Zoran Milić (1940—2007)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Milić (1940—2007)  (Pročitano 6892 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Septembar 09, 2012, 01:30:02 am »

**





ZORAN MILIĆ

Zoran Milić (Vražogrnac, kod Zaječara, 07.11.1940 — Beograd, 07.02.2007) — pesnik, putopisac, esejist, prevodilac. Povremeno se bavio slikanjem u tušu: ilustrovao je veći broj svojih knjiga.
 
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zaječaru, Pravno-ekonomski fakultet u Nišu. Novinar od studentskih dana — reporter i urednik niških glasila: "Studentske novine", "List mladih '68", "Narodne novine". U dva navrata urednik niške "Gradine" (1966—1970, 1973—1975). Jedan od priređivača Sabranih dela Branka Miljkovića (Niš 1974). Godine 1974. prelazi u Beograd; do penzionisanja 2002. samostalni savetnik Republičkog komiteta (sada Ministarstva) za kulturu Srbije.
 
Prve stihove — "Kako nastaje pesma" — objavio je 1960. godine u kruševačkom časopisu "Bagdala". Zbirke pesama: Zemlja (1967, 1995), Vražogrnačka zvona (1972), Isterivanje zla (1978), Stablo ni iz čega (1981, 1997), U traganju za Polifemom (1984), Mongolska staza (1985), Kroćenje zmija (1986), Seme na vetru (1992), Zapisi na koži (1993), Pisma nebu (1993), Usta za sedam glava (1993), Đavolja varoš (1995), Duša u studeni (1996), Široko je polje (1997), Svetogorska staza (1998), Izabrane pesme (2001), Iz starih spisa (2003), Žrvanj u nigdini (2005), Hod u let (2006).
 
Priredio je, predgovor napisao i objavio zbornik pesama mladih niških pesnika Sazvežće na rubu neba (1970). Preveo je, predgovor napisao i priredio izbor tekstova iz drevne kineske književnosti pod naslovom Knjiga planina i mora (1993, 2001), i izbor iz poezije mongolskog pesnika Begzijna Javuhulana (1995).
 
Milićeve pesme zastupljene su u brojnim antologijama, zbornicima i pregledima srpske poezije, i prevođene su na više stranih jezika. Dobitnik je više književnih priznanja, među ostalim i Nagrade "Rade Drainac" za 2005. godinu.


Novine Beogradskog čitališta | Broj 18—19 | Februar—Mart 2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 09, 2012, 01:49:21 am »

**
Zoran Milić Izbor iz poezije


PRELUDIJUM
 
Ponovo će zemlja poteći
I teći će teći teći
 
I voda opet i ponovo zemlja
A mi ćemo na obali
Posmatrati
 
I tako neprestano
Teći će voda teći će
Zemlja
 
I u nama će uvek ostajati
pomalo vode i pomalo
Zemlje
 
Sve dok se i mi
Ne pretvorimo
 
U vodu
 
U zemlju
 

KOJI SU HRABRI
 
Koji su hrabri dvostrukom smrću umiru
Koji nisu dvostrukim zaboravom
 
Što smo voleli nežnosti je izmaklo
Što smo izmislili neće služiti nama
 
Zaboravljeni su putevi koji iz prošlosti vode do nas
Izgubljene su reči koje bi nas objasnile
 
Naše se ljubavi i same vraćaju sebi
Naše su misli prekinute
 
Ni sunce više ne dolazi sa istoka
Sve što dolazi dolazi s juga
Željno govora i nesigurno i tajno
 
Ceo svet će jednoga dana na naše oči
Pun tajni u plamenu izgoreti

Iz knjige "Zemlja" (1967, 1995)


VRAŽOGRNAČKA ZVONA
 
ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE
ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE
NEKOGA ĆE BEZ GLAVE OSTAVITI
 
neko će ostati bez srca
neko će ostati bez ljubavi
neko će ostati bez očiju
 
ZVONE ZVONA NEKOME LJUBAV NE TREBA
ZVONE ZVONA NEKOME SRCE NE TREBA
ZVONE ZVONA NEKOME OČI NE TREBAJU
 
o ko to ima kamen mesto srca
ko to ima bolest mesto sećanja
ko to ima ranu mesto očiju
 
ZVONE ZVONA DAN SE POMERA NA ZAPAD
ZVONE ZVONA DAN SE POMERA NA ZAPAD
SAN STRAŠAN USNULA PRAZNA LOBANJA
 
na put dalek pošle nevešte noge
predeo lažan videle nesrećne oči
tužnu ljubav osetilo mrtvo srce
 
O ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE
ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE
NEKOGA ĆE BEZ GLAVE OSTAVITI
 
smrt ide ulicama smrti tiha nevoljo
ljubav ide ulicama ljubavi lepa propasti
plač ide ulicama suzo sestro rođena
 
ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE
ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE
ZVONE ZVONA DAN SE POMERA NA ZAPAD
 

IZGOVARANJE SMRTI
 
Kad je izgovorim svet će podeliti
Na one koji su živi
I na one koji su bili živi
 
Jedne treba naučiti da je vole
Jedne treba naučiti da je izgovore
 
Ko se odrekne sebe može i da je peva
Ako ne ume umreće kad progovori
 
Ako imaš u ustima ovu veliku reč
Videćeš od nje možeš napraviti zakon
Od nje možeš napraviti bitku
Od nje možeš napraviti pticu
 
Sedećeš pored ptice i gorko ćeš se kajati
 
Ako imaš u ustima ovu veliku reč
Videćeš zakon može biti u pesmi
Bitka može biti u zakonu
Ptica može leteti po vodi
 
Ostaćeš bez ptice i gorko ćeš se kajati
 

SKITNICA POD BREGOM
 
Pod bregom skitnica spava
Cvetovi mu se zavlače pod pojas
Pod kapom mu zelena žaba
Nad glavom jato gavrana
San se kroz goru iskrada
Gora zvoni od veselosti
Pod bregom skitnica spava
Da zaboravi svoju prošlost.
 

ŠIROKO JE POLJE
(odlomci)
 
*
Umoran neko zaspao je
Pola neba pod glavu stavio
Polovinom neba se pokrio
Ptice mu utrobu otvorile
U utrobi sunce se zabelelo
Četiri daljine obasjalo
U petu daljinu se zagledalo
 
*
Biju zvona Radovanu
Tri puta biju triput staju
Volovi skaču kola vuku
Na kolima leži Radovan
Doktorima se osmehuje
Napred idu krst i popovi
Za popovima idu žene i plaču
Vrati nam se vrati nam se vrati nam se
Zemljo zemljom zapisana
 
*
Žene iz kuća ne izlaze
Razboje iz kuća ne iznose
Ni spavaju ni jedu ni piju
Svu noć ćilime tkaju
Na ćilimima ruže i golubove
Svilene konjanike i konje

Iz knjige "Vražogrnačka zvona"1 (1972)


BOLESTAN U RODNOM KRAJU
 
Duša moja leti na vatrenom konju
Oganj iz nozdrva seva
 
Duša moja bela ptica na severu
 
Zvezde mi se pretvaraju u vodu
 

NEPOGODA
 
Od reči kiša napravio sam kišu
I bila je kiša
 
Od reči munja napravio sam munju
I bila je munja
 
Od reči grom napravio sam grom
Nepogoda i sad vlada
 

U SRCU SVETA
 
Šušti prljava voda u srcu sveta
Ponavlja se to je nestvarnost
Sija obolelo sunce u modrini neba
Ponavlja se to je nestvarnost
Razlažu se nejasne sile u postojbini svega
Ponavljaju se to je nestvarnost
 
Sija svetlost svetlost je
Bolesna potreba da sve bude razjašnjeno
Sija svetlost svetlost je
Nečuvena potreba da se sve ogoli
Sija svetlost svetlost je
Strah pred onim što nije dokučeno
 
Sija svetlost u svojoj
Nepripremljenosti i skrovitosti
 

ISTERIVANJE ZLA
 
Bespućima bezmerjima bezglasjima
Bezdanjima beznađima bezorjima
Blještajima odsjajima kliktajima
Jecajima drhtajima titrajima treptajima
Dahtanjima sevanjima sijanjima
Grcanjima graktanjima buncanjima
Huktanjima vitlanjima metlanjima
Brujanjima blejanjima zujanjima
Rojenjima jaćenjima iskrenjima
Gluhotama strahotama snohvatima
Mrakovima tminama tmušama činima
Zamkama dohvatima dosetima dosezima
Kandžama kopitama očnjacima ožiljcima
Bolestima varkama vatrama igrama
Bunilima senkama sočivima sečivima
 
Idi
 
Idi odavde zlo
 
Osinjacima zmijarnicima zverinjacima
Groznicama nesanicama nesvesticama
Zebući ričući ječeći goreći
Besneći razbijajući ništeći grmeći
Huleći stresajući koseći lomeći
 
Idi idi odavde zlo odlazi odavde
Zanavek
 
Neznanjem nesećanjem nenadanjem
Svetlucanjem opiranjem rasipanjem
Buđenjem glađenjem razmicanjem
Savijanjem otimanjem grohotanjem
Kokotanjem štektanjem cijukanjem
Lajanjem šaputanjem rasipanjem
Lepršanjem razlivanjem kolutanjem
Siktanjem pištanjem čegrtanjem
Stenjanjem huktanjem cvokotanjem
Sečenjem ceđenjem senčenjem
Zvečanjem čekićanjem poniranjem
Dahtanjem škrgutanjem kovitlanjem
Pomicanjem razdiranjem uranjanjem
Prostiranjem prodiranjem otiranjem
 
Režeći cvileći ridajući kukajući
Gačući tutnjeći sevajući šišteći
Trepereći puzeći rijući gazeći
 
Na planinu se najvišu ispenji
Divljini se pustošnoj pokaži
Munjama se rasprslicama okruži
Mrklinama neprozirnim otidi
Zmijama se otrovnicama pridruži
 
Sa rojevima krvožednim odleti
Sa sečivima zarđalim istruni
U bezdanima nepovratnim nestani
U ognjevima srditim izgori
Sa snegovima prljavim iskopni
Sa vodama umornim usahni
U klupko se ružno pretvori
 
Idi idi odavde zlo odlazi odavde
Zanavek
 
S crnom kapom na glavi
S crnim koncem u oku
S izlomljenom nogom pod kolenom
Sa zarđalim gvožđem oko vrata
Sa polomljenim nožem u džepu
S obolelim srcem u grudima
Zemljom ovom gorelom zemljom ovom mučenom
Bičevanom sečenom čerečenom
Ranjavanom prebijanom prosipanom
 
Zemljom ovom majkom mučiteljicom hraniteljicom
Zemljom ovom lakom snenom paćenom
Zemljom ovom ratnom poratnom
Zemljom ovom krilatom zubatom
 
U zemlju drugu plamnu kamenu
U zemlju drugu gromnu ognjenu
U zemlju drugu crnu daleku
Daleko daleko odavde tri neba

Iz knjige "Isterivanje zla" (1978)

____________

1 Vražogrnac — selo u kome je pesnik rođen.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 09, 2012, 01:58:31 am »

**
Zoran Milić Izbor iz poezije


TAKAV JE GOVOR
 
U Dečanima Istok govori Zapadu
Zapad Istoku
 
Rđavi će pobediti
Takav je govor[/color]
 

SENT ANDREJA
 
U više navrata potpuno na isti način
Javlja mi se ova misao
Lebdim nad nevidljivim gradom
 
Na početku svake ulice
Ispisano je ime ponekog pretka
 
Grad se polako smanjuje
Staje u svoj početak
 
Početak u jednu tačku
Tačka u ništa
 
Listove papira
Razlistava vetar
 

STABLO NI IZ ČEGA
 
Stablo što se izdiže ni iz čega iz magle
Među senke i ljude i uplašene zveri
Okupano srdžbom i praiskonskom zebnjom
Sečivo što goriš od žica koje se raspadaju
Od olova i od krvi koju ne treba zaboraviti
Od zmije vatre u pupoljcima
Od pepela i od pustoši koja nas vreba
 
Od rastakanja koga se i najhrabriji boje
Od kovanog gvožđa koje nam je potrebno
Od besanih noći u kojima nam se roditelji priviđaju
Od suza devojaka privezanih za bedra
Iz kojih se mirisi podižu prema nebu
 
Od snegova što danonoćno veju
Od plotova koji grade zemlju i od krvoločnih pasa
Od gromova što se zaklanjaju cvetom
Od nebesa i od vode koja kalja
 
Od nas samih dok se postepeno udaljujemo
Od onoga što smo bili a ne razumemo
Od livada i voćnjaka u blagom luku
Od neukih koji su pokorni suncu
 
Od žila koje podrivaju i od parcela koje se sele
Od zveri i od putnika koji igraju bosi
U blatu koje se taloži neprestano

Iz knjige "Stablo ni iz čega" (1981)


*

        Šta znači ljudski hod? Ljudski dar,
govor?
 
        Izmrvljena je duša bilja, duša neba,
duša zemlje. Zavađene svetlosti i senke. Prekinuto
veliko uže.
        Zveroliki haos.
 
        Stojimo bespomoćni.
        Koja umetnost bi sve to bila u stanju da
iskaže? Čija slobodna ruka? Čija pomućena
pamet?

Iz knjige "U traganju za Polifemom" (1984)


OGNJIŠTE
 
Bela svadba crnu smenjuje
Bela straža crnu
 
Kuća bolnica
 
Iz zidova kosti vire
 

SVADBA
 
Tri četiri zmijice
Nasred bele šumice
Rasprostrle čaršave
U klupko se vezale
 
Na granama smukovi
Na smukovima brkovi
Naborana čela
Svatovska odela
 
Jezdi vetar konjanik
Ruže poljem obara
Jezdi vetar konjanik
Za njim munje gromovi
 

OD SNA
 
Načinio se od sna oganj
Načinila se jasna munja
 
Od sebe se načinila
 
Od sebe strada
 

TAČKA
 
Za zvezdom konac
Za cvetom rumen
Za vetrom studen
 
Četiri otvora se
Otvorila
 
U tačku se
Zatvorila
 

SLIKA
 
Na četiri proplanka
Četiri vučice
U gori pauci
Na proplancima zmije
 
Suton
Neizmerna tuga
 
Divljem semenu
Majka cveta
 

UJED
 
U svaljkoj zmiji
Jezik
 
Na svakom jeziku
Otrov
 
Ko prvi progovori
Zaćutaće
Zanavek
 

ONO
 
Ide ide i viče
Ide ide i plače
Zemlja mu se otvara
Zemlja mu se zatvara
U zemlju se sakriva
Troje vrata zaključava
Tri kamena navalja
Četiri vatre zapali
 

OBRED
 
Izlomio
crne hlebove
 
Ukrotio
nevidljive senke
 
Prerezao
čudnom sekirom
 
Zakitio
Zelenim cvetom
 
Stavio
Guštera u usta
 
Bacio
Pepeo preko glave
 
Pokazao
Iglene uši
 
Otkopčao
Sjajne kopče
 

SVEĆA
 
Crni se sveća
Na nebu
 
Pola sveta
Osvetljava
 
Pola sveta
Osvetljeno
 
Pola se u sveću
Pretvara
 

LIVADA
 
Pružila se livada
Po njoj sablje
Zelene
 
Na svakoj sablji
Tri cveta
 
Na najvećoj
Četiri
 

PRODAJA
 
Pred svitanje u grad
Prodao sve
 
Bez junaca
Bez žita
Sa suncem u očima
 
I ticom
Koja je jedna bela suza
Na nebu
 
Bolan

Iz knjige "Seme na vatru" (1992)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 15, 2012, 03:09:40 am »

**
Zoran Milić Izbor iz poezije


SEČENJE DRVA
 
Mlado sunce u sečivu sekire se ogleda,
Crni krst na čeliku blista.
 
U moje živo meso oštrica se zabada
Silom nerazumnom hitnuta.
 
Na zraku belom smrt jaše,
Ja je ne vidim.
 
Sa vode hučne devojke dolaze,
Ja ih ne čujem.
 
Lažne svece gledam,
Lažne proroke.
 
Lažnim zvonima zvone,
Lažnim molitvama
Lažnim bogovima se mole.
 
Lažnog anđela
U odeždi ni nebeskoj ni zemaljskoj
Veličaju.
 
Glasom metalnim,
Ni nebeskim ni zemaljskim.
 

U CRKVI SVETI ARHANĐELI
KOD PRIZRENA

 
Ruka mi se u krilo pretvara.
Druga ruka u drugo krilo.
Hod u let.
Let u nestajanje.
 

MAJSTORI REČI
 
Oni što u smiraj dolaze sa nepoznatih obala,
Lete gutajući svoju so,
Menjaju medalje za slike zavičaja,
Nose oklope pod miškom,
Vitlaju nevidljivim sekirama,
Prodaju more,
Vode svoje munje na kanapu,
Oni što imaju drugu krv...
 
Majstori reči nose u nedrima zmije,
Zemaljski plamen.
 

TRAGOVI
 
Koračalo je ravnomerno:
Ranama i ožiljcima prekriveno,
Nevidljivim znacima obeležemo,
Nepoznatim suncima osvetljeno,
Zmijama otrovnicama okruženo,
Iz pustoši, iz praiskoni se pomaljalo.
 
Koračalo je ravnomerno:
Kud god bešumnom nogom stalo,
Prazninu u vremenu otvorilo,
Škrgutalo, otimalo, udaralo.
 
Koračalo je ravnomerno:
Presijavalo se na staklima i u krvi,
Odjekivalo, odzvanjalo, odskakalo,
Penjalo se, padalo, ustajalo,
Tanjilo se, tutnjalo, poniralo,
Dahtalo, huktalo, svokotalo.
 
Koračalo je ravnomerno:
Prostor je bio crn svet,
Prošlost je imala crn sjaj.
 
Koračalo je ravnomerno:
Istovremeno svim pravcima, svim putevima,
Imalo je u očima našu tugu,
Izjednačavalo se sa pljuskovima,
Mirisom paljevine, mirisom baruta,
Prvim nesanicama, prvim mucanjima.
 
Koračalo je ravnomerno:
U prošlost, u pepeo zapretano,
Gluhotama, maglama, belinama,
Bespućima, bezmerjima, bezglasjima,
Nadimalo se cvilelo, palacalo.
 
Koračalo je ravnomerno:
Slepo, besmisleno, bezosećajno,
Iz jedne tame u drugu tamu.
 

PRODAVNICA
 
Dve rasparene lobanje, pet zuba,
Jedna karlična kost, stopalo,
Dve leve noge,
Savest,
Zavist,
Jedno dobro očuvano srce,
Nešto ljubavi,
Mržnja,
Očevi u bekstvu.
Rasprodaja, rasprodaja, rasprodaja!
 

*
 
Šta da kupimo, hajde da kupimo
Dva noža za ručavanje,
Dva psa, dve viljuške i dva tanjira,
Zatim jednu bajku,
Jednu lutku i jednu kočnicu,
Začine i budilnik.
 
Ovo je prodavnica i zato
Hajde sasvim ozbiljno da trgujrmo.
 
*
 
Treba kupiti sve!
Krevet, lastu, izletište, Gari Kupera,
Neprijateljske avione, burek,
Mašinu za brijanje, iglice,
Tablicu množenja,
Ponornicu, podmornicu.
 
*

Hajde da kupimo buku i tradiciju,
Živce obavezno, svraku obavezno,
Freske, sardine i neke sitnice,
Sujeverje,
Fleke,
Pilule za spavanje, belu vranu,
Zubobolju,
 
Reptila guštera, repaticu svinju,
Napolitanke soko.
 
Ovo je prodavnica, prodavnica!
I ako nekome nešto nedostaje
Može da kupi.
 
*
 
Tri litra benzina, put u pakao,
Tri ukrasa, tri sceta, tri kilograma eksera,
A nekoj gospođi
Nedostaje šešir za plažu,
To je bar lko, ovo je prodavnica,
Stavimo joj oblak na glavu.
 
Za decu sputnjik,
Neizbežna objava rata,
Vojni puč u Siriji, zavera u Argentini,
Ništa lakše za računanje:
Jedan život dva kilograma soli.
 
*
 
Pet tegli džema,
Lepa Meksikanka i sedam anđela,
Hor veselih staraca iznad 70 godina,
Dve starije žene u bunaru,
Kriza vlade u Brazilu,
Automatizovani pakao, itd, itd.
 
Ovo je prodavnica
I ako nešto nedostaje
Može da se kupi.
 
*
 
Dve rasparene lobanje, pet zuba,
Jedna karlična kost, stopalo,
Dve leve noge,
Savest,
Zavist,
Jedno dobro očuvano srce,
Nešto ljubavi,
Mržnja,
Očevi u bekstvu.
Rasprodaja, rasprodaja, rasprodaja!
 
1963.

Iz knjige "Usta za sedam glava" (1993)


NIŠTA U OČIMA
(Odlomci)
 
*
        Gledah s visoke planine, duša duše
napasa. Hleb moj jedu, na hleb se uzvraćaju.
Vodu piju, vodu mute.
        Sused ide, besna psa vodi, besne psiće.
Razbrat ide, ljutu guju goni, jezika trista.

        Sunce belo uzjahujem. Crno kapiju
otvara.
Gledah s visine planine, duša uduše
napasa, duša duše odvodi, svetlost svetli u
mraku.
 
        Usta u rukama nosim, malo zemlje u
ustima, malo svetlosti u zemlji, ništa u
očima. Idem. Svet nestaje polako.

Iz knjkige "Zapisi na koži" (1993)


*
 
        Sećam se vremena kada je kamen bio
kamen, voda voda. Kada su zemlja, pećina, cvet
bili — zemlja, pećina, cvet.
        Bačeni metal nepogrešivo je pogađao.
Riba gutala gvožđe, zveri ulazile u zamke.
Svakome su bili dovoljni: vazduh, košulja,
krevet.
        Nerođena deca dolazila su na svet.
Vode pojile vatre. Jata riba, jata pčela.
        Po koja mušica, školjka, jež prelete
nebom, ni iz čega, u ništa, zatim se ponovo
vrate u visine.
        Hodanjem se dolazilo do svetlosti, crni
bože. Hodanjem se po sekirama, čvornovatom
kamenju.
        Žabe su skakale u prošlost. Prema mesecu
na dnu neba.
 
*

        Na zemlji je nekada bilo mnogo vode po kojoj
su plivale nebeske krave.
        Duše su sedele na kamenju, duž puta, kojim
godine prolaze prema vrhuncima u smiraju.
        Noge su bile nežnije od glava. Nogama se
hodalo.
        Jutro bejaše sastavljeno od prozirnih niti
i poneke misli o bogu.
Zeleni plamičci titrali su nebom, u predvečerje.
        Tada smo Svi bili Jedno. Sa jedne trpeze jeli,
iz iste posude pili.
        Testisi su zvonili kao praporci dok su sa zvonika
mahali kaluđeri i vrane bile na livadama.
 
*
 
        Dok je zemlja bila još vruća, ustade iz
nje čovek i reče: ja sam kamen!
        Kamen, kamen, kamen, odzvanjala su
okolna brda.
        Nebo se podiže da vidi samozvanca.
Zloočice prođoše noseći strašila i uroke.
Duše se preseliše na onaj svet. Nastadoše
polja, manastiri, dubine, sve se složi.
 
        Nasta trava, ptičiji i ljudski govor.
Guvna, bunari, kolibe, muve.
 
        I sve se obznani, prohoda, progovori.
A kamen zaneme.

Iz knjige "Pisma nebu" (1993)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 15, 2012, 03:09:48 am »

**
Zoran Milić Izbor iz poezije


NEVIDI

Nevidi su tu posao ostavili
Okupili se zanoćili crna znanja crne
Valove rasprostrli svetlo im sija
Ne vide se vetrovi im crne sluge
Ni oni se ne vide misli im
Crne slute ni one se ne vide
Nevidi večeraju sami sebi svetle
 
Razmileli se crni nevidi beli nevidi
Ne vide se ne čuju se
Ne čine ne raščinjavaju
Krste ukrštaju ukršteni odlaze vraćaju se
U istu onu nevidelicu iz koje su došli
Iz koje će opet doći u koju će opet
Otići po svetlost po zakletvu
Po tamjan i iz nje mrak izneti
 

ĐAVOLJA VAROŠ
 
Kad tamo a ono ljudi pasu pastir im Daiša
Kamene glave gledaju u nas
Mislimo to je san ali one se pokreću
 
Tada neko progovori i sve nestade
 
Kamen uze kamen
Sve što se izrodilo sve što se izrodilo
Sve što čami sve što čami
Sve što gori sve što gori
 
Sve nekud nestade
Odmah odmah odmah
Amin
 

LAŽNI SVECI
 
Mesec beži pod oblak
Sunce beži pod oblak
Sveci beže pod oblak
 
Za mesecom u plamenu
Pas u plamenu
 
Za psom u plamenu
Lovac u plamenu
 
Za lovcem u plamenu
Pucanj u plamenu
Neko stoji
 
Lažni sveci imaju
Uši na ramenima
 
Grom
Srdito sunce
 

POGLED S PROZORA
 
Gledam s prozora u žablji vrt
U žabljem vrtu cveta žablji bosiljak
U žabljem bosiljku čuju se žablje pesme
Uz žablje pesme osmehuju se žablja lica
 
Otvorite se žablja lica
Prevedite me preko vode
 

RAĐANJE
 
Kao da se jednom polovinom otvaram
Jednom zatvaram
Jedna žeravica jedna cvet
 
Ponekad ah ponekad kupujem zemlju
Ponekad prodajem
 
Nekad kupujem da bih prodavao
Nekad prodajem da bih kupovao
 
Ne mogu zemlju od zemlje da odelim
Prah od praha krljušt od krljušti
Ne mogu da se setim
 
Pozna jesen meni niče zub
Pozna zima meni niče zub
 
Na jeziku
 

NE POKAZUJE SE SVE
 
Iako je daljina izvijena i kriva
Iako je horizonta rub olovan
Iako predeli nestaju u magli
Iako su bunari u visinama
Iako kuće lebde nad ambisima
Iako ljudi hodaju glavama
Iako psi spavaju na kolju
Ne pokazuje se sve odjednom
 
U proleće se ruke ospu ranama
U proleće ruzmarini crni niču
Zelena je koža zemlje slavuj žut
Frula i sekira glasove pronose
 
Nad oranicama mutnim
Sveštenik poje
 
Crkve riđe vise
O plavet obešene
 

PRIVIDI
 
Ljudi stoje kao magle
Zveri stoje kao vatre
Ptice stoje kao igle
Senke stoje kao slike
Zvezde stoje kao čarke
Duše stoje kao varke
Reči stoje kao kavge
 
Vreme stoji kao stožer
Vazduh stoji kao požar
Dani stoje kao baklje
Zvuci stoje kao zamke
 
Stoje konci stoje kože
Stoje kosti stoje kose
Stoje kopci stoje kopče
Stoje oči stoje omče

Iz knjige "Duša u studeni" (1996)


ATONSKA SVETILA
 
        Bele se svetinje. Podno starih grobalja
žišci dušama osvetljavaju put.
        Crne tačke stupaju stazom oivičenom
ikonama. Svetitelji idu bosi.
        Raž leluja. Masline se povijaju na
vetru. Kroz mirisno rastinje, vrleti, šume —
seni koračaju prema nebu.
        Trava raste iz očiju. Cvetovi se
otvaraju. Manastirska zvona zvone.
 

MILEJSKI POTOCI
 
        Nekada zemljom iđahu ljudi u belom.
Smernost. Skrušenost. Skromnost. Sneg u
kosi.
        Štapovi sijaju, oreoli blešte, gledaju
u daljine.
        Svaku reč čuvaju kao kćer nerođenu.
Zemljom idu zemlju ne dodirujući.
        Sada potoci ćute kao zaliveni. Glave
se slažu, putevi svetle, prutovima obrastaju
ruke.
 

HILANDARSKI ZAPIS
 
        Kao da me odnekud gledaju moje oči. Kao
da me sve to na nešto podseća.
       Ovde nije živ ko je živ, jer živi kao
da ne živi.
       Ne postoji ko postoji, jer postoji kao
da ne postoji.
       Niko ništa ne prodaje, jer se ne
prodaje. Niko ništa ne kupuje, jer se ne
kupuje. Ne zajmi, jer se ne zajmi. Ne vraća,
jer nije pozajmljeno.
       Reč je velika, ćutnja velika. Ćute
planine, ćute pustinje u planinama. Ćute
pustunjaci u pustinjama.
       Ptice i trave govore. Koji s Bogom
govore ćute.
 

MOLITVA PUTEVODITELJKI
HILANDARSKOJ

 
        Putevoditeljko, dovedi me do hrama.
Prosvetli dušu moju rečima neiskazanim.
Lik moj učini nevidljivim, vidljivom tugu
moju, samoću, strah, ne umem da se vratim.
        Šta sve nečinjeno bi činjeno. Šta sve
nerečeno bi rečeno. Šta sve nezaboravljeno
bi zaboravljeno. Pade i bi nađeno, rastavi
se i nestade
        Hod moj hod je drugome. Služba moja
služba drugome. Rod moj odrod a put rasput.
        Raspet hodim, raspetog sebe nosim.

Iz knjige "Svetogorska staza" (1998)


ZAPIS NA RAZVALINAMA
CRKVE SVETE TROJICE
NA SPASOVOJ VODI
1

        Na vrhu vidljivog stoji nevidljivo,
kao što nad punim lebdi prazno. Kao
što je sito gladnome, dostižno nedostižnom,
vremeno bezvremenom, stvarno nestvarnom.
        Sve gleda, čovek, drvo, kamen i stoji
ni na čemu koje je nešto!
        Ko zna šta nosi dan a šta noć, koji
su čiji dani a čije noći?
        Godina je građevina u koju bezbroj puta
uđeš, iz koje bezbroj puta izađeš a
graditelj je Bog.
 

DOMENTIJANOVO
OBRAĆANJE BOGU

 
       Na vrhu vidljivog stoji nevidljivo,
kao što nad punim lebdi prazno. Kao
što je sito gladnome, dostižno nedostižnom,
vremeno bezvremenom, stvarno nestvarnom.
       Sve gleda, čovek, drvo, kamen i stoji
ni na čemu koje je nešto!
 
        Ti, koji si osnovao zemlju na tvrđi
njezinoj, i rekao da se ne pokoleba u vekove veka,
pogledaj svemilosrdnim okom
tvojim i ovde na mene slugu tvoga.
 
        Istom snagom kojom brojioš drveće,
stresaš lišće, poravnavaš planine, dolaziš
i odlaziš, pogledaj i na mene, slugu tvoga!

Iz knjige "Iz starih spisa" (Beograd, 2003)

______________

1 Spasova voda — zaravan u planini iznad manastira Hilandara na kojoj se nalazi crkva Svete Trojice. Kralj Uroš I sredinom XIII veka podiže keliju "Sveta Trojica" kako bi s kopnene strane zaštitio Hilandar, a u njemu 1264. godine hilandarski monah Domentijan, učenik Svetog Save, piše "Žitije Svetog Simeona". Ovaj učeni monah, Teodosijev i Danilov prethodnik, najznačajniji književni radnik XIII veka, godine 1253. u Kareji napisao je i "Žitije Svetog Save Srpskog". (Pesnikova napomena)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 15, 2012, 03:10:16 am »

**

ZORAN MILIĆ


"Zoran Milić započeo je stihovima velikoga verbalnog zamaha. Ranih šezdesetih godina njemu se pesma ukazivala kao 'svečanost uma' (Valeri), a njezin govor brujao mu je poput 'zvona vremena'. Druga Milićeva zbirka, Vražogrnačka zvona, nije bila knjiga pesničkog nastavljanja. Ona se presudno razlikuje od prethodne: dok je subjekt Zemlje tumarao 'pustim baštama vremena' u kojima 'nije više ničega' — lirsko ja Vražogrnačkih zvona vraća se vrtovima detinjstva i zavičajnim pejzažima, onim prostorima koji su suštinski izvan vremena i istorije, u kojima se, zapravo, vreme odmara od proticanja, a večnost od vremena.
 
Isterivanje zla, treća zbirka, artikulisala je po svemu novu pesničku usredsređenost Z. M. Folklorno-poetska simbolika Vražogrnačkih zvona ustupila je mesto patosu noćnih vizija, atmosferi bolesti i zla, ekstazama pustoši, gluhote i smrti. Svet Isterivanja zla jeste pakleni svet; njega određuju haos, nesvesnost, besmisao, mrak. "Crno" — to je ime za zlo koje je zaposelo ljude i igra se njihovim sudbinama. U srpskoj poeziji takve fantastfikacije zla dotad nije bilo.
 
Vražogrnačka zvona bila su prekid u odnosu na Zemlju. Sa svoje strane Isterivanje zla označilo je obnavljanje kontinuiteta Milićeve poezije, a Stablo ni iz čega objavilo se kao knjiga sinteze. Štaviše, jedno takvo 'svođenje računa' bilo je neophodno da bi se slobodnije pošlo dalje. Taj sledeći korak otkrio se u onim pesmama Stabla ni iz čega u kojima se autor definitivno iskazao kao liričar sklon pesničkim minijaturama, jezičkim majstorijama — poetici sažetosti.
 
Ali dubinski posmatrano, ispoljio je tu Milić i jedan drukčiji dar — osobenost mozaičkoga strukturiranja pesme. Mozaičkog u tom smislu što ovaj novi postupak omogućuje pesniku istovremeni razgovor sa svekolikim tajanstvima prirode, mita, folklora, istorije, kulture, jezika — i, takođe, razgovor sviju tih svekolikih tajanstava među sobom. Ako čitalac, zato, ne učini duhovni napor, ako se ne potrudi da zahvati u magiju i mistiku simbola koje Milić gradi ili preuzima, neće mu poći za rukom da prodre u svet skrivenih značenja njegove poezije. Ponoviće se na njemu, čitaocu, sudbina Sent Andreje: azbuku će shvatiri, no ne i njenu 'stvarnost' — sa naime 'slova vladaju svetom', ali i da 'svako slovo ima svoj zakon'.
 
Upravo pod takvim znamenjem razvijala se poezija Zorana Milića posle Kroćenja zmija, sve do zbirki Iz starih spisa (2003) i Žrvanj u nigdini (2005). Akcenat Milićevog stvaralaštva sve je više i sve jače padao na pesme mitsko-metaforičkog nadahnuća, u kojima je pesnik — najčešće preko medijuma nacionalne duhovnosti i istorije — težio motivski što sugestivnijem i jezički što samosvojnijem evociranjeu kosmičke drame postanka i opstajanja sveta."
 
"U poslednjih dvadeset godina lirika njegova svim svojim silama stremi prevođenju u pesnički jezik upravo arhetipskih, nadistorijskih glasova ljudskoga postojanja i stvaranja. Ovi glasovi besprizivno su 'glasovi iz dubina' i, stoga, glasovi neznanja prostora i nepriznavanja vremena, glasovi beskonačnosti kao glasovi jedine stvarne čovečanske istorije, one koja u isti amalgam poezije stapa magijsko činodejstvovanje, paganski obred i usmena predanja sveta sa nadpovesnim zračenjem kako slovenskoga i srpskog mita, tako naše narodne duhovnosti, istorijskog nasleđa, sudbine na balkanskoj vetrometini.
 
U zbirkama kakve su Pisma na nebu, Duša u studeni i Svetogorska staza simboli Ljeviške i Dečana, Svete Gore i Čegra — da navedem jedan primer — uzdižu se i huje u istovremenosti pesničkoga mnogogovora s ognjenom pticom stiha, zmijom 's one strane sna / s one strane praznine', sa svim što ume da se 'vrati svome početku' i postane makar i nevidljiv plod čudesnoga 'stabla ni iz čega', same poezije. Optika autorova je, dakle, koliko umetnička toliko antropološka, koliko istorijska toliko vanvremena.
 
Spacifičnost je u tome što je, u Milićevoj projekciji, vaseljenska perspektiva premeštena na zemlju. Sve zbog toga biva izokrenuto. Baš po ovoj osobini, Milićevo pevanje se, u korpusu savremenoga srpskog pesništva, javlja kao sasvim osobeno, originalno, veliko.
 
Zbirka Žrvanj u nigdini predstavlja krunu ovakvoga stvaralačkog opredeljenja Zorana Milića. Poema 'To je nešto' sažima i spliće sveukupno njegovo pesničko iskustvo; u njoj se, ujedno, svi čvorovi i sva tamna mesta toga iskustva majstorski raspliću i izlaze na svetlost veka i sveta."


Jovan Pejčić
Iz kulturnog dodatka lista "Politika", 30.09.2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 15, 2012, 03:10:24 am »

*
STVARATI DUŠOM: PESNIK ZORAN MILIĆ


ZAGLEDAN U DALJINE

Lakše je sagledati svet iz našeg duha nego iz srca, kaže ovogodišnji dobitnik pesničke nagrade "Drainac"

Već više od četiri decenije, tiho, nenametljivo, lirski istančano, setno i gorko ispisuje Zoran Milić (Vražogrnac, 1940) liriku koja, pre svega, pleni iskonskom svežinom jezika, sa modernim sazvučjima. Reč je o pesniku koji za sobom ima dvadesetak knjiga i mesto u svim našim antologijama. Dobitnik je mnogih priznanja, a ovih dana njegovo stvaralaštvo krunisao je i nagradom "Drainac" za knjigu pesama "Žrvanj u nigdini" ( KD "S. Sava" IO Beogradska manufaktura snova, 2005).

Od samih početaka bili ste gost i učesnik Drainčevih susreta u Toplici. Sada ste dobili nagradu koja nosi ime ovog izuzetnog pesnika. Koliko Vas ona, možda, vraća Drainčevim pesničkim putevima?

Dok ste mladi nagrade su vam i te kako potrebne kao podsticaj da istrajete u radu. Što ste stariji, podsticaj je čini mi se sve manji, a sve češće se pitate: vredi li ovo što radim ili valja dići ruke od svega?

Nema ničeg dubljeg ni trajnijeg od posvećenosti nekom poslu. Nagrada je tada potvrda da i drugi vide i podržavaju to što radite. Dok sam živeo u Nišu, pažljivo sam pratio ali i učestvovao u kulturnim akcijama i manifestacijama na jugu Srbije. Učestvovao sam i na Drainčevim susretima. Posle četrdeset godina nagrada me opominje da je posao pisca da piše, bez obzira na nagrade kojih danas u našoj zemlji ima više nego što ima pisaca koji nagrade zaslužuju. Drainac je sjajan primer kako je neprihvatanje, pa i osporavanje piščevog dela, zdravije od hvalospeva i kićenja, ponekad i nezasluženim nagradama.

Gotovo odmah posle pojave Vaše prve knjige ("Zemlja", Niš 1967), prihvatili su Vas i takozvani veliki izdavači. Možete li, da se poslužim Vašim stihovima, da za trenutak prizovete u pomoć sećanje  i označite tadašnji  niški književni krug?

Imao sam sreću da su me u niškoj sredini, u kojoj sam kao pisac stasao i dao joj najviše što sam mogao, neki i osporavali. Ma kako u početku razočaravajuće, to je bilo dragoceno za moj dalji rad,  jer me uverilo u to da je nasuprot samozadovoljstva i samouverenosti dragocenija kritika drugih, pa i sumnja u ono što radimo. A veliki izdavači su me zaista prihvatili. Beogradska "Prosveta" štampala je moju sledeću knjigu, "Vražogrnačka zvona" 1972. godine. Posle toga primljen sam u Udruženje književnika Srbije, a dobio sam i nagradu grada. Što se tiče niškog književnog kruga, on je u to vreme bio okupljen oko časopisa "Gledišta", Književnog društva "Nestor Žučni" i od 1966. godine oko časopisa "Gradina" koji smo te godine obnovili. Ne bih nabrajao imena, ne samo zato što bi to zahtevalo prostor, već i zbog toga što postoji mogućnost da nekoga izostavim, a to zaista ne bih želeo.

Kritičari su primetili da se Vaš pesnički luk izvija od pevanja o univerzalnim vaseljenskim predelima i preko zavičajnih slika i tonova ponovo uzdiže ka smislu trajanja. Jeste li na tom putu, bar donekle, uspeli da prepevate "govor nerazumljivih sila"?

Kada bih to uspeo one ne bi bile nerazumljive, ali Vi ne mislite to doslovno. Otkad je sveta čovek je zaokupljen nerazumljivim, nepoznatim, a on je zapravo, od svega što ga okružuje, možda najnerazumljiviji, najnepoznatiji. Ni u jednom biću na zemlji nije skoncentrisano toliko božanske moći kao u čoveku, a on daje dušu đavolu. Treba li da navodim primere ludila sa kojim smo suočeni? Nedavno sam pročitao u vašem listu kako je Zemlja tek samo "polazni krhki čamac za spasavanje u ogromnom i opasnom moru: plavi kliker u crnoj praznini". Ta praznina, ti prostori koji užasavaju i sile koje vladaju vidljivim i nevidljivim svetom, ne daju se do kraja spoznati, a nekmoli prepevati. Mi pipamo po mraku i proteći će još mnogo, mnogo vremena, dok se naš "krhki čamac za spasavanje" ne otisne prema nekoj novoj obali.

Vaše "unutrašnje sunce" obasjava, kako rekoste, četiri daljine, ali se i u petu zagleda. Da li je tamo taj Vaš putnik ili njegova senka koja čežnjivim daljinama pokušava da se približi?

Ne, putnik nije na tom suncu koje je, razume se, samo metafora. Putnik je u stvari u onom čamcu za spasavanje o kojem sam maločas govorio. Ili, u najboljem slučaju, na Mesecu, sa koga se Zemlja vidi kao "plavi kliker u crnoj praznini". On je kao legendarni Tantal koji stoji u vodi do grla, a iznad njegove glave nadvijaju se grane prepune plodova. Kad pokuša da utoli žeđ, voda se povlači, a kad se gladan maši voća, vetar visoko diže granje.

U Vašoj nagrađenoj knjizi kao da se sumiraju iskustva iz velikih poetskih putovanja. Vi tu pevate i setno i gorko o svemu što se "u sve pretvara" u "blato koje se taloži neprestano". Je li to, neizbežno, naša sudbina, istorijska i savremena?

Jeste. I naša i svega postojećeg. Postoji samo kretanje, večno kretanje, promene, ma kako to patetično zvučalo. Sve u sve se pretvara, sve iz svega proizlazi. I ova nevelika knjiga, za koju žiri kaže da sažima i projektuje sve ono što je pesnik do sada zahvatao, zaista sintetizuje i sažima neka moja dosadašnja iskustva i saznanja o čovekovoj sudbini u vremenu i prostoru.

Vi ste na jednom mestu uzviknuli da je "iz našeg duha lakše sagledati svet, nego iz našeg srca". Šta, po Vašem mišljenju, obeležava jedno, a šta drugo?

Razum nezadrživo prodire u nepoznato obasjavajući ljudske, zemaljske i nebeske prostore. Emocije u te prostore unose ljudsku meru, toplinu, uznesenost, zamagljujući donekle neveselu suštinu svekolikog trajanja. Sinteza ova dva, možda najvažnija, svojstva čovekove ličnosti čini naš život delatnim, smisaonim i izvesnijim, naš put u budućnost. ...


Dragan Borisavljević | 29.08.2006. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: