Sava Mrkalj (1783—1833)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sava Mrkalj (1783—1833)  (Pročitano 44008 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 11, 2010, 10:14:53 pm »

*




SAVA MRKLAJ
(Gornja Krajina, selo Sjeničak 1783 — Beč, 1833)


KRATKA BIOGRAFIJA1

Sava Mrkalj (1783. Gornja Krajina, selo Sjeničak — 1833. Beč), srpski učitelj, monah i filolog. Poznat je po tome što je 1810. godine napisao tada veoma aktuelnu knjižicu o srpskoj azbuci Salo debelog jera libo azbukoprotres, u kojoj se zalagao za reformu jezika i pravopisa. Ovo delo uticalo je i na Vuka Karadžića.

Sava Mrkalj je rođen 1783. godine u Gornjoj Krajini, u selu Sjeničaku prvobanske pukovnije. Godine 1799. završio je školu i zatim postao srpski učitelj u Gospiću. Kasnije je otišao u Zagreb, u akademiju, pa onda i u Peštu, gde je slušao predavanja iz filozofije i matematike na univerzitetu, a titulisan je kao "svobodnih hudožestva i filosofije doktor."

Bio je dobar znalac latinskog i francuskog jezika, a razumeo je i grčki i jevrejski, što je njegovom filološkom talentu bilo od velike koristi. Napadan je od službenih crkvenih krugova zbog svojih učenih pogleda, Sava je mislio da će ih umiriti ako se pokaluđeri, i zato se 1811. godine u manastiru Gomirju zaista i zakaluđerio i postao jerođakon Julijan. Gonjenja su se samo uvećavala i on je 1813. godine napustio manastir. Godine 1817. izdao je delo "Paliondija" u kome se odrekao svoje grafičko-ortografske reforme. Godine 1827. je poludeo pa je 1833. godine preminuo u bečkoj bolnici za duševne bolesti.


VUKOV PREDHODNIK2

Ako iko od Srba zaslužuje da bude uvršćen među prvih 100 najvećih i najumnijih ljudi našeg naroda, onda je to svakako reformator srpskog jezika Sava Mrkalj. To je najmanje čime bi mu se nove generacije mogle odužiti za sve što je učinio za svoj narod. Međutim, to se nije dogodilo. Sava Mrkalj je pao u zaborav.

Rođen je 1783, u Lasinjskom Sjeničku, na (Kordunu), četiri godine pre Vuka Karadžića, završio bogosloviju, bio verski i privatni učitelj, arhigimnazista, daroviti student filozofije, logike, fizike i matematike, a učeni svet je fascinirao filozofijom jezika. Vladao je latinskim, nemačkim, francuskim i rusko-slavenskim, služio se grčkim i hebrejskim, a poznavao je italijanski i mađarski. Bio je i vrstan pesnik, polemičar i besednik.

Godine 1810, Mrkalj je u Budimu — malo ranije pre prvog susreta s Vukom, koji je prekinuo učenje u Velikoj školi u Beogradu i u Budim doputovao radi lečenja — štampao slavnu knjižicu s naslovom "Salo debeloga jera libo azbukoprotres". U staroj azbuci, jer je bio znak za glas koji više nije postojao u srpskom jeziku. Sava ga je izbrisao iz azbuke, kao i sva nepotrebna slova. Time je sebi stvorio moćne neprijatelje, pre svih iz redova crkve koja je htela da zadrži pravopisnu tradiciju u unijatskom okruženju.

Već 1811, pošto je kao vrstan logičar i jezički mislilac naučno zasnovao reformu azbuke i najavio da "Jezikoprotres", dolazi do neočekivanog i teško objašnjivog obrta — Mrkalj se povlači u manastir. Ubrzo se sukobljava sa crkvenim dostojanstvenicima, biva razmonašen i prepušten dugom i mučnom lutanju. Teško zarađuje nasušni hleb kao učitelj i veroučitelj, odbijen kada je 1825. molio da ga ponovo prime u manastir, u nervnom rastrojstvu je povredio nekog čoveka koji je od njega tražio privatne časove latinskog jezika. Dospeo je u zatvor, gde je mučen, prebačen je u karlovačku bolnicu, pa u duševnu bolnicu u Beču, gde ga je i Vuk posećivao i gde je umro 1833.

Sava Mrkalj je, dakle, prvi postavio temelje kasnijoj Vukovoj reformi jezika, zalažući se za fonetski pravopis zasnovan na načelu "piši kao što govoriš" i zahtev da narodni jezik postane književni. Iako Mrkalj nije istrajao u borbi za reformu pravopisa i uvođenje narodnog jezika za književni, ostaje dao je on načinio prvi veliki i presudni korak ka demokratizaciji jezika i pisma.—


1 Literatura: Mala Enciklopedija Prosveta — Opšta Enciklopedija (M - Š). Izdavačko preduzeće "Prosveta", Beograd 1959.
2 Pišu: Mr Radomir D. Rakić i Vera Stanisavljević Rakić

O pesničkom delu Save Mrkalja više na odeljku: Srpski pesnici IXX veka  » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 11, 2010, 10:22:05 pm »

*
SAVA MRKLAJ


PESME

Od Mrkalja je ostalo, koliko se za sad zna, 25 pesničkih jedinica, od čega 13 izvornih i 12 prevoda, prepeva i prerada. Prvi put se u poeziji ogledao 1805. godine u "Odi Kirilu Živkoviću", episkopu pakračkome, i to na ruskoslovenskom (novom crkvenoslovenskom) jeziku, a u koautorstvu sa izvesnim studentom Pavelom Doktorovičem. Nekoliko pesama iz 1817. godine, čekale su dugo na objavljivanje. Od 13 izvornih pesama samo su tri objavljene za njegova života, i to pred njegovu smrt, dok je bio u bečkoj bolnici. Pet izvornih pesama i pet prevoda sa prepevima otkrio je Vladan Nedić 1959. godine, među njima i antologijsku pjesmu "Jao, jao, jao tristo puta". Tako ona počinje, a Mrkaljev naslov u rukopisu glasi: "Sastavljeno kad u Gornjokarlovačku bolovaonicu dospeo pobeđen, i ostavljen od svega sveta!"

Među ostalim njegovim pesmama ističe se "Sonet preslavnu Arhipastiru" (tj. Mušickom, episkopu Karlovačke eparhije), u kome iz čarne noći vape za povezanošću i jedinstvom Srba, koje samo "vera i jezik" mogu spasiti od proždrljivog vuka asimilacije. Valja navesti i pesmu "Starac" i sonet," Jeleni Dijaković. Za pesmu "Jao, jao, jao tristo puta" Ljubomir Simović je napisao da je to moderan, vrlo evropski i svetski primer kritične poezije. Taj ubojiti tekst u rimi o mitu, kaže Milorad Pavić, mogao bi se smatrati manifestom nove predromantičarske škole.



MRKLAJ LINGVISTA
 
Premda Srbin iz zapadnih krajeva, Mrkalj je pevao, kako kaže "sremački", tj. ekavski, i to devokalizujući bokalno "r" (Srbin, smrt umesto Serbin, smert).

Iako, nažalost, nikada zvanično i službeno, Mrkalj spada u najznamenitije Srbe svih vremena, pre svega po tome što je uspeo da na samo 18 strana teksta ("Salo debeloga jera libo azbukopretres" iz 1810), uz dve strane predgovora, izloži problem i nađe rešenje za izuzetno zamršena pitanja srpske azbuke i da to kruniše, pre susreta sa Vukom, zaključkom: "Od danas sve naše pravopisje pod ovo dolazi načelo: PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ". Ostavimo po strani njegovo prepuštanje drugima da naprave grafičke znakove za današnje lj, nj, đ, uz dopunu propuštenoga dž. Svojim rešenjima otvorio je vrata demokratizaciji srpske kulture, tim pre što je zastupio i upotrebu narodnog jezika u književnosti, koji je i sam primenjivao u svojim pesmama, pismima i u svakodnevnoj komunikaciji. Drugo je jezik nauke, koji se i danas razlikuje od narodnog jezika, a treće je jezik crkve i dopisivanje sa crkvenim institucijama.


LINGVISTIČKI GENIJE IZ SJENIČAKA NA KORDUNU (srez Karlovac)
 
Historijska sudbina Srba u zapadnoj Krajini (današnja Hrvatska) bila je nepovoljna i zato što su se nalazili na rubu između dve velike carevine, koje su se borile oko proširenja vlasti nad našim zemljama. Organizirani s pomoću Austrije da se bore protiv velikog zla, Turske, Srbi na Vojnoj granici, živěli su u stalnom vojničkom logoru uvěk spremni za rat i to ih je odbijalo od mirnog, privremenog i duhovnog rada. U krajevima koje su naselili nisu našli ništa drugo osim puste i zapuštene zemlje, našavši se daleko od nacionalnog jezgra koje je ostalo na istoku. Bez veza s tim jezgrom i bez mogućnosti da na ovom prostoru mirno žive, oni su teško dolazili do svesti o neophodnosti kulturnog stvaranja i do materijalne podloge potrebne za to stvaranje. Bez gradova, bez kulturnih središta, bez društvene kohezije koje stvara građansko društvo, oni su teško ulazili u svet koji je stvarao kulturu. I onda kad su se pojavljivali daroviti pojedinci, oni u svojoj sredini, gde su rođeni, nisu mogli biti prihvaćeni, jer su jedina duhovna središta bili manastiri i crkvene škole u kojima opći nivo obrazovanja i prosvećenosti nije bio na potrebnoj visini.

I zato je bilo upravo tragično roditi se u Sjeničaku i biti lingvistički genije, kao npr. Sava Mrkalj. Postavljalo se pitanje gde naći podlogu na koju treba da se osloni taj genije, gde naći ustanove, zavode, društvenu sredinu, mogućnost za javnu delatnost, a da se ne razmišlja o svakodnevnom hlebu. Sava Mrkalj svega toga nije imao. I zato se mora postaviti pitanje: gde je taj vrt u koji može da se postavi ova moćna biljka i da daje plodove.

Mrkalj je pokazao što može svojom odličnom knjižicom: "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" (Budim, 1810). Obećao je i druga opširnija i svestranija dela, koja nikad nije napisao, što je velika šteta za srpsku kulturu, a možemo reći i gubitak, jer je u Mrkalju živela stvarna i znatna potencijalna mogućnost da stvara. Nije napisao što je obećao, zato što je bio jedna od najtragičnijih figura među zapadnim Srbima. To je bio kompletan intelektualac, s dubokim i širokim obrazovanjem, sa znanjem francuskog, nemačkog, mađarskog, latinskog, grčkog i hebrejskog jezika. Studirajući na univrzitetu u Pešti, matematiku i filozofiju s odličnim uspehom, pokazao je širinu i zamah svoga zanimanja, osěćajući najbitniji kulturni problem koji je stajao pred Srbima, a koji je otvoreno i smelo postavio.



MRKALJEVA RODOLJUBIVA MISAO

Međutim, predstava o Mrkalju bila bi nedovoljna, ukoliko se ne osvrnemo na njegovo učešće u živoj i praktičnoj borbi za egzistencijalne ciljeve srpskog naroda. Nakon neočekivanog i nesretno okončanog pokušaja da se zamonaši, čime je osujećeno ranije dano mu obećanje da će biti postavljen za učitelja u klerikalnom učilištu koje je trebalo da se otvori, Mrkalj obilazi sve krajeve u kojima Srbi žive; misteriozno boravi kod Srba pod Turskom, zatim u Glini, Karlovcu, u Šibeniku, Sremu, Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu. Zatim u Banatu, Vojniću, pa opet u Karlovcu (1825).

Ovo njegovo krstarenje neki istraživači nazivaju lutanjem izgubljenog čoveka. Međutim, iz podataka se može zaključiti da je Mrkalj u tim putešestvijama obavljao patriotsku misiju obrazovanja i vaspitanja odabranog kadra. Pre desetak godina otkriven je zanimljiv podatak: Mrkalj je bio privatni učitelj u Šapcu, gde mu je učenik bio Jovan Ninić, koji je kasnije postao poznati rodoljub i mecena Đorđa Markovića Kodera. O tome se 1844. godine u "Podunavci" pojavila i pesma u kojoj srpska mladež slavi Mrkalja i njegov uticaj na učenike. Malo je poznato i o Mrkaljevoj misiji u Dalmaciji, gde je vodio žestoku borbu protiv unijaćenja, i u isti mah hrabrio srpsko neuko sveštenstvo. Po svedočenju protosinđela Kirila Cvetkovića, Mrkalj je nadmoćno pobeđivao unijatske misionare i zagovornike vešto se održavajući u kancelariji unijaćenju sklonog vladike Kraljevića, na koga je uskoro grupa zaverenika pokušala atentat. Na Cvetkovićevo upozorenje, da bi ga uskoro mogla "beda snaći", Mrkalj je odgovorio: "Ja ću braniti svoj zakon (veru) i crkvu, i učiću svakoga (...) da postojan i tvrd u veri bude i svoju čast i zavičaj, koji se ni za kakvo blago kupiti ne može, da čuva i brani."

Sličan doživljaj stradanja, mraka i večite borbe suprotnosti nalazimo kasnije kod Njegoša, koji je tu poslanicu svojevremeno mogao da pročita. U spomenutoj studiji mitropolit Amfilohije Radović govori o Mrkalju kao srpskom hamletu jobovske sudbine i kova, odnosno jobovskog nemira i bunta. Njegova životna krivulja, kaže on, kreće se između svetlih i tamnih boja, pa zaključuje da su i svetlo-tamne boje i boje njegovog religioznog lika. Istaknimo, međutim, da je i kod Mrkalja i kod Njegoša pobeđivala vera u spasenje i otvaranje vidika svome narodu. Razlika je u tome što je Njegoš bio u položaju vladaoca, a Mrkalj u položaju egzistencijalno ugrožene individue kojoj nije uslišena niti želja da obrazuje braću u učilištu, u manastiru, te da tako umnoži broj istaknutih narodnih pastira.

O Mrkalju piše i Stanko Korać, jedan od vrsnih poznavalaca književnosti Srba u Hrvatskoj: "Danas mi jedva možemo sagledati koliko je bila zamašna borba za jezik i pravopis što ju je počeo Sava Mrkalj, a nastavio Vuk." Ta se borba morala proširiti do pokreta, ali se često dešava da u tako krupnim poduhvatima padaju prvi i najbolji borci. Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Jer da se uspe u ovako širokim akcijama nije dovoljna učenost i genijalnost. Ali ako je jedan pao, drugi je izdržao i pobedio, zato što je bio čvršći, uporniji, čovek zamaha i njegov genije vodio ga uvek i samo napred. I baš zato je Vuk morao pobediti, jer kako ono za njega reče Ivo Andrić: "Vuk je bio prek i vrletan čovek, kome je trebalo mnogo prostora u životu i na papiru."
Tripod
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 11, 2010, 10:25:58 pm »

**

PRILOG BIOGRAFIJI SAVE MRKALJA

U jednom od svojih radova Mladen Leskovac,1 na osnovu podataka Vukove prepiske, korigovao je tvrđenje Đorđa Rajkovića2 o godini Mrkaljevog duševnog oboljenja i smrti. Leskovčevo mišljelje da Sava Mrkalj nije "pomerio pameću" uleto 1827, nego još 1825, u mogućnosti sam da potkrepim dokumentima iz Patrijaršisko-mitropoliskog arhiva (sada Arhiv SAN) u Sremsknm Karlovcima, koji takođe bacaju svetlost i na stav vojnih vlasti i mitropolita Stratimirovića prema ovoj tragičnoj ličnosti naše kulturne istorije prošlog stoleća.

U prilog Leskovčevom datiranju (1825) najpouzdanije svedoči lečnički nalaz (Parere) Andrije Šofera od 7 januara 1826, koji je krajem decembra 1825 dobio nalog da pregleda duševno već obolelog Mrkalja u zatvoru u Glini. Šofer je u više mahova posetio Mrkalja i u svojem nalazu o njegovom stanju pokušao da objasni momente koji su nesrećnog književnika doveli do umnog poremećaja. Ambicije i neuspesi da se one ostvare, nerazumevanje episkopa Miokovića i materijalna oskudica, uzroci su njegovog sloma. (Arhiv SAN, ad 379/1826).

Na osnovu lekarskog nalaza general Radivojević, 1 oktobra 1826, obratio se mitropolitu Stratimiroviću, iznoseći ukratko Mrkaljevu biografiju i tražeći, po naredbi Dvorskog ratnog saveta, da se bolesnik primi u neki pravoslavni manastir. (Isto, 379/1826) Posle više od mesec dana, 10 novembra 1826, Stratimirović je odgovorio Generalkomandi u Zagrebu da Mrkalj zbog svoje naravi nije pogodno lice za bilo koji manastir. Već je bio u tri manastira (Sv. Đurđu, Gomirju i Jasku), ali se uvek pokazivao vrlo "plahovit i nepodnošljiv", vređao je kaluđere, pa je bivao iz njih otpuštan. Sad je stvar otežana njegovom bolešću, no kako pravoslavni manastiri nisu uređeni kao katolički da mogu preuzimati i negu bolesnika, to on, mitropolit, ne može ni jednom od njih da stavi Mrkalja na teret i brigu. Stratimirović je predložio da se Mrkalj, pošto je graničar, a ima uz to sposobnosti i lep rukopis, zaposli u nekoj vojnoj kancelariji. (Isto, 380/1826)

Za to vreme, kao i cele 1827 i 1828, nesrećni Mrkalj nalazio se u bolnici u Karlovcu. Vojne vlasti kojima je bio na teretu nastojale su da ga se na neki način oslobode, pa su, neuspešno, pokušale da ga smeste u manastir Gomirje.3 Više razumevanja prema Mrkalju pokazao je Lukijan Mušicki, predlažući da Generalkomanda izdejstvuje da ga primi neki od sremskih manastira. Međutim, i ovo je bilo bezuspešno. Dotičući se toga, Rajković misli da se ovom predlogu "po svoj prilici morala... odupreti kaluđerština sremska, na čelu s mitropolitom Stratimirovićem".4 Ovo mišljenje potpuno potvrđuje prepiska izzeđu Generalkomande i Stratimirovića tokom 1829 godine.

Kad je episkop Rajačić odbio da primi Mrkalja u manastir Gomirje, Generalkomanda se ponovo obratila mitropolitu Stratimiroviću. U pismu od 6 septembra 1829 uveravala ga je da je dosta vremena prošlo od Mrkaljevog boravka u manastirima pa se on izmenio i postao zreliji, a njegovo zdravstveno stanje traži promenu sredine, svež vazduh, prijatan kraj, umeren fizički rad i česte šetnje, kao što je nešto ranije predlagao Mušicki. Treba mu dati jedno svešteno lice kao čuvara, koje će ga obučavati u veri i moralu i tako ga osposobiti za povratak među ljude. A takvi uslovi nalaze se samo u sremskin manastirima. U pismu se podvlači da je Mrkalj od prirode nadaren "dragocenim znanjima", a da je sada isuviše potišten nesrećom, što sve treba da utiče na Stratimirovića da se sažali na jadnog književnika. (Isto, 246/1829)

Dva meseca kasnije, 12 XI 1829, mitropolit je odgovorio Generalkomandi u Zagrebu da ostaje pri svojem stavu iz 1826 u pogledu Mrkaljevog neprimanja u manastir. Dokazivao je da Mrkalja ne bi imao ko da pazi u manastirima, jer su mlađi kaluđeri zauzeti oko ekonomije i verskih obreda, a stariji još i vršenjem obreda po obližnjim selima. Pored toga, manastiri nemaju apoteku niti svojeg lekara, a županiski lekar je predaleko da bi mogao lečiti Mrkalja. (Isto, 247/1828)

Tako su propala sva nastojanja vojnih vlasti da preko crkve kojoj je pripadao pomognu umno bolesnom Savi Mrkalju.


_________________________

1 Mladen Leskovac, Nekoliko podataka za biografiju Save Mrkalja. Naučni zbornik Matice srpske, serija društv. nauka I, Novi Sad 1950, 134-141. -
2 Đorše Rajković, Izabrani spisi I Novi Sad 1950, 118-135. -
3 Isto, 124-125 -
4 Isto, 126.


D-r Slavko Gavralović


ZBORNIK MATICE SRPSKE
ZA KNJIŽEVNOST I JEZIK
Urednici: Mladen Leskovac i Teodora Petrović
knjiga četvrta i peta 1956—1967
MATICA SRPSKA / 1958
str. 256 i 257


[postavljeno 30.05.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 11, 2010, 10:41:05 pm »

**

BELEŠKE SAVE MRKALJA IZ BEČKE DUŠEVNE BOLNICE


Među Vukovim hartijama koje se čuvaju u Arhivu Srpske akademije nauka nalaze se tri nedatirana zapisa Save Mrkalja.2 Pošto se dobar deo njihove sadržine odnosi na štampani Opit Luke Milovanova, nije teško utvrditi kada su nastali. Opit je izišao i počeo se razašiljati aprila 1833,3 a već sredinom septembra iste godine, najdalje, Mrkalj nije više bio među živima:4 prema tome, beleške su pisane u pomenutom razmaku, u proleće ili u leto 1833.

Kao što na njihovom omotu stoji, one su bile upućene "Gospodnnu Vuku" — "Srbinu poželjenom, Srbinu visokopočitovanom, preslavnom, divnom, jedinom, besmrtnom, srcu i duhu (...) premilom", kao što u njima samina piše. Vuk je bolesnog Mrkalja obilazio u bečkoj duševnoj bolnici i kako pisac Azbukoprotresa nije mogao da govori,5 a i čuo je slabo, njih dvojica su se po svoj prilici razgovarali pismeno, ovakvim ceduljama.

Vuk ih je srećom sačuvao. Zajedno sa jednim već objavljenim pismom,6 one pretstavljaju sve što nam je ostalo iz poslednje godine Mrkaljevog života. Beleške odaju čoveka koji ni na samrti nije prestao da se bavi pitanjima iz mladosti, iz budimskih dana. Dalje, što je od još veće važnosti, Mrkalj se tu — jasno, da jasnije ne može biti, i s gorčinom koja se oseća čak i u rečeničnom ritmu — osvrće na svoj pretrgnuti rad "u polju književstva srbskog", na preljugu željeznu sudbinu, na "strašno gonenije, silno gonenije, koje bi najtvrđe gradove i čitave zemlje osvojiti moglo" i koje mu nije dalo da radi "znamenito ljudski, čim jedinim spisatelj valja da je zadovoljan".

Prenos beležaka donosimo niže.


Vladan Nedić





____________________

2) Br. 8552/104.
3) Vukova prepiska IV, str. 264.
4) Mladen Leskovac, Nekoliko podataka za biografiju Save Mrkalja. Naučni zbornik Matice srpske, Serija društvenih nauka I, str. 138.
5) Upor. u poslednjoj belešci: "premda sa starom, al opet govorio bi (h) da govoriti mogu..."
6) Vukova prepiska III, str. 70-71.


[postavljeno 30.05.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 11, 2010, 10:47:48 pm »

*

Tema nedelje: Odumiranje ćirilice





MRKALJ PRVI REFORMATOR

Prvi slovenski književni jezik i pismo nastajali su u drugoj polovini devetog veka, misijom solunske braće Ćirila i Metodija, koja se sastojala u širenju hrišćanstva i vizantijskog uticaja među moravskim Slovenima.

Đirilo i Metodije krenuli su sa saradnicima 863. godine put Moravske (prostor današnje jugoistostočne Češke), da po pozivu kneza Rastislava stupe u borbu protiv germanskih biskupa i misionara šireći hrišćansku religiju na narodnom jeziku. Ćirilo je utvrdio slova novog pisma, a ono je nastalo na osnovama grčkog. Za glasove iz slovenskog jezika, kojih nije bilo u grčkom, oblikovani su posebni znaci. Ovako uređeno pismo dobilo je u nauci naziv glagoljica.


SLIČNOST SA GRČKIM PISMOM

Drugo slovensko pismo – ćirilica javlja se na prelazu iz 9. u 10. vek. Većina učenika Ćirila i Metodija dolazi na dvor bugarskog cara Simeona i, iako nema pouzdanih podataka ko je sačinio ćiriličnu azbuku, sa sigurnošću se može reći da je tvorac prve ćirilice neko od učenika braće prosvetitelja. Staroslovenska ćirilica imala je 38 slova, od kojih je 26 preuzeto iz grčkog pisma.

Prema "Kratkoj istoriji srpskog književnog jezika" Aleksandra Milanovića, profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu, Konstantin (u monaštvu nazvan Đirilo) u saradnji sa Metodijem, pripremajući se za Moravsku misiju, učinio je dva ključna koraka: sastavio je prvu slovensku azbuku, prilagođenu glasovnom sistemu slovenskog jezika, i preveo je na slovenski jezik bogoslužbeno jevanđelje. Tako se staroslovenski jezik duboko ukorenio u južnoslovenskim zemljama i bio je to prvi književni jezik koji su i Srbi koristili.  

"Srbi su u počecima svoje pismenosti uporedo pisali i glagoljicom i ćirilicom. Naporedna upotreba ova dva pisma nikako nije bila jezički ekonomično rešenje, te se u takvoj konkurenciji nužno moralo izdvojiti funkcionalnije pismo, koje će vremenom potisnuti manje praktično — sve do njegovog potpunog odbacivanja. Prednost ćirilice bila je veća sličnost sa grčkim pismom, a samim tim i jača veza sa grčkom i vizantijskom kulturom. Ćirilica je kao zvanično pismo kod Srba brzo odnela prevagu u upotrebi i tako postala srpsko nacionalno pismo. Na osnovu sačuvanih spomenika može se tvrditi da je ona u 12. veku imala apsolutni primat u Raškoj, te da je bila osnovno pismo u Dubrovniku, Humu i Bosni, sve do turskog osvajanja."

Među spomenicima napisanim na staroslovenskom jeziku na srpskom tlu sačuvani su Marijino jevanđelje, glagoljski spomenik nastao početkom 11. veka, zatim ćirilski Temnićki natpis (10. ili početak 11. veka) i glagoljski spomenici Grškovićev odlomak i Mihanovićev odlomak (11. ili 12. vek).

Prema Aleksandru Milanoviću, istoriju zasebne ćirilice, među porodicom genetski povezanih pisama srpske ćirilice, možemo pratiti od uvođenja specifičnog slova koje se nazivalo "đerv" (i imalo glasovnu vrednost đ, ponekad i ć) što se dogodilo u 12. veku. Važno je napomenuti da je srpski duhovni prostor od 9. do 11. veka bio homogen, upotrebom staroslovenskog književnog jezika, preko kojeg su Srbi bili kulturno povezani i sa većim delom slovenstva. "Jezička povezanost uslovila je bliskost slovenskih kultura, naročito pravoslavnog vizantijsko-slovenskog kulturnog prostora."

Srpska redakcija staroslovenskog jezika, odnosno srpskoslovenski jezik, od sačuvanih tekstova iz 12. veka, pa do tridesetih godina 18. veka, kada se ugasio, malo je izmenio svoju gramatičku i leksičku strukturu.

"Sama ćirilica je modifikovana na različitim teritorijama do te mere da su pojedini tendenciozni tumači pokušali da lansiraju ideju o posebnom pismu 'bosančici', mada je nesumnjivo da je reč samo o varijanti srpskog ćiriličnog pisma."

Najraniji sačuvani spomenici srpskoslovenskog jezika potiču sa kraja 12. veka. Najstariji datirani rukopisi su "Potpisi velikog župana Stefana Nemanje i kneza Miroslava" i "Potpis kneza Miroslava", dok su nedatirani Miroslavljevo jevanđelje (najstariji sačuvani srpskoslovenski ćirilični rukopis, jedna od najlepših rukopisnih knjiga sveta), "Hilandarska povelja Stefana Nemanje" i Vukanovo jevanđelje.

"Sem pomenutih jevanđelja i ostalih najstarijih rukopisa i natpisa iz 12. veka, srpskoslovenskim jezikom napisana je i čitava srpska srednjovekovna književnost, počev od Stefana Nemanje, Svetoga Save i Stefana Prvovenčanog, preko Teodosija, Domentijana, Konstantina Filozofa, sve do pisaca iz prvih decenija 18. veka, čuvenih Račana, Kiprijana, Jeroteja i Gavrila Stefanovića Venclovića."


BEČKI KNJIŽEVNI DOGOVOR

Srpskoslovenski jezik dugo je vršio funkciju književnog jezika kod Srba, a tridesetih godina 18. veka smenio ga je ruskoslovenski jezik, odnosno ruska redakcija staroslovenskog jezika. Posle Velike seobe, u novoj katoličkoj sredini Austrougarske imperije mitropolit beogradsko-karlovački Mojsej Petrović se za pomoć obraćao pravoslavnoj carevini Rusiji i caru Petru Velikom, tražeći ruske knjige i učitelje, koji bi širili pravoslavlje na "slovenskom jeziku".

"U oba naroda bile su u upotrebi lokalne redakcije staroslovenskog jezika i ćirilica, dok je resavska reforma približila srpskoslovenski pravopis ruskoslovenskom."

Ruskim književnim jezikom napisana su uglavnom sva srpska istoriografska dela u 18. veku, dok se posle pojave slavenosrpskog jezika zadržao samo u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Slavenosrpski jezik nastao je kao posledica želje srpskih stvaralaca da pišu jezikom koji će biti razumljiv većem broju čitalaca. Smatra se da je prvo delo štampano slavenosrpskim jezikom "Slavenosrpski magazin" Zaharije Orfelina, objavljen u Veneciji 1768. godine.

Drugi slavenosrpski tekstovi štampani su ređe ruskoslovenskom crkvenom ćirilicom, dok se u njima češće sreće ruska građanska ćirilica. "Upotreba ćirilice predstavlja jedinu konstantu u slavenosrpskoj pismenosti. Mnogi autori menjali su inventar slova u svojim delima, prihvatajući uticaje drugih autora ili reformatora azbuke."

Više reda u grafijska i ortografska pitanja uneo je Sava Mrkalj, jedan od najobrazovanijih Srba s početka 19. veka. Mrkalj je zapravo bio prvi značajni reformator srpske ćirilice, koji je iz ovoga pisma isključio suvišna slova. Sve to vreme u srpskom društvu, sve do Vukove reforme sredinom 19. veka, postojala je diglosija, funkcionalni rascep u jeziku. Jedan jezički oblik korišćen je za književnost, pravo, obrazovanje, a drugi za svakodnevnu komunikaciju. "Revolucionarna Vukova reforma sredinom 19. veka potisnula je slavenosrpski jezik iz srpske kulture, što ne znači da su Vukovi neistomišljenici bili protivnici srpske kulture i pismenosti. U  'Srpskom rječniku' iz 1818. godine Vuk je prvi put na srpski pravopis primenio Adelungovo načelo 'Piši kao što govoriš', korišćenjem principa da jednom glasu u govoru odgovara jedno slovo u pisanju. Time je srpski pravopis postao gotovo u celini fonetski i to jedan od najboljih te vrste danas u svetu."

U Beču su se 1850. godine predstavnici srpske i hrvatske inteligencije susreli na neformalnom sastanku, kasnije nazvanom Bečki književni dogovor, i složili se oko izbora istočnohercegovačkog dijalekta, kao i jedinstva pravopisa.


Politika
Karikatura: Jovan Prokopljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 11, 2010, 10:49:12 pm »

*

   SAVA MRKALJ

— GENIJE I STRADALNIK JEDAN OD NAJUČENIJIH SRBA SVOG DOBA
— REFORMATOR AZBUKE PRE VUKA
— ROĐEN U PLETARI, U GRANIČARSKOM SJENIČAKU
— UMRO U BEČKOJ DUŠEVNOJ BOLNICI






ZABORAVLJENI PRETEČA — I

Zamislite pitanje u kvizu Kako postati milioner: "Ko je prvi proglasio jezičko pravilo PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ i ponuđene odgovore: 1. Vuk Stefanović Karadžić, 2. Jernej Kopitar, 3. Ljudevit Gaj i 4. Sava Mrkalj.

Svi znaju za prva tri borca za reformu srpskog jezika, ali za četvrto ime malo ko da je čuo. Takmičar veruje da zna odgovor, naravno, ali — plaši se zamke. Odlučuje da, prema pravilima kviza, zatraži pomoć publike. Od gledalaca u studiju stiže nedvosmislen odgovor — više od 90 odsto se izjašnjava da je autor pod brojem 1 — Vuk Stefanović Karadžić.

Takmičar je odahnuo, publika je potvrdila ono što je i sam znao. Laknulo je, čini se, i voditelju — bilo bi mu žao da na tako prosto pitanje dobije pogrešan odgovor. Takmičar se više ne koleba. Siguran u sebe izjašnjava se čvrstim glasom: "Moj odgovor je pod brojem 1 — Vuk Stefanović Karadžić."

Nažalost — pogrešno, kaže voditelj, iznenađen, jer ni on nije znao tačan odgovor pre nego što je pogledao u papire s tačnim odgovorima. — Tačan odgovor je Sava Mrkalj.

I publika je zaprepašćena — to četvrto ime gotovo svima je bilo potpuno nepoznato. Ko je taj Sava Mrkalj?

Nedavno su se u jednoj ozbiljnoj anketi čula meritorna mišljenja da Savi Mrkalju pripada visoko mesto na listi 100 najznamenitijih i najumnijih Srba. Dok ta lista ne bude zvanično sastavljena, ovaj genije svog vremena i dalje će biti samo jedan od najumnijih, ali zaboravljenih Srba.

Za delo Save Mrkalja znaće se, izgleda, i ubuduće samo u uskim stručnim krugovima srpske lingvistike, a legendu o njegovoj izuzetnoj ličnosti negovaće, kao i do sada, s kolena na koleno, njegovi Kordunaši, mada su i sami zaboravljeni otkako se, najvećim delom, već deceniju i po lomataju izbegličkim stazama i bogazama, kao što se i on, skoro dva veka pre njih, "pobeđen i ostavljen od svega sveta", potucao po srpskim zemljama.

Po pravilu, mnogim učenim ljudima su tek tomovi knjiga doneli slavu i uzdigli ih u vrh srpske intelektualne elite. U slučaju Sava Mrkalja dovoljno je njegovih 18 stranica knjižice štampane 1810. godine u Budimu gradu — "Sala debeloga jera libo azbukoprotres". To je i godina u kojoj će se, u budimskom susedstvu, u Pešti, prvi put sresti sa četiri godine mlađim Vukom, samo koji mesec posle objavljivanja te svoje filozofsko-lingvističke rasprave u čijih je 18 strana stalo celokupno Vukovo potonje delo o reformi srpskog jezika i azbuke.

U svakom slučaju, izvesno je da je Vuk Stefanović Karadžić prva znanja o azbučno-jezičkim pitanjima stekao upravo u tim peštanskim druženjima sa Savom Mrkaljem i još nekolicinom učenih Srba tog vremena - Dimitrijem Davidovićem, Lukom Milovanovom, Dimitrijem Frušićem... Nesumnjivo, ti kontakti i docniji podsticaji Jerneja Kopitara usmerili su Vukov rad na polju jezičko-azbučne reforme.

Zaključak je logičan — u tom mukotrpnom poslu Sava Mrkalj bio je preteča, a Vuk njegov nastavljač.

"Ja sad ovde imajući za namjerenje uspjeh Serpskoga Knjižestva ne mogu druge Azbuke upotrebiti nego Mrkaljevu, jerbo za Serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove", pisao je Vuk Karadžić, 1814, četiri godine posle prvog susreta sa Savom, u predgovoru svoje "Pismenice serbskoga jezika", naše prve gramatike.

Ali, posle samo tri godine (1817), Vuk će se, istina privremeno, pod pritiskom spoljašnjih, pre svega crkvenih faktora, vratiti staroj azbuci. Njemu manje skloni istraživači neće propustiti da i danas podsete da je kasnije prećutkivao i Mrkalja i njegov rad. Tako je zbog tog njegovog prećutkivanja koje su prihvatili i njegovi sledbenici i mnogi naučnici ostalo da je samo Vukovo delo originalno.

U tu zamku ulovio se i onaj takmičar u napred pomenutom virtuelnom kvizu.
 
Jednu činjenicu, međutim, kao da ni najpažljiviji istraživači nisu primećivali: sve jezičke rasprave u Mrkaljevo, dakle predvukovsko vreme odnosile su se isključivo na srpski jezik. Hrvatski niko ne pominje. Tek je Vuk, koju deceniju kasnije, sredinom 19. veka, u vreme kad se arhiva u katoličkim manastirima u Bosni i Hercegovini još ispisivala ćirilicom, kad Dubrovčani svoj jezik nisu zvali drugim imenom nego srpskim, podelio srpski jezik sa Hrvatima.

No, vratimo se Savi Mrkalju i njegovom delu "Salo debeloga jera libo azbukoprotres". U savremenoj verziji srpskog jezika ovaj naslov bi otprilike glasio: "Salo debelog jera ili pretresanje azbuke". U ovom ironičnom naslovu "debelo jer" je zapravo metafora. Reč je o slovnom znaku koji nije označavao nijedan glas, a ispisivalo se, uglavnom nasumice, uz neke suglasnike u sredini ili na kraju reči. Nedostatak značenja činio ga je izlišnim. Svesni njegove nepotrebnosti, Mrkaljevi savremenici i jednomišljenici podsmešljivo su ga karakterisali kao "peti točak u kolima".

A Mrkalj ga je prosto izbrisao iz azbuke. Ne samo debelo jer, već i još 19 suvišnih znakova. Tako je došao do azbuke kojom se manje-više i danas služimo.

Vukova zabluda

Deleći s Hrvatima jezik svojih pradedova, Vuk — neredovno školovan i nesumnjivo s ozbiljnim rupama u obrazovanju, što je uobičajeno za samouke ljude — verovatno nije slutio da im time otvara put u srpsko etničko tkivo i prodor u literaturu ispisanu na srpskom jeziku. Zar bi, bez Vuka, stari dubrovački pisci pripadali hrvatskom literarnom korpusu?


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 11, 2010, 10:49:23 pm »

*

S KRVLJU RUČAK, S KRVLJU I VEČERA — II




Nije lako reći šta je bilo zlehudnije — roditi se u pletari, u kući od kestenovog pruća oblepljenog blatom, u Sjeničaku, na Kordunu, ili umreti u bečkom lazaretu, duševnoj bolnici carstvujušće Vijene.

A jedno i drugo je sudbina Save Mrkalja, tragičnog genija, možda najučenijeg Srbina svog doba — filozofa, matematičara, filologa, vrsnog polemičara, esejiste i pesnika. Poliglotu koji je govorio francuski, nemački, italijanski, mađarski, ruski i hebrejski, latinski i grčki, a razumevao i niz drugih jezika.

Da bi spoznao okolnosti u kojima je rođen njegov učeni zemljak, akademik Gojko Nikoliš, drugi u rangu visoko obrazovanih Sjeničaraca, pišući svoju "Povijest o jednom stradalniku" — koja je psihološki ili, preciznije, psihopatološki Mrkaljev portret — nije morao da traga za dokumentima. Sve o svom zemljaku mogao je da čuje od svog dede, a deda od svog oca, Savinog savremenika iz druge blatnjave pletare, kakvih je bilo i u Nikoliševom detinjstvu, početkom prošlog veka.

"Rijetko, sasvim rijetko se moglo naići na drveni pod u tim kućama" — beleži Nikoliš. — "Gola, uvijek vlažna i hladna zemlja umjesto drvenog poda, po kojoj gmižu polugola djeca. Uz djecu su i krmače. Kad se oprase, krmače su malo divlje, pa će nasrnuti na dijete u kolijevci... U takvim prilikama rodio se Sava Mrkalj 1783. godine."

U godini Savinog rođenja, Imanuel Kant, rodonačelnik nemačke klasične filozofije, na izmaku svoje šeste decenije, objavio je "Kritiku čistog uma". Gete je otpočeo da radi na "Faustu", mladi Šiler se proslavio dramskim prvencem, "Razbojnicima", a Jozef Hajdn je dvorski muzičar ugarskog kneza Esterhazija. Betoven, sa 13 godina, postaje orguljaš u dvorskoj kapeli u Bonu, dok je Mocart (ima je tada 27 godina), još ranije, posle trijumfalnih putovanja po Evropi, prekinuo s feudalnom klasom i postao prvi slobodni umetnik, dakle — siromah.

Taj delić Evrope nikada, ni pre ni posle, nije stigao u Sjeničak. A Sjeničarci su iz tadašnje Vojne krajine u Evropu izlazili samo pod oružjem, u službi habzburškog "pravednog cara". Budući pod trajnom vojnom obavezom, obrađivali su zemlju kad je to ratovanje dopuštalo, nanovo gradili kuće na zgarištima, rađali decu i bili u stalnoj vojnoj pripravnosti, služili kao rezervoar najbolje vojske za najudaljenija austrijska ratišta, žestoko iskrvarili u ratovima sa Francuskom u poslednjoj deceniji 18. veka...





Dr Gojko Nikolić

Ovde su stizali samo pozivi za rat i obaveštenja o poginulima. To je bio život Srba graničara za mladosti Save Mrkalja. "S krvlju ručak, s krvlju i večera."

Uznemiren sve jačim udarima turskih osvajača, Beč je, masovnim naseljavanjem Srba početkom 16. veka, organizovao Vojnu krajinu sa slobodnim seljacima-vojnicima, koji su, vazda na oprezu, branili i "carsku zemlju" i svoj mali posed i svoje selo.

Krajišnik je bio lično slobodan, ali potčinjen vojnoj disciplini. Živeći na "carskoj zemlji", kao doživotni vojnici nisu plaćali porez — sem danka u krvi. A ipak su kmetovi hrvatskih feudalaca sa zavišću gledali na slobodu srpskih graničara.

Sava Mrkalj je, kako je sam zabeležio, "već u 16. godini svoga uzrasta dobio otpust iz vojne, graničarske, službe". Do tog otpusta moglo je doći ili zbog fizičke nesposobnosti ili zbog uspešno završenog školovanja, dakle kao izuzetna nagrada za umnu sposobnost. Ili je, nagađa Gojko Nikoliš, "otac Petar prodao jednu kravicu da bi nekako namakao mito komisiji kako bi sina oslobodio od soldačije".

Ovo sa kravicom za potkupljivanje graničarske "regrutne komisije" ipak deluje kao pošalica. Da je u kući Baslaka - kako je glasio porodični nadimak Mrkaljevih, s kolena na koleno prenošen sve do današnjih dana — bilo viška kravica, verovatno bi se neka našla i za Savine škole. A on se, beleže hronike, tokom celog školovanja izdržavao sam — "podučavajući druge đake".

Biće, zato, da su se u Savinom otpustu iz "najjeftinije vojske na svetu" ukrstile njegova fizička slabašnost i intelektualna superiornost, jer se oslobađanje od vojne službe poklapa s Mrkaljevim završetkom klerikalne škole u Plaškom, u kojoj su se obrazovali budući sveštenici. A sveštenike je već njihovo zvanje oslobađalo vojne obaveze.

Gde je rođen taj emines

O obračunu Save Mrkalja sa debelim jer biće još reči, ali da se pre toga s njim upoznamo.

Rođen je 1783. godine na Kordunu, u Sjeničaku, u kojem je "većina kuća bila građena od pletera, od kestenova pruća" — piše dr Gojko Nikolić, lekar, akademik, diplomata, takođe iz Sjeničaka. — "Po pleteru naboj od ilovače. Na krovu slama... Još za moga djetinjstva bilo je ne malo kuća, i dan današnji ih ima, u kojima čovjek i stoka borave pod istim krovom..."

A Nikolić je 128 godina mlađi od svog slavnog zemljaka. Eto odakle je startovao eminens bečkih i peštanskih visokih škola, filozof, matematičar, pesnik i lingvista, poliglota Sava Mrkalj. Genije i stradalnik.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 11, 2010, 10:49:34 pm »

*

UČITELJ GOLOBRAD, A ĐACI OBRKATILI — III




Austrijska Vojna krajina:
Srpski graničar


Nekako se, izgleda, pod tu regulu — o oslobađanju sveštenika od vojne obaveze — smestio i Sava Mrkalj, iako, izuzimajući dve potonje monaške godine u manastiru Gomirje, nije ni obukao svešteničko ruho. Odmah po završetku bogoslovije u Plaškom, s najboljim ocenama i nepunih 17 godina, postavljen je za učitelja u srpskoj školi u Gospiću.

Najbolje ocene zavredio je Mrkalj već i na početku službovanja u ovoj najvećoj ličkoj varoši. Gospićki prota Milojević, u izveštajima crkvenim vlastima, navodi da mladi učitelj "svakom dobrom nahođenju nahoditsja i revnost naloženoga djela dobro soveršajet". Takođe, da "trud je njegov nepoštedan".

Ipak, Sava će u Gospiću da ostane samo dve godine. Da li zbog njegovih nesporazuma sa okolinom?

Ovde neka ostane zabeleženo da je bio neobičan učitelj u još neobičnijoj školi. Samo jedan učenik bio je njegov vršnjak. Ostali su bili stariji po šest, osam, čak i deset godina. I, naspram golobradom učitelju — već obrkatili.

Uz to, trudoljubivi učitelj se nije ustezao da se požali Konzistoriji, eparhijskom veću, što mu "militarska gospoda prave smetnje". Njegovi đaci su, naime, jedan po jedan, bili regrutovani za neka daleka bojišta.

U osvetljavanju Mrkaljeve ličnosti svakako je važan odgovor na pitanje da li su se njegova sukobljavanja sa okolinom — a ta sukobljavanja su, nesumnjivo, imala znatnog uticaja u trasiranju njegovog tragičnog puta do bečke duševne bolnice — izbijala u toku njegovog dvogodišnjeg učiteljevanja u Gospiću ili se početak Savinog raskola sa svetom desio još ranije, na pašnjacima Slatnjaka, pitome doline u podnožju mrkaljskih kuća, kroz koju jednolično žubori istoimeni potok.

Nije teško dokučiti da su Sava i njegovi parnjaci baš u Slatnjak javili, izvodili, goveda. Našlo bi se tu obilje skrovitih mesta gde se moglo ćućoriti uz vatru ili, daleko od očiju starijih, peći ukradene kukuruze. Bio je to svet dečačke igre, plašenja vilama i vukodlacima, zmajevima, vešticama i nečastivim silama, ali i svet svađa i tuča, svakojakog čobanskog nadgornjavanja. Najomiljenija, možda i najgrublja, bila je igra svinjkanja — krajiška varijanta hokeja na travi — u kojoj igrači grubim štapovima ubacuju komad drveta, svinkulu, u rupu ili improvizovani "gol".

Po svemu sudeći, kao mlađahno čobanče Sava Baslak — svi su se, uglavnom, oslovljavali po porodičnom nadimku — samo se delimično uklapao u svet svojih slatnjačkih vršnjaka, ispunjen i grubim igrama i povremenim nepodopštinama. Po nekim potonjim opisima, izgleda da je dečarac bio slabačak, nejak i bledunjav, verovatno najslabiji među svojim vršnjacima.

"Kad se raspali igra svinjkanja, Savu svi guraju, ruše, i on ne uspjeva da dobaci svinjku do željene mete. U rvanju je opet najslabiji. Šta je sad prirodnije", zaključuje Gojko Nikoliš u svojoj "Povijesti jednog stradalnika" — "nego da se malac, uvrijeđen i potišten, počne povlačiti u stranu, u svoju usamljenost! Šta je prirodnije nego da donesemo presudu u korist Save, a na štetu surove sredine u kojoj je rastao"!

To dečačko izdvajanje iz društva svojih parnjaka odvelo je, izgleda, Savu u osobenjaštvo, koje ga je vodilo u sve dublji raskol sa sredinom sjeničačkih pletara i slatnjačkih pašnjaka. Već tada se, verovatno, u njemu začela želja da svet kritički posmatra. To je njegova vrlina, ali se u tome krije i početak njegove tragedije.

"Teško onome ko posmatra svoju družinu izvana i odozgo" — veli akademik Nikoliš — "ko se izdvaja i uzdiže, ko hoće koračati izvan prtine, po celcu. Ništa tako ne razdražuje osrednjost kao onaj ko se, makar i za glavu, izdigne iznad nje. Osrednjost obožava samo osrednjake, i to baš one koji svoju osrednjost pokrivaju lažnim vrijednostima: uobraženošću, nametljivošću i nasiljem."

Sve to je Sava Mrkalj osetio na sopstvenoj koži. Ako se njegovo kasnije zlopaćenje može objasniti i raskolom sa surovim svetom, onda se koreni stradavanja spuštaju sve do u slatnjačkih livada. Tu su se, izgleda, začeli njegovi početni nesporazumi sa okolinom, koje je kasnije, u vreme Savinog monaškog života u manastiru Gomirje, neki tamošnji kaluđer sažeo u dosetku: "Jesi učen, al pametan nisi, jer da si pametan ne bi došao među nas."

Bez hleba

U Mrkaljevim izveštajima crkvenim vlastima nalazimo podatak da se od njegovih đaka tridesetak priprema za sveštenički poziv. Neki su već bili sveštenici, ali su kod Save dospeli da steknu i odgovarajuća školska svedočanstva. Bar još toliko je među đacima bilo sinova trgovaca i graničarskih oficira.

I sa jednima i sa drugima mladi učitelj je dolazio u sukobe. Ne samo da su vojne vlasti regrutovale đake, nego i trgovci nisu izvršavali svoje obaveze prema školi. A njihova obaveza je bila da, zajedno sa sveštenstvom, izdržavaju učitelja. U dve godine Savine službe nisu dali — ništa.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 11, 2010, 10:49:42 pm »

*

U NJEMU ZRI POBUDA — IV




Otišao ogorčrn i nezadovoljan: Gospić, najveći lički grad

I evo nas opet u Gospiću, u mestu Savinog prvog učiteljevanja u slaveno-serbskoj školi, gde nesporazumi sa sredinom nisu bili ništa manji nego oni na slatnjačkim pašnjacima. Na njihovo smirivanje nisu uticale ni visoke ocene njegovog pedagoškog rada. U svojim dopisima Sava Mrkalj se potpisuje kao "učitelj ličke junosti", mladosti, što zapravo svedoči da se nije radilo o klerikalnoj školi, mada su se u njoj obrazovali i budući sveštenici.

Kad se sagleda stanje u školstvu Vojne krajine na razmeđu 18. i 19. veka — u vreme Mrkaljevog učiteljevanja — nije nimalo čudno što je u Gospiću izdržao jedva dve godine. Srpske narodne škole radile su tada neredovno, njihov opstanak i rad i život učitelja zavisili su od ugovora, od ispunjenja neposredne pogodbe s njim. Ako se obezbedi život učitelja — škola radi, a već iduće godine, ako učitelja niko ne plaća i on nema od čega da živi — nema škole.

Zato je tri godine pre dolaska Save Mrkalja srpska mladež u Gospiću bila bez škole. Ponovo je otvorena 1799. godine, ponajviše zahvaljujući zalaganju ličkog prote Jovana Milojevića. Sveštenici, trgovci i oficiri u Gospiću — citira arhivsku građu Vuko Opačić-Lekić u studiji "Sava Mrkalj — život i djelo" — preuzeli su obavezu da "izdržavaju jednog dobrog i spremnog učitelja dok se takav ne odgoji između njihove dece, ne bi li se tako podiglo opšte dobro. Pogodiše se da će parosi plaćati po 10 forinti, trgovci skupiti 50 forinti, a kapelani i oficiri kako budu mogli."

Takva je pogodba postignuta sa Savom Mrkaljem. Ali, kao što će se pokazati: "Sveštenstvo plaća nemarno, trgovci nikako."

Bezočni trgovci, da izbegnu sramotu što nisu ispunili obavezu da uplaćuju priloge za izdržavanje učitelja, optužuju Mrkalja — ali ne da loše uči njihove potomke, već što je mlad i golobrad! Možemo samo da zamislimo koliko ga je to ogorčilo, pogotovo što je zbog svoje mladosti i razlike u godinama i inače već imao dovoljno nevolja sa brkatim ličkim rmpalijama. I neko stariji i iskusniji, a ne tako mlad čovek, još i fizički slabašnom, teško da je mogao da bude autoritet momcima od kojih neki nisu ni znali zašto su ih poslali u tu školu. Zar će njih taj bledunjavi dečak da uči pismenosti, i pameti!

Zbog tih nepravdi i zlobe, u Mrkalju zri pobuna — nezadovoljan je i oseća gorčinu promašenosti. Njegov biograf s kraja 19. veka Đorđe Rajković zabeležiće da se Sava, u Gospiću, "nije mogao slagati ni sa oficirima ni s trgovcima". Drugim rečima, osetljiva i častoljubiva duša mladog učitelja zapadala je u česte i žestoke sukobe i sa oholim oficirima i sa škrtim trgovcima koji mu bestidno uskraćuju platu, iako su se na taj trošak bili obavezali crkvenim vlastima.

Kako da postupi, kako da se zaštiti? Uradio je jedino što takav čovek može u takvoj situaciji — odlazi iz srpske škole. Crkvena vlast, ne manje bezočna od trgovaca, kao žali za njim, jer ne može da nađe drugog učitelja, i uspeva da ga nagovori da se vrati u službu.

Povratak u Gospić biće nakratko, jer se ništa ne menja — prilike u varoši i školi nisu se poboljšale, odnosi sa oficirima i trgovcima jednako su loši, a vojne vlasti su već odvele polovinu njegovih đaka. Sredinom 1801, Sava Mrkalj definitivno napušta službu u Lici.

Sudeći po preporukama koje su ga pratile od škole u Plaškom do učiteljskog mesta u Gospiću, Sava Mrkalj se isticao vrednoćom i lakim usvajanjem znanja. Očekivalo bi se da takav um odmah nastavi školovanje. Ali, nije. Zašto? Verovatno zbog sirotinje. Sve košta.

Pune tri godine posle odlaska iz Gospića gubi mu se svaki trag. Nema nijednog podatka o njegovom kretanju. A onda ga, 1804. vidimo u Zagrebu, upisanog u tamošnju arhigimnaziju.

Sava odlazi 1801. I, poput kakva pustolova, zameće trag, da bi se tri godine kasnije obreo u Zagrebu, u tamošnjoj arhigimnaziji, upisan kao polaznik "vjere grčke, ne unijatske, iz sela Sjeničaka, prve banske regimente, otac Petar, pučanin... Sredstva za život ima podučavajući đake".

U Gospiću je, kao učitelj, Mrkalj bio mlađi od svih svojih đaka, od kojih je samo jedan bio njegov ispisnik. U zagrebačkoj arhigimnaziji je najstariji među učenicima.

Najodličniji od odličnih

"Savi je tada dvadeset i jedna godina! Svi ostali đaci su između 13 i 17 godina. Tada se odnos između njega i sredine korjenito izmijenio u poređenju s onim što je bilo u Gospiću. On je sad brkajlija među žutokljuncima. Svi upiru prstom u tu izuzetnu ličnost koja strši nad ostalima. Da je bio slab đak postao bi predmet poruge. Ali Sava tu nejednakost uspješno kompenzira i ućutkuje pakosnike: on je u svemu odlikaš, eminens, on je totalni odlikaš, najodličniji među odličnima..." — zapisuje Gojko Nikoliš.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 11, 2010, 11:21:41 pm »

*

I SVOJI PREZIRU "GRANIČARE" — V

Ponovo Sava Mrkalj zbunjuje i ono malo istraživača koji su se bavili njegovim životom i delom. U Zagrebu je, 1804, u drugom semestru arhigimnazije, ali te iste godine otpočinje i filozofske studije na Kraljevskoj akademiji znanosti. Ona je u to vreme najviša nastavna ustanova u Hrvatskoj i ima tri fakulteta — teološki, pravni i filozofski.

Nema podataka gde je i kako završio prvi gimnazijski semestar. Istraživačima je najverovatnije da je predmete iz prvog polugođa ispolagao vanredno, ne pohađajući nastavu. Otvoreno je i pitanje kako je postao student Kraljevske akademije u vreme kad je trebalo da pohađa drugi, završni razred gimnazije.

I tu je, izgleda, moguć samo jedan odgovor - da mu je, kao apsolutnom odlikašu na kraju prvog razreda gimnazije, izuzetno dopušteno da vanredno i prekoredno ispolaže predmete iz drugog razreda ili, možda, da položi kakav poseban prijemni ispit na fakultetu.





Svedočanstvo: Spomen-ploča na zgradi iz doba Savinih studija

Sava je, i kao student filozofije, eminens. Odlikaš je u logici i istoriji filozofije, u matematici je među četrnaest odlikaša najbolji. Na kraju prve godine studija sa odlikom polaže javni ispit iz logike, istorije filozofije i matematike, a na kraju druge iz arhitekture, hidrotehnike i metafizike...

"Moramo se još zadržati na fenomenu eminensa" — kopka Gojka Nikoliša sudbina njegovog zemljaka iz Sjeničaka, u prvoj banskoj regimenti, današnjem Kordunu. — "Kako možemo da ga objasnimo ako znamo svu Savinu predistoriju i posve nepovoljne uslove pod kojima se morao školovati u Zagrebu? Sava potiče iz jedne dozlaboga siromašne graničarske porodice iz koje nije ponio nikakvo predznanje. On je plebius, pučanin, a oko sebe, u Zagrebu, ima kolege čiji su roditelji građani, purgari, pa i plemići. Socijalne razlike su drastične, pa i antagonizmi u odnosima neizbežni.

Pisac ovih redova se dobro seća kako se, stotinu godina posle Save, u karlovačkoj gimnaziji s prezirom gledalo na "graničare", i to od strane kolega čiji su roditelji još koliko juče nosili graničarske opanke, a iste su narodnosti i iste vere. Juče slunjski graničari, danas karlovački purgari, i eto razloga da na došljake-graničare gledaju s visoka.

Sava je završio nekakvu bednu školu u Plaškom, pa možemo zamisliti u kakvoj se teškoj konkurenciji našao u Zagrebu, imajući oko sebe kolege iz franjevačkih i jezuitskih škola. Sava je među retkima za koga u katalogu škole stoji da se izdržavao dajući instrukcije. To jest, podučavajući druge.

Dakle, morao je da uloži mnoge dodatne napore — da podučava lenjivce i umno zaostale, da preskoči dve godine redovnog školovanja i, povrh svega, budimo sigurni u to, da poslužuje neku zagrebačku gospođu, noseći joj drva i slično da ima gde će prespavati - za kvadratni metar poda i slamaricu, gde je ležao u vlazi i studeni.

Sve njegove kolege bili su u prednosti — živeli su u porodičnim gnezdima i, ne na poslednjem mestu, u svom zavičaju. Svoje neprilike Sava je mogao da pobedi samo izuzetnim intelektualnim i fizičkim naporom, samo snagom volje i talenta. Ali, kako ćemo još videti, sudbina će ga za sve to nagraditi svojim iscerenim licem."

A videćemo da Savi Mrkalju još nije dosta škole. Po tadašnjem stanju duha, od stotine graničarskih mladića sa diplomom Filozofskog fakulteta, 99 bi se priklonilo graničarskom idealu - službi u nekom magistratu, u sudu ili vojnoj komandi, samo da je državna služba.

Sava je izuzetak. Kod njega naučna radoznalost preteže nad egzistencijalnim pitanjima. Odlazi u Peštu, na studije filozofije i matematike. I tamo je, opet, odlikaš!

Najučeniji od Srbalja

Marljivim radom, a takav ga glas prati od klerikalne škole u Plaškom, preko zagrebačke arhigimnazije i Filozofskog fakulteta do peštanskog univerziteta, Sava je stekao izuzetno široko znanje, pa su mu i njegovi savremenici priznavali da je bio jedan od "najučenijih Srbalja, doktor filozofije, iskusan astronom i matematičar..."


Temeljna studija

Istraživači beleže da je, "pored filozofije i matematike, Mrkalj učio i jezike", ali nema svedočanstava gde je i kako sticao lingvističko-filološka znanja. A upravo u toj oblasti je dao svoje ključno delo koje će štampati u Pešti — "Salo debeloga jera libo azbukoprotres", temeljnu studiju srpskog jezika i azbuke koja je prethodila Vukovoj reformi.

"Opet se", veli Gojko Nikoliš, "moramo zapitati kako to da se Sava upustio u jednu, u ono doba vrlo izazovnu filološku raspravu, on koji je učio filozofiju i bio prvak u matematici..."

I kako to, najzad, da se odjeci te rasprave čuju do današnjih dana.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 11, 2010, 11:22:11 pm »

*

SUSRET S VUKOM — VI

I pre Save Mrkalja je "bilo raznih autora koji su ispuštali pojedina slova u pisanju, među njima i debelo jer", ali — sve do pojave njegovog "Sala" — "nije bilo nijednog koji jE, kao on, ne samo javno ustao protiv svih suvišnih znakova u dotadašnjoj ćirilici, već ih je i praktično isključio iz azbuke, pokazujući na delu kako se može bez njih pisati" — ocenjuje dr Aleksandar Mladenović, poznati jezički stručnjak s Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. — "U tome je osnovni značaj Mrkaljeve azbučne reforme, njegov originalni postupak i njegov veliki doprinos razvitku i usavršavanju ćirilice.

Naša današnja azbuka oslobođena je svih nepotrebnih slova prvi put reformom Save Mrkalja, jer je ovaj deo njegove azbučne reforme Vuk, počev od 1814. a naročito od 1818. godine, u potpunosti prihvatio."

"Otuda se" — potvrđuje ovo gledište Mladenovićev kolega, prof. dr Dragoljub Petrović — "pokazuje da je u velikoj meri neosnovano, kako se to često u nas čini, ponegde još i danas, govoriti o tome da Vuk nije imao preteče u svojim revolucionarnim reformatorskim poduhvatima. Imao ih je, i to dosta, a jednog značajnog preteču imao je čak i u reformi grafije. Bio je to Sava Mrkalj, čije je delo Vuk samo dovršio i definitivno ga uveo u naš književni jezik."

Ovaj jezički stručnjak ukazuje da su, i tada i posle, "okolnosti bile takve da su išle na ruku onome ko je posao do kraja završio, a zbog svoje nesrećne sudbine Sava Mrkalj je, sasvim nezasluženo, ostao u Vukovoj senci".

"Naša je obaveza da, uvažavajući sve što je Vuk učinio, ne zaboravimo ni njegove prethodnike" — ističe dr Petrović.

Pešta je, izgleda, bila prekretnica u Mrkaljevim naučnim interesovanjima. Podrazumeva se da je i ovde, na studijama filozofije i matematike, odlikaš. Ali će, izgleda, na njegovo naučno opredeljenje, više od studija, uticati druženje sa mladim srpskim intelektualcima koji su u to vreme boravili u Pešti. Peštanska poslastičarnica "Kod Stefana" postala je neka vrsta alternativnog srpskog univerziteta, u njoj su sastajali Mrkalj i njegovi drugovi, svi oni koji su bli okupljeni u intelektualnom krugu u kome raspravljaju, umuju, maštaju... Tu su i medicinari Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić, poznati po tome što će u Beču 1813. godine pokrenuti "Novine serbske". Tu je i Luka Milovanov, rođen u okolini Srebrenice, student prava, koji će kasnije napisati znamenitu raspravu o poetskim rimama "Opit k sličnosti i slogomerju".

I jednog dana 1810. godine, baš u "Kod Stefana", Sava će začuti mukle udare drvene štule kako se približavaju njihovom stolu.

Prilazi im mladić, hrom u levu nogu, omalen i slabunjav, ali široko otvorenih očiju i upadljivih crta lica. Prispeo je iz ustaničke Srbije, u odeći evropskog kroja, ali duha i ponašanja posve narodnog. Govori čistim narodnim jezikom, polagano, umno i razložno.

Bio je to prvi susret dvojice reformatora srpskog pisma i jezika, Save Mrkalja i Vuka Stefanovića Karadžića, briljantnog peštanskog diplomca i hromog ustaničkog pisara. Savi je 27 godina, Vuku 23. Upravo je odštampano Savino "Salo debeloga jera..." I ono će ih, valjda, zbližiti više od svega, dajući im da naslute čime će kasnije da se bave.

Možemo samo da zamišljamo uzbuđenje dvojice mladića — jednog ispod Durmitora, drugog podno Petrove gore - kad su otkrili da, iako poreklom iz tako udaljenih krajeva, govore istim ijekavskim narečjem, da imaju iste poglede na pitanja azbuke, pravopisa i jezika. Tu, pred Vukom, valjda prvi put, Sava otkriva svoju muku iz detinjstva, sa onih retkih časova veronauke, kad se, 10-ogodišnjak, mučio s rečima koje ne razume.

Dok su drugi đaci bubali reči napamet, ne pitajući za njihovo značenje, Savu je tištalo pitanje: "Esam li ja benast ili je sve ovo oko mene subenasto? Kakva su to slova, kakve riječi, zašto učim nešto što ne razumijem? Tako ne govori niko. Tako ne divane ni moj ćaća Petar, ni seoske babe, ne govore ni orači, ni žetelice, ni govedari."

Tu mučnu zagonetku nosiće punih sedamnaest godina i rešiće je, snagom svog uma i znanja, svojim "Salom debeloga jera", upravo pred susret s Vukom Karadžićem. Savina studija nije promakla budućem Vukovom mentoru Jerneju Kopitaru: "Od srca sam se obradovao jednoj gramatičkoj brošuri Salo debeloga jera libo azbukoprotres... Na ovih 18 strana ima više jezičke filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici. Tako bistar gramatički um nisam našao u Izrailju..."

Posle će Kopitar tražiti od Vuka da svoje knjige, pre štampanja, daje na recenziju Savi Mrkalju.

Najučeniji od Srbalja

"Sava Mrkalj, spisatelj Sala debeloga jera, bio je jedan od najučenijih Srbalja, doktor filosofije, iskusan astronom i matematik; znao je mnoge jezike. Pod starost ga nesreća postigne, da pamet izgubi i dospe u bečki lazaret, gdi je i umro" — pisao je 1837, tri godine po Savinom upokojenju, Teodor Pavlović, advokat, pesnik i sekretar Matice srpske u Pešti, u časopisu "Serbskij narodni list", koji je izlazio u tom gradu.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 11, 2010, 11:22:25 pm »

*

VUKOVA ODA SAVI — VII




Kad je Budim bio srpski grad: Naselje Taban 1863. godine

Osamnaest stranica filološke rasprave "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" donelo je svom autoru Savi Mrkalju trajnu slavu, ali ga je odvelo i u nevolje koje će obeležiti čitav njegov život. To delo, malo po obimu, ali veliko po svom naučno-filološkom, filozofskom i opštekulturnom značaju, obezbediće mu među savremenicima oduševljene pobornike, ali biti i povod da se jave i ogorčeni protivnici.

Diskutabilna kvalifikacija "pod starost" — kojom je Teodor Pavlović, tri godine posle Savine smrti, objasnio njegove muke u poslednjoj deceniji života - verovatno je, i u to vreme, imala relativan značaj. Naime, Mrkalj je umro u 50. godini. No, ključno je da Pavlovićev zapis svedoči o tome koliki je ugled uživao među peštanskim Srbima.

A njih nije bilo malo i živeli su na zavidnom ekonomskom i kulturnom nivou. Valja o tome zabeležiti neki podatak, tim pre što je život među njima umnogome opredelio rad Save Mrkalja.

Tokom čitavog 18. i do sredine 19. veka Srbi su u Pešti i Budimu, tada zasebnom, susednom gradu, činili značajan procenat gradskog stanovništva i imali važnu ulogu u ekonomskom životu tih gradova. Pešta je za Srbe predstavljala centar trgovine i ekonomskog razvoja, kulturnog i obrazovnog napretka.

Anegdotski zvuči odgovor Gradskog senata na žalbu budimskih Srba, doseljenih pod Arsenijem Čarnojevićem, da plaćaju veće poreze nego ostali. U obrazloženju koje je budimski senat dostavio Dvorskoj komori, na koju je žalba bila naslovljena, kaže se — kako u biografiji Teodora Pavlovića beleži Lazar Mečkić — da su "Srbi imali još veće namete pod Turcima i da ogromna većina Srba u Budimu uživa najbolja zemljišta, te da mogu plaćati i više od ostalog, istina mnogobrojnog, ali siromašnog stanovništva. Da srpski zanati i trgovine cvetaju u odnosu na ostale budimske građane, kao i da srpski vinogradi odlično rađaju, pa su prethodne godine budimski Srbi prodali samo engleskim trgovcima 600 akova vina".

Nije stoga čudno što je peštanska srpska poslastičarnica "Kod Stefana", u kojoj se okupljalo Mrkaljevo društvo, na široka vrata ušla u srpsku kulturu. Sve su prilike da su upravo ta druženja sa srpskim intelektualcima učinila da Sava postane potpuno svestan svog nacionalnog bića i učvrstilo ga u nameri da radi "na polzu serbskog naroda i knjižestva". Ne, dakle, samo na korist svog graničarskog naroda, nego celokupnog srpstva. Svojom reformom azbuke udario je čvrst temelj srpskoj pismenosti.

"Vukova azbuka je tehnički savršenija od Mrkaljeve, ali njegovo shvatanje pisma nema one filozofsko-teorijske dubine koja odlikuje Mrkaljeve poglede" — ocenjuje savremeni istraživač, dr Jovan Deretić. "Drugim rečima" — pridružuje se ovoj oceni prof. dr Aleksandar Mladenović — "Sava Mrkalj je bio taj koji je svojom reformom ćirilice 1810. godine raščistio teren i pripremio praktično sve ono što je bilo neophodno Vuku koji će moći, kasnije, svojom azbučnom reformom ovo naše pismo da dovede do punog savršenstva... Samim tim ne smemo danas, pri objektivnoj oceni pitanja reforme naše ćirilice u 19. veku, neopravdano i nepravedno zaobilaziti ime i delo Save Mrkalja, tog malog čoveka, zaklonjenog do danas ogromnom Vukovom figurom, koji je imao hrabrosti i znanja da napiše i objavi 'Salo...' četiri godine pre pojave Vuka Karadžića."

Do pojave Savinog "Sala" među srpskim kulturnim pregaocima i piscima vladala je potpuna pometnja u upotrebi pisma. U srpskoj književnosti 18. veka bila su prisutna četiri tipa književnog jezika sa čak 46 slovnih znakova u ćiriličnoj azbuci — srpskoslovenski, narodni, ruskoslovenski i slavenosrpski. Što se same azbuke tiče, uzrok pometnje je, na jednoj strani, bio u postojanju takvih slova koja nisu imala nikakvu glasovnu podlogu, a na drugoj — što je bilo glasova u jeziku koji nisu imali odgovarajući znak.

Odbacio 20 slova

Sve je to za posledicu imalo izrazitu azbučnu nefunkcionalnost, nejedinstvenost i proizvoljnost u upotrebi jezika i pisma.

Sava Mrkalj — po obrazovanju filozof, lingvista i poliglota, u duši čovek iz naroda — uspeo je da pronikne u postojeći haos i da srpsku azbuku "protrese" i očisti od nepotrebnog trunja. Od dotadašnjih 46 slova, odbacio je 20.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 11, 2010, 11:47:23 pm »

*

SAMO 26 SLOVA — VIII




Manastir Gomirje

U "Salu debeloga jera libo azbukoprotres" Sava Mrkalj je formulisao svoje načelo kojim se rukovodio u "čišćenju" azbuke:

"Za jezik jedan, toliko pismena (to jest slova) treba koliko zvučića (glasova) imadu sve njegove proste riječi... Ako ih je pako više, to, osim što su nepotrebna, s vremenom mogu biti jeziku vreditelna (štetna)... Ot danas, sve naše pravopisanie pod ovo dolazi načelo: Piši kako što govoriš."

Ili, kako će to Vuk — prihvatajući Savinu azbuku — formulisati četiri godine docnije u predgovoru svoje Pismenice (gramatike): Sava Mrkalj je "izdao na svijet koja su među slavenskim pismenima serbskom jeziku potrebna, koja li ne trebaju i koja jošt nedostaju. Ovo rješenje g. Mrkalja je tako istinito i tako jasno da ga svaki Serbljin, koji zdrav razum ima i bespristrasno suditi oće, mora odobriti..."

Sava Mrkalj je u svojoj azbuci iz prethodnih preuzeo onih 26 slova koja su odgovarala načelu "jedan glas — jedno slovo". Za lj, nj i ć je zadržao po dva znaka — dok se ne nađe konačno rešenje, a za j je ustanovio privremeni znak.
Tek da i Vuku ostavi nešto posla.

E sad, ostaje i pitanje zašto mu je ovako upakovana azbuka označila početak dugog hoda po mukama.

Može da bude umesno pitanje Gojka Nikoliša, Savinog vek i kusur mlađeg Sjeničarca, kako to da Mrkalj — filozof, filolog, poliglota — svoje "teškim trudom stečeno znanje nije nastojao da pretvori u zanat, u profesiju koja bi mu donijela egzistenciju?"

Kako to da za umnog intelektualca, smelog jezičkog reformatora, koji ima za prijatelje i zaštitnike ljude iz najviših krugova Beča i Pešte, nema nastavničkog mesta u nekoj gimnaziji ili na univerzitetu? Ili bar u biblioteci, kojih ima širom tada moćne carevine, čiji je Sava podanik i čije slobodnjačke privilegije, kao naknadu za trajnu "bojnu gotovost", uživaju njegovi graničari? Bar na papiru.

Oskudni podaci o Mrkaljevom životu ne nude pouzdane odgovore na ova pitanja. Umesto toga, Sava nam u amanet ostavlja nove nedokučive životne zagonetke. Svoje fascinantno delo — "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" — objavio je u septembru 1810. godine, koji dan pre prvog susreta s Vukom Karadžićem. Uz tu studiju kojom je temeljno "protresao" srpsku azbuku, najavio je i "jezikoprotres" — svoj rad na reformi srpskog jezika, koji bi uključio i pisanje "pismenice", gramatike, na kojoj je već predano radio.

Tada, međutim, dolazi do iznenađujućeg obrta. Na domaku potpune naučne slave, u 28. godini života, odlučuje se na uzmak. Sredinom 1811. zatiče se u Plaškom, gde, precizno — 26. jula, piše molbu "prečasnoj eparhijskoj konzistoriji" da bude — zamonašen: "Dole potpisani se sa strahopoštovanjem usuđuje moliti da bi bio primljen i postrižen u manastiru Gomirju."

Samo devet meseci posle "azbukoprotresa" Sava ovu molbu, kaligrafskim rukopisom, ispisuje na crkvenoslovenskom jeziku, azbukom sa četrdeset i kusur slova, koju je u tom znamenitom spisu baš dobro "protresao" i kojom se njegovo prezime piše "Merkailo".

Samo pet dana docnije, poslednjeg dana jula, njegova molba je "pozitivno rešena". I evo ga u Gomirju; Sava Mrkalj se, bez iskušeničkog staža, preobrazio u monaha Julijana.

Sava nije ostavio nijedan zapis koji bi objasnio motive svog zamonašenja, pa o njegovoj naprasnoj odluci može samo da se nagađa. Nikoliš, na primer, ne veruje da bi posredi mogao da bude verski zanos jer Srbi, i pravoslavni vernici, ni u to vreme nisu pokazivali naročitu sklonost ka mistici. Otvorena je i mogućnost da je maštao o manastirskoj tišini i miru u kojem bi mogao da nastavi svoj naučni rad. Ili je možda reč o pokajanju, o želji za ispaštanjem kakvih greha?

Ali, kakav zemaljski greh bi mogao da učini čovek koji je bio asketa i pre stupanja u manastir i koji ni za šta nije mario sem za nauku? Njegov jedini greh je zapravo njegova vrlina — ljubav prema nauci, koja je iznedrila njegovo "Salo", ali ga i dovela u sukob s crkvom.

Nije nimalo sporno da je rad na reformi azbuke i objavljivanje knjižice podrugljivog naslova izazvalo oštru reakciju crkve, njenog vrha. Istraživači i istoričari su detaljno opisali gnev koji je Savino delo pobudilo u visokim crkvenim krugovima.

Naizgled skromna knjižica od 18 stranica odjeknula je, možda i mimo volje svog tvorca, kao bojni poklič protiv do tada neprikosnovenog monopola crkve u svim pitanjima kulturnog, društvenog i političkog života prečanskih Srba. Svojevrsnu hajku predvodio je mitropolit karlovački Stefan Stratimirović.

"Salo" knjiga jeretička

"Salo" je označeno kao jeretička knjiga, kojoj se pripisuje i da potkopava veze srpstva i majke Rusije. Prva javna osuda i prvi ozbiljan udarac nije bio upućen direktno autoru. Stigao je posredno, preko Mrkaljevog prijatelja, saradnika i pobratima Luke Milovanova, ovde već pominjanog autora značajne poetske studije "Opit k sličnorečnosti i slogomerju". Da je štampana na vreme, bila bi to prva knjiga, posle "Sala", napisana reformisanom, Mrkaljevom azbukom.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 11, 2010, 11:47:32 pm »

*

UČEN, ALI NEPAMETAN — IX




Nemilosrdni mitropolit:
Stefan Stratimirović


Knjiga Luke Milovanova, "Opit k sličnorečnosti i slogomerju" trebalo je da bude štampan takođe u Pešti, odmah posle Savinog "Sala", ali je u štampu predata tek potkraj proleća 1811, skoro godinu dana kasnije, pošto autor nije uspeo da obezbedi dovoljno para. U međuvremenu je Mrkaljev "azbukoprotres" već dobro "protresao" prečansku intelektualnu javnost.

Presudne za sve što će uslediti bile su oštre reakcije crkvenih krugova koji su se protivili napuštanju stare crkvenoslovenske azbuke. Mitropolit karlovački Stefan Stratimirović, koji je na tom položaju bio skoro pola veka (1790—1836), lično se angažuje da tome stane na put. Saznavši da je Lukin "Opit" pisan Mrkaljevom azbukom, preko peštanske cenzure uspeva da spreči njegovo objavljivanje i ne samo te knjige, već i svih tekstova koji bi ubuduće mogli da se pojave napisani tom azbukom.

Kako sam Luka Milovanov navodi u predgovoru svoje knjige — koju je tek 1833. štampao Vuk Karadžić — cenzor mu je tada rekao "da se ova knjiga sad štampati ne može iz uzroka, a je li pravedan neka drugi sude, što je način pravopisanija u njoj isti kao god u Azbukoprotresu, i da je to ovomu i onomu protivno".

Mrkalj i Milovanov su — kako je zapisao jedan njihov savremenik — "bili ukras srpske peštanske sredine". Ni Stratimirović ih, izgleda, nije razdvajao kad je izdejstvovao zabranu štampanja Lukine knjige.

Inteligentnom Savi je odmah bilo jasno šta tek on može da očekuje čim je takva sudbina zadesila knjigu njegovog pobratima.

Da li je višak mudrosti ili manjak lične kuraži nagnao tvorca "Azbukoprotresa" da molbu za monaški postrig piše ne svojom, već crkvenoslovenskom azbukom? Vremenska podudarnost je očigledna: Mrkalj se na kaluđerski život u manastiru Gomirje odlučuje jedva mesec ili dva nakon zabrane knjige Luke Milovanova, u trenutku, dakle, kad je mogao da očekuje da će se na njega ustremiti još žešći napadi. Da li je izabrao manastirski mir da bi nastavio naučni rad ili da bi izbegao sukob s crkvom? A i crkvenim vlastima je izgleda odgovaralo da ga imaju na oku, pod kontrolom, čim su ga za samo pet dana, bez inače uobičajenog iskušeničkog staža, prekrstile u monaha Julijana.

Bez obzira na motive svog zamonašenja, Sava Mrkalj se preračunao — ako je tražio mir i tišinu, u Gomirju ih nije našao.

Ni raniji biografi Save Mrkalja, poput Đorđa Rajkovića s kraja 19. veka, a ni savremeniji nisu sigurni kojem bi se objašnjenju privoleli — da li nameravao da u manastirskoj tišini nastavi naučni rad ili je prevagnula želja da izbegne dalji progon crkvenog vrha upravo zbog njegovog dotadašnjeg naučnog rada, što bi značilo da ga je u kaluđersko društvo odvelo pomanjkanje lične otpornosti i istrajnosti u njegovom karakteru.

Po nekim istorijskim naznakama, povlačenjem u manastir i navlačenjem koprene lojalnosti crkvenoj hijerarhiji hteo je da obezbedi mir koji bi mu omogućio rad na "jezikoprotresu" — nameravanoj reformi srpskog jezika nakon što je "azbukoprotresom" reformisao srpsku azbuku i navukao gnev crkve.

Međutim, kaluđer Julijan — mirski Sava Mrkalj — vrlo je zbunjen već prvih dana po stupanju u manastir. Kaluđerska bratija provodi dane u neradu i međusobnim svađama, a ni verski rituali se ne obavljaju po propisima.

"Je li koji nastojatelj ikada nesrećan bio to sam vaistinu ja" — žalio se, po svom postavljenju za starešinu manastira Gomirje, arhimandrit i potonji patrijarh Josif Rajačić episkopu karlovačkom Mojsiju Miokoviću. — "Ne samo što pri mojemu stupanju u ovu žalosnu obitelj ni komad hljeba nisam našao, no neslogu, palež, da i samo razbojničestvo meždu svojom bratijom trpjeti moram."

Eto gde je dospeo doktor filozofije, filolog, pesnik i poliglota, prevodilac Horacija, Vergilija i Ovidija, preteča i putokaz Vukov u reformi srpske azbuke.

O delu svog nevoljnog sabrata Julijana, ranije Save Mrkalja - o njegovom znamenitom "Salu debeloga jera libo azbukoprotres" — gomirski kaluđeri znali su koliko da mu se narugaju: "Zašto ne namažeš obuću kad imaš sala od debelog jera?"

Odnosi između Julijana i bratije sve više se zapliću. I on je, razjeden promašenošću svojih ideala, ljut na svakoga, najviše na samog sebe. Sve ga razdražuje. U svakome vidi neprijatelja. A bratija ne propušta nijednu priliku da se naruga "veleučenoj budali". Prirodu sukoba najbolje dočarava dosetka jednog od kaluđera: "Jesi učen, al' pametan nisi, jer da si pametan, ne bi došao među nas."

Neuk da se prilagodi

"Taj naoko glupavi kaluđer", koji će za Savu reći da jeste učen, ali nije pametan — oblikuje dr Gojko Nikoliš Mrkaljev psihopatološki portret — "sjajno je prozreo suštinu karaktera Savinog: pametan, obdaren, ali i nepametan istovremeno, nesposoban za ovozemaljski život koji od ljudskog stvorenja zahtijeva mnogo lukavosti, gipkosti, prilagodljivosti, poslušnosti i odricanja od samog sebe i svojih ideala."


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Decembar 11, 2010, 11:57:21 pm »

*

RAZOČARAN MONAH — X




Žrtva izgona: Manastir Gomirje u kom Sava nije našao mir

Učeni monah Julijan je u manastiru Gomirje izložen šikaniranju i provokacijama svoje neobrazovane monaške sabraće. U svemu, kako beleži Savin biograf Đorđe Rajković, prednjači neki Partenije Oklobdžija, kome nije dovoljno što ga kinji, nego Mrkalja tuži episkopu Miokoviću kao vinovnika nasilja u manastiru — da kaluđere naziva magarcima, tuče se s njima, preti im ubistvom, a nekog Rafaila Latasa je jednom napao "kamenom 17 funti teškim", drugi put drvenom lopatom...

Na osnovu ove prijave mogli bismo da zaključimo da je taj Oklobdžija bio neka blagorodna duša, ali iz manastirskih arhivskih spisa saznajemo potpuno suprotno: Partenije Oklobdžija bio je pustolov i lutalica, s kojim su posla imale i crkvene i vojne vlasti. Govori se o njemu kao vrlo bistrom i i dovitljivom čoveku, ali i pokvarenom, sklonom skitnji, spletkama, zaduživanju, utajama i proneverama... Naposletku se, lišen monaškog čina, obreo u Križevcima, u službi unijatskog vladike. I sam se pounijatio i, uz pretnje nasiljem, druge pravoslavne vernike terao na unijaćenje.

Od takvog Partenija, dakle, moglo je svašta da se očekuje i može se pretpostaviti da niko ne bi poklonio ni najmanje pažnje i vere njegovoj priči. Ali, gle čuda — arhimandrit Josif Rajačić je poverovao da je on postao potpuno drukčija ličnost i monaha Julijana naziva "novim Partenijem".

Uprkos svojim ranijim opisima lošeg stanja u manastiru, još pre Savinog dolaska u Gomirje, sada sva zla — koja nabraja u žalbi istom episkopu, Miokoviću — veže za dolazak Julijana, "Mrkalja prokletog", za koga tvrdi da mu "braću i sluge tuče i progoni".

Savremenim jezikom rečeno, monaha Julijana arhimandrit stavlja na raspolaganje episkopu, da radi s njim šta hoće, samo da ga ne vraća u Gomirje.

Bilo je, izgleda, episkopu Miokoviću nešto i ranije sumnjivo, u Partenijevoj pritužbi — kako to da slabašni Julijan potegne kamen od sedamnaest funti, skoro deset kila, na nesrećnog Rafaila. Pa se i sada, kad je dobio Rajačićevu žalbu, dvoumi — zar da Mrkalj, fizički slabiji od svih u Gomirju, tuče i progoni ostale kaluđere?

Pozvao je monaha Julijana na razgovor i izgleda se u tom razgovoru se preosvećenom Miokoviću sve razjasnilo. Vraća Savu Mrkalja, monaha Julijana u Gomirje, a arhimandritu Rajačiću poručuje da svojim kaluđerima zapovedi da Mrkalja ostave na miru.

U svom otpozdravu episkopu Miokoviću, Rajačić ostaje pri svom — da "pomenuti niti je zaslužio, niti će zaslužiti neizrecive milosti" i on milost koju mu episkop ukazuje ne može "nikako shvatiti, niti joj se načuditi dovoljno".

Ipak, kao odani podanik, izvršiće nalog episkopa — kaluđerskoj bratiji i poslužiteljima svojim naredio je da Mrkalja "ostave na miru", da niko s njim ni reči ne progovara! Znao je, nesumnjivo, budući patrijarh da će totalni bojkot kojem ga je izložio biti poslednja kap koja će preliti čašu Savinog monaškog nemira.

Razočaran onim što je video i doživeo u manastiru Gomirje, Mrkalj se sprema na odlazak, na dugo putovanje u mrak. Više ne dozvoljava da ga zovu ni monahom, ni đakonom, ni Julijanom, već samo Savom. Episkopska konzistorija donela je 30. juna 1813. godine odluku da se autor "azbukoprotresa" liši monaškog čina i otpusti iz manastira.

Sava je u Gomirju proveo nepune dve godine. Od njegove namere da napiše i objavi i "jezikoprotres" nije bilo ništa. Uslediće dvadeset godina tumaranja, bolovanja, gladovanja, raspadanja, bezuspešnih trzaja ka spasenju. Svaki pokušaj da skoči uvis završavao se padom u još dublji ponor. Sve do konačnog kraja u bečkom lazaretu.

Napustivši manastir, Sava se našao sam i izgubljen pod svodom nebeskim. Kad se 1811. godine, u naponu stvaralačke snage, zamonašio, Sava Mrkalj je praktično pokidao veze sa svojim intelektualnim istomišljenicima, s kojima je u višegodišnjim peštanskim susretima razmatrao pitanja reforme srpske azbuke i jezika. I sa pobratimom Lukom Milovanovim i sa Vukom Karadžićem.

Posle izgona iz manastira Gomirje, nakon nepune dve godine mučne kaluđerske službe, nije se vraćao na stare adrese. Nove nije ostavljao, kao da je smišljeno zametao trag.

Neki drugi Rajačić

Napomena urednika: Odnos gomirskog arhimandrita Josifa Rajačića prema Savi Mrkalju potpuno je neshvatljiv kad se uporedi s njegovim delovanjem u vreme kad je bio karlovački mitropolit, od 1842, a naročito i patrijarha srpske crkve, od 1848. godine. Bio je veliki prosvetitelj, a u toku "mađarske rebelije", ustanka protiv habzburgovaca, pravi narodni tribun. Kao što će čitalac videti u sutrašnjem nastavku feljtona o srpskim patrijarsima, Rajačić je naročito delovao na unapređivanju prosvećivanja srpskog naroda i nikako se ne može razumeti da je, kao upravitelj manastira Gomirje, tako grubo — najblaže rečeno — odbacio jednog od najučenijih ljudi tog doba, svog sabrata Julijana, Savu Mrkalja.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Decembar 11, 2010, 11:57:33 pm »

*

NIKO GA VIŠE I NE POMINJE — XI




Ni stare ni nove crkve: Bović kod Vrginmosta

Godinu dana posle Savinog razmonašenja, 1814, Vuk se priprema da — Mrkaljevom azbukom, ustanovljenom u delu "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" — štampa svoje prvo delo, "Pismenicu (gramatiku) serbskoga jezika".

Jernej Kopitar mu savetuje da, pre nego što "Pismenicu" preda u štampu, rukopis dostavi Mrkalju da ga pregleda. U odgovoru svom bečkom mentoru Vuk kaže da bi to rado učinio, "ali je on daleko". Daleko od Budima, gde se tada nalazio Vuk.

Sava, izgleda, više nije ni u Zagrebu, gde je — kako Kopitar piše Vuku — bio "učitelj kod nekog trgovca".

Više od svakoga iz nekadašnjeg Mrkaljevog društva "Kod Stefana", Jernej Kopitar je, izgleda, jedini koji za njim iskreno žali. Više od svih drugih, uključujući Vuka, i preko njega, nastoji da uđe u trag Savi Mrkalju, strahujući, valjda, da je nepovratno izgubljen za nauku.

Nasuprot tome, prijatelji iz doba peštanskih druženja, sagovornici i intelektualni istomišljenici iz poslastičarnice "Kod Stefana", više ga ne pominju. Pa ni Vuk, osim kad Kopitar insistira da stupi u vezu s njim.

Vuk, međutim, kao da je Savu već otpisao, izveštavajući svog mentora da je Mrkalj negde "daleko", ne propušta da mu napomene: "Ja ovde imam drugog Mrkalja s kojim ja ovde zajedno živim i svaki dan se razgovaram".

Taj "drugi Mrkalj" je onaj Luka Milovanov Georgijević, koga Mrkalj spominje u "Salu debeloga jera", pisac "Opita k sličnorečnosti i slogomerju".

Imajući "zamenu" u Milovanovu, Vuk se izgleda nije posebno trudio da pronađe Savu, iako i naredne, 1815. godine izveštava Kopitara da ne zna gde je Mrkalj, ali obećava da će ga potražiti čim iz Sremskih Karlovaca dođe u Beč. Da li to znači da je u svom tumaranju Sava svraćao i do carstvujušće Vijene teško je reći. Pouzdano je samo da je od leta 1813. godine, kada je prekinut njegov monaški postrig, Mrkalj započeo svoj lutalački život.

Prebivao je od nemila do nedraga, ne nalazeći ni mira ni razumevanja. Gde je sve mogao da stigne, putujući, verovatno, pešice ili "stopirajući" zaprežna kola od vašara do vašara?

Oskudni podaci svedoče o njegovom boravku u "Turskoj" — verovatno u Bosni, Hercegovini i Srbiji pod turskom okupacijom. Zatičemo ga i kao učitelja u Karlovcu, potom je opštinski učitelj u Glini. Evo ga u banatskom manastiru Sveti Đorđe, pa u sremskom Jasku, prebiva po fruškogorskim manastirima, bezuspešno moleći mitropolita karlovačkog Stefana Stratimirovića da ga u nekom ostavi...

Ovo su samo delovi lutalačkog mozaika Save Mrkalja. Praktično je nemoguće pratiti sve njegove staze od 1813. do 1825. godine. Ova poslednja je prelomna godina, u kojoj će zapasti u nevolje iz kojih se neće izvući do kraja života.

Jedan od prvih Savinih biografa, Đorđe Rajković, u knjizi "Sava Mrkalj. Biografsko-književna slika", štampanoj u Novom Sadu 1877. godine, beleži: "Iz manastira Gomirja, kad ga ono raskaluđeriše, izneo je neku razdražljivost živaca, neki nemir duše, koji mu nigde ne dade stanka naći."

U tom mučnom periodu Sava Mrkalj je najčešće bivao učitelj-lutalica. Tako je, uostalom, u to vreme bilo i sa drugim učiteljima, ne uvek njihovom voljom. Zadržavali bi se po godinu-dve u jednom mestu, pa nastavljali dalje, jer ni škole — naročito ne srpske — nisu bile stalne ustanove.

Već na početku lutalačkog učiteljovanja, 1814. godine, zatičemo ga na mestu učitelja u Boviću, kod Vrginmosta, u to vreme jedine škole za jedanaest srpskih parohija. Dokumenti o toj službi, uz istorijat bovićke škole, do danas su sačuvani.

Iz jednog pisma arhimandrita dalmatinskog manastira Krupa, Gerasima Zelića, Vuku Karadžiću, može da se zaključi da je Mrkalj boravio u Dalmaciji od 1817. godine. Gerasimu je, Vuka, kao mogućeg redaktora njegove upravo napisane autobiografije — navodi se u tom pismu — preporučio "dostoučeni G. Sava Mrkalj, koji se od nekoga vremena nalazi u Dalmaciji, ali siromah ne ima sreće; kakono što i mnogi visokoga učenija ljudi malo je imadu..."

Najbolji prvi ginu

O Mrkalju piše i Stanko Korać, jedan od vrsnih poznavalaca književnosti Srba u Hrvatskoj: "Danas mi jedva možemo sagledati koliko je bila zamašna borba za jezik i pravopis što ju je počeo Sava Mrkalj, a nastavio Vuk."

Ta se borba morala proširiti do pokreta, ali se često dešava da u tako krupnim poduhvatima padaju prvi i najbolji borci. Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Jer da se uspe u ovako širokim akcijama nisu dovoljne učenost i genijalnost.

Ali, ako je jedan pao, drugi je izdržao i pobedio, zato što je bio čvršći, uporniji, čovek zamaha, jer ga je njegov genije vodio uvek i samo napred. I baš zato je Vuk morao pobediti, jer — kako ono za njega reče Ivo Andrić — "Vuk je bio prek i vrletan čovek kome je trebalo mnogo prostora u životu i na papiru".


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Decembar 12, 2010, 12:06:45 am »

*

POKAJANJE ILI PROTEST — XII

U međuvremenu je neko vreme Sava bio prvi srpski pravoslavni učitelj u novoosnovanoj srpskoj školi u Dubrovniku. Potom dolazi u Šibenik, u službu episkopa dalmatinskog Benedikta Kraljevića, koji se ubrzo, pod pritiskom austrijskih vlasti i rimokatoličke crkve, priklonio uniji. Žestok protivnik unijaćenja, Sava napušta Kraljevića, ali i Kraljević, pod pritiskom narodnog nezadovoljstva nesklonog uniji, mora da napusti episkopski tron.

Prema raspoloživim podacima, Mrkalj se, neuobičajeno za njega, u Dalmaciji zadržao čitavih pet godina. Iz Šibenika, 1821, šalje dve pesme Dimitriju Davidoviću, u Beč, za "Novine serbske". A godinu dana kasnije, njegovo ime nalazimo u jednom sudskom aktu zemunskog magistrata, povodom kafanskog incidenta.

Dok je privatni učitelj Sava Mrkalj sedeo s društvom o njega se u prolazu spotakao srpski učitelj Vasilije Jovanović. Sava ga je nazvao deranom, a ovaj njega ludakom i pijanicom. Sve je završilo pred magistratom, koji obojicu "upućuje na mir":

"Magistrat očekuje da će tim više izbegavati svako neprijatno ponašanje, što su oni, kao učitelji kojima je povereno vaspitavanje i dobro mladeži, dužni da se svojim naročitim primerom odlikuju pred drugima."

Jedan drugi incident, tri godine docnije, u Karlovcu, neće proći sa ovako blagom opomenom. Pritisnut svakodnevnim brigama i mukama preživljavanja, Sava je u nervnom rastrojstvu nožem nasrnuo na učitelja crtanja, kome je, inače, davao časove iz latinskog. Dospeva tako u nadležnost regimentnih vlasti, kojih se neće osloboditi do smrti.

Možemo samo da nagađamo kakva bi bila sudbina Save Mrkalja da na samom startu svoje naglo prekinute naučne karijere nije izazvao gnev crkve, iz čijih krugova su stizale žestoke kritike njegovog "Sala debeloga jera libo azbukoprotres", u kome je, pre Vuka, proklamovao načelo "piši kako što govoriš" i dotadašnju azbuku skratio za dvadeset nepotrebnih slova. Iz redova crkve u prečanskom delu srpstva njegovo "Salo" je označavano kao izdajnička knjiga, usmerena protiv srpstva i pravoslavlja.






Kad u manastiru Gomirje nije našao spokoj, Sava je još jednom pokušao da popravi svoj položaj kod crkvenih vlasti. Sedam godina posle štampanja "Sala", u Davidovićevim "Novinama serbskim" osvanula je, preko cele strane, Mrkaljeva "Palinodija libo odbrana debeloga jera". To je u srpskoj kulturnoj javnosti odjeknulo kao grom iz vedra neba.

Da pojasnimo: palinodija je pesma ili tekst u kojem se poriče nešto uvredljivo što je rečeno u ranijoj pesmi, u ranijem tekstu. U širem značenju palinodija je poricanje ranijeg sopstvenog gledišta. Sava je, bar na prvi pogled, porekao svoju prethodnu kritiku debeloga jera, koji mu je poslužio kao očigledan primer, metafora, nefunkcionalnosti svih slova u staroj azbuci koja ne označavaju nijedan glas.

Pravu buru izazvao je pitanjem u svojoj "Palinodiji": "Ko je kadar tako dobro bez debeloga jera pisati?" I odgovorom: "Niko!"

Pride, i rečenicom da bi debelo jer "svim pismenim narodima, radi savršenstva njihova pisma, mogao preporučiti".

Crkvena hijerarhija, izgleda, nije poverovala u ovaj iznenadni Savin preokret, ali njegovi prijatelji, kao i Vuk, jesu. Crkva ni za jotu nije promenila svoj odnos prema Mrkalju, a prijatelji, i Vuk, osuli su se na njega žestokom kritikom, uglavnom preko "Novina serbskih".

Svi kritičari, i Vuk, pisali su nemilosrdne članke starom azbukom, onom koju je Mrkalj reformisao, pa joj se vratio. Oni su čak i privatna pisma pisali tom azbukom, da ne bi išli uz dlaku moćnim protivnicima nove, Mrkaljeve, pošto su znali — kako stoji u Vukovoj prepisci — da je zabrana pisanja novom azbukom "veća sila od turske".

U misiji patriote

Predstava o Mrkalju bila bi nedovoljna, ukoliko se ne osvrnemo na njegovo učešće u živoj i praktičnoj borbi za egzistencijalne ciljeve srpskog naroda. Nakon neočekivanog i nesrećno okončanog pokušaja da se zamonaši, čime je osujećeno obećanje koje mu je ranije dano da će biti postavljen za učitelja u klerikalnom učilištu koje je trebalo da se otvori, Mrkalj obilazi sve krajeve u kojima Srbi žive — misteriozno boravi kod Srba pod Turskom, zatim u Glini, Karlovcu, u Šibeniku, Sremu, Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu. Zatim u Banatu, Vojniću, pa opet u Karlovcu (1825).

Ovo njegovo krstarenje neki istraživači nazivaju lutanjem izgubljenog čoveka.

Međutim, iz podataka se može zaključiti da je Mrkalj u tim putešestvijama obavljao patriotsku misiju obrazovanja i vaspitanja odabranog kadra. Pre desetak godina otkriven je zanimljiv podatak. Kad je Mrkalj bio privatni učitelj u Šapcu, učenik mu je bio Jovan Ninić, koji je kasnije postao poznati rodoljub i mecena Đorđa Markovića Kodera. O tome se 1844. godine u "Podunavci" pojavila i pesma u kojoj srpska mladež slavi Mrkalja i njegov uticaj na učenike.


Piše: Jovan Pokrajac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Decembar 12, 2010, 12:07:21 am »

*

OSTAO JE SAM — XIII




Jedino je Luka Milovanov, onaj koji je prvi počeo da piše Mrkaljevom, reformisanom azbukom — uzdržan. On nije verovao u Savinu promenu — da se pokajao i odrekao svog dela. Bio je sklon mišljenju koje su potonji istraživači formulisali kao Mrkaljevu želju da raspravu o azbuci učini apsurdnom.

Vuko Opačić-Lekić u knjizi "Sava Mrkalj život i delo" ukazuje na još jedan mogući aspekt Savinih pobuda da napiše "Palinodiju":

"Dugo se Mrkalj sam borio protiv mnoštva silnih, za novu azbuku, a 'Palinodija' je došla, možda, i kao protest na to što je ostao sam."

I posle "Palinodije" Sava Mrkalj ostaje sam u tumaranju i zlopaćenju. Privatni učitelj ovde, privatni učitelj onde... I u Karlovcu, 1825. godine, te prelomne godine koja ga je nepovratno usmerila ka turobnoj životnoj završnici.

Iz pisama Samuila Ilića, Savinog prijatelja, s kojim, po dolasku u Karlovac ko zna odakle, ne htede, namćor, "ni slova progovoriti", lako može da se rekonstruiše drama iz koje Savi neće biti povratka. U Karlovcu je, dva puta na dan davao lekcije iz latinskog jezika, nekom Milinkoviću, učitelju crtanja, koji ga zamoli da mu na latinski prevede krštenicu. Smatrajući, valjda, taj zahtev nedostojnim svoje učenosti, toliko se razbesneo da je svom nesrećnom učeniku latinskog zabio nož "u vrat ispod uva".

Srećom, rana nije bila smrtonosna, ali — piše Samuilo Ilić Vuku — "bijednog Mrkalja okuju u teško gvožđe i oprave pod stražom". Posle ga smestiše u bolnicu. Samuilo Ilić opet izveštava Vuka: "Gospodin Mrkalj, siroma nije gospodin, sjedi u špitalu i danas, kao budala zatvoren."

Tu je, u bolnici, nastala njegova čuvena pesma, koja umesto naslova ima zapis: "Sastavljeno kad u Gornjo-karlovačku bolovaonicu dospedo pobeđen i ostavljen od svega sveta".

Poruka te pesme je, kako je interpretira književni istoričar Vladan Nedić, da "život ne čine kletim stihije i zveri u prirodi, čovek je čoveku veća strava". To je zaključak Mrkaljev.

U tom zaključku — tumači dr Gojko Nikoliš — sadržan je i sam Sava: zajedljiv, agresivan, svađalica.

Ovu Mrkaljevu pesmu je Miodrag Pavlović, davši joj naslov "More zala ovi je svet", uvrstio u svoju "Antologiju srpskog pesništva".

Još dve Savine pesme našle su se u antologijama. Dakle, ukupno tri — trećina njegovog celokupnog pesničkog dela.
Sačuvano je, naime, desetak njegovih pesama, u rukopisnoj sveščici koju je predao Vuku kad ga je ovaj obišao u bečkoj duševnoj bolnici.

Vojne vlasti prve banske regimente nisu bile neblagonaklone prema Savi Mrkalju. Naprotiv, pokazujući visok stepen razumevanja za njegov položaj, nastojale su - na žalost, bezuspešno — da smekšaju tvrdokornu crkvenu vlast. Nasuprot visokom sveštenstvu, zapaženu brigu posvećuju mu vojni lekari, koji uzroke njegovog teškog stanja tumače nepovoljnim životnim prilikama, odsustvom odgovarajućeg vaspitanja u mladosti, neostvarenim ambicijama čoveka obdarenog dragocenim znanjima...

Vojni lekari preporučuju smeštaj u neki od sremskih manastira, kako njegova potištenost ne bi prerasla u stvarno ludilo.

Mitropolit Stratimirović je, međutim, tvrda srca, isto kao i Lukijan Mušicki, u to vreme već episkop. Filozofu, filologu, poligloti, pesniku nema mesta ni u jednom manastiru. Ostavljaju ga u bečkoj duševnoj bolnici. Tu piše većinu svojih pesama, one sačuvane, antologijske, i one izgubljene. Odatle, pismom, moli Vuka da ga bar još jednom obiđe i donese neku knjigu. "Razumijeva se, serbsku knjigu želim".

"Je li, Boga vam, gospodin Sava Mrkalj živ, radi li što?" — piše David Milošević iz Vukovara Vuku Karadžiću u Beč, 1836. godine.

Nije. Umro je pre tri godine, pišući pesmu ili filološku studiju, u bečkoj ludnici.

Rekli su o Mrkalju

Jernej Kopitar: "Na 18 strana njegove knjige ima više jezičke filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici."

Vuk Karadžić: "Ja ne mogu druge azbuke upotrebiti nego Mrkaljovu, jerbo za serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove."

Vatroslav Jagić, poznati slavista: "Mrkalj spada u najznamenitije Srbe i po tome što je bio prvi jugoslavenski filozof zvukova srpskog jezika."

U celini, za Mrkalja — kao što su mnogi na razne načine isticali — važi konačna ocena: Ni po obimu skromnijeg, ni po sadržaju bogatijeg opusa.


Piše: Jovan Pokrajac | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Decembar 21, 2010, 07:04:32 pm »

*

O MRKALJU...

Ni po obimu skromnijeg, ni po sadržaju bogatijeg opusa.


  • Danas mi jedva možemo sagledati koliko je bila zamašna borba za jezik i pravopis što ju je počeo Sava Mrkalj, a nastavio Vuk. Ta se borba morala proširiti do pokreta, ali se šesto dešava da u tako krupnim pothvatima padaju prvi i najbolji borci. Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Jer da se uspije u ovako širokim akcijama nije dovoljna učenost i genijalnost. Ali ako je jedan pao, drugi je izdržao i pobijedio, zato što je bio čvršći, uporniji, čovjek zamaha i njegov genij vodio ga uvijek i samo naprijed. I baš zato je Vuk morao pobijediti, jer kako ono za njega reče Ivo Andrić: "Vuk je bio prijek i vrletan čovjek, kome je trebalo mnogo prostora u životu i na papiru." Historijska sudbina Srba u Hrvatskoj bila je nepovoljna i zato što su se nalazili na rubu između dvije velike carevine, koje su se borile oko proširenja vlasti nad našim zemljama. Organizirani s pomoću Austrije da se bore protiv velikog zla, Turske, Srbi na Vojnoj granici, živjeli su u stalnom vojničkom logoru uvijek spremni za rat i to ih je odbijalo od mirnog, privremenog i duhovnog rada. U krajevima koje su naselili nisu našli ništa drugo osim puste i zapuštene zemlje, našavši se daleko od nacionalnog jezgra koje je ostalo na istoku. Bez veza s tim jezgrom i bez mogućnosti da na ovom prostoru mirno žive, oni su teško dolazili do svijesti o neophodnosti kulturnog stvaranja i do materijalne podloge potrebne za to stvaranje. Bez gradova, bez kulturnih središta, bez društvene kohezije koje stvara građansko društvo, oni su teško ulazili u svijet koji je stvarao kulturu. I onda kad su se pojavljivali daroviti pojedinci, oni u svojoj sredini, gdje su rođeni, nisu mogli biti prihvaćeni, jer su jedina duhovna središta bili manastiri i crkvene škole u kojima opći nivo obrazovanja i prosvjećenosti nije bio na potrebnoj visini. I zato je bilo upravo tragično roditi se u Sjenićaku i biti lingvistički genij, kao npr. Sava Mrkalj. Postavljalo se pitanje gdje naći podlogu na koju treba da se osloni taj genij, gdje naći ustanove, zavode, društvenu sredinu, mogućnost za javnu djelatnost, a da se ne razmišlja o svakodnevnom hljebu. Sava Mrkalj svega toga nije imao. I zato se mora postaviti pitanje: gdje je taj vrt u koji može da se postavi ova moćna biljka i da daje plodove. Mrkalj je pokazao što može svojom odličnom knjižicom: "Salo debeloga jera libo azbukopretres" (Budim, 1810). Obećao je i druga opširnija i svestranija djela, koja nikad nije napisao, što je velika šteta za srpsku kulturu, a možemo reći i gubitak, jer je u Mrkalju živjela stvarna i znatna potencijalna mogućnost da stvara. Nije napisao što je obećao, zato što je bio jedna od najtragičnijih figura među zapadnim Srbima. To je bio kompletan intelektualac, s dubokim i širokim obrazovanjem, sa znanjem francuskog, njemačkog, mađarskog, latinskog, grčkog i hebrejskih jezika. Studirajući na univrzitetu u Pešti, matematiku i filozofiju s odličnim uspjehom, pokazao je širinu i zamah svoga zanimanja, osjećajući najbitniji kulturni problem koji je stajao pred Srbima, a koji je otvoreno i smjelo postavio.

    Stanko Korać, vrsni poznavalaoc književnosti Srba u Hrvatskoj


  • O veličini Mrkaljeve ličnosti, kojoj se prebacuje fragmentarnost, kao da ne postoje i čuveniji fragmentaričari u srpskoj literaturi, izjasnio se još Jernej Kopitar, rečima da na 18 strana njegove knjige ima više jezičke filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici. A samouki i još nedoučeni Vuk u odnosu na veleučenog Mrkalja koga je 1810. godine sreo u Pešti, uskoro je u svojoj prvoj gramatici napisao: ja ne mogu druge azbuke upotrebiti nego Mrkaljovu, jerbo za serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove.

  • Drugo, Mrkalj spada u najznamenitije Srbe i po tome što je, kako veli poznati slavista Vatroslav Jagić, bio prvi jugoslavenski filozof zvukova srpskog jezika.

  • Treće, od Mrkaljevih samo dvanaest originalnih pesama, tri su ušle u naše savremene antologije, dakle četvrtina, što je zadivljujući brojčani odnos na koji skreće pažnju Dušan Ivanić.

  • Četvrto, Mrkalj je 1822. godine prvi dao primer soneta u pravom jampskom jedanaestercu, koji je do 1959. godine, nažalost ostao u rukopisu.

  • Peto, Mrkalj je prethodnik Laze Kostića u primeni čuvenog jampskog deseterca s akcentiranim jednosložnicama, odnosno ostvarenim iktusima na četvrtom i desetom slogu, i to u kombiniranju s jampskim jedanaestercem. To je upotrebio u antologijskom prepěvu umno odabranog psalma 14 (15).

  • Mrkalj se ogleda i u književnoj kritici kao briljantan polemičar, npr. u kritici Vidakovića.

  • Osim toga, bio je umni teolog, posebno hristolog, koji je po duhu bio srodan Njegošu i koji je posedovao ne samo tananost filološku i metafizičku, nego i tananost teološku. To se npr. vidi po tome što je kod nas prvi u prepevu očenaša izvorno tumačio rečenicu hleb naš nasušni daj nam danas, jer nije reč o svakodnevnom hlebu. U Mrkaljevu prepevu taj stih glasi; daj nam hleb koji dušu 'rani, a tek zatim dolaze stihovi; daj jošt, svaki dan i jelo/ koje nužno jest za telo. Dodajmo da Mrkalj kao hristolog nadmašuje u ponečem čak i Njegoša.

Tripod
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Septembar 15, 2012, 02:21:05 am »

*

SAVO MRKALJ TRAGIČNA LIČNOST SRPSKE KULTURE

Banjaluka — Temat novog broja časopisa "Krajina", objavljen i u obliku separata, posvećen je značajnom jubileju srpske filologije: dvjestogodišnjici od objavljivanja "Sala debeloga jera libo azbukoprotresa" Save Mrkalja.

Tim povodom ovaj čuveni spis nevelikog obima (od svega osamnaest stranica malog formata) objavljen je fototipski (crkvenom ćirilicom), kao i u savremenom pismu.
 
Knjigu "Dva vijeka od 'Sala debeloga jera' Save Mrkalja" priredio je doktor književnosti sa Filološkog fakulteta u Banjaluci Duško Pevulja.
 
Prema Pevuljinim riječima, "Salo debelog jera" je svome autoru pribavilo ugled nesumnjivog jezičkog znalca upućenog u savremene evropske rasprave (filološke i filozofske) o suštini jezika i mogućnostima njegovog proučavanja.
 
Istovremeno, u vlastitoj sredini i nacionalnoj kulturi, pored uvažavanja i priznavanja učenosti, to djelo mu je donijelo muke i progone, ponižavanja i omalovažavanja koja su Mrkalja učinila jednom od najtragičnijih ličnosti cjelokupne srpske kulture.
 
— Svojim tekstom i tekstovima drugih autora (Slavka Leovca, Miloša Kovačevića i Mladenka Sadžaka) nastojao sam da bar ovlašno prikažem tragičnost sudbine Save Mrkalja, njegovog glavnog djela i njegovog cjelokupnog opusa — rekao je Duško Pevulja.
 
On ističe da je više od jednog vijeka Mrkalj pominjan samo kao neko ko je "utro put", "pripremio teren" Vukovoj reformi srpskog ćiriličnog pisma. Zbog toga je Jovan Deretić tačno istakao da je Mrkalj tragični junak srpske jezičke reforme.
 
— Međutim, u srpskoj filologiji, u drugoj polovini 20. vijeka, nepravda prema autoru "Sala debeloga jera" je najvećim dijelom ispravljena: više autora je u nekoliko navrata ukazalo da je stvarni reformator srpske ćirilice zapravo Mrkalj, da je Vuk Karadžić svojim intervencijama samo srećno završio u osnovi Mrkaljevo djelo — naglašava Pevulja i dodaje da je Mrkalj bio odličan jezički znalac, nesumnjivo prvi među Srbima na početku 19. vijeka.
 
U okviru temata objavljeno je 13 originalnih pjesama, koliko je ostalo od Save Mrkalja.
 
— Većina najboljih njegovih poetskih ostvarenja objavljena je tek 1959. godine kada je Vladan Nedić objavio sveščicu stihova koju je Mrkalj predao Vuku Karadžiću na čuvanje. Inače, ukupan pjesnički opus ovog pjesnika objavljen je tek 1994. godine, kada je Žarko Ružić priredio Mrkaljevu knjigu pod naslovom "Pesme i spisi" — ispričao je Pevulja.
 
Kao značajan detalj Pevulja navodi da je među 13 Mrkaljevih pjesama gotovo polovina antologijske vrijednosti, dok su četiri već ušle u neke od najznačajnijih antologija srpske poezije.
 
— Opredijelili smo se da ovim jubilarnim povodom objavimo i originalne pjesme Save Mrkalja, zato što je on, upravo poezijom, danas najživlje prisutan u srpskoj književnosti i što ta poezija i danas ima zapaženo mjesto u cjelokupnoj srpskoj književnosti — zaključio je Duško Pevulja.

 

ŠKOLOVANJ Sava Mrkalj je rođen u Sjeničaku na Kordunu 1783. godine. U rodnom mjestu je završio osnovnu školu, a bogosloviju u Karlovcu (1798). Kao "učitelj junosti ličke" radio je u Gospiću dvije godine, preciznije dva školska tečaja (1799—1801). U Zagrebu je uspješno završio dvogodišnji studije filosofije (rang gimnazijski), a onda se upisao na studije filosofije i matematike u Pešti.

Aleksandra Rajković | 13.07.2010 | Glas Srpske
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: