sledeća tema »

[Angelina]

*




BOŽIDAR S. NIKOLAJEVIĆ

Božidar Nikolajević (1877—1947), književnik i istoričar umetnosti, diplomata, upravnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, rođen je i odrastao u Višnjićevoj ulici na Dorćolu. Završio je Prvu Beogradsku gimnaziju 1895. i bio njen profesor od 1908. Otac Božidarov, Svetomir Nikolajević bio je prvi srpski šekspirolog.

"Školovao se u nemačkim zemljama jer su u to vreme nemački univerziteti davali najbolje obrazovanje. Po završetku studija odbranio je doktorsku tezu o crkvenoj (srpskoj) arhitekturi u srednjem veku, a potom se vratio u Srbiju. Na inicijativu Jovana Cvijića, Nikolajević je podneo elaborat rektoratu o potrebi osnivanja katedre za istoriju umetnosti".

Božidar S. Nikolajević bio je osnivač katedre za Istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu. ..."Pošto pojava katedre za istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu 1905. nije bila izraz prethodnog razvoja te nauke, katedra je od početka imala odgovoran zadatak da bude ne samo prenosilac znanja na mlađe naraštaje, nego i pokretač ili centar razvoja istorije umetnosti u Srbiji. Međutim, njen osnivač, Božidar S. Nikolajević... nije bio orijentisan na naučnoistraživački rad, nego na popularisanje najnovijih otkrića evropskih istoričara umetnosti. Ovakav stav služio je prosvećivanju širih slojeva, ali nije odgovarao koncepciji univerziteta kao naučno-nastavne ustanove, te ga je na mestu docenta za istoriju umetnosti 1911. zamenio Vladislav R. Petković (1874—1956)".

"Prof. dr. Božidar S. Nikolajević... autor je prve srpske monografije o Leonardu da Vinčiju. Ova knjiga, iako pisana početkom XX veka (izdanje Kolarčeve zadužbine 1907. godine), na najbolji način predstavlja savremenim čitaocima jednog od najvećih umetnika Renesanse i otkriva one detalje iz Leonardovog života koji su kasnije nepotrebno mistifikovani".

"Mona Liza sanja i živi svojim životom, nama zagonetnim, jer ga ne shvatamo. Zato nam se i čini na prvi pogled tuđa. A Mona Liza je, u samoj stvari, ono što i Leonardo, njegov ženski alter ego — Leonardo koji se preobrazio u ženu i samoga sebe portretisao."
(Božidar S. Nikolajević — Leonardo da Vinči, 1907.)

Nakon odlaska sa fakulteta, po završetku II Svetskog rata, na univerzitetu je formiran seminar za arheologiju i istoriju umetnosti.

Pi­sao je pesme, pripovetke, političke članke i znatan broj sastava i monografija iz istorije naše i strane umetnosti. "Počinje kao pesnik, završava kao memoarista. Pesnik štimunga, ponekad sa naglašenom socijalnom notom. Napisao i dve drame od kojih je jedna igrana u Narodnom pozorištu (Dogoreli krov)." Glavna dela: Die kirchliche Architektur der Serben, 1902; Lirske pesme 1894—1898, 1898; Stihovi, 1907; Leonardo da Vinči, 1907; Dogoreli krov, drama, 1927.

Sećanja Božidara S. Nikolajevića objavila je Srpska akademija nauka i umetnosti pre trideset godina.

Fotografija: Milan Jovanović

[Angelina]

**
Stihovi Božidar S. Nikolajević


PO ZIMI.

(1—3)
1.

Doći ću ti praćen vihorovom pesmom
I mećavom zlobnom. Biću, mila, ceo —
K'o u dečjoj bajci putnik iz daleka —
Pomrz'o od studi, i od snega beo.

Oprezno ću tada po mrazovom cveću
Kucnuti na prozor. U prvome stra'u,
K'o sad da te gledam, nećeš znati ko je,
Kad iz mraka čuješ moje: "Bau! bau!"

I pustićeš majku da izvidi šta je —
A dotle će zaplet otplesti se ceo:
Dok se stara bude krstila u čudu,
Ljubiću te žarko, sav od snega beo.


ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sastavio Bogdan Popović
DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE u Beogradu, 30.07.1936. godine

[Angelina]

*
Stihovi Božidar S. Nikolajević


DVA PUTNIKA

Ozgo mesec svetli na poljane gole,
Zadocnela jezde dva putnika dole.
 
Dva čudna jahača, dva različna stvora
Sada u grad jašu preko snežnog mora.
 
Jedan od njih Smrt je, a Život je drugi;
Po ljutome mrazu put su prešli dugi.
 
Eno prvih kuća, bar će sada moći
Odahnuti malo od studene noći!
 
Konjice priveza, pa zakuca dvoje
Na najbliža vrata, dok iznutra: "Ko je?"
 
"'Putnici bez krova, a mraz još ne presta.'"
— "Bolest nam u kući i za jednog mesta!"
 
Pod komšijsku strehu tada zađe dvoje,
I tu lupnu, i tu glas se začu: "Ko je?"
 
"'O, putnike prim'te!'" — "Žao nam je svima:
Zbog prinove mile jedan mesta ima!"
 
Putnici se sada pogledaše samo: —
Život uđe ovde, a Smrt ode tamo.


NA ZIMNJEM DANU.

Kad zažvižde snežni vjetri
Preko pustog polja naga
I osede brda tavna, —
Doći ću ti, dobra draga.

I doneću u grudima
Jedno ćelo leto žarko,
U kome je ljubav cveće,
A ti njeno sunce jarko.

Iz tog našeg mladog leta
Gledaćemo sneg, što veje
Na drveće mrtvih bašta.
Na susedne tihe streje.

I kako se belo perje
Naglo roji — brzo sliva —
I biće nam tako drago,
Ko kada se lepo sniva.

Kad zažvižde snežni vetri
Preko pustog polja naga,
I osede brda tavna, —
Doći ću ti, dobra draga.

Pesma "Na zimnjem danu" preuzeta iz antologije "Naša pjesma" (II knjiga, Sarajevo 1905), priredio Josip Milaković