Ljubiša Rajković Koželjac (1940) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubiša Rajković Koželjac (1940) **  (Pročitano 9572 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jul 20, 2012, 09:44:22 pm »

**





LJUBIŠA RAJKOVIĆ KOŽELJAC

Ljubiša Rajković Koželjac rođen je 4. februara 1940. godine u Koželju kod Minićeva (SO Knjaževac) od oca Dragoljuba i majke Dobrice. Osnovnu školu izučio je u rodnom selu, a nižu i višu gimnaziju u Zaječaru. Filološki fakultet (grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost) završio je 1963. godine u Beogradu, gde je 1973. godine i magistrirao ("Jezik i stil u Deobama Dobrice Ćosića"). Doktorsku disertaciju iz narodne književnosti ("Lirske narodne pesme jugoistočne Srbije") odbranio je 1994. godine na Filološkom fakultetu u Prištini. Kao prosvetni radnik službovao je u Oglednoj osnovnoj školi "Vladimir Živković Vitko" u Minićevu, u Osnovnoj školi u Halovu (kod Zaječara), u Tehničkom školskom centru — Bor (odeljenje u Negotinu — tzv. Hemijska škola), u Osnovnoj školi "Milić Keljanović" u Konjusima kod Andrijevice (Crna Gora) i u Školskom centru "30. septembar" u Rožajama (Crna Gora). Bio je prosvetni savetnik u Međuopštinskom prosvetno-pedgoškom zavodu u Zaječaru i lektor u Francuskoj (Bordo i Lil). Kao samostalni istraživač, a zatim i kao naučni saradnik, radio je u prištinskom Institutu za izučavanje kulturne baštine Srba na Kosovu i u Metohiji (sve do 1999. godine). U penziju je otišao (2001. godine) kao radnik zavičajnog odeljenja Matične biblioteke "Svetozar Marković" u Zaječaru, gde je bio zadužen za izdavačku delatnost.
 
Član je Udruženja književnika Crne Gore i Udruženja književnika Srbije.
 
Prvi tekst objavio je 1954. godine u zaječarskom listu "Timok".
 
Koželjac piše pesme, priče, članke, prikaze, eseje, studije, hronike, biografije, monografije itd, a poznat je i kao sakupljač usmenog narodnog blaga. Pored književnog rada bavi se i naučnim radom, osobito na polju lingvistike, filologije, istorije, etnologije i antropologije. Sarađivao je u skoro svim našim važnijim listovima i časopisima. Učesnik je mnogih naučnih skupova, simpozijuma, kongresa i seminara. Recenzirao je mnoge rukopise i uradio veliki broj lektura i korektura.
 
Bibliografija radova Lj. R. Koželjca sadrži 1400 bibliografskih jedinica (v. Dragan Jelenković: "Bio-bibliografija Ljubiše Rajkovića Koželjca /maj 1954 — maj 2010/", Istorijski arhiv "Timočka krajina", Zaječar, 2011).
 
Koželjac ima obimnu književnu prepisku (delimično već objavljenu).
 
Ljubiši Rajkoviću Koželjcu do sada su iz štampe izašle sledeće knjige:


  • "Ukorak s vremenom", Istorijski arhiv, Zaječar, 1969.
  • "Selo Vrbica", NP "Dnevnik", Novi Sad, 1969.
  • "Članci iz jezika i književnosti", Tehnički školski centar, Bor, 1970.
  • "Treperenje", Mladi maj, Zaječar, 1971.
  • "Dvori samotvorni", NU "Timok", Zaječar, 1972.
  • "Pod kamenom cvet", Književni klub "Branko Miljković", Kaževac, 1973.
  • "Iz jezičke i književne problematike", Međuopštinski prosvetno-pedgoški zavod, Zaječar, 1973.
  • "Vršnjaci proleća", Dom omladine, Zaječar, 1975.
  • "Crna Reka", NU "Timok", Zaječar, 1975.
  • "Zdravac mirišljavac", GIP "Zaječar", Zaječar, 1978.
  • "Lepota ožiljaka", Društvo prijatelja knjige, Ivangrad, 1987.
  • "Predjeli sna", Međurepublička zajednica, Pljevlja, 1987.
  • "Književno stvaralaštvo Milenka Ratkovića", Novo delo, Beograd, 1988.
  • "Kliče vila savrh Koma", Zajednica kulturnih i naučnih radnika, Rožaje, 1988.
  • "Ustuk", NIRO "Sloboda", Ivangrad, 1988.
  • "Timočke poslovice, izreke i zagonetke", IRO "Prosveta", Niš, 1989.
  • "Reč putuje", Društvo prijatelja knjige, Ivangrad, 1989.
  • "Odsaj na vodi", Nezavisna biblioteka "Plamen bananine kućice", Požega, 1990.
  • "Nepoklek", Dom omladine, Zaječar, 1990.
  • "Književni razgovori", Kultirno-prosvetna zajednica, Zaječar, 1991.
  • "Jato golubato", Kulturno-prosvetna zajednica, Zaječar, 1991.
  • "Onomastika Timoka", SANU ("Onomatološki prilozi", br. XI), Beograd, 1991.
  • "Oj, lele, Stara planino", Krajinski književni krug, Negotin, 1995.
  • "Radgostov kodeks", Novi svet, Priština, 1996.
  • "Jezik i stil u Deobama Dobrice Ćosića", Kulturno-prosvetna zajednica, Zaječar, 1997.
  • "Pomenik", Pergament, Priština, 1997.
  • "Lirske narodne pesme jugoistočne Srbije", Institut za izučavanje kulturne baštine Srba na Kosovu i u Metohiji, Priština, 1997.
  • "Svitac", Novi svet, Priština, 1997.
  • "Nebo u kladencu", Književna zajednica "Veljko Vidaković", Niš, 1997.
  • "Pevanje Hajduk-Veljku", "Hajduk-Veljkovi dani", Lenovac, 1998.
  • "Puti nedohodi", Književna zajednica "Veljko Vidaković", Niš, 1998.
  • "Venci za mladenci", Zavičajno društvo Timočana-Torlaka, Minićevo, 1998.
  • "Monografija Osnovne škole, Miroslav Đurović, u Bašči" (kod Rožaja), OŠ "Moroslav Đurović", Bašča, 1999.
  • "Okato sunce", Timočki književni klub, Zaječar, 2000.
  • "Osnovna škola u Velikom Izvoru od 1839. do 2000. godine", OŠ "Vuk Karadžić", Veliki Izvor, 2000.
  • "Mučno svitanje", DP "Nota", Knjaževac, 2000.
  • "Sa londže zelene", Centar za kulturu, Rožaje, 2000.
  • "Posvete", Književni klub "Inorog", Bor, 2001.
  • "Na putu dobročinstva", OOCK, Zaječar, 2001.
  • "Trajanje", Zavičajno društvo Timočana – Torlaka, Minićevo, 2002.
  • "Dionisije na leopardu" NIP "Vranjske knjige", Vranje, 2004.
  • "Bili smo nemogući", Srpska knjiga, Ruma, 2005.
  • "Munje na obzorju", NIP "Vranjske knjige", Vranje, 2006.
  • "Reč biva delo", Književni klub "Branko Miljković", Knjaževac, 2006.
  • "Besmrtnik", Tercija, Bor, 2008.
  • "Put u Eshaton", Književni klub "Sokolovo pero", Sokobanja, 2008.
  • "Dečja usta", Književno društvo "Sveti Sava", Beograd, 2009.
  • "Život posvećen nauci", Kulturno-prosvetna zajednica, Zaječar, 2009.
  • "Jezik naš nasušni", Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća Crne Gore, Podgorica, 2009.
  • "Ustani, Lazare", Književni klub "Branko Miljković", Knjaževac, 2009.
  • "Dve zlatne jabuke", Kulturno-prosvetna zajednica, Zaječar, 2009.
  • "Šiomigađura", Književni klub humorista, aforističara i satiričara "Sergije Lajković", Zaječar, 2009.
  • "Dragi Ljubiša", Istorijski arhiv "Timočka krajina", Zaječar — Zavičajno društvo Timočana-Torlaka, Minićevo, 2010.
  • "Marginalije", Centar za kulturu, Zaječar, 2010.
  • "Do balčaka", Krajinski književni klub, Negotin, 2011.
  • "Da život bude ljubav", IK "Miroslav", Beograd, 2011.
  • "Suza skamenjena", Zavičajno društvo Timočana-Torlaka, Minićevo, 2011.
  • "Život — za život u slobodi" (u koautorstvu sa Miodragom Đurđevićem), Savez udruženja boraca Okruga Zaječar i Savez udruženja boraca Okruga Bor, Zaječar, 20011.
  • "Soneti", Krajinski književni klub, Negotin, 2012.

Koželjcu je u Institutu za srpski jezik pri SANU u Beogradu prihvaćen za objavljivanje "Rečnik narodnog govora u Srednjem Timoku" (recezent dr Pavle Ivić). Pripremio je za štampu izbor prikaza knjiga "Susreti sa knjigama", zatim rukopise: "Smisao srpskog opredeljenja za carstvo nebesko", "Iz naše usmene književnosti", "Etnografski spisi", "Živi upiš" (zbirka facetija), "Slavej na krstaču" (zbirka pesama na timočkom govoru), "Posvete Koželjcu" i izbor iz književne prepiske "Poštovani Rajkoviću" (1974—2000). Pored ostalog, radi na obimnom rukopisu "Traktat o smrti", a u štampi mu je razgovor sa Božidarom Kovačevićem "Ja sam nesvrstan pisac". Od njegovih još neobjavljenih rukopisa jedan od najznačajnijih i najobimnijih (ima preko 800 strana!) jeste njegov razgovor sa Jovanom Strikovićem "Teško nama — dakle blago nama".

Godine 2006. Koželjac je dobio Vukovu nagradu, koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Republike Srbije, u Beogradu.

Radi i živ(otar)i u Zaječaru.
 
Pred izlaskom iz štampe je dvotomna knjiga "Koželjčevo delo u svetlu književne kritike", čiji je izdavač Centar za kulturu grada Zaječara, a priređivač je Goran Vučković.


više » » »  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Avgust 28, 2012, 11:33:26 pm »

**

LIRSKI DOSLUH S PRECIMA
 
Ljubiša Rajković Koželjac: "Ustani Lazare", Književni klub "Branko Miljković", Knjaževac, 2009.
 
Rukopis Ljubiše Rajkovića Koželjca "Ustani, Lazare" ima 66 strana, sa 60 poetskih zapisa (pesama).

Dr Ljubiša Rajković Koželjac, profesor u penziji, svakako najbolji pozna-valac narodne književnosti Timočke krajine, ogledao se u mnogim oblastima književnog stvaralaštva i spisateljskog rada: zapisivao je narodne umotvorine, proučavao ih i publikovao, bavio se književnom kritikom metodikom nastave, kulturnom istoriografijom, pisao hronike o pojedinim selima, objavljivao pesme, priče i romane ... Ističemo njegovu upućenost u stanje narodnog duha, tradicije i usmene umetnosti, na čemu je inače stekao i doktorat filoloških nauka, i čime se celog života uspešno bavi, zbog toga što je u rukopisu koji je pred nama sve to sjedinjeno i dobro ukomponovano.
 
Naime, na poslednjem konkursu za nagradu "Rade Tomić" (2008), koji je raspisao Književni klub "Branko Miljković" u Knjaževcu, Rajković je ponudio zbirku pesama Ustani, Lazare. Žiri je ovaj rukopis predložio za specijalno priznanje, tj. publikovanje u celosti. Pesme ove zbirke predstavljaju obraćanja istorijskim veličinama srpskog naroda, duhovnim i državnim, s očiglednom namerom da se prizivanjem temeljnih vrednosti jedne tradicije osnaži položaj savremenog srpskog čoveka danas u svetu, u uslovima kada vlada unutrašnja destrukcija i spoljašnja gramzivost i bezobzirnost. U obrazloženju žirija stoji:
 
"Pesnička čitanka Ustani Lazare Ljubiše Rajkovića Koželjca povezuje istoriju srpskog naroda sa nemirima savremenog čoveka, preko dijaloga sa ličnostima koje u srpskom narodu nisu samo istorijski izabranici već simboli određenih shvatanja, ideala i pregnuća čije delo ima univerzalni karakter i visoko nadživljava vreme u kojem su živeli, narod iz koga su ponikli i kulturu kojoj su pripadali. Takve ličnosti su u najvećem broju slučajeva, orijentiri kojima se duh savremenog čoveka, ugrožen mnogim nasrtajima zla i destrukcije, kreće kako ne bi zalutao u besputici globalnih interesa i poklekao u svojoj nemoći da se takvim interesima odupre. U zbirci su došli do izražaja veliko poznavanje srpske duhovne tradicije, lirski subjekat pesnika i rutinska umešnost da se u zanimljivoj formi iskaže dramatika čoveka srpske istorijske savremenosti."
 
Autor je zabrinut nad sudbinom zemlje i naroda, ali se, ipak, u svim ovim zapisima javlja nada, javlja vera u mogućnost da se zlo prevlada, da se časno i dično nastavi put u budućnost. Nasuprot sadašnjim nedaćama prolaznih istorijskih zbivanja, čije su posledice jednako teške i trajne, autor poseže za trajnim vrednostima, koje u krajnjoj liniji imaju značaj za opstanak. Takve vrednosti on nalazi u ličnostima i s delima predhodnika, s kojima njegov duh uspostavlja svoju viziju budućnosti.
 
Među uzvanicima s kojima korespondira Rajkovićev poet-ski zov nalaze se Nemanja i Sava, Miloš i Lazar, Jug Bogdan i Jugovići, Milica i Jefimija, ali i Vuk i Daničić, Branko i Vladan, ali i Šantić, Andrić, Vitošević i mnogi drugi koje je pesnik svojom molitvom dodirnuo i koji su mu se svojim blagoslovom odazvali. Ustvari, to su ličnosti istorije i kulture koji su makar kad na autora delovali, s kojima se sprijateljio, kojima može da se obrati. Neke su došle sa religijom, neke sa lektirom sa nekima je autor neposredno sarađivao na zajedničkim spisateljskim i nastavnim poslovima, itd. Ima i ličnosti iz novije istorije i kulture srpskog naroda, pa i iz kulture drugih naroda (Voranc, Nazor, Goran) s kojima autor "razgovara" o izneverenim nadama u pogledu opstanka zajedničke države, koja je opstajala na ideji bratstva i jedinstva, ili (nemilosrdne) istorije civilizacije Đordano Bruno, o kome je, inače, zapis vrlo snažan. Iako ni autor ni čitalac neće tražiti neko rangiranje značaja "dozvanih" sagovornika, čini se da bi kriterijumi za izbor mogli biti pročišćeniji, a što se tiče imena koja ne pripadaju srpskom narodu, ona svakako ostaju autorov izbor i potreba, ali to onda (uz neizbežno pitanje: zašto samo oni?!) obavezuje i na daleko širi izbor, koji niti je moguć niti je za ovo izdanje potreban. Preporučujemo, dakle, da autor pokuša selekciju ličnosti kojima se obraća, ostane na srpskoj istoriji i kulturi i vidi da li je moguće neko osmišljavanje i osnaživanje teksta u celini, i to tako da se gorući aktivizam zameni za trajniji, univerzalniji, angažman.
 
Za svaki od naslovljenih likova/pojmova (i)spevana je molba da se još jednom (ob)vrati narodu svome i pomogne mu da se odupre alama i nevedama koje su ga spopale. Ustvari, molba je, da ne bi bio prekor, upućena samom narodu da skrene pažnju na pretke koji su nekad mogli činom, a sad mogu istinom, da osvetle puteve u napredak, ako ima ko da vidi i da razume viđeno. Na momente ova poezija deluje kao vapaj, kao nužna odbrana kad sve savremeno izda, pa se izlaz potraži u svevremenom. Kad se zastane u kretanju napred, valja se osvrnuti unazad, pa nastaviti u smeru koji su naznačili ideali predaka, redovno praćeni patnjom i plaćani sopstvenim životom. Otuda u pesnikovim sagovornicima mnogo tragičnih veličina, junaka koji ostaviše spomen rodu i svoje ime potomcima za nauk.
 
Ima ovde i očaja i gotovo tragičnog bezizlaza. Ima i odsjaja žive aktuelnosti, ima vatre koja peče nezarasle rane nastale zbog povreda, zbog gubitaka, zbog zasecanja u nacionalno biće i presecanja perspektive. Poneki razlog je previše jasno adresovan, čime se guši protejstvo pesme.
 
U pesničko umeće spada povezivanje duhovne intencije sa asocijativnošću imena i dela uzvanika, bitnih odlika po kojima se u narodu pamte, i tu prijatno iznenađuje sposobnost autora da odabere bitne momente iz života ličnosti kojima se obraća i da svoju poetsku viziju poveže sa onim što je kod svake ličnosti najprepoznatljivije.
 
Zbog heterogenosti likova, slika, ideja, zbog izvesne hronologije koja se ipak nameće, možda bi autor mogao proveriti kompoziciju knjige. Čini nam se da tu leže još neke mogućnosti za zgušnjavanje pesničke naracije i jedinstvenog tkiva knjige u homogeniju celinu.
 
Inače, sama zamisao kao da se temelji na mitologiji srpskog naroda, na značaju predaka u istoriji, shvatanju i verovanju naroda i na istorijskom kontinuitetu generacija, u kojem obitavaju i trajne vrednosti dobra, pravde i lepote, u, takođe, neprestanoj borbi sa silama zla, nepravde, interesa i surovosti.
 
Jedna pesnička knjiga nada se u pobedu dobra i pravde. Zato je i preporučena za objavljivljivanje.


Nedeljko Bogdanović

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 22
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Avgust 29, 2012, 08:02:08 pm »

**
Stihovi Ljubiša Rajković Koželjac
 

VUK I VELJKO

nekad je mudro
mudroga ne poslušati

da je umakao
u planine
bi li u pesmu
ušao

U istoriju se lako
ulazi
još lakše se iz nje izlazi
ali je samo pesma
grobnica bez groba

u njoj se večno živi


ŽELJA

Vuk na polasku
zagrli Hajduk-Veljka
i zagleda mu se u oči

išti šta hoćeš
reče mu Veljko
ionako će sve ovo
zapleniti Turci

ništa ne bih drugo
odvrati Vuk
samo mi jataganom svojim
zaoštri pero


SLIKA

Na slici toj, u drvenom ramu,
Pradeda moj Gmitar, pred pogibelj samu.
U stavu mirno: koporan, bajonet, puška,
Fišeklije o opasaču, kraj bombe ruka muška.
Do njega drug mu u čizmama, od njega mnogo manji,
S ordenom na grudima i u struku tanji.
A moj pradeda Gmitar sa šajkačom i bradom,
Jer u žalosti beše za ćerčicom Nadom.
Leka Dzurepski javio je kratko:
Kod Bele Palanke ubio ga bratko.
Deda moj Bora, od deset godina siroče,
Ne zna grob nad kojim može reći: Oče!
Nit' moj otac Dragoljub zna gde mu počiva deda,
Al' ponekad dugo njegovu sliku gleda.
A ta slika jednu falinku ima:
Na njoj ratnik srpski u svinjskim opancima!
Prababa moja Živa kao i da ne vidi sliku onu:
Ona samo u mene gleda i ljubi me k'o ikonu.


VUKOVE SUZE

Na groblju u Beču jedan čovek kleči,
u grob mali gleda bez suza bez reči.
"Milutine, sine, zar mi i ti ode?!" —
progovori najzad. "Kako ti je ovdje?
Imaš li sad, sine, sve što djeci treba,
jesi li mi jošte željan kore hljeba?
Evo oca tvoga da te pita, sine,
drhtiš li od studi il' si pun topline.
Idu l' mi u školu sva ostala djeca,
je li neko slovo naučila Jeca?

A tebe, Amalija, pita majka Ana
je l' lijepo sada Roza očešljana?
Vasilija moja šta mi sada radi,
igra l' se s guslama moj prvjenac mladi?
Je li Miljko najzad prohodao meni,
jesu l', sine, Milki obrazi rumeni?
Da li se moj Nenad još sa dušom bori,
a Milena moja špreheće l' il' zbori?
Hoće l' mala Zora, kad prozbori, znati
reći majne muter ili moja mati?

Djeco moja mila, moja živa rano,
sve je vašam ocu ovde pokopano.
I vaši osmjesi, i plač, i radosti
sad su samo ploče, i zemlja, i kosti.
K'o orač na njivi, sav zabavljen setvom,
ja sad živim, djeco, s vašom
strašnom kletvom.
Al' na njivi mojoj, iz te moje setve,
iznići će klasje za bogate žetve.

Djeco moja mila, za me oprost ište
zapretano ono tršićko ognjište,
s kojeg iskre lete na sve četir' strane
da najzad i Srblju bijel' dan osvane.
Oprostite ocu, djeco moja mrtva,
oprostite jer je nužna naša žrtva."
Pa ustade otac, glavu gore diže,
grobovima djece primače se bliže:
jedanaest humki on suzama zali,
jedanaest sveća iz ned'ra zapali
i poćuta dugo, a tad najzad krete
uz krckanje štule što jeca k'o dete.


MOLITVA

To nisu bile tihe letnje kiše k'o ove sada,
Već nepogode u kojima je u polju moglo i da se strada.
Iznenada se, tek, nad Maglenom nebo naoblači
Pa počne da dudnji i vetar već žito tlači.
Kad uzvitlani oblak stigne do nad Trojicu,
Svi se, s obližnjih njiva, zbežimo u Milkinu pivnicu.
Prestane u njoj i šapat i vreva,
Jer već i nad nama počinje da krklja, seva.
Strahovito pljušti, a grom k'o da prvo
Rastrešti baš do pivnici neko drvo.
Bacaju se napolje srpovi, motike, pribadači ...,
Jer gvožđurija, vele, grom privlači.
Sva mokra, k'o dodola, predvođena munjinim bljeskom
Baba Roska se hvata u koštac sa silom nebeskom.
Da bi odagnala nalet grada jači,
Ona iza pivnice počinje da se svlači.
Ja šćućuren drhtim u majčinom skutu
Očekujući posred srca munju ljutu.
O, milostivi Bože, ne daj da ovde tresne:
Poginule bi sa mnom i moje nerođene pesme!


PRVI SUSRET S ĆERKOM

to su dakle te oči
što će biti mutne
na dan moje smrti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Avgust 29, 2012, 08:29:22 pm »

**
Stihovi Ljubiša Rajković Koželjac
 

NOĆAS SU ME POHODILI ŽIVI

Vladanu Nediću

Gde su one melem-reči,
Gde su ona bukvar-slova,
Gde zdravica blagoslova
Što nam tužna srca leči,
          moj Vladane!

Gde je onaj osmeh blagi,
Gde su one plavet-oči,
Gde je uma kamen dragi
Što u dušu biser toči,
          moj Vladane!

Gde je staza perivoja
Kojom tvoja mis'o šeta;
Sada imaš oba sveta,
Srce moje — raka tvoja,
          moj Vladane!

Blago tebi, srećni brate,
Evo Vuk ti ruke širi,
Iz srca ti zumbul cvate,
Iz duše ti lipa miri,
         naš Vladane!


KOSOVSKA RANA

Đorđu Martinoviću

Gde mir da nađu
kosti dece naše
kad su nam groljba preorana!?
Koje će muke još da nas snađu,
koje flaše,
i dokle ćemo orlove mrlinaše
s Prokletija
gledati kako, kraj svih zala,
kljuju grob Nejakog Nenada
iz Prekala
i kako opet, dok ambis zija,
pati i strada
prečasna moja sestra igumanija,
kako, kao prelomljena stabljika mlada
kosovskog božura,
nada
obešćašćena devojčica
od sedam i starica
od sedamdeset Zemljinih oko Sunca krugova;
do kad će, s crkvenog zida, da puda
ta oslepljena freska, ta otmena Simonida,
i bol svoj zlatnom žicom da veze Jefimija;
dokle će na sever da teče
ova reka
od ljudskog leleka,
dokle će da tišti, da peče
trzanje u snu dece naše
kojoj se nož pod grlo tura,
dokle će da krvari Kosovo ovo,
ova sveta zemlja Srbinova,
kao podprištena živa rana?!
Gde su, o, gde su venčanice
za današnje kosovske Simonide,
gde zvona ona svečana
sa Visokih Dečana
i Gračanice,
o, Kosovo, o, moj očni vide?!


RAJAČKA SAHRANA

Dimi iz Prilepa

rumen kao krajinski vrg
pokojnik uzbrdo
kao uz lestvice nebeske
mili
raj je imao na zemlji
prolazni
sad u onaj večni ide

sred pivnica kola staju
i opet črnorizac
oblači belu odeždu reči
penušavu krv Hristovu
na točkove sipa
spuštaju pokojnika
u sunce svoje duše
Rajčani

ovde i smrt
puca od zdravlja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Avgust 29, 2012, 09:11:03 pm »

**
Soneti
Ljubiša Rajković Koželjac


PEROM PERU
 
("Soneti" Ljubiše Rajkovića Koželjca)
 
Čoveku nižeg rasta nije lako da sa vršnih grana ubere lepe i zrele plodove blagorodne voćke. A ako zatrese grane, plodovi popadaju, oštete se i gube svoju lepotu.
 
Iz velikog pesničkog gnezda Ljubiše Rajkovića Koželjca izleće, evo, i jato od 63 mrkopera soneta sa golubijim srcem. Svaki od njih je neobičan i svež, svaki je sličan čas golubu, a čas gavranu, koji naizmenično lete nebom naše svesti što se čas naoblačuje, a zas razvedrava. Ti soneti kao da poleću sa poznatog panja, konkretnog predmeta, bića ili pojma, pa se dižu i uleću u misaone i emotivne sfere duše i duha čovekovog.
 
Rajković je u svojim sonetima sjedinio slovensku osećajnost (tanani poetični dah što izvire iz široke duše slovenske) i istočnjačku mudrost, pa ih nastanio u zapadnjačku (renesansnu) krletku omeđenog prostora. No, iako tehnika soneta zahteva strogu formu (autor ju je dosledno ispoštovao), ovde su u ograničene okvire  unesena sveža žuborenja i uznesenja pesničkog duha koji nadjačava i zatrpava dobošanje rima, a to celinu pesme natapa istinskom poezijom.
 
Metrika Rajkovićevih soneta je velikog i neujednačenog raspona, kreće se čak do devetnaesterca!, a ako misaona celina ni u tako dugom stihu nije završena, ona se preliva u naredni stih, pa, ponekad, i u narednu strofu. Pod dejstvom lirske i misaone draži, čitalac i ne primećuje rime preko kojih se prelivaju bistri slapovi poezije. A rima je tu, najčešće, i akcenatski čista. I raznovrsna (naporedna, ukrštena, obgrljena). U završnim strofama svakog soneta (tercinama) stihovi menjaju mesta svojih srokova, što pesmi daje i tehničku draž. I sa te strane čitalac je omamljen suštom poezijom, bez obzira na to što rimu u njoj gotovo da i ne zapaža.
 
Ljubiša Rajković Koželjac kao umetnik reči, pa samim tim i kao pesnik, ima sva čula fenologa: lako uočava pojave, predmete, bića, stanja ..., pa od konkretnog ide ka apstraktnom, da dubinski snima unutrašnje vibracije, da svojim pesničkim "rentgenom" vidi unutrašnju sliku onoga što su mu čula nagovestila. Tamo gde je na pupku stabla bila grana, on će joj mesto pronaći i pošto se ona osuši i nestane. Ako ništa drugo, o njoj će mu posvedočiti sa daske čvor.
 
Lirske pesme u formi soneta ispunjene su opšteljudskim sadržajima, pa se u većini slučajeva doživljavaju kao naracije u stihu. One iz svojih uskih ramova svetlucaju varnicama svih stilskih sredstava koja su poznata književnoj teoriji.
 
A čime je Koželjac ispunio "narativno" saće u ramovima svojih soneta? Odgovor je već kazan: brujanjem raznovrsnog i ukupnog ljudskog života (više sa tamne i paćeničke strane), duha njegovog i svega što ga okružuje.
 
Socijalnu notu naslućujemo već u prvom sonetu ("Neznalica"), u kojem đačić na učiteljičinu tvrdnju da ovca daje meso, mleko i vunu reaguje svojom tvrdnjom da joj se sve to, bez milosti, uzima. Neiskvarena dečja duša ne pristaje na laži! Pobuna deteta i njegov sukob sa učiteljicom putokaz su onima sa "utabanim" mišljenjem kako da ulaze u misaonu strukturu narednih soneta.
 
U misaoni i osećajni svet čitaoca prodiru, jedna za drugom, živopisne, verodostojne i dirljive slike o sudbini životinja koje stradaju od ljudske ruke ("Pevac", "Prase"), a te slike imaju i prizvuk sudbine čovekove. Za "praktično" oko običnog čoveka krava na vašaru je samo životinja i ništa drugo: to oko ne vidi suze iz oka krave, koja oplakuje svoje telence, oduzeto joj da bi završilo u klanici.
 
Koželjčevi "Konji" kao da su zamenili Rakićevog vranca u "Dolapu": oni savremene dolape, podvrgnuti još većem bezdušju čovekovom, okreću do poslednjeg životnog trzaja. Pesnik se ovde služi metonimijom: uoči kako rage pod bičevima jedva vuku prepunjen špediter sa teškim, mokrim peskom iz reke, kako im se poviseli jezici (kao psima) klate putem levo-desno, uoči njihov mutan, ukočen pogled koji sve kazuje, koji je možda najdirljivija pojedinost u čitavom tom potresnom prizoru, a onda sve to uopšti, stvori celovitu pesničku sliku ukupnog života životinje i — čoveka. Kako zaboraviti zguljenu kožu na rebrima tih konja mučenika koje ljudi-neljudi motkama izramenice tuku?!
 
Naše vreme je krcato seobama. Prognani čovek je, da bi opstao, prinuđen da se "ožili" tamo gde ga vetrovi bace. Smokva, kći juga, našla se u hladnom podneblju, daleko van svog zavičaja. Izdanci joj tamo svake zime izmrznu, ali se žile njene ne predaju: s proleća buknu novim mladarima. Ona je simbol raseljenog čoveka, koji je prinuđen da se — daleko od svog ognjišta — iznova okućuje, da istrpi sve mrazeve zla kojima je nemilosrdno izložen i da ne dozvoli da bude uništen. U prirodi je svega živog, pa i čoveka, da se bori. Davno je rečeno da čovek nije rođen da bi bio pobeđen.
 
Rame uz rame sa sonetom o smokvi stoji i sonet o drenu. Izdržljivost i podnošenje zlog vremena upravo pripadaju drenu, koji je i simbol zdravlja. Zbog toga je to drvo u našem narodu veoma poštovano i uneto u običaje i verovanja, pa i u gnomske izuste. U Koželjčevom sonetu "Dren" ruka drvoseče teško podiže sekiru. Kad mora da poseče stablo drena, drvoseča ga najpre pomiluje i zagrli kao nekog svog najmilijeg. I kišica prolećna plače za njim.
 
Koželjac dobro zna da su životinje i biljke uslov čovekovog opstanka. Otud i njegova ljubav prema njima. One su i simbol, i aluzija, i alegorija, i sudbina čovekovog bića. Naopake i sebične ćudi čovekove kite mrtvu novogodišnju jelku veštačkim ukrasima radi svog užitka i "doživljaja lepote", a kada blagovanje prođe, ona se nađe na smetlištu kao odbačen čovek iz koga su isisani životni sokovi i koji više nikome nije potreban.
 
Na primeru male senice ("Let") pesnik je istakao sveopštu ljubav majke prema deci. Nju je uništio zakon jačega (s crvićem u kljunu za svoje žutokljunce završila je u jastrebovim kandžama), tako da je to priča o tragičnoj sudbini živog bića koje je (otpamtiveka) istovremeno i lovac i žrtva (love, a ulovljeni!). U susretu sa ovim sonetom, sociološko-humanističke aocijacije u duši čitaoca šire se kao koncentrični krugovi koji zahvataju područja obespravljenog, malog i nemoćnog čoveka, pa i bespomoćnog naroda.
 
Impresija tragičnosti je potpuna kada ptići u gnezdu zevaju čekajući majku da im donese crvića, koji joj je ispao iz kljuna kada je grabljivica nasrnula na nju i usmrtila je.

Probranim rečima i kristalno jasnim stilom Ljubiša Rajković Koželjac "lovi" čitaoca mrežama svojih refleksija. On se ugleda na Sunce, koje šeta svetom i gleda lepote i rugobe njegove. Utisak je da je pesnik više okrenut patnjama čovekovim no radostima. Motiva ima "ka na gori lista" i gotovo svi se kreću stazama prema kraju, uz zvuke elegičnih zvona. Kao da mu je došapnuo Maksim Gorki: "Leteo ti ili gmizao, kraj je znan ..." Priroda i ljudi su samo gosti Zemlje, prolaze kao što vode protiču, bez povratka. U "Pećini" ni medveda ni praistorijskog čoveka. Ostala je samo pećinska umetnost da svedoči o negdašnjim žiteljima. Cika slepih miševa kao da upozorava da čovek od svog pećinskog života do danas u pravcu humaniteta nije mnogo uznapredovao, naprotiv: možda je sada, ponekad, i veća krvopija no što je bio. Da bi opstao, on i dalje mora da ubija. Tako, eto, njegova "sveća još gori", ali joj plamičak podrhtava i povija se. Mukotrpni životi ređaju se u neprekidnom nizu, vekovima i hiljadugodištima, a Damoklov mač raznih cunamija i Černobilja visi nad svačijom glavom: tek prohodalo dete utopljeno u kofi sa pomijama, mravinjak razoren raonikom orača, a tako i mravinjak ljudski može proći (sve zavisi od slučaja i ćudi Nebeskog Orača). Uprkos svemu, život se nastavlja, a zajedno sa njim neizvesnost i ono od iskoni osnovno pitanje, pitanje bez odgovora: je li život večan?
 
Koželjac u svoj im sonetima nije beznadežnik, on na svakom od tih pesničkih zdanja ostavlja prozorčić za optimističku opservaciju sveta: nerotkinje u "Banji" sluhom nagona materinskog čuju plač iz kolevke, svako praskozorje odiše lepotom rađanja, radošću veljom kao da plaminja i kap rose na dlanu lista ... Ni vrbov trupac na pilani se, gle, ne predaje: lastari i dalje iz čvorova svojih! Do potresnosti dirljiva slika, no, ipak, utešna, veoma ohrabrujuća: govori o tome koliko su jaki, a možda i nepobedivi, nagoni života. Prepreka nema, i život caruje — što reče Nazor. Toržestvuje — što bi rekao Prometej lovćenski.
 
Sa Orlovog krša valja gledati na pletenje bezumne skupštine. Iz žablje perspektive samo se Siloamska bara vidi.
 
Paradoksi pesnikovi mogu nemislioca i da zbune, ali u njima se krije dublja istina. Elem, ne treba toliko tugovati za istinskim čovekom: njega je Nebo uzelo, jer je i rođen za visine. Valja plakati suzama neutešnim za onima što su na Zemlji i za života mrtvi. Prolazni su, na žalost, i narodi, ne samo pojedinci, no svi oni treba da ostave neki svetao trag za sobom, kao kulu svetilju za one još nerođene.
 
A šta je sa rodoljubljem danas? Od njega kao da nema ni traga ni glasa! Na mestu gde je nekada bio hram duhovnosti naše, tu sada žabe krekeću, po oltarima negdašnjih nebesnica naših bisernih, zvezdosežnih, gušteri i zmije palacaju! Oronuli spomenik izginulim za otačestvo sve nemuštiji i samlji: "ni ptica na njega da sleti"!
 
Pesniku je teško na duši, i preteško, da sve ovo gleda, pa traži povratak ljudskosti. On čezne za bogolikom lepotom ljudske prirode, za uzmakom zla pred silom dobra: da Lucifer u čoveku ne nadbije Boga. A stanje je, ruku na srce, žalosno: od tuge i bola "rasplela kose Zelengora", savremeno — još dublje — kopanje očiju Simonidinih na našem Božurištu, na našem Svetopolju, ponovo otvara rane Isusove. To je zato što danas silni i bezdušni dele pravdu. Stavili se na stranu vuka, a ne jagnjeta. Prodali dušu đavolu. Zaboravljaju da je silnik sve manji što je veći. Ne vide da se sunce ne rađa na zapadu, ono se tamo gasi. Bog je kosmička mudrost kojoj se priklanja čestita bogočežnjiva duša ljudska: "Zar bismo tako zdušno stremili k Nebu / i Suncu da smo samo iz zemaljskog kala?" Požudno stremili!
 
Pitoma, životoljubiva i bogolika duša misaonog pesnika Ljubiše Rajkovića Koželjca možda je, u svojoj čovekoljubivosti, najviše došla do izražaja u sonetu "Srećna deca", u kojem je na prvi pogled reč o nesrećnoj deci. Tu se, možda bolje no igde drugde, vidi da krpež i trpež uzdiže čoveka prema božanskoj svetlosti. U skladu sa tim, pesnik u završnim sonetima iz zbirke poručuje da treba "biti čovek i među neljudima".
 
Šta još, na kraju, o ovom pesničkom rukopisu da kažem u svojstvu recenzenta? Evo šta. Za vreme studija književnosti stekao sam naviku da ključna i lepa mesta u tekstovima podvlačim. Ako bih tako postupio i sa "Sonetima" Ljubiše Rajkovića Koželjca, malo koji stih bi ostao nepodvučen.

 
Milorad Radunović

Ljubiša Rajković Koželjac SONETI | Izdavač: Krajinski književni klub Negotin | Zaječar — Negotin 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Avgust 29, 2012, 09:11:11 pm »

**
Soneti
Ljubiša Rajković Koželjac


SONETI SUZOM NATOPLJENI
 
("Soneti" Ljubiše Rajkovića Koželjca)
 
Život čovekov satkan je od malih stvari, a on očekuje da se nešto veliko desi, i tako ostaje slep i gluv za lepotu svakodnevnih minijatura. Zaboravlja čovek da ovaj svet nije samo njemu dat na upravljanje i uživanje, već da je ista Božja ruka stvorila i cvet i pticu i sva druga živa bića. Gde se to izgubila duša ljudska?! Ko će j e vratiti i preobraziti? Možda baš soneti Ljubiše Rajkovića Koželjca?
 
Njegovi stihovi širom otvaraju vrata kroz koja se ulazi u jedan novi svet, u kojem ćemo spoznati sami sebe na jedan sasvim drugačij i način. Koželjac sa istim žarom i istom ljubavlju i dubokim promišljanjem slika minijature svakodnevnog života i one večne teme koje nadvisuju vreme i prostor. Svaki mu je sonet jedna mala priča u kojoj se bore večnost i prolaznost, radost i tuga, nada i beznađe, strepnja i vera, kojima nas navodi na istine koje je spoznao i uči nas da posmatramo život iz onog toplijeg, saosećajnijeg ugla. Već pri iščitavanju prvog soneta menjamo ustaljeni način razmišljanja o stvarima koje nas svakodnevno okružuju, koje skoro uvek prihvatamo zdravo za gotovo. Uzvik, pobuna, vapaj: "Ne daje, no joj se krvavo uzima!" (Neznalica), natera nas da se postidimo svoje oholosti, pa počinje u nama da raste jedna nova misao, jedno novo osećanje ljubavi i odgovoriosti za nemoćne. Ustalasa nam se savest nad sudbinom konjića, krave, petla, tih božjih stvorenja koje smo tako sebično prisvojili, a već sledećeg trenutka postajemo svesni da nas to pesnik upozorava na posledice moći koje ima čovek kad izgubi razum. Ipak, teret koji čovek sam nosi na svojim plećima, nešto je večno, što ga prati od prvog do poslednjeg dana, pa nam pesnik, bez imalo straha i snebivanja, poverava svoju tugu sa kojom se identifikujemo, koju prepoznajemu u nama samima:
 
"Taj teret što mi je zla kob dala
Na pleća ova već malaksala
Sa mnom će u grob leći."
 
Njegova plemenita i duboko osećajna duša zapaža detalje koje običnom oku promiču, proživljava muku i tugu svakog božjeg stvora, poistovećujući se i pronalazeći zajedničku nit koja ga sa njima veže. Obnavljanje nade, njena besmrtnost zapravo, i pored sivih tonova soneta, izbija iz stihova posvećenih smokvi:
 
"No s proleća će, kao i ja,
Suncu da se odazove
I novim listom da zasija."
 
Slikajući rečima svakodnevni život, Koželjac izdvaja one fragmente obojene sivilom, nekad sa nadom da će sve proći, a ponekad se odriče i te nade. Vodeći nas kroz tamniju stranu života, kroz senku koja vreba nad običnim danom, pesnik ipak ne podstiče strah, već otvara prostor za razumevanje i prihvatanje ukazujući na suštinu života: postati i ostati čovek. U ovom zlom dobu za narod kome prnpada, a koga neizmerno voli, peva Koželjac, peva i plače o svim strahovima i zebnjama, pa se u pesmi "Vapaj" pita:
 
"Šta ću sa sobom, O lele meni,
Sinovi moji nerođeni!"
 
Ređaju se, tako, stihovi o ljudskim slabostima i gresima, strepnjama i nadanjima. Da ništa nije večno, sem traga u vremenu — na to nas pesnik opominje. On je svoj večni trag u vremenu već utabao rečima, rimama i sthovima. Svoje životno iskustvo, razrešene tajne i večna pitanja naslućenih odgovora, podelio je nesebično s nama, navodeći nas neprekidno na zdravo razmišljanje, posebno stihovima iz pesme "Iščeznuće":
 
"Ima li nesreće veće
Kad nakon čoveka ne ostane ništa?!
Ni kuće ni kućišta!"
 
Ako je osnovna uloga poezije da uzdigne i oplemeni čoveka, da podstakne sve dobro u njemu, onda je Koželjčeva poezija pronikla u najskrivenije delove duše, da podigne poklekle i preobrati sve one koji su skrenuli sa pravog puta. A on, on peva i ne stidi se svojih tuga i svojih suza i poručuje nam da zemlja propasti neće, da nas ne brinu smrti naše, jer "mi to samo nerođenima pravimo mesto".


Goran Vučković

Ljubiša Rajković Koželjac SONETI | Izdavač: Krajinski književni klub Negotin | Zaječar — Negotin 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 08, 2012, 02:33:18 am »

**
Stihovi Ljubiša Rajković Koželjac
S o n e t i


KAD MAJKA UMIRE

Kad majka umire, laste se jače
Začuju pod strehom. Zacvrkuće
I sveća nad glavom. Tad niko još ne plače,
Sem ognjišta i zmije čuvarkuće.

Kad majka umire, tišina zavlada.
Pobožna i svečana. Niko ne diše.
Svak’ gleda samo kako da bol svlada,
Nem ostane, i ništa više.

Kako da glasa od sebe ne pusti
I ne poremeti svečanost trenutka.
U tom času iz svakog kutka

Sobe materin glas se čuje.
I nakon odlaska, majčino srce tu je.
I vedro je! U duši oblaci gusti.


DEDA BORA

Upro u stotu! Možda je i preturio.
Kraj šporeta mu seda glava
Klonula. Na sve oko sebe zažmurio.
I kad je budan, on spava.

Godinama je zlo u dobro pretakao,
A sad snemoćao, pa drema.
Zdrave pameti u njemu više nema,
O vreme se um njegov spotakao.

Žive ne vidi, s mrtvima razgovara.
S njima se smeje i šali.
Zalud ga snaha Roska na ručak nagovara,

On kaže: "Ti su topovi mali.
Šta mogu Turcima oni! Njihovi su ale!
Ovde sam! Razumem, gospon đenerale!"


ŠTA JE BOG?

Jer, šta je Bog ako ne mudrost kosmička,
Što sve ustrojila je umno?
Zar bismo mi bili biće razumno
Da nebeska nismo klička?

Zar bismo tako zdušno stremili k nebu
I suncu da smo samo iz zemaljskog kala?
Da li bi i onda božanska iskra sjala
U svakom našem vinu, u svakom hlebu?

Da li bi i onda rakete ka nebu letele.
Da li bi i onda zvezde na našu trpezu sletele,
Poput kosmonautskog praha?

Da l' bismo i tada ka nebu gledali
Čeznutljivo, da l’ bismo za Hristom plakali
Do ure smrtne, do poslednjeg daha?


PEVAC

I tog jutra je s pesmom dočekao zoru
Uoči Svetog Ilije. Onako grudat, pevao u horu
S ostalim petlovima, što su najavljivali dan.
A sad evo gde leži u vangli očerupan,
 
S batacima što štrče, atletski građen,
Prvi put mu je da mre, pa je malo iznenađen:
Nije očekivao da će sekirom biti nagrađen
Za pesmu ranoranilačku i glas u nebu nađen.
 
Zato on, obezglavljen, do neba skače
Lupajući krilima kao da će da kukurikne,
No samo mu iz grla potmulo nešto krikne
 
Dok bacaka se, krvaveći kamen i travu,
I dok se odnekud prikrada šugavo jedno mače
Da mu odnese glavu.


PRASE

Zaskiči najpre kad ga hvataju
I posle kad ga mere. Ne znaju
Oni kako kanap steže nogu dok o kantaru
Visi, jer misle samo na paru;
 
Rita se, jadno, o skiči. Nikako da se smiri.
Te ga jedva izmere, a posle mu samo glava viri
Iz džakčeta dok ga vlasnik nosi kući
Peške il' na biciklu, gurajući.
 
Počeka u dvorištu varoškom dok majstor dođe
Noseći pribor za klanje. On je lake ruke i brzo prođe
To što je suđen čas.
  
Najgore je dok ga štroji, tad najviše skiči
I cvili i pišti, na mahove iz mozga ciči:
Ono posle pod grlom dođe kao spas.


KONJIĆI POD TERETOM

Pletu se pijacom koraci mnogi,
A oni nepomični, još u peni,
Onako čupavi, tankonogi,
Pognutih glava, zamišljeni.

O, kako su slični meni
Dok stoje drvima pretovareni
I puše se na njima samari:
Njih će mrak tek da rastovari.

Al' teret što mi je od sudbine
Nema ko s mojih pleća da skine,
Od svih je terata veći.

Taj teret što mi je zla kob dala
Na pleća ova već malaksala
Sa mnom će u grob leći.


KONJI

Ujednačenim kasom špediter vuku
Pretovaren mokrim peskom iz reke:
Curi iz njega voda, dok još ih tuku,
Iz navike da biju il' iz potrebe neke.

Utonule široke gume u pesak,
A špediter kao ukopan, težak.
Nikako da po pesku krene.

A oni grudima na am kidišu,
A oni grudima na am kidišu,
Lete sa njih krvave pene.

Puca po njima, uz psovke i viku,
Motkama ih izramenice mlate;
Samo da izdrže tu ljudsku tuču i riku,
A posle će jezici putem, k'o psima, da im se klate.


SMOKVA

Ta ćerka juga, iz perivoja
Ko zna čijeg, šiklja u vrtu mome,
Al’ zimi joj vetrovi grane lome —
Živa je rana moja!

S košavom bi ona, ipak, lako
Nagodila se da bar grana neka
Preživi joj do proleća nekako
I razvigorac dočeka,

Al' mrazevi joj i prva slana
Oberu lišće i vrhove
Pa, drhteć', kunja sva skrhana,

No s proleća će, kao i ja,
Suncu da se odazove
I novim listom da zasija.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Mart 15, 2013, 03:51:51 am »

**
Stihovi Ljubiša Rajković Koželjac


MAJKA
 
U oporoj zemlji ponad naše kuće
bagrem jedan tanki pruža retke grane,
seća me na mladost, na dečačke dane:
zasadih ga tamo u jedno svanuće.
 
Jedna stara žena često tuda mine
i zabrinut pogled baca na to drvo,
sve nevolje svoje njemu kaže prvo,
dugo mu se jada i zove ga: sine.
 
Kad za letnjih suša lišće žuto biva,
starica se moli i sgsrušeno krsti,
i dok smežurani tresu joj se prsti,
bagremovo stablo suzama zaliva.
 
Kad su ciče zime, očima ga greje
i sproleća gleda da l' će da prolista,
a kad bagrem belne, duša joj se smeje,
i srce podmladi i lice zablista:
 
Dobra stara ženo, ja se, evo, stidim
što sam tako dugo bio nakraj sveta;
tvojom dušom miri moj bagrem kad cveta:
širi ruke, majko, hrlim da te vidim.


POD KAMENOM CVET
 
Ja sam hteo jer su htele grudi,
otima se krilo iz plamova,
survala se katedrala snova,
izdali me i nebo i ljudi.
 
Krv predaka pišti u tamnici,
čudna tica u kavezu strepi,
na srcu mi zmije i akrepi,
tišti rana, pevaju vidici.
 
Oganj gori, neću nikud stići,
crno srce, ali glava bela,
 iz pepela poleću mi tići
 i niču mi iz tame videla.
 
Nek dogore i poslednje ore,
život nije život kad ne pada,
vera gasne, al' ostaje nada,
noć je samo nagoveštaj zore.
 
Ja sam pao, snovi gore stoje,
ne može se svako seme strti,
bez radosti suze ne postoje,
roćenje je posledica smrti.
 
Mrtva ljubav struji mi groz vene,
tužan osmeh na bunjištu leša,
kad se sutra nebo uskomeša,
sve će pravde biti ispunjene.
 
Samo ono što procveta vene,
što uspravno stoji, to i gine,
sve je večno što ljubi visine,
u plamenu potražite mene.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: