Haiku — pesme starog Japana
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Umetnička lirska poezija  « Haiku — pesme starog Japana
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Haiku — pesme starog Japana  (Pročitano 19050 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Avgust 06, 2012, 11:29:45 pm »

*

PESME STAROG JAPANA

O trešnjev cvete,
kako si sličan životu


Lirska pesma Japana, bila je oduvek pod uticajem stare Kine. U početku manje nametljiv, taj uticaj je u Srednjem veku bio opšti, i postao uzrok mnogih prepeva i podražavanja.

Japan je, kao neka Italija, primao iz Kine, ogromne i stare, svoje rukopise, što su uticali kao prepisi grčki u Renesansu.
 
Kineski uticaj skupio je sve snage u caru. Car je bio jedini, koji prinosi žrtve nebu i zemlji, plodovima i kišama. Vera u dve protivnosti, muškog i ženskog, od kojih je sve postalo, ali koja nije dualistička, postoji od pamtiveka i najstarija predanja nisu drugo do bezbroj znakova i obreda, koji zamenjuju reči i osećaje pred bezmernom ogromnošću i divotama vasione. Život se bio nepomičnom melanholijom pretvorio u obrede.
 
Grmovi i žrtvenici, koji i danas stoje u vrtovima, lepšim nego Versaljski, sećaju starih obreda i molitava nebesima i zemlji, vodama i semenu. Razne svetkovine, koje sad predsednik republike više ne vrši, o zimskoj ravnodnevici, oranje carevo o novoj godini, sve je to ostatak prastare vere, vezane za plodnost jeseni, za izvore i mrazeve. Tremovi Samoće, Čang Kung, hram sa plavim i zelenim kolonadama (Friedrich Perzynski: Von Kinas Gëttern) još stoji nad mramornim terasama iza Pekinga, kao što stoje i stari hramovi u Japanu. Njino je zidanje sračunato za onog, koji će uzvišen, viđen od neba i zemlje, brda i vetrova, u svili, na kojoj su izvezeni svi nebesni znaci, okružen prinčevima i mandarinama, sviračima i igračicama, izvoditi pokrete, po broju i zbiru devetke, po kojima su zidani stubovi terase gleđeisane i plave. Moliće se da žita rode. Hram Neba, sa terasama, okružen prastarim, drvećem, pun je vazduha, bogovi su simvoli i dusi proleća i jeseni. U toj religiji su se održale najstarije i najpoetičnije misli. (Legge: Sacred books of the East).
 
Život, zemlja i brojevi u neprekidnoj su vezi. Zemlja oko groba, vode pod zemljom i zvezde nad njom, imaju i posle smrti tajanstvenu moć, o kojoj treba voditi računa.
 
U Severu, u zaleđenoj vodi, pod zemljom, spojeni su principi sveta, od čijeg je stapanja i varijacija postalo sve ostalo, muško — jang i žensko — jin. Život je igra njinih stapanja i rastapanja. Sve se kreće u jednom krugu, koji se sastoji iz prepletanja, muškoga i ženskoga. Sve što se u njemu kreće nalevo, muško je. Tu stranu je poštovao narod, koji se držao reda nebeskog. Sve što se kreće na desno žensko je. Tu stranu poštovahu otmeni, koji se držahu reda zemaljskog. Početak je u sred severa, pri zimskoj ravnodnevici, označenom znakom koji znači dete, jaje, seme klice. Ostalih 11 znakova ređa profesor pariske Sorbone Marsel Grane, u knjizi Poliginie sororale, po redu vremena, idući nalevo i prema Istoku. U početnoj tački, u Zimi, Severu, još su jedno, nedeljeni, oba kozmogonijska principa: muški i ženski. Sastaju se kad je žensko prevalilo 20 a muško 30 stanica, zato je to, u godinama sračunato, doba braka.
 
Znaci, koji postaju njinom varijacijom vanredni su, ali njino tumačenje ne spada ovamo. Sve je to prastaro verovanje, u vezi sa kalendarskim sujeverjem ostavilo traga u najstarijoj lirici kineskoj i japanskoj.
 
Zima, Sever je izvor životvornih snaga; ma da je poda mrtva pod ledom, ipak je snaga zime u vodi. U jesen se žrtvuje četiri morima, velikim rekama, čuvenim izvorima, bezdanima, ribnjacima, kladencima. Pri kraju žetve, slavi se Pa-Ča, svetkovina umiranja useva, starodrevna seljačka slava, kada težaci stare Kine pozivahu sve stvari na svetu da se vrate u Zimu. Vraćahu u svoja skrovišta bubice, biljke, drveće. Tada je dejstvo jina na vrhuncu moći; ne kopa se više zemlja, ne smeju se bušiti kladenci, sve su stvari zatvorene i skrivene, životinje u zimskom snu spuštaju glave u jame.
 
Da li je to dvojstvo: jang i jin, različito pa ipak jedno, krajnji smisao, koji se jedva može nazreti, nije jasno. Docnije kaže Lao-Ce, po Žilienovom prevodu: Tao (smisao, put, duh, um) rađa jedninu, jednina rađa dvojstvo, dvojstvo rađa trojstvo, trojstvo rađa sva bića.
 
Kozmološki simvol tih misli, malo docnije, taoistički krug, i danas je jedan od najdubljih znakova Istoka. Zove se Tai-gi-šu. Dva principa, jang i jin, jedno u drugome, svetlo i tamno. Muško je kozmogonijski stvoritelj, vedar. Ženski znak se širi, kozmogonijski je začet. Samo se intuitivno mogu shvatiti, dinamični su, ne mehanički. Nisu protivnosti. Ništa ih ne može izbeći, ništa ne može ostati nestvoreno. Sve mora iz mira u postajanje. Jang je znak nepomičan, on je tišina. Jin liči na vrata, sklapa se i otvara. Jang kad raste predstavlja Sunce, jin, dvostruko, znači Mesec. To je najstarija prošlost lirike kineske.
 
Više od zanesenog i divnog Lao-Cea, blagosti svemoćne i mutne, filozofa izabranih, koga upoređuju sa Platonom, uticao je na Japance, osim budizma, kineski racionalist Kong-fu-Ce, koga po katkad upoređuju sa Sokratom, ma da to znači prevrnuti hronologiju i nema mnogo smisla. Uređivač vere, države, zakona za stotine miliona ljudi, on je pre svega veliki skupljač svetih knjiga i predanja i istorijska ličnost (551—479. pre Hr.). Komentator, utvrđivač običaja, u svom sistemu etičkih saveta, moralnih i državnih odredaba, koje su postale religija, bez mistike, zanosa i tajanstva, vlada nad više ljudi, nego ikoji bog. Taj svetitelj, odličan činovnik, poznavao je dobro ljude i pokrio ih mrežom jasnih i prostih istina. Pod tom mrežom stvorio je kinesku državu, koja je, po njemu, trebala da liči na mravinjak. Sokrat i Dekart ponovili su većinu njegovih misli. Na dnu svoga bića mora da je ipak bio mutan, ali to nije otkrivao gomili. Voleo je muziku i obredi koji su za Njega, vrše se uz svirku. I danas u njegovom rodnom mestu Kiu-Feu pokazuju lepu dvoranu i paviljon hrama za muziku. Jedanput u godini u ime Carstva, jedan od najotmenijih mandarina, sa šeset i dva učasnika ulazi tu sa svirkom kroz crkvenu tišinu i korača svetom idolu, gde je žrtvenik. (Couchoud, Sages et poetes d' Asie).
 
Tada zvona započinju pesmu, prate ih horovi, pa instrumenti sa strunama. Zvonke ploče završavaju i održavaju zvuke do iduće strofe. Tako se izvodi, u kadensi, vrlo lagano, himna. Sastavljena je od šest strofa od osam stihova, svaki stih od četiri veličanstvenih samoglasnika, izražen svaki punom notom. Himna se ne samo peva, nju tako reći ispisuju po tlu dve grupe igrača, koji sa dugim perjem i kratkom frulom predstavljaju, pri svakom slogu, slova t. j. zamisao.
 
Za Njega obredi ne behu samo uzaludni pokreti, ili prazni oblici; govorio je: žalost je samo vidan oblik bola, ili: treba ustati kad prolaze slepi, a ništa ne menjati u stanu pokojnika.
 
Najstarije misli pretopiše se kod njega u sistem moralnih obaveza, poštovanja roditelja, činovnika i mrtvih. Dobar organizator, tražio je vladara kod koga bi ostvario svoje principe. Tumarao je i putovao. Star i skrušen vratio se u zavičaj i spasao ono, što je stara Kina zaveštala, i preko Koreje, predala Japanu. Učio je oko tri hiljade učenika.
 
"Voda zapljuskuje nad glavom. Nesreća, ali nije sramota".
 
"Volim život i volim dužnost, ali ako ne mogu da imam oboje, propuštam život i držim se dužnosti".
 
Sve do VIII veka po Hr. japanska lirika toliko je divlja i primitivna, da od sve zbrke arhaičnih i kineskih tragova nema ništa razumljivog za nas. Od tih ranih pesnika ostao je samo heroj, car Džimu, strašan ratnik, u čijoj se pesmi još slika sa rečima koje znače more, vetrove i grozne, morske, krvoločne rakove. Tekst tih krvavih pesama, vezanih za ime Careva, sačuvao se u carskoj gardi, koja ih je sve do VIII veka pevala, i završavala, u horu, užasnim smehom, koji je odjekivao noću po zidinama palate.
 
Prava poezija toga doba sačuvala se u prastaroj veri i obredima, dok je monaški budizam nije istisnuo. Tekstovi tih obreda, zvani Norito, svečane liturgijske rečenice, duge i komplikovane, ne spadaju ovamo, ma da je njima sačuvana velika i dramatična poetičnost stvaranja zemlje, stare mitologije i narodnih predanja.
 
Ali odmah posle arhaične, neprevodljive lirike, javljaju se jasni poetični tekstovi, sasvim slični kineskim.
 
To je lirika impresija, zabeležena tako brzo i neposredno da ni meditacija ne može da se utisne. Slog, slovo, nije samo znak, ideogram, nego i slika, a glavna briga je dati vidik, daljinu, nebesa. Senčenja nema: sve je vazduh. Mnogo je, dakle, jasnog, ali i skrivenog, u tim pesmama, i nužan bi bio beskrajan komentar izraza. Ljubav nije nikad platonska, već sensualna, a stihovi su puni aluzija, koje stranac i ne primeti. Pesnik je crtač, sa svojim slovima, a slova nemaju nikakve veze sa glasom: ona su simboli i stvari. Japanci su se dugo mučili da se otresu kineskog uticaja, koji je u njihovoj književnosti imao veću ulogu od grčkog i latinskog uticaja u Evropi. Najčešća je forma: nekoliko kratkih redaka, po pet ili sedam slogova.
 
Oko VIII veka država je imala već stalne granice i prestonica je bila Nara; zato se taj vek naziva Stoleće Nara. Budizam je preko Koreje bio prešao more i kao talas preplavio japanska ostrva. Kineska bronza i drvena skulptura, slikarstvo na svili i ogromna raskoš, prispeli su na japanski dvor, gde su pisale čitave grupe pesnika. Univerzitet, sa fakultetima istorije, klasične književnosti, prava i matematike širio je neodoljivo kinesku nauku i književnost. Oko X veka, japanska lirika dospeva do svog klasičnog bogatstva. Kao i slikarstvo, i lirika je pre svega vanredno brza beleška impresije. Ništa što se u prozi može pomisliti, ne ulazi u liriku. Didaktična pesma za japanskog pesnika bila bi, kaže Revon, "vrhunac apsurdnosti". Najobičnija forma pesama je t. zv. thanka, kratka pesma od pet redaka, sa po 5, 7, 5, 7, 7 slogova. Lirika stoleća Nara skupljena je u antologiji Manjošu, to jest knjizi od "miliadu listića". Njeni pesnici smatrani su za svetitelje. Tekstovi su nežni i blago strasni, kao provansalski i toskanski iz istih stoleća...

Aprila je vreme vanrednog cvetanja trešanja. Cvet trešnje je najnežnijeg sastava od svih, samo ako malo vetar duhne, ili počne kiša, ne dotraje više od tri dana. Zato ga baš i najviše vole. Gomile, kao opijene, pozdravljaju — lake magle cvetova. Duž sve obale oko Tokia, oivičene trešnjama, čunovi odlaze i vraćaju se po brazdama od cvetića. Svet putuje po dva dana samo do sela Jošina, brda obrasla trešnjama. Mnogi odlaze još dalje, u guste šume, da pozdrave po neku usamljenu trešnju, koja se beli među jelama.
 
Malo docnije rascvetaju se breskve. Te breskve ne rode breskvom, kao ni trešnje trešnjom, ni te šljive šljivama, One nisu kalemljene, niti odomaćene. Vole ih radi njenih divnih cvetova...
 
Nije taj osećaj ljubavi prema prirodi ono što je čudesno, već to, da se proširio u celom tom narodu.
 
Sećam se, piše Luj Kušud, jednog kulija što je vukao kolica, u kojima sam putovao, jednog dana, kada beše mećava. Put je bio rđav, čovek umoran. On se osvrnu k meni. Mišljah zato da mi se izjada. Ne, samo zato da bi mi pokazao jednu kukuljaču od snega na jednom drvetu.
 
To divljenje lepotama prirode dovelo je japansko pesništvo do izraza koji je siguran i lep kada peva ma koje doba godišnje. Tako jedna uta iz pređašnjih vekova opisuje proleće ovako:
 
Ovo je divno doba godišnje,
kada se prijatelji i nepoznati
sastaju po putevima ...
— Svi rukavi, kad se dodirnu,
mirišu.
 
I te proste pesmice isto su tako obične u Japanu, kao i one vaze i lakovi, plaćeni skupo i smešteni u muzeje evropske, što su nekad krasile jednu običnu kuću japansku.
 
Pesnik haikaia, haijin, pre svega je slikar, u smislu zagledanosti i poznavanja svoje zemlje, svojih brda. Kao što su japanski slikari Srednjega Veka, slikari mora i planine po kineski, tako su i japanski pesnici Srednjega Veka, pesnici uta, pevali po kineski, sa mnogim kineskim aluzijama, metaforama, značenjima. Pesnik haikaia se oslobodio tih tradicija.
 
Najbolji poznavaoci japanske književnostn profesori Revon i Florenc, kao i najbolji poznavalac haikaia Basil Hall Chamberlain, mnogo greše što haikai nazivaju epigramom, jer on to nije, i sasvim je različit i od rimskog i od grčkog epigrama.
 
Među prvim pesnicima haikaia, jedan od najslavnijih bio je monah Sokan (1465—1553), koji je završio svoj život kao pustinjak.
 
Svi ti koji su postali čuveni svojim haikaima bili su putnici, pešaci po polju i šumama, i proveli su život diveći se i noći i mesecu, rascvetanim trešnjama i jeseni na bregu, živeći u sirotinji, po kolebama, često kao monasi i pustinjaci i skitnice. Tako je prvi među haijinima ispevao haikai:
 
Mesec,
dodajte svileni rukav,
pa je lepa lepeza.
 
Zatim, po kineskom uzoru, zagledan u zimski sneg, spazivši ticu:
 
Čujem joj glas,
inače bi ta čaplja
bila pahulja snega.
 
Savremenik njegov Arakida Moritake, spevao je poznati, čuveni haikai, zagledan u leptira:
 
Gle, opao cvet
vraća se na granu:
ah, to je leptir.
 
Pesnik haikaia voli svaki pokret bilja i životinja, i u svojoj bezgraničnoj, budističkoj ljubavi i samilosti, smatra se blizak insektu, drveću, svemu što cveta i procveta, svemu što biva i prođe. Lakoćom, kojom japanski crtač crta, pesnih haikaia peva - svoje pesmice. On putuje i beleži. Bambus je za njega vitak kao i gejša neke varoši, kaže Kušud. Zadovoljan je i u kolebi, samo ako unaokolo ima bilja. Ta budistička ljubav prema bilju i promenama vidika, odavno je postojala u japanskoj lirici. I pre, pesnik Ason „očaran cvećem trešanja koje opada", zastao je u jednom selu da prenoći, i zaboravio put u zavičaj. Jedna stara pesma pak tepala je bregu Mimoro ovako:
 
.... nikad da te se nagledam.
U podnožju tvom cvetaju ašibe,
kamelije krase ti vrh.
Kao uplakano dete,
koje treba milovati,
činiš mi se,
ljubljeni breže.
 
Ipak, tek pesnici haikaia rasprostreše po svom Jamatu svoj zanos ljubavni prema proleću i jeseni, cvetanju i voćki, zimi i snegu. Skitači sa svojim kišobranom ili suncobranom, oni su putovali po zemlji, ne sasvim pri sebi, ne sasvim budni. Živeći po gostionama, na drumovima, oni su poznavali svakog i bili pitomi i navikli se na samoću i rastanke. Prelazili su brda po mesečini, bez izvesnog cilja putovanja, samo da bi bili bliže nebu. Odmarali su se u tišini manastira, a bdili su po vrhovima planina, zagledani u Mesec...
Više » » »

Miloš Crnjanski

BEOGRAD — SARAJEVO, 1928
IZDAVAČKA KNJIŽARNICA NAPREDAK
ŠTAMPARIJA "GUNDULIĆ", DOSITEJEVA 3. — BEOGRAD


___________

Napomene uz tekst:

1. Tekst je dat na originalnom pismu — ćiriličnom.
2. Priredjivač je uradio ispravke grešaka, tako da predstavljeni tekst nije u potpunosti veran originalu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Avgust 07, 2012, 12:01:33 am »

*

ZAŠTO HAIKU


Moj koren je u zemlji, mada se slobodno krećem.
 

Taitirija upanišada
 
Sveto nije samo pod svodovima okađenih crkava... sveto je, još više, pod kupolama otvorenog neba, u šumi i visoravni, na moru i u polju, u hladu hrasta i mirisu lavande, sveto je tamo gde duša kleči ne u mučnoj pokori i molbi, nego u smernoj radosti i zahvalnosti.
 
Laza Lazić
 

Haiku, jedna od najkraćih poetskih formi, najomiljenija je lirska vrsta u Japanu (tradicionalni žanrovi tanka i vaka, metrički čvrsto uređeni). Može se ispisati kao sintaksička celina i u više stihova, mada se ranije taj iskaz saopštavao samo u jednom stihu od 17 slogova. Haiku se formirao kao samostalan žanr onda kada se kao "otvarajući stih" (hokku) izdvojio iz duže pesme (haikai), koja se, opet, kao "lančani niz" stihova (haikai no renga, koji započinje jedan a dovršavaju drugi pesnici), negovala naročito u XVI stoleću. Termin haiku uveden je tek pod kraj XIX veka, kada je Masaoka Šiki izvršio reformu haikaki tradicije i haikai poezije kao staromodnog modela.
 
Iz haikai no renga izdvojila se najpre rečenica saopštena prvim stihom (maeku), koja je mogla biti grafički složena u tri reda, s rasporedom slogova 5, 7, 5, (kako se danas mahom i ispisuje haiku). Dopunjujući stih (cukeku) obuhvatao je iskaz u dva reda, od kojih je svaki sadržavao po 7 slogova. Kombinacijom maeku i cukeku dobijala se potpuna tanka ili vaka poema. Tanka je dakle poetska forma koja je vekovima bila glavni predstavnik klasične vaka poezije, a koja je danas, uz haiku, najpopularnija poetska forma u Japanu. Sastoji se od pet stihova složenih u osnovnom metričkom ritmu 5: 7: 5: 7: 7, tj. od 31 sloga. Prva tri stiha se zovu "Gornja strofa", a zadnja dva stiha "Donja strofa". U građi slična sonetu, tanka u antitetičkom obliku ozražava teme ljubavi, žalosti, sreće. "Gornja strofa" često postaje haiku ili hoku pesma.
 
Pored osnovne versifikacione strukture haiku pesme: 5: 7: 5 postoje takođe stihovi sa takozvanim „suvišnim slogovima“ i "nedovoljnim brojem slogova". Ima stihova sa pauzom (dijarezom) i bez "pauze". Dijareza je obično na kraju prvog, ili na kraju srednjeg stiha. Što se sadržine tiče, postoje stihovi gde se pauza u smislu poklapa sa pauzom forme, ali postoje i stihovi sa cezurom bez prekida smisla. Kada je pauza forme u sredini stiha, predah u smislu se poklapa sa njom. Neizostavna je i primena kigoa (sezonske reči kojom se imenuje ili samo sugerira godišnje doba na koje se pesma odnosi).
 
Na poetičko ustrojenje haikua, pored Macuo Bašoa, vrhunskog haijina (čije su haiku pesme najjezgrovitiji izraz zen-budističke filozofije), koji je nastojao da ostvari poetski efektan spoj trenutnog i večnog, znatno je uticao Ueđima Onicura, pesnik koji je smatrao da haiku mora biti "sredstvo za izražavanje makotoa", odnosno izražavanje iskrenosti, istine, poštenja. Macuo Bašo je razlikovao tri vrste haikua — visoki, srednji i niski. Ovaj poslednji je bio namenjen za razonodu publike i, svakako, nastajao je u dokolici. U srednjem i visokom haikuu redovno mora biti simbolike, iako pesnici nastoje da vlastite emocije ili ideje saopšte indirektnim putem.
 
Među estetskim svojstvima, do kojih je Bašo naročito držao, u dobrom haikuu treba da se nađu sabi, šiori i hosomi. Sabi se tiče lepote pesme i označava njenu "boju", a zatim označava usamljenost i smirenog lirskoga subjekta koji pesmu gradi i saopštava. Uslovno rečeno, sabi bi se ticao tzv. stava pesnika prema "predmetu" pevanja. Izraz šiori "sugeriše patetičnu draž koju nailazimo u nečemu što se povija pod neodoljivom silom". Šiori se "pripisuje stvarima što pobuđuju osećanje sažaljenja", mada sam ne proističe iz teme pesme. Termin hosomi se objašnjava kao "tananost", a ova kao "kvalitet samotne lepote krhkih stvari koji živi u 'srcu poeme'". Suština lirike japanske poezije ogleda se u njenoj društvenoj sadržini i kvalitetu iskustva a ne na moralnim i drugim apsolutnim vrednostima.

 
Živan Živković, Dejan Razić i klasična japanska poezija, Osvit 15, str. 54—59, Leskovac 1996.

Deo teksta preuzet sa: B e l e g
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Avgust 07, 2012, 01:07:40 am »

*

O PESMAMA KRATKIM KAO UZDAH


(Kratak priručnik za pisanje haiku poezije)

Da li znate da postoji poetska forma od samo tri stiha (tri reda), ali sa utvrđenim brojem slogova (5—7—5) i da se na tom veoma, veoma uskom prostoru, na terenu oivičenih dimenzija odigrava poetska predstava reči i misli?
            
Da li znate da je ovaj književni žanr došao iz Japana, da je pre nešto više od tri stotine godina nastao odvajanjem prva tri reda (hokku) od veće poetske celine (renga), da se u dvadesetom veku raširio po celom svetu i da ga danas pišu milioni ljudi jer je njegova glavna karakteristika jednostavnost, ali da se iza jednostavnosti tih slika i skica, poput ledenih bregova, kriju nova značenja?

Da, to je haiku, pesma "kratka kao uzdah", kako ju je (1928. god) okarakterisao Miloš Crnjanski, njen prvi prevodilac na srpski jezik.
            
Teme su mu "sitnice" iz prirode i života čoveka. Ali čovek je tu samo deo prirode a ne centar dešavanja ("Pustimo prirodu da govori sama!")
            
Nema kićenja i ulepšavanja, nema rimovanja, nema naslova, nema stilskih figura (metafora i sl), nema umovanja… Samo uhvaćeni "haiku trenutak".
            
Ali haiku ima svoje osobenosti. Navedimo najvažnije (uobičajenim japanskim terminima):
 
kigo — reč za godišnje doba (može biti i deo folklora);
kiređi — prelom, cezura, odmor (posle prvog ili posle drugog stiha). Preuzima ritmičku funkciju, a ima i semantički zadatak da odvoji dva različita nivoa značenja;
vabi — jednostavnost, askeza u izražavanju;
sabi — usamljenost (u smislu viđenja stvari "po sebi");
avare — odjek prošlog;
makoto — iskrenost;
karumi — lakoća pisanja.
            
Prvi veliki haiku majstor i učitelj Macuo Bašo (1644—1694) uzdiže haiku do pesme visokog dometa i univerzalne vrednosti:

Na goloj grani                            Ta letnja trava.  
šćućuren sedi gavran.                 Tragovi pustih snova
Jesenje veče.                             silnih ratnika.


Sledili su brojni pokušaji reformisanja haikua (npr, u 19. veku Šikija /Shiki/, oca moderne haiku poezije), ali se i do danas održao tradicionalni japanski haiku. A on, dobar haiku, pored jednostavnosti, sadrži u sebi duh zena, panteizam hinduizma, misticizam i paradoks taoizma, saosećajnost budizma, strogost konfucijanizma, primitivnost šintoizma…  
            
Nemojte da vas sve ovo obeshrabri! Pokušajte i vi sa pisanjem haikua!
 
Evo nekih praktičnih uputstava koje navodi Džejms Heket (J. W. Hacket):
            
— Sadašnjost je merilo haiku iskustva; budite uvek svesni sadašnjeg trenutka.
— Imajte uvek na umu da je priroda predmet haikua. Nosite sa sobom beležnicu da biste uhvatili svoja haiku iskustva.
— Dobro osmotrite prirodu. Čuda neviđena dešavaju se sama od sebe.
— Neka vas priroda prožme. Dozvolite objektu da izrazi vaš život.
— Pišite o prirodi onakva kakva ona jeste. Budite iskreni prema životu.
— Pažljivo birajte svaku reč. Primenjujte reči koje jasno izražavaju ono što osećate.
— Primenjujte glagole u sadašnjem vremenu.
— Primenjujte glagole koji se odnose na određeno godišnje doba, na određeno mesto ili doba dana.
— Primenjujte samo svakodnevni govor.
— Pišite u tri reda sa ukupno 17 slogova. Tim rasporedom mogu se dobro izraziti mnoga haiku iskustva, ali ne i sva.
— Izbegavajte rimovanje. Čitajte svaki stih naglas da se uverite da zvuči prirodno.
— Imajte na umu da je pravi kvalitet haikua životnost, a ne lepota.
— Nikada ne primenjujte aluzije. Pravi haiku je intuitivan, nikada apstraktan ili intelektualan.
— Ne zaboravite humor (ali ne vic!).
— Radite na svakoj pesmi dok tačno ne izrazite ono što ste želeli priuštiti drugima da vide ili osete.
— Haiku je prst koji pokazuje mesec. Kada je prst ukrašen mnogim zlatnim predmetima, ne vidimo ono što on pokazuje.
— Pažljivo osluškujete svoja čula, a duh vaš neka se koncentriše na meditaciju. Zen haiku duh treba da bude bistro planinsko jezero: da ne odražava misli nego mesec i svaku i najsitniju stvar/pojavu.


HAIKU I CRNJANSKI

O haikuu se na prostorima Balkana saznalo najpre iz knjige prevoda uglednog srpskog književnika Miloša Crnjanskog ("Pesme starog Japana", 1928). Iako je ona naišla na veliko interesovanje, nije bilo pokušaja pisanja ove japanske književne forme sve do pedesetih godina 20. veka. Prvu knjigu haikua (do danas neobjavljenu) napisao je Milan Tokin, književni prevodilac i književnik iz Vršca, pedesetih godina prošlog veka. Vladimir Devidé iz Zagreba bio je prvi popularizator ove poezije ("Japanska haiku poezija i njen kulturno-povjesni okvir", Zagreb, 1972), a prvi haiku časopis izlazio je u Varaždinu od 1978. do 1981. Devedesetih godina prošlog veka haiku doživljava pravi procvat: Milijan Despotović iz Požege izdaje prvi panoramski pregled haiku poezije u Jugoslaviji ("Grana koja maše", 1991), knjigu haiku pesama izdaje i Desanka Maksimović ("Ozon zavičaja", Beograd,1990), pokreću se prvi časopisi u Srbiji: "Paun" (Požega), "Haiku novine" (Niš), "Haiku informator" (Novi Sad), "Osvit" (Beograd), elektronski dvojezični (srpsko-engleski) časopis "Haiku Reality"/"Haiku stvarnost" (Saše Važić, Batajnica), zatim u Hrvatskoj ("Vrabac", "Haiku"), u Sloveniji ("Letni časi"), te, najzad, u Makedoniji ("Mravka"). Osnivaju se haiku klubovi i udruženja, naši autori dobijaju brojna priznanja i nagrade u svetu (naročito u Japanu), svake godine štampa se po nekoliko desetina knjiga haiku poezije, organizuju se haiku konkursi i festivali (prvi je pokrenuo Slavko Sedlar u Vršcu, a kasnije je započeo i u Odžacima koji još uvek egzistira, ove godine po jubilarni dvadeseti put). Od časopisa, međutim, nastavili su da izlaze samo "Haiku novine" i "Haiku Reality/Haiku stvarnost" a povremeno "Osvit" i "Cvet šljive" (Valjevo, urednik Dejan Bogojević). Pored domaćih i stranih autora (na jeziku originala i u prevodu, npr, iz Švedske: Tomas Tranströmer, Kaj Falkman, Tove Mohre, Thor Henriksen, iz Norveške: Edward Taskerud, Linda Sinnove, Reidunn B. Madsen, Margot Stople, iz Danske: Hanne Hansen, Soeren Juun, Morten Paulsen), objavljuju i autori iz dijaspore: Vasa Mihailović (SAD), an'ya — Anđa Petrović (SAD), Zorka Čordašević (Nemačka), Milan Ilić (Austrija), Goran Poletan (Australija), Mijodrag Sava Radivojević (Belgija), Milivoj Objedović (Holandija), Eleonora Luthander Švedska).


Autor: Dragan J. Ristić (Niš, 1948), profesor nemačkog jezika, književni prevodilac i književnik. Glavni urednik "Haiku novina"...
___________

U Srbiji izlaze tri lista koji su isključivo okrenuti haiku poeziji

"Haiku Novine"
Pasterova 16a
18 000 Niš
Urednik, Dragan J. Ristić

"Osvit"
Pante Tutundžića 7/2
11 077 Beograd
Urednik, Milenko D. Ljuticki

"Cvet šljive"
Naselje 27. Novembra 10/1
14 000 Valjevo
Urednik, Dejan Bogojević

Na globaloj mreži, takođe, postoji časopis koji je kao i dijaspora, dvojezičan. Haiku stvarnost časopis ima srpsko i englesko izdanje.


Deo teksta preuzet sa: Dijaspora — časopis za kulturu, Stokholm
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: