Miodrag Sibinović (1937) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag Sibinović (1937) **  (Pročitano 13847 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jul 20, 2012, 01:52:18 pm »

**




MIODRAG SIBINOVIĆ
(Zaječar, 06.09.1937)

Rođen 6. septembra 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Grupu za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao septembra 1955, a diplomirao oktobra 1959. godine. Na toj Katedri od 15. juna 1960, sa jednom godinom prekida zbog odsluženja vojnog roka (Bileća, Bihać), radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja — od pripravničkog (profesor srednje škole dodeljen na rad fakultetu), preko asistentskog i docentskog, do zvanja vanrednog i redovnog profesora Filološkog fakulteta; tokom tog perioda Katedra je, posle podele bivšeg Filozofskog na Filološki i Filozofsko-istorijski,  pripala Filološkom fakultetu.

Doktorat književnih nauka stekao je 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata).

Naučni savet Moskovskog državnog univerziteta 14. juna 1996. izabrao ga je u zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta.

Kao honorarni nastavnik radio je na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi, gde je držao vežbanja iz srpskohrvatskog jezika i kolegijalni kurs sa T. P. Popovom Uvod u teoriju prevođenja (na materijalu rusko-srpskih književnih veza).

Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je sledeće kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.
 
Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, predmet Uvod u teoriju prevođenja predavao je i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost — u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Godinu dana je, zamenjujući prof. dr Radivoja Konstantinovića dok se on nalazio na odsustvu za kontinuirani naučni rad, Uvod u teoriju prevođenja predavao dva semestra i studentima grupe za francuski jezik i književnost.

Taj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine.
 
Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik).
 
Bio je više puta na studijskim naučnim boravcima u Moskvi i Lenjingradu, u Pragu i Tbilisiju.

Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno među institucionalnih projekata:
 
Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada).
 
Formirao je, kao njegov prvi upravnik, Centar za naučni rad i publikacije Filološkog fakulteta u Beogradu.
 
Objavio je preko 250 stručnih i autorskih radova i 14 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti.
 
Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Autor je, takođe, odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I—II.

Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini, Poljskoj i Švajcarskoj.
 
Radio je na stručnim i organizacionim poslovima kao sekretar, član uprave (predsedništva): Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko-ruskog prijateljstva. Jedan je od osnivača Srpsko-ukrajinskog društva Republike Srbije, u više mandata potpredsednik i u jednom mandatu predsednik toga društva. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta. Na obe ove funkcije 1998. je dao ostavku.
 
Član je Udruženja književnika Srbije, gde se posebno angažovao u radu Komisije za međunarodnu saradnju i Odbora za beogradske neđunarodne susrete pisaca.
 
Inicirao je i, zajedno sa kolegama sa Katedre i iz Slavističkog društva Srbije, kao predsednik stručnog odbora, organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama XX veka (1995) i Jesenjin na kraju XX veka (1997).
 
Bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu (1983—1985) i predsednik Prosvetnog saveta Srbije (1984—1989). Kao prorektor, bio je predstavnik Zajednice univerziteta Srbije u Republičkoj komisiji za racionalizaciju višeg i visokog školstva SR Srbije (tada je sprečeno ranije predloženo ukidanje nastave na svim fakultetskim grupama na kojima diplomira manje od 10 studenata godišnje). Kao predsednik Prosvetnog saveta SR Srbije bio je, pored ostalog, jedan od inicijatora i realizatora veće brige o darovitim učenicima u redovnom radu svih škola i vraćanja u naš školski sistem specijalizovanih srednjih škola za talente (formiranje Filološke gimnazije u Beogradu i Sremskim Karlovcima, obnavljanje Matematičke gimnazije u Beogradu i dr.).
 
Bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa:

1. Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva;
2. Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik;
3. Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta;
4. Filološki pregled (Beograd), član Uredništva;
5. Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik;
6. Слов’янський свiт (Київ), član Uredništva međunarodnog sastava;
7. УКРАС (Київ), član Uredništva međunarodnog sastava.
 
Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 60.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, jermenske i gruzijske poezije. Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu "1000 godina hrišćanstva". Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu "Ivan Franko". Nosilac je nagrade "Miloš Đurić" za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze "Dr Jovan Maksimović" (T. Tolstoj, Kis, Beograd, 2002) i Nagrade za životno delo koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije (2004).
 
Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u zakonom predvišenom naučnom i nastavnom degradiranju univerziteta u Srbiji, 1. septembra 1998. godine otišao je u prevremenu penziju.
 
Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda iz ruske, ukrajinske i beloruske poezije.
 
Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra u Beogradu, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i ciluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine XX veka, KNU, 2003. i dr.). Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je "Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine".
 
Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u tri jednočasovne emisije predtsavljena Puškinova lirika; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.).
 
Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču 2 puta mu je dodeljivana i plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu.
 
Na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, odlukom Vlade Republike Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji.



OBJAVLJENE KNJIGE:

  • Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. sv. rata, Beograd, 1971.
  • Original i prevod, Beograd, 1979.
  • Puškinov "Evgenije Onjegin". Ed. "Portret književnog dela", Beograd, 1982.
  • O prevođenju, Beograd, 1983.
  • Poetika i poezija. Veliki ruski liričari, Beograd, 1990.
  • Novi original, Beograd, 1990.
  • Tehnika prevođenja. Beograd, 1990.
  • Slovenski impulsi u srpskoj književnosti, Beograd, 1995.
  • Ruski pesnici od baroka do avangarde, Beograd, 1995.
  • Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović Beograd, 1999.
  • Puškinov i srpski "Evgenije Onjegin", Beograd, 1999.
  • Ruski književni istočnici, Niš, 2000.
  • Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti, Beograd, 2002.
  • Slovenska vertikala, Beograd 2008.
  • Novi život originala, Beograd 2009.
  • Individualna konkretizacija književnog dela, 2012.

 
OBJAVLJENI UDŽBENICI:

  • Ruski jezik za IV razred zanimanja prevodilac–saradnik, Beograd, 1981 (u koautorstvu ca K. Svinarskim)
  • Tehnika prevođenja. Udžbenik za III i IV razred kulturloško–jezičkog smera, Beograd, 1990.

Miodrag Sibinović REŽNJEVI VREMENA | Izdavači "Krajinski književni klub" Negotin & Narodna biblioteka "Dositej Novaković" Negotin | Štampa Grafika "Prvenac" Negotin | Negotin 2009.


Više o dr Miodragu Sibinoviću na odeljku: Književni kritičari • istoričari književnosti • prevodioci — bibliografija i prilozi

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jul 20, 2012, 03:38:43 pm »

**
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije

       režnjevi vremena


UMETNOST

Gledaš šta je o tebi
i šta bi voleo da je tako
i junak si neviđen
Drina se zbije u potiljak
i zažubori pod konac

Sabiješ svoje nemani u delo
da postanu fikcija
i s buđenjem izlape

Zblanut od efemerne huke
ne znaš jesu li to odgonetke
ili oduške puke


BUDUĆNOST

gde je sklada još bleskuće nada
iverje se sleže oko klada
osim kad u ambis pada

vrlina je put ka sreći
osim kad je štošta spreči
i ubljuje gadnom reči

pre po reci a sad po mrtvaji
pre po ruci a sad po brkljaji
pre poroci sada običaji


POMER

Kad bismo malo usporili,
život bi trajao duže
jer bi mu bilo potrebno
više vremena da prođe
i umirali bismo manje trošni.
Možda bi to bilo bolje?


REŽANJ I VREŽA

problem je u genima
ne u skalpelu

i u vremenima
a kasno je

režanj po režanj
jasno je

a vreža
sve teža


CIVILIZACIJA

Ljudski je mozak
iz davnina
zbog svojih izbočina
još lepršaviji
od balona...

A život plavi —
plavi li, plavi.


NEPOKOR

glođem stih
poštujem počasne straže
i usklike sređujem

stalno bih
da pobeđujem
sve dok ne budem poražen
u zavitlaju

hoću da treptim iz šume
ko da je ona nekakav vrt

na kraju
neću da čekam smrt
hoću da živim dok ne umrem


BELEG

Lutalica ne mora
za put ljude da pita?
Sam sebe pita.
I zato luta.

A zaluta
kad ne skita.


U VEČE POZNO

1.

U veče pozno gojazne kapi s neba
dobuju po ćeli uvele glave.
Dok mućneš mozgom,
sve je već prošlo:
između tebe i neba stora od trave.

U veče pozno od komaraca
zaboravljaš mrave
i smetneš s uma šta nam sve treba
kad je već nadole pošlo
odavde do tamo urakljeno
iskonskim ramom.

Dozivaš bez glasa
nikog sebi bliskog
i s krikom ćutiš
da ne plašiš ljude
i drage i druge.

2.

U veče pozno,
iznebuha,
usne, grudne, trbušne
i ostale duplje
postaju šuplje,
u veče pozno,
iznenada,
i radosti postaju nekako glupe,
najobičnije stvari postaju skupe,
u veče pozno sve je porozno ...

Grozno.


NEČISTE MISLI

1.

Da rođen kao mramor
ustaneš kao javor
Da dozivaš ludi vihor
ne pokoravajući se nikom.

Da mrsiš omče kiše
raspojasanim lišćem.
Da braniš granom granu
uprkos olujnom danu.

2.

Linije ranijih leta
zapliću se u žižu
koja postaje tačka.
Ta tačka treba da klasa.
Tačka je presek prava.

Prave su niti dana.
Dani su tačke mraka:
pahulje mutne "mnogijeh ljeta"
što će u klasu da bubre.
Ako ih plamen darne
makar iz čista srca —
iz tačke klasaju suze.
Na mnogaja ljeta.

3.

Sve živo kad preživi
dobija pravo na ispravku.

Životne spirale su vrsta krugova
i rastežu se, izgleda,
unutar većih krugova.
A u okviru kojih vitlaju
ti veći krugovi?
I ko se njihovim vitlanjem
nadmudruje sa zakonima
gravitacije?
I koliko je vešt? I koliko je
moćan?
I je li svoj?

Da li prave presecaju krugove
ili ih spajaju?
Jesu li starije prave ili krugovi?
I prave i krugovi su — linije.
A linije se presecaju u tačkama
koje klasaju.
Prave su niti dana,
a dani — tačke
na razmeđama tame.

Tačke koje klasaju
u lišće i kiše,
u javor i vihor.


SVET

svet je kao zec
skvrčen u klupko žila
spreman za odsudni beg

može li hitac tom brzinom
zaboravi Sizifovo ime
i pomeri se s mesta

pred nečim
večito zgrčen
i zavijoren u samoću
van sebe nosi pred očima svice
sluteći nadolazeću zloću


ŠTRIKER-R-RAJ

Petlja za petljom — red.
Dva reda — dvojni redovi očas.
Bitan je redosled.
Ostalo nema značaja.
Kad se petlja upetlja — omča,
kao podmukla klopka.
No i omča je neka kopča.
Ako se ne izgubi petlja.


TAMNI VILAJET

Izmigoljile mumije
da žive muče.
A ljudi se skvrčili
u klupče.
Deca ga psu vezaše o rep
da ga vuče.
Ne da se razvije
kao juče.


POTOP

kao šarna četa
na zidu propeta
latice od loze
ka nebu se voze

kao morska struja
voda s neba buja
zadiže šalone
i sve živo tone

loza s laticama
utanja i sama
od zore do zore
puklo mutno more

isplivava samo
jedan među nama
"neka bude" krklja
"borba neprestana"


SINU OTADŽBINE

kad prekopavaš rake
gubiš čednost
i postaješ tup

ne leči mrtvake
njima je svejedno
raspada im se trup

prati žive zrake
snevaj nebo vedro
ako nisi glup


RIMOPLET

Život mrki zlopogleđa
krije oči ispod veđa
čudna li je pravde pređa
greše ruke plate leđa

Kad crn oblak munje šeta
bogovima bridi peta
sila kleta nije sveta
moć joj cveta od đubreta


BROJALICA

iz časti u čest
iz česti u svet
iz sveta u vest
iz vesti u tekst
iz teksta u splet
iz spleta u let
iz leta u smet
pa opet...


POEZIJA

sunce ne dopire svuda
al’ gde dostane
tamo
đikaju grane
kovilje natvori čuda

niču iz pređašnje tame
da perjanice
plamom
zametnu klice
nabubri slovesni pramen

i puknu semenice


MOJ KRST

da sam uskočio u gvozdeni liv
i ostao živ
bio bih gvozden

al na rođenju me u inat paklu
okupaše u staklu
te ispadoh staklen

i umesto da budem čvrst
sada sam skroz providan


TUGOVANKA

ne postoji sreća
bez srećnika
te i nije duža od života
nikad

zna da bude strašno
raznolika
al se gasi od praznih
navika


TKANICA

život je osnova
a ljudske želje
potka vidika
odmaknutog od oka

mnogo je vrsta sreće
od njenog podnožja
do vrha mnogo je bespuća
i vrh je uvek u magli
a put neizmeriv


MEĐE

Ljudska ljubav je licemerna...
Kad umreš, ukućani odeću tvoju
sklanjaju iz kuće
i počinju da te se pribojavaju.
Živi ne vole
da se druže sa umrlima
jer nameravaju još da žive,
pa se osećaju krivi pred njima.


JERES

Za sve je kriv udav
ne Eva i Adam

Život je krivudav
od iskoni i sada

I junak i Juda veruju u čuda
i eto ti jada


TIMOK

Trgoviške
bistre vode šište,
a svrljiške
stigle na plandište:
došumeli
ledeni rukavci
da ih spoje vrletni Sastavci.
I rađa se Timok Beli
da krajine razveseli.

S kosa zvezdanske doline,
jureć'
glavom bez obzira
iz maglenog Krivog Vira,
Crni mu u pomoć stiže –
da Veliki Timok line
niz krajinske pitomine.

Od Knjaževca, brdovita grada
do ravnoga toplog Negotina
rumene se
lica vinograda
i pene se
blagovesna vina.

Timok miran,
Krajini se divi,
u dosluhu s obalama živi:
kad osukne
za velikih suša,
u čašama vinom zapenuša.


I TAMO I AMO

plameni mač se našao u poslušnoj ruci
a rukom se ne misli
plameni mač je dat da neko njime maše
i naokolo čisti
daju ga priznati il’ nabeđeni sudci
po pravilu isti
donosioci pravde krojači sudbe naše
lutke na modnoj pisti

a kažnjivo je
kažu
znati šta je dobro a šta je zlo
i sablažnjivo je
bilo
znati da si potpuno go

i skroz suludo je
glupo
ne mešati udove
s trupom


LAPSUS

po dušu uzburkanu
ko ljusku orahovu
što pustajom utrnulom
pljuskom od starih slova
u susret novom danu
utrkuje se s nulom

po glavu izdubljenu
kožuru smežuranu
po ukrštene zene
po nadu iznošenu
koja izlapi u trenu
duh će ipak da krene

kunem se šestim čulom
kapsuliran i miran


TRANZICIJA

pozva me preko mobilnog
nekakav ljutiti zvek
ja sam jedan tvoj gen
ovo ignorisanje je neizdrživo
napuštam te

stoj šta je zašto zbog čega
utanjih ja
nemoj molim te narušićeš mi
genetski kod

ma ti si deformisan nepovratno
već pola veka bdim u tebi
i čekam da se
posvađaš s nekim
odoh ne mogu više dangubiti
potomak
nikad nećeš biti

i ta genetika je bandoglava


MOJ LEPENE

Kraj đerdapske vazda uplakane stene
ispod svoga krova od listova
duše uzapćene
čuvao si tajne dunavskih virova
oj lepen-lepene

Da li si slutio
šta se to dešavalo
il si samo duge dane pretrajavao

Ne, znam da si bio
založnik nauma
očuvanja znanja
o istini našeg nastajanja

znam da nisi sam imao mira
do pojave pokolenja što će znati da ocene
tajnu Lepenskoga Vira

I bi tako moj lepen-lepene
novi ljudi preuzeše tajne drevne

al u ime svog napretka
rodne kose tajni vodom potopiše
a njih same iznad uplakane stene

gore
u vitrine preseliše
gde lepene ti ne rasteš više
moj lepen-lepene


VIROVI

Svaki vir čuva neku tajnu
I svako stvorenje nosi po koju
kožnu potkožnu rožnu
vrtložnu pobožnu ili bezbožnu

Nema stvora bez navira
ni čoveka bez previra
sve tajne su njemu virovite
Nema vira bez izvira
niti vode bez uvira
A ljudske su tajne uvek svrhovite

Iz pohlepe da ostanu žive
i one su klete promenljive

Novo vreme roji nove teme
i neguje nove jurodive


JAVA

Svako nosi po koji tumor
na telu ili duši
svako se kune nekom šumom
i klanja nekoj šuši

Čovek odista nije Bog
da bi bio neranjiv
svako je od života svog
neuporedivo manji
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jul 20, 2012, 03:40:31 pm »

**
Režnjevi vremena
Miodrag Sibinović



POEZIJA BOLA, STREPNJE I NADE


Poezija savremenih pesnika u mnogim svojim segmentima izraz je bunta protiv sadašnjeg stanja u svetu, neslaganja sa sve većom njegovom dehumanizacijom i protivljenja zlu. Takva je, u osnovnim svojim koordnatama, i poezija Miodraga Sibinovića. I ovog senzibilnog intelektualca, uglednog slaviste i velikog rabotnika, najpoznatijeg javnom mnenju po sjajnim prepevima sa ruskog, tišti saznanje da se i današnje ljudsko društvo temelji na nepravdi — a težilo se, vekovima, ka očovečenju homosapiens-a — što je, dakako, bolno, pogotovo za osetljive pesničke duše. Tako je i stih Sibinovićeve lirike, kontemplativne i vidovite, zagledane u suštinu, u osnovi svojoj prkos i snažan protest, umetnički iskazan, protiv naličja savremenog sveta i njegovih izopačenosti.
 
Kuda to vodi, šta će nama biti na "pošljetku"? — pita se i poezija Sibinovićeva, zabrinuta za budućnost ljudskog roda. Ta poezija, iz svoje zamišljenosti i potištenosti, isijava i jednom snažnom verom u to da nije sve izgubljeno, da će se iz ovog sunovrata čovek opet vinuti ka nebeskoj postojbini svoje božanske prirode, ka zvezdanim časovima svoje izuzetnosti u čitavom Kosmosu. Ako iko, a ono je poezija Sibinovićeva svesna toga da čovek u Kosmosu mora biti sačuvan, jer je najveća dragocenost njegova. Nimalo larpurlartistička, nimalo artificijelna, poezija Sibinovićeva je, kao i svekoli umetnost, na strani Ljubavi, Istine, Pravde, Dobrote i Lepote, a najveća lepota, lepota nad lepotama, valjda i valjda, jeste sâm Č o v e k.
 
Eto zašto je čitanje Sibinovićeve poezije isto što i svojevrsno pričešćivanje, umivanje duše, osnaživanje vere u nadmoć duha nad materijom, čoveka nad nečovekom, i vraćanje nade u nova svitanja, u nova — još raskošnija — praskozorja duševnosti i uzleta do najviših visina istinski ljudskih ciljeva, do pobede nad smrću, do trijumfa Života.

 
Ljubiša Rajković Koželjac

Miodrag Sibinović REŽNJEVI VREMENA | Izdavači "Krajinski književni klub" Negotin & Narodna biblioteka "Dositej Novaković" Negotin | Štampa Grafika "Prvenac" Negotin | Negotin 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 31, 2012, 04:05:24 pm »

**
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije

        viganj divni

   p e s m a   i z   n e s n a


KOVČEG

               I načini Noje žrtvenik Gospodu... i prinese
                    na žrtveniku žrtve paljenice.
                    I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu
                    svojem: neću više kleti zemlje s ljudi, što je
                    misao srca čovečijega zla od malena; niti ću više
                    ubijati sve što živi, kao što učinih.
                                                    Postanje, 8, 20–21
.

Gavran je prazna kljuna javljao da opasnost još traje
Golub se kovčegu vratio s listom od masline
 
I
na početku bi ugodan miris žrtve paljenice
kao klica pokajanja zbog presude ranije
a možda i zametak još smislenije kazne grešnika

Ako je misao srca čovečja zla od malena
ko stvori to falično srce
Zar Tvorac sam sebe
ostavlja u korovu

Možda je golub omanuo
Ili je miris ugodni omama

Poput zaveštanja
kolaju nad nama dva vrana gavrana
 

RUGOVET

               I Bog blagoslovi Noja i sinove i reče im:
                    rađajte se i množite se, i napunite zemlju.
                                                    Postanje, gl. 9, st. 1.

                     To su porodice sinova Nojevih po
                     plemenima svojim, u narodima svojim; i
                     od njih se razdijeliše narodi po zemlji
                     poslije potopa.
                                                     Postanje, gl. 10, st.  1, 32



Po čijem nalogu nastade svet
iz kojih pobuda je taj nalog dat
Ko će razmrsiti ukleti splet
Što nam pretvara život u rat

Čime potomstvo staroga Noja
ispuni zemlju i je li celu
Hrana su naša smrti bez broja
tek raspor duše napuni zdelu

Jesu l' nam koreni rodoskrvni
Što li je duša mesa — u krvi
Za usnama nam se vrpolje žrvnji
a savest našu rastaču crvi

Previše sličimo jedno drugom
dok jedni druge pljujemo tako
A svi smo sami po sebi ruglo
užeglih duša narod i nakot


BOMBARDOVANJE

Trotoare gole
prekrilile dole
eskadrile cipela

Od zapare neke
kao u brlogu
ispod šume nogu
sluze meke
graške hladnog znoja

Do večeri tmole
sve se tako nizalo
preko znojne smole
i postalo klizavo
opasno

A u ponoć kasno
ulica uskiptela
penom nespokoja
pline sa talasom

tragom barka role


*  *  *

sreća otpuzila
prebijenih nogu
ali ozarena lika

sad se već nizbrdo sulja
u pravcu doline krina
da se slika

u bungalovima se mulja
svašta
bulje koluti dima

zavijorila se budućnost
u glavama gubitnika


NEMA UMA U VITLU PLAMENA
prema načinu narodnog pevanja

Jesmo l' na...rod koji zna šta hoće
Srce nam je poseb...ne tvrdo...(će)
Duša vazda prepo...lov...ljivana
Čaša ž...uči du...go naliva...(na)

Jesmo l' na...rod koji zna šta ne...će
Kao zv...ono srce nam zvek...e...(će)
Duša nam je bri...tv...om  rez...barena
Čaša ž...uči dav...no pre...l...ive...(na)

I...sto...ri...ja šarom ukra...še...(na)
U bi...će je naše u...sađena
I tu nema ni...kak...vih prome...(na)
I...ma l' u...ma u vi...tlu plamena


INAT

Život se zdušno trudi
da budemo njegov prah

A ja se pred Vrtom sećanja
zaljubih u sopstveni grob


AUTOSTRADIJA

Tople, široke ljudske duše
eno se guše, pune stakalene vune.

Kud su se dela ona srca?
Stara u burjan zarasla,
potonja tužno smežurana.


OTKRIVENJE

šubara šajkača šajačno odelo
i ljuta kao škropilo
valjaju za selo
grad pluta svojim putom

doduše i on se greje ljutom

njihov zajednički vođ je
obuzet svojom utopijom
kao gubitnik rođen
kuca na pogrešne dveri
vlastoubljem se opio
od grada pravi selo
veran sopstvenoj meri
zaneo se kolonokopijom

Bog Zemlju snova potopio


KOB

Boje pred očima lete
na slici života ljudskog
duž vidnog polja uskog
boja se s bojom plete

Boje koje se lepe
sakriju život stvarni
rub se vidika zari
da se Vlasi ne sete

Da li postoji neko
ko nešto nije skrio
na šta je ponosan bio
ili šta ga je peklo

Zloguke huču sove
život je okrutno tesan
vazda će zgasnuti grešan
ko god je rođeni čovek

Nebo se nevino čini
al nije dobrodušno
muljaju oblaci sinji
svetove svoje zdušno

Sve živo nam je krušno


PROLOMI NADSVESTI

Šta je u žiži ustajalosti —
stajanje il ustajanje?
Povezuje ih janje
pa je se pribojavam.

Da li je potištenost
pečenje na tihoj vatri?
I tu je u podtekstu
i prastaro ja'nje.
Opet ga se pribrojavam...

Sve ponor do ponora
proloma
ljudskog pragovora.
Sve sama mrvežna java.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 12, 2012, 02:40:38 am »

**
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije

        viganj divni

   p e s m a   i z   n e s n a


JESENJINSKI NAPEV

1.

Kroz izvorsku cevku sjaj se toči
koji toli žeđi i napaja oči
  
Kamenite staze sa svih strana stižu
da se sa tim sjajem uvežu u žižu

Iz žiže se potom žile razilaze
kao zraci sunca kremenite staze

Kad prizor taj gledaš sa kakvog vrhunca
pomisliš da čuješ žuborenje sunca

2.

Istočnici šume širom bela sveta
k'o rukavci sunca ljudskog živopleta

Od svakog se greju neki drugi ljudi
što im staze-zraci napajaju grudi

Beskrajno je more takvih pribežišta
izvan kojih čovek ne nazire ništa

Iako tek kad se svi oni sjedine
celovito Sunce od sebe sačine

3.

Kad s izvorske cevke voda kulja
u koritu pod njom nema mulja

Al kad je ošinu urokljive oči
i s izvorske cevke počinje da soči

tad staze preplave kolone demona
i žiža postaje zabravljena zona

Tamo gde je nekad jarko sunce sjalo
zacrni se namah preispodnji talog

4.

Gde god čovek živi rastu kao gljive
i vrebaju zlobne oči urokljive

Pošto je um ljudski po visini nizak
žiže nam nagriza neumorni žižak

U nevolji vene klica samilosti
duše se promeću u šiljaste kosti

I od iskoni je već ustanovljeno
da nam Sunce vazda sija okrnjeno


NEMINOVNOST

slepome duša čini oko
on dušom gleda
i svakom zvuku
vidi koren
gluv čovek dobro čuje
sopstveni damar
cepti i sluti
šta kada šumi
šta kada tutnji

večno se razum
razgranava
ljudska se duša
raslojava
rasa tabula se
puni
dok psiha ne počne
da je kruni

a kad je do srži
razlistana
prigrli svog dželata
sama


NOVA GODINA

ušunjala se u dušu zima
nekako neprimetno
nekakva zima sa malo snega
i puno golih grana
gotovo nastrano siva
bez lica
nekakva zima sa puno vrana
potpuno nova bez orlova

bez ledenica sa okapnica
pa i bez klizavih staza
došla nekakva šonjava zima
bez mraza leda i okova

svedena na puka slova


MAGLA

pokrovom nas belim još od cika zore
magla prekrilila
ne vidimo ništa al čujemo dobro
da je pod pokrovom priroda još živa
podižemo glave naprežemo oči
tumaramo tako
ne bi l smo se spasli od belog slepila

no boljitka nema

iz potoka dole čujemo romore
njegovih brzaka
listova sa grana čujemo šumore
otud iz vrbaka
čujemo i konja da odnekud gore
usplahiren rže

kako da se rešimo ovog
belog mraka

ali sa istoka sinu sjajna zraka
koja se ubrzo u svežanj pretvori
taj svežanj s krovova s potoka s vrbaka
za tren oka svu maglu oplevi

i spazismo gore glavu podignutu
konja
što vijori grivu zlatno-žutu


VIGANJ DIVNI

Od iskona sa kosina
vetruština zna da duva
životopis da nam kvari
ispremešta naša slova
i pobrka reči
malo loma za nas
da nas danas opomene
da je nemoć što ne moći
pomazanje da je — mazanje po nečem
podjednako — jednako pod nečim
tamo mota premotava
brka reči
po visini — po sivini
presrećan — pre srećan
prelep — pre lep
osećam se — o sećam se
loša šalo
ljudski um sve vidi
što mu divni viganj
sa kosina
dahće iz mehova


ZIMA

Oko mene mnogo upražnjenih mesta
okruženja iz minulih dana.
Labudovi čudni brzo zaposeli jele
kraj prozora moga staračkoga stana...
Na mestima praznim đikaju izdanci
zelenih mladara, najavljuju čestar
što će s grana jele labudove bele
da odmame preko novoniklog borja
da se vinu iz mramorja zora
i okite prsa prolećnog mrmora.


ZIMSKA IDILA

Neke ptice snežnobele
raskriljene
zajahale naše jele

Jesu l' one sa neba sletele
ili su se naše jele to k nebu uznele
sa snovima čvrsto zagreljene


USPAVANKA

Dobre nade redovno prikivaj
da ne odleću uprazno
u oblake
odakle im nema povratka

Ili ih uredno pakuj
i upućuj ih uporno
na adresu
svog sopstvenog dovratka

I tako to sve od zaranka do zaranka
od deteta do poslednjeg trena

Od njihovog kovanja ili kolanja
život će postati zamka
do nestanka
ushićenja  


ODSRCOIDNA PESMA

Šiljak okrugline
sačinodejstvuje
prilikom svakog pomazanja

Brazgotine kljuje i sklanja
i svlači toliko

Do svitanja
prijatelju moj iz tavnine

Ovde se potmulo čuje
vaša kampanja
delom i likom

Prijatelju moj
na čast ti sva pomazanja
i današnja i iz davnine


PESMA IZ NESNA

Stani kraj svakog bujnog čokota
štrbni po puce ispod giže
svako je ono sunca usna
ili nebesko zemlje oko
spušteno za nas male niže

Ej, daj tog života
bar trun više
Seti se samo koliko nas je
od prošlog do ovog septembra manje

Koliko pesama iz našeg nesna
sa snom u Letu kane


PRELOM

Tišina šiba posle oluje
nemirna savest od nje trepti
i u obamrlosti nazire sudca
Sećanja konci prenapeti
ruke nemoćno podignute
Topovi ćute
Bruka puca

Taj muk i vida posle oluje
da ljudsku savest rasterti
aveti prošlosti da razbuca
nudeći duši svoje skute
da joj uminu rane ljute
Topovi ćute
a vidik puca


LUDOM RADOVANJE

Gledamo budnost lakomislenih spavača
nuđenje nara od semena bundeva
s dobroćudnošću izgladnelih lavova
što se u prsa busala

Slepo istrajavanje u nesreći
narogušenih gundelja
u ime budućnosti
nedodeljanih bukovih balvana
koji se hvale čitanjem ipak im
nerazumljivih knjiga
jer svaka izbljuvana reč njihova se odbija
od plemenitog javora
pa s njima nema ništa od savremenih gusala
niti će biti igda
išta s njihovog bunjišta

Sve je to puka buka oholih trubača
neuka alava vrskava
dim nadolazeći
mutljag želja
mrak nemogućnosti
nakićen salvama

A svet je trezan
u mrtav čvor vezan


DAVID I GOLIJAT

Jutros je priroda nekako neprirodna
riče od gneva
grca u peni koju stvara
preti umesto da veseli

pravi vazdušne jame pa ih vrtloži
namiče nekakve zavese crne
iz kojih vrcaju munje bez krme
a svi se putevi spleli

Jutros je priroda k'o goropadna neman
a mi ušuškani pod krovovima svojim
jer drugog izlaza nema
čekamo da joj se vrati ona ćud stara
dok ne raznese nas i domove naše
tamo daleko do iza sedam gora i mora
kao naramke šaše
il table stiropora.

A preživeli
u spomen uništenim
u ime zaštite života svojih
oštriće dalje um dušu i telo svoje
za dvoboje s prirodnim pojavama
svim što postoje
pošto je priroda rodna i jutros prirodna
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 14, 2012, 02:19:39 pm »

**
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije

           tužba lica


KRISTALNO JASNO

s grebena mora
u svako doba dana i noći
pada u oči
ta pokora
što se na kopnu razlistava
 
a pučina puka
pred očima se presijava
kao hermelin oko struka
plavog vala
 
sita kopnenog prostakluka
za osekom se razigrava
plime huka
 
no sve te nesklade izravnava
drhtave jave
tvrda ruka


KONJI VRANI
Sludaja
                5. ...I vidjeh, i gle, konj vran,  
                a onaj što sjeđaše na njemu
                imađaše mjerila u ruci svojoj.
                6. I čuh glas između četiri
                životinje gdje govori: oka
                pšenice za groš i tri oke ječma
                za groš; a ulja i vina neće ni biti.
                                 Otkrivenje Jovanovo, gl. 6
 
Neko je bogat duhom
neko sluhom
neko ruhom
 
nekom je potrebna radnja
nekome gradnja
nekom saradnja
 
nekom je potreban vođa
nekome pastva
nekom glava
nekom slava
nekome mir
nekome zbir
 
po posavlju i podunavlju
podrinju pomoravlju i ponišavlju
opake laži žučno pletu
prodaju maglu neukom svetu
u zagrljaju tetošu guju
kroz čija usta druge pljuju
 
Prodaju nove stare teme
hleb siromahu
bolesnom zdravlje
odvajkada
pustoslavljem
u praznom džaku
traži se čega nema
poslednja trne nada
 
Prodavci magle dobro znaju
sve će se otkriti na kraju
no tek po sveopštem izdisaju
 

TRESLA SE GORA
BELAJLOVSKA

Skaska
 
Belajlovo ciči od ushita
i posle zemljotresa
vrhuška plamena
ostala stamena

Mudri mikrob
nepokolebljivo nikome ne veruje
iz najiskrenijeg uverenja
neuvredljivo
usta ne otvara iz iskustva
do samouništenja

Podiže sidro
iz lavora
novi car Belajlova
ushićen životom
s vencem od lovora
da svoje mikrobe hvali
 
no u svečanoj sali
izgubi moć govora
nije imao koga da pita
kog novog treba da pljuje
na koga sad krivnju da svali
što veselnik ne zna da čita

najzad se doseti kako izaći iz kljusa
prionu da se busa u tuđa carska prsa
 

IZBORI
 
I ljude treba trijeriti
pa ih razvrstati po presecima
Tako se žito od kukolja lučilo
našim dalekim precima
 
Al bi nam se i dalje cerili
neuništivi mutanti
iz blindiranih fotelja
već ovejani muzikanti
recimo
 
Da se i dalje mučimo
 
Dok se vrteška smeška
 

ZEMLJA PRADEDOVA
 
Na plavkasto-smeđem šajaku
čuka sa belom vilom na vrhu
jedino nema troglavog zmaja
 
on možda spava
 
Mom zadovoljstvu nema kraja
što mogu da podignem ruku
i zahvalim junačkom duhu
 
što nam nikad ne spava
 
Šajak je deo svete prošlosti
svečanog ruva pradedova
a bela vila daje nam krila
 
te nas čuva
da nas ne gnjavi java
 

VREMENSKA PROGNOZA
 
Stalno kuburimo
s tom prognozom vremena
 
Ako obećaš da ćeš se ubiti
drži se date reči
ne kvari planove
slepima
 
do ispunjenja obećanja
ne zna se jesi li samo spor
ili si nedostižan
 
Ne moramo baš ni da žurimo
Nesumnjiva je kriza semena

 
PUTOKRADICE
 
na drumovima srpskih autostrada
dudnji upražnjavanje veka
u zagrljaju obogaljenih nada
praznih od pamtiveka
 
po kraterima asfalta osiromašenog
crne se opiljci metala i gume
a mi već metle jašemo
i guslamo kako ko zna i ume
da će opiljci kad suze ih dovoljno ovlaže
te kratere skroz da popune
pa će opasnosti da se ublaže
putokradice da se ne zbune

u zagrljju obogaljenih nada
i nas kao povampirenih duša
pod geslom izbegavnja jada
neuki rod sve kuša
i sluša
 

SVEMIRSKI TURIZAM
 
Prevaga sebičnih interesa baca pesak u oči Vaseljeni
tobožnjom brigom o interesima nauke
naš svet nije svestan
koliko su velike oči Vaseljene
i nema dovoljno peska za obmanu očiju njenih
 
Potraga za trunkama poštenja na oglodanoj Zemlji
bila bi uzaludna i pored sve muke
Zato upozoravamo nebesa
ne primajte naše putničke lađe raskriljene
jer će vam dovesti one koji bi i vas da opustoše


CIKLIČNA SUDBA
 
Gogolj je slavio rusku trojku
koja je u svoje vreme
jurila kao vihor
Nije rekao koje su boje bili
oni što je vuku
al pošto je kliknuo
da su ti konji nadahnuti s neba
svakako je verovao da su bili beli
 
Blok je vek kasnije doviknuo da su
dlakave grudi rukuničara iz te trojke
donele tamu u kojoj svak vidi samo sebe
 
I mi smo potom imali gomilu trojki
Za njih već znamo bile su crne

Mišljasmo da ih je
vreme pregazilo
a dočekasmo ih s nova

jednu za drugom
dve crne trojke

za nas crne ovce
u svetu belom
iz tame dlakavih grudi
rukuničara
 

DOŽIVOTNA PENZIJA
 
Naduta šupljom tamom
skakuće od sreće prostota
skolila naivne ljude
sve živo na malić mota
 
trenutno vlada ekranom
a posle kako bude
 
desni o levi dlan tare
životni san je ostvaren
sa horizonta bare
 

BOJE
 
zna ljudsko biće da se
krajnost suprotnom krajnošću hrani
da jedna bez druge ne postoji
iako jedna drugu ljuti
 
to važi i za boje
al one toga nisu svesne
jer svest u njima mudro ćuti
da jedna na drugu ne budu besne
 
pa da ljutitima život krase

bogatim prelivima svojim

 
PREOBRAŽAJ
 
jutros me opaka misao probudila
od koje mi duša još bridi

u pristrasnosti je srž spontanog odnosa
prema sebi, prema celom svetu, ljudima,
njihovim postupcima, delima

da li je u životu
savladavanje svoje pristrasnosti
odricanje od sopstvene ličnosti
bez pokrića
ili je to podizanje svoga bića
na višu kotu
s koje se širi vidik
da čovek postane ljudina

izluđuje me jedna izbezumljena osa
što zuji s prozorskog okna
gde se uzalud upinje da izleti iz sobe
jer vidi kroz staklo da je čeka rascvala lipa
 
i sad ne znam da li čovek koji bi kako znamo
uvek da bude veći no što je ipak
kad postaje ljudina vrši nasilje nad sobom
ili preleće ka svojoj lipi samo

 
NESOJ SA OSOJA
Tragom novinskog izveštaja
 
Sa sobom se suočava bez zazora samo onaj
ko nije svestan posledica svojih postupaka.

Kad se bilo kom domaćinu kome si došao u posetu
predstaviš kao najpošteniji gost koga je on ikad imao,
izazvaćeš svojom neskromnošću njegov opravdan podsmeh.
Učiniš li to potomku stare antičke civilizacije,
on će shvatiti da si još neuk i sirov skorojević
i, iako si rastom i duplo viši od njega,
pogledaće te s olimpijske visine
kao još nedoraslog varvarina.
 
Poštenjem se hvale samo oni
koji ga nemaju
i ne vide
sebe.
 
Podsmeh će dakako videti kao osmeh podrške.
Pamet neuka
nije ni svesna svih svojih bruka.
 

DREVNA MUDROST
 
Uzdahnuh:
"Hoću da čujem nečuvenu pesmu!"
 
Zanjakaše magarci sa svih strana.
 
Užasnuh se i ponovih:
"Hoću da čujem nečuvenu pesmu!"
 
Zakreštaše iz sve snage svrake s grana.
 
Uznemirih se i zamolih:
"Ama, ja bih da čujem nečuveno dobru pesmu!"
 
Ugledah tada gluvonemog čoveka pod prozorom svog stana.
Usplahiren, sa osećanjem krivice u očima,
Maše mi da siđem k njemu.

Ja siđoh, a on me uze za ruku, kao mama,
I odvede me u biblioteku
         da tu pesmu pročitam u sebi, ako je ima.
Jer ćutanje je zlato, po svemu.

Zagrajaše negde vrapci s platana.
 

OTKAKO JE SVETA I VEKA
 
u dvoboju
urođenih poriva i poštenja
u pratnji crkvenih zvona
sve do staračkog kržljanja
 
pod nabojem instinkta i hormona
ljudski život se plete
pletivom vena i opsena
između zabranjenih zona
od tačke do tačke preseka
zakona održanja i pravila držanja
 
i umiljato mače
iz mleka
na miša krvoločno skače
 
kraj gladnog lava dok mu se divi
ni čovek ne može da preživi

i tome nema leka
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 22, 2012, 11:32:39 pm »

 **
 Miodrag Sibinović Izbor iz poezije

           godovi tište


 LAVIRINTI POEZIJE

 Da li je golubija reka
 reka koja pripada golubima
 ili je to reka neka
 boje golubije
 Da li duša golubija pripada golubima
 ili je to duša meka
 koja se u detetu krije
 Da li jarko more nije more
 već samo
 Sunce u zagrljaju nestašnih vala
 koje pučina lije
 
 Sve pobrojano i jeste i nije
 jer može biti
 i drukčije
 kad ljudska duša zaleprša


 GODOVI
 
 godovi su precizne skice
 minulog vremena
 koje tište sve
 za života
 
 godovi su posebni kodovi
 prirode bez poklisara
 bez magle istoričara
 bez komentara
 
 godovi su letopis vođen iznutra
 pisan za sutra
 jesu u drvetu koje može da gori
 al se i priroda za istinu bori
 kraj hrasta što će u plamenu pasti
 iz korena će nov izdanak rasti

 godovi su slobodne ptice
 bez klimavih stremena
 zavera vera koalicija
 i jalovih kvota
 

 GODOVI TIŠTE
 
 oko žive srčike bukve
 koncentrično kruže godovi
 sve veći i veći dok ne narastu toliko
 da ne osećaju polet više

 novi godovi počinju da je tište
 i stablo stane da pucketa
 dok se ne raspukne
 da truli
 
 godovi i ljudsko telo tište
 bez samilosti
 za gole kosti
 
 koje takođe sa ushićenjem kruže
 očekujući da se vinu
 u mističnu dubinu
 kruga
 

 RAZVOJ
 
 kad bacim u jezero oblutak
 oko njega linu
 koncentrični krugovi što bivaju
 sve širi i širi dok ne narastu toliko
 da se u plivanju
 rasplinu
 klonu
 i nestanu
 
 to je praćeno igrom zvukova
 na mestu udara
 raspukli mehur klokne
 prvi krugovi zatim zašište
 potonji tih jek rode
 dok oni krajnji ne utonu
 u opšti šumor vode
 
 ali oblutak ne pluta
 on zaroni brzo do dna
 gde ne čuje šumornu huku
 i tako zalizan
 bez nogu i ruku
 smesta počne da smišlja mehanizam
 kojim će moji unuci da ga izvuku
 iz gluvog mrklog sna
 
 da može da se kotrlja i bude bacan
 u možda isti san
 

 KOB
 
 Mladi i stari ranjivi tašti
 u trvenjima ostanu kljasti
 jer u koštacu ljudskih strasti
 život postaje krvnik časti
 
 Da li je more jarko samo
 odraz od sunca što sjaj vrca
 ili zaslepljujućim plamom
 štrca i naboj morskog srca


 OSVETA
 
 Drvo života iz hira svog
 kao da ne voli sopstveni plod
 urezuje nam god po god
 
 kvrgav i bodljiv kao glog
 život je ljudski ljuta kob
 od pamtiveka s nauma zlog
 namiče pokrov na ljudski rod
 da svakog pritisne neba svod
 da bi ga sabio u grob
 
 al se nad rakom podigne slog
 od uzdaha preminulog
 da kletoj kobi kida drob
 
 I drvo života je prgav rob


 SMRT
 
 plavo nebo žute stene
 stene-nebo nebo-stene
 livade zelene
 
 rujem zore šeboj plaste
 da postanu šeboj-zore
 narandžaste
 
 plavi nemir rujno lice
 lice-nemir nemir-lice
 violetne ljubičice
 
 naše sene potrvene
 sjajem boja Zemlje tašte
 setne bledopepeljaste
 otprhnuše kao ptice
 
 u svemirsko more
 

 SNOVI I JAVA
 
 Na drvetu sam
 s njegovog vitog stabla
 pružam ruku niz poprečnu granu
 da uberem dve jedre crvene trešnje
 no grana se pod teretom mog tela uvija
 i one mi s jagodica prstiju redovno kliznu
 u zagrljaj zelenog lišća koje ih skriva
 Ja se inatim pa sve bešnje i bešnje
 stoti put pružam se na tu stranu
 grana se već opasno nagla
 a ja se ne dam

 I tako bezbroj puta
 
 Utom naiđe vučica gladna
 dođe pod trešnju i vidim čeka da padnem
 Ja čvršće prigrlim stablo džaba ti i trešnje
 dok me odozdo vrebaju te čeljusti gladne
 a čini mi se vučica mlada
 postaje i ljuta
 
 No grana moja ispade krta
 skrši se poda mnom ja ostadoh da visim
 
 Al vidim zadremao sam to u svili
 trave sa cvetovima plavim
 
 Užas od sna brzo čili
 blagodareći javi


 HAJDUK-VELJKOVA SMRT
 Uoči dvestagodišnjice
 
 Svi se rađamo uglavnom isto
 ali smo nejednaka kova.
 
 Slični a razni su nam puti.
 
 U neprebrojnim prelivima —
 ima nas mekih, strogih, krutih,
 ima nas tihih, ima bučnih,
 ima nas blagih, ima žučnih,
 i nasmejanih, i vazda ljutih,
 ima nas vedrih, ima setnih,
 onih koji se večno kriju,
 i onih što se rado biju,
 neki su bradati, neki se briju,
 ima i smotanih, ima i spretnih...
 A doda li se još istina
 da i u svakom od nas "mnogih ima",
 postaje jasno što su nam puti
 tamom krivina obasuti...
 
 Koliko ljudi toliko smrti.
 No i pod tim istim pečatom slova,
 iako jednako neizbežna,
 svaka je ipak za sebe nova.
 U neprebolnim prelivima —
 jedne su tihe, druge glasne,
 neke su prerane, druge kasne,
 neke su mučne, druge lake,
 jedne su duge, druge kratke,
 u krevetu ili u letu,
 u radu, znoju, ili u stroju,
 u rodnom domu il belom svetu...
 
 A sve se u istom krugu vrti,
 jer od rođenja se krene k smrti,
 te su i smrti deo života.
 
 Ali se pamte smrti što plamte
 žrtvom da život drugima traje,
 život koji i potom teče.
 
 Tada potomci, protiv strahota,
 poput Mokranjca,
 svak u svom delu, vekoveče
 da junak Veljko,
 ozaren večnim sjajem,
 turskome paši prkosno reče:
 "Glavu dajem, Krajinu ne dajem!"
 

 STARAČKI DOM
 
 u trpezariji i salonu s televizorom
 lebdi neka teška tišina
 od laminata do plafona
 zanemelog doma
 sabijena je tuga
 zgusnuta u kriške
 negdašnjih slavskih pihtija
 
 neka devojka se upinje
 da servira kafu
 ali od lepljive tuge
 s mukom se probija
 do staračkih stolova
 gde i za šoljice
 treba izbunariti mesta
 
 kroz tu tugu tetura
 desetak staraca i starica
 utonulih duboko u sebe
 jedno sa drugim se nerado druže
 a rado bi
 da li sa svojom raspetom decom
 ili s već upokojenim precima
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 23, 2012, 02:20:06 pm »

 **
 Miodrag Sibinović Izbor iz poezije

           vidici


 VIDICI

 I vidici su različiti
 daleki plavo obojeni
 k'o zmija izduženi
 bliski strmi visoko nadneseni
 bezljudni gusto naseljeni
 u san utonuli ili budni
 k'o lanac oko nas razvučeni

 Da l oni postoje bez oka ljudi
 iz koga tonu u vijuge grudi
 do grla uvijene il razdrljene
 svejedno
 da otud sune otrov sumnje
 nazad u pogled obezumljen
 nesagledno
 

 MULJEVITE MISLI
 
 K'o magla je porozno
 čovekovo znanje.
 
 Ko uman može biti siguran
 da je normalan?
 Muljeviti su iskoci svesti.
 
 Koji lud stvor odista misli
 da je lud?
 Ludost je ludačka mudrost.
 
 Slojevita je čovekova ćud.
 Munjeviti su preskoci reski.
 

 MAGLENI UM
 
          Sva bića, svi narodi za koje smo čuli
             čuvaju život što ne truli...
             Ni ja sam tu nisam bio prirode trun,
             već njena misao! Već njen magleni um!

                                        Nikolaj Zabolocki
 
 Narodi koji nisu imali svoje
 za današnji svet ne postoje...
 
 Nekad se mislilo da je to svoje,
 pre svega, jezik!
 A danas, ko bi znao...
 
 Muči nas i jedno dublje pitanje:
 da li je čuveno
           rušenje vavilonske kule
                     i podela jezika
 kazna od Boga il je nagrada blagorodna?
 
 Da, niko se otad nije popeo
                     do nebeskog carstva
                              da ugrozi Božiju vlast.
 Ali je ta podela otvorila put
           za vrhunsku zemaljsku slast:
 stvaranjem mnoštva jezika
                     umnožena je naša nasušna poezija
 koja je po mnogima
           plod božanskog duhovnog nadahnuća...
 
 Da nije, ipak, i ta divna poezija
                    tek lukavo smišljeni
                              mamac za ljude s poligona:
 da se odvoji duh od tela
                                        i umanji snaga čoveka,
 kojom bi, možda, mogao da se domogne
                                                  Božijeg trona?...
 
 Bilo bi tako kada bi um bio tek trun.
 A nismo dosad čuli da duh truli.
 

 ISPOVEST LAUREATA
 
 1.
 
 Ljudska je sujeta nepresušna.
 Ima je u svakoj pori čoveka.
 Sa njom se raste odmalena.
 Izvor je briga, pisac knjiga,
 naboj svih zlih i dobrih želja.
 
 Al kad je bolesno napaljena,
 razjeda dušu kao rđa.
 U svakom kutku i zavijutku
 života našeg otrov riga.
 Zameće ratove i veselje,
 plevi čovečnost iz ljudskih duša.
 
 2.
 
 Dodeljena mu je povelja na ime
 životnog dela.
 Onespokojen je strašno time.
 Umesto ljudskog radovanja,
 izjeda ga niz pitanja.
 Je l ta povelja crna il bela?
 
 3.
 
 "Ko me nagrađuje, zašto baš mene,
 s kojom se namerom to čini?
 Da li su njome sad zaklonjene —
 da ostanu u zavetrini —
 prethodne povelje nezaslužene?"
 
 .........................................
 
 Previše uglova ima prizma!...
 
 "A da me nije samlelo vreme —
 nije baš lako to da se prizna —
 pa me sadašnje pokolenje
 i ne primećuje, te glas za mene
 ne pogađa sujetu nijednog člana
 bilo kog klana?"
 
 Ljudska je sujeta — aneurizma!
 
 
  HOMO SAPIENS
 
           Pred veče stvari nisu više slepe
                                          Paul Ceh
 
 Ne možeš da poletiš
 dok to ne probaš
 bilo u snu ili na javi
 al sve traži vreme
 niko ne može brzo da čami
 a i nerođen može mreti
 u telu matere svoje
 to važi za svako doba
 
 Granice bezgranične
 kopno i mora polje i gaj
 kamen i plamen vreme i pleme
 kraj i početak maj ili petak
 bez pogovora one sve plene
 i kroje
 

  DAN I NOĆ
 
 Danju je oko tek vir s lica
 premrežen granjem trepavica
 Pun sjaj mu daje ponoćna tmina
 koju razgrne mesečina
 
 Iz oka tada sanja izviri
 da nam vidike čudesno širi
 i pouzdanje ljudsko krepi
 gle ipak nismo baš tako slepi
 
 Na ukrštaju duše i tvari
 život je vrelo čudesnih čari.


 NAŠA SREDA LEPA

 Hotel "Moskva" nas čeka
 s restoranom u centru Beograda
 na Terazijama —
 lepim, s velikim prozorima,
 kao i pre više od pola veka.
 
 Sedimo sredom za stolovima belim
 gde mogu da nas vide oni spolja,
 a i mi njih kad prolaze —
 kao pre pola veka.
 
 U restoranu, kraj klavira
 sedi muzičar, otmen, miran,
 i, kao nekad, tiho svira.
 
 Restoran pun, kao nekad.
 Ulica puna, kao nekad.
 
 Ko kaže da starosti nema leka?
 Na tasovima Terazija
 ta opaka laž se razbija:
 s njih nam žubori
 vreme meda i mleka
 put reke koja se zove Leta,
 gde svakoga neko već čeka?...
 

 KAZNE

 zadivljujuća je istina
 da svako koga srećem na ulici
 ima i svoj poseban svet
 
 i svaki od tih svetova je drugačiji
 od velikog koji je naš zajednički
 
 a zastrašujuće je
 što je i naš zajednički svet
 u očima i duši svakog od nas
 opet drugačiji

 jesu li tolike posebnosti
 nešto lepo il su prokletstvo
 koje buja s razvojem ljudske samosvesti
 zarazna guba uz rušenje vavilonskog stuba
 za koje zna se ko je kriv
 
 ali baš bez tih prokletstava život naš
 ostao bi bez ljudskih ispovesti
 ukalupljen suv
 bezličan nedopustivo siv
 za nijanse i prelive potpuno gluv


 BAŠTE LJUBIČASTE

 ljubav nastaje
 iz mašte
 s dna ljudske duše porinute
 
 gleda u zore ljubičaste
 dok toplo Sunce ne grane
 da je rasprši na sve strane
 u razgrnute ljudske skute
 gde će od sutona dok ne svane
 za crnocrveno rasti
 
 u grotlu nauma taštih
 
 šta može krave da povede
 da se veru po planinskom karstu
 i da pasu tamo gde trave ne rastu
 zanete snom o lepom plastu
 
 šta može narod ozbiljno zvati
 da preduzme nešto što ne želi
 ako iskreno hoće da se to ispuni
 u inat žutoj Luni
 

 PORAVNANJA

            Ko je lep on je lep dok ga lepim vide
                                            Sapfa

 Moj pas je plemenite pasmine
 prelep čistokrvni rotfajer
 kao da je delo božanske kisti
 Moj pas je veoma dobar prema meni
 volimo se kao braća rođena
 ne s ovih zakrvljenih strana
 Moj pas je dobar predobar
dok smo sami
 
 Vi budite oprezni s njim
 ima pouzdan njuh
 a nije račundžija
 
 I konj je prelepa životinja
 kad na pašnjaku pase skakuće i kaska
 Al ako mu priđete zapahnuće vas vonj
 njegovog znoja i koječega još
 
 Pa šta
 i mi smo lepši s odstojanja
 osim u posebnim prilikama
 kad dođu po svoje omama i tama
 
 Da se vid i sluh i njuh i duh
 sa zakrivljenih panorama
 saspu u isti koš


PROZOR

           Priroda sama tu sve sklopi
               Da prozor imamo k Evropi.

                                         A. Puškin
 
 park a iza njega ulica
 s nizom trospratnih zgrada
 kao dvorišna ograda
 i svuda poneki čovek žena dete
 pod njima
 krov cevi i lavirinata kanala
 beton asfalt i trava
 a iznad svega toga
 svetloplava nebeska kapa
 
 između tih lica
 motaju se
 kućni ljubimci s povodcima
 na koje besno laju
 čopori napuštenih lutalica
 znaju se i čine šta mogu
 laju se
 
 no sve to je samo spreda
 s leđa je ušuškan san
 bez ognjišta koje bi moralo da se čuva
 bez praga na kome se vaga
 i bez rezervnih vrata promaja da ne duva
 
 ovo je pogled unapred
 kroz ram prozora koji je dobro dihtovan
 kamerom nadgledan
 biran da svet bude miran
 i napredan
 
 beton asfalt i trava
 a nad svim tim svetloplava
 nebeska šapa
 lava
 

 STRAŠAN SAN
 
           Sjatili se nečastivi
               Duž ravnice bele te.
               Neizmerni, bezobrazni,
               Mesečeve igre kist,
               Kruže posvud vrazi razni,
               Kao novembarski list.

                                        A. Puškin

 S tavana stružu čađavu dušu
 kućni duhovi rasrđeni
 otrovno trunje kroz daske krune
 i frkće mačor lenji
 očiju natrunjenih
 dok merka gredu
 na koju da skoči
 kad njemu pred oči
 miševi opet kolo povedu
 
 Kroz odžak što dimi prkosi zimi
 iz kotla s vodom ovom zgodom
 vrag nečastivi
 grudvama snega preko svega
 klobuke goni grejući se
 
 svi su tu došli iz dana prošlih
 k nama su sišli želja ih tišti
 da nas ovako tužne i ružne
 povratkom svojim iznenade
 i da nas u ove pozne sate
 sanjive vrate
 u mreže vražje brade
 pa da nas ponovo jade
 
 a mi sanjamo da još Turke ganjamo
 s čuvenih Markovih drumova
 pa se ne sklanjamo
 od obolelih umova
 koji će ovako bose i gole
 da nas na legalu već skole


 UROTA

           Da smo ostali skupa,
               mogli smo postati tišina.

                                        Jehuda Amihaj

 Tu među nama puno je mrtvih ljudi
 Neki su nam bliži no dok behu živi
 Dodiri s njima sve življi i življi
 Osmehom čudnim greju naše grudi
 
 Mrtvih je više nego nas ostalih
 Sad nam je bliskih s one strane više
 Svaki taj osmeh po pram strepnje briše
 I u duši plam zavere pali
 
 Jedni u druge piljimo netremice
 S nadom da nema nikakve granice
 
 To vitlo života zalud stazu prti
 Uroti protiv [ne]ljudske smrti

 
 IZLOŽBA

                                        Sl. R–u
 
 Na komemoraciji
 homo sapiens, tužna lika,
 govori o zaslužnom čoveku.
 Sve o svom ličnom druženju s njim.
 
 I čemu žaliti pokojnika,
 jer govornik će, odan naciji,
 biti nastavljač njegovog dela i lika.
 
 Dirljiva slika.
 Tehnika: hladno presovan lim
 

 UMETNOST

              Kad osećanja stihom gude,
                    pesnik postaje samo sluga,
                    jer umetnost suvišna bude
                    gde dišu tle i sudba.

                                      B. Pasternak
 
 Umetnost svak za sebe meri
 u njoj nalazi nešto svoje
 Čim se odškrinu njene dveri
 one počinju da se troje
 
 I tako čudna progresija
 sija čarobnim nespokojem
 koji iz žive duše klija
 mameći svojim neprebrojem
 
 Umetnost je nestašna ptica
 s redovno drukčijim perjem
 i neumorna letačica
 stvorena možda sujeverjem
 
 Ne znam je l sama sujeverje
 al mera joj je znam bezmerje


 NE

                       Lavu Losevu1

 Vi ste Srbin? Ne, ja sam skrbnik grbav,
 slepo teturam čerečen, škrbav,
 sa snom o glavnoj roli
 koja sve zlurado boli.
 Vi ste s Kosova?
 Ne, ja sam pre poluiščupan koren
 koji se kune u stavrofore
 što, kao da su na Marsu,
 rade na nebeskom carstvu.
 Čovek ste? Ne, ja sam zubac s viljuške divnog
 pribora za jelo iz dvora cara Dušana Silnog —
 krnjak, polutak, kljun zloguke sove, rog,
 a dokle ću tako — preseći će valjda Bog.

 _________________________

 1 Lav Losev
 
 NE
 
 Vi ste Rus? Ne, ja sam virus side,
 k'o šolja raspukla idem,
 pijan sve glavne uloge imam,
 odgajen u ovim predelima.
 Vi ste Losev?
 Ne, ja sam pre Lifšic marke,
 mudonja što se zaljubljuje
                                 u petičarke
 u zanosne daveže plavokose
 koje mastilom obraze rose.
 Čovek ste? Ne ja sam okrnjak loman
 s holandske peći keramički komad —
 nasip, vodenica, grumen druma lokalnog svog,
 a dalje tamo, znaće sam Bog.
 
 Prev. s ruskog,
 M. Sibinović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Januar 29, 2013, 01:58:35 am »

 **
 Miodrag Sibinović Izbor iz poezije

           uska staza


 USKA STAZA KA DALEKOM PUTU

                    S promocije srpskog prevoda knjige
                          starog japanskog pesnika


 Put je stecište svih ljudskih duša
 i nebo i zemlja stanište svega što znamo

 A ljudsko uho danas može da sluša
 i priče koje lebde nad Japanom
 s onima što kolaju iz prastare Kine
 do tog uha dopiru drevne gatke i s drugog kraja
 čudesnog velikog sveta starih Maja
 i kad još iz Indije Egipta Afrike line
 plima mudrosti koje se stope
 s valima što nagle iz Evrope

 E kad bi se našlo moćno uho koje ume da sluša
 pouzdano bi se znalo
 koliko je u ljudskoj omrazi pameti malo
 i logika očnjaka koliko je plitka
 kad se sa lanca pušta
 makar i zdušno jednodušna

 Kukavne su staze čovečjih duša


 SRPSKI HAIKU

 Podigni kažiprst
 pa u oko
 žestoko unakrst

 da se već pročuje
 zadiše li
 čelo il pročelje

 pa da se počuje
 i za santu
 ispod košulje

 dok svi ne potrule
 od životvorne
 razorne rosulje


 ORGANSKA GREŠKA

 Plam oka jastrebovog nije
 zrak sunca što život lije
 samo je znak to krvopije
 koji se sprema da ubije

 Kad se udruži um s iskustvom
 ne znači da je moral jači
 u strasti pohlepe gnusnoj
 prednjače nagoni mračni

 Da li je jastreb ipak bolji
 pošto krv pije da preživi
 a čovek grabi po svojoj volji
 i za to drugog večno krivi

 Kako ta mudrost gubi moći
 kad se sa sablazni suoči
 čijom se voljom čovek daje
 da čini takve promašaje


 FILIGRANI

 Kad se u mraku protaru oči,
 i on se menja.
 Sve na svetu sopstveni sjaj soči
 od Stvorenja.

 Ne strepi od noćne guste tame,
 sestre dana,
 najcrnje plete filigrane
 tama u nama.


 DIJALEKTIKA

 slete mi na dlan prelepa slutnja
 na ovom svetu se sve živo krade
 moram je što pre skriti
 da ne osvane prazna

 no s dlana će skliznuti nade
 i slutnja će postati mutna
 na kraju će mi biti
 zapretan dar i kazna


 TVRDI ORAH

 Da li je i ljudska ljuska
 čvrsta kao orahova

 No ni orahove više nisu
 podjednako koštunaste
 selekcija čini čuda
 svuda prste gura
 više nema takvih voćki
 koje zube lome

 Nesalomivost je puka
 bajka što je danas gone
 sa prostora Zemlje tmaste
 u atar azura

 Sve na svetu zastareva
 tokom vremeplova
 kad-tad počne da se ljuska
 I klas postaje pleva


 OGLAV

 Život je čovečji niska
 dana i noći
 ushita i potonuća
 sa ogrlice ljudske klimave moći
 oglav koji sve stiska

 Kad kroči na posletku bez njega
 čovek se koči
 a najbliži zbog nečega
 priskoči
 pa mu navuče kapke na oči


 KORITO VEČNO

 Korito rečno
 pored puta
 rumenom zorom sviće
 da nije stvora kratkovečnog
 koji je stekao biće
 ta bi lepota jutra
 ostala neprimetna

 Korito rečno
 pored puta
 podnevnu žegu blaži

 da nije stvora kratkovečnog
 što putem loman stupa
 čiju bi dušu ono da taži
 na zloj pripeci sveta

 Korito rečno
 pored puta
 suton rudi
 nebesko čarno ogledalo
 voda purpurno cveta

 Ravnomerno i tečno
 dnevni krug kroz noć pluta
 i niže vremenu leta

 Po svemu vreme je večno
 čovek je dakako smrtan
 ali da nije ljudi
 zar bi se išta znalo

 Sve bi to ni u šta palo


 DRŽAVNA TAJNA

 Čovek je trun svemirske trine
 uzgrednik gromadne nebeske pile

 Vihori te opiljke slepe u piljke
 za igru svoje nestašne dece

 A time uvode i vode narode
 u bistre i mutne zemaljske vode
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Mart 27, 2013, 11:20:44 pm »

 **
 Miodrag Sibinović Iz zbirke pesama

           Život je tesan


KAO ŠTO JESEN LIŠĆE
RONI


Kao što jesen lišće roni
a zima ga pod snegom čuva,
tako nebeskih vala plima
zaslepljuje nam večno oči.

Što li se nebo ljudi kloni?
Šta li sve za njih gore kuva?
Kakve planove s nama ima
dok plavu tamu na nas toči?

Da li ugađa ljudskim snima
pa ih zastorom razigrava?
Ili to čini u inat njima
te ih za zemlju zakucava
(gde im je naspelo da se rode
nek se poguše od teskobe)...

Kao što jesen lišće roni,
tonu pod zemlju milioni.
Podnebesan život je tesan,
granat od snova, uredno kresan.


KATASTROFA

          Počeše džinovske migracije
             Od neke iskonske katastrofe u srcu čoveka.


                                  Edit Sitvel

Koliko je plemena bilo pa nestalo
na grbama staza ovozemaljskog života

koliko promena protutnjalo telom i dušama
predaka današnjeg sveta koji se i dalje menja

daleko i van poriva što trenutno vladaju nama
van naših nazora van opredeljenja

Mi patimo od nazeba nasleđenog iz ledenog doba
bežeći od erupcija svih vrsta vulkana

u nadi da su ta zima i ta lava samo nekakva proba
kojoj će kraj doći jednog bajkovitog dana

u nadi da naše biće ni studen ni plam ne čine
i veri da se možemo izvući iz svoje suštine


CRNI TALAS

          ...živeo sam... obasjan svetlošću
            sred dva vremena tame.
            Orhan Pamuk
, Zovem se Crveno


Moj život je začet u prethodnom
a tavorim, evo, u današnjem vremenu tame.
Ja sam ga počeo od neznanja,
tokom svog veka nizao perle spoznanja,
a završavam u postupnom zatamnjenju
te omčave niske znanja —
sada mi perle postaju pertle
dvolično zabranjene
u svim sređenim tamnicama.

Možemo li biti baš sigurni
da čovek odista živi svoje zemaljske dane
obasjan svetlošću između dva vremena tame
kad su, po svemu,
i svetlost i tame i same
već tako dvosmisleno tonirane?
I koliko su i sve te naše procene pouzdane
ako je tačno (a jeste)
da neretko kad jednima smrkne drugima svane?
Takva se pitanja po savesti u svesti mreste...


SVETLA BUDUĆNOST

Van želje tvoje sve je gore:
netrpeljiva je lična mera.
Crni mrak tule rujne zore
Dok tamu svetlost ne rastera.

Da zlo ne svedoči šta je dobro,
istina izmiče trenutnoj moći:
šta je jalovo a šta plodno
o tome život sam svedoči,

te... bez dileme, buduće vreme —
i sve pokore razodene.


SPOJENI SUDOVI

Da nema straha,
ko bi se bojao mraka?
Da nije života
ne bi bilo grehota
a i smrt bi kleta
nestala sa sveta...
No nje da nije,
da li bi bilo junaka?


DE-STRUK-CIJA

Slepljene pelene zore uz prozore gore
svrdlaju okna mreže želja
poklanih timora raspuklih bora
i mrtvog hora odanog žudnjama s druma
skrajnuta uma

Buše i store da se ne bore
Da se sve vidi bez napora
već od svanuća

Da se providi sigurna kuća


OSKUDICA
Stara (među)narodna

Za dobro javnog mnenja
hteo bih da napišem
pesmu o dobrom čoveku
al prototipa nemam

Nije sad pitanje htenja
niti je stvar umenja

Znam Noje neće više
da čini k'o nekad što je
kad gresi i dalje teku
po starom redu svojem

Bez greha nema rođenja
ni mesa nama bez klanja
jabuka znanja bez branja
ni poverenja bez uverenja
neprimenjeno budi
večno je dobro delo
al nisu dobri ljudi

Umesto Nojeve barke
sad se kosmička sprema
gde za nas mesta nema
jer su preskupe karte

Lažira dobro delo
carevo novo odelo


VRTOGLAVICA

Vazda nas u grču opomene vreme
te shvatimo da nas je opselo
pleme kog se treba gnušati ustvari

Nakon otrežnjenja sleduje opelo
na koje nas vode novi opsenari
što će kada pipke dovoljno opruže
rezone tog plemena hrabro da produže

A kad i njih potom razodene vreme
i kada ih prozre novo pokolenje
oni već sašili moderno odelo
da kad prođe svečano opelo
ponovo za stolom zasednu u čelo
u rukama svojim sva blaga da drže.

Nikom više nije nepoznato
u vlast će se izleći najbrže
beskičmeno šićardžijsko jato
s kojim vreba spreman (na traci je)
neki novi mutan otac nacije


ZAVEŠTANJE

1.
prekrijmo uvale zastorom zraka
za prizemljenje ljudskih nada
svemu što sanja po jedna traka
srebrno-plavog nepropada

da nam nad glavama zaleprša
van domašaja prljavih šaka
u nežnom okrilju dobrih vila

vedrih devojčica i dečaka
van kolopleta mračnih sila
iz nadgornjavanja niskih duša

2.
prekidi pulsa pouzdanja
sa iskrenošću u dva oka
nipošto nikom se ne sklanja
glupost velika i duboka

što manje shvataš jače šumi
neka sve drhti pred tvojim pragom
nisu ni ljudi tako umni
da tvoju muku zovu ljagom

i sam na kraju lakrdije
koju obično životom zovu
ublaži bruku nagrdi je
bljuni istinu bosu i golu

3.
i tako soči vek za vekom
sve se okonča istim tikom
uprkos različitoj nošnji

i nakon svega zmijolikog
naleće proleće leporeko
sa starim optimizmom trošnim

greh je u jabukovoj krošnji
što vele u svetome slovu
vazda smo ipak preprpošni
da bismo opstali na krovu

na obrubu vidika mekom
ne popuštajući već nikom
znajući šta me čeka i preko
prkosim svojim nemuštim krikom
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Jul 17, 2013, 01:50:14 am »

**
Miodrag Sibinović Pesme iz ciklusa

           Temeljna greška


GREŠKA SE SMEŠKA

Lešinar neće na lešnik,
jer njegova priroda
jedino strvinu ište.
Kad vuci rastrgnu
nesrećno jagnje il dete,
oni to samo čine
da gladni ne budu više.

Stvoritelj prirode trubi:
bližnjega ljubi k'o sebe samog,
al je on kod životinja, bilja i ljudi
omanuo nekako s tom hranom...
Omaška se poigrala potom
Podmuklo i s ljudskim genom,
te nam je u hodu životom
postalo sve dvosmisleno.

Ko u takvoj zbrci da reši:
da l iko od stvorova svesnih
može da ne bude grešnik?...
A gde tek da svrstamo onoga
ko, i u strahu od jedinog Boga,
voli jedino sebe
i bližnjeg pokoga?

Zagoneteno se smeška
da ljudsku zbunjenost smekša
užegla temeljna greška.


SKELETU

Budi srećan
ne mogu da te napadnu
hiljade boleština što kose
širom sveta
Kosti najduže traju
znaju sve trave
koštunjave jave
bliske nezajažljivom Bogu
koje mogu viruse truleži
u vreži svojoj da utišaju


CVEĆE I SVEĆE

Kad bi moglo da se vošti vreme
I život bi možda bio duži

Pa bi tada bilo više sreće

No i ovo bilo bi jedino
Vošti li se samo selektivno

Ali vreme to nikako neće
Sviđa mu se da cvetaju sveće


OTPOČETKA

odmakni se o čoveče
srušiće se vražja kula
i ostaće tvoje veče
bez gradivnog molekula

noć se boji sivih mula
prodavaca novog sukna
iz minula veka

prakljača je zalud pukla
da se lepo provedemo
prestonica jek presekla
od ranoga jutra
već posluje pod bedemom
metla brzometka

preživele mule mame
večne vrdalame
lažno uplakane


PARALAŽA

Da nije laži
svi bi je tražili

jer je bistrila
i šta je istina

bićemo prevareni
ako se iskoreni

bez nje bi plovili
životom suroviji


TOLJENJE

smej se bez razloga
na čuda uboga
da bi prestala
šala neslana

pomoć potraži
od sile okrutne
hladno otkaži
sve nade uputne

kad se okupe
šuplje protuve
prigrli kalupe
praznine ukupne

gledaj na pokore
kao na potpore —
naša stvarnosti
majko bizarnosti


BRANKU ĆOPIĆU

Kakva je to voda što ne vodi,
nego nosi?
To je Sava pod
pečatom okolnosti
nazivanih Bog da prosti.

Kakva je to Leta koja teče
a ne leti?
To je Sava ispod
Brankovoga mosta
koji nam se zbog nečega sveti

rasprostrvši asfalt mesto vala
da bi glava odmah procvetala


ŽMURKE I ŽURKE

pritisli nas
lapsusi lap topova
zaludilo
lopotanje lopova

dok nam sok lincure
dele protiv otrova
vidoviti žmure
na preumlje
poroznih pokrova

žmurke su i žurke
vode do zapljuvke
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Mart 20, 2014, 02:38:43 am »

**
Stihovi Miodrag Sibinović


PREOBRAŽENJA

Na izvorima ljudske misli
pralik i so svih čuda
Damar nebeskih dvokolica
lučonoša i noći i dana
vesnik radosti mudar

Tvoj pogled tvoj trk tvoj skok tvoj žar
tvoj vrisak kao i tihi frktaj
bio je mera svih mera ljudskih
u svesti damar
u ploti
duše drhtaj

Izranjao si iz ponora utrobe zemlje
pod bičevima prepotopskog mraka
pretnja nečistoj savesti
potajnik odmazde koja sledi
vozar u čeljusti
nesitih raka

Sa Zemlje si jezdio i put neba
da budeš Sunca znamen
duh dana i noći
sjaja i potonje tame
dah groma i ognja
uma plamen

Bez tebe ovde ne bi bilo
ni pravde niti bajke
U njihovo si ime
postajao čak i krilat
hraneći lire gusle
balalajke

No iz vignjeva ljudskog uma
izliven je gvozdeni klon
pred kojim
sva istorija u maglu ode
i od negdašnjeg tebe preteče tek
naš današnji konj

Ipak za utehu i njemu i nama otud se
prokrala k'o uspomena draga
i danas važeća
još u iskoni zaošijana mera
s imenom temeljnim
konjska snaga

Kao poruka tajna
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 06, 2017, 12:04:04 pm »

**
Stihovi Miodrag Sibinović


JABUKA CIVILIZACIJE

               Zoranu Miliću

Gledaš li sada ranom umesto očima
kako zemlja ponovo teče i voda,
kako mrak svetlost raspliće
a svetlost mrak raspliće,
pošto sve gleda, čovek, drvo, kamen
i stoji ni na čemu koje je nešto?

Svega je više
u sećanju nego u selu,
na groblju nego u gradu.

A sve to
vitla u potuljenom grotlu
i klopara grumenjem zemlje
koja ti kuca sa krova lakiranog dvora.


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: