ili se i produbljuje poetska vizija života i sveta čime se stalno zanavlja i razvija pesnikinjina individualna stvaralačka poetika? Da li su i koliko su u pravu autori koji 80-ih godina XX veka tvrde da jugoslovenski kritičari i istoričari književnosti kad pesnikinji "stavljaju... zamerke zbog 'tradicionalnosti' shvaćene kao 'kamernost', a ponekad i 'ustajalosti' pesničkog mišljenja", kad je ona u savremenoj jugoslovenskoj poeziji, zapravo, novatorski "prva... došla do složene dijalektičke vizije vremena u kojoj se objedinjuju 'ja' i svemir, do ovaploćenja tog jedinstva u slovesnom"? Treba proveriti da li se produbljivanje poezije najzrelijeg perioda stvaralaštva D. Maksimović i poetikom interteksta, obrazlagano u sekundarnoj literaturi već analizom njenih Vizija iznad Kremlja i tumačeno kao originalno nadovezivanje na Anu Ahmatovu — može smatrati jednom od karakteristika i celokupne završne etape književnog stvaranja naše pesnikinje. U daljim istraživanjima građe, s uvidom u Celokupna dela Desanke Maksimović valjalo bi utvrditi da li je veliki savremeni ruski pesnik Viktor Sosnora s pravom u osvrtu na njeno delo krajem osamdesetih godina XX veka, pored ostalog, ustvrdio: "Prekomerno smo se zaneli evropskim uzorima zaboravivši na to da je recimo celokupna francuska avangarda, budući oženjena ženama slovenskog porekla, tapkala za petama Hlebnjikova, potom Majakovskog. Da su na iskustvu korenitih slovenskih postavki Dostojevskog kao počvenika izrasli Kafka, pa i Prust.

Zato je i odjeknula tako neočekivano i snažno knjiga Desanke Maksimović Tražim pomilovanje... Ova knjiga potresa kao glas pesnikinje koji zvuči znamo u kakvim vremenima. Kod nas takvih knjiga nema. Čak ni sada kod nas nijedan pesnik neće smoći hrabrosti da stupi u zaštitu četrdeset i jedne ljudske, životinjske i božanske nesreće. Tako, od ezoterične meditacije do direktnog, oratorskog, ali i proročanskog govora."

Miodrag Sibinović

Iz referata za naučni skup Nad celokupnim delom Desanke Maksimović, održan u Soko gradu 16–18. X 2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #18 poslato: Mart 12, 2013, 03:09:49 am »

**

PRISTUP PREVODU POSTMODERNISTIČKE PROZE
(Na građi romana Tatjane Tolstoj Kis)


Roman Кис spada u vrhunska ostvarenja moderne ruske proze. Njegov siže je zasnovan na priči o ponovnom razvoju ljudske civilizacije posle velike eksplozije koja je uništila svet (nakon Velikog praska). Ispostavlja se da razvoj čoveka i ljudskog društva ponovo ide istim pravcem kao i u prethodnoj civilizaciji koja je u Eksploziji sama sebe dovela do uništenja.

U duhovitom preplitanju stereotipa našeg savremenog sveta i istorijskog sećanja na njegove prethodne etape razvoja — sa svešću i sa postupnim razvojem čoveka koji živi i gradi novo društvo posle Velikog bleska, Tatjana Tolstoj je napisala izuzetno živo i upečatljivo umetničko štivo. Uprkos tome što sadrži i elemente svojevrsne naučne fantastike (ne fantastike zasnovane na pretpostavkama o budućiim otkrićima u oblasti visoke tehnologije, već na projekciji nastavka života ljudske zajednice posle velike nuklearne katastrofe, na projekciji od premisa pozajmljenih iz naučnih znanja o istorijskom razvoju prethodne, već proživljene, uništene naše sadašnje civilizacije), u ovoj knjizi nema uobičajenih bledih konstrukcija slike ljudskog života, karakterističnih, inače, za dela naučne fantastike na koju smo navikli. Nabrekao od izvornih životnih sokova, roman Кис poseduje u izobilju nepatvorenu senzualnost, bez koje, kao što je poznato, prave umetnosti ne može ni biti.
 
Međutim, iako je do srži utemeljen, s jedne strane, na socijalnom iskustvu ruske istorije, a s druge, na upravo ruskoj kulturnoj i, pre svega, ruskoj književnoj tradiciji — on je po svemu umetnička proza novog doba sa porukama od opšteljudskog značaja.

To je proza hitrih poteza, brze (ne i brzoplete) ljudske misli, prodornog, uvek pomalo i podrugljivog pogleda na sve.

Upravo takav pogled otvorio je manevarski prostor da se, bez velikih priča, efikasno demistifikuje kako starinsko glorifikovanje prošlosti, tako i neograničeno poverenje u civilizacijski progres današnjeg i budućeg ljudskog društva. To je proza stvarana sa punim uvidom i u svetsko književno iskustvo druge polovine XX veka. Zanimljivo je da je u ruskom izdanju romana, izdanju koje je, razume se, izašlo pod budnim spisateljičinim okom, na poleđini štampana sledeća konstatacija pisca Borisa Akunjina: "Tatjana Tolstoj je sahranjeni i oplakani žanr romana poškropila čarobnom vodicom, donela ga iz Amerike kući, i ispostavilo se da je on potpuno živ. Taj roman je ispao tako sladak, da te svaka rečenica mami da je u slast pojedeš, mljackajući."

2.
 
Roman Кис mnogi vide kao tipično delo ruskog postmodernizma. Poznato je već da se o postmodernizmu kao relevantnoj poetici u ruskoj književnosti zvanično govori tek od početka 90-ih godina XX veka. Jedan od najautoritativnijih savremenih teoretičara i tumača ruskog (i ne samo ruskog) postmodernizma Mihail Epštejn u knjizi, objavljenoj na našem jeziku 1998. godine, navodi: "Uloga 'utemeljivača', koju je u socijalističkom realizmu odigrao Gorki svojim romanom Mati, u postmodernizmu se dodeljuje čas Nabokovu i njegovom Daru, čas Bulgakovu s Majstorom i Margaritom, čas Bitovu s Puškinskim domom, čas Venediktu Jerofejevu i njegovoj pripovesti Moskva — Petuški." (str. 31—32) Pri tome M. Epštejn, s pravom, ističe: "I mada se na Zapadu govori o posmodernizmu od početka sedamdesetih, a u Rusiji tek od početka devedesetih godina, postmodernizam, kao i mnogi pravci, nominalno pozajmljeni sa Zapada, u suštini, jeste izrazito ruska pojava. Mogućno je čak tvrditi da je Rusija — otadžbina postmodernizma, a sada je samo došlo vreme da postanemo svesni te neobične činjenice."1 Kako dolazi do ovakvog zaključka, i na šta zapravo misli kad ovo tvrdi, Epštejn objašnjava sledećim konstatacijama: "... knjiga Berđajeva Izvori i smisao ruskog komunizma pomaže da se shvati čudna priroda ruskih ideoloških pozajmica od Zapada. Komunistička učenja stigla su u Rusiju iz Evrope, i u početku su izgledala sasvim tuđa toj zaostaloj, poluazijatskoj zemlji. Međutim, ta činjenica da je Rusija postala prva i najjača komunistička država u svetu, objašnjava se time što je komunalni sistem, zadružni duh delovao u istoriji Rusije mnogo pre nego što se ona upoznala sa Marksovim učenjima i kroz njih uvidela svoju misiju.

Nije li takav i fenomen ruskog postmodernizma? Mada su postmodernistička učenja došla u Rusiju sa Zapada, uglavnom iz Francuske i SAD-a, sama spremnost ruskih umova da munjevito razmnože i primene ta učenja na domaću kulturu, da ih učine simbolom duhovne obnove, govori da je postmodernizam nekako urođen na ruskom tlu. Ako je komunizam u Rusiji postojao pre Marksa, zar nije moglo postojati i postmoderno u Rusiji mnogo pre Deride i Bodrijara?"2

3.
 
Po formi roman Кис je napisan kao svojevrsni azbukovnik (azbučnik). Azbukovnik je u rusku, kao i u našu staru kulturu ušao u okviru prevodne literature iz vizantijske hrišćanske književnosti. Najstariji sačuvani rukopis ovog žanra na istočnoslovenskom (pa dakle i ruskom) području datira iz XIII veka (kao spisak reči koje se tumače u Novgorodskoj krmčiji iz 1282. god.). Azbukovnici su, inače, bili anonimni zbornici tekstova molitvenog, udžbeničkog, poučno-religioznog i enciklopedijskog karaktera. U nekim azbukovnicima bilo je tekstova iz oblasti opšte istorije (o Juliju Cezaru, Janu Husu i dr.), ali i kratkih tekstova o domaćoj istočnoslovenskoj istoriji (o Borisu i Glebu, o Andreju Bogoljubskom, o Ivanu Groznom i dr.). Bilo ih je sa tekstovima o prirodi, o nekim egzotičnim, ali i domaćim životinjama, o rastinju ili mineralima, o godišnjim dobima, o gromu i munjama i sl. — sa puno religiozne fantastike, ali i sa realnim opisima prirode, prirodnih pojava, flore i faune.

Okretanje formi azbukovnika u ruskoj prozi na kraju XX veka moglo bi imati veze i sa naglašenim vraćanjem dugo potiskivanoj ruskoj srednjovekovnoj književnosti crkvene hrišćanske provinijencije, karakterističnim za prve decenije postsovjetskog doba.
 
Međutim, pada u oči da T. Tolstoj taj tradicionalni žanr gotovo demonstrativno transformiše. Sva poglavlja povezuje istim junakom, pa to više nije leksikonski zbornik tekstova, već postaje roman. Doduše, u istoriji ruske književnosti pominje se odlomak rukopisa ljubavnog romana pisanog u formi azbukovnika iz prve trećine XVIII veka (zanimljivo je da je, sudeći po sadržini sačuvanih fragmenata, autor tog teksta takođe bila žena). Poznati istoričar književnosti D. Blagoj ovaj tekst pominje samo kao kuriozitet, smatrajući ga jednim od primera neuspelih pokušaja da se nove teme uobličavaju u žanrovske forme stare, srednjovekovne književnosti koji nije ostavio nikakvih relevantnih tragova u novoj ruskoj literaturi XVIII veka. T. Tolstoj u starinskoj formi azbukovnika opisuje ljudsko društvo posle kataklizme koju su izazvali sami ljudi, a ne Bog (posle Velikog bleska čija je posledica uništavanje ranije ljudske civilizacije i deformacije novih ljudskih naraštaja, izazvane radijacijom) i novu kataklizmu tog novog društva, ali bez isticanja direktnih signala koji bi mogli upućivati na religioznu (pogotovu ne hrišćansku) osnovu celokupnog sižea i fabule romana."

Odsustvo Boga u romanu je zapaženo i u ruskoj književnoj kritici 2000. godine. Olga Kapkanova, izgleda, u tome vidi i još jedan od paradoksa kojima ruska spisateljica provocira čitaoca: "Tatjana Tolstoj je napisala knjigu neviđenog žanra u ruskoj klasičnoj književnosti, i samu tu književnost je obuhvatila citatima. A u ruskoj klasičnoj književnosti obavezna su prokleta pitanja. Na primer, šta da se čini sa sopstvenom podivljalošću i đavolskim okruženjem. Nekako, kao odgovor nam se nameće pitanje — možemo li da se prekrstimo? Zašto — to nije baš jasno, jer Bog u romanu nije pomenut nijednom." Mi bismo, međutim, mogli primetiti: ipak, u podtekstu romana, kao i u motivu potrage za knjigom mudrosti koja je iza sedam kapija (pečata), naslućuje se i biblijska Apokalipsa... I možda bi vredelo detaljnije se pozabaviti pitanjem: kakav odnos prema Apokalipsi u svom romanu ima sama spisateljica, da li je i biblijska Apokalipsa obuhvaćena ukupnom parodičnom igrom koja govori o ukletosti ljudskog društva, o ljudskoj nemoći da se izvuče iz sopstvenih protivrečnosti?...
 
Forma azbukovnika nagoveštava, međutim, i pretenziju autora da ovu knjigu predstavi kao svojevrstan enciklopedijski priručnik o temi. Doduše, sa isto toliko osnova ova se "enciklopedija" može čitati i u svojevrsnom ironijskom smislu. Naime, i sa pitanjem: da li je ovo doista neka enciklopedija?... Moglo bi biti da je i podvođenje upravo ove sadržine svojevrsna kritika, dopuna klasičnih enciklopedija, utemeljenih na filozofiji i koncepciji prosvetitljskih "enciklopedista", koja, u okviru velikog filozofskog sistema i velikih ideja o napretku ljudskog društva, uprkos ideološkoj orijentaciji na jednakost ljudi, zapostavlja običnog, "prosečnog" čoveka koji nema ličnih zasluga ni u velikim naučnim otkrićima, ni u filozofskom otkrivanju smisla života, u artukulisanju dnevne politike... U kontekstu vodećih tokova svetske proze druge polovine XX veka, ovde se nameću i "enciklopedistički" zahvati Markesa, kao i našeg Danila Kiša, odnosno, kasnije, Milorada Pavića.
Zanimljivo je, takođe, dovesti do praga svesti činjenicu da je godinu dana pre pojave romana "Кис", Viktor Jerofejev objavio svoju Enciklopediju ruske duše. U dve uzastopne godine u ruskoj književnost završena su, dakle, dva romaneskna štiva s predznakom "enciklopedija". Taj predznak je kod Jerofejeva dat eksplicitno, a kod T. Tolstoj — implicitno.
 
4.
 
Pada u oči da se jedan od slojeva značenja u ovoj knjizi može pratiti i po naslovima poglavlja. Naslovi su, u skladu sa žanrom, zapravo nazivi slova stare slovenske (staroslovenske), pa dakle i stare ruske azbuke.
 
Nazivi tih slova, gledani u prvom sloju njihovog doslovnog značenja, zapravo uglavnom prate faze razavoja fabule i sižea romana (npr. Вједје, od staroslovenskog, preuzetog i u savremeni ruski jezik glagola "вједјети" — "znati", Добро, Јест, Како, Људије, Мислите, Наш, Он, Покој, Слово, Тврдо, Шта). Taj sloj smisaone povezanosti naslova poglavlja s tekstom može se uočiti i u latentnim prenosnim značenjima pojedinih imena staroslovenskih naziva slova koja mogu doprineti razvijanju apasurdističko-parodične igre, karakteristične, inače, za stil romana i, gledano u celini, zasnovan na poetici interteksta. Recimo, trenutak kad glavni junak, bežeći od besmislenih, trivijalnih razgovora za trpezom o hrani, shvata da mu u tastovoj biblioteci ostaje sve manje nepročitanih knjiga, pa, u strahu od ponovne praznine, uzaludno pokušava da erotiku iz sveta knjiga spoji sa svojim stvarnim životom, te ulazi u kratkotrajnu fazu seksualnog orgijanja sa svojom dobro uhranjenom, intelektualno neambicioznom i prizemnom ženom — predmet je poglavlja Хер, a reč "Хер", osim toga što je nekadašnji naziv slova iz azbuke, u savremenom ruskom žargonu predstavlja i naziv za muški polni organ... Ili, pak, poglavlje u kojem disident Lav Ljvovič, s jedne, i privrženik stare tradicije, nosilac teze da ne treba očekivati pomoć sa strane Veliki Ložač Ivan Ivanič, s druge strane, polemišu o tome šta treba činiti u ime napretka, poglavlje u kojem se, takođe, obojica uveravaju u iluzornost očekivanja progresa od populističke orijentacije na podršku ugnjetenih (njihov čak i fizički sukob sa Teterkom) — opet nosi višesmislen naslov Чрв: a naziv staroslovenskog slova, "црв" je, takođe, danas žargonski naziv za muški polni organ. Poglavlje u kojem se demonstrira razlika u načinu pripreme za sahranu ljudi iz prethodne i ljudi iz nove civlizacije, i formuliše se, takođe, tajna prevratnička teza koja će postati osnov za obaranje vrhovnog vladara — naslovljeno je sa Шта: negdašnji naziv slova iz azbuke, a savremeni žargonski uzvik za ućutkivanje (kod robijaša, kao upozorenje za približavanje stražara, a u uličnom žargonu, kao upozorenje za prisustvo strane, nepoželjne osobe i sl.).

U sledećem sloju semantike naslova stoje i tumačenja koja u poglavlju Tvrdo izgledu slova daje sam junak romana Benedikt. On kaže da je: "slovo 'on', okruglo prozorče... kroz njega s tavana gledaš hučnu prolećnu šumu, kroz njega se vidi daleko, kroz njega vidiš potoke i polja, a ako imaš sreće i naoštriš oko vidiš i Pticu Belu, malu, daleku, poput bele mrvice" — u poglavlju Он junak je na prekretnici života: prosi svoju buduću ženu, čime će zakoračiti u viši društveni sloj; slovo "покој" — "to su vrata, otvor na vratima! A šta je iza njega? — To se ne zna, možda, novi život, neviđen! Kakvog još nije bilo!" — a u poglavlju Покој glavni junak saznaje za postojanje tajanstvene knjige života sakrivene pod belim kamenom, iza sedam kapija, i od tog trenutka nosi u sebi opsesivnu želju da tu knjigu sa uputstvima kako treba živeti pronađe i pročita; takođe, u poglavlju Покој junak se, pred svadbu, dotle ponosan što je rođen, za razliku od većine ostalih sugrađana, bez uobičajenih posledica radijacije, odlučuje i da odseče svoj rep, koji mu je neočekivano izrastao, kao atavizam. Iz ovog sloja značenja moglo bi se dovesti do praga svesti šta zapravo sadrže poglavlja romana Хер i Живјете — kad u poglavlju Тврдо čitamo da ta dva slova "zatvaraju put, ne puštaju, zakivaju unakrsno prolaz"; ili šta je u sižeu poglavlja Ци i Шта — kad se u poglavlju Тврдо primećuje da su ta slova "s repom, kao Benedikt pre svadbe"; šta je u sižeu poglavlja Чрв — kad je to slovo okarakterisano kao "prevrnuta naslonjača"; i najzad, da li je poglavlje u kome junak pripoveda o svojim kolegama s posla, o strahu od starih knjiga i o pričama o zagonetnom užarenom kamenu ispod koga leži blago koje predstavljaju knjige — da li je to poglavlje slučajno dobilo naslov Глагољи: jer u poglavlju Тврдо se saopštava da je slovo "глагољи" — "kô kuka", a "kuka" je osnovno oružje "sanitaraca", kojim se neposlušni imaoci knjiga neutrališu pri rekviriranju knjiga, i savladavaju radi prisilnog upućivanja na "lečenje"...
 
Povodom semantike naslova poglavlja u "azbukovniku" Tatjane Tolstoj mogu se dodati i bar još dve sledeće opaske: istina o životu, o prirodi čoveka i o perspektivi čovečanstva sa svakim slovom (kao novom stepenicom na putu opismenjavanja) postaje sve jasnija i potpunija, a poenta te istine je u poglavljima naslovljenim slovima kojih u savremenoj azbuci više nema — Јат, Тхита, Ижица (u istorijskom procesu modernizovanja ortografije ta slova su, kao suvišna, odbačena, tako da su običnom čoveku, čoveku koji je bez posebnog filološkog obrazovanja, po pravilu, nepoznata — što bi moglo sugerirati da je i sadržina, da su istine o čoveku i društvenim promenama zapravo rezultat promišljanja na jednom višem intelektualnom nivou, ili pak da su te istine ona konačna "tajna" koju spisateljica poverava čitaocu)...

Semantizovanje azbuke, kao što je poznato, u ruskoj književnosti nije apsolutna novost. I u našoj kulturnoj javnosti dobro je znano semantizovanje grafičkih znakova za pojedina slova sa kojim je davne 1919. godine u poznatom eseju Umetnici sveta istupio futurista Velimir Hlebnjikov. Nije nam nepoznat ni sličan postimažinistički postupak Sergeja Jesenjina u eseju Život i umetnost iz 1921. godine. Međutim, posezanje T. Tolstoj za takvim postupkom krajem XX veka, osim ekspresivne, ima i jednu drugu funkciju. Spektar pretapanja značenja naziva i grafičkih znakova staroslovenske (i stare ruske) azbuke kod T. Tolstoj može se temeljiti, istovremeno, i na kritici koju je u postmodernističkoj umetnosti dobila ranija koncepcija statičnosti znaka, može biti zasnovana i na Lakanovom shvatanju "plivajućeg i kliznog označavaoca" (Iljin, str. 62).

5.
 
Puškinova verzija popularne u svetskoj i ruskoj književnosti Horacijeve pesme na temu spomenika zauzima važno mesto i u romanu Кис. Tatjana Tolstoj je i Puškinove stihove, kako one iz njegove pesme Spomenik, tako i iz drugih Puškinovih pesama, mnogo puta na ovaj ili onaj način u svom tekstu citirala, razume se, uz odgovarajuće njihovo preosmišljavanje. To je sasvim očigledno i nesumnjivo. Međutim, spisateljica se u ovom svom, bez spora, originalnom, po svemu savremenom romanu veoma produktivno oslanja i na tradiciju koju je u vrhunsku rusku književnost, inspirisan folklorom, ruskom satiričnom pripovetkom s kraja XVIII veka i prozom začetnika ruskog romana XIX veka Narežnog, ne van konteksta i Hofmanove poetike — utemeljio slavni Puškinov savremenik Nikolaj Gogolj. Kad to tvrdimo, mislimo, pre svega, na gogoljevsku tradiciju metonimijskog slikanja sveta, na skaz, na kalambur kao izražajno sredstvo i na orijentaciju na ogoljavanje trivijalnog (ovo poslednje je, kao što je poznato, Vladimir Nabokov smatrao osnovnom vrlinom Gogoljevog književnog dela).
 
Kao što je Gogolj svojevremeno u svom Revizoru slikom jednog ruskog provincijskog grada dao kritičku projekciju zapravo celokupne birokratizovane Ruske carevine, tako je i T. Tolstoj na primeru istorije grada Fjodor Kuzmičeva i ličnog životnog iskustva glavnog junaka Benedikta izložila svoju viziju istorijske prošlosti, tekuće realnosti i budućnosti čovečanstva koje se, izgleda, ipak kroz "он" ne može probiti dalje od "живјете" i "хера"...

T. Tolstoj u svojoj viziji dodaje jednu komponentu koje kod Gogolja nije bilo. Ona, naime, na kraju romana daje podatke o tome gde je sve taj roman pisan: "Moskva — Prinston — Oksford — ostrvo Tajri — Atina — Panormo — Fjodor Kuzmičevo — Moskva." To su, verovatno, u prvom sloju značenja tačni biografski podaci, ali, uneti kurzivom u tekst romana ovakve sadržine, oni mogu biti i odrednice uglova iz kojih je sagledavano ono o čemu je reč u romanu. Ovo može biti osnov za različita tumačenja. Jedno od njih (svakako, ne i jedino) moglo bi biti da saznanja do kojih se u romanu došlo predstavljaju viđenje ili iskustvo sa raznih meridijana Zemaljske kugle i imaju univerzalno značenje. A navedeni podatak o vremenu kad je roman napisan (1986—2000) upućuje na to da su izložena saznanja temeljena i na iskustvu urušavanja sovjetske Rusije (do kojeg dolazi upravo u drugoj polovini pretposlednje decenije XX veka) i potonjoj "tranziciji" današnje Rusije...

Ovaj podatak o vremenu otvara prostor za tumačenje romana Кис i u jednom drugom smeru. Naime, jedan od ruskih kritičara Nikita Jelisejev tvrdi da je roman T. Tolstoj u "veoma značajnom svom delu — zakasneli odgovor na Orvelov 'izazov'." Ne upuštajući se ovde u ispravnost Jelisejevljevih konačnih zaključaka o vrednosti romana Кис, u ovoj fazi analize primetićemo, samo, da se ovaj roman, čije je pisanje, prema autorkinom podatku, uključenom u tekst romana, započeto 1986. godine — možda odista može čitati i kao nastavak projekcije budućnosti sveta iz Orvelovog antitutopijskog romana 1984. Srpskom čitaocu su poznate slične originalne romaneskne projekcije iz osamdesetih godina XX veka i kod Borislava Pekića (Besnilo, 1983. i 1999, 1984).
 
6.
 
Tekst T. Tolstoj je, po pravilu, naglašeno višesmislen. Već u prvom poglavlju, recimo, nailazimo na naizgled neutralnu rečenicu: "Gradić Fjodor Kuzmičevo ... raskrilio se preko sedam bregova." Obrazovan čitalac svakako će se setiti da je u svetu kao grad na sedam bregova poznat zapravo Rim. Ali ispostaviće se, međutim, da je Fjodor Kuzmičevo na prostoru — negdašnje Moskve. Vraćanje na grad "na sedam bregova" u tom kontekstu odmah će u svesti obrazovanog čoveka osvežiti sećanje na čuvenu tezu, zapravo na ideološki osnov na kojem je počivala velika ruska carevina od Ivana Groznog, tezu nastalu u XVI veku u formulaciji: "Bio je jedan Rim, pa je pao. Bio je drugi Rim — (Carigrad), i on je pao. Moskva je treći Rim, i četvrtog neće biti."

Razume se, reč je o Moskvi i Moskovskoj Rusiji kao centru pravoslavnog (jedinog istinskog) hrišćanstva, čije oslobađanje od tatarsko-mongolskog ropstva započinje u vreme potpadanja pod islamsku tursku vlast i Vizantije i hrišćanskih južnoslovenskih zemalja (da je reč upravo o Moskvi kao trećem Rimu, potvrđuje nam činjenica da se kasnije, u poglavlju Мислите, u govoru jednoga od Negdašnjih, Lava Ljvoviča, taj "treći Rim" i izričito pominje). U svetlu ovog konotativnog semantičkog niza, prividno nepretenciozni opis koji iza gore citirane rečenice sledi odjednom dobija neslućene značenjske razmere: "Benedikt gaca po svežem škripavom snegu i sa uživanjem gleda poznate ulice. Svuda nizovi crnih izbi — iza visokih palisada, iza kapija od dasaka. Na kolju se suše kameni lonci ili drvene kofe. Čija je kuća viša, njegove kofe su zamašnije, a neko podigne na kolac i celo bure, nek' se zna: živim bogato, dragi moji! Taj na posao ne šipči peške, nego samo projuri u saonama, zamahujući bičem. A u saone upregnuti motant, trči, tupće suknenim čizmama, bleda, oznojena, isplažena jezika. Doleti do radnog doma i stane kao ukopan, na sve četiri noge, samo mu ravnomerno podrhtavaju dlakavi kukovi: hi-hi, hi-hi.
 
A očima koluta li, koluta. I kezi zube. I osvrće se...
 
Jao, k vragu i ti motanti, bolje je držati se podalje od njih. Strašni su oni, ne možeš da shvatiš, jesu li ljudi ili nisu: lice kao da im je čovečje, no telo obraslo dlakom, i trče četvoronoške. I na svakoj nozi po suknena čizma. Priča se da postoje još od pre Bleska, te nakaze. Sve je moguće."

Da li su ove slike stvarnosti koje su rezultat bar sedam vekova funkcionisanja ideje o Moskvi kao trećem Rimu za tu ideju afirmativne ili nisu — spisateljica, razume se, to izričito ne govori. Ali Benediktovo gledanje "sa uživanjem" ovakvih ulica i žitelja Fjodor Kuzmičeva (negdašnje Moskve) neodoljivo podseća na onu poznatu Gogoljevu dvosmislenu pohvalu Afanasiju Ivanoviču i Pulheriji Ivanovnoj u Starovremskim spahijama... Na takvu paralelu upućuje i niz jezičko-stilskih karakteristika romana Кис. Ukazaćemo samo na neke.
 
7.
 
Krajem druge decenije XX veka jedan od pripadnika i nosilaca škole ruskog formalzma B. M. Ejhenbaum u glasovitoj analizi Gogoljeve pripovetke Šinjel dokazuje da oskudnost događajne osnove (fabule) Gogolj u ovoj pripoveci nadoknađuje dinamikom "skaza" — živim pripovedanjem, krcatim hiperbolama, punim paradoksa, specifične glasovne i intonacione strukture, čija realizacija čitaoca gotovo da dovodi do "gesta". O upravo takvoj dinamici "skaza" dosledno vodi računa i T. Tolstoj. Evo, u opisu koji daje njen junak jednog tipično gogoljevskog postupka:

"Ideš tako, žuriš se od svitanja, zimi zora mutna, crvena, iz nje izbija studen.
 
            Studen raskošna od zore
            Prodire u vrt.
 
— napisao je Fjodor Kuzmič.
 
Vrtova kod nas, razume se, nema, izuzev, možda, kod nekog murze, al' da je hladno — to jeste. Skroz probija. Valjenke izanđale, noga oseća sneg."
 
Dinamika iskaza ovde ne pulsira samo u osporavanju teze (romantično prodiranje studeni u vrt), već i u neprimerenom citiranju stihova, uz njihovo demonstrativno nepoetično tumačenje.

T. Tolstoj taj postupak primenjuje skoro u svim fazama realizacije sižea romana. To je gotovo paradigmatično dato u razgovoru Benedikta i njegove koleginice s posla Varvare Lukinišne oko sumnje da vrhovni Gospodar, Najviši Murza stihove koje narodu objavljuje kao svoje zapravo ne sastavlja sam, već ih prepisuje iz starih, narodu nedostupnih (zabranjenih) štampanih knjiga. Varvara Benediktu kao povod za sumnju navodi stihove za koje bi se teško moglo poverovati da ih piše isti čovek: "Evo, na primer: 'Glasi se svirala na mostu, i jabuka se cvetom osu. Anđeo odnese u Vaseljenu visoko jednu zvezdu zelenu. I s mosta divan pogled plinu u tu dubinu, u tu visinu...' Eto to je jedan glas. A evo, na primer...
 
— Na mostu? — prekide je Benedikt. — To mora da je Pogani Most. Znam ja. Tamo sam skupljao crve. Tamo je stvarno dubina poprilična. Tamo, pazi šta radiš! Začas ostanu samo mehuri. Tamo je i daska natrula. Kad tamo jariće teraju, obavezno bar jedno propadne. Ja to mesto znam. — I poče da sisa kost.

— Ne, ne, ne govorim ja o tome. Slušajte pažljivo: 'Čuj, u predgrađu, gde ničija noga ne kroči, izuzev noge ubica, tvoj vesnik je list sa jasike, on je bez usana s lica, bez glasa, k’o priviđenje, belje od platna toga!' — tu već odzvanja sasvim drugi glas. Sasvim drugi.

— Znam ja i to predgrađe! — povika Benedikt. — Pahomiju tamo glavudžu rascopaše."
 
Ta stalna napetost, pregnantnost sižea kojom se nadoknađuje odsustvo dinamike događaja u ovom romanu se stvara i održava upravo ovakvim neprekidnim sučeljavanjem-preplitanjem viđenja stvari i pojava iz perspektive predstavnika viših i nižih stepena kulture — u sinhroniji i dijahroniji — pri čemu se to sučeljavanje, po pravilu, svodi na trivijalizovanje vrhunskih duhovnih dostignuća ljudske civilizacije. U poglavlju Мислите Glavnog Ložača, Nikitu Ivaniča, s kojim je, kao sa jednim od retkih preživelih ljudi iz civilizacije od pre Velikog bleska, prijateljevala za života njegova majka, Benedikt pita:
 
"— Ko je taj Puškin? Je l' ovdašnji?
 
— Genije. Umro je. Odavno.
 
— Nečega se preždrô?
 
— O, Gospode, volja Tvoja!... Oprosti mi, Bože, ali kakav si ti, Benedikte, odrasli balvan!... Mitrofanuška (lik iz Fonvizinove komedije, napisane u XVIII veku — M. S.), nezrela somina, a sin Poline Mihajlovne! Doduše, ja sam kriv. Trebalo je ranije da se pozabavim tobom. Eto posla za moje staračke dane. Popravićemo stvar. Profesija ti je dobra, načitan si, je li?
 
— Načitan sam, Nikita Ivaniču! Strašno volim da čitam. Uopšte volim umetnost. Muziku obožavam.
 
— Muziku... Da... Ja sam voleo Bramsa...
 
— Brams i ja volim. Nema šta.
 
— Otkud ti to možeš da znaš? — začudi se starac.
 
— To! He. Pa Semjon — znate li Semjona? Onog što stanuje u kućici kod Prljavih Jezera? Pored Ivana Govediča? Kućica Ivana Govediča stoji kao ovako, a tako — Semjonova. S desne strane, tamo gde je bunjište?

— E, e, pa šta taj Semjon?
 
— E, on, kad se napije od kvasa, brundara tu glasnu muziku: poizvrće dnom naviše kofe i lonce, pa počne da udara po njima štapovima — tumpa-tumpa, tumpa-tumpa, a onda udari u bure, po dnu: tras!!! — i tako napravi brams.
 
— Da... — uzdahnu Nikita Ivanič."
 
8.
 
U poglavlju Her Benedikt pregleda knjige iz tastove biblioteke, knjige razvrstane po azbučnom redu imena pisaca ili naslova. To nesumnjivo može delovati kao dobro smišljen način za svojevrsnu rekapitulaciju dostignuća prethodne civilizacije. Benedikt prelazi pogledom preko polica i, na prvi pogled, nasumično nabraja grupe pisaca i knjiga. Ali pogledajmo, recimo, kakve je "niske" ruskih autora na taj način nanizao: "Hlebnjikov, Karavajeva, Korkija... Kolbasjev, Sitin, Golodni... Nabokov, Kosolapov, Krivuljin... Muhina, Šeršenjevič, Žukov, Šmeljov, Tarakanova, Babočkin... M. Gorki, D. Bedni, A. Poperečni, S. Bitovoj, A. Vesjolij... Zajcev, Volkov, Medvedev, Ljvov, Lisjanska, Orlov, Sokolov, Sorokin, Gusev, Kuročkin, Lebedev-Kumač, Solovjov-Sedoj... Katajev, Povoljajev, Kručonih... Molotov, Toporov, Piljnjak, Gvozdev... Cvetkov, Cvetajeva, Rozov, Rozanov, Pasternak, Višnjevski, Jabločkina, Kron, Kornejčuk... Zabolocki, Lugovskoj, Poljevoj, Stepnjak-Kravčinski, Stepun... Nosov, Glazkov, Brovman, Ušinski, Lobačevski, Jazikov, Šejnin, Borodulin, Grudinjina, Puzikov, Telešov, Hvostenko..." Sve su to imena manje-više poznatih ruskih stvaralaca iz oblasti književnosti i nekih drugih sfera duhovne nadgradnje. Dovedimo, međutim, do praga svesti koje smisaone efekte spisateljica u ovom navođenju prezimena poznatih ruskih autora ostvaruje na osnovu značenja reči iz kojih su ta prezimena izvedena! (Napomena za čitaoce koji ne znaju ruski jezik: Karavajev — od kravaj, pogača; Kosolapov — od bangljav, krivonog; Šeršenjevič — od stršljen; Žukov — od gundelj; Šmeljov — od bumbar; Tarakanova — od bubašvaba; Babočkin — od leptir; Sorokin — od svraka; Kuročkin – od kokoška; Lebedev-Kumač — od labud i crveno platno; Molotov — od čekić; Toporov — od sekira; Gvozdev — od ekser; Glazkov — od oko; Borodulin — od brada; Puzikov — od trbuh; Telešov — od seoska zaprežna kola; Hvostenko — od rep).

U tom istom poglavlju, prateći takvo Benediktovo prebiranje knjiga iz biblioteke, T. Tolstoj nam nudi ovakve celine: "'Higijena nogu u pohodu', 'Nogin. Vatreni revolucionari', 'Nožice i papci. Nove vrste', 'Kuvanje gutaperke', 'Odrasti, veselniče. Šta dečak mora da zna o polucijama', 'Ruku, druže!','Šivenje pantalona', 'Starina četvoronožaca', 'Pusti korak!', 'Kako je stonoga kuvala kašu', 'Kišeljenje povrća u kućnim uslovima', Fokner, 'Fedorina tuga', 'Fidži: klasna borba', 'Šahnama', Šekspir, Šukšin; 'Mumu', 'Nana', 'Šu-Šu. Priče o Lenjinu', 'Gagarin. Sećamo se Jure', 'Tatarsko žensko odelo', 'Babulina – grčka narodna junakinja', Boborikin, Babajevski, Čičibabin, 'Bibigon', Gogolj, 'Dadaisti. Katalog izložbe', 'Mimikrija riba', 'Vivisekcija', Titanik, Čavčavadze, 'Jezero Titikaka'." Književni kritičar Olga Kapkanova konstatuje: "dugi spisak pročitanih knjiga je jedno od najoštroumnijih i najsarkastičnijih mesta u knjizi."

Treba li posebno napominjati da je ovako usmereni sarkazam upravo u ruskoj književnosti iz vremena nastanka romana Кис postao skoro uobičajen. Pogledajmo kako se poznati pesnik Igor Irtenjev 1987. godine poigrava citatima iz programskih pesama A. Puškina ("Slobode sejač usamljeni"3) i M. Ljermontova (Jedro4):
 
Udel'te, građani, poeti!
Njemu je ponos već niština.
Vadite, građani, monetu,
Pesniku treba milostinja.
 
Stani na časak, prolazniče,
Pogni-de glavu uzdignutu —
Božji poslanik tu poniče,
Zdravo istrošen na svom putu.
 
Potisnut silom centrifuge
Ispod granice socijale,
Sad mirno sedi, nema druge,
Na radnom mestu, ispred sale.
 
Pod njim je struja,
Al' ne azura,
A nad njim ambra —
Nema snage.
Dala mu sve literatura
Plodove svoje one blage.
 
Udeli novčić svoj, i kreni,
Ispoštuj njegov pogled smiren.
Slobode sejač usamljeni
Letinu mršavu ubire.

_________

1 Mihail Epštejn, Postmodernizam, Beograd, 1998, 32.
2 Na istom mestu.
3 Slobode sejač usamljeni, / Iziđoh rano, još pre zore; / Nevinom rukom, čistom meni, / U potlačenih brazda more / Ja bacah beživotno seme — / No gubio sam zalud vreme, / I blage misli i napore... // Pokorno pasi, mirni rode! / Neće te prenuti časti krici. / Šta stadu znači dar slobode? / To treba klati ili strići. / U nasletstvu se njima vode / Kamdžija, jaram i zvončići. (Prev. M. Sibinović)
4 Beli se jedno jedro samo, / Kroz plavu maglu mreška sjaj!... / Šta u tuđini traži tamo, / Što ostavi svoj rodni kraj?... // Talasi pljušte — vetar huji, / Katarka škripi kô pred pad... / Ne traži sreću u oluji, / Nit' ga od sreće nosi jad! // Pod njime plave vode jure, // Nad njim je jarkog sunca vir... / A ono večno traži bure, / Kao da bure daju mir! (Prev M. Sibinović)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #19 poslato: Mart 12, 2013, 03:45:05 am »

**
nastavak

9.
 
Postmodernistički sarkastičan odnos prema starinskim predstavama o pesniku koji se bori za narodna prava, kao i prema romantičarskom pesniku-proroku T. Tolstoj najupečtaljivije ispoljava u jednoj od glavnih niti sižea svog romana. Ta nit se proteže od ideje da se, u ime obnove zaboravljene tradicije, u ime kontinuiteta nacionalne kulture, izradi i podigne spomenik Puškinu, preko podizanja tog spomenika, funkcionisanja Puškinovog spomenika kao dela gradskog pejzaža — do spaljivanja tog spomenika u novom velikom požaru, u katastrofi (novom Velikom blesku) sledećeg, postatomskog ciklusa civilizacije.

Ideju o spomeniku Puškinu pokreće predstavnik predatomske civilizacije Negdašnjih (sada Veliki ložač), a njenu realizaciju izvršava pripadnik nove civilizacije, sâm Benedikt. Ispostavlja se da Benedikt ima i nesumnjiv vajarski dar. Puškinov spomenik, koji je plod i Benediktovog stvaralačkog bića, postaje nesumnjivo deo Benediktovog duhovnog života: on ga često obilazi i nađe se kraj njega u skoro svim kriznim trenucima svog života. Pogledajmo kako, međutim, izgleda iznutra taj odnos darovitog savremenog vajara, i knjigoljupca obnovljene, postatomske civilizacije — u jednom od takvih trenutaka:
 
"Vlažna vejavica nanela Puškinu hrpe snega na pognutu glavu, na savijenu ruku, kao da se muvao po tuđim kućama, da kraducka iz ostava, pa nakupio dobra kol'ko se našlo — a i jadno je to dobro, slabo, sama starež — pa se sad izvukô iz ostave: te prnje prigrlio i pritisô na grudi, a s glave mu se osipa strunjeno seno, osipa li se, osipa!...
 
Šta je, Puškine, brate? Izgleda, i kod tebe je isto? I ti se petljaš, noćima se mučiš, teško koračaš po izgrebanom patosu, i tebe pritiskaju misli?
 
I ti si zapregô u saone one žustrije, ophrvan tugom, vozio si se, bez cilja, snežnim poljima, slušao zvon sumornih praporaca i otegnutu pesmu kočijaša?
 
Nagađao si šta je bilo nekada, plašio si se budućnosti?
 
Vaznosio si se iznad stuba? — A dok si se ti vaznosio, dok si mislio da si i slab, i strašan, i jadan, i moćan, dok si tražio ono što mi ne tražimo: belu pticu, glavnu knjigu, morski put — nije li ti zagledao u ženu tvoj smrdljivi Terentije Petrovič, kurdžon koji se stalno kezi, korisni prevrtljivac? Nisu li njegove bestidne, prazne priče žuborile u tvojim odajama? Nije li je sablažnjavao zanimljivim čudesima? 'Ja, Olga Kudejarovna, znam jedno mestance... Podzemna voda pinzin... Baciš šibicu, kurne! I letimo... Ako je po volji?'... Prhnimo, brate, put milina!
 
Reci mi ti, Puškine, kako da živim? Ja sam tebe istesao od mrtve klade, glavu sam ti pognuo, ruku ti savio: prekrsti se, grudi da ti slušaju srce: šta je prošlo? Šta nam dolazi? Ti bi bez mene bio bezoki panj, obična klada, bezimeno drvo u šumi. Šumorio bi u proleće na vetru, u jesen bi s tebe otpadao žir, zimi bi škripuckao: i niko za tebe ne bi ni znao! Da nije mene — ne bi ni tebe bilo! Ko me svojom nedrug-vlašću dozva sa ništastva dna? — Ja sam te dozvao! Ja!
 
Tačno je, malčice si mi nakriv, i vrat ti je ravan, i s prstima nije ispalo kako treba, i bez nogu si — i sam vidim, razumem se u stolarski posao.
 
Al', kakav si da si, trpi, čedo moje — kakvi smo mi, takav si i ti, drukčije ne može biti!
 
Ti si — sve naše, a mi — tvoje, drugi ne postoje! Nema drugih! Pa onda, pomagaj!"
 
10.
 
U analizi romana Кис treba, međutim, imati u vidu da gogoljevski "skaz" ovde nije nikakvo mehaničko ili egzibicionističko ponavljanje umetničkog postupka ruskog klasika. Jedan od postulata filozofsko-umetničke moderne misli poslednje trećine XX veka je da je individualna ljudska misao ipak nesposobna da objasni ukupan život i svet, jer čovekova samosvest je tek skup fragmentarnih znanja, koje poststrukturalisti izjednačavaju sa izvesnom "sumom tekstova" do kojih se došlo u "svetu kulture". Gledano u tom kontekstu, skaz je u romanu Кис, moglo bi se reći, signal, oznaka upravo te "parcijalnosti" istine o životu, saopštene u delu. Ali je, istovremeno, i implicitno objašnjenje "grešaka" što ih čini običan čovek kao tvorac žive društvene stvarnosti.
 
I. Iljin, pokazujući da je poststrukturalizam ugrađen u temelje današnjeg postmodernizma, u knjizi Postmodernizam od izvorišta do kraja veka (Moskva, 1998) ističe: "Pošto, kako neumorno ponavlja glavni teoretičar poststrukturalizma Ž. Derida, 'ništa ne postoji van teksta', onda se i svaka individua neizbežno nalazi 'unutar teksta', tj. u okviru određene istorijske svesti, koliko nam je ona dostupna u postojećim tekstovima. Derida sav svet, u krajnjoj liniji, shvata kao beskskrajan, bezgraničan tekst, kao 'kosmičku biblioteku', prema definiciji Vinsenta Lejča, ili kao "rečnik" i "enciklopediju", prema odrednici Umberta Eka.
 
Specifičnost najnovijeg, postmodernističkog tretmana jezičke svesti više nije samo u tekstualizaciji, koliko je u narativizaciji, tj. u sposobnosti čoveka da opiše sebe i svoje životno iskustvo u obliku povezane pripovesti, sačinjene prema zakonima žanrovske organizacije umetničkog teksta." (str. 55)
 
Ispostavlja se, dakle, da i spajanje žanra "azbučnika" (srdnjovekovne "enciklopedije" tekstova) sa žanrom romana kod T. Tolstoj, osim već pomenutog, uslovno rečeno, ideološki motivisanog vraćanja srednjovekovnoj, crkvenoj književnosti — ima i dublji, gotovo programski, paradigmatičan filozofski osnov...
 
11.
 
Međutim, sudeći po pojedinim reakcijama savremene ruske književne kritike, ni ovim konstatacijama se ne iscrpljuje semantika stilsko-jetičke i žanrovske strukture romana Кис. Biće veoma zanimljivo pogledati kako roman Кис čitaju neki sunarodnici T. Tolstoj. Književni kritičar Nikita Jelisejev 2000. godine svoju analizu poruke T. Tolstoj počinje od tumačenja naslova romana: "KIS, BRIS, RIS, RUS, MAC, KUŠ! Tatjana Tolstoj je tu reč srećno izmislila. Spojila je nežan poziv: mac-mac, oštro zastrašujuće: kuš! dodala mu grabljivo ris i gadljivo — bris! (Negde daleko, daleko, zasvetlucala je i stara Rus, san slovenofila i počvenika.) Nastala je čudna grabljivica iz vrste mačaka: nežna kao mac-mac, mrska kao kuš, grabljiva kao ris i hitra kao bris, pa i ruska, razume se, kao Rus." Pošto je napomenuo da je i ime glavnog junaka u prevodu — "blaga reč" (Benedikt), da T. Tolstoj time naglašava "opasnu logocentričnost ruske kulture", koja, kako sledi iz sižea romana, glavnog junaka "ne spasava" od toga da izvrši ubistvo, već "naprotiv, doprinosi ubistvu". A onda počinje vatromet veoma zanimljivih tvrdnji:
 
"Tatjana Tolstoj se prihvatila odista teškog zadatka — da predstavi 'narodnu podsvest', da naslika ne Рус, već кис! Pri čitanju ove knjige pada mi na pamet Saltikov-Ščedrin isto tako često kao i Orvel. Surov Ščedrinov podsmeh je, ako hoćete, Tatjani Tolstoj bliži od Orvelove sentimentalnosti. Mučan posleatomski... svet, svet nakaznih mutanata, filonovskih monstruma opisan je lažno pozlaćenim stilom, koji nije iz narodne priče, već je bajkovit. Stilističko sprdanje tu je spojeno sa sprdnjom ideološkom. Tatjana Tolstoj opisuje šovinistički, ksenofobičan san — evo vam 'ruskog sveta' koji žele ksenofobi, sveta zatvorenog sa svih strana, udžeričkog, bajkovitog snežnog ostrva na čelu s narodnim voždom — Fjodorom Kuzmičem ili pak Kudejarom Kudejaričem. Taj san se može ostvariti (insistira Tatjana Tolstoj) samo kao rezultat svetske vaseljenske katastrofe, samo posle EKSPLOZIJE može da isplovi na površinu krhotina ostrva, neko Fjodor Kuzmičevo ili Kudejar Kudejarovo. (...) Eksplozija može biti i atomska i socijalna — revolucija. Razobličavanje slovenofilskog sna o ruskom XVII veku, ruganje 'udžeričkom raju' kod Tatjane Tolstoj je povezano s pokušajem da se 'utopija' shvati kao ostvarenje narodnog 'podsvesnog', da se naslika revolucija i postrevolucija kao trijumf nacionalne 'podsvesti'." Nesumnjivo lucidni i obrazovani Jelisejev je, u suštini, ipak nezadovoljan Tatjanom Tolstoj. Osnovna zamerka se svodi, reklo bi se, na njenu "aristokratsku" averziju prema "plepsu": "Ima nečeg zajedničkog između 'Umorni od sunca', ginjola 'Hrustaljov, kola!' i fantastične 'Кис' — to zajedničko je... strah od oslobođenog narodnog, nacionalnog podsvesnog. Kad je Tinjanov pitao Erenburga posle njegovih priča o nacističkoj Nemačkoj: 'Možda je u Nemačkoj došlo do nekog odvratnog oblika revolucije? — nije pretpostavljao da će njegov odgovor uskoro postati truizam. 'Dozvolite? A zar ima revolucija lepog izgleda?' Kad je Tomas Man nazvao nacistički pokret 'revolucijom znojavih nogu', nije pretpostavljao da će njegov oksimoron uskoro početi da se doživljava kao tautologija. 'Nije li svejedno — može neko da slegne ramenima — jesu li to prljave noge sankilota ili jurišnika?' Za Tomasa Mana nije svejedno, ali za Tatjanu Tolstoj je svejedno. Svi argumenti pristalica oslobađanja narodnog 'Ono' za nju su samo sofizmi. Bunt je za nju jednak atomskoj eksploziji. Mutacije od radijacije za nju su isto što i 'socijalne mutacije'. Bulgakovljeva mržnja prema 'nedočoveku' Šarikovu za nju je shvatljivija, bliža od Platonovljevog pokušaja da naslika očovečenje onih koje su socijalni uslovi gurnuli u 'nečovečno'."
 
12.
 
Očito iritiran ovako viđenom ideološkom osnovom romana T. Tolstoj, N. Jelisejev počinje da traži argumente kojima bi bacio senku i na umetničku vrednost njenog dela. On to i ne skriva: "I u vezi s tim ja bih malo smanjio (i svoje) oduševljavanje ovim majstorskim tekstom. U suštini, pred čitaocima je roman-feljton poput sjajnog u svom žanru Hulija Hurenita Ilje Erenburga. Ali Hulio Hurenito je onda kad je napisan bio aktuelan, a roman Kis je neaktuelan, što je za roman-feljton pogubno. Кис staje u stroj sa čitavim nizom romana-antiutopija, od 1984 do Farenhajt 451°. Mogao bi se sačiniti spisak iskorišćenih motiva, skrivenih u romanu Tatjane Tolstoj. U finalu romana se prisećamo Nabokovljevog Poziva na pogubljenje; u opisu sanitaraca koji rekviriraju knjige teško je ne prepoznati vatrogasce Reja Bredberija, a opis obednog doma, doma gde rade prepisivači, mučne mišje čorbice — tu već Džordž Orvel pozdravlja Tatjanu Tolstoj s džinom 'Pobeda' u jednoj ruci i s receptom — u drugoj! 'Alaverdi, draga!' — ispada dobro! Odista, u jednom trenutku se stiče utisak da je Кис u značajnoj meri — zakasneli odgovor na orvelovski 'izazov', kao, evo šta nastaje ako se na Orvelove junake navuku gunjevi i kožušine, i doda im se još sopstveno iskustvo iz života za vreme totalitarizma? Ne ide. Ispada — anti-Orvel. Gurmanska knjižica za gurmane o temi koja, iskreno rečeno, ne otvara apetit."
 
Sa sličnih pozicija nastupio je i kritičar Lav Danilkin: "A evo, priča se, da je, tobože, Tatjana Tolstoj napisala neverovatan tekst za Tatjanu Tolstoj. Da je ona, moskovska gospođa, zamenila svoj klasičan intelektualistički inkrustiran književni jezik sa trospratnim metaforama iz Drage Šure i Petersa — za nešto što nije sa ovoga sveta: da li za Iljif-Petrovljevo 'stari Romualdič pomirisa svoju šufericu i dobro se strese' (аж заколдобился), ili za folklornu ligaturu i pletenije sloves Između psa i vuka Saše Sokolova. Lažu. Nema veze što likovi u Кис kokodaću i pućpuriču i džilitaju se i prave se fini: to Tatjana Tolstoj ekperimentišu. TT je napisala Veliki Ruski Roman. Konvertišući. Kako na Zapadu zamišljaju 'ruski roman'? Debeo, s 'problemom' i s jezikom. Kako se zapadni roman zamišlja ovde? Sa 'sižeom', živahan, programiran na uspeh. Smešan. Кис je ligvistička fantastika: na Zemlji je došlo do Eksplozije koja je uništila celokupnu civilizaciju; umesto Moskve je Fjodor Kuzmičevo, promrzlo selo. Mračnjaštvo, azijaština, regres: mutanti drnkaju na balalajkama i igraju igru davljenje, knjige su rukopisne, a u šumi živi nekakva кис. Pozivaju jedni druge u goste: 'Dođite, imamo sveže mišetine.' Ali TT nije Ron Habard, niti Haksli, njen futuristički epos temelji se pre svega na jeziku. Glavna posledica Eksplozije je mutacija jezika. Umesto običnog književnog ruskog — nešto prepotopsko, da li iz Afanasjevljevih narodnih priča, da li iz priča o glupom milordu i Vanjki Kainu. Gramatika — kao da se i ona vratila u detinjstvo: umesto glagola — 'ruski perfekt'... 'Кис' nije stilizacija čak ni u duhu pretpuškinovskog skaza; njen skaz je potpuno originalna razrada spisateljici mrskog degradiranog, urođeničkog jezika, još netaknutog bilo kakvom kulturnom investicijom. Tako se sintetiše otrov da bi se videlo koliko je jak protivotrov. Među mutantima i nakazama dotrajavaju još i Pređašnji: ljudi iz stare kulture, nešto poput inteligencije posle revolucije. Oni, koji ne love miševe i izražavaju se starinskim jezikom, zapravo su taj protivotrov. Кис je — Hod po mukama piščeve unuke, sačinjen književnom tehnologijom kraja veka: originalna jezička sredina (nešto poput kompjuterskog programa koji omogućuje brzo i efektno smenjivanje uključenih jezičkih fragmenata; kod Peljevina bio je to banditski diskurs 'novorusa', kod Akunjina — jezik proze XIX veka), siže, šala-humor. Kis je, reklo bi se, konstruisana od dva romana: antiutopijskog i satiričnog. Šavovi se ne mogu videti okom, ali se mogu žmurećki napipati.. Tako, glavni junak je, kao, mladi Benedikt, ali zdanje romana se ne drži na njemu, on je u romanu poput korova... Pogodan narator. Benedikt nije iz Hoda po mukama, već iz Psećeg srca. Šarikov. I ma koliko Benediktov 'černobiljski' jezik bio zabavan, on je spisateljici ipak mrzak: meni nije smešno kad mi prezreni mutant brlja Rafaelovu madonu. TT se odriče od junaka — u korist svojih Negdašnjih. Može, doduše, malo da se smeje njihovom uputstvu za mašinicu za mlevenje mesa, ali ne preglasno. (...) ...prostaštvo i neoplemenjenost ovde nisu smešni, psu — pasja smrt, a gadovima nekulturnim, proleterskim gnjidama — daleko im lepa kuća. Ali, samo, neće valjda sav taj sjajni novi jezik ostati uludo proćerdan? A plamičci? A rastavić? A kad se smaknu gaće pa se udari u šalu? Mnogo je smešan roman ispao, nije to nikakva antiutopija, nego baš suprotno: osetiš radost i poželiš da hvataš miševe. Zanimljivo je što će u kulturu da uđu upravo rastavić i plamičci Tatjane Nikitične. To će, dakle, da bude posledica od romana Кис."
 
Dakle, i ovde se otvara ono što nam je, u vezi sa "novim romanom", poznato još iz Kišovog Časa anatomije. Radi uštede prostora i vremena, na ovom mestu će nam biti dovoljan i samo citat iz Kišovog odgovora onima koji su ga svojevremeno optužili za podaništvo prema zapadnoj kulturi i za plagijatorstvo: "I ako se ja koristim u svojim knjigama iskustvima modernog evropskog i američkog romana, linijom afiniteta dakako, to nije stoga što sam ja, milošću neba, uspeo da pročitam neke romane i neka teorijska dela koja su drugim smrtnicima nedostupna, nego stoga što sam osetio, naslutio da se u svetu književnih fenomena stvari menjaju, da se gibaju zajedno sa famoznim hegelovskim Weltgeist-om i što sam želeo da temom i postupkom, svojom sopstvenom mitologemom, narušim, makar u okvirima nacionalne književnosti, kanone i anahronizme. (...) Dakle, ja ne poričem uticaje, nego se pitam da li sam u okviru jedne summe uticaja uspeo da stvorim — i u odnosu na pomenute uticaje — to famozno 'diferencijalno osećanje', drugim rečima: koliko sam, u okvirima tzv. nouveau romana uspeo da stvorim svoje sopstveno autentično delo (kada je reč o Peščaniku) i koliko sam, polazeći od jedne književne teorije (novog romana), uspeo da stvorim jedan autentičan romaneskni svet koji je polemički i parodijski u odnosu na pomenuti uzor, po mom skromnom uverenju, bar u slučaju novoga romana, i superiorniji."

Prema tome, pravo pitanje i povodom romana Кис nije koliki je u njegovom tekstu spisak iskorišćenih motiva poznatih i iz dela drugih starijih ili novih ruskih i svetskih pisaca. Pravo pitanje je: ima li u njemu onog "diferencijalnog osećanja" i, što nije ništa manje bitno, a što je zapravo deo vrednosti "diferencijalnog osećanja" — koliko to osećanje iz romana Кис snažno zrači?
 
13.
 
Nemalo konstatacija kojima bi se moglo dokazivati postojanje nesumnjivog "diferencijalnog osećanja" T. Tolstoj izrečeno je i u već citiranim tekstovima iz onih kritički raspoloženih recenzenata. Kod Jelisejeva je to: originalan, višeznačni naslov (kao reč koju je smislila sama spisateljica); naglašavanje T. Tolstoj "opasnosti" od "logocentričnosti ruske kulture"; "orvelovsko" transformisano u "nesentimentalno"; spoj orvelovske vizije sa ščedrinovljevskim "surovim podsmehom"; spoj "stilističkog sprdanja sa ideološkom sprdnjom". Kod Danilkina: zamena intelektualnog književnog jezika "nečim što nije sa ovoga sveta"; "mutacija jezika", sjajni novi jezik; tvrdnja da je Кис — "ligvistička fantastika".
 
Natalija Ivanova, osim konstatacije da je roman Кис po žanru jedinstven, dosad neviđen u ruskoj umetničkoj prozi, ističe: "...sa svetom romana Кис postepeno se, ne bez lagodnosti, saživite. Naviknete se na njega i, čak i kad uočite parodiju na svoj sopstveni život, ne vređate se. Gledate se u krivom ogledalu i ne ljutite se na svoju njušku, nego se iskreno smejete. A smešnog je u romanu veoma mnogo — jer nijedan život nije samo strašan i ubog, nego je i zabavan."

U horu jednodušnih pohvala osobenosti i upečatljivosti stilsko-jezičke potke ovog teksta Tatjane Tolstoj učestvuje i već pominjana Kapkanova: "Roman Кис je napisan virtuozno, stilizacija u duhu narodnog govora iznenada se pretvara u čistu poeziju u prozi, čudesni opisi zime, na primer, ili opisi beskrajnih prostranstava. Pri tome, uza svu neskrivanu iskonstruisanost, jezik romana, kad se naviknete — prestaje da bude neprirodan — povuče vas i opčini. A pripovedanje se još sve vreme prekida citatima u stihu koje... Benedikt iščitava iz starih zabranjenih knjiga." (Izvestija, 31. oktobar 2000)

Natalija Ivanova, pod duhovitim naslovom "I pticu Pauna samleti za kotlete", ovome što smo dosad pobrojali, uz napomenu da poetika T. Tolstoj a priori isključuje starinsku težnju ka "vernosti stvarnosti" i "psihološkoj uverljivosti", pored ostalog, dodaje: "Bez obzira na to što je priča nevesela, knjiga je ispala vešto napravljena, gizdava, artistička. Upravo naboj između tuge i gneva unutrašnje poruke, u ornamentalnoj izradi — i čini roman T. Tolstoj osobenom pojavom u novoj ruskoj prozi. I ne samo u novoj."
 
14.
 
Za dublje poimanje umetničkog dela oduvek je značajnu ulogu imalo poznavanje relevantnih religioznih, filozofskih i poetičkih koncepcija (simbolika, aluzije, reminiscencije; parodija, travestija i sl.; duhovna, filozofska, ideološka, politička i poetička alijenacija prilikom konstituisanja novih pravaca, itd.). Međutim, značaj takvog, da kažemo, predteksta i podteksta kao "implicitnih sadržaja" za puno doživljavanje umetničkog dela naglo je porastao krajem XIX i, naročito, početkom XX veka u nizu modernih simbolistički, kao i avangardistički orijentisanih umetničkih pravaca. Često je bez poznavanja takvih "implicitnih" poruka, dolazilo do potpunog prekida komunikacije umetničkog dela sa njegovim konzumentima.
 
Danas istoričari kulture ceo taj period često vide kao period utopističkog zanosa revolucionarnim napretkom ljudskog društva na planu nauke, filozofije i umetnosti. Da bi objasnio univerzalnost fenomena postmodernizma, M. Epštejn, pored ostalog tvrdi: "Prva polovina XX veka obeležena je mnogobrojnim revolucijama — 'socijalnom', 'naučnom', 'seksualnom' — i revolucionarnim prevratima u oblastima kao što su fizika, psihologija, biologija, filosofija i književnost. U Rusiji su se ti prevrati dešavali u drukčijim sferama nego na Zapadu, ali sam revolucionarni model razvitka objedinjava dva sveta i dozvoljava da objasni zašto se u drugoj polovini XX veka otkriva tipološka sličnost između zapadnog postmodernizma i savremene ruske kulture, koja se takođe razvija u znaku 'post' (postkomunizma, postutopizma)." (5)
 
U okviru svoje globalne antiutopijske koncepcije, pošto je pokušaje otkrivanja zamene za nedovoljno (neostvarivo) racionalno objašnjavanje života i sveta različitim varijantama modernističkih intuitivističkih i subjektivističkih zahvata ocenio kao neuspešne, postmodernizam je, u drugoj polovini ХХ veka, očito, spasonosnu formulu potražio u tezi da "predstavu o nekakvoj realnosti, koja se nalazi izvan granica znakova" treba shvatiti tek "kao još jednu, 'poslednju' iluziju, kao neprevaziđeni ostatak stare 'metafizike prisustva'", pošto je: "Svest ponovljivosti uslovnih odraza primarnija... od sveta takozvanih 'realnosti'." (Epštejn, 7). Tu su, zapravo, koreni postmodernističkog okretanja teoriji interteksta.
 
Teza o primarnosti "ponovljivosti uslovnih odraza" kao metodološke osnove poimanja života i sveta mogla je, u suštini, da otvori manevarski prostor i za svojevrsno vraćanje komunikativnosti umetničkog dela... Međutim, uverenje da čovekovi prodori u suštinu života i sveta mogu postati efikasni jedino putem različitog kombinovanja već postojećih tekstova unelo je u poetiku, posebno u poetiku umetničke književnosti mnogo novih, ponekad teško premostivih problema upravo na planu razumevanja književnog dela. Jer novi umetnički tekstovi, po pravilu, skoro da uopšte ne mogu ni funkcionisati ukoliko čitalac ne poznaje niz drugih, prethodnih tekstova.
 
Ova radikalno nova situacija donosi niz dodatnih problema u međujezičkoj književnoj komunikaciji i prevodnoj književnosti, kao najbitnijem činiocu međunarodne afirmacije univerzalnih umetničkih vrednosti koje nastaju u različitim nacionalnim kulturama.

Ta radikalno nova situacija već unosi korekcije i u teoriju prevođenja. Na osnovu iskustva iz prevođenja klasične književnosti, doskora se, možda, i moglo braniti shvatanje da je prevođenje književne proze, uz samo pojedine, retke izuzetke, manje složen prevodilački proces od prevođenja poezije u užem smislu te reči. Danas to shvatanje postaje veoma diskutabilno. Konstataciju da savremena postmodernistička proza postavlja nove zahteve i prevodiocima pokušaćemo da konkretizujemo upravo primerima iz romana Кис.
 
15.
 
Kao što smo već konstatovali, jedna od bitnih pretpostavki za razumevanje teksta romana Кис je igra koja se ostvaruje neobičnim spajanjem žanra romana i azbukovnika. Na to se nadovezuju naslovi poglavlja romana, koji predstavljaju nazive slova stare azbuke. Ima li se to u vidu, postavlja se, prvo, pitanje kako to preneti na jezik čija književna tradicija kao žanr stare književnosti azbukovnik ne poznaje? A zatim: kako u prevodu doći do naslova poglavlja koji će korespondirati sa fazama razvoja fabule i sižea kad se prevodi na jezike koji tu azbuku nemaju u riznici sopstvene kulture?
 
Vladimir Nabokov je svojevremeno napisao da svaka fusnota u prevodu književnog dela nije ništa drugo do svedočanstvo prevodiočevog poraza. Međutim, ukoliko je žanr azbukovnika u kulturi za koju se prevod piše odista nepoznat, prevodilac srlja u još veći poraz, tačnije rečeno, doživeće potpuni krah — ako čitaocu ne ukaže na osobenost žanra originala makar i u fusnosti. A prevođenje na srpski, kao i na ostale slovenske jezike u osnovi čije kulture leži zajednički korpus staroslovenskih tekstova, izabranih iz vizantijske hrišćanske literature radi uvođenja naroda u hrišćansku veru — ne samo što omogućava prenošenje žanrovske osobenosti romana, već i relativno lako rešavanje problema prevođenja naslova poglavlja, pošto je na celokupnom tom području u staroj književnosti bila u upotrebi upravo ta ista, staroslovenska azbuka. Doduše, u onim slučajevima kada je leksema kojom je nekad označavano određeno slovo danas dobila i, relevantno za tekst romana, dodatno, novo, žargonsko značenje, ako želimo da tekst romana što potpunije profunkcioniše i u kulturi jezika druge, srodne slovenske kulture, čak se ni tu ne možemo provući bez napomena u fusnoti...
 
Videli smo već da su u analizi žanra romana Кис svi njegovi tumači ukazivali i na relevantne elemente fantastike. I to fantastike ne samo na tematskom planu dela. Fantastika je ovde, prema njima, karakteristika i samog jezičkog plana. Danilkin, kao što smo videli, uvodi čak termin "jezička fantastika" Tatjane Tolstoj.

16.
 
Pojam "jezička fantastika" u ovom slučaju ima više slojeva. Polazna tvrdnja svih tumača romana Kis je da njegov jezik predstavlja jednu fiktivnu konstrukciju, kakva u stvarnosti nigde ne postoji. Osobenost te konstrukcije u govoru naraštaja rođenog posle katastrofe neobičan je spoj arhaičnog, približno adekvatnog vidicima ljudi kamenog doba — sa elementima, preostalim iz prethodnog ciklusa ljudske civilizacije, koji bi u tekućem ciklusu mogli do kraja da se ostvare tek na daljim etapama razvoja tog društva. Ovaj dinamični spoj se ostvaruje kako na leksičkom i morfološkom, tako i na sintaksičkom nivou jezika.
 
Zadržaćemo se, prvo, na nekolikim primerima iz leksičkog nivoa jezika. Tamo gde je narator predstavnik pokolenja tekućeg civilizacijskog ciklusa Benedikt — tekst iskaza je, s jedne strane, pun arhaičnih ili pokrajinskih reči, retko upotrebljavanih u današnjem standardnom ruskom književnom jeziku (na primer: печная вьюшка, русая борода, зипун, леший, кругаль, огнец, ржавь, ржавка, пигалица, мурза, сызмальства, тута i dr.), a s druge — naglašeno je prošaran rečima iz prethodnog ciklusa ljudske civilizacije, gotovo redovno deformisanih po principu "narodne etimologije" (шадевры, мозей, ринисанса, энтелигенция, тродицыя, фелософия, мутанты, пинзин i sl.). Ovaj prvi leksički sloj označava, pre svega, pojmove iz svakidašnjeg života, dok reči iz drugog leksičkog sloja — predstavljaju pretežno apstraktne pojmove i pojedine realije iz starovremskog života od pre Velikog bleska/praska. Karakteristično je, pri tom, da to deformisanje reči-oznaka za apstraktne pojmove "narodnom etimologijom", po pravilu, ide putem poprošćavanja i trivijalizacije.
 
U prenošenju arhaične leksike i leksike iz ruskih prostonarodnih lokalnih govora na naš jezik suočavamo se sa činjenicom da često za određene lekseme u riznici našeg jezika ne postoje arhaične ili regionalne prostonarodne reči, tako da se na tim mestima mora prevoditi leksikom iz standardnog književnog jezika koja je stilski nemarkirana, to jest, koja nema odgovarajući stilski valer (do toga dolazi kad se, recimo, rusko печная вьюшка prevede sa cug na peći, pri čemu je cug još i pozajmljenica iz nemačkog jezika, kad se rusko к лешему svede na srpsko do đavola ili k vragu, što se u standardnom književnom ruskom jeziku kaže к чорту, pošto bi doslovan prevod do šumskog duha ili k šumskom duhu kod nas bio potpuno "neproziran"; ili pak kad se rusko сызмальства prevede standardnim srpskim odmalena, itd.). Treba li bilo kome objašnjavati koliko je ovakva "nivelizacija" opasna, koliko je ovakvo "uprosečavanje" leksike za umetnički tekst pogibeljno!
 
Svojevremeno je srpski pesnik i prevodilac Laza Kostić ... ustvrdio da se poezija nikako ne sme prevoditi prozom. Ovakav stav je objasnio sledećim: "Uzroci su oni isti što su rukovodili pesnika — il' ako 'oćete pesnike — originala da pevaju u onom razmeru, a ne u prozi." Da bi prošao između svih Scila i Haribda prevoda pesme i da bi, zajedno s prevedenom pesmom, na kraju "ostao živ", prevodilac je na određenim mestima morao štošta iz originala izostavljati, da bi izostavljeno, po mogućstvu, dodavanjem na drugom mestu u tom istom tekstu, na neki način — nadoknađivao. (to su uobičjene prevodilačke transformacije, neophodne za stvaranje "funkcionalno ekvivalentnog" prevoda složenog, višeslojnog originala književnog dela). Pošto je izuzetno velika koncentracija ovakvih prevodilačkih transformacija u prevođenju književnosti do sredine XX veka bila karakteristična pretežno u tekstovima koji pripadaju žanru lirske poezije, pojedini lingvistički orijentisani teoretičari, koji ne priznaju razliku između prevođenja stručnih i književnih tekstova, došli su čak do toga da prevođenje lirske poezije ne smatraju prevođenjem u pravom smislu reči. Međutim, već Kišov prevod Kenoovih "Stilskih vežbi" na naš jezik bio je više nego uverljiv dokaz da i prevođenje književne proze potencijalno sadrži sve karakteristike poetske kreativnosti ranije vezivane, pre svega, za prevođenje lirske poezije.
 
U velikoj meri to možemo videti i na primeru prevođenja romana Кис T. Tolstoj.

Nastavak na str. 2
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: