Zoran Mišić (1921—1976)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Mišić (1921—1976)  (Pročitano 6361 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Septembar 02, 2012, 10:10:43 pm »

*

ZORAN MIŠIĆ
(Beograd, 10.10.1921 — Igalo, 28.12.1976)

Zoran Mišić, oštar kritičar starih shvatanja i tumač nove poezije, imao je značajnu ulogu u sukobu modernista i realista, podržavajući moderniste. Njegove kritike, polemike, eseji Reč i vreme (1953), Reč i vreme I—II (1963), pokazuju da nisu bile posredi samo razlike u mišljenju nego i razlike uopšte u razumevanju pesništva.

"...Mišić je nesumnjivo prvi kritičar koji je u jednom odsudnom vremenu, uprkos različitim piruetama, zastupao stvaralačka načela kojima nema prigovora. Bio je promotor i branilac avangarde koja će postati klasika. Inicirao je prevrednovanje srpske poezije u vekovnom rasponu njenog trajanja i menjao predstave o nekim nepomerivo pozicioniranim pesnicima. Nagovestio je,pa ako hoćemo, i zasnovao mogućnost utemeljenja srpske poezije u jednoj bogatijoj tradiciji."
[Bogdan A. Popović, Politika]

"Čovek duha i čovek od duha, Mišić je bio kritičar do srži. On je pokazao da su ti darovi spojivi. Njegova početna misao, prirodni i osnovni stav kritičara, od začinjanja prve misli jeste: stvari nisu kako treba. Mišić je od početka svoje kritičarske karijere do kraja svog misaonog razvoja filozof antiidile...
[Miodrag Pavlović]

"Glavni pobornik nove poezije među mlađim kritičarima jeste Zoran Mišić (1921—1976). Bio je protivnik tradicionalnog lirizma, pseudoromantičarske osećajnosti, lirike "meka i blaga štimunga", ali je isto tako odbacivao i površinsku modernost. Moderna poezija nije plod veštine i znanja, prihvatanja gotovog, već je plod istraživanja, težnje da se izrazi moderni senzibilitet, pa treba da bude sinteza misli i emocije, racionalnog i iracionalnog, tradicije i inovacije. Mišićeva kritika je kritika opštih načela, kritika pevanja i mišljenja, dok su mu pojedinačna dela bila pre svega povod za ta opšta razmatranja. Njemu je suprotan Borislav Mihajlović-Mihiz (1922), izrazit primer dnevnog kritičara. ..."
[Jovan Deretić: "Kratka istorija srpske književnosti"]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Septembar 02, 2012, 10:23:28 pm »

**

KRITIČAR U ODSUDNOM VREMENU


Zapisi o delovanju Zorana Mišića

Zapisi o delovanju Zorana Mišića Srpsku književnost druge polovine XX veka obeležili su nekoliki pokreti (i preokreti) snažnog i obuhvatnog zamaha.  Nepodeljeno je mišljenje da je, s obzirom na složenost promena koje su ga pratile i, pogotovu, na njihovu dalekosežnost, od najvećeg značaja sučeljavanje modernista i realista s početka pedesetih. Isto tako, teško da sumnji može biti podložno uverenje da je u ovom, terminološki problematično imenovanom, ali faktički i te kako dramatičnom sučeljavanju veoma važnu ulogu imao kritičar Zoran Mišić. Sudimo li po efikasnosti njegovog kritičkog delovanja — misli se, dakako, na afirmisanje modernih pesnika i načela moderne poetike — uloga koju spominjemo je rame uz rame sa glavnim.
 
Ipak, neupitni se čine razlozi da, više od tri decenije po prestanku njegove kritičarske aktivnosti, oslobođeni potrebe za svrstavanjem pokušamo proveriti trajnost nekih od karakterističnih koncepcijskih i metodoloških odredaba Mišićevog rada. Sadržane su ove odredbe u njegovim kritikama i esejima složenim u knjige Reč i vreme (1953), Iskušenja poezije i Pesničko iskustvo (1963), Antologija srpske poezije (1963) i Kritika pesničkog iskustva (1976). Iako ne čine integralnu bibliografiju njegovih dela ove, nesumnjivo najznačajnije, Mišićeve knjige "pokrivaju" teme kojima ćemo se u ovom radu baviti. Treba, takođe, napomenuti i to da su druga, treća i peta među nanizanim knjigama sklopljene, saglasno svom konceptu, od tekstova probranih iz prethodnih i manjeg ili većeg broja novih. A to nas oslobađa potrebe da se, prilikom razmatranja kritičarovih stanovišta, preterano strogo držimo hronološkog redosleda prvobitnog objavljivanja njegovih kritika i eseja.
 
1.
 
Kako je vreme Mišićev rad u našem pamćenju zgusnulo na najvažnije komponente, prvo što nam pri ponovnom iščitavanju njegovih ranih, pa i ne samo ranih kritika i eseja, pada u oči svakako je naglašavanje političke pravovernosti i potreba da kritička stanovišta budu osnažena marksističkim pogledom na svet, kulturu i umetnost. Ili, nešto preciznije, fragmentima takvog jednog pogleda.
 
Već na prvim stranicama zbirke kritika i eseja Reč i vreme Mišić ocenjuje pokušaje mladih autora od kojih traži snažan i ubedljiv izraz koji bi mogao da iskaže "svu realističnost i veličinu zbivanja naše epohe". Nevolja je, međutim, u tome što pokušaji pesnika o kojima ide govor "deluju prazno i neubedljivo". Ako u njima, ipak, ima štogod vredno pažnje, to je što su nadahnuti "plemenitim i poletnim osećanjima, idejnošću, zdravim i naprednim pogledima na stvarnost"... Kakva je uloga ovakvih svojstava u ostvarivanju estetskih vrednosti poezije Mišiću je moralo biti jasno. On ih, sva je prilika, spominje iz razloga koje je nalagala tadanja, nimalo naivna politička klima. Zato, valjda balansa radi, već u istom članku ("Nekoliko napome na o početničkim radovima") kritikuje "šuplje fraze" o novom društvenom poretku, kao i opredeljivanje pisaca za svoje pozitivne junake koji usled takvog opredeljivanja za čitaoce bivaju neuverljivi. Štaviše, u red negativnih, kontraproduktivnih obeležja mladalačkih tekstova na koje kritičar skreće pažnju idu i "retorika" i "izveštačen jezik". Ali, opet, da ispravan politički kurs ne bi bio napušten valja naglasiti da je prazno slovlje na koje je ukazano posledica odsustva "stvarnog i iskrenog doživljaja" iz kojeg je, u konkretnom slučaju, trebalo da proizađe "istinita slika o radilištu i ljudima koji na kanalu grade".
 
Još nam neprihvatljivije deluju kritičarovi stavovi sa poezijom u vezi, pa i normativni nalozi upućeni poeziji. U karakterističnom tekstu ove vrste ("Jedan pogled na poeziju mladih"), Mišić sasvim mirno i bez straha od funkcionalizacije poezije, saglasno duhu vremena i društva u kojima deluje, tvrdi da su pred mladim pesnicima "dinamički, herojski sadržaji novog života". Naravno, takvi sadržaji se tek-tako "ne predaju... svakoj artističkoj ćudi pesnika". Ponajmanje će se "predati" pesnicima koji ne odolevaju uznošenju "starog, patrijarhalnog načina života i poetizaciji preživelih društvenih odnosa".  Ali će se, zato, neuporedivo lakše "predati" pesnicima koji praktikuju ni manje ni više nego "snažnije realističke zahvate u zbivanje oko sebe". Tek što nije rečeno: pesnicima realističkog prosedea!
 
Marks, marksistički intonirane opservacije i sudovi osobito su uočljivi kad Zoran Mišić raspravlja o književnoj kritici svog vremena. On, recimo (u tekstu "Dva primera šablonske kritike na poeziju mladih"), pozdravlja nastojanje dvoje mladih kritičara da svoju književnu analizu zasnuju na principima marksističke nauke. Ali, isto tako, ne previđa "mnoge nedostatke" u njihovim kritikama, nedostatke koji se najvećma ispoljavaju "u konkretnoj primeni... osnovnih načela, u razradi pojedinih postavki i njihovom primenjivanju na određeni tekst". Tu, zapravo, nejasnoća i nema: potrebna je "principijelna i konkretna marksistička kritika, čiji je domen istraživanja", kako Marks kaže, "čitavo bogatstvo čovečijeg i prirodnog bića".
 
Mišićevo ispomaganje Marksom u izvesnim prilikama (paradoksalno, u prilici kad poeziju Vesne Parun brani od dogmatske kritike) poprima humorne razmere. Da čovek ne poveruje, citiranje Marksa mu se čini neophodno i kad govori o muzičkim i ritamskim obeležjima poezije ("Za nemuzikalno uho", veli Marks, "ni najlepša muzika nema smisla")... Čak i u jednom izvanrednom tekstu ("Među javom i med snom", Pesničko iskustvo) u kome se s dobrim razlozima naprosto razbacuje poznavanjem evropske poezije, on ne propušta da podseti kako je "poezija... uvek išla napred i uvek je bila u službi revolucije, ili nije bila poezija". I to bi trebalo da je načelan, univerzalno dejstven stav. A kad je govor o savremenoj domaćoj književnosti ("Prilike", Iskušenja poezije), Mišićevo zalaganje za modernu književnost nas se doima kao demagoška frazeologija. Jer, moderna književnost je, kako on u datom trenutku tvrdi, "književnost naše, socijalističke epohe koja je nastala, razvila se i produbljuje se sa nastankom, razvojem i produbljivanjem naše socijalističke demokratije"... Spremni smo, najzad, na zaključak da je, pored toga što je u najmanju ruku besmisleno, plakatsko objašnjenje "modernosti" nedostojno kritičara njegovog formata: "Književnost socijalističke epohe ne može ne biti moderna, jer je pišu progresivni pisci i slobodni ljudi, čija je težnja da se otrgnu od svih oblika zaostalosti i predrasuda, u punoj saglasnosti sa težnjama naše socijalističke zajednice na svim područjima društvenog života."

Mogli bismo, nižući tako citate na bezbednoj udaljenosti od prilika u kojima je Mišić delovao, da se u nedogled prepustimo iščuđavanju nad primerima kritičarovog političkog udvorištva i ideološke zaslepljenosti. Trenutak je, međutim, da u podsećanje uključimo i prilog razumevanju vremena koje prizivamo. Vremena teških posledica sukoba sovjetskog bloka i Jugoslavije koje su položaj kulture u našem, ionako rigidnom, društveno-političkom ustrojstvu, učinile još komplikovanijim. Mada je puls tzv. socijalističkog realizma neumitno počeo da slabi, sve književne (a i političke) bitke ni izbliza još nisu bile dobijene. O tome, između ostalog, svedoče i tadanja štampa i književna periodika u kojima članci autora iz sfere kulture i politike, zabrinutih za idejnu čistotu i zdravlje domaće književnosti, nisu bili retka pojava.

Dovoljno će biti ako, podsećanja radi, iznova iščitamo članak Milana Bogdanovića koji govori o poeziji u jednom broju Mladosti, ili napad Zorana Gavrilovića na Mišića u Književnim novinama, ili da, ako nećemo da se zadržimo samo na poeziji i pitanjima poezije, obnovimo sećanje na članak Elija Fincija "Logika zvana tramvaj" i sve s njim u vezi. Posebno se, u tom smislu, istakao Puniša Perović (u Našoj stvarnosti od aprila 1954) time što je opasnost koja državi preti od četnika, kulaka, privrednog kriminala, pa i od informbirovskih agentura izjednačavao sa opasnošću što dolazi od pesnika i pisaca koji, odupirući se "ždanovštini", traže više slobode u umetnosti... U poređenju sa takvim (a bilo je i gorih), u umetničkom smislu konzervativnim, a u političkom denuncijantskim člancima, Mišićevo demonstriranje privrženosti režimu i praktikovanje marksističke kritike bilo je bezazlena igra reči. Utoliko pre što je on, sve češće i na sve širem planu, zastupao stvar moderne književnosti.
 
Na taj način sagledan, čak i jedan od najekstremnijih primera Mišićevog skrivanja u okrilje marksizma — onaj sa "muzikalnim uhom" — ukazuje nam se u novoj svetlosti. Neuporedivo je od navedenog citata važnije kritičarovo mišljenje da ritam nije samo "zvučni utisak" ili "muzika reči", već je ritam u poeziji "nerazdvojivi deo sadržaja"... Mada to ne mora odmah biti vidljivo, Mišić, u stvari, pedalj po pedalj, nagoveštava obrise poetike moderne poezije. Pokušavajući da, u sporu sa konzervativnim kritičarima, utvrdi šta je to "lirski izraz naših dana", on saopštava ono što je conditio sine qua non moderne poetike: "Novi ambijenti i nove okolnosti traže nove reči, novi pesnički jezik"... U tom kontekstu treba čitati i njegovu zamerku upućenu tada mladim pesnicima Stevanu Raičkoviću, Slobodanu Markoviću i Vasi Popoviću ("Dve zabeleške na marginama majskog broja Mladosti") zato što pevaju "kao da se ništa nije dogodilo ne samo od rata naovamo, već i za poslednjih osamdeset godina; i ne samo u našem životu i društvu, već i u evoluciji modernog pesničkog izraza".
 
Razume se, pre no što su temeljna načela moderne poetike postala sama po sebi razumljiva, morao je Mišić da vodi mnoge parterne sporove. Jedan od karakterističnih se odvija povodom dogmatskih napada na zbirku Vesne Parun ("O žuborenju potoka i toku ljudskog života, o Vesni Parun i jednoj kritici na njenu zbirku pesama") kada se on, tvrdeći da je u potpunosti lišena smisla, suprotstavlja šablonizovanoj alternativi između "grandioznih panorama sa pruge" i "suncokreta", na kojoj insistiraju njegovi oponenti opredeljeni, razume se, za "panorame". Primerima iz poezije velikih evropskih pesnika on dokazuje da "doline”, "brežuljci", "žuborenje potoka" nisu nikakva jednolična i uspavljujuća "pesnička inkantacija", već je u žuborenju potoka "sam živi tok ljudskog života"... Besumnje, još je opasnijim napadima bio, u to vreme, izložen Miodrag Pavlović kome je u greh upisivano što, u pesmi Krik treba ponoviti, navodno seje paniku. Sličnim postupkom kao i u prethodnom slučaju, sa mnoštvom okuka i pirueta, Mišić je odbranu Pavlovića ("Panike i snovi"), odbranu pesnikovog prava da bude uznemiren rugobama sveta, doveo do zaključka da se pesnikovog nespokoja ne treba plašiti, jer je "njegov nespokoj pokretačka snaga istorije". Štaviše, Pavlovića je Mišić branio i primerima iz Maldororovih pevanja ("Još jedno popodne sa Maldororom"), što je u to vreme bilo u najmanju ruku neuobičajeno, a i neuputno.
 
Pojedinačnih primera Mišićeve kritičarske prakse nalik ovima svakako ima više, ali oni ne bi smeli da zaklone vidik ka njegovom mišljenju i pisanju o srpskoj književnosti na generalnom planu. On se, recimo, već 1951. godine, na svoj način suprotstavio političkim presudama kakve je u srpskoj književnosti između dva rata izricao Velibor Gligorić ("Neka kritičari progovore"). I ne samo to, nastojao je da postepeno utvrdi autentične kontinuitete i standarde koji bi savremenu srpsku poeziju mogli da dovedu do usvajanja moderne poetike. Mišićevo je uverenje da našu književnost između dva rata čine pisci koji su prestali da govore jezikom Milutina Bojića. I, što je znatno važnije i dalekosežnije, "na tom poslu otkrivanja novih puteva i novih izražajnih mogućnosti, svi su ponešto doprineli, i napredni pisci i predstavnici građanske literature".

2.

Ideološko-politička obeležja Mišićevog kritičarskog delovanja — podsetili smo ih se objektivnosti radi — mogla su biti i žrtva prinesena jednom teškom vremenu. Treba, sva je prilika, da ostanu u zaboravu zajedno sa tim vremenom, a i sa našom dilemom da li je žrtvu prineo vernik ili oportunist. Uravnotežen odnos prema njima omogućuje da kritičarski profil Mišićev sagledamo ističući njegova bitna svojstva.

Naznake kritičarove modernističke pozicije koje će se, ukorak s vremenom, neprestano množiti lako se daju razaznati u njegovim polemičkim tekstovima kakvi su "Panike i snovi", "O smislu i besmislu, o lirici 'Mekog i nežnog štimunga', o jednoj čežnji i jednom zanosu na svim jezicima sveta", "Oko jedne knjige i njenog naslova", "Pevanje i mišljenje", "Prilike". Većinu ovih tekstova (na neke smo se već pozivali) autor je pisao početkom pedesetih i iz knjige Reč i vreme preneo ih u Iskušenja poezije, a odatle u izbor kritika i ogleda Kritika pesničkog iskustva. Zanemarujući povode ovih rasprava, njihov koncept i način kako ga, ispoljavajući visoke vrednosti kritičkog pisanja, Mišić razvija, u ovoj ćemo se prilici zadržati samo na najmarkantnijim kritičarovim stavovima kako bismo nagovestili skicu poetike moderne poezije koja će u njegovim kritikama i esejima postajati sve vidljivija.
 
Na vreme je Zoran Mišić uvideo da je podela poezije na modernu i tradicionalističku, konzervativnu, manje-više bespredmetna. Međutim, pred njim je bio zadatak čija aktuelnost nije dozvoljavala odlaganje. Valjalo je, naime, odupreti se konkretnijem i opasnijem razvrstavanju pesnika na široko prihvaćene i podržavane "liričare mekog i nežnog štimunga" i, njima nasuprot, učesnike "ofanzive poetskog nesmisla i besmisla". Taj je zadatak, sporeći se isprva sa Milanom Bogdanovićem, Mišić rešavao u raspravi dugog a ovde skraćenog naslova "O smislu i besmislu, o lirici 'Mekog i nežnog štimunga'... ", ali i u drugim prilikama u kojima se bavio šire ili uže postavljenim pitanjima, manje ili više obuhvatnim temama.
 
Objašnjavao je Mišić, ne jednom se vajkajući da je u našim okolnostima prinuđen da dokazuje odavno dokazane stvari, da moderna poezija nastoji da (kao u stihovima Mišoa, Prevera, Kenoa, Eliota) dosegne spontanost i realizam govornog jezika čija muzička svojstva proizlaze iz pesnikovog muzičkog osećanja, a ne kao rezultat pridržavanja kanona... Ulazeći dublje u opšte osobenosti figurativnog jezika moderne poezije, Mišić veli da se u njoj "logičko-pojmovni integritet reči u sklopu metafore sve više sužuje", a poetske družbe reči se "proširuju van svih kanona, povezujući se međusobno u najrazličitije skladove, pa čak i u neskladne i disonantne sklopove". I, što nije manje važno, modernost pesničkog jezika koja je predmet sporova zapravo je svojstvena "poodavno ustaljenom govoru poezije" za koji su se borili i Bodler i Nerval, i Novalis i Majakovski, i Eliot, "pesnici i s jedne i s druge strane barikade".
 
Kako bi promovisao modernu poeziju Mišić mora (u eseju "Pevanje i mišljenje") da razotkrije suštinu konzervativne, "konvencionalne ili plačevne romantike" zasnovane, između ostalog, na mistifikovanom kvalitetu osećajnosti... Kad bi se, nasuprot vladajućim standardima, u tadanjoj srpskoj poeziji ukazao kakav novi emocionalni registar, složenije strukture i finijeg tkanja i, pritom, "impregniran misaonim i etičkim preokupacijama", neizbežno bi izazivao kvalifikacije poput "cerebralno", "hladno", "bezosećajno", "nepoetsko", "racionalno". Mišić je, sasvim očigledno, morao da rasplete terminološko klupko u kome su se izgubila značenja pojmova emocionalno, racionalno, intelektualno. Finalizujući ovu, zamalo disciplinarnu, raspravu, on s pravom konstatuje da "emocionalnost, u svom prosečnom, standarizovanom vidu ... u svojim nižim kvalitativnim stupnjevima koji se ispoljavaju u našoj tzv. iskrenoj, neposrednoj, spontanoj itd. lirici" nije ništa drugo do "zdravorazumska kategorija". Ili, nešto oštrije rečeno: opšta mesta opštih osećanja u tzv. emocionalnoj lirici proizlaze, u stvari, iz primitivnih i, uz to, racionalnih nakana.
 
Kritičar izvanredne osetljivosti za intencije moderne umetnosti, Mišić je vrlo brzo shvatio da je antitradicijski stav moderne poezije iz celog niza razloga prestao da bude produktivan. Uočio je da je moderna poezija sebe prepoznala i u najskrovitijim slojevima prošlosti i, štaviše, da su njeni vrhunski dometi "pokazali čudesnu saobraznost sa svim onim otkrićima do kojih su istraživači mitskih starina dospeli" ("Poezija i tradicija", Pesničko iskustvo). Na tom je smeru, ponajviše i najsabranije u eseju "Pesničko i mitsko iskustvo" (Kritika pesničkog iskustva), Mišić razvijao jednu od svojih najvažnijih tema. Pesničko iskustvo se — bio je u to uveren — nesporno približilo mitskom iskustvu. Odgovore na temeljna pitanja egzistencije moderni pesnici nisu mogli dobiti u stvarnom životu i aktuelnom svetu. Potražili su ih u mitovima, ali i u "mitskim praslikama sveta, u spomenicima drevnih kultura, u kosmogonijama, u knjigama postanja". U isti mah, tragajući za "tajnom delujuće reči", uspostavljali su često prekidane kontinuitete, utemeljivali standarde u kojima će se prelamati prošlost, sadašnjost i budućnost.
 
Međutim, kao što je spoznao nedeljivost moderne poezije i mitskog iskustva, Mišić je uočio opasnosti od manirizma usled nekritičkog oslanjanja na mitske matrice. Bilo mu je jasno da se moderni pesnik ne može zadovoljiti time što će prekrajati priče iz homerovske zaostavštine i osavremenjivati ih aluzijama na aktuelne pojave i događaje. Razumeo je, podjednako, da savremeni pesnik "Edipa pronalazi u pshoanalizi, a ne u Sofoklovoj tragediji, a Ulisove pustolovine kazuje unutrašnjim monologom, a ne homerskom naracijom". Primer iz naše književnosti, pastorale Miodraga Pavlovića posvedočuju podudarnu praksu: ne evociraju "klasičnu Arkadiju, već oslonjene na Jungovu teoriju arhetipova, podižu novu šumu simbola"... Drugim rečima, ma koliko mitska predanja, korišćena u modernoj poeziji, gubila svoj sakralni značaj i preobraćala se u narativne obrasce u koje su slagana istorijska iskustva, ovi su okviri neumitno postajali pretesni. Po Mišićevom, i ne samo po njegovom mišljenju, prazninu stvorenu nestankom mitova iz pesničke prakse ispunila je metafora. "Ona se osamostalila do te mere da je potisnula sve druge oblike slikovitog izražavanja i dostigla, tako reći, mitske razmere."
 
Kako je, popuštanjem ideoloških stega, naše društvo postajalo sve otvorenije, moderna umetnost Zapada je na našoj kulturnoj sceni bivala sve prisutnija. Moderna dramska literatura pogotovu. I tu je za Mišića bila prilika za promišljanje odnosa između poezije i teatra (dva eseja u knjizi Pesničko iskustvo). Odnosa koji, kako Mišić drži, u našem vremenu nije više mogao biti produktivan, pa ni održiv. Poezija je, po njegovom mišljenju, integrisala kolektivne simbole koji su nekad bili sredstvo opšteljudskog sporazumevanja. Svela ih je na "verbalni ritual, na nemi ezoterični razgovor jezika sa samim sobom"... Apsorbovala je, sažimajući njene mitove, ne samo epiku, već i pozorišnu umetnost "prevodeći dramsku radnju na jezik metafora, pretvarajući ceo scenski ritual pokreta, ritmova i inkantacija u alhemiju reči".
 
Dokle je dosezala i kako je obuhvatna bila Mišićeva (zamišljena) poetika moderne poezije govori i podatak da je u izbor svojih kritika i ogleda (Kritika pesničkog iskustva) uključio čitav blok tekstova pod naslovom "Putevi fantastike"... On je, naime, kad to ni izbliza nije bilo opšte mesto naše kritike, verovao da je moderni pesnički iracionalizam kadar da "na svetovnim temeljima obnovi vizionarsku fantastičku književnost". Kako bi se približio razumevanju uloge fantastike u modernoj poeziji, Mišić polazi od nesporne činjenice da se čudesno i stvarno, mistično i razumno u svim savremenim umetnostima ne razdvajaju. A fantastika se rađa kad umetnost, izgubivši svoj sakralni značaj, religiozni zanos menja pesničkim zanosom. "Anđeli i demoni koji danas pesnike opsedaju nisu" — govori Mišić sluteći predstojeće pojave u srpskoj poeziji — "izašli iz svetih knjiga ili zbornika crne magije, već iz udžbenika psihoanalize".

3.
 
Antologija srpske poezije Zorana Mišića objavljena je pre više od pola veka i, krajnje nepravedno, podelila sudbinu nebrojenih knjiga koje su joj samo žanrovski bile slične. Gotovo da danas nikog više ne zanima njen istorijski značaj, malo šta nam znače njena inovativnost i anticipatorska svojstva. Vrednost i mera ostvarenosti sastavljačeve zamisli svakako bi trebalo da budu povod jednom zasebnom radu koji bi naložio žanrovska razvrstavanja, analizu autorovih merila, odmeravanje tretmana pojedinih u nju svrstanih pesnika... Pri svemu, ovde nam se korisnije čini sagledavanje Mišićevog odnosa spram celine srpske poezije. Obuhvatnih i dalekosežnih stavova sadržanih u predgovoru Antologiji, u beleškama o pesnicima koje su daleko od toga da budu samo bio-bibliografske, kao i u nizu njegovih eseja napisanih pre i posle pojavljivanja Antologije. ...


Bogdan A. Popović

NOVA ZORA, broj 28/29, zima-proljeće, 2010/11.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Septembar 02, 2012, 10:39:16 pm »

*
SEĆANJE: ZORAN MIŠIĆ (1921—1976)


ŠTA JE KOSOVSKO OPREDELJENJE

Opredeliti se kosovski, to znači odreći se svega što je varljiva dobit i lakoma slava





Navršile su se tri decenije otkako nas je napustio Zoran Mišić (1921—1976), poznati književni kritičar, koji se zalagao za moderno u književnosti. Sastavio je Antologiju srpske poezije i Antologiju srpske književne kritike. Objavio je i knjige eseja "Reč i vreme" i "Pesničko iskustvo".

Objavljujemo odlomak iz eseja Zorana Mišića "Šta je to kosovsko opredeljenje" (Odgovor na jedno pitanje Marka Ristića), objavljen 1961. godine.

* * *

Istorija nam je uskratila mirnu postupnost razvoja, osudila nas da čitave vekove provedemo bezglasni i bezimeni. Nestali smo pod zemljom i vekovi su nas prekrili zaboravom. Pa ipak, sunce nas je i dalje grejalo, čudesno podzemno sunce, sunce sećanja, i provelo nas tajnim hodnikom do nakraj tame. A kada smo ponovo ugledali svetlost dana, prihvatili smo se dnevnih poslova kao da tame nije ni bilo. Sustigli smo vreme, jer smo bili mudriji za čitavu večnost svoga tajnog iskustva, jer smo umeli da spasemo od smrti one vrednosti koje pobeđuju vreme: svoje spomenike i svoje pamćenje.

Pitaju me: šta je to uopšte kosovsko opredljenje? Zaista, vreme je da se to upitamo. Jer svi mi znamo i za kosovske božure, i za silne oklopnike bez mane i straha, i za Meštrovićev Vidovdanski hram, i za cara Lazu, čestito koljeno, i da smo Kosovo osvetili, i da lažu oni koji nama danas kažu, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije naše, i da smo izginuli na Kajmakčalanu, i da smo večito ginuli za krst časni i slobodu zlatnu, i da nam je, eto, suđeno, da nam je to tako reći urođeno da ginemo i da se svetimo, da nas Turci istrebljuju i da istrebljujemo poturice.

RARNIČKI MIR

Kosovo je postalo ratnički mit jednog ratničkog plemena, da bi se, u svojim krajnje izvitoperenim oblicima, pretvorilo u ratoborni poklič ratobornih plemenskih poglavica. Ono je postalo državotvorni mit jedne državotvorne nacije, da bi se pretvorilo u osvajački i hegemonistički program jedne klase. Šta je bilo Kosovo i šta ono znači, "šta je to uopšte kosovsko opredeljenje", na to se sasvim zaboravilo. Zaboravili su to prvi oni koji su kosovski mit prigrabili za sebe i naumili da se nastane u pompeznom, imperijalnom i imperijalističkom Vidovdanskom hramu. Ali, zaboravili su to, i zaboravljaju još uvek, i oni naši stvaraoci koji su ustali protiv vidovdanske pompe i imperijalističkhi fanfara, protiv nacionalističke romantike i lažnog secesionističkog sjaja.

I tako Kosovo počiva i dalje gluho i pusto i nastavlja svoje podzemno vekovanje, daleko od nas i našeg veka. Zalivaju ga pokatkad staračke profesorke ruke, orose ga arhivarskom rosom i zakite bosiokom filologije. Ali prave ruke da ga premeri, pravog sluha da ga sluša, nema.

Ne, nije kosovsko opredeljenje Rastkovo službovanje u kraljevskoj ambasadi, ni njegovi prigodni članci u "Vremenu", ni njegove nevolje sa patrijaršijom. Nije kosovsko opredeljenje ni služba patrijašiji i pravoslavlju, niti služba ma kojoj crkvi. Nije ono isto što i Meštrovićev Kosovski hram ili crkva na Oplencu. Nije ni četnička kama, koja se potezala u ime Kosova, jer Kosovo nije ni četništvo niti kama. Nije kosovsko opredeljenje ratničko geslo, iako su ga ratnici ispisivali na svojim zastavama; nije ni oružje osvete, iako su ratovi vođeni da se osveti Kosovo. Nije kosovsko opredeljenje isto što i zavet da se Kosovo osveti.

Pokušajmo da razdvojimo kosovsko opredeljenje od svih onih koji su se, s pravom ili ne, tokom vekova opredeljivali za Kosovo. Vratimo se samom izvoru, narodnoj pesmi, i videćemo da je kosovsko opredeljenje onaj poslednji, besprizivni odgovor kojim se odgovara na pitanje o smislu čovekovog postojanja. Videćemo da je to izbor onog najtežeg, najpogubnijeg puta, koji je jedini pravi put. Opredeliti se kosovski, to znači odreći se svega što je varljiva dobit i lakoma slava, napustiti ono što je dostupno za ljubav nedostižnog, ushteti njegoševski da bude ono što biti ne može. To znači prihvatiti igru ko gubi dobija, pogibijom, domašiti se pobede, opkladiti se na kartu nemogućeg, jedinu koja ne propada.

Kosovsko opredeljenje je opredeljenje svih onih koji su radije birali "u podviru smrt, nego li sa stidom život". Kada danas čitamo "Pohvalu knezu Lazaru" od patrijarha Danila III, napisanu 1392. ili 1393. godine, čini nam se kao da slušamo pokliče koji su se 27. marta razgledali na beogradskim ulicama: "Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, negoli pleća neprijatljima našim dati". I pitamo se: nije li to uvek bilo jedno isto opredeljenje koje nas je nagonilo da se borimo za "izgubljenu stvar", da se podižemo na ustanak u trenucima kada je ceo svet verovao da nam nema spasa?

Nismo li upravo u takvim trenucima, kada je pretilo da nestanemo, dolazili do najpunije potvrde svoga postojanja? Za one koji vreme broje računicom nevremena, a pobede računaju brojem neprijateljskih ofanziva, kosovsko opredeljenje nije samo mit već i zakon istorijske nužnosti.

KOSOVSKI EP

Kosovski ep ne zasniva se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružjem duha savladali osvajače. Zbog toga on nikog ne ugrožava, nikome ne preti. Mit o Kosovu daleko premašuje granice nacionalnog mita; svojom suštinom on se pridružuje onim najvišim tvorevinama ljudskog duha, sakupljenim u Imaginarnom muzeju jedne jedinstvene evropske kulture.

Kosovsko opredeljenje, to je, pre svega i iznad svega, duhovno i pesničko opredeljenje. To je ljubav koja ostaje i kada nema više ljubavnika, lepota koja zrači i kada su nestali njeni neimari, san koji obasjava javu i kada su u svom plemenom letu izgoreli sanjari. Ta ljubav, ta lepota, taj san, to su ona večna sazvežđa Lazarevog nebeskog carstva. To je onaj beskraj, ispisan na drvorezu u Rastkovom "Otkrovenju".

Ako se danas prisećamo kosovskog opredeljenja, to je zato što smo, u svojoj prevelikoj žurbi da se približimo evropskoj kulturi, zaboravili da i naša tradicija čini deo te kulture. Otvarajući se modernom svetu, kao da smo zaboravili na sebe.


Zoran Mišić
Objavljeno: 30.12.2006. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: