Miodrag J. Sibinović (1937)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag J. Sibinović (1937)  (Pročitano 28170 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #20 poslato: Mart 12, 2013, 03:50:01 am »

**
nastavak

17.

Jedini "lek" protiv opasnosti da prevod romana bude književno "mrtvorođenče" predstavlja jedna nova, "stvaralačka igra" pretakanja teksta na srpski jezik, koja je zasnovana upravo na prevodilačkim transformacijama — izostavljanju i kompenzaciji dodavanjem. Naime, s obzirom na to da je spoj arhaičnih narodskih reči sa deformisanim rečima iz prethodnog civilizacijskog ciklusa jedna od bitnih komponenata "jezičke fantastike" u poetičkoj strukturi romana zapravo odrednica najvišeg hijerarhijskog reda, više je nego jasno da tekst prevoda romana ipak mora sadržati i koloritne leksičke signale stilski markirane, u valerima koji odgovaraju originalu.
 
Nešto je manje prevodilačkih problema u prenošenju deformisanih reči iz prethodnog civilizacijskog ciklusa, jer su one najčešće iz sloja internacione leksike, poznate u svim jezičkim kulturama civilizovanih naroda. Međutim, za puniju kompenzaciju neizbežnih prevodilačkih gubitaka i na ovom planu je neophodna puna angažovanost u traženju novih prevodilačkih rešenja. Navešćemo jedan, po nama, zanimljiv primer.
 
Imajući u vidu razne genetske mutacije kao posledice radijacije, T. Tolstoj, kako smo to iz jednog ranijeg citata u ovom tekstu već videli, govori o stvorovima koji liče na ljude, ali im je koža prekrivena krznom, i koji, uprkos tome što i govore glasom i jezikom ostalih ljudi, hodajući četvoronoške, služe kao tegleća marva. T. Tolstoj ih naziva rečju narodnog, slovenskog korena перерожденцы.

Prema postojećim rusko-srpskim rečnicima, ta reč bi se mogla prevesti, eventualno, kao izrodi ili nakaze, nakarade. Međutim, iz konteksta romana se vidi da nijedno od pobrojanih rešenja u ovom slučaju nije valjano. Za pojam izrod u ruskom jeziku, inače, postoji kao odgovarajuća reč выродок, za nakazu, nakaradu — rus. урод. Pisac, očito, ima u vidu ljudske stvorove koji su još u vreme pre atomske katastrofe, pod dejstvom zračenja, rođeni sa određenim genetskim mutacijama. Za njih je ipak najtačniji naziv mutanti.
 
Pošto nije pronašao odgovarajuću reč u srpskom jeziku sa slovenskim korenom, prevodilac se opredelio da u ovom slučaju ipak upotrebi internacionalnu leksemu mutanti. Međutim, u okviru postupka kompenzacije, imajući u vidu i neke osobine koje se pripisuju ponašanju tih stvorova, tu leksemu je, po principu "narodne etimologije", transformisao u motanti (vezujući je za glagol slovenskog korena motati).
 
Sa pozicija lingvističkog bukvalizma, ova promena bi se mogla smatrati nedopustivom proizvoljnošću, ali, u svetlu umetničke funkcionalne strukture teksta, ovakva rešenja, iznuđena, razume se, raspoloživom građom iz riznice jezika na koji se prevodi, mogu biti i zaloga "vernosti" originalu na jednom višem nivou, na nivou globalne poetike datog umetničkog dela. Razume se, ne pada nam na pamet da tvrdimo da je navedeno rešenje jedino moguće prevodilačko rešenje. Ali je, čini nam se, zanimljivo, i kao model bi moglo biti podsticajno kako za prevazilaženje bukvalizma u prevođenju uopšte, tako i za stvaranje manevarskog prostora, neophodnog u prenošenju na druge jezike dela današnje izrazito višeslojne umetničke proze.

18.

"Lingvistička fantastika" romana Кис nameće visoke standarde za prenošenje na druge jezike i još nekih elemenata iz njegovog leksičkog plana. Postoji izvestan broj veoma frekventnih reči u tom tekstu, koje u savremenom standardnom književnom jeziku nemaju tako široku upotrebu, pogotovu ne u značenju koje T. Tolstoj tu ima u vidu. Na primer, reč ржавь, ili reč мурза.
 
U standardnom rečniku ruskog jezika zabeležene su reči od tog korena ржа, ржаветь, ржавость, ржавчина, ржавый kao lekseme za srpsko rđa, ili boje rđe, kao i хлебная ржавчина u značenju plamenjača žita. U standardnom enciklopedijskom rečniku za leskemu ržavčina navodi se i značenje skrama na ustajaloj močvarskoj vodi. Iz specijalnog botaničkog rečnika, međutim, može se videti da postoji i barska biljka sa nazivom od tog korena, poznata i na našim terenima pod nazivom rđa. Pošto se, prema tekstu romana, u Fjodor Kuzmičevu od te biljke pravila i rakija, prevodilac se odlučio na to da od korena rđa, poštujući pravila o tvorbi reči u srpskom jeziku, napravi za biljku srpsku reč rđuša, a za rakiju rđavka. Tako su uključena sva značenja lekseme ржавь, uz zadržavanje nijanse tipično "narodske" reči, kao i reči koja se u savremenom standardnom jeziku retko čuje...
 
Za prenošenje ruske pozajmljenice iz tatarskog jezika murza prevodilac se, međutim, odlučio na postupak "adaptacije strane reči". Taj postupak je, inače, poznat i primenjuje se obično za prenošenje stručnih termina (filozof, sociolog, kafe, kafić, lafet, postament, voajer, frizer, kelner, šraf, šrafciger i dr.), ili pak za reči koje označavaju određene specifične "nacionalne realije", koje mogu biti etničke, geografske, sociološke ili istorijske prirode (na primer, naše reči kao što su obrenovićevci, karađorđevićevci, solunaši, dražinovci, ili ruske biljina, kozačok, kolhoz, sovhoz i sl. na bilo koji drugi jezik mogu se preneti, uz fonetsku i morfološku adaptaciju, samo kao takve, s tim što će se na prikladan način posebno objasniti njihovo značenje).
 
Moramo reći da je u ovom slučaju prevodilac imao i alternativu, koja takođe ne bi loše zvučala. Mogao je upotrebiti staru srpsku reč velikaš. I sa tom reči, u duhu opšte intencije originala, takođe bi se moglo lepo poigravati: male murze bili bi mali velikaši, velike murze — veliki velikaši, a najveći murza — najveći velikaš. Slični rezultati bi se dobili i rečima glavari ili poglavari. Međutim, izostavljanjem signala o tatarskom (dakle, azijatskom) poreklu reči kojom se nazivaju velikaši (glavari, poglavari) Fjodor Kuzmičeva bio bi neutralisan jedan drugi semantički akcenat u karakterizaciji tog društvenog poretka, koji ukazuje na surovi istočnjački despotizam. A to je, kao što smo videli, za tumačenje značenja romana u celini jedna od važnih komponenti, što znači da taj akcent ne sme biti izostavljen. Zbog toga je i u prevodu ostala reč murza.
 
Sličan postupak je primenjen i za reč iz ruskog originala огнец, koju prevodilac nije uspeo da pronađe ni u rečnicima starog, ni u rečnicima savremenog ruskog jezika (kao ni u spcijalizovanom botaničkom). Pošto se iz konteksta vidi da je to biljka (verovatno, neka vrsta pečurke), a ipak nije isključena mogućnost da u nekom ruskom području taj naziv ipak i postoji, kao što nije isključeno ni da ga je i spisateljica sama izmislila, da ne bi izneverio original, a da bi se ipak, na neki način, zaštitio od proizvoljnosti — prevodilac se opredelio za sledeću varijaciju postupka adaptacije: zadržao je isti naziv zagonetne biljke, s tim što ga je, samo, radi aktiviranja konotacija koje se mogu naslutiti i u originalu, preveo kao plamičak (u okviru tog ključa, razume se, mogla su se tražiti i druga rešenja: na primer, ognjići, ognjevice, vatrice, vatrovice, vatrovnice i sl.).

19.

Iz oblasti leksičkog plana "jezičke fantastike" originala poseban problem predstavlja reč koja je odabrana i za naslov romana. Ta reč na ruskom jeziku glasi: кысь.

U rečnicima se može naći da ruska reč киса ili киска, кыса, ili кыска znači maca, mačkica, kao i da rusko кысь-кысь odgovara srpskom vabljenju mačke mac-mac. Moglo bi se pomisliti da bi naslov romana u prevodu trebalo da glasi: "Мац". Međutim, iz teksta romana se vidi da je кысь zapravo naziv tajanstvene životinje koja živi skrivena u šumi i, poput kakve nečiste sile, napada i upropašćuje ljude. Dakle, reč je o imenici.
 
Iz ranijeg citata u ovom poglavlju videli smo već kako N. Jelisejev tvrdi da je T. Tolstoj tu reč sama izmislila. Tvrdi: "Spojila je nežan poziv: mac-mac, oštro zastrašujuće: kuš! dodala mu grabljivo ris i gadljivo — bris! (Negde daleko, daleko, zasvetlucala je i stara Rus, san slovenofila i počvenika.) Nastala je čudna grabljivica iz vrste mačaka: nežna kao mac-mac, mrska kao kuš, grabljiva kao ris i hitra kao šic, pa i ruska, razume se, kao Rus." Jelisejev, očito, ima osnov da napravi ovakvu nisku reči, pre svega, u njihovoj međusobnoj glasovnoj podudarnosti: rus. кысь, брысь (srp. šic), рысь (srp. zool. ris, ali i: kas), кис (srp. mac), кышь, Русь (naziv za staru istočnoslovensku državu). Postoji i još jedan osnov za povezivanje ovih reči u istu nisku: to su njihovi arhaični narodski morfološki oblici (glagolski zapovedni način s mekim znakom na kraju umesto suglasnika tipa кинь, брысь, i imenice ženskog roda sa suglasnikom i mekim znakom na kraju tipa синь, сонь, ржавь, Русь). Ali, razume se, poenta je u semantici ovako povezanih reči, iza kojih, kako Jelisejev tvrdi, poput zajedničkog fona, leži stara, srednjovekovna država koja se zvala Русь.

Šta veselnik prevodilac u ovakvom slučaju može da učini? Da traži neku novu reč za "tajanstvenu životinju koja živi skrivena u šumi i, poput kakve nečiste sile, napada i upropašćuje ljude", reč koja će biti sazvučna sa srpskim varijantama leksema za pojmove iz Jelisejevljeve niske, s poentom na leksemi Русь kao njihovim fonom? To bi, možda, bilo dobro rešenje, ali ni ono ne bi bilo besprekorno, ukoliko koren te nove reči ne bi asocirao i na mačiju prirodu ove životinje (zbog polivalentnosti složene simbolike mačke u slovenskoj i u svetskoj kulturi, simbolike koja bi se mogla aktuelizovati u tumačenju samog romana). Takvo optimalno prevodilačko rešenje treba tražiti, ali ga, po svoj prilici, ipak nije realno očekivati...
 
Međutim, s obzirom na to da je кысь ovde naziv posebnog životinjskog stvora (u tekstu, inače, figurira i domaća mačka, zapravo Macan), verovatno najbezbolniji izlaz je da se taj izvorni naziv zadrži i u prevodu, razume se, uz neophodnu jezičku adaptaciju. Mačija priroda opasnog stvora biće dočarana posredno, iz opisa njegovog izgleda (jer takav opis u tekstu postoji), tako da se u doživljavanju i tumačenju romana ipak može računati i na, eventualno, aktiviranje one opšte simbolike mačke. Doduše, sve to bi se moglo dopuniti, možda, i odgovarajućom kratkom, nenametljivom napomenom u fusnosti prevoda.
 
Prevodiac na srpski za adaptaciju ruske reči kыsь ima dve mogućnosti: da je prevede kao киса i pretvori je u imenicu ženskog roda sa nastavkom а, ili da je zadrži u obliku кис, kao imenicu ženskog roda koja se završava suglasnikom. Prvo rešenje olakšava manipulisanje ovom reči u kosim padežima, ali nazivu ovog životinjskog stvora, istovremeno, zbog velike frekventnosti tog tipa imenica ženskog roda, možda, oduzima čar izuzetnosti koju imaju ne tako brojne imenice ženskog roda koje se završavaju suglasnikom. S obzirom na to da je sličan odnos u frekventnosti ovih dveju vrsta imenica ženskog roda i u ruskom jeziku, autor prvog srpskog prevoda se opredelio za ono drugo rešenje. Dodatni razlog za takvo rešenje mogla bi biti i potreba da, pošto je ta reč i naslov romana — naslov romana u prevodu što bolje korespondira s originalom.
 
Doduše, ovom drugom rešenju bi se mogao staviti i jedan prigovor. Naime, srpska varijanta naslova, Кис, zbog toga što u srpskom, za razliku od ruskog jezika ne postoji glas "jeri", može u većoj meri asocirati na englesku reč koja označava poljubac. Međutim, ta asocijacija, čak i u slučaju da nije bila obuhvaćena intencijom autora originala, neće smetati, jer se može povezati sa opisom toga kako kis napada čoveka: ispija mu krv tako što mu prethodno zarije zube u vratnu žilu, što se može smatrati i svojevrsnim kobnim poljupcem...

20.

Da bi se prevod približio originalu, opšti zamah poigravanja stereotipima svih vrsta, poigravanja stilskim valerima i rečima, karakterističan za jedan ovakav roman, mora da ponese i samog prevodioca. Ta inercija ponekad dovede do zahvata koji se, možda, mogu smatrati i diskutabilnim. Navešćemo jedan takav primer iz srpskog prevoda romana Кис.
 
Glavni junak i osnovni narator u romanu Benedikt svoje susede, drugare, kolege s posla i sugrađane koji ne pripadaju višim slojevima društva, ne spadaju u "murze", naziva ruskom rečju голубчик, tj. голубчики. U osnovi te reči je deminutiv od imenice golub. Taj oblik se, međutim, u ruskom jeziku, pri direktnom obraćanju, upotrebljava u značenju: dragi moj, prijatelju moj, prijane, priko, brale, baćo i sl.
 
Ne bi predstavljalo veliko udaljavanje od originala ni kad bi se rusko: голубчик! — prevelo sa: golubiću moj! ili: golube moj! U XIX, pa i u dobrom delu XX veka, u vreme nižeg nivoa prevodilačkog poznavanja ruskog jezika, taj izraz je kod nas, uglavnom, tako bukvalno i prevođen. Jer, bez obzira na to što je goluba u ruskom izrazu potisnulo u drugi plan dragi moj, mora se imati na umu da je i u našoj folklornoj riznici poznato poređenje lepe i nežne devojke sa golubicom, poređenje ljubavi između momka i devojke sa ljubavlju goluba i golubice, pa i, u tom kontekstu, takvo obraćanje momku ili devojci.
 
U ovom slučaju problem je u tome što je T. Tolstoj pojam голубчик podigla do nivoa oznake veoma širokih društvenih slojeva građana, odnosno podanika vlasti, iliti običnih ljudi, "naroda" Fjodor Kuzmičeva. Taj svet ne živi u međusobnoj ljubavi, pun je grubosti, lopovluka, kao i fizičkih deformiteta (nakaznosti) koji su posledica mutacija izazvanih radijacijom. Nazivanje takvih ljudi golubovima u okviru ruskog jezika (u značenju: dragi moji) ne gubi smisao i nesumnjivo ima prizvuk ironije, pa i cinizma, dok je u srpskom kontekstu, gde je kod golubova u prvom planu upravo ljubav, situacija nešto drugačija. Zbog toga, a u želji da se prevaziđe nekadašnja, možda već i odomaćena, prevodilačka greška, autor prvog srpskog prevoda romana Кис odlučio se na prevodilačku transformaciju koja se u teoriji zove "zamena". Naime, imajući u vidu ono osnovno značenje (rus. голубчик — srp. dragi moj!), prevodilac se, u prvi mah, opredelio za srpsku varijantu prijan, odnosno prijani. Ali, zatim, pošto mu se učinilo da se u toj varijanti ublažava ona izvorna doza "ironije, pa i cinizma" — došao je na ideju da голубчики iz ruskog teksta na srpski prenese kao veselnici. Jer, srpska reč veselnik već sama po sebi, u startu, ima dvostruko značenje. Evo, kako je ona objašnjena u šestotomnom Matičinom rečniku: "1. euf. jadnik, nesrećnik. — Plaća veselnik i još zahvaljuje brici što ga je kurtalisao bede. Srem. Od lepog i bogatog sina postao je bezazlen veselnik za kojim se okreću deca. Andr. . 2. veseljak. — Ovaj veselnik i dobričina, ako mi odnese i čitavu platu, jamačno će mi vratiti svu. Maš."

Doduše, u strogoj analizi ovog rešenja, kao i varijante sa prijan/prijani, mora se priznati da je njime izgubljeno na slikovitosti. Ali je to, možda, nadoknađeno pojačavanjem afektivne strane zbirnog imena običnih ljudi stanovnika Fjodor Kuzmičeva, čiji vrhovni vladar (glavni murza) živi u Crvenim dvorima (nesumnjiva aluzija na moskovski Kremlj). A u tekst je uključena jedna odista sveža reč koja po smislu odgovara kontekstu originala, a, istovremeno, svojom nestandardnošću skreće na sebe pažnju čitaoca, vršeći onu funkciju koju su ruski formalisti svojevremeno nazivali "očuđavanje".

21.

Pojam "fantastika jezika" romana Кис obuhvata i poigravanje različitim vrstama stila.
 
Tekst romana je uobličen kao piščev neutralni opis, dat isključivo iz horizonta pripadnika priproste sredine o kojoj se piše, pri čemu, u predstavljanju gledanja na stvari i postupaka glavnog junaka Benedikta — ta naracija najčešće, i bez odgovarajućih interpunkcijskih znakova, prelazi u svojevstan junakov unutrašnji monolog, formulisan kao njegov upravni govor.
 
Opštu, zajedničku karakteristiku jezika kako pisca-naratora tako i Benedikta-naratora predstavlja svojevrsna arahičnost (svojevrsna, zbog već pominjane leksike nasleđene iz govora preživelih iz prethodnog ciklusa razvoja ljudske civilizacije i iz knjiga nastalih u ono vreme). Naracija, pak, u interpunkcijski neoznačenom upravnom junakovom govoru, kao i segmenti sa upravnim govorom mutanta Teterka, odlikuju se naglašenim prostonarodnim kolokvijalnim iskazom. Prostonarodni kolokvijalni iskaz u ruskom originalu ostvaruje se, pre svega, na planu posebne leksike, pojedinih idioma, kao i u sintaksi.
 
Jezičku arhaiku originala nije lako pratiti i u srpskom prevodu. S obzirom na to da je u Rusiji Lomonosovljevom reformom pri stvaranju novog književnog jezika stari književni jezik u njega gotovo u potpunosti uključen (i to kao osnova klasicističkog najautoritativnijeg "visokog stila"), a u Vukovoj reformi stari jezik je iz jezika nove književnosti programski isključen (tako da su ostaci stare leksike postali i dugo bili oznake ironijsko-parodičnog iskaza) — u srpskom prevodu se za arhaizovanje teksta mora dosta služiti prevodilačkim transformacijama koje se svode na izostavljanje arhaične lekseme na mestima gde za njih ne postoje odgovarajuće u srpskom književnom izrazu, i nadoknađivanje izostavljenog dodavanjem u prevodu srpskih oznaka arhaičnog iskaza na mestima gde ih u tekstu originala nema. Međutim, prevodiocu na srpski još veće muke zadaje činjenica da je u srpskoj književnoj praksi prostonarodni kolokvijalni od standardnog književnog jezika razgraničavan pretežno jedino okretanjem dijalektima.
 
Nikako neće valjati ako se narator ili junaci ruskog romana prevodom na srpski pretvore u Vranjance, Moravce, Vojvođane, Torlake, Piroćance ili Nišlije. Radi izbegavanja takve jezičke lokalizacije, u prevodu se prostonarodni kolokvijalni iskaz mora konstituisati na leksičkom korpusu koji će neutralisati poistovećivanje sa bilo kojim konkretnim srpskim dijalektom. Takvo sužavanje korpusa prostonarodnih reči, koje bi moglo neutralisati i "skaz" kao stilsku karakteristiku izvornog teksta, u srpskom prevodu će se nadoknađivati, pre svega, signalima kao što je skraćivanje veznika i priloga, obeležavano apostrofom, ili pak skraćivanjem glagolskih nastavaka u prošlom vremenu...

22.

U uvodnom opštem osvrtu na poetiku romana Кис već smo ukazali na značaj parodičnog trivijalizovanja tekovina uzvišenih poleta ljudskog duha, koje se ostvaruje njihovim tumačenjem iz vizure Benedikta kao predstavnika nove, tekuće civilizacije. To se ostvaruje, u velikoj meri, uz pomoć niza direktnih ili parafraziranih, neskrivenih i kamufliranih citata iz poezije Aleksandra Puškina i drugih ruskih pesnika prethodnog civilizacijskog ciklusa (neke od tih pesama prepisuje iz narodu nedostupnih starih knjiga, i objavljuje ih pod svojim imenom vrhovni poglavar, najveći murza Fjodor Kuzmič).

Ovaj jezičko-stilski sloj otvara i neke nove prevodilačke probleme. Iako ni to nije lako, ovde ipak nije dovoljno samo sačiniti valjan prevod odlomka ili cele pesme, napisane u ključu romantičarske, simbolističke ili neke druge poetike, negovane, inače, i u autohtonoj srpskoj književnosti. Jer ti citati će, ukoliko čitalac u njima ne prepoznaje Puškina, Ljermontova, Bloka, i dr. izgubiti svoj udeo u dešifrovanju smisla sveukupnog teksta romana. Citirani tekstovi su ruskoj širokoj čitalačkoj publici, inače, poznati i ona ih, po pravilu, bez većih problema povezuje sa njihovim autorima, što nije slučaj sa čitaocima koji ne pripadaju ruskoj kulturnoj tradiciji.
 
Prevodiocima na mnoge jezike sveta, zbog toga, kao jedino rešenje u prenošenju ove niti sadržine originala — ostaju samo nepopularne uredničke ili prevodilačke napomene u fusnoti (eventualne predgovore ili pogovore ne pominjemo, jer pisanje te vrste tekstova, u suštini, ne spada u prevodilačke aktivnosti). Srpski prevodilac u ovom slučaju, međutim, ima izvesnih olakšica, jer, sticajem istorijskih i drugih okolnosti, neki od citiranih ruskih pesničkih tekstova su ranije prevođeni na naš jezik, pa su jednom delu čitalaca iz tih prevoda, možda, i poznati. Zbog toga, nakon napomene uz prvi susret s citatom u tekstu romana, dalje nije potrebno da opterećuje tekst ukazivanjem na imena citiranih autora. Međutim, zbog olakšavanja prepoznavanja tih tekstova, preporučljivo je da citate ne prevodi ponovo, nego da se drži već postojećih prevoda koji su dostupni savremenom čitaocu. Toga se, inače, mnogi današnji prevodioci, nažalost, ne pridržavaju, pa iznova prevode čak i sakralne biblijske tekstove koji su odavno ušli u našu kulturu, često čak unoseći zabunu transkripcijom imena, koja se, ponekad, u različitim kulturama, od slučaja do slučaja, i razlikuje.

23.

Trivijalan opori prostonarodni iskaz u trenucima naleta junakovih ljubavnih osećanja, ali i u prilikama kad to zahtevaju životne okolnosti (rituali, običaji i sl.) u patrijarhalnoj sredini — T. Tolstoj šara citatima iz ruskog folklornog iskaza. Na nekim mestima ti citati su svedočanstvo svojevrsne duhovne nadgradnje, ukazuju na to da i u svesti tog primitivnog, patrijarhalnog sveta postoje zone lepote i plemenite kontemplacije, a na drugim mestima opet oni stvaraju prostor za parodično trivijalizovanje i svojevrsno blaćenje tekovina ljudskih duhovnih uzleta uopšte.
 
I na ovom planu osnovni prevodilački problem je da se ti delovi teksta i u prevodu osete kao folklorni. To je značajno i zbog toga što se za citirane pesme iz umetničke književnosti često takođe ne navode njihovi autori, ali, pre svega, zato što su to tekstovi jednog značajnog posebnog stilskog sloja romana, koje, kao takve, čitalac tokom čitanja mora i sam da prepozna.
 
Suočen sa ovakvim problemom, prevodilac se nalazi u jednoj odista protivrečnoj situaciji. Savremena teorija prevođenja načelno zahteva da prevod na novi jezik, osim tematsko-motivske, prenosi i sve osobenosti ritmičko-metričke sadržine originala. Istorija književnosti pokazuje da su, insistiranjem na takvoj tačnosti prevoda, u književnu praksu jezika na koji se prevodi mnogo puta uvođeni i novi, dotle nepoznati oblici umetničkog iskaza (naročito u oblasti versifikacije, ali i ne samo u njoj). Ta ista teorija, međutim, kao uslov za funkcionalnu ekvivalentnost prevoda, predviđa prenošenje sadržine originala potpuno ili približno adekvatnim sredstvima koja prevodiocu stoje na raspolaganju u kulturi jezika prevoda.
 
Prevodilac je često ozbiljno raspet između navedenih teorijskih postulata. Jer, s jedne strane, oseća obavezu da tekstom prevoda ne neutrališe čar novine koju taj prevod donosi iz kulturno-jezičke sredine izvornika, oseća odgovornost da jezičkom adaptacijom teksta ne obesmisli njegovo prenošenje u kulturu za koju se delo prevodi. Ali, s druge strane, svestan je činjenice da preodeveni tekst čitaocima prevoda mora da prenese sve relevantne (najbitnije) direktno i posredno predočene komponente sadržine originala kao žive umetničke tvorevine — što je neostvarivo bez aktiviranja postojećeg potencijala nove kulturno-jezičke sredine.
 
Očigledno je da bi jednostrano opredeljenje za bilo koji od ova dva pola rezultiralo potpunim prevodilačkim promašajem, pre svega, zbog toga što se u prevođenju barata proizvodima fluidnog ljudskog duha, a ne zida se opekama ili gotovim montažnim elementima. Anton Čehov je, povodom vere u Boga, jednom prilikom u svoj dnevnik zabeležio sledeću mudru opasku: "Između 'ima Boga' i 'nema Boga' ogromno je polje, kroz koje se mudrac s mukom probija. Rus zna za samo jednu od tih dveju krajnosti, i zato obično ne zna ništa ili zna veoma malo." Ova konstatacija se može primeniti i na prevođenje. Bez nijansiranja nema pravih rešenja.
 
Hteli mi to da priznamo ili ne, dubina porinuća u original i stepen adaptacije originala u svakom prevodu potpuno je u rukama prevodioca. Sve zavisi od toga kako on pročita original, za kakva rešenja se opredeli u konkretnom uspostavljanju ravnoteže na rasponu između dvaju pomenutih strateških polova i, razume se, od toga koliko je sposoban da svoja rešenja pretoči u živo tkivo umetničkog teksta na jeziku prevoda.
 
Mora se reći da za to ne postoje unapred precizno definisana pravila. Kojem od krajnjih polova će rešenje biti bliže određuje se, u principu, s obzirom na vrstu izvornika i cilj prevođenja. Tako, u ovom slučaju, kad prevod nije u kontekstu predstavljanja bogatstva ruskog folklornog izraza, već je u okviru jedne romaneskne celine u kojoj se pisac poigrava smenom stilskih slojeva, među kojima je i sloj folklornog iskaza, radi očuvanja upečatljivosti piščeve igre — veći stepen adaptacije teksta može biti upravo poželjan. Prevodilac romana Кис se zbog toga u proznim opisima s kratkim, parafraziranim ili neparafraziranim citatima narodnih poslovica i izreka opredelio za sledeće rešenje: te stilski markirane folklornim iskazom delove teksta originala na srpskom jeziku pretočio je u matricu srpskog epskog deseterca, iako nje u ruskom originalu zapravo nema, pošto u ruskoj kulturnoj i jezičkoj tradiciji ona i nije oznaka folklornog iskaza (a ovde je, uz to, reč o gnomskom iskazu koji i nije uobličen u stihovni vezani iskaz). Tako je došlo do toga da ruske izreke, koje svaki Rus prepoznaje kao narodne izreke, dobiju sledeće srpske oblike: "Честным пирком, да за свадебку" (doslovan prevod bi glasio: "Časnim pirom, do svadbice.") — "Da dostojno svadbu proslavimo"; "Будем жить-поживать да добра наживать!" (dosl. prev.: "Da živimo-poživimo i bogatstvo nakupimo!") — "Da udvoje kućicu kućimo!"; "Пир во весь мир!" (dosl. prev.: "Pir za sav svet!") — "Napravimo veselje za priču!"; "Чем богаты, тем рады!" (dosl. prev.: "Bićemo zadovoljni onim što imamo!") — "Što imamo, to da podelimo!" U novim oblicima citiranih iskaza i srpski čitalac će moći da oseti folklorni prizvuk, a to je u ovoj prilici upravo i najvažnije...
 
Kao ilustraciju kako igra stilovima o kojoj govorimo funkcioniše, ovde ćemo navesti odlomak iz poglavlja Како sa kombinacijom kolokvijalnog grubog prostonarodnog, rafiniranog, sročenog u duhu simbolističke poetike i folklornog iskaza. Ruski original glasi ovako: Но и все эти бабские дела — сходил да и забыл. Да и из головы вон. А другое дело, когда видение привяжется, образ чудный, марево светлое, — вот как Оленька стала Бенедикту мерещиться... Лежишь на лежанке, ржавь покуриваешь, а она, — вот она, рядом, усмехается... Руку протянешь — нет ее! Воздух! Нету ее — а и опять он тута. Что такое!
 
...Может, взять да и посвататся к ней? А? Посвататься? Так, мол, и так, Оленька-душенька, ненаглядная раскрасавица, желаю на тебе жениться! Честным пирком да за свадебку! Будь моей хозяюшкой! Будем жить-поживать да добра наживать!... Что еще при таких делах говорится?... Совет да любовь! Пир на вес мир! Чем богаты, тем и рады!"

A to isto je pretočeno u sledeći tekst na srpskom jeziku:

"Al' sve te ženske stvari su ti — bio i zaboravio. Iščili ti iz glave. A drugo je kad se nešto uvuče u tebe, divan lik, omama sjajna — kako je, eto, počela Benediktu da se priviđa Oljica... Prućiš se kraj peći, pušiš rđušu, a ona — evo je kraj tebe, smeši se... Pružiš ruku — nema je! Vazduh! Nema je — a opet je tuna. Šta se to dešava!
 
... Možda da odem i da je zaprosim? A? Da je zaprosim? Kao, takva i takva stvar, Oljice-dušice, premila lepotice, 'teo bi' da se oženim tobom! Da dostojno svadbu proslavimo! Budi moja ljuba domaćica! Da udvoje kućicu kućimo!... Šta se još u takvim prilikama govori? U ljubavi i slozi! Napravimo veselje za priču! Što imamo, to da podelimo!"

24.

Naše čitanje originala i prve objavljene srpske verzije romana Tatjane Tolstoj bilo je usmereno u nekoliko pravaca. S jedne strane, pokušali smo da predstavimo jedno obrazloženo tumačenje tog romana, a s druge, da otkrijemo koje su osnovne poluge funkcionisanja književnog dela, sačinjenog u okviru ove poetike.
 
Međutim, s obzirom na činjenicu da se vrednost književnog dela oduvek proveravala, a tako je i danas, njegovom sposobnošću da svojim univerzalnim vrednostima pređe granice sopstvene autohtone kulture, sposobnošću da i u drugim razvijenim kulturama sveta bude doživljeno kao vredno umetničko ostvarenje — naša analiza nije mogla mimoići ni svojevrsnu projekciju romana Кис i na jednom stranom jeziku, ovog puta na srpskom.
 
Kako je, kao što smo videli, reč o delu osobene poetike koja se poslednjih decenija HH veka, do dana današnjeg, smatra relevantnom u umetnosti današnjeg doba, ova prevodilačka projekcija romana Kis posvedočila nam je da moderna književnost ukazuje na potrebu korekcija i u savremenoj teorijskoj misli o prevođenju. Ova projekcija može imati vrednost i zbog toga što izvire iz jednog autentičnog, neposrednog, ličnog prevodilačkog iskustva.
 
Razume se da — ma koliko to tumačenje bilo stručno, iscrpno, pa i, eventualno, dobro — nijedno pravo umetničko delo se ne može svesti na samo jedno tumačenje. Gotovo da je neizmeran broj varijanata tumačenja koje mogu proisteći iz specifičnog spoja ličnih sposobnosti, kolektivnog i ličnog životnog iskustva, kao i predznanja svakog tumača pojedinačno. Ovakve opaske znatno dobijaju na značaju kad je reč o delima postmodernističke provenijencije, delima čiji autori, shodno svojoj filozofiji umetnosti, unapred računaju sa čitaocem kao aktivnim učesnikom umetničke kreacije...
 
Ovaj pokušaj tumačenja izvornika uz svojevrsnu prevodiočevu ispovest mogla bi skrenuti pažnju i na jedno važno pitanje kome se u tekućoj književnoj kritici ne posvećuje gotovo nikakva pažnja: šta mi to, zapravo, čitamo u prevodnoj književnosti? Ako je već toliko prostora za neizbežne transformacije teksta originala, onda je jasno da je u svaki prevod u znatnoj meri ugrađena i stvaralačka individualnost prevodioca. Ako je za orijentaciju u tome šta se prilikom prevođenja, za nevolju, može, a šta se ne sme menjati, kao i šta se čime može nadoknađivati, potrebno toliko znanja, kojim prevodiocima se može poveriti odgovornost da na naš jezik prenose velika dela svetske književnosti? Ovo pitanje se posebno aktualizuje danas, kad je, u procesu privatizacije i u uslovima tehničkog pojednostavljenja procesa štampanja knjige, došlo do naglog povećanja broja izdavača — koji, iz neznanja, zbog nedovoljnog iskustva ili pak zbog nedostatka finansijskih sredstava, nemaju izgrađen sistem kontrole kvaliteta prevoda koje objavljuju. Ovo pitanje se, takođe, kao što smo videli, aktualizuje i novim poetikama savremene književnosti...
 
Zbog svega toga, našu studiju iz ovog poglavlja ne treba shvatiti kao želju da se predstavljeno čitanje romana T. Tolstoj nametne kao idealno i kao jedino moguće. Takođe, ni u evidentiranju prevodilačkih problema s kojima se susrećemo pri prenošenju romana Кис na srpski jezik mi nismo pretendovali na poslednju reč: ovde smo napravili samo jedan izbor zanimljivih prevodilačkih zahvata, potpuno svesni činjenice da se za mnoge prikazane slučajeve mogu nalaziti i druga jednakovredna ili i bolja prevodilačka rešenja. Želeli smo, jedino, da skrenemo pažnju književne javnosti na roman Кис kao upečatljivo umetničko ostvarenje savremene ruske književnosti i na probleme s kojima će morati da se suočavaju njegovi prevodioci i da, u tom kontekstu, pokrenemo na razmišljanje književne kritičare, buduće čitaoce i buduće prevodioce. A odgovarajuće prevodilačko promišljanje moglo bi uroditi i još boljim prevodima, koji će unaprediti našu ukupnu prevodnu književnost.

Miodrag Sibinović
Iz knjige Novi život originala (Beograd, 2009).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #21 poslato: Oktobar 26, 2013, 05:12:32 pm »

**

PRILOG RAZGOVORU O TEMI POEZIJA I MUZIKA


                                            List list dodirnu a njihov šušanj
                                            bude za tebe najava sjaja
                                            da zelen-granu oslušne duša
                                            bilo izblnza ili beskraja


 
                                                                  Tomislav Mijović
 
1.
 
Tema poezija i muzika je višeznačna. O njoj se može govoriti u okviru razmišljanja o prvim izdancima ljudskog verbalno-umetničkog stvaralaštva. O njoj se može govoriti kao o elementu folklornih žanrova poput tzv. posleničkih pesama, odnosno pesama uz rad, zatim obrednih, ali i lirskih narodnih, potom epskih pesama koje su smišljali i izvodili uz pratnju svojih instrumenata narodni pevači širom sveta. O njoj se može govoriti kao o jednom od bitnih činilaca (i parametara) razvoja umetnosti (muzičke i pisane književne) — recimo, u fazi izlaska iz prvobitne sinkretične razgraničavanjem između lirike i epike, kao i razdvajanjem muzike i poezije; ima, dakako, šta da se o ovoj temi kaže i za period renesanse, kad se težilo za obnavljanjem tradicije antičke umetnosti (pored ostalog, o trubadurskoj poeziji); u postklasicističkim terijama i estetici, pri suprotstavljanju racionalnom emocionalnog i intuitivnog — na širokom rasponu od romantičarske, preko impresionističke do simbolističke poetike — odnos između značenja i zvučanja reči i rečenice, tj. između pojavno-predmetnog (tematsko-motivskog) i zvukovnog, s jedne strane, i zvukovno-muzičkog poimanja i doživljavanja života i sveta, s druge — stalno je tema koja je u centru pažnje.
 
Tema uzajamnog odnosa između poezije i muzike bitan je elemenat svake versifikacije, a van nje se ne može pratiti, takođe, ni istorijski razvoj mnogih elemenata muzičkih umetnosti ...


2.

Iz sume navedenih i drugih ovde nepomenutih aspekata teme ovog broja "Buktinje" ovog puta opredelio sam se za dve ilustracije koje bi, nadam se, mogle biti zanimljive i širem krugu čitalaca.
 
Za prvu ilustraciju poslužiću se dosad neobjavljenom građom koju sam, kao autor novog prevoda libreta i stručnjak za književno delo Aleksandra Puškina, pripremio mladoj rediteljki Anđeli Gregović (ona je kasnije postala i istaknuta filmska glumica u Austriji) za pripremu i najavu njene postavke opere Mocart i Salijeri na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu (premijera te postavke održana je 16. aprila 2006. godine). Tu operu je komponovao N. A. Rimski-Korsakov, uzevši za libreto Puškinovu dramu iz ciklusa "malih tragedija" u kojoj Puškin novatorski ostvaruje spoj poezije (tragedija je zapravo drama u stihu) i muzike (dramski konflikt je poetski ovaploćen i muzičkim tekstom u bukvalnom smislu).
 
Za drugu ilustraciju teme ovog broja "Buktinje" odabrao sam iz istočnoslovenske, ruske, beloruske poezije i ukrajinske 29 pesama o muzici. Dvadeset jednu predstavljam u svom prevodu, a osam navodim u interpretaciji drugih prevodilaca (imena prevodilaca navedena su s leve strane ispod teksta odgovarajuće pesme).


3.

O operi Mocart i Salijeri uopšte. N. A. Rimski-Korsakov operu Mocart i Salijeri komponuje prema libretu Puškinove "male tragedije" iz 1830. Mocart i Salijeri. Kompozitor je posvećuje A. S. Dargomižskom. Posveta ima višestruko značenje: predsavlja priznanje Dargomižskom zbog njegovih ogromnih zasluga u stvaranju žanra "kamerne opere", ali ta posveta može bi-ti motivisana i time što je Dargomižski svojom kamernom operom Vitez tvrdica započeo "ozvučavanje" genijalnih Puškinovih "malih tragedija", koje su, može se slobodno reći, napisane kao idealna operska libreta.
 
Istoričar muzike O. B. Stepanov konstatuje: "Afirmišući svoje shvatanje opere kao dela, pre svega, muzičkog..., Rimski-Korsakov je, u isto vreme, postavljao visoke zahteve za njenu poetsku osnovu..." Libreto ove njegove opere je, tako, od reči do reči, sa skraćenjem od samo nekoliko stihova, zapravo tekst Puškinove "male tragedije" istog naslova.
 
Rimski-Korsakov tu svoju operu komponuje 1897. godine. Sredinom 90-ih godina XIX v. u Rusiji se, zapravo, kao književni pravac konstituiše simbolizam. Iz istorije književnosti je već poznato da je važnu ulogu u formiranju shvatanja umetnosti kod simbolista odigrao rani Ničeov rad Rođenje tragedije iz duha muzike. Naime, simbolisti su prihvatili mit o Dionisu kao simboličan izraz iracionalnog, disharmoničnog (ili muzičkog u prenosnom značenju reči) principa života i prirode umetnosti, koji je suprotstavljen harmoničnom apolonskom principu...
 
Krajem XIX i na početku XX veka za rusku u metnost i književnost u celini karakteristična je simbolistička težnja ka uzajamnom obogaćivanju dotle odvojenih vrsta umetnosti. Pesnik i teoretičar ruskog simbolizma Andrej Beli je, na primer, stvarajući svoja pesnička dela po uzoru na komponovanje simfonija, sanjao o sintezi lirske poezije i simfonizma. Pesnik Maksimilijan Vološin je težio da sintetiše slikarstvo i liriku. Čirlenisovo slikarstvo se uzima za primer sinteze muzičkih i slikarskih principa. Niz ruskih pesnika futurista, koji su istovremeno bili i slikari — formulisali su svoje programske manifeste u sintezi poezije i slikarstva.
 
Zapaženo je da su se pesnici Brjusov i Baljmont, u svojim iskazima o muzici, kao i u svojoj poetskoj praksi oslanjali na poglede Verlena, tj. da su muziku doživljvali kao najčistiju umetničku kategoriju. Za drugu generaciju ruskih simbolista muzika je značila nešto još više: pozajmili su od Šopenhauera shvatanje muzike kao oblika vrhunskog, intuitivnog poniranja u skrivenu suštinu pojava.
 
Pesnici ruskog simbolizma Vagnera su smatrali vesnikom obnove savremene umetnosti. On ih je privlačio stihijskom snagom svojih dela i podstakao na sintezu muzičke i vizuelne sadržine u umetničkoj slici.
 
Istoričari muzike ističu da je Vagner odigrao prevratničku ulogu i u razvoju opere. Iz ruske 32-tomne opšte enciklopedije pod odrednicom Vagner, možemo pročitati, pored ostalog, sledeće: "U teorijskim radovima 1849—51, posebno u radu Opera i drama, Vagner je podvrgao oštroj kritici staru operu, njenu izveštačenost, raskorak između dramske sadržine i muzike, i izneo ideju o stvaranju muzičke drame u kojoj muzika postaje jedno od najvažnijih sredstavaza ovaploćenje sadržine ... Velikiznačaj pri tom davan je i izražajnosti muzičke deklamacije, sa zahtevom od glumaca da sadržinu lika dublje prenose kako vokalnim tako i glumačkim sredstvima...
 
Vagner igra značajnu ulogu u reformi operske umetnosti, koja je dovela do rešavanja novih složenih umetničkih zadataka. Najveći predstaviici nacionalnih operskih škola stvaralački su apsorbovali Vagnerova ostvarenja, istovremeno istupajući protiv krajnosti Vagnerove reforme (Ž. Bize, Đ. Verdi, P. I. Čajkovski, N. A. Rimski-Korsakov i dr.). Vagnerovo reformatorsko stvaralaštvo izvršilo je značajan uticaj na izvođenje opera. Posebna deklamacijska izražajnost vokalnih partija njegovih opera i složenost orkestarske pratnje stavljala je pevače pred nove zadatke."
 
Dakle, okretanje Puškinovoj maloj tragediji Mocart i Salijeri, u kojoj je još 1830. ostvaren u jednom umetničkom delu funkcionalni spoj muzike i drame, moglo je biti motivisano i opštom atmosferom simbolističke obnove umetnosti, zasnovane na umetničkom sinkretizmu u kojem veliku ulogu ima muzika. S obzirom na to da se i simbolisti oslanjaju na filozofske koncepcije Šopenhauera i Ničea, da se pri tome oslanjaju i upravo na pojedine komponente Vagnerovog dela, a savremeni ruski kompozitori se takođe nadovezuju na pojedine komponente Vagnerove reforme operske umetnosti, ispostavlja se, okretanje Rimskog-Korsakova ovoj Puškinovoj maloj tragediji (kao i njeno posvećivanje upravo Dargomižskom) ne samo da objašnjava izbor libreta, već i njegovu muzičku konkretizaciju.
 
Upravo ovaj Puškinov libreto za kompozitora je tada mogao biti zanimljiv i zbog toga što je Puškin u svojoj "maloj tragedij i" još 1830. godine na čudesan način već spojio muziku i umetnost reči: muzika u njoj nije nikako spoljašnji scenski efekat, već je zapravo živa sadržina, suštinska komponenta radnje drame (uz Mocartove i Salijerijeve verbalne iskaze, ne samo ekspresiju, već smisaonu i emocionalnu osnovu onoga što se događa u Puškinovom delu — donose muzički motivi iz Mocartovih opera Figarova ženidba, Don Žuan i 14 taktova iz Rekvnjema).
 
4.
 
O temi Puškinove "male tragedije" i opere Mocart i Salijeri. U istoriji književnosti već je utvrđeno da se od Mocarta i Salnjernja Puškin usredsređuje, uglavnom, na unutrašnje probleme čovekovog sveta, na lirsko-psihološke i dramske likove — što će biti impuls za orijentaciju i pisaca prozne ruske klasične književnosti na čelu sa Gogoljem, Dostojevskim i Tolstojem. Ovde, ilustracije radi, za čitaoce "Buktinje" citiram prvu scenu Mocarta i Salnjernja u svom prevodu, prema kojem je opera Rimskog-Korsakova izvođena 2006. godine u beogradskom Narodnom pozorištu:


S C E N A  I
(Soba)
 
Salijeri
 
Svi kažu: na zemlji pravde nema.
Al' nema nje ni gore. Meni je
To jasno, kao oveštala gama.
Rođen sam s ljubavlju za umetnosti;
Još od malena čak, orgulje kada
Visoko zvone u hramu našem,
Upijah pomno njihov bruj i suze
Same bi mi i sladosno potekle.
Odavno prazne zabave odbacih;
Tuđe mi beše sve što god se muzike
Ne tiče; ponosno, tvrdoglavo
Svega se odrekoh, i muzici se
Predadoh sav. Početak je jad,
Mučan je prvi krok. Prebrodih
Svoje početničke muke. Zanat sam
Ugradio u temelj umetnosti.
Zanatlija sam postao:
Dadoh
Prstima poslušnu i suvu brzinu,
U službi uhu. Zvuke umrtviv,
Muziku secirah, k'o leš. Algebrom
Proveravah harmoniju. I tek tad
Usudih se da, naukom zaštićen,
Odgovorim na stvaralački zov.
Da stvaram počeh; u tišini i tajno,
Ne maštajući još o svojoj slavi.
Neretko, sâm, u ćeliji što ćuti,
Tri dana provedem, bez sna, bez hrane,
Doživim žar i suze nadahnuća —
A spalim sve, sve hladno gledajuć'
Dok misli, zvuci, koje s mukom rodih,
Plamteći nestaju poput lakog dima.
Upornošću i doslednošću silnom
Ja na kraju, u umetnosti večnoj
Dosegoh najviše veštine. Slava
Mi se osmehnu. Srcima ljudi
Postaše dragi zvuci mojih dela.
I srećan beh: spokojno uživah
U svome radu, uspehu, slavi,
K'o i u uspesima prijatelja svih,
Saboraca mi s polja umetnosti.
Ne! Nikada zavidljiv ja ne beh.
Ko bi pre Salijerija kad nazvao
Mrskim zavidljivcem ogavnim, zmij om što,
Zgažena, na izdisaju, pesak i prah,
Iznemogla, još grize.
Ma, kud!... A sad ću sâm reći da postah
Surevnjiv. Ja zavidim sad duboko,
O, nesnosno zavidim sad. O, Bože!
Gde je tu pravda, kad najsvetiji dar,
Kada besmrtni genij poklon dâ
Ljubavi što plamsa, i za samopregor,
Za rad, nebesa ne poslaše ipak,
Već obasja, gle, glavu bezumnika,
Dangube isprazne?... Taj Mocart! Mocart!
 
Mocart
 
Aha! Ih, vide me! A baš sam hteo
Da te iznenadim prelepom šalom.
 
Salijeri
 
Ti — tu! Otkad?
 
Macart
 
Tek što. Ja, zapravo, dođoh
Sa nečim što završih tek.
Al' prolazeći kraj kafane, čujem,
Violinu... Ne, Salijeri moj!
Smešnije što ti u životu nisi čuo još!
Slepi violinista izvodi tu voi che sapete.
Čudo! Ne izdržah, dovedoh svirača,
Da uživaš i ti u tom umeću.
'Ajd', — sad!

Ulazi slepi starac s violinom.
 
Od Mocarta nam nešto daj!
 
Starac svira ariju iz Don Žuana.
Mocart se grohotom smeje.

 
Mocart
 
Salijeri! Pa zar nije i tebi smešno?
 
Salijeri
 
Nije.
Zar je za smeh kad mi neuki moler
Po Rafaelovoj Madoni brlja,
Zar je za smeh kad cirkuzant prezreni
Parodijom mi Dantea sramoti.
'Ajd', starče, kuš!.
 
Macart
 
Čekaj: uzmi, de,
Popij u moje zdravlje.
 
Starac odlazi.
 
Ti, Sal'jeri,
Danas ujedaš. Doći ću sutra,
Kad se razvedriš.
 
Salijeri
 
Šta si doneo?
 
Macart
 
Ma, ništ', tek sitnicu. Onomad, na noć,
Nesanica me baš dobro namuči,
I dođoše mi dve-tri misli tako.
Danas ih tek uobličih. Pa pođoh
Da čujem šta ti veliš. Al' ti sad
Nije baš do mene.
 
Salijeri
 
Mocarte,
Mocarte! Kad tebi nisam bio rad? Sedi.
Daj, da čujem.
 
Mocart
(za klavirom)

 
Sad zamisli... a koga?
Hajd', mene bar, al' malo mlađeg no sad.
Zaljubljen sam, ne odveć, al' ipak.
S lepojkom, il' s drugarom, k'o s tobom,
Vedar sam... Al'... odjednom: preda mnom grob,
Nenadan mrak, il' nešto slično tome.
E, slušaj sad.
 
(Svira.)
 
Salijeri
 
To si mi nosio
I mogô si da staneš pred kafanom
Da slušaš kako slepac svira! Bože!
Ti nisi, Mocarte, vredan sebe.
 
Mocart
 
Je l'? Dobro, a?
 
Salijeri
 
O, te dubine!
I koja smelost, i koji je to sklad!
Pa ti si Bog, a ni sam nisi svestan toga.
Al' jesam ja...

Mocart
 
Ma, nemoj? Može bit'...
Al' je božanstvo sad već malo gladno.
 
Salijeri
 
Čuj, onda: hajdemo, iz ovih stopa,
Na ručak, tu je Zlatni lav.
 
Mocart
 
U redu,
Tu smo. Trknuću do kuće
Da javim ženi da ne dolazim
Na ručak, nek' jedu sami.
 
(Odlazi.)
 
Salijeri
 
Čekam te, pazi.
Ne! — Ne mogu da se odupirem više
Usudu: ja moram da ga zaustavim sad,
Inače, pogibosmo svi mi, žreci,
Sluge muzičkog sklada, ne samo ja
Sa svojom muklom slavom...
Šta vredi ako Mocart bude živ
I do još većih dostignuća dospe?
Hoće l' umetnostto podići? Ne!
Čim ode, opet će umetnost pasti:
Ne ostavlja nam naslednika on. Šta
Dade nam? K'o kakav heruvim nam
Donese tek pesmu rajsku koju,
Da pobudi obeskriljena htenja
U nama smrtnim, pa odleti tad!
E, onda leti! Što brže, to bolje!
 
Da, had: poslednji dar moje Izore.
Nosim se s njim već svih osamnaest leta
I život mi, često, izgledaše
K'o strašna rana. Ali oklevah.
Da umrem, šta? Ja mnih: možda će život
Da mi dâ očekivani dar,
Posetiće me možda zanos taj
U noći stvaralačkog nadahnuća.
Možda će novi Hajdn da sačini
Što veliko, i biću opijen.
Kad bih se s gostom omraženim našô,
A možda, pomišljah, goreg dušmana
Srešću, možda će teže uvrede još
S visine hole da mi grmne grom.
Tad će mi dobro doći dar Izore.
I, to se zbi! Na kraju ga nađoh ja,
Dušmanina tog, i novi Hajdn me
Lepotom čarnom, evo, upravo opi.
Kucnu sad čas!
Zavetni daru ljubavi, pređi danas
U pehar prijateljstva.
 
Puškin je prvobitno ovoj drami dao naslov Zavist. U njegovoj rukopisnoj zaostavštini pronađena je sledeća beleška, koja zapravo predstavlja odgovor kritičarima na zamerke da za tezu o tome da je Salijeri otrovao Mocarta ne postoje materijalni dokazi:
 
"Na prvoj predstavi Don Žuana (reč je o bečkoj premijeri 1787), dok je pozorište, puno zadivljenih znalaca, ćutke uživalo u Mocartovoj harmonij i, začuo se zvižduk — svi su se okrenuli s negodovanjem, i znameniti Salijeri izišao je iz sale besan, pun zavisti. Salijeri je umro pre osam godina. Neki nemački časopisi pisali su da je na samrti priznao užasan zločin — da je otrovao Mocarta. Zavidljivac koji je mogao izviždati Don Žuana, mogao je otrovati njegovog tvorca."
 
Teza o Salijerijevom zločinu do danas nije dokazana, ali je i dalje aktuelna. Tako je, recimo, Miloš Forman ugrađuje u svoj slavni film Amadeus, ali je profesor matematike Univerziteta u Pitsburgu, ruski pesnik i esejista Boris Kušner, na osnovnu bogate činjeničke građe, u svojoj studiji, objavljenoj 1999. u Baltimoru, pobija.
 
Međutim, od ove biografsko-faktografske začkoljice mnogo j e značajnija tema Puškinove drame i opere Rimskog-Korsakova.
 
Dostojevski je govoreći o značaju Puškinovog dela u evropskim i svetskim okvirima, imajući u vidu i ciklus "malih tragedija", pored ostalog, istakao: "Mi možemo ukazati na Puškina, na sveopštost i svečovečnost njegovog genija. Jer on je mogao da primi u svoje srce tuđe genije kao i svoje rođene. U umetnosti, u svome umetničkom stvaralaštvu on je nedvosmisleno izrazio tu težnju ruskog duha ka univerzalnosti, i već u tome mi moramo videti veliki putokaz."
 
Slavna ruska pesnikinja Ana Ahmatova, koja je i posebno proučavala Puškina, 1958. godine tvrdi: "Možda ni u jednom delu svetske poezije strašna moralna pitanja nisu postavljena tako oštro i kompleksno kao u Puškinovim malim tragedijama."
 
Poznati ruski filozof hrišćanske orijentacije Sergej Bulgakov u prvom decenijama XX veka naglašava: "Ova Puškinova drama, koja spada u red najvrednijih ostvarenja svetske umetnosti, zahvaljujući svojoj dubini i besprimernoj kratkoći, uvek ostaje pomalo zagonetna. Pobuđuje potrebu da se stalno iznova uranja u te mučne i mračne bezdane iskonske ljudske prirode... Dok je pročitavamo i promišljamo o njoj, prožima nas novim uzbuđenjem i skoro sujevernim iznenađenjem pred čudom Puškinovog stvaralaštva čijem je nadahnuću tako mnogo otkriveno... Njemu se pripisuje i neobično važan, mada šaljiv, iskaz da je 'zavist — sestra nadmetanja, pa dakle, iz dobrog je roda'. Puškinu je, očito, bilo jasno da je zavist u nekom pozitivnom odnosu sa nadmetanjem, tj. zajedničkom ljubomorom ili ljubavlju, da nastaje iz nekog zajedništva i da je jedan od modaliteta tajanstvenog 'I'1 prijateljstva, koje spaja ljude na koban način, kako je to bilo s Mocartom i Salijerijem. Zavist je bolest upravo prijateljstva, isto kao što je Otelova ljubomora bolest ljubavi... Analitici i dijalektici prijateljstva posvećen je ovaj Puškinov dijalog: nehotmice bih ovaj komad hteo da nazovem dijalogom koji je po duhu blizak najmudrij im Platonovim dijalozima — Gozbi, Fedru, Fedonu. I mogao bi, u Platonovom maniru, da ima podnaslov: o zavisti i prijateljstvu."
 
Naš savremenik S. Voložin 1999. dolazi do zanimljive ideje za pokušaj novog tumačenja Puškinove "male tragedije" analizom iz perspektive njenog muzičkog sadržaja. Tako kreće od teze da Salijeri pripada klasicizmu u Glukovoj verziji (a klasicizam, zasnovan na racionalističkoj filozofiji, polazi od pretpostavke da se i estetička kategorija lepog može definisati, te se, kao umetnički pravac, odlikuje strogom normativnom poetikom), a da Mocart, pod uticajem predromantizma, nekim svojim delima, ide linijom osvežavanja klasicizma afirmacijom ekstremnog individualizma, koju začinje svojim sonatama Hajdn. To ga dovodi do zaključka da je Mocart u Puškinovom tumečenju — demon (ovaploćenje individualizma i slobode), a Salijeri je tiranin (ovaploćenje kolektivizma i reda). Puškin te dve krajnosti doživljava kao premise za novu sintezu: konsenzusom ka boljem, radi ostvarenja društvene harmonije, kao svojevrsna socijalna utopija.
 
Ovakvo tumačenje nas može povući ka, aktuelnom poslednjih decenija traganju, za Puškinovim masonstvom i tvrdnji jednoga od istraživača, Vsevoloda Saharova iz 2003 godine: "Oni koji sa strašću tragaju za 'masonskim tragom' u pesnikovoj biografiji zaboravljaju na strašno važno za Puškina filozofsko i književno nasleđe tajne organizacije koja je veoma plodotvorno radila u svim oblastima svetske duhovne kulture.
 
Tragovi mnogogodišnje i osmišljene Puškinove aktivnosti na osnovama toga nasleđa osećaju se ne samo u Dami pik, Ukopniku i Mocartu i Salijeriju, već i u Ruslanu i Ljudmili... Osim direknog spominjanja 'zvezde zanosne sreće'..., 'čekića'..., 'vernog brata', 'zidara poštenog', 'suncasvetog'... kod pesnika postojijoš niz tragova tajnog okretanja idejama masonskog reda, simbolici i šifrovanom jeziku, za čim treba još tragati i što treba objasniti...
 
Pesnik je bolje od nas znao i shvatao rusko i svetsko masonstvo, njegovu kulturnu ulogu i značaj. Zato treba više pažnje posvetiti... složenoj sudbini masonskih ideja u stvaralačkoj svesti i delima velikog ruskog pesnika." Prema dostupnoj nam literaturi, jedna od polaznih teza masona s kraja XVII i početka XIX. veka je da se ljudsko društvo kao "carstvo zla" može izmeniti ne socijalnim reformama ili revolucijom, već jedino promenom zle prirode, disciplinovanim moralnim usavršavanjem čoveka kao jedinke. To odista liči na Puškinovu sintezu konsenzusom. Međutim, otvara se jedno novo pitanje: kako objasniti činjenicu da je u ovom slučaju "ekstremni" Mocart, zapravo, osvedočeni mason, a kod "pomiritelja ekstrema", Puškina, pripadnost masonstvu nije baš izvesna? Ali koje se veliko umetničko delo, pogotovu ako u tolikoj meri pripada i muzici, može do kraja objasniti diskurzivnim putem!
 
Miodrag Sibinović

___________

1 Oznaka za hipostazu, jedinstvo, poput trojedinstva Boga (M. S.).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #22 poslato: Decembar 11, 2013, 10:02:27 pm »

**
nastavak

5.
 
Pregršt pesama posvećenih temi poezija i muzika koje stavljam na uvid čitaocima "Buktinje" hrnološki počinje od vremena nastanka pisane književnosti kod Istočnih Slovena a seže u doba sinkretične faze razvoja poezije. Nastavlja se, zatim, jednom pesmom karakterističnom za poetiku klasicizma (to je Krilovljeva basna Kvartet). Težište ovog izbora je, iz razumljivih razloga, na poeziji romantizma i simbolizma. Međutim, izborom su obuhvaćene zanimljive pesme i niza pisaca XX i XXI veka koji su stvarali u okviru drugih poetika postsimbolističkog perioda razvoja književnosti.
 

Nepoznati pesnik (2. pol. XII v.)
 

SLOVO O IGOROVOM POHODU

(odlomak)
 
Bi vešt Bojan —
al' kad koga taj hoćaše opevati,
mislima se razigrava po drveću,
po poljima mrki vuče,
suri orle pod oblake!
 
Taj kad razdor starih dana pominjaše
— pričalo se —
pušta deset sokolova protiv jata
labudova:
i prvoga koga stigne
on natera da zapeva...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
 
Bojan, braćo, to ne pušta
sokolove na labude,
već on svoje vešte prste
sa strunama živim sklada;
oni samo knezovima
zvonku slavu odzvanjahu.
 
          Prev. s ruskog Milorad Panić Surep


Ivan Krilov (1769—1844)
 
KVARTET
 
Majmun jedan,
Magarac, Jarac
I nezgrapni Meda
Odlučili da naprave Kvartet.
Uzeli note za bas, alt i dve violine —
Pa seli, puni žustrine —
Da zadive i ceo svet.
Gudala vuku, škripi sve.
"Stoj! — Majmun će. — Lučići beli,
Pa vi ste nepravilno seli.
Bas, Medo, u alt nek gleda.
Ja, prima, sučelice s drugom:
I biće muzika vanredna,
Zaigraće nam i breg s lugom!"
Razmestiše se, Kvartet grunu;
Al opet škripa i darmar.
"Stojte, ja znam u čemu je stvar! —
Magarac riknu — biće uredu
Sednemo li u jednom redu."
Posedaše važno u vrstu sada;
Al opet Kvartet nema sklada.
Počeše uglas svi da zbore
I da se spore
Ko gde i kako sve da sedne.
Priđe im Slavuj s grane jedne.
Zamoliše ga da on presudi.
"Molimo — vele — strpljiv budi,
Da se naš Kvartet dobro sredi —
Uz note, instrumente i sve što sledi,
Reci nam još, gde ko da sedi!" —
"Za muzičara se traži umenje
I uši nežnije od vaših —
Slavuj se smireno glasi —
Ma kako seli, nikad bez dara
Ne može biti muzičara!"

          Prev. s ukrajinskog M. Sibinović


Petar Vjazemski (1792—1878)
 
LISTU
 
Kad iz grudiju tvojih — poteče
Sazvučja tajni zdenac sveti
I na čelo ti iz plaveti večne
Vatrena munja odozgo sleti;
 
Kad, ispunjavajuć se nadahnućem,
Postaješ pesnik, glasnik svevideći!
Sabijaš duše svetlo porinuće
U odabrane hramonične reči —
 
Prstima, poput munja hučnim,
Novi nam svet otvaraš u slavi,
I valima gromovito zvučnim
K'o more, proključa tvoj klavir;
 
Iz kita tonova hitrih, skorotečnih,
Od koj ih zemlja tvoj im duhom cveta,
Besmrtne duše, tajni vekovečnih
Odzvanja odjek onostranog sveta.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

Mihail Ljermontov (1814—1841)
 

* * *
 
Ima takvih reči —
Smislom ne kazuju,
Al se hladne duše
Ne mogu da čuju.
 
U njihovom zvuku
Vri bezumlje želja!
Rastanaka suza,
Susreta veselja.

U huku gomile
Ja ne odgovaram
Na tu reč skovanu
Od luče i žara.
 
Al u hramu, boju,
Bez dvojbe ću stati.
Uvek ću je čuti.
Uvek ustreptati.
 
Pre kraja molitve
Dušujoj otvaram,
I bitku prekidam,
K'o da sam začaran.
 
     1840.
 
          Prev. sruskog M. Sibinović
 

Afanasij Fet (1820—1892)
 

* * *
 
Sjala je noć. Mesečina. Zraci pune
Gostinsku sobu i bez vatre nesne.
Otvoren klavir, njemu drhte strune,
K'o srca naša — žudna tvoje pesme.
 
Ti peva do zore, iznemogla od suza,
Da si jedina — ljubav, i da je nema jače,
Toliko želeh da živim, oslobođen uza,
Da volim te, grlim i za tobom plačem.
 
Mnogo godina prođe, i zamornih i mučnih,
A u noćnoj tišini glas tvoj i dalje čujem,
I piri, k'o onda, iz tih uzdaha zvučnih,
Da si jedina — ljubav, i sav život da tu je.

Da udara sudbe nema, da nije bilo muke,
Da traje život, i vidim cilj pred sobom —
Samo da verujem u one ridajuće zvuke,
Da volim te, grlim i za tobom plačem.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

Apolon Grigorjev (1822—1864)
 
CIGANSKA MAĐARICA
— odlomci —
 
Dve gitare, Bože moj,
Zacvilile skrito
Iz detinjstva znan mi poj,
Druže — jesi l' ti to?
 
Da ne poznam tebe, zar?
Na tebi je beleg star
Bujnog mamurluka,
Razuzdanog huka!
To si ti, pijanstva žar,
Ti si — ljute tuge dar,
Žud strasna sa žice —
Napev Mađarice!
Usitnio kvinti rez,
Pljušte brzi zvuci,
Strune ječe, ciči vez
Kao krik u muci.
Kakva tuga? Pusti, pij!
Obavij je, vij,
Konopom je ovim šopi!
I u moru je utopi!
. . . . . . . . . . . . . . .
 
Basan, basan, bas, i-hi,
Basan, basanata,
Drugome si, dušo, ti
Nepovratno data...
Mućak — ti si moja sva!
Zar on voli kao ja?
Voli — malo sutra!
Sudbo moja, sudbo zla,
Ta priča je glupava!
Nama dvoma, cvete moj,
Isto sreću daje:
Kad smo skupa — to je to!
Kad nismo — sve staje.
Eh, živote, sudbo zla...
Pribij se uz mene sva!
Neće tvoj to greh da bude,
Mene nek' osude,
Oprostiće Bog...
Što te muči, srce, bol,
Što mi, dušo, bridiš?
Hoću li na prstu tvom
Svoj prsten da vidim!...
Basan, basan, bas, i-hi,
Basan, basanata,
Drugome si, dušo, ti
Nepovratno data!
Eh, — evo ti, tugu vij,
Konopom je ovim šopi...
Veseli se, ludo pij,
I jad svoj utopi!
 
          Prev. sruskog M. Sibinović
 

Konstantin Baljmont (1867—1942)

MUZA
 
Kad tvoje ruke, i jedna i druga,
Čaraju pesmu dirkom u dve boje;
Zvezdanom rosom natapa se tuga,
U osvitnim snima praporci žubore;
 
Tada si sveta — nisi s ovog sveta,
K'o sunca glas si iz maglenog dana,
Glas srca si sušti, priča lisnog sveta,
I gajem šećeš, k'o divna Dijana.

Najjasnije u tebi poje jedna struna —
Kroz maštu Šumana i drhtav glas Šopena.
Bezumlje Lune! I ti si — k'o Luna,
Kad talas uskipti, a padne k'o pena.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

David Burljuk (1882—1967)
 

* * *
 
Zvukovi na a su razliveni i poletni,
Zvukovi na i su visoki i spretni,
Zvukovi na u su nenapunjena truba,
Zvukovi na o kao grob oko ruba,
Zvukovi na e kao kad pljesak u plićaku
pljušti,
Samoglasnika rod sa osmehom
ispustih.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

Ana Ahnatova (1889—1966)


MUZIKA
 
     D. D. Šostakoviču
 
U njoj gori to što čuda stvara,
Pred očima ona brusi telo svoje.
Samo ona sa mnom razgovara
Kad se drugi i da priđu boje.
Kada drug poslednji pogled skrenu,
Bila je uz mene i u grobu mojem
I pevala kao oluja, po svemu,
Il kao cvetovi što govore svoje.

          Prev. s ruskog M. Sibinović


Aleksandar Blok (1880—1921)
 

KARMEN
 
1.
 
K'o što okean menja boje
Kada mu gusto nebo tmuro
Odjednom prospe zrake svoje,
Srce pod raspevanom burom
Zamre, poremetpvšp ritam
I krv na licu rumen budi,
I radosnice pune grudi,
Kada se javlja Karmensita.
 
2.
 
Na nebu — prazelenilo i mesečeva recka
U plaveti spi, umivena, i vetar uz šušanj
Prođe, i proleće, i poslednji led reskav,
I uđe u pospani vihor pometena duša...
 
Šta je k'o mesec nežno, sjajno k'o večernja rumen?
Za sebe znaj, i ćuti, nikom ne govori:
Na poslednjem spratu, visoko, gore, kao grumen,
Da prozorsko okno ne samo od rumeni gori...
 
          Prev. sruskog M. Sibinović
 

Boris Pasternak (1890—1966)
 

IMPROVIZACIJA
 
Ja dirke iz jata sa dlanova hranih,
Uz tapšanje krila, šum, zvukove stare.
I ruke istezah, kao da se branih,
Dok rukav se diže noć lakat da tare.
 
I mračno je bilo. I jezero to je
I vali. — I ptičji sojevi mili,
Umrtviće rađe no da ne postoje
Ti kričavi, crni, ti kljunovi silni.

I jezero to je. I mračno je bilo.
Lokvanji sa smehom irimakli se blizu.
I vali kod čamca oglodaše silom
Dno vode. A ptice uz lakat se grizu.
 
U grkljanu gata moć grgolji svoje.
Izgleda da ptiče dok s jelom ne svrši
Ženke će pre smleti no da ne postoje
Rulade u krivoj i kričavoj guši.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

RASKID
 
9.
 
Klavir će penu s usta da obliže.
Zanos će tebe da satre k'o sne.
Reći ćeš: — Mili! — Ne, viknuću, ne!
Uz muziku, kako?! — Šta će biti bliže
 
No akordi što su u tami intimni,
Dok, k'o dnevnik bačen, svi u kamin lete?
O, shvatanje čudno, samo glavom klimni,
Klimni, biće čudo! — slobodna si, eto.
 
Ne držim te. Idi. Idi, moja mila.
Odlazi kod drugih. Verter je već mrtav,
A danas i vazduh ima zadah smrti,
Kad otvori prozor, ti otvaraš žile.
 
          Prev. sruskog Milorad Živančević
 

Osip Mendeljštam (1891—1938)
 

* * *
 
Šubert na vodi. Mocart
u ptičjem cvrkutu,
I Gete što zvižduće
po putnoj krivulji,
I zamišljeni Hamlet što strepi
na putu,
Brojahu puls rulji i verovahu rulji.
 
A šapat se pre rodi, možda, nego usta
I lišće se leluja pre no drvo niče,
I oni za koje su naša iskustva,
Pre tih iskustava svoj lik uobliče.
 
     1933—1934.
 
          Prev. sruskog M. Sibinović
 

Vladimir Majakovski (1893—1930)

A VI, BRE, MOŽETE LI?
 
Premazah mapu svagdašnjeg dana
pljusnutom bojom iz čaše
u zdeli pihtij a pokazah
kose obraze okeana.
Po krljuštima limene ribe
pročitah da nova usta zovu.
A vi, bre,
možete li nokturno
da odsvirate
flautom oluka na krovu?
 
     1913.
 
         Prev. sruskog M. Sibinović
 

VIOLINA I MALO NERVOZNO
 
Violina, moleći, izgubi živce mnogo
i odjednom se rasplaka
nekako kao dete,
pa bubanj ne izdrža:
"Dobro, dobro, dobro!" —
i kao da se od muke ugnu,
sit violiiiie sete,
na vrelu ulicu Kuznjecku
šmugnu.
Orkestar ravnodušno gleda kako se
uplakana violina
jada bez reči jedne,
bez takta,
i samo negde
tanjir glupi
svetluca:
"Šta je ovo?
Kako to?"
A kad helikon —
plehane njuške,
znojav —
viknu:
"Glupačo,
cmizdruljo,
briši!" —
ja ustadoh,
prođoh posrćući kroz note koje,
na užas pultova, lelujaju
i uzviknuh zbog nečega:
"Bože!" Bacih se na drven vrat:
"Znate šta, violino?
Mi smo jednako složeni:
i j a zapomažem —
a ništa da dokažem ne znam!"
Muzičari se smeju:
"Ala se zalepio fino!
Na drvenu nevestu stupa!
Mudrijaš!"
A mene baš briga!
Ja sam dobar.
"Znate šta, violino?
Hajde da
živimo skupa!
A?"

          Prev. sruskog M. Sibinović


Sergej Jesenjin (1895—1925)
 

* * *
 
Zapevaj mi staru pesmu onu
Što je nekad pevala nam majka.
Ne žaleći nadu što potonu,
Pratiću te tiho iz prikrajka.
 
Ja znam dobro, pamtim to ganuće —
Nek' mi pesma grudi ustalasa —
K'o da čujem iz rodne nam kuće
Nežni drhtaj majčinoga glasa.
 
Ti mi pevaj da se, tronut, topim
U zanosu tvoje pesme blage,
Da u trenu, tek što oči sklopim,
Opet vidim one crte drage.
 
Ti mi pevaj. Uteha si meni:
Ne zavole samo moja duša
I vratašca baštenska s jeseni
I opalo lišće oskoruša.
 
Ti mi pevaj, nek' se srce seća,
Nek' iz čame sumorne se prene.
Uspomene, slatka, tiha sreća:
Brižna majka, koke pokunjene.
 
Zauvek sam zbog magle i rose
Zavoleo brezin viti stas
I njezine duge, zlatne kose
I sarafan i vezeni pas.
 
Zato srce prože slatka jeza —
Zbog te pesme i zbog rujnog vina
Čini mi se: ti si ona breza
Pod prozorom iz srećnih godina.
 
          Prev. s ruskog Miroslav Topić


* * *
 
Harmoniko, sviraj, zvonko sviraj, smelo!
Sećaš li se doba što je proletelo?
Ne šušti, jasiko, slegni se prašino.
Nek pesma poleti na prag mojoj miloj.
 
Nek me dobro čuje, neka se isplače.
Ova tuđa mladost ništa joj ne znači.
Ali i da znači — kratka tuga njena.
Gde li si, radosti, gde li si, suđena?
 
Zasviraj mi brže, zasviraj mi jače,
Kako god okreneš, prošlost se ne vraća.
Snaga i lepota — izbledele slike,
Ostalaje samo pesma harmonike.
 
          Prev. s ruskog Radivoje Konstantinović
 

Maksim Riljski (1895—1964)


ŠOPEN
 
Šopenov vals... Ko gajoš svirao nije
I ko ga čuo nije? Na čijim usnama
Nije topao osmeh zaigrao,
U čijim očima nije iskrio plamen
Poluljubavi il polutuge
Od tih zvukova koketno-ćudljivih,
Tužnih k'o veče zlatnog dana,
Vrelih kao poljubac dugi?
 
Šopenov vals, nebrižno odsviran
Na pijaninu koji, po rečima poete,
U neskladu "doseže ideale",
O! Kakvu mi dalj srebrnu otvori
U tom času večernjeg zamora,
Kad žudno srce traži
Nežne linije i meke boje,
Dok taji i žudnju, i strast,
I sne i snagu, kao što zemlja skriva
Nezaustaviv izdanak što raste...
U snegu, put sivog snežnog nedogleđa,
Ukrašene, izrezbarene sanke lete,
U njima kao sunce ispod trepavica bleska
Lukav il tužan — ko će znati? —
Vatren il hladan — ko da shvati? —
Poslednji ili, možda, prvi osmeh.
 
To je sreća! Sreća! Pružam ruke,
Pršti sneg ispod kopita hladnih,
Prolete gačac pored puta,
Pustoš se prostrla naokolo.
Sedlaj konja! Hej, u poteru brže!
To je sreća! Sreća! — Poležem po grivi,
Utanjam u tople strane uzengija —
Opet vidim ono lice što iz krzna
Jedva izviruje... Šta li mi je?
Jesu li to suze u očima njenim?
Radosnice — ko može to reći?
Ili suze tuge — ko to može znati?
A veče pali prozore neznane,
Plavi oblak žarom se prožeo,
Plava šuma od vatre svetluca,
Vetar grane njiše i peva mi
Na uho... To je sreća! To je ljubav!
To je beznađe!
 
Gospodine Frederiče,
Znam ja da ni vetra, ni sanki,
Pa ni konja nema u valceru vašem,
Znam, to je samo moja primisao...
Nek su vam Poljska, ili Žorž Sandova
Dve voljene, jednako vatrene! —
Donele savučja vihor nežni —
Šta me je briga? Ja danas volim
Svoj san i vas volim zbog njega,
Ćudljivi mršav muzičaru...

          Prev. s ukrajinskog M. Sibinović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #23 poslato: Decembar 11, 2013, 10:02:36 pm »

**
nastavak


Nikolaj Zabolocki (1903—1958)
 

UPOZORENJE
 
Gde su stare muzičke figure,
gde se s mrtvim bore klavijature,
gde se note tuku s bezglasjem prostranstva —
ne traži tu, pesniče, duši hranu i poznanstva.
Spojiv bezumlje s umom
sred pustih smislova sagradićemo dom
i poduprćemo ga kolonom čvrstom, punom
patnje. Ona će biti kruna
svega. Ako se patnja nalazi u vodi negde,
mi ćemo vodu opevati u pesmama glasnim,
ako se patnja nađe kod severnjače zvezde —
zvezda će, kao plamen, buknuti nad glavama našim.
I patnje krava i neuglednost ptica sama
nek sinu s tvojih nesvagdašnjih strana,
drveće neka peva i strašnom pričom, bo'me,
neka bik plaši ljude — isti taj bik u kome
stoj i muk svetova,
spojen s nama vezama čvrstim.
I budi centar sveta. Bezobrazluku, lažima mrskim
ne daj mesta. I nek te sledeća istina greje:
dođe l' ti do uha muzika sama —
dom će ti se srušiti i, veran naukama,
učenik će da nas ismeje.
 
         Prev. s ruskog M. Sibinović
 

BETOVEN
 
Upravo onog dana kad tvog sazvučja znak
prebrodi rada bezdan,
svet pobedi svet, prođe kroz oblak,
grom krenu na grom, u zvezdu pođe zvezda.
 
U nadahnuću poriva divnih,
s orkestrom bura, gromom leta,
s lestava oblaka silnih
dotakao si muziku sveta.
 
Pašnjakom truba, jezerom poja
neskladu uragana se ote,
u lice prirodi kliknu dela svoja,
u orgulje utka lik svoje lepote.
 
Pred licem polja sveta večnih
takvu si misao utkao u klik
da se reč s krikom iščupa iz reči
i postade muzika što slavi lavlji lik.
 
U bikovskim rogovima opet zapeva lira,
orlujska kost postade flauta pastirska,
razumeo si lepotu sveta živa
i odvojio njegovo dobro od zla.
 
Kroz spokoj svetskih predela stalni,
do samih zvezda udarni talas plavi...
Misli, otvori se! Reči, muzika postani,
plini u srca — da svet slavi!
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

Viktor Bokov (1914—2009)
 

MUZIKA
 
Nešto o muzici za spomen, utešno,
Nešto što zatišti nepojamno,
Nešto tužno, nešto neutešno,
Nešto pusto što je podivljalo.
Nešto skitsko sa humkom kurganom,
Černobiljsko, pelenom gorčano.
Prvorodno nešto, prvozdano,
U junačkom epu opevano,
Nešto smelo, odlučno do kosti,
Uspravljeno do najviših kota,
Nešto što je od velje važnosti —
Što je ljudskost i što je dobrota.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

David Samojlov (1920—1990)
 

* * *
 
Par ili nepar?
Mećava noćna.
Muzika — lekar.
Šubert. Osma.
 
Je l' da, kao da zida,
Šubert klija —
Muzika — vida?
Ona ubija.
 
Snežni sag zastrt.
Muka moćna.
Muzika nasmrt.
Mećava noćna.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović


Aleksandar Revič (1921)
 

MUZIKA
 
Osedeli dvadeseti vek nairavi rez
još u naše vreme, uvede da igramo s poskokom,
kao vrapci, i stvori džez,
a na kraju, okusiv uzgredno, žestoko
i sudbu i zlo i druge kerefeke,
potpuno izgubi sluh, i nigde neke
prave note na svetu širokom,
nema muzike, dolazi nam s boka
ćutanje koje grmi od dreke,
gluvilo ono, predskazano kod Bloka.
 
     29. decembra 2000.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

Aleksandar Kušner (1936)
 

* * *
 
Nebo u noći razjapljeno širom — i sâmo
Sav mehnizam otkriva pred nama: krivine,
Opruge, čivije... Muzička zalegla tamo
Fraza, da guta i mucanje i neravnine.
 
Noću, u selu, kad kročiš od otvorenih dveri,
Osetiš namah da to su zlatni lavirinti.
K'o da je Tezej tek izašô iz njih k Minojevoj kćeri,
Držeći ruku na koncu i kvinti.
 
Šta je to, prijatelju, otkud ljubav ova
Što javno priznade falinke svoje tolike,
Što ne računa da će se jedanput vratiti snova
U ovaj kraj, a u nebesku tamu — nikad.
 
Ko se o stadima tim, o muzici sočnoj stara?
Noćno je nebo navijeno ručkom sa škripom.
Hladniš i osećaš kako se u sluh pretvara
Vid, a sluh mrkne od nebeskog oblaka, pritom.
 
Ili od suza. Ne postavljaj pitanje zašto
Plaču: je l' ljubav, ili to uvrede dišu?
Prosto, tu stoje, poture rame pod prostor,
I svirku iz oka, kao raj koji blešti, brišu.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović
 

NOĆNA MUZIKA
 
Noćna muzika sama sebe svira,
Sama se sebi divi i predaje.
Gde tanani je slušalac? Spava. Da, zaspiva.
Traži muziku rukama, kao slep da je.

Noćna muzika se prpoši kao najada
U sjajnom potoku, u samotni joj čas.
Noćna muziko, nemoj da
Dolećeš nam više! Zaboravi na nas.
 
Vrata smo zakračunali i okna zatvorili:
— Živi smotreno, bez sreće, bez strasti budi —
Ne vredi! Gde si, u automobilu?
Ili u kuhinji kod nepoznatih ljudi?
 
Ali ti što te čuju, biće da ne slušaju.
Znam već kako to biva: kafu piju bez kraja,
Vez što je muzikom sazdan, tu njenu retku šaru
Ne razlikuju od drugih niti i zamršaja.
 
I samo onaj koji zna kako da lovi zvuke
Za deset zidova i još za mnoštvom dveri,
Srećom zagrcnut je i muči teške muke:
Pušta da mu u sobu nahrupe divlje zveri.
 
Ljubav se na fotelji namah stvorila, iskrsla
U jednom skoku, Radost na krevet skače,
A Gnev — na komodu, sve je oživelo, vaskrslo,
Probudilo se, prenulo, nagrnulo još jače.
 
     Prev. s ruskog Vera Horvat
 

Vladimir Karizna (1936)
 
NOKTURNO
 
Moje uho čeka melodije jek —
Lati se, Nastja, svoje violine,
Da s gudala sreća u dušu mi line
Večeri ove, bar na časak tek...
 
Tvoj meki nokturno na snovima leži,
K'o munje hitre zvučno porinuće!
Štedro ga daje toplo nadahnuće
Raspevanog daha struna tvojih nežnih!

Ne dira dušu jarkog pusta ton...
Podižeš svetinje one iz dubine,
Koje je đavo gurnuo na dno.
Ti bacaš čini iz plavetne tmine,
I zvezdice s neba, kao georgine,
Sijaju nežno u prozoru tvom.
 
          Prev. s beloruskog M. Sibinović
 

Viktor Krivuljii (1944—2001)
 
TRUBE I BUBANJ
 
nama — truba truba a njima — po bubanj
samo priglupa violina se roti
futrolu kida uz molećiv žar
ona je muzika-sitniš i
sirotinjska ljuba
ne traži slavu, svira na običnoj noti
drugovi-gospodo niste na poslu ako
nemate šta protiv ovde je
Nedeljne gužve Božji dar
carstvo Duha što izvire iz ploti
 
     2001.
 
          Prev. s ruskog M. Sibinović

Pripremio: Miodrag J. Sibinović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #24 poslato: Februar 05, 2014, 11:48:09 pm »

*

ORIGINAL ILI KOPIJA JESENJINOVOG PREVODA

Stari prevodi Bertolina, Sibinovića, Pešića, Topića, Markovića, Malovića, poezije velikog ruskog pesnika, uvršćeni su u novo izdanje, ali pod drugim imenom

Na nedavno održanom Božićnom sajmu knjiga u beogradskom Domu sindikata mogla se naći knjiga poezije Sergeja Jesenjina, objavljena 2009. godine, u izdavačkim kućama "Neven" (Zemun) i "Feniks' (Beograd), a kao prevodilac navedeno je ime Marine Zobnin. Profesor Miodrag Sibinović, prevodilac, tvrdi za naš list, da su u ovoj knjizi, osim njegovih, štampani prepevi i drugih naših poznatih prevodilaca i pesnika Miodraga M. Pešića, Nikole Bertolina, Slobodana Markovića, Miroslava Topića i Dragutina Malovića.

Profesor Sibinović, je ovaj slučaj, zajedno sa drugim oštećenim prevodiocima, poverio Autorskoj agenciji Srbije, sa zakašnjenjem od godinu dana. Izdavačka kuća "Neven" registrovana je u ulici Gajevoj 14 u Zemunu, međutim, već danima nismo nikoga od zaposlenih uspeli da pronađemo na ovoj adresi. "Feniks" — Beograd, koji je potpisan kao suizdavač, i ne postoji u registru izdavača. Najbliži trag je "Feniks libris" — Zemun, ali, kako nam je rečeno u ovoj izdavačkoj kući taj trag potpuno je pogrešan. Naime, "Feniks libris" — Zemun nema nikakve veze ni sa spornom knjigom niti sa "Feniksom" iz Beograda. U Srpskom udruženju izdavača i knjižara, koje ima blizu devedeset članova, ne nalaze se ni "Neven" niti "Feniks".

Marinu Zobnin, smo pokušali da pronađemo preko Udruženja prevodilaca Srbije. Rečeno nam je da ona nije član ovog udruženja. Pesme u zbirci izabrao je i priredio Živojin Janković, a kao izdavači potpisani su Mika Jeremijević i Vojislav Đuričić. Živojin Janković naveden je i kao urednik. Zanimljivo je, kako kaže Sibinović, da je knjiga nakon njegovog glasnog reagovanja na Božićnom sajmu, sutradan povučena sa štanda.

Prema rečima našeg sagovornika, ova knjiga sadrži kratak predgovor urednika i četrdeset osam pesama i poema.

Međutim, svi ti prevodi (prepevi) pripadaju poznatim srpskim prevodiocima i pesnicima: Miodragu M. Pešiću, sedamnaest pesama i poema, Nikoli Bertolinu, trinaest, Slobodanu Markoviću sedam, Miroslavu Topiću dve pesme, i Dragutinu Maloviću jedna. Mojih je osam pesama, objašnjava Sibinović, dodajući:

Neki od tih prepeva, poput, recimo, Pešićevih prevoda "Crnog čoveka" i "Ane Snjegine", koji se kod nas objavljuju još od 1931. i tokom prethodnih osamdeset godina preštampavani su već bezbroj puta, drugi, pak, Markovićevi, Malovićev, Bertolinovi, Topićevi, kao i moji, objavljivani od pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka do 2000. godine, kada je u Beogradu štampano i već osmo višetomno izdanje Jesenjinovih sabranih dela na srpskom jeziku. Našim ljubiteljima poezije poznati su, takođe, već više od pola stoleća. Zbog toga nema nikakve potrebe trošiti reči na dokazivanje da su pesme objavljene 2009. godine pod imenom prevodioca Marine Zobnin plagijat. Tekstovi tih prevoda (prepeva) su, uglavnom, prepisani od reči do reči, a minimalne izmene u ponekom stihu ostalih pesama pokazuju da onaj ko je "intervenisao" nije imao dovoljno nerva ni za izvorni ritam, niti za srpsku poetsku reč.

Uz to, naš sagovornik smatra da se pojavljivanje ovakve knjige može posmatrati s moralnog, kulturološkog, formalno-pravnog, pa i političkog stanovišta.

Plagijat je morao da otkrije, još pre oštećenih prevodilaca, urednik izdavačke kuće. Zar je moguće da je demokratizacija izdavačke delatnosti i privatizacija izdavaštva toliko snizila kulturni nivo srpske uredničke populacije da jedan stručnjak nije u stanju da prepozna ni kultne tekstove iz srpske riznice prevodne književnosti kao što su Jesenjinova "Pesma o keruši", "Pismo majci", "Život vam je varka s toplom čamom", "Crni čovek", i druge, ili bar da, ukoliko ih čak i ne zna — zar je moguće da takav urednik ne zaviri u ranija srpska izdanja Jesenjinove poezije? To je nešto što bi moralo da predstavlja minimum poštovanja nacionalne kulture u kojoj se neko bavi izdavaštvom, smatra dr Miodrag Sibinović, zaključujući da bez uspešnog rešavanja problema piraterije i primene zakona ne može da se očekuje da zaštita intelektualne svojine prestane da bude briga samo ugroženog pojedinca.


M. Vulićević | 15.02.2011. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #25 poslato: April 24, 2014, 02:23:52 am »

*
INTERVJU


HILJADU GODINA LIRIKE

Antologija ruske lirike od X do XXI veka koju je priredio i dobrim delom stihove preveo naš ugledni slavista dr Miodrag Sibinović upravo je dobila značajno priznanje na Sajmu knjiga u Nišu: nagradu "Inicijal" za "delo koje spaja ili kojim se prožimaju sadašnjost i budućnost." Antologija, koju je objavila beogradska "Paideja", biće predstavljena večeras u 19.30, u Maloj sali Kolarčeve zadužbine, a u razgovoru će učestvovati dr Kornelija Ičin, dr Aleksandar Petrov, Petar Živadinović, i autor dr Miodrag Sibinović. Stihove će kazivati dramski umetnik Ivan Jagodić. Tri toma ove antologije od kapitalnog su značaja za našu kulturu, pružaju uvid u rusku liriku "na svim etapama njenog istorijskog razvoja, od narodne poezije do danas."

Kako ste se, i zašto odlučili da u Antologiji krenete od 10. veka?

Teško je zamisliti književno umetničko delo bez lirskog naboja, a ruska pisana književnost traje od primanja hrišćanstva 988. godine. U standardnim književno-istorijskim pregledima insistiralo se na tome da umetnička poezija kod Rusa nastaje tek u XVII veku, a da je tokom prethodnih šest vekova razvoja — čovekove potrebe za lirskim iskazom zadovoljavala crkvena poezija i, komplementarna s procesom razvoja pisane književnosti, folklorna tradicija.

U prošlom veku sačinjavane su i objavljivane različite antologije narodne poezije, dok, iz ideoloških i nekih drugih razloga, crkvenoj poeziji nije posvećivana pažnja. Ukazivalo se samo na lirske delove iskaza u letopisu i drugim spomenicima sinkretične stare književnosti, kao i na spevove "Slovo o Igorevom pohodu" i "Zadonščina". Pošto su i folklor, i crkvena poezija iz stare ruske nesumnjivo deo ukupne ruske poezije — bilo je neophodno srpskom čitaocu staviti na uvid i njihove uzorke.

Posebno ste vodili računa o, kako kažete, zapostavljenoj niti ruske hrišćansko-pravoslavne lirike sve do danas. Otkuda to? Koliko se ona stvarno oseća u modernoj ruskoj poeziji?
 
U periodu do XVII veka ta nit je bila dominantna, ali je ostala životvorna čak i u vreme klasicističko-prosvetiteljske orijentacije, pogotovo u potonjoj romantičarskoj i simbolističkoj poeziji. Razume se, u raznim periodima, u okviru različitih poetika, religiozni motivi su zauzimali različito mesto, ali je hrišćanski kulturološki model, svesno ili spontano, neprekidno bio jedan od bitnih parametara i mera ljudskih postupaka i života. Pažnju prema ovoj niti ruske lirike u "Antologiji" ne treba shvatiti kao nekakvo pomodno preuveličavanje njenog umetničkog značaja. Ali ni njeno prećutkivanje, posebno zanemarivanje njenog postojanja u vreme kad je religija bila suzbijana i oštrom državnom represijom, bilo bi znak nedopustive neobjektivnosti. Tu hrišćansko-pravoslavnu nit ruske poezije mnogi i danas vide kao jedan od puteva za prevazilaženje poetizacije postmodernističkog beznađa, karakteristične za kraj XX i početak XXI veka.

Vaša antologija jedna je od retkih kod nas koja predstavlja viševekovno rusko poetsko stvaralaštvo. Koje su joj antologije prethodile?
 
Uz obimom nevelike "Zvuke ruske lire" Riste Odavića (1914), kratkog izbora Kirila Taranovskog "Iz ruske lirike" (1931) i obimne antologije Miodraga M. Pešića "Od Puškina do Jevtušenka" (1967), to su, pre svega, "Antologija ruske poezije. XVII–XX vek" Aleksandra Petrova (1977) i "Antologija ruske poezije XVIII i XIX veka" Vladimira Jagličića (1996). U ovom kontekstu vredni su pomena i antologijski izbori V. Jagličića i Vladimira Dimitrijevića "Pesnici raspete Rusije" (1997), Milivoja Baćovića "Kad pršte breze" (2002) i, posebno, prošlogodišnje izdanje "Antologije ruske andergraund poezije" Svetislava Travice. Najobuhvatnija među njima, veoma dobra bilingvalna Petrovljeva "Antologija" pre tri decenije bila je značajna i u granicama same ruske kulture.
 
Posebno mesto dajete socrealističkoj poeziji, i kažete da je potrebno rehabilitovati je. Koje su njene (do sada nedovoljno prepoznate) glavne osobine? Da li je slična situacija i sa našom poezijom iz tog doba?
 
Ne rehabilitujem ja tu poeziju, već, u ime istorijske pravde, pokušavam da pokažem da su i u okviru nje pisana značajna dela ruske lirike, što se u žaru ideoloških i estetičkih raspri često previđalo. To, dakako, treba imati na umu i u sličnim osvrtima na srpsku književnost.

Ruska poezija druge polovine 20. veka dosta je prevođena na srpski, no, Vi ipak mislite da nije dovoljno poznata. Na koje njene crte mislite, i koji su to pesnici ostali zapostavljeni kod nas?
 
Za potpuniju sliku najnovije ruske poezije to nije dovoljno. Naslednici velikih prethodnika iz prve polovine veka kod nas su ostali u njihovoj senci, uprkos velikom broju sopstvenih značajnih originalnih dela, kojima je revitalizovana savremena ruska poezija. Naročito su delikatne poslednje dve decenije kad su vanknjiževni činioci naše recepcije ruske književnosti ponovo uzeli maha. Koliko to naše predstave siromaši moglo se osetiti i na primeru A. Kušnera, koji je, iako odavno priznat kao jedan od velikih liričara, prvu knjigu na srpskom jeziku doživeo tek ovih dana... Nadam se da će čitaoci u "Antologiji" videti još mnogo takvih primera... Ja sam, inače, u sva tri toma nastojao da dođem do jedne koherentne poetski žive celine, koja će čitaoce, kao i naše izdavače, podstaći i na detaljnije iščitavanje pojedinih pesnika, kao i na eventualno razuđivanje naše slike hiljadugodišnje ruske lirike.
 
Koji je period ruske lirike Vama posebno drag, kom se pesniku i danas vraćate?
 
Ja sam književni istoričar: ponese me svako delo iz koga zrači energija, i svaki pravi pesnik, bez obzira na njegovu pripadnost ovom ili onom vremenu, ovoj ili onoj poetici. Vraćam se, dakle, svakom dobrom pesniku — od najstarijih do najmlađih.
 
Prevodite i rusku prozu: šta je za Vas kao prevodioca zahtevnije, stih ili roman?
 
Ako se prevođenju pristupi sa razumevanjem, svako istinski vredno književno delo, bez obzira na to da li je u prozi ili u stihu podjednako je zahtevno. Inače, prevodioci bez dovoljno razumevanja originala i bez književnog dara, češće se prihvataju prevođenja proze nego poezije.
 
Da li trenutno prevodite sa ruskog, ili ste izabrali nešto novo sa ukrajinskog, gruzijskog, beloruskog?
 
Završavam knjigu pesama ruskog postmoderniste D. Prigova i očekujem da će se najzad pojaviti i "Antologija ruske priče XIX veka", koju sam sa Vladimirom Medenicom priredio po narudžbini "Platoa" (tu sam i jedan od prevodilaca).
Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #26 poslato: Decembar 24, 2014, 02:10:42 am »

**

CITATI I PLAGIJATI


1.
U zbirci tekstova Resavski venac srpskog pesnika Miloja Dončića, objavljenoj 2014. godine (izdavač je Agencija za izdavačku delatnost Lestve, Kosovska Mitrovica) dobili smo zanimljiv materijal koji bi, u principu, mogao biti i dragocen kao građa za ozbiljnu književnoteorijsku i književnoistorijsku analizu. Autorov kratak predgovor i štampani u knjizi tekstovi dveju recenzija pokazuju da je takva analiza odista neophodna. Bez pretenzija na poslednju reč, osećam potrebu da kao književni istoričar komparatističke orijentacije posvećen tipološkim i obostranim kontaktnim vezama naše književnosti i književnosti drugih slovenskih naroda, pa i kao književni prevodilac i teoretičar prevođenja, povodom pročitanog zapišem i neke svoje opaske. Iako su neposredno podstaknute čitanjem ove knjige, ja ih pišem, pre svega, zainteresovan za utvrđivanje zdravih i perspektivnih metodoloških osnova u izučavanju naše savremene književnosti.

2.
Recenzent prof. dr Tiodor Rosić tvrdi da "Dončićeva knjiga ima jasne kriterijume za određivanje šta predstavlja plagijat, a šta ne i nikakvo pozivanje na postmoderizam i intertekstualnost ne može opravdati namerno prisvajanje tuđeg autorstva i tuđeg dela..."

U Dončićevom predgovoru, međutim, na nekakvu definiciju književnog plagijata iz koje se mogu izvoditi pomenuti kriterijumi mogle bi zaličiti jedino sledeće dve izjave: 1. "Od 496 plagiranih pesama izabrao sam 31 (teški plagijati, gotovo suvi prepis)." (str. 4) 2. "Ako su pesme kraće od dve strofe, sumnja je isključena. To se po mojim teorijama zove nametnutost, strofa do dve, što je i granica moje principijelnosti." (str. 5—6)

Zašto i pesme koje su kraće od dve strofe ne bi mogle biti plagijat? Kojim to priređivačevim "teorijama" se definiše novi komparatistički termin nametnutost? O kakvim se to "granicama principijelnosti" u tim "teorijama" govori? Predgovor u svojoj antologiji Dončić završava sledećom ocenom: "Izraz plagijat je blaga forma, čak po teorijama nekih naših kritičara i teoretičara književnosti dozvoljena forma u poređenju sa onim što ćete u ovoj knjizi zateći." (str. 7) Iako on to izričito ne kaže, ispada da Dončić po svojim "teorijama" u "jasne kriterijume" ugrađuje sledeće forme plagiranja: 1. "nametnutost", 2. "blagu formu" plagijata kao "suvi plagijat" i 3. nešto još gore što ćemo u njegovoj "knjizi zateći"?

Treba li nagalašavati da su citirane "teorije" odviše diletantske da bi se mogle smatrati ozbiljnim zaključcima o prikupljenoj poetskoj građi? Simptomatično je da mu, iako i sam misli da "većina pesama" iz Dončićeve knjige "predstavlja krađu književne imovine", čak i recenzent Rosić ipak ukazuje: "Ne može se reći da su sve te pesme 'teški plagijati i suvi prepisi'..." (162)

3.
Zanimljivo je da se autoru i njegovi recenzenti pridružuju u mišljenju da je za obradu ove teme poetika postmodernizma irelevantna.

Sam Dončić svojoj konstataciji da je plagijat "čak po teorijama nekih naših kritičara i teoretičara književnosti dozvoljena forma" dodaje sledeće objašnjenje:

"Od početka jugoslovenskog postmodernizma pa do današnjih dana u srpskoj postmodernoj poeziji, javlja se ogromna težnja za naglim promenama. Postmodernisti potpomognuti slepim reformatorima ne obaziru se na to da li će ta poteska forma preživeti, tek da se nešto menja. Ona je i poslednjih godina prošloga veka sve više ličila na prenapregnuti beton bez elemenata statike, i morala je prsnuti. Prve pukotine pojavile su se na samom početku ovog veka kada su se oglasile upozoravajuće sirene nekih evropskih zemalja koje su obradile svoje bibliografije." (str. 6)

(Ni traga od podataka iz kojih su to evropskih zemalja, pošto su "obradile svoje bibliografije", do njega doprle "upozoravajuće sirene"...)

Da li se sa ovako skučenim predznanjem o postmodernizmu kao širem filozofskom i umetničkom poetološkom konceptu duboko uvreženom u teoriju i umetničku praksu, kao pojavi koja je, dopadala nam se ona ili ne, obeležila drugu polovinu XX veka, može išta smisleno govoriti o plagijatu u poeziji toga vremena? Kako se baviti kompetentno problemom plagijata u srpskoj poeziji nastaloj u drugoj polovini XX veka bez ozbiljnog poznavanja teorije intertekstualnosti?!

4.
Dončić, međutim, svoju knjigu vidi ovako: "Ovo je možda prvi istraživački rad sa ovakvom tematikom u istoriji literature. Prvi put je upaljena lampa u podrumu duhovnog zla, čija su ulazna vrata i dan-danas pod zaštitom državnih institucija." (str. 4) Ako misli na "istoriju literature" uopšte, onda se, na žalost, grdno vara. Misli li samo na našu istoriju književnosti, opet greši. Ispostavlja se da nema uvida ni u istoriju komparatističkih istraživanja književnosti.

Kod nas se od pretposlednje decenije XIX do sredine XX veka već nemalo pisalo, recimo, o "pozajmicama" Vojislava Ilića iz Ljermontovljeve poezije (Milan Savić, Vladimir Ćorović, Jovan Skerlić, Kiril Taranovski, Lav Zaharov, Vladeta Vuković, Pavle Stevanović, Milorad Pavić i dr.; o tome su, između ostalih, pisali i Rusi P. A. Zabolotski i N. I. Kravcov).1

Ne može se, tako, poreći Ilićeva poetska korespondencija u pesmi Brodar s Ljermontovljevom Гроза шумит в морях с конца в конец (prvi put objavljenom 1889. u Ljermontovljevim sabranim delima pod redakcijom Viskovatova):

Гроза шумит в морях с конца в конец,              
Корабль летит по воле бурных вод.                  

Один на нем спокоен лишь пловец,                  
Чело печать глубоких дум несет.                      

Угасший взор на тучи устремлен –                  
Не ведают ни кто ни что здесь он!..                    

Конечно, он живал между людей
И знает жизвь от сердца своего;
Как ужаса, моленья, скрып снастей.
Не трогает молчания его.2                                        

(Љермонтов)
                             .
Bez krmila svoga, bez pravca i puta
Brod zanesen juri, tumara i luta.

I sumorni brodar, prekrstivši ruke,
Mirno sluša oluj i njegove zvuke.

On ništa ne traži, ni za čim ne žudi
Ne vije se uzdah iz njegovih grudi.






(Ilić)

Doduše, u naučnoj literaturi češće je pravljena paralela Ilićevog Brodara sa Ljermontovljevom pesmom Парус (Jedro). Skerlić je u svojoj studiji o Vojislavu Iliću ustvrdio da između te dve pesme postoji "prilična sličnost". Zaharov, Vuković i, delimično, Pavić s tom konstatacijom se nisu složili. Vuković primećuje: "Dok se u Jedru nagoveštava bura, dotle je Ilićev Brodar mirno i melanholično dočekuje ravnodušno prekrstivši ruke, jer mu je život dosadio...", a Pavić da "osim neke najopštije sličnosti između ravnodušnog brodara u buri (Ilić) i ravnodušnog jedra među talasima (Ljermontov)" među tim pesmama "nema dodira". Ali, pri pažljivom upoređivanju ipak se ne mogu zanemariti i neke Ilićeve tekstualne podudarnosti s Jedrom. U okviru razgovora o temi ove studije biće celishodno da se pozovem na svoj zaključak o "dodiru" Brodara sa Jedrom iz knjige Ljermontov u srpskoj književnosti:

"Karakteristično je da Ljermontov postavlja pitanje: ''Что ищет он в стране далекой / Что кинул он в краю родном?', a Ilić, kao da odgovara, govori o istome: 'On ništa ne traži, ni za čim ne žudi, / Ne vije se uzdah iz njegovih grudi'; na Ljermontovljevo: ''Увы! Он счастия не ишет / И не от счастия бежит!' Ilić, opet, kao da se direktno nadovezuje svojim: 'Ne vije se uzdah iz njegovih grudi. / Ko ustrgnut cvetak što se grobu sprema, / On za radost ne zna'; a dok sve tri Ljermontovljeve strofe u prva dva stiha sadrže sliku pejzaža a u trećem i četvrtom — lirskog junaka, kod Ilića je isto, prema pejzažu u prvom delu pesme (dva distiha), u drugom delu (tri distiha) slika lirskog junaka, čime je sačuvan paralelizam. Kad se uzme u obzir ona 'opšta sličnost' u slici neustrašivog lirskog junaka, bačenog u kovitlac bure (Pavić, mislimo, nije bio u pravu kad govori o sličnosti ravnodušnog brodara i ravnodušnog jedra, jer baš smisao Ljermontovljeve pesme je u tome što je jedro, taj simbol, taj pesnikov lirski junak — nemirno i traži buru), onda nam ove podudarnosti daju pravo na zaključak da se u Brodaru zaista radi o vezi sa Jedrom, ali o stvaralačkoj vezi, zasnovanoj na alijenaciji koja će prema Ljermontovljevom: ''А он, мятежный, просит бури, / Как будто в бурях есть покой! — dovesti do slike: 'Ko ustrgnut cvetak što se grobu sprema, / On za radost ne zna — al ni straha nema.'" (str. 171—172)

Za ovakva "preuzimanja" iz postojeće riznice nacionalne, regionalne ili šire svetske kulture ranije se, kao što je poznato, upotrebljavao termin "uticaj" i govorilo se o uticaju jednog pisca na drugog, jedne nacionalne ili regionalne književnosti na drugu i sl. Na osnovu građe prikupljene u proučavanju recepcije Ljermontovljevog dela u srpskoj književnosti, svojevremeno smo došli do zaključka da su se stvaralačke veze naših pesnika s Ljermontovom mogle svrstati u dve osnovne kategorije: "veze koje se ispoljavaju u inspiraciji motivima iz njegovih dela" (ona je imala, prvo, etapu poistovećivanja, a zatim, odvajanja, "kritičkog odnosa prema izvoru inspiracije kao... faktoru kulturnog i književnog nasleđa") i "kontakti koji su bogatili formu srpskog pesničkog kazivanja" ("koji, u okviru pesničke lektire iz evropske književnosti, podižu opšti kulturni i umetnički nivo naših stvaralaca", a obuhvataju i inovacije u oblasti versifikacije). Pojave iz ove druge kategorije, koje su, inače, od neprocenjivog značaja za književnu istoriju, zbog metodoloških i drugih problema u njihovom dokazivanju, u našoj nauci su obrađivane ređe. S obzirom na to da se, po prirodi stvari, ono što se u književnom delu "preuzima" uključuje u kompleksnu već konstituisanu kulturno-jezičku celinu kao jedna od komponenti dinamike njenog života (po pravilu i razvoja) koji postoji i sam po sebi — u našem jeziku je za to "preuzimanje" umesto termina "uticaj", prikladnije bilo upotrebljavati termin "stvaralački podsticaj". Time se širi manevarski prostor za istraživanja i unapred eliminišu slučajevi običnog prepisivanja.

Takvi stvaralački podsticaji su, razume se, bili i ostali predmet izučavanja komparatistički usmerene nauke o književnosti. Međutim, s obzirom na to da smo do sredine XIX veka vodili borbu tek za uvođenje i konstituisanje radikalno novog književnog jezika, koje je obuhvatalo i dokazivanje da taj jezik (zasnovan na jednom od narodnih govora i folkloru) ima potencijal za izražavanje sadržine ne samo Biblije, već i tekovina književne i ostalih oblika kulture nastajale u razvijenim delovima sveta od antičkih vremena do tadašnjeg doba — prve savremene komparatističke knjige o srpskoj književnosti iz pera naših autora počeli smo da dobijamo tek od kraja treće decenije XX veka.3

Ta dela su posle Drugog svetskog rata, pretežno pri akademskim ustanovama, podstakla bujan razvoj istraživanja recepcije velikih stranih pisaca u srpskoj kulturi. U tom periodu objavljen je i nemali broj komparatističkih knjiga od rukopisa koji su najčešće prethodno ocenjenjivani u postupku odbrane doktorskih disertacija ili magistarskih radova na katedrama za strane jezike i književnosti...

Međutim, Dončić pojavu "plagijata" u srpskoj književnosti zbog nečega povezuje samo sa periodom posle Drugog svetskog rata i sa sistemom "književnog vrednovanja koji je Komunistička partija tadašnje Jugoslavije postavila", pa svoj pionirski poduhvat predstavlja ovako:

"Ovo činim da profesore oslobodim obaveznog straha, ovo činim da novinare oslobodim obaveznog drhtanja. Ovo činim da pisce oslobodim obaveznog poniženja. Ovo činim da mnogim književnim kritičarima dam do znanja da literatura nije njihov monopol i da pisci nisu eksponati pod zaštitom muzejskog stakla. Došao je čas da se sruši sve što je partija jednoumnim idejama postavila i više od pola veka pištaljkama kontrolisala." (str. 3)

Nije teško uočiti signale koji ukazuju, osim na njegovo nedovoljno poznavanje istorije i teorije književnosti kao umetnosti, i na sklonost ka uprošćavanju pojava natrunjenom pojedinim današnjim političkim floskulama, pa i možda opravdanim nezadovoljstvom društvenim statusom sopstvene stvaralačke ličnosti. Da li je to iz njega progovorila frustracija zbog rezervisanosti i odbijanja da napišu pozitivne recenzije za objavljivanje rukopisa njegovog Resavskog venca kad u predgovoru ovako "hrabro" izriče presude svojim neistomišljenicima (prema njegovoj ličnoj evidenciji, "diviziji doktora, i moru titulara"):

"Pojava ove knjige označila je kraj tvrdnji mnogih profesora, da sam ja taj koji bez razloga napada teoriju i istoriju književnosti.

Sada se jasno vidi da se one same ruše znajući od kakvog su materijala pravljene. Ovo je moralo da se dogodi pre ili kasnije. Ovaj venac ispleten je grandioznim pesničkim biografijama. Zbog mnogih u njemu, do pre nekoliko godina, bio sam u stanju da se fizički obračunam braneći svoje stavove o njima. Ne postoji čarobnjak koji može pomoći diviziji doktora, i tom moru titulara, koji će nažalost morati da promene naslove svojih doktorskih teza. Nekada su se lopate koristile za utovar uglja, a sad nam služe za utovar doktorskih disertacija." (str. 3)


Nisam, razume se, protiv preispitivanja ni srednjoškolskih i visokoškolskih diploma, kao i svih vrsta magistratura i doktorata. Ono što je u široj javnosti započinjao i ovogodišnji jubilar Branislav Nušić u svojoj komediji Dr, veoma je aktuelno, kao što svi znamo, i danas (čak i u još većoj meri). Međutim, trebalo bi znati, takođe, da za to nije dovoljna sposobnost i spremnost za bilo kakve "fizičke obračune", kao i da su i "lopate" za razvrstavanje i selekciju duhovnih i intelektualnih vrednosti sasvim neupotrebljive... A ipak treba imati na umu da se jednostranim "lopataškim" uopštavanjem na osnovu pojave nekih kupljenih i plagiranih diploma čini nepravda prema ogromnoj većini imalaca radom i kvalitetom zasluženih diploma...

Mi se, izgleda, teško odričemo "lopate": opsednuti smo, po svoj prilici, činom "pokopavanja neistomišljenika". Time, gledano na duge staze, gotovo po pravilu, pokopavamo i sami sebe.

5.
Pošto smo tokom novije istorije u periodima međudržavnog približavanja kao i u razdobljima udaljavanja stalno osećali potrebu da se upoređujemo s Rusima, napomenuću kao slavista da kod njih nijednom ozbiljnom autoru nije padalo na um da Ljermontova zbog toga što njegova pesma На севере диком стоит одиноко predstavlja zapravo preradu poznate Hajneove šesme — okarakteriše kao plagijatora...

Ali još više poučan može nam biti sledeći primer. Klasicista Lomonosov, koji je sredinom XVIII veka formulisao i započeo realizaciju koncepcije svremenog ruskog književog jezika, propisao i utvrdio, po ugledu na antičke izvore, novi sistem versifikacije, definisao i temeljio poetiku nove ruske književnosti, 1747. godine uneo je u rusku književnost Horacijevu XXX odu Melpomeni (Exegi monumentum aere perennius...), napisanu 23. godine pre n. e. To je učinio "preodenuvši" je, pod naslovom Spomenik, u tada novo rusko jampsko ruho — u sledećem tekstualnom obliku:

          Я знак бессмертия себе воздвигнул                              
             Превыше пирамид и крепче меди,                                
             Что бурный аквилон сотреть не может,                      
             Ни множество веков, ни едка древность.                    

            Не вовсе я умру, но смерть оставит                          
            Велику часть мою, как жизнь скончаю.                      
            Я буду возрастать повсюду славой,                              
            Пока великий Рим владеет светом.                              
            Где быстрыми шумит струями Авфид, [3]                                
            Где Давнус [4] царствовал в простом народе,          
            Отечество мое молчать не будет,                                  
            Что мне беззнатной род препятством не был,              

            Чтоб внесть в Италию стихи эольски [5]                                    
            И перьвому звенеть Алцейской лирой. [6]                                
            Взгордися праведной заслугой, муза,                      
            И увенчай главу Дельфийским лавром. [7]  4
                             

Nakon pola veka (1795. godine), drugi veliki pesnik ruskog klasicizma, Gavrilo Deržavin piše svoju pesmu Spomenik koja glasi ovako:

         Я памятник себе воздвиг чудесный, вечный,
            Металлов тверже он и выше пирамид;
            Ни вихрь его, ни гром не сломит быстротечный,
            И времени полет его не сокрушит.

            Так!— весь я не умру, но часть меня большая,
            От тлена убежав, по смерти станет жить,
            И слава возрастет моя, не увядая,
            Доколь славянов род вселенна будет чтить.
            Слух пройдет обо мне от Белых вод до Черных,
            Где Волга, Дон, Нева, с Рифея льет Урал;
            Всяк будет помнить то в народах неисчетных,
            Как из безвестности я тем известен стал,

            Что первый я дерзнул в забавном русском слоге
            О добродетелях Фелицы возгласить,
            В сердечной простоте беседовать о Боге
            И истину царям с улыбкой говорить.
            О муза! возгордись заслугой справедливой,
            И презрит кто тебя, сама тех презирай;
            Непринужденною рукой неторопливой
            Чело твое зарей бессмертия венчай.5


Četrdeset i jednu godinu kasnije, na Deržavinov tekst će se nadovezati, potpisan kao autor, Aleksandar Puškin sledećom preradom:

         Exegi monumentum[3]

            Я памятник себе воздвиг нерукотворный,
            К нему не заростет народная тропа,
            Вознесся выше он главою непокорной
                      Александрийского столпа.

            Нет, весь я не умру — душа в заветной лире
            Мой прах переживет и тленья убежит —
            И славен буду я, доколь в подлунном мире
                     Жив будет хоть один пиит.

           Слух обо мне пройдет по всей Руси великой,
           И назовет меня всяк сущий в ней язык,
           И гордый внук славян, и финн, и ныне дикой
                    Тунгуз, и друг степей калмык.

           И долго буду тем любезен я народу,
           Что чувства добрые я лирой пробуждал,
           Что в мой жестокой век восславил я Свободу
                    И милость к падшим призывал.

            Веленью божию, о муза, будь послушна,
            Обиды не страшась, не требуя венца,
            Хвалу и клевету приемли равнодушно,
                     И не оспаривай глупца.6


Posle Puškina, koji je, kako reče Jevgenij Ljacki, učinio da se u Rusiji na književnost ne gleda kao na puku zabavu, i slavni ruski liričar Afanasij Fet 1854. godine nadovezuje se na Horacija i njegove ruske sledbenike svojom pesmom, upućenom Melpomeni, kao što to 1912. čini i simbolista Valerije Brjusov pesmom pod naslovom Spomenik:

         Мой памятник стоит, из строф созвучных сложен.
            Кричите, буйствуйте, — его вам не свалить!
            Распад певучих слов в грядущем невозможен, —
            Я есмь и вечно должен быть.

            И станов всех бойцы, и люди разных вкусов,
            В каморке бедняка, и во дворце царя,
            Ликуя, назовут меня — Валерий Брюсов,
            О друге с дружбой говоря.

            В сады Украины, в шум и яркий сон столицы,
            К преддверьям Индии, на берег Иртыша, —
            Повсюду долетят горящие страницы,
            В которых спит моя душа.

            За многих думал я, за всех знал муки страсти,
            Но станет ясно всем, что эта песнь — о них,
            И, у далеких грез в неодолимой власти,
            Прославят гордо каждый стих.

            И в новых звуках зов проникнет за пределы
            Печальной родины, и немец, и француз
            Покорно повторят мой стих осиротелый,
            Подарок благосклонных Муз.

            Что слава наших дней? — случайная забава!
            Что клевета друзей? — презрение хулам!
            Венчай мое чело, иных столетий Слава,
            Вводя меня в всемирный храм.7


Kao što vidimo, ovo je primer kad su, u okviru iste teme, u okviru istog žanra, služeći se u najvećoj meri istim motivima, istim eufonijskim i euritmičkim sredstvima, nadovezujući se jedan na drugog, od I veka pre n. e. do početka druge decenije XX veka n. e., pesnici i potpuno različitih poetika izražavali svoje lično viđenje i doživljavanje sopstvene umetnosti (takve vrste "pozajmica" poznate su, inače, i u drugim književnostima). Neki od pisaca su smatrali da treba, a neki nisu osećali potrebu da eksplicitno navode imena onih na koje su se nadovezivali. Ali niko od ovih pesnika, razume se, nije optuživan da je plagirao Horacija.

Zanimljivo je da i recenzenti Dončićeve knjige, izgleda, nemaju iste aršine za starije pesnike i za ove, rođene posle 1900. godine. Dušan Stojković, navodeći savremenog američkog književnog kritičara Harolda Bluma, piše:

"No, Blum misli, kao i Gete kojeg on citira ('Zar pesnik nema pravo na sva dostignuća svojih prethodnika? Zašto bi se ustezao da ubere cveće na koje naiđe? Samo prisvajanjem tuđeg blaga ostvarujemo nešto veliko.'), i kao Šeli čiju tvrdnju navodi, kako svi (veliki) pesnici pišu jednu jedinu veliku pesmu. No, jedno je uticaj, antičko takmičenje sa pesničkim prethodnicima, tematsko ugledanje, a drugo je obično, bogdan-popovićevsko prepisivanje red po red.8" (str. 159)

Zašto bi Deržavinovo, Puškinovo, Fetovo i Brjusovljevo prebacivanje lokacije pesme iz Italije u Rusiju sa nizom tekstualnih i ritmičko-metričkih podudarnosti bilo — plemenito "antičko takmičenje", a pretpostavljeno Davičovo prebacivanje iz Sicilije u Srbiju, uz slične tekstualne podudarnosti — "obično-prepisivanje"? I s kojim pravom se celokupan poetski opus bilo kog, a posebno značajnih pesnika za razvoj jedne literature (iz srpske su tu, pored ostalih, Oskar Davičo, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Miroslav Antić, Borislav Radović, Dragan Kolundžija...) može, čak i na osnovu koje valjano dokazane pozajmice, nipodaštavati ovakvim predstavljanjem:

"Posle ove knjige koja je trideset jugoslovenskih pesnika (jedan srećnik dobio je dve pesme) rođenih od 1900. do 1939. godine antologijski predstavila pesmama koje su se na mah pretvorile u uveoke, jedva čekam naredni tom koji će obuhvatiti one koji su rođeni od 1940. godine naovamo. Pretpostavljam da će biti deblji, da će boleti više, da će otkriti, na kraju, u kakvom smo prividu pesničkom živeli, namerno zaobilazeći istinske pesničke vrednosti a hvaleći lažne. Kada se iščita celovita dvotomna antologija... moći će slobodnije da se diše i autentičnije da se piše." (str. 161)

Zar je moguće da neko ozbiljno misli da je poštovanje književnog dela jednog Vaska Pope, Miodraga Pavlovića ili, recimo, Miroslava Antića bilo veličanje "lažnih pesničkih vrednosti" pod političkim okriljem "državnih institucija?! Poznato je da je film Miroslava Antića iz 1968. godine Sveti pesak, u vreme borbe protiv "crnog talasa", bio čak, iz političkih razloga, i skidan s repertoara ondašnjih bioskopa...

6.
Jedan od udarnih primera plagijata u ovoj knjizi je — široko poznata prva pesma iz obimnog ciklusa pesama o Srbiji Oskara Daviča, objavljena u njegovoj zbirci Višnja za zidom. Tako je ocenjuje i recenzent T. Rosić: "Teškim plagijatima pripada i pesma 'Srbija' Oskara Daviča jer je prepis i neznatno korigovana pesma 'Moja Sicilija' Česara Pavesea..." (str. 162). Kao dokaz da je, u okviru "razmene prevodilačkih fondova" i "najveće podvale u istoriji književne saradnje sa svetom", srpski pesnik prisvojio tekst pesme italijanskog pesnika Čezare Pavezea (1908—1950) iz njenog hrvatskog prevoda Mate Balote, Dončić navodi tekst toga prevoda iz zagrebačkog izdanja Neorealizam sjeverne Italije, objavljenog 1948. godine. Tekst Davičove pesme, pak, skraćen za 35 stihova, kod Dončića je, kako se vidi, predstavljen iz izdanja zbirke Višnja za zidom objavljene u Beogradu 1959. godine.

Verovatno je sastavljač Resavskog venca želeo da čitaoci misle da je Davičo Srbiju sačinio 1959. godine pretpostavljajući da je Balotin prevod već pao u zaborav... Prevideo je, izgleda, da je Davičova zbirka Višnja za zidom prvo izdanje imala već 1950. Ali, 2014. godine prevideo je, na žalost, i podatak poznat već skoro pola veka — da je Davičo svoju pesmu sačinio još mnogo ranije — daleke 1939. I iz široko poznatog Nolitovog izdanja Istorije srpske književnosti Jovana Deretića već od 1983. godine mogao je u tekstu o Višnji za zidom da pročita: "Prva i poslednja pesma imaju isti naslov, Srbija. Prva od njih, napisana 1939 (kuziv moj — M. S.), spada u najsnažnije i najpopularnije Davičove pesme. Pesnik doživljava Srbiju u njenoj mnogolikosti ('Ja znam sva tvoja lica... Gledao sam sve tvoje oči'); on vidi Srbiju u njenoj svakodnevnoj muci, ali i u bogatstvu njene prirode, Srbiju obilnu u svemu i plodorodnu. Na vrhu piramide svojstava nalaze se dva što Srbiju određuju najdublje, buna i pesma: Srbija je 'buna među narodima'." (str. 591)

Pažljivom čitaocu zbirke Višnja za zidom ne bi mogla da promakne još jedna činjenica: završna pesma te zbirke, s naslovom Srbija, sadrži u zagradi i podnaslov: Posle deset godina. Objavljena 1950, knjiga je, po svoj prilici, završena i predata u postupak izdavanja i tehnološki neuporedivo sporijeg od današnjeg procesa štampanja upravo 1949. godine. To bi, takođe, moglo biti potvrda da je početna pesma Davičove zbirke, koja se našla u Resavskom vencu, spevana zapravo 1939. godine.

Međutim, pobrojanim činjenicama nije isključena mogućnost da je Oskar Davičo Pavezeovu pesmu mogao znati i iz italijanskog originala. Ako mu kao predtekst za Srbiju nije mogao biti citirani Balotin hrvatski prevod, zašto to nije mogao biti Pavezeov original? Da bih ovakvu pretpostavku proverio, zamolio sam kolegu sa beogradske italijanstike da mi skenira i elektronskom poštom pošalje da pogledam tekst Pavezeovog originala pesme Moja Sicilija. Posle nekoliko dana dobio sam informaciju da u postojećim italijanskim izdanjima takvu pesmu nije pronašao. A nedelju dana kasnije u NIN-u od 30. oktobra sam pročitao:

"Dejan Ilić, ugledni pesnik i jedan od naših najboljih poznavalaca i prevodilaca savremene poezije sa italijanskog jezika, između ostalih i Pavezea, zamoljen da za NIN potvrdi postojanje Pavezeove pesme Moja Sicilija, koju je Davičo 'prepisao' i prenaslovio Srbija kaže: 'Pesma Moja Sicilija ne može se naći u Enaudijevom izdanju sabrane Pavezeove poezije iz 1962. (Cesare Pavese, Poesie edite e inedite), koje je do danas desetak puta ponovljeno i okuplja 125 objavljenih i 35 za života neobjavljenih pesama." (str. 59)

Ni italijanisti sa beogradske Katedre za italijanski jezik i književnost, ni Dejan Ilić nisu pisali studije o pesniku Oskaru Daviču da bi, eventualno, imali razloga za sakrivanje Pavezeove pesme od očiju srpske javnosti... A nije ih, razume se, imao ni direktor zagrebačkog Leksikografskog zavoda "Miroslav Krleža" Bruno Kragić koji je autora teksta iz NIN-a Marjana Čakarevića (naslov teksta je Detektivska posla u poeziji) obavestio da "knjiga pod naslovom Neorealizam sjeverne Italije, koju je navodno objavio 1948. godine Nakladni zavod Hrvatske, ne postoji ni u jednoj bibliografiji, niti biblioteci u Zagrebu, kao što ne postoji podatak da je Mate Balota, što je inače književni pseudonim ekonomiste Mija Mirkovića, ikada prevodio Pavezea." (str. 59)

7.
Kad sam počinjao da pišem ovaj tekst pošao sam od dobronamerne pretpostavke da autoru i njegovim recenzentima analizom njihovih konkretnih napomena i stvarne sadržine priloženih tekstova ukažem na to da je problem književnih veza u književnosti uopšte, a posebno u XX i XXI veku mnogo složeniji no što se njima čini. Mislim da sam već pokazao da je za njegovu obradu potrebno mnogo više znanja od manipulisanja već olinjalim dnevnopolitičkim tezama.

Međutim, zaprepašćujući su podaci koje je prikupio i saopštio Marijan Čakarević, poput onih da neke knjige iz kojih su tobožnji izvori plagijata zapravo i ne postoje (uz pomenutu antologiju Neorealizam sjeverne Italije, izmišljena je knjiga Sedam nemačkih pesnika iz koje Dončić navodi tekst pesme Trag Bavarske austrijske pesnikinje Ingebar Bahman koji je, kako autor Resavskog venca predstavlja, 1972. godine plagirao Miodrag Pavlović pod naslovom Balkanski putopis; iz te nepostojeće knjige je i pesma Paula Celana Sjaj zenica tvojih koju je Vasko Popa, tobože, plagirao u svojoj Očiju tvojih da nije). Frapantno je da nisu pronađeni ni originali pesama čiji su prevodi na naš jezik kod Dončića citirani kao predlošci plagijata iz pera vodećih srpskih pesnika Daviča, Pope i Pavlovića. Rezimirajući prikupljena saznanja o Resavskom vencu Čakarević saopštava i sledeće:

"Nakon uvida u sadržaj knjige, 'iz aviona' se vidi da je reč o potpuno diletantskoj prevari, budući da su navodni originali, čije skenirane naslovne stranice Dončić daje kao priloge, gotovo svi štampani istim fontom, iako je reč o 'knjigama' koje su objavljivane u poslednjih vek i kusur u zemljama od Australije do bivše Jugoslavije. A svako ko je držao u rukama npr. Nolitove ili Prosvetine knjige iz tog vremena, zna da ovi izdavači nisu nikada koristili takav font.

Kao primer za ovakve i slične brljotine može se navesti bilo koji Dončićev original. Tako, recimo, čuveni Antonio Maćado greši u pisanju sopstvenog imena i to na naslovnoj stranici svoje knjige Soledades, jer umesto Machado na Dončićevom 'originalu' stoji Mashado, kao što i pokrajina u kojoj knjiga izlazi nije Castilia, već Kastilia, što je jedinstven primer u istoriji svetske književnosti." (str. 58)"


Nakon ovih saznanja bilo kakva književnoistorijska, književnoteorijska ili književnokritička analiza stihova objavljenih u Resavskom vencu kao da postaje bespredmetna i neumesna. Njen predmet, očito, pripada više nekim drugim naukama. Međutim, za potpuniju sliku ipak bi valjalo pogledati i ostale primere na koje je ukazao autor Resavskog venca.

__________________

1 Detaljnije o tome, uz odgovarajuće analize i zaključke, vid. u: M. Sibinović, Ljermontov u srpskoj književnosti, Beograd, 1971, str. 151–219. O sličnim primerima Ilićevog stvaralačkog nadovezivanja i na dela niza drugih evropskih pesnika vid. u: M. Pavić, Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad, 1971.
2 Doslovni prevod: Oluja huči po morima s kraja na kraj. / Brod leti po volji burnih voda, / Miran je samo brodar na njemu, / Na čelu mu pečat dubokih misli, // Ugasli pogled mu u oblake usmeren — Oni ne znaju ni ko je ni zašto je tu on!... // Razume se, on je živeo među ljudima / I život poznaje iz srca svog; / Krik užasa, molbe, škripa konopaca / Ne dotiču njegovu ćutnju.
3 U svojoj knjizi Komparativno viđenje srpske književnosti (Novi Sad, Svetovi, 1993) Zoran Konstantinović ukazuje na sledeće: Vladeta Popović, Shakespeare in Serbia, London, 1928; Ilija Petrović, Lord Bajron kod Jugoslovena, Požarevac, 1931; L'Influence du realisme francaise dans le roman serbo-croate, Paris, 1935; Petar A. Mitropan, Puškin kod Srba, Beograd, 1937; Pero Slijepčević, Šiler u Jugoslaviji. Studija o primanju nemačke klasike kod Srba i Hrvata s osvrtima na Slovence, Skoplje, 1937. i Đorđe Živanović, Srbi i poljska književnost (1800—1871), Beograd, 1941. Na ovom mestu valjalo bi dodati i podatak da je 1934. Krešimir Georgijević, kasnije profesor Beogradskog univerziteta, na Karlovom univerzitetu u Pragu odbranio doktorsku disertaciju Adam Mickjevič i srpsko-hrvatska narodna pesma koja je 1936. godine utkana u njegovu poznatu studiju Srpskohrvatska narodna pesma u poljskoj književnosti.
4 Doslovan prevod Lomonosovljevog teksta: Znak besmrtnosti sebi podigoh / Viši od piramida, čvršći od bronze / Da ga burni akvilon satrti ne može, / Ni mnoštvo vekova, ni jetka starost. // Uopšte neću da umrem, već će u životu ostati / Velika čast moja, kad život okončam. / Moja će slava rasti svuda / Dok veliki Rim bude vladao svetom. / Gde šumi brzim strujama Aufida, / Gde je Daunus vladao narodom prostim, / Otadžbina moja neće da ćuti o tome / Da mi nevisoko poreklo nije smetalo // Da unesem u Italiju pesme eolske / I prvi zvonim Alkejskom lirom. / Ponosi se istinskom zaslugom, muzo, / I ovenčaj glavu Delfijskim lovorom.
5 Doslovan prevod Deržavinovog teksta: Podigoh spomenik sebi čudesan, večan, / Čvršći je od metala on i viši od piramida; / Ni vihor ga, ni grom munjeviti neće srušiti / I let vremena neće da ga smrvi. // Da! — neću sav da umrem, nego će veliki deo mene, / Izmakavši truljenju, po mojoj smrti ostati da živi, / I moja slava će porasti, ne venući, / Sve dok slovenski rod vasaeljena bude poštovala. / Proneće se glas o meni od Belih do Crnih voda, / Gde Volga, Don, Neva, s Riteja zaliva Ural; / Svak će u bezbrojnim narodima znati onog / Što je iz neznane prošlosti poznat ostao // Jer se prvi drznuo da u zanimljivom ruskom stilu / Razglasi dobročinstva Felice, / Prostodušna srca, povede razgovog o Bogu, / I carevima istinu s osmehom da kaže. / O muzo! Ponosi se zbog istinske zasluge, / I one koji te prezru, preziri i ti sama; / Slobodnom rukom odmerenom / Čelo svoje zorom besmrtnosti venčaj.
6 Doslovan prevod Puškinovog teksta: Spomenik sebi podigoh nerukotvoran, / K njemu neće zarasti narodna staza, / Uzdigao se glavom nepokornom iznad / Aleksandrovog stuba (obeliska). // Ne, neću sav da umrem – duša u zavetnoj liri / Moj prah će da nadživi i truljenje izbegne — / I biću slavan dok u zemaljskom svetu/živ bude ma i jedan pesnik. // Glas će se o meni proneti širom velike Rusi, / I pominjaće me svaki jezik (narod) njezin, / I ponosni unuk Slovena, i Finac, i danas divlji / Tunguz, i prijatelj stepe Kalmik. // I dugo ću biti narodu drag zbog toga / Što lirom čistom gajih dobra osećanja, / Što u svom surovom veku proslavljah Slobodu, / I milost prizivah za pale. // Povinuj se, o muzo, božijoj volji / Ne boj se uvrede, ne tražeći slavu, / Pohvalu i klevetu prihvataj ravnodušno / I ne pobijaj glupaka.
7 Doslovan prevod Brjusovljevog teksta: Moj spomenik je od strofa milozvučnih sklopljen. / Vičite, ludujte – njega ne možete da svalite! / Rasturanje spevanih reči potom je nemoguće – / Ja postojim i večno moram biti. // I borci iz svih logora, i ljudi različitih ukusa, / U sobičku siromaha, i u carskom dvoru, / S usklikom će izgovarati moje ime – Valerij Brjusov, / O prijatelju prijateljski govoreći. // U vrtove Ukrajine, u šum i jarki san prestonice, // Do predvorja Indije, ne obalu Irtiša – / Svuda će da dolete stranice koje gore, / U kojima počiva moja duša. // Za mnoge mislih ja, za sve osećah muke strasti, / Al svima će postati jasno da je ova pesma — o njima, / I, u neodoljivoj vlasti mnogih snova, / S ponosom će proslaviti svaki stih. // I novih zvukova zov će prodrti van granica / Tužne domovine, i Nemac, i Francuz će / Pokorno ponavljati moj stih sirotni, / Poklon milostivih Muza. // Šta je slava naših dana? — slučajna zabava! / Šta je kleveta prijatelja? — prezrećemo hule! / Ovenčaj mi čelo drugih vekova Slavo, / Uvodeći me u hram vasceloga sveta.
8 Uzgred budi rečeno, Bogdan Popović nije prepisivao nego "red po red" tumačio poeziju.


[postavljeno 24.12.2014]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #27 poslato: Mart 03, 2015, 09:38:45 pm »

**
nastavak

8.
Zanimljiv je, recimo, sledeći primer. Dončićeva antologija "plagijata jugoslovenskih pesnika" počinje pesmom hrvatskog pesnika Vjekoslava Majera s naslovom Misao na drugove. Dončić tvrdi da je ona zapravo plagijat pesme francuskog pesnika, dramskog pisca, novinara i esejiste Šarla Pegija (1873—1914). Ona kod Pegija ima naslov Udaljeni drugovi.

Kao dokaz svoje tvrdnje Dončić navodi tekst prevoda Udaljenih drugova Sime Pandurovića s beleškom: "Antologija svetske zavičajne poezije, 1951. Beograd" (na posebnoj stranici, valjda osetivši da je ovakvo navođenje izvora u ovoj prilici nepotpuno, objavljuje snimak knjige "Prosvetinog" izdanja te antologije koju je sačinio Čedomir Minderović). Ispod teksta Majerove pesme Misao na drugove navodi, ovog puta zvezdicom uz naslov obeleženo da to pruža dodatni podatak u napomeni: "Pjesme zabrinutog Evropejca, 1934. godina". Uz ovaj snimak korica izdanja Minderovićeve antologije i njene 31. stranice s tekstom prevoda Udaljeni drugovi oseća potrebu da napomene: "Lična biblioteka Slobodana Stojadinovića". Time je, valjda, potkrepljivao svoju tezu da su ondašnje državne institucije sistematski uklanjale dokaze da su pisci iz Resavskog venca zapravo nedaroviti književnici plagijatori? Ali pri tom nije imao u vidu da je autor Antologije svetske zavičajne poezije književnik, kulturni radnik i diplomata Čedomir Minderović koji je bio jadan od dugogodišnjih predratnih i posleratnih zagovornika upravo posleratnih društvenih i književnih ideala, pa bi i njegova knjiga morala biti pod zaštitom "državnih institucija"...

No da pređemo s te proze na stihove. Dončić je, da bi čitaocu predočio "korpus-delikti", na levoj (parnoj) stranici štampao tekst koji predstavlja kao original a na desnoj (nepranoj) tekst "jugoslovenskog plagijatora", da bi na novoj, posebnoj stranici pod nadnaslovom Epitaf davao svoj komentar u stihu. Evo primera kojim počinje svoju antologiju:


Š. Pegi

UDALJENI DRUGOVI

U beloj peni hladnog piva
Sad prognan krijem lice
Al' preko šuma preko njiva
Spajaju me s vama telegrafske žice.

Plafon potamneli i krčma siva
Kraj telefonskog stuba
Kad mahnem rukom tužnom
I glasno vaše ime dozivam
Zaslepljen kriglom ružnom
Dim duvanski gledam i snivam

Na keju sve češće pritiska me tuga
Kao da me neko od vas zove
Okrenem se, spodoba ogromna i duga
Na klupi opružena, profil umorne sove.
              .
V. Majer              

MISAO NA DRUGOVE

Drugovi, često sjedili smo kraj vina
Sada u stranom gradu krijem lice.
Al preko gora, rijeka i nizina
Vežu me s vama telegrafske žice.

Katkada stanem kraj telegrafskog stupa
i glasno u njeg vičem vaše ime.
Tad čujem kako vam čaša od sto lupa
i vidim gdje vam se cigare dime.

Često na pločniku tuga u me uđe.
Tad mi se čini, da jedan od vas me zove.
Ja se okrenem, al kakvo lice tuđe
pogleda u me pospano poput sove.

Drugovi, kad vam se srca razvesele
U moje zdravlje dignite visoko čašu.
Ja na vas mislim, kad patke na jug sele
i teškim krilima ponad tvornica mašu.

Kao što se vidi, u šesnaest stihova, raspoređenih u četiri katrena Majerove pesme ima podudaranja više motiva (ja — drugovi; krijem lice; preko šuma — preko gora; spajaju me s vama telegrafske žice; telefonski stub — telegrafski stub; vaše ime dozivam — vičem vaše ime; duvanski dim; kao da me neko zove; sova), dveju rima (ime — dime; zove — sove) i, delimično, kompozicionog paralelizma (ja – vi; donekle, redosled u ređanju pobrojanih motiva). Međutim, ne mogu se zanemariti ni razlike među njima: 1. prema naslovima, posvećene su različitim temama (udaljeni drugovi u jednoj — misao na drugove u drugoj; 2. u Pegijevoj pesmi lirski subjekt je prognanik — u Majerovoj takve odrednice nema; 3. Pegijev lirski subjekt krije lice... u peni hladnog piva — Majerov u tuđem gradu; 4. Pegijevog lirskog subjekta s drugovima spajaju... telegrafske žice... preko šuma, preko njiva — Majerovog, pak, vežu... preko gora, rijeka i nizina; 5. Pegijev lirski subjekt ono o čemu piše doživljava u sivoj krčmi kraj telefonskog stuba i na keju — Majerov to čini u stranom gradu, gde stane kraj telegrafskig stupa... svoje drugove samo zamišlja kako sede u kafani i završava doživljenim na keju odakle im šalje i svoju poruku (koje u Pegijevoj pesmi nema); 6. i Pegijevom i Majerovom lirskom subjektu se pričini da ga jedan od drugova zove, ali kad se okrene, Pegijev ugleda spodobu ogromnu i dugu na klupi opruženu koja ima profil umorne sove, a Majerov — da ga kakvo lice tuđe... pogleda... pospano poput sove.

Dakle, i pored tekstualne podudarnosti u pojedinostima na koje sam i ukazao, pred nama su dve pesme koje su kao smisaono-estetska celina ipak dva različita umetnička dela. Da li je ovde odista reč o plagijatu, definisanom u Dončićevom predgovoru kao "teški plagijat, gotovo suvi prepis"? Podsećam da i u današnjem Zakonu o autorskim i srodnim pravima Republike Srbije u čl. 54a stav 3 stoji da je dozvoljena prerada autorskog dela ako se radi o: "preradi autorskog dela, koja je prouzrokovana samom prirodom ili načinom tog korišćenja", što se može odnositi i na reminiscenciju u umetničkom delu, ili skriveni citat u bilo kojoj poetici, pa (zašto da ne?) i u postmodernističkoj poetici interteksta.

Jedna od ovih dveju pesama bi se, s obzirom na citirane podudarnosti, možda mogla smatrati vrstom stvaralačke prerade one druge, poput, recimo, Puškinovog Spomenika u odnosu prema istoimenoj Deržavinovoj pesmi. Ali koja je od njih "original" a koja "falsifikat"? Dončić nam citira Pandurevićev prevod Pegija iz izdanja objavljenog 1951. i Majerovu pesmu iz njegove knjige Pjesme zabrinutog Evropejca, štampane još 1934. godine. Znači li to da nije pronašao Pandurovićev prevod objavljen u periodici ili u kakvom drugom izdanju iz vremena pre 1934. godine (priznajem, nisam ga u našoj najpotpunijoj postojećoj bibliografiji, bibliografiji nekadašnjeg zagrebačkog Jugoslovenskog leksikografskog zavoda našao ni ja, ali ne tvrdim izričito da i ne postoji)? Autor Resavskog venca, međutim, ni ne pomišlja da na ova ozbiljna pitanja čitaocima daje eventualne suvisle odgovore i žuri da objavi svoj "epitaf" kojim bi da diskredituje Vjekoslava Majera kao pesnika:

           "S drugovima spajaju te telegrafske žice,
               Kroz kriglu Šarla Pegija sad vidim tvoje lice."


9.
Tekstološki, pa dakle i, ukupno gledano, metodološki ova knjiga Resavskog venca je ipak potpuno diletanska tvorevina: prikazani tekstovi se, neobjašnjeno zašto, navode čas iz njihovih prvih publikacija, čas iz raznih potonjih, čas iz pesnikovih knjiga, čas iz različitih tematskih antologija, čas iz nepouzdanih rukopisa dobijenih od pesnikove rodbine, uz često nestručno navođenje bibliografskih podataka (što ih neretko čini neupotrebljivim).

Jedni tekstovi "plagijata" jugoslovenskih pesnika koji su pisali na drugim jezicima predstavljani su čas u prevodu na srpski iz pera samih tih pesnika, čas u prevodilačkoj poetskoj interpretaciji sa potpisom prevodioca. Međutim, i tu postoje neobjašnjeni "detalji": ispod nekih takvih prevoda čitamo, na primer: "Preveo sa slovenačkog autor", dok ispod drugih nailazimo na formulaciju: "Prevod sa slovenačkog autor", uz varijantu: "Prevod sa makedonskog — autor". Da li ovo znači da je sve te tekstove makedonski, albanski ili slovenački pesnik preveo sam a varijante fomulacija su samo izraz "pesničke slobode" priređivača Resavskog venca? A šta ako je priređivač ipak bio precizan, pa jedna od ovih formulacija označava da je taj tekst naveden u prevodu na srpski samog autora pesme, a ona druga — da se tekst navodi u prevodu autora Resavskog venca?

Ako je, međutim, ova poslednja pretpostavka tačna, onda se otvara, na žalost, još jedan metodološki problem: do koje mere u ovom slučaju priređivačev prevod može biti validan za procenjivanje tekstualne povezanosti "originala" i "plagijata"?

10.
U Resavskom vencu, doduše, ima i nekoliko odista nesumnjivih primera "običnog prepisivanja" tuđe pesme. Za ilustraciju ove konstatacije mogla bi se uzeti, recimo, pesma Jevrema Brkovića Sve se desilo prije rođenja, citirana iz Grafosove Antologije savremene jugoslovenske misaone poezije (opet s nepotpunim bibliografskim podacima i jednom pravopisnom greškom: "Antologija Jugoslovenske misaone poezije, Beograd 1981"), prepisana od reči do reči, uz izostavljanje jedne zapete, pesma Dušana Vasiljeva Pismo Anici.

Od antičkih vremena umetnička praksa je stvarala osnov za konstituisanje i neprekidan proces promena književne poetike. Razvoj književnosti tokom XX i početkom XXI veka svakako mora biti praćen istraživanjima, na osnovu kojih će se inovirati i definicije mnogih činilaca umetničke kreacije. Pripremljena dovoljno stručno, sa izborom iza koga ne stoje bilo kakve vanknjiževne ili književne klanovske predrasude, knjiga pesničkih plagijata mogla bi biti dragocena kao podsticaj i građa za književnoteorijsku i književnoistorijsku analizu.

Kako god bile definisane i klasifikovane razlčičite vrste označenih ili neoznačenih stvaralačkih "pozajmica" koje su ugrađene u novu semantičko-estetsku celinu, klasični plagijati se, razume se, ne mogu smatrati originalnim književnim delima. Ta razgraničenja, verovatno, neće uvek biti jednostavna. Međutim, i kad se to uspešno učini, pogrešno bi bilo na osnovu tek ponekog, obično mladalačkog "ekscesa" koji se zbog hotimičnog ili samo neopreznog preuzimanja tuđe metafore ili stiha može okarakterisati kao plagijat — i celokupno delo tog pesnika proglasiti bezvrednim i neoriginalnim.

11.
Posle iskustva sa Resavskim vencem, knjigom koja je, gledano ukupno sa reakcijom dela neiskusnih čitalaca, pa i onih koji, poput mene, osećaju potrebu da kritički reaguju na nju, jedno od znamenja ovovremene društvene smute, pred mnogostrukom pretnjom od pogubnog razaranja i degradiranja naše sveukupne kulture — ovih dana, zbog nečega, ponavljam u sebi bezazlenu "dečiju" pesmu s naslovom Vlajko, čiji je autor jedna od Dončićevih žrtava Miroslav Antić:

         Uvek kad se igramo,
            Meni kažu: bićeš konj
            I ja, šta ću — moram.

            I još neki budu konji,
            A ostali sednu nam na leđa,
            Pa se tako trkamo.

           Mi, koji smo konji,
           Dok trčimo do cilja
           U konje se pretvaramo, majke mi.

           I srce nam konjsko.
           I oči nam konjske.
           I mozak nam konjski.

           I mogu ti reći: kad si konj
           Uopšte ti nije stalo da budeš prvi.
           To je uvek važno samo onom što te jaše.


Miodrag Sibinović
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: