sledeća tema »

[Angelina]

*




DRAGOMIR ĐORĐEVIĆ
(Zemun, 11.03.1953 — Beograd, 04.11.1999)

Jedan od naših najznačajnijih pesnika za najmlađe Dragomir Đorđević rođen je u Zemunu 1953. godine. Školovao se i živeo je u Beogradu. Počeo je da piše kao gimnazijalac. Na početku je stvarao pesme za odrasle, a od 1975. godine pa do smrti, 1999, bavio se isključivo pisanjem za decu.
 
Bez obzira na to što je čitav život posvetio pisanju, nikad se lično nije previše eksponirao. Ali njegove pesme bile su neverovatno popularne među najmlađima. Širok spektar zanimljivih tema (školske zgode i nezgode, prve simpatije, porodične dogodovštine, životinje, sport...), karakterističan humor, kao i forma i stil kojim je pisao približili su Dragomira deci. Na smotrama su mladi recitatori uz, Antićeve i Ršumovićeve, najčešće interpretirali Đorđevićeve pesme.

Najviše su pevane — oko 140 muzičkih numera za najmlađe komponovano je na njegove stihove. Izvodili su ih, a i danas ih izvode, hor "Kolibri", Jova Radovanović, Leontina, Nikola Bulatović i mnogi drugi. Gotovo nijedan muzički festival ili te-ve emisija za najmlađe nisu prošli bez njegovih pesama. Najpopularnije među njima su: "Eh, Tanja, Tanja", "Nigde reda, nigde mira", "Vrlo demokratska pesma", "Naš ćošak", "Ode Peđa", "Beogradska pesma", "Ja i moja mašta"...

Objavio je 17 knjiga, a najpoznatije su: "Tiho teče Misisipi", "Ja takođe", "Seća li se iko?", "Zaljubljeni brod", "Poruke iz prve ruke", "Priznaj da se volimo", "Mala škola ljubavi"... Sarađivao je sa svim značajnim časopisima za najmlađe. Njegove pesme su redovno objavljivane na dečjoj strani "Politike", u "Nevenu", "Zmaju", "Vitezu"... Dobio je velike književne nagrade, poput "Zmajevog štapa", kao i priznanja "Politikinog zabavnika" i "Nevena".

Nagrada za najlepšu pesmu na festivalu "Bulka" danas nosi njegovo ime, a Đorđević ju je dobio pre mnogo godina. Ne sme se zaboraviti ni da je laureat brojnih nagrada za najbolji tekst na dečjim muzičkim festivalima.

Umro je u 46. godini, ostavivši iza sebe opus od preko 2.000 pesama. Nažalost, kod nas nije retkost da stvaralac tek posle smrti dobije mesto koje mu je odavno pripadalo.

Đaci uče Đorđevićeve pesme iz čitanki, antologičari mu daju veliki prostor, a često se i održavaju književni susreti posvećeni Dragomiru.

Pančevac online

[Angelina]

**
Poezija za decu Dragomir Đorđević


KIŠA

Kad se oblak
nebom stusti
kiŠa pljuŠti,
samo pljuŠti.
 
Iznad sela,
iznad grada,
kiŠa pada,
samo pada.
 
Preko breza,
preko lipa,
kiŠa sipa,
samo sipa.
 
Bila trava,
bila trska,
kiŠa prska,
samo prska.
 
I na rode,
i na čaplje,
kiša kaplje,
samo kaplje.
 
I na snaje,
i na prije,
kiša lije,
samo lije.
 
Bile trešnje
il orasi,
kiša kvasi,
samo kvasi.


NOVO

U životu
na snazi je ovo:
Ljudi vole
da izmisle novo.
 
Onaj avan
što je bio slavan
sada čami
u debeloj tami.
 
Mlin za kafu,
i to onaj ručni,
smenili su
aparati bučni.
 
Svaki avan
zaglavi na tavan
da se druži
s mlinom i prašinom.
 
Al' ni stvari
što su danas nove
neće dalje
od sudbine ove.

Jer u svetu
od Ganga do Visle
mnogo vole
kada novo smisle.

Dušan Radović | Antologija srpske poezije za decu | Srpska književna zadruga | Beograd, 1984.

[Angelina]

**
Poezija za decu Dragomir Đorđević


BLAGO GRADU KOJI IMA ADU

Tamo možeš na bicikl sesti
tamo možeš dobru klopu jesti
tamo možeš prijatelje sresti
tamo možeš čuti taze vesti

BLAGO GRADU KOJI IMA ADU

Možeš loptu sa društvom da pikaš
da se brčkaš da cvrčiš na plaži
a bez love možeš da se slikaš
(i za druga mesta isto važi)

BLAGO GRADU KOJI IMA ADU

Tamo možeš sresti curu mladu
tamo možeš sedeti u ladu
tamo možeš piti limunadu
tamo mogu i da te pokradu

BLAGO GRADU KOJI IMA ADU


PLANINAR

Ja sam rođen za podvige
I za slavu
Gledajte me dok se smeškam
Na Triglavu
 
Trebaće mi rukavice
I par dana
Oprostite kud se ide
Do Mon Blana
 
Kukavice nek se sklone
Dajte mesta
Zar mislite da se plašim
Everesta
 
Nisam voljan za ustupke
I za šalu
Al — ipak ću prvo malo
Na Avalu


KRALJEVSKA PESMA

Pun pansion
pa još slava
Afrika je
raj za lava
     Glava bez premca
     žeđ po meri
     strah i trepet
     za sve zveri
          Prek opasan
          brz ko munja
          danju čmava
          noću lunja
     Mada buran
     život vodi
     lenština je
     po prirodi
                   Na istine
                   ove drevne
                   lav jedino
                   ako zevne
          Svi po njemu
          on po svome
          tako čuva
          svom renome
                       Pa dabome


PRIJATELJA KOLKO HOĆEŠ

Kad mi je u duši magla
A u srcu lom
Ja sednem na meku travu
I pričam sa njom

Kad mi je u oku suza
A u glavi dim
Ja potražim prvog mrava
I ćaskam sa njim
 
Oduvek je tako bilo
I još će da važi
Prijatelja koliko hoćeš
Samo ih potraži
 
Kad sam kilav kad sam prazan
Tužan ili prek
Ja nahranim gladno mače
I to mi je lek
 
Kad sam nekad na tri ćoška
Ko Dok Holidej
Ja pronađem dobru knjigu
I sve je OK
 
Oduvek je tako bilo
I još će da važi
Prijatelja koliko hoćeš
Samo ih potraži

Stihovi preuzeti iz književnog časopisa za decu "Riznica", Banja Luka | glavni urednik Nevena Stošić

[Angelina]

*
Poezija za decu Dragomir Đorđević


IMA JEDNA MARIJA **

Ima jedna Marija
Što me gleda strogo
Od mene je starija
Ali nije mnogo

Ne ume da sprema
torte i kolače.
Al' zna da se lema
I sa plota skače.

Dok igramo klikere
Marija ne sedi
Nego skine cvikere
I sve nas pobedi

Kike su joj duge
Misli su joj mutne
Zna da igra šuge
I loptu da šutne

Uvek ima pravo
Nikog se ne boji
Marija je đavo
Al' joj lepo stoji

I zato je volim


GRUDVI OSAM

Tek da bi se
znalo ko sam,
pravim, evo,
grudvi osam.

Prvom grudvom
iz prikrajka
pogodiću
jednog Rajka.

Drugu grudvu,
a ko ne bi,
namenjujem,
Nešo, tebi.

Trećom grudvom,
iz fazona,
rasturiću
Acu Slona.

Četvrta će,
sve mi zbori,
Simin kačket
da obori.

Petu grudvu,
već na dlanu,
posvećujem
mom profanu.

Šestom grudvom
udesiću
džangrizavog
čika Fiću.

Sedma grudva
spremno čeka
da naiđe
tetka Seka.

A osmom ću,
čim se mašim,
tebe, Branka,
da promašim.


VESELA BALADA O PLAČU

Priroda je dala
Da potok žubori
Udesila zgodno
Da se krava muze
Rekla munji SEVAJ
Rekla vatri GORI
A samo čoveku
Podarila suze

Kad dobiješ keca
Pa te tata sredi
Kad izjaviš ljubav
Pa prođeš neslavno
Kada nemaš dedu
Da se žališ dedi
I kad ti je društvo
Pospalo odavno

Kad te nešto oštro
U grudima peče
Kada ti na oči
Padne neka skrama
Kada ti je teško
Zato što je veče
Što je on sa drugom
I što ti si sama

Ti slobodno plači
Videćeš da prija
Da sređuje tugu
Ko princ alu mačem
Plakali su mnogi
Plakao sam i ja
I ako mi dođe
Opet ću da plačem

Posle kiše nebo
Opet bude plavo
(Što si mnogo puta
Mogao da vidiš)
Posle suza i ti
Osećaš se zdravo
Pa zašto da trpiš
Zašto da se stidiš

Priroda je dala
Da potok žubori
Udesila zgodno
Da se krava muze
Rekla munji SEVAJ
Rekla vatri GORI
A samo čoveku
Podarila suze

[Angelina]

*
Poezija za decu Dragomir Đorđević


JA I MOJA MAŠTA

Moja mašta
Smišlja svašta:

Čas sam slavni astronaut,
Čas karatist, a čas skaut.

Čas sam hrabri moreplovac,
Čas sam glumac, a čas lovac.

Čas sam vozač brzih kola,
Čas sam rođak Marka Pola.

Čas sam Tarzan, džungle vladar,
Čas Tom Sojer, za sve kadar.

Čas sameljem sve u bridžu,
Čas sam profa na Kembridžu.

Čas sam pevač, zvani roker,
Čas mišica prepun doker.

Al' najčešće mračnim skverom
Kružim s jednom Ilić Verom. / Skolverket

[Angelina]

**
Poezija za decu Dragomir Đorđević


PROTESNA GRADSKA PESMA
 
Dosta mi je solitera
I desetog sprata
Hoću kao moj drug Pera
U dvorište s vrata
 
Liftovi su čudo svetsko
Ponos svake zgrade
Pokvare se vrlo retko
A još ređe rade
 
Dosta mi je tog asfalta
Od kog muka hvata
Ja sam brate željan blata
Ko general rata
 
Dosta mi je gradskih pasa
Što cvile za kosku
Hoću kravu i to pravu
Može i seosku
 
Papagaj mi na vrh nosa
Ko da mi je cimer
Hoću neku retku pticu
Kokošku na primer

Neću kiflu hoću onu
Pogaču sa solju
Hoću drvo makar drvce
U mom vidnom polju
 
Dosta mi je solitera
I desetog sprata
Hoću kao moj drug Pera
U dvorište s vrata.


VEČE NA RECI

Sišlo veče u reku
Otperjao dan
Žabe kreću u dreku
A ribe u san

Mesec stiže vreme mu
Radiće do pet
Sova vrši pripremu
Za svoj prvi let

Vuk sve posvršavao
Pa sad diže glas
I tako je čmavao
Sve do maločas

To je znak za mečiće
Da zažde u grm
Jeza tera zečiće
Uz brežuljak strm

Ćuk se svađa sa vranom
Odmoran i svež
U potragu za hranom
Ide stari jež

Reka tiho žubori
Teče sve u šest
Sve dok se ne umori
Do ušća to jest


NIGDE REDA NIGDE MIRA

Kad se častim
Teglom meda
Osvrnem se
Gleda deda

Kada skačem
Sa taraba
Osvrnem se
Gleda baba

Kad se igram
Šibicama
Osvrnem se
Gleda mama

Kada bijem
Mlađeg brata
Osvrnem se
Gleda tata

Nigde reda
nigde mira
Svako gleda
Da sekira

Pobeći ću
Bar do Ljiga
Moj život je
Moja briga.


OŠIŠANA PESMA

Čim me uzmu ispod miške
I pruže mi zeku
Znam stradaće moje šiške
Zato nadam dreku.

Tata ne sme to da gleda
Ima slabe živce
Zato ode kod suseda
Na kafu i pivce.

Dreka mi je slaba vajda
Crno mi se piše
Kad me zgrabi tetka Majda
Šiški nema više

Ne radi se o šišanju
Šišati se mora
Krivo mi je što ne znaju
U čemu je fora.

Ne bojim se ja makaza
One me ne brinu
Al kako ću ko nakaza
Sutra pred Marinu


PROMUĆURNA PESMA

Pozvao vuk ovcu
Da siđe u stari
Dol
Ima da joj kaže
Neke važne stvari
Fol
Nije ovca glupa
Ume da koristi
Um
Poslala je lovca
Da mangupa slisti
DUM


RAZUMLJIVA PESMA

Prtičaju po svetu
Kako je puž spor
A nemaju pojma
Da je mudar stvor

Što da pušta korak
I proliva znoj
Što da žuri kući
Kad je već u njoj.


DEDA-MRAZ

Godinama moj stric Laza
Izigrava Deda-Mraza
Mada bane iznenada
Izdaje ga lažna brada

Kapu mu je dao tata
Deda kaput od pre rata
Brkove mu strina stavi
Samo mu je stomak pravi

Ispod moje brade viri mašna
Na leđima džak od brašna
Visok snažan prav i krepak
Miriše na oho-lepak

Familija sva se sjati
Ponašanje moje prati
Naročito onu fazu
Kad prilazim Deda-Mrazu

Ja otkrića svoja skrivam
Pretvaram se da uživam
I ne skidam osmeh s lica —
Mnogo volim moga strica.

[Angelina]

*
IN MEMORIAM — Dragomir Đorđević (1953—1999.)


ANTIDIDAKTIČNO I DIDAKTIČNO U POEZIJI DRAGOMIRA ĐORĐEVIĆA

                                                                                                      Kad sam nekad na tri ćoska
                                                                                                       Ko Dok Holidej
                                                                                                       Ja pronađem dobru knjigu
                                                                                                       I sve je OK
                                                                                                       (Prijatelja kolko hoćeš)

Pesma Prijatelja kolko hoćeš Dragomira Đorđevića možda bi, na trenutak, mogla da razreši dilemu: pouke putem književnosti za decu Da ili Ne. Mogla bi da nas vrati na početke duhovnosti, na Priče Solomonove, "Jer je bolje njom trgovati nego trgovati srebrom, i dobitak na njoj bolji je od zlata", na reci Svetog Pavla "Da u svakoj mudrosti učite i opominjite jedan drugoga psalmima, himnama i duhovnim pesmama". Po Lorki, "poezija je pretvaranje nemogućeg u moguće"" kao što je po tumačima književnosti za decu ona neophodna detinjstvu da svetove odraslih odene u svoje ruho radi osvajanja svemira.

Zato što "ovakav kakav je, svet mi nije po volji / pa hoću, vrlo hoću, da smislim neki bolji", kaže dete u časopisu Veliko dvorište iz 1999. godine Smišljanjem nekih boljih svetova bavi se Dragomir Đorđević u petnaestak već objavljenih knjiga pesama za decu. U njima on, poput Radovića, Lukića, Ršumovića i drugih pisaca nove generacije, a najmlađi, maštovitošću, jednostavnošću i duhovitošću ulazi u takozvani igrovni svet, kao jedini istinski svet deteta. Deca mu veruju kao retko kome, jer govori njihovim jezikom, a odrasli, što je opet dragoceno, prihvataju posrednost sa izgubljenim detinjstvom. Govorenje deteta u poeziji Dragomira Đorđevića je neoskrnavljeno, istinsko i sadržajno iznošenje dela kolektivne igre. Okarakterisana kao antididakticna poezija, a pesnik kao dečiji advokat, izabranik koji ih zastupa pred odraslima, njegova poezija iskazuje bunt i revolt, na prvom mestu protiv škole i porodice, protiv neodgovornosti onih na koje je dete najpre upućeno: roditelje i vaspitače.

Tako nastaju Poruke iz prve ruke, kao nametnuta i preterano prisutna pravila. Pesnik kaže:

"Mora mnogo da se klopa
U protivnom ti si tropa
(...) Mora mnogo da se spava
Ne sme da se zabušava
(...) Mora mnogo da se radi
Makar ti se to i zgadi
(...) Mora da se stekne htenje
Za dobrotu i poštenje"

ili u Dvoličnoj pesmi:

"Slušam mamu
Pijem mleko
Da bih i ja
Bio neko"

ili u Navodno sanjivoj pesmi:

"Baba voli da me tronta
Tata da mi nokte seče
Sa četkicom kalodonta
Mama počne svako veče
Deda priča iste priče
Stric čim stigne smesta cmače
Ujak puši ujna viče
A ja zevam šta inače".

Jer, već zna: "veštice su samo trik / da ti mladost bude šik, i vrše poso dok si mali / kad porasteš to ne pali", kao što se "niko danas / mraka ne boji / mrak tako reći / i ne postoji" u pesmi Mrak.

Dete Dragomira Đorđevića nije okruženo blagodati i vedrinom, već krupnim problemima i teskobama sa kojima se savremeni čovek suočava. Svesno da svesnije ne može biti, naučeno sa prvim izgovorenim glasom, lucidno i, često, nihilistički raspoloženo, dete D. Đorđevića, i on sam, govori sa nevidljivog trona. Dete misli i poručuje upravo ono što bi odrasli trebalo da znaju. Kada bi samo mogli da bolje čuju, bilo bi to vaspitanje za odrasle. Jer, to dete je i pametno i diplomirano, iako Đorđević ne oslovljava svoje knjige kao Danojlić ili M. Bulatović.

U pesmi "Ej, kako bih" pesnik govori o toj nemoći:

"Ej kako bih rado pisno
Da je pranje beskorisno
I digao bune
Na one sapune
Ej kako bih i to smesta
Zabranio ona testa
I prešao glatko
Na šnicle i slatko
Ej kako bih da ne boli
Reko reč — dve o školi
I uz zvuke reske
Pocepao sveske
Ej kako bih više — manje
Ukinuo i spavanje
I ko svaki pravi
Živeo na javi"

Ukinulo bi dete obaveze koje guše i "red bez reda", kako u takozvanim porodičnim pesmama, tako i u velikom broju pesama u ciklusima Ua škola i Opet škola. Otpor na konvencionalnu i isuviše tipičnu školu, koja guši radoznalost i znatiželju, dečiju slobodu, dete "pripoveda" kao umorni borac. U pesmi Opet škola kaže:

"Smanjio se dan na pola
Opet škola
Opet ono monotono
školsko zvono
Opet Grci opet Gali
I ostali
Prvo glavom onda kredom
Baš tim redom
Briši piši piši briši
I uzdiši
Opet prava opet kriva
Muka živa
Opet padež opet sveza
Tiha jeza"

škola u kojoj je "glupa školska klupa" gde se "buba svako veče", gde "nastavnici vrte glavom i lenjirom prete", rađa odbojnost i otpor i kao takva "da je na Severnom polu / i tuljan bi zamrzeo školu". Poezija Dragomira Đorđevića govori o nekoj vrsti nasilne komunikacije svakodnevice i "sukob" (uslovno rečeno) koje dete nosi prema roditeljima kao prvim i prirodnim vaspitačima i vaspitačima u školi najčešće se odvija na relaciji igra i obaveza. Dete koje govori kroz stihove ovog pesnika je gradsko dete, odvojeno betonom, čelikom i staklom od prirode, raste kao cvet u saksiji. Docnije se sukobljava sa prazninom koja se manifestuje lutanjem, razočarenjem, nezadovoljstvom. Luta u greškama koje su mu stari nametnuli ili u anomalijama koje je samo otkrilo. Vladika Nikolaj Velimirović u knjizi Kakvo treba da bude vaspitanje dece, kaže: "Da, svi smo mi istovremeno i vaspitači i vaspitanici celog svog života. Jer celog svog života mi ili svetlimo drugima ili primamo svetlost od drugih, ili pomračujemo druge ili bivamo pomračeni, ili sugeriramo svoj karakter drugima ili stojimo pod sugestijom drugih. I kad hoćemo i kad nećemo mi vaspitavamo ili se vaspitavamo. Vaspitanje, ako nije svemoćno, ono je zaista sveprisutno"¹

Dete u ovoj poeziji je ličnost. Ono ima svoje JA i njegovo JA je stvarno JA.

"U procesu fizičkog i psihičkog razvoja djeteta, kaže Petar Mandić, ono je zaokupljeno traganjem za slikom o sebi, za svojim JA, zaokupljeno je odmjeravanjem svojih sposobnosti i mogućnosti za uspjeg u određenim aktivnostima"² Sliku o sebi, koja je, uzgred budi rečeno, presudna za razvoj i ponašanje, za shvatanje sveta, dete formira samo, ali i pod uticajem značajnih drugih interakcija sa njima. U ovom smislu opravdana je Geteova pedagoška maksima koja glasi: "Ako ljude uzmemo onakvim kakvi oni jesu, onda ih činimo gorim. Međutim, ako sa njima postupamo kao da su ono što bi trebalo da budu, onda ćemo ih dovesti tamo gde i treba da budu". Loša pravila nas najbolje uče kako da ih menjamo. U tome je suština pouke u poeziji Dragomira Đorđevića. Njegovo dete je saosećajno, žrtvuje se za druge, pomaže nemoćne, razgraničava dobro od zla. Nije primarno, a nije ni sekundarno pesnikovo zalaganje o "raškolovanju školovanog društva" za koje se zalaže Ivan Ilić, niti ideal društvo bez organizovanog vaspitanja. Naprotiv! Njegova umetnost je protiv banalnog, stereotipnog, nametnutog, isuviše znanog didaktivizma. Da li je, onda, reč o antididaktici u poeziji D. Đorđevića? On peva:

"Šta će škola meni
Kad sam lenj ko buba
I kad bi u školi
Samo bio truba
(...) To i jeste mesto
Za lenštine prave
Da im slične misli
Izbije iz glave"
(Šta će škola pevcu)

Đorđević je na mnogim mestima, u mnogim pesmama ironičan i ciničan i prema detetu. Indirektna didaktičnost je vidna skoro iz svake njegove pesme. To je "poučna književnost koja čoveka izgrađuje", kako bi rekao Roze Kajoa. Ta nenametljiva pouka je produžena igra i sloboda u kojoj se uživa. "U svim svojim knjigama, ma koliko se trudio da se što više udalji od didaktičnosti, piše Ranko Simović u pogovoru zbirke Sportski život, Đorđević je veoma poučan pesnik, samo na jedan noviji način". On kao i drugi njemu slični pesnici "negira istrošene vaspitne obrasce, u ime slobode mišljenja i doživljavanja, u ime poštovanja deteta i njegovog autonomnog sveta".

U tekstu O literaturi za djecu, još jednom, u časopisu Detinjstva iz 1996. godine, Zorica Turjačanin navodi reči Antonija Luljija koje glase: "Prava umjetnost, umjetnost za dijete nije ona koja izrazava zrelu misao. Nastala kao projekcija naivne svjesti, ova umjetnost se odlikuje jasnoćom misli, spontanošću osećanja i jednostavnošću izraza".

Sve to ima poezija Dragomira Đorđevića. I više od toga! Ona nudi, kako bi reko Tihomir Petrović "odskok za ideju, edukativnost u višem smislu, neku višu mudrost, nešto poručuje a istovremeno krije".

Poezija Đorđevića je neposredna edukacija za Učionice dobre volje čiji je cilj rad na samome sebi i odnos prema drugima.

Pouka njegove pesme od deteta ne traži na silu odgoj, već mu omogućava da čita i misli dok čita, gleda i misli do gleda, sluša i misli dok sluša. To isto traži i od odraslih. Zato i jeste višeslojna, višeznačna, trajna i stoga je, hteli to ili ne, njena uloga misionarska.

Sunčica Denić

____________

¹ Sveti Nikolaj Velimirović: Kakvo treba da bude vaspitanje dece?, Crkva i revolucionarna pedagogika, Manastir Rukumija, 1999. god. str. 30.
² Petar Mandić: Učenikova slika o sebi i vaspitni rad u školi, Sarajevo 1989. god. str. 90.

Zmajeve dečje igre

[Angelina]

**

DRAGOMIR ĐORĐEVIĆ JE OSTAO VEČITI DEČAK


Dečak sa Zvezdare, beogradske, morao je biti ozvezdan kada se vinuo per aspera ad astra. Vratio se Zvezdari, prerano, ali ne beogradskoj, nego onoj koja pripada nekim dalekim, nepoznatim sazvežđima.
 
Dragomir je strčao s beogradskog brda, uleteo u školsko dvorište, pomešao se s đacima i... odmah zaljubio. Od tada, bio je opsednut lepotom i školskim ljubavima. Nije to ona Antićevska, ljubav Plavog čuperka, već raznovrsna, rasprostranjena, neshvatljivo shvatljiva đačka ljubav; vesela, vedra, duhovita, domišljata, u raznim varijantama i jednoj određenoj, ustaljenoj, pesničkoj formi kratkih stihova. Napadna, osetljiva, goropadna, nežna; nalažena u školskoj torbi, u fiskulturnoj sali, na klupi, u klupi, uz para i nepara, kratkotrajna ali uvek nova. Kao što posle kiše dolazi sunce i ona se obnavljala.
 
Igrao se školski Don Žuan, Dragomir Đorđević, ljubavnim jadima i ljubavnim radostima. Tako zaljubljen popeo se ponovo na vrh Zvezdare, a odatle uputio pod nebeski svod, možda u potrazi za nekom Plavom, najlepšom, zvezdom pod kapom nebeskom.

Dragan Lukić: "Moji Savremenici" | Biblioteka ZMAJ | Novi Sad, 2000.

[Angelina]

*

DRAGOMIR ĐORĐEVIĆ — 10 GODINA POSLE... JOŠ UVEK MEĐU NAMA


Autorska izložba Živka Nikolića, književnika i fotografa, "Dragomir Đorđević, pesnik–sećanje'' svečano je otvorena 4. novembra u Biblioteci "Branko Miljković", Bulevar kralja Aleksandra 298.

O pesniku su, pored autora izložbe, govorili i pisci Lidija Nikolić i Miroslav Cera Mihailović.

Živko Nikolić je preko fotografija predstavljenih na izložbi, koja je otvorena na desetogodišnjicu smrti Dragomira Đorđevića, želeo publici da približi javni i privatni život ovog rano preminulog dečjeg pesnika, koji je svojim stvaralaštvom ostavio dubok trag u srpskoj književnosti. Drugujući sa Dragomirom Đorđevićem, Živko Nikolić je, kako je sam rekao, nastojao da fotografijama zabeleži određene trenutke i da ih sačuva od zaborava. U tome je, prema reakcijama i interesovanju posetilaca, potpuno uspeo....

04.11.2009.
Deo teksta preuzet sa: Gradska opština Zvezdara