Slobodan Kostić (1952—2012)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Kostić (1952—2012)  (Pročitano 9454 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Septembar 09, 2012, 03:11:42 am »

*




SLOBODAN KOSTIĆ
(Rečane kod Kosovske Kamenice 1952 — 26.03.2012)

Slobodan Kostić je bio srpski književnik, pjesnik, esejista i redovni profesor teorije književnosti na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.[1]

Rođen je 1952. u Rečanu na Novobrdskoj Krivoj Reci.[2] Osnovnu školu završio je u rodnom Rečanu, gimnaziju u Kosovskoj Kamenici i diplomirao jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Prištini. Bio je novinar-reporter u prištinskom dnevnom listu Jedinstvo (1975—1979), da bi 1979. bio izabran za asistenta srednjovekovne književnosti na Katedri za književnost Filozofskog fakulteta u Prištini. Na istom fakultetu odbranio je doktorsku disertaciju o književnom delu Rada Drainca i potom do smrti bio profesor na predmetu Teorija književnosti. Jedno vreme (1990—1996) je bio i direktor Pokrajinske narodne i univerzitetske biblioteke u Prištini i narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije.
 
Bio je pokretač i urednik izdavačke kuće "Logos", kao i pokretač i urednik časopis za pravoslavnu književnost "Pravoslavno delo" i časopisa "Svetilnik".[1] Bio je osnivač i predsednik Društva za obnovu srbistike kao i pokretač časopisa "Srbistika".[2] Član Udruženja književnika Srbije. Pokrenuo je i izdavačku delatnost u Pokrajinskoj narodnoj i univerzitetskoj biblioteci. Štampao i uređivao knjige iz bogate kosovsko-metohijske prošlosti i duhovnosti, versku i duhovnu literaturu. Za potrebe pravoslavnih vernika sačinio je i priredio leksikone, pojmovnike i molitvenike. Pesme su mu prevođene na strane jezike. Zastupljen je poezijom u brojnim izborima i antologijama srpskog pesništva.
 
Do bombardovanja 1999. godine živeo je u Prištini, potom godinu dana u Valjevu, da bi se potom s porodicom nastanio u Ranilugu kod Kosovske Kamenice.[2]


DJELA

Pjesme

  • Obračun s anđelom, (1974)
  • Metak na poslužavniku, (1977)
  • Čitanje mape, (1983)
  • Žilišta, (1987)
  • Pokajnič­­ke pesme, (2000)
  • Izabrane pesme

Književna kritika

  • Novija srpska poezija na Kosovu, (1981)
  • Stvaranje i tumačenje, (1990)
  • Budni snevač Rade Drainac, (1992)
  • Pravoslavno duhovno pesništvo, (2000)
  • Stvaranje i tvorevina, (2001)

Proza

  • Putnik: kroz sećanja i svetinje, (2006, 2010)
  • Put (sazrcanja smirenog srca), Hrišćanska misao (biblioteka Svečanik) (2011)


PRIZNANJA

  • Orden Svetog Save prvog stepena i pođakonskog čina.[1][2]
  • Zlatni krst kneza Lazara, na manifestaciji "Vidovdansko pesničko pričešće" 2011.[1]
  • Nagrada Dimitrije Kantakuzin, na Zavičajnim susretima pisaca Kosovskog pomoravlja[1]
  • Nagrada Đura Jakši
  • Nagrada Risto Ratkovi
  • Nagrada Lazar Vučkovi
  • Nagrada Milorad Panić Surep[2]
  • Gračanička povelja[2]
  • Pečat varoši sremskokarlovačke za Pokajničke pesme, 2000.[2]

Sahranjen je 28. marta 2012. na groblju Orlovača u Beogradu.[1] Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 09, 2012, 03:30:14 am »

*
Stihovi Slobodan Kostć


IZNENAĐENJE

           Za Novicu Petkovića

Opasnosti se predajem smeškom,
hartiji smelošću vrača, veštog ljubavnika;
više ne mogu biti iznenađen:
pripašće mi, kao brestov list,
jedan oglodan sumrak nad lesom;
iz kljuna ognjene ptice modrica Krive reke.
Iza izlokanog zida; sa zaklanog tla
drhti već, ko bičji pogled u zadnjicu neba,
odapet luk mi u korak, uznemiren za konak.
Ako ne drugo, davaću bar imena jeziku i smeću;
meriti hod truljenja mesa, jalovost noći, dangubu srca.
Sudbina me vodi u bezimeno, znam;
biću promena: umesto nokta, oproštaja, zrna, —
beleg, krvavica, stid i radost.
Biću urok; štit utisnut na kljovu divljeg vepra;
sprud o koji se mrsi pesma.
Ne mogu biti iznenađen: nesanicom, strepnjom, mrakom;
omčom i pohabanim nebom, štakom.
I kad na čoveku budu greške: rog i rep; višak nogu;
kad na mestu stidnoga mesta
izrasta smotuljak dima, struk, i kljun;
kad jezik se zatvori u žir
i grobnica postane zdela, prut zelje.
No, pre no predam se munji, jedinom plesu,
zanemeću kao ukopano seme
i zaklati čupavu očevu senku što liže krpu bljutave zvezde,
pobodene na rog žrtvenog bika;
svezati, iz zemlje odbegle, pretke
koji dele usahla prsa sakate žene, ko komađe
buđavog hleba, i brste mi poslednje retke pesme.
I nema iznenađenja: pretnjama i presretanjima;
poharama i progonima; pogromima i pomorima.
Jedno drvo strpljivo raste za mene. / Opalo lišće


KOREN

Avrama i Jakova, kao Mojsija i Danila,
i Jezekilja, Jeremiju i Tri Mladića, iz
mesta
u mesto iselio; učeći nas umu i spasenju.
Možda što Zakon dao si nam, koji ne čusmo;
i opominjao nas, no u nehaju ne uslišismo;
i
karao si nas, povremeno, no ne pokajasmo se,
i u ropstvo predavao, a mi, bezumljem zaneti,
nikakvoga videla ne videći, nenavidnika samo
slavljasmo.
I raznovrsne darove i besceno blago u nasleđe
ostavljao si nam, i mnogo nade na budućnost
odredio nam, no i tada neshvatljivo Tvoje
staranje
bi nam i milosrđe mrsko; čovekoljublje čudno.
I Kosovo, najzad, kad, zbog gordosti i bezboštva,
čovekopoklonstva i lažonoštva, oduzeo si nam,
ne urazumismo se.
A koren kad iščupa se, odakle će grane javiti se,
odakle plodovi? A izvor ako sasuši se,
odakle poteći potoci će, oblaci obnoviti se,
Bože?
Za istinu, nemamo više šta da damo, da bi nam
nešto ostalo.

Pesma "Koren" objavljena je u časopisu za srpski jezik, književnost i kulturu "Slovo"
broj 18, april 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 09, 2012, 03:31:53 am »

**
Stihovi Slobodan Kostć


SKRB

Seljeni u strv i jad, sa zabranom na stid,
U žeravicu, kreč i glib, u sečivo i kip,
Skobismo skrb i svrab, slutnju i smak, srđ;
Skopasmo suton i steg, strahoću za sudnju i spas.

Ranama na mapi/duši, sticav ponos i bes,
Seljasmo se u vez i stih, u kažu, fresku i lik;
Skunjeni u smutnju i slom, odricasmo se i tla;
Gonjeni u glib, na smetlište, pljunak i plik.

Bivajuć nevidelo i mit, cedeći aždahi dah,
Iz mesečevih mošnja vonj, s orlovog nokta jed;
Slaboćom skoliv slavu, sugrebom samnuće i srb,
Stekosmo sapetost, sasma, svezav savest za trn.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Septembar 09, 2012, 04:29:06 am »

**
Stihovi Slobodan Kostć


BELEG

Uzalud kupiš haljine, zdele,
starinske satove.
Nešto ostaje iza tebe:
neograđena dvorišta,
zapušteni grobovi,
prekor staraca i božjaka.
Odlaziš neznano kud;
sabijen u brigu, nadu;
noću, na groblju,
prah predaka kradeš.
Ostaju ti izvori, tapije,
zmija u zidu kuće.

 
TRAG

Kad zeleno nebo zarije trule zube u selo
i gomilu krastavih zvezda sruči na moju izbu,
uzimam štap i haljine; preko lešina aždaja,
sakatih utvara;
za likom i grehom pretka bez nade, pođem,
sa strahom, upletenim u mrežu običaja,
sa sažaljenjem za urečene životinje, čije kosti,
zaglibljene u blato, od zapaha podrhtavaju
— i otpočnem da pevam.
Trag kad mi preleti preteča gavran
sklanjam se u san, gde majka,
umazanim u balegu prutem, tera gnjile duše
i nestaje iza plota, u sigurnost mesta
nad koje se, kao devojačke oči prvi put pred stidom,
sklapa dokrajčena noć.
Iz naprsle lobanje davnog božanstva
slušam kreštave glasove kazivača,
i škripu prazne kolesnice
koju vraćaju u selo bivoli bez srca.
Kudrava mitska ptica otkljucava dan
i ja shvatam da ću imati neprilike ako nastavim pevanje.
 

POVRATAK
 
Ma gde pošao, Kosovo mi kao stara bora na čelu;
a kad zanesem se na putevima, što uvijaju
za mnom se kao zapaljeni crvi,
vraćam se, kao smrti kad veličanstveno priziva.
 
Ostavljajući zbunjene tragove,
sa spletnim godovima i greškama,
i u grlu muškim vetrovima;
u modricama i legendama, zatičem
stare brestove koje zajahalo je dlakavo sunce,
i pticu koja javi se samo na dan velike šume,
zgrčene u štake.
U izbi od pruća:
usnulu aždaju, koju opasao je besni jarac;
mericu konjske balege kojom palim vatru, na vetru.
 
Iz zelene vode u zdeli, na pogled,
izvija se, iz dima, penjući se kroz tavanicu,
ka zvezdama, naga bela žena, nalik na vražju sisu
u kojoj se budi prohtev.
 
Pred mojim gorkim licem, klekne postiđeno selo;
dok susedova mi žena kuva rakiju od žira
i ljušti divlje voće, seljanima, koji zakunu se
na obrednoj koži, u kratkovečnoj kaži,
merim strah, zablude i blud;
po gavranu koji baca kuglu noći u vrč,
i čučne na vračev prag, ko pas,
otkrivam uzaludnost pesme.
Moje posustale pesme.
 

REČ
 
Iako od Reči nastali smo, ja u Nju nisam
zašao, niti se navikao na Njenu moć.
U gramzivosti svojoj, i gnevu; svadljiv i podrugljiv;
prenagljiv; lenjiv i jeziv, nepokoran i zloguk,
zavidljiv; i izdajnik svetih tajni i vrlina;
lukav i bratomrzac; ohol i opadač; sujetan; pesnik
tobožnji i pobožnik; duhovnih dobara dužnik;
razmetljiv i gordeljiv; — po bezbrižnom i
bezakonom svetu lunjam, Bože, u nehotičnu tugu
i jad neprestano upadav, kao od unezverenih
zveri na prazan mamac prevarenih, besima
iskidan, nikako da shvatim: koliko se strasti
sabralo u mome srcu i koliko se ljubav
udaljila u meni za brata. O, kada bih
razumeo život; prepoznao i odbacio varku
i besmislenost; okrstio se i od greha
okrenuo, te, kroz spoznanje nemoći, stekao
smirenje, — opevao bih nadvečno i nemerljivo
Milosrđe Tvoje, Gospode, i sav trud svoj u radost
budućeg Slova uneo, u uznanju da sve
moguće je nameri, koju vera, ma i najmanja, podrži.
O, zar nam obećao nisi, Gospode, da će se
"žalost okrenuti na radost", i "radost
vašu niko neće uzeti od vas". Udeni, stoga,
duhovni krst mi, Gospode, sadeljan od
drveta poniklog na tlu moga srca,
koje Tvojim dahom uzraslo je, mucavim molitvama
mojim zalivano, sa nadom na pomoć
ugodnika Tvojih; osmeljavan sticanjem
Straha Tvoga i odricanjem i oskudicom obučavan,
na susret sa budućom Radošću Tvojom pripreman.
Podrži podizanje moje na Reč Tvoju, Gospode.
 

MOLBA

1.
 
Udostoj, Gospode, da spevam psalam,
ne sklopiv samo sloveso u svit.
No, podari poslednjeg učenika
Tvog razboritost mi — razbojnika sa
desne strane slave Tvoje, — za ukaz, i, dvig.
Zadahni, Dahodavče, da uzimam strahoću
svetih zapovesti Tvojih i zgadim se na zgad;
žudnju za čašću, i svetsku ne uziskam
slavu nikad, a spram stida sasečem sasma strast.

2.

Sa veselima da uzveselim se,
sa tužnima, radosno, da istugujem;
sa bolesnima da saosetim i sabolujem,
a sa grešnima, razgrehoviv se, izgrdim se sav;
s kajućima da okrepim se, s palima
na Put, podignem se, upravi, — Gospode.
 
3.
 
Jer, ogrubeh, ološah; obilno ugaziv
u gordoumlje i greh; u gnjilinu i glib, Gospode.
U bestiđu bdih, i bestidnik bih.
Gde da sperem, zagaravljenu od zgada;
i zgnjilu od greha, dušu ogrubelu — zadužnik?
Zaduži, Gospode, zabludnu ludu, zaludnu.
 

PESMA BLAGODARENJA BOGU,
I PO GUBITKU ZAVIČAJA

 
Koliko mučno je grešiti, a grehova ne gnušati se;
kako teško strasti seobe poslužiti; begac
iz doma, došljak u dugotrpljenje biti; nadu neimati.
A šta od duše, i zavičaja, vrednije može biti, Bože?
 
U kajanju i nemanju, u gubitku sećanja i nade
može li se biti; ne huliti i nikoga kriviti,
no smerno samo, "Lazara uboga" sećajući se,
Boga blagosloviti?
A večnu manu žudesmo, no primismo progonstvo i pad.
 
Pa zar da dušu izgubim, na Boga žaleći se
za ono za šta smerni blagodare; zar opet da
ružnu i neprijatnu reč izreknem, a milost očekujući?
A u slutnju i metež, lasno, kao sumnja u um, upadosmo.
 
Pa kakvu bogoljubaznost da iskam, oskvrnjen
i ocrnjen; raskućen i iskidan, iskorenjen.
Nisam li dostojan prezrenja, onda, poniženja, a žaljenja?
A malo je puteva spasenja; mnogi su putevi propasti.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Septembar 09, 2012, 04:59:02 am »

*

ODRŽANA PROMOCIJA KNJIGE "PUT (SAZRCANJA SMIRENOG SRCA)" DR SLOBODANA KOSTIĆA


U amfiteatru Crkve Lazarice, 27. Decembra 2011. godine , predstavljena je knjiga ipođakona prof. dr Slobodana Kostića "Put (sazrcanja smirenog srca)", u izdanju Hrišćanske misli (biblioteka Svečanik).
 
Domaćin književne večeri bio je Njegovo Preosveštenstvo , Episkop kruševački gospodin David. O knjizi su govorili: književnik iz Kruševca Ljubiša Đidić, prof.dr Dragiša Bojović kao i sam autor.
 
Ovo je druga knjiga Kostićeve poetske proze. Dok je u prvoj knjizi "Putnik" reč o zbirci putopisa sa njegovog hodočašća na Hristov grob, u manastir Hilandar, po ruskim, beloruskim i kosovskim svetinjama, u "Putu" Kostić pripoveda o sopstvenom detinjstvu. Po rečima samog autora, njegove pripovesti su "...setno prizivanje "starih dobrih vremena"; živo sećanje na svet detinjstva i dečačke godine — kao povratak u suštinu života."
 
Slobodan Kostić je rođen 1952.godine u selu Rečane, kod Kosovske Kamenice. Redovni je profesor na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici na predmetu teorije književnosti. Objavio je mnogobrojne naučne radove, desetak zbirki poezija i knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Za potrebe pravoslavnih vernika sačinio je i priredio leksikone, pojmovnike i molitvenike. Pokrenuo je i uređivao časopis za pravoslavnu književnost "Pravoslavno delo" i časopis "Svetilnik". Pokretač je i urednik izdavačke kuće "Logos".
 
Dobitnik je brojnih književnih priznanja, među njima i Zlatnog krsta kneza Lazara, koji se dodeljuje na Vidovdan, na manifestaciji Vidovdansko pesničko pričešće. Na nedavno održanim Zavičajnim susretima pisaca Kosovskog pomoravlja, primio je i pesničko priznanje "Dimitrije Kantakuzin". Kostić je nosilac i Ordena Svetog Save, prvog stepena.




 
Izvor: Eparhija kruševačka | 30.12.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 04, 2012, 03:05:07 pm »

**
IZ KNJIŽEVNOG ŽIVOTA KOSOVA I METOHIJA


SLOBODAN KOSTIĆ U RANILUGU

1
Ranilug je veliko srpsko selo u Kosovskom Pomoravlju, pored puta između Gnjilana i Bujanovca. U ovoj enklavi ostalo je da živi 40-50 hiljada Srba. Oko 1200 mladih srednjoškolaca iz ovog kraja htelo bi da nastavi studije. Ali fakulteti na srpskom jeziku postoje na sasvim drugom kraju Kosova, u drugoj enklavi čiji je centar Kosovska Mitrovica. Studenti iz Kosovskog Pomoravlja ne mogu bezbedno da dođu do Kosovske Mitrovice. Zato se javila ideja da se u Ranilugu otvore odeljenja pojedinih fakulteta iz Kosovske Mitrovice. Glavni organizator toga posla je prof. dr Slobodan Kostić.
 
Ko je Slobodan Kostić? Citiram belešku o autoru iz njegove poslednje knjige Izabrane pesme (2006).
 
Srbin po krvi, Pravoslavac po veri, pokajnik po preumljenju i ponašanju, poučitelj po poslušanju, Slobodan Kostić rođen je pred Svetog Nikolu (kršten o Bogojavljenju) 1952. godine Gospodnje u prostom i pobožnom domu (otac Aleksandar, majka Slavka), u Rečanu, u Novobrdskoj Krivoj Reci, i tu primio prvi čin stidljivosti. Rastući pored Manastira Tamnice (zadužbina Sv. Kralja Milutina) učio se strahu Božijem i smirenju; i na bogatom narodnom nasleđu i predanju.
 
Izučio je i visoke svetovne škole (doktorirao knjigoslovlje) pisao za novine i časopise, objavljivao knjige — pesničke (Čitanje mape, Žilište, Pokajničke pesme, Izabrane pesme), esejističke i knjigoslovske (Novija srpska poezija na Kosovu, Stvaranje i tumačenje, Budni snevač Rade Drainac, Pravoslavno duhovno pesništvo, Stvaranje i tvorevina); sačinio male pravoslavne lekcionare (pojmovnik, molitvenik). Bio starešina Narodne i univerzitetske biblioteke u Prištini i upravitelj Škole pravoslavne veronauke.
 
Sa učiteljem u knjigoslovlju, Petrom Milosavljevićem, osnivač je i predsednik Društva za obnovu srbistike i pokretač časopisa Srbistika; prvourednik je sabornika za pravoslavnu slovesnost Pravoslavno delo (Manastira Banjske) i urednik Knjigotvornice Logos.
 
Primao je svetovne (književne) nagrade ("Đura Jakšić", "Risto Ratković", "Lazar Vučković", "Milorad Panić Surep", "Gračanička povelja", "Pečat varoši sremskokarlovačke"); pristajao na svetske počasti, ogrehovljavao se, pokajavao; hodočastio (ruske, svetogorske, palestinske svetinje).
 
Odmak od tljenog ka trajnom (čini mu se) učinio je, milošću Božijom, (a molitvenim zastupništvom duhovnih rukovoditelja, arhimandrita Pajsija i preosvećenjejšeg vladike Artemija), u okretanju od (bezsilne) nemoći ljudske ka (svesilnoj) pomoći Gospodnjoj, u skretanju sa puta prolaznih radosti na "tesan put" odricanja i uzdržanja; u mržnji prema grehu i ljubavi prema Hristu, porodu i poučeniku, bližnjemu.
 
Udostojen je (nedostojan) i visokih duhovnih počasti: Ordena Svetoga Save I reda i ipođakonskog čina.

 

U novu Kostićevu knjigu ušle su, po izboru autora, pesme iz njegovih prethodnih zbirki i nekoliko novijih pesama, vrhunske vrednosti, koje bi mogle da se nazovu Gračanički ciklus. Kostićevo pesništvo je posvećeno Kosovu.
 
Recenzenti ove knjige i pisci Pogovora Dragiša Bojović i Vera Milosavljević stavljaju Kostićevu poeziju u vrh srpskog pesništva. U Pogovoru, u tekstu Dragiše Bojovića pod naslovom Rečanski kosmički ep, kaže se:
 

Kostićeva poezija nam je potrebna i zbog toga da ne bismo sahranili život pre Kosova, pre sudbinskog boja. Jer od tog trenutka naša svest i naša poezija kao da ne pamte da smo bili zemljodelci, štitari, kožuhari, strelari, sedlari, dobošari, putnici i ljubavnici, miroljupci i osvetnici. Pesničkim paradoksima oživljavaju se istovremeno dva mitska Kosova — jedno junačko, kakvog ga pamti epska poezija, a drugo je narodno i folklorno. U novijim pesmama, delom i nekim ranijim, pesnik se, prehodeći "mitske vekove", bavi našim Kosovom, brine se za njegovu sudbinu... (114)
 

Pesnik Kostić je izrastao na kosovskoj zemlji i sav je urastao u nju. On je pesnik toga žilišta, i mitskog i istorijskog. Ali on je pesnik i savremenog Kosova o kojem većina među nama zna ponešto samo iz medija. Pišući o Pokajničkim pesmama, Vera Milosavljević je našla da je Slobodan Kostić jedan od najautentičnijih srpskih religioznih, pravoslavnih pesnika. Takvoj oceni mogu da dodam da je Slobodan Kostić i značajan teoretičar pravoslavne književnosti. On je autor književnoteorijske knjige Pravoslavno duhovno pesništvo (2000) koja predstavlja značajan doprinos poetici pravoslavne književnosti ili slovesnosti i knjigoslovlja, kako to Kostić voli da kaže. U njoj je obrađeno dvanaest oblika duhovnog i crkvenog pesništva, prozni vidovi i dijaloški žanrovi, sve, od molitve, psalma i himne do Svete Liturgije. Odmah za ovom Kostić je objavio drugu književnoteorijsku knjigu Stvaranje i tvorevina (2001) u kojoj je osvetlio pravoslavni pogled na pesnički postupak. Vrsni znalac ove materije i istinski pravoslavni pesnik Kostić je i u svakodnevnom životu predani molitvenik i podvižnik. Kao praktičnog pravoslavca doživljavao sam ga na raznim mestima. Video sam ga na televiziji kako, u činu ipođakona, saslužuje sa jerarsima i sa Njegovom svetošću patrijarhom srpskim, ali sam ga uživo gledao iza pevnicama u seoskim crkvama. Nijedan skup kojim je on rukovodio nije počeo bez molitve a, isto tako, nijedan njegov obed. Pravoslavna kultura vidljiva je u svemu što Kostić radi. Kostić celim bićem živi u Crkvi. Više puta sam Kostića sretao u njegovom radu, a samo dva puta u središtu njegovog sadašnjeg žilišta, u Ranilugu. Samo ime ovoga sela, koje je postalo važno srpsko uporište na Kosovu, kao da navešćuje buduću zoru. Prvi put bio sam tamo sa njim u maju 2005. godine. Tada sam, na njegov poziv, išao u Ranilug da bih održao predavanje njegovim studentima u Biblioteci osnovne škole. Bilo je svega 15-ak studenata. Toliko slušalaca nije bilo malo ni za Lisjena Goldmana ili za Pjera Frankastela, koje sam slušao u Parizu 1969. godine. Znam da ni mog kolegu profesora, sada čuvenog pisca Milorada Pavića, u Novom Sadu, ponekad, nije slušalo više studenata. Ali, po Kostićevoj oceni, petnaestak studenata bilo je veoma malo za Ranilug. Ispostavilo se da nisu najbolje funkcionisali mobilni telefoni, kojima se studenti međusobno pozivaju na nastavu. Sve je sa predavanjem bilo u redu, ali se nije desilo baš ono zbog čega me je on u Ranilug pozvao.
 
Taj prvi odlazak u Ranilug sam ipak zapamtio kao poseban doživljaj. Idemo Kostić i ja od njegovog staništa u Ranilugu, do Osnovne škole u kojoj je bilo smešteno Odeljenje Filozofskog fakulteta. Na brdu iznad škole počeli su da grade zgradu Filozofskog fakulteta. Ona je toliko je velika da bi gradnju mogao da plati i jedan boljestojeći kafedžija u Srbiji. (A zašto se zgrada, ipak, ne završava, to je posebna priča). Put koji treba da pređemo od Kostićevog smeštaja (tačan izraz) do škole nije duži od kilometra. Ali tako kratak put Kostić i ja prelazimo jako dugo. Usput srećemo mnoge Kostićeve poznanike. On se sa svima zdravi: "Gde si brate Nikola? Koliko se dugo nismo videli?" "Što mi se Đorđe ne javi? Znaš da sam očekivao tvoj poziv!" "Pomozi Bog, Janko! Kako ti je zdravlje?" "Brate Miloše, gde se izgubi, čoveče!" "Ovu radnju drže moji Rečani. Vidi kako je dobra, uređena!" "Ne možemo, Jovanka, ništa sada da popijemo, žurimo. Ali obećavam da ćemo doći." Kostić me sa svim svojim prijateljima upoznaje. Uvek me predstavlja kao značajnog profesora iz velikog sveta nauke. Svraćamo u prodavnice i kafane. Sa mnogima razgovaramo. (Tačnije, ja prisustvujem njegovim razgovorima.)
 
Kad se putovanje završi, ja shvatam smisao našeg puta. Kostić svojim zemljacima poručuje: Ostajte ovde! Profesori su uz vas! I to ne samo ja, nego i neko ko je stariji od mene. Kostić govori gestom. Kazuje: Mi, profesori, kazujemo vam da treba imati nade! A kad on tako govori, u Ranilugu, u ovo vreme, onda njegove reči imaju poseban smisao. Kostić nije samo Profesor u Ranilugu. On je u Ranilugu i Pesnik. Osećam da mi je moj prijatelj zahvalan što pristajem da budem argument njegove neiskazane poruke da pesnici i profesori nisu napustili svoj narod. Evo, došao je čak i jedan novosadski profesor da svojim prisustvom potvrdi da u kosovskom beznađu ima nade — kako to stalno govori Vladika Artemije.
 
(Kostić, međutim, u Ranilugu, prećutkuje da taj njegov kolega, novosadski profesor, u Novom Sadu ima svoje mesto u zapećku. Knjige njegovog prijatelja, po njemu čuvenog novosadskog profesora, ne mogu se objavljivati u Novom Sadu, o njegovim knjigama se u Novom Sadu po pravilu ne piše. Sa stanovišta očuvanja nade, ja to previđanje, ćutke prihvatam. Ne smemo izgubiti. A sa stanovišta ostvarenja tog plemenitog cilja mnogo se mora podneti.)
 
Tu u Ranilugu, shvatam, više nego igde pre toga, da sam ovde, na Kosovu, postao oličenje nečega. Nisam samo profesor, nego sam Profesor! A to znači da sam više od konkretnog čoveka, da sam ideja u ljudskom obliku. Moram da delujem kao Profesor, da se ponašam kao Profesor. I ja se, pred tim zadatkom, sve više uspravljam. Čini me ponosnim što mi je život dodelio ulogu da delujem kao Profesor.
 
Polagao sam mnoge ispite, slušao rezultate mnogih komisija. Ali se u Ranilugu od mene traži da polažem životni ispit za Profesora. Nikakva komisija mi ovde neće saopštiti rezultete ispita. Ali, ja ću osetiti da li sam položio ispit pred mojim domaćinima. Ranilug nije sva Srbija, ali je to reprezentativni uzorak za srpski narod koji je u ovo vreme sav ugrožen. Ovde je ta ugroženost dovedena do vrhunca.
 
Drugi put sam u Ranilug išao krajem novembra 2006. Situacija sa smeštajem je bolja nego prethodne godine. Ali je situacija sa strujom mnogo gora. Struje čas ima, čas je nema. A to znači da i vode čas ima a čas nema. Mobilni telefoni ne rade. (U dubini duše stalno osećam stid zbog one laže i paralaže što se zove međunarodna zajednica koja brine o ljudskim pravima u svetu. Nigde Čovek nije toliko duboko ponižen kao na ovom mestu gde ona brine o njemu).
 
Stigao sam u Ranilug uoči Aranđelovdana. To je slava moje mame i mog ujaka. Slavu proslavljamo kod Kostićevih prijatelja. Idemo po mraku. Kostići, Vesna i Slobodan, bolje se od mene snalaze po seoskom mraku. Mrak na seoskim sokacima ovde podseća me na mrak u mojoj rodnoj Svarči u Toplici, a posle Drugog svetskog rata. Mrak je tada bio nešto obično. Ovaj raniluški mrak pokazuje da je i danas deo srpskog naroda van civilizovanog sveta. Na slavama, Slobodana i Vesnu, koja je po rođenju Prizrenka (dakle, gospodstvena), primaju kao rođene. A mene opet primaju kao Profesora. U dvema kućama vidim i moju Teoriju književnosti, Kostićevo izdanje. Korice su izrazito bele, pa u ovom polumraku moja knjiga svetli. Kako i ne bi kad je u njoj upisano mesto izdanja: Istok — Valjevo.
 
2.
Moje predavanje oglašeno je na ulazu u Osnovnu školu pod naslovom Blagovest. Na plakati piše da će teo-retičar književnosti, taj i taj, održa-ti predavanje tad i tad. Stavljena mi je tako na dušu velika obaveza: da kao teoretičar književnosti - blagove-stim. Desilo se da upravo u Ranilugu održim jedno od svojih glavnih preda-vanja u životu. Moram ovde, pred ovim svetom, pred užagrenim očima ljudi, kojima je još samo Nada i Vera u Boga ostala, da govorim i kao teoretičar, ali i kao blagovestitelj.
 
Reč teorija na grčkom znači: gledanje, viđenje, kontemplacija. Odgovarajuća srpska reč je sozercanje. Prednost je grčke reči što je postala termin još sa Platonovom teorijom ideja. Teoretičar je, po Platonu, onaj koji može da se stavi u stanje teorije, kontemplacije, tj. onaj koji može da vidi ideje iza predočene stvarnosti. To je, dakle, onaj koji iza pojedinačnih konja vidi ideju (paradigmu, model) konja; koji iza pojedinačnih kuća vidi ideju (model) kuće. Takođe, teoretičar je onaj koji iza pojedinačnih metafora, stihova, strofa, vidi ideje, modele, metafora, stihova, strofa, romana, drama. U svojim teorijskim knjigama pisao sam o tome. Ali, ovde u Ranilugu izlažem kao da prvi put o tome govorim.
 
Iako predstavljen kao teoretičar književnosti, kao profesor metodologije proučavanja književnosti, ovoga puta u Ranilugu ne govorim o književnoteorijskim idejama, već o dve glavne ideje koje su u poslednjih vek i po uticale na srpsku sudbinu. Jedna od njih je hrvatska ideja jugoslovenstva, a druga je, takođe hrvatska, ideja serbokroatistike. Hrvatska ideja jugoslovenstva nudila je, prvo, stvaranje Jugoslavije kao države, a posle toga njeno razbijanje i stvaranje samostalnih država, odnosno velike hrvatske države. Po hrvatskoj ideji serbokroatistike, trebalo je naj-pre preuzeti srpski jezik i proglasiti ga hrvatskosrpskim, a potom taj jezik podeliti tako što će se za hrvatski jezik proglasiti ijekavski a za srpski ekavski izgovor istog jezika, i što će se latinica uzeti kao samo hrvatsko, a ćirilica kao samo srpsko pismo. Isto tako, po hrvatskoj ideji serbokroatistike, srpsku i hrvatsku književnost trebalo je prikazati kao jednu, pa ih posle podeliti tako da cela dubrovačka književnost bude predstavljena kao hrvatska, a cela narodna književnost kao srpskohrvatska. Cilj je bio da se srpski i hrvatski narod prikažu kao jedan, pa da se posle podele, ne prema jeziku, kako se narodi dele, nego prema veri, a radi uvećanja hrvatskog nacionalnog tela.
 
Nesreća je što značajne istorijske ličnosti među Srbima u 20. veku nisu kontemplirale (sozercavale) hrvatske ideje jugoslovenstva i serbokroatistike i videle kuda one vode. Da nije bilo Jugoslavije po ideji biskupa Štrosmajera i filologije po modelu Vatroslava Jagića, ne bi bilo ni Tita. A da nije bilo Tita, Srbima na Baklanu, pa ni na Kosovu i Metohiji, u njihovom središtu ili srcu, ne bi se dogodile ove i ovolike nesreće. Hrvat Tito, na čelu Jugoslavije, pravio je za Srbe pakao Kosova i Metohije. Sa interesom da poraze Srbe, Hrvati na kormilu Jugoslavije podigli su Šiptare kao moćan antisrpski činilac. Došlo je čak dotle da Šiptar kao hrvatski general prvo proganja Srbe iz Hrvatske, a potom (privremeno!) vlada Kosovom i Metohijom.
 
Ali progoni nisu jedina pa ni najveća nevolja. Kad je, pri kraju 20. veka Jugoslavija bila razbijena, Srbi, zaluđeni jugoslovenstvom i serbokroatistikom, nisu više, praktično, znali ni koji je njihov jezik, ni koja je njihova književnost, ni ko sve čini srpski nacionalni korpus. Ovakva situacija nije samo posledica lošeg rada srpskih političara. Njeni koreni su u pogrešnim idejama. Prihvatanje ideje jugoslovenstva i ideje serbokroatistike, za Srbe je bio pogrešan i nepotreban izbor.
 
Možda i nije slučajno što je baš ovde, na Kosovu, pre desetak godina predočena jedna mogućnost otklanjanja dejstva ovih pogubnih ideja. I ideji serbokroatistike, a posredno i ideji jugoslovenstva, suprotstavljena je ideja obnove srbistike. Drugim rečima — uzdignuta je ideja srpske renesanse. Sve je više savremenika koji shvataju da je za Srbe upravo srbistika ona ideja koja treba da im donese spas. Smer obnavljanja srbistike pokazuje da ima i drugog puta od onog koji nam je bio nametnut, a koji je vodio iz poraza u poraz.
 
Profesora Slobodana Kostića i mene, kao nosioce ideje obnove srbistike, povezala je prvo zajednička profesionalna obaveza: teorija književnosti. Moj prištinski kolega, petnaest godina mlađi od mene, nije više hteo da teoriju književnosti predaje, kao drugi srpski profesori, po zagrebačkom Uvodu u književnost i Solarevoj Teoriji književnosti. Opredelio se da svoj predmet predaje po mojim knjigama. Kao upravnik Narodne i univerzitetske biblioteke u Prištini, profesor Kostić je zatim rizikovao i objavio tri moje knjige posvećene obnovi srbistike: Srpski nacionalni program i srpska književnost, Sistem srpske književnosti i Srbi i njihov jezik (1995, 1196, 1997). Pisac ovog "prištinskog troknjižja" (Kostićev izraz) i prvi njihov izdavač otada idu zajedno. Na vlastitu odgovornost, ja sam u zgradi Narodne i Univerzitetske biblioteke u Prištini, u vreme Vidovdanskih svečanosti, 26. juna 1997. godine, oglasio Pokret za obnovu srbistike i predstavio njegove programske dokumente. Kostić me je i ovoga puta podržao. Već 10. oktobra on je, u amfiteatru Filološkog fakulteta u Prištini, osnovao Društvo i Centar za obnovu srbistike. Izabran je tada za predsednika, a Dragiša Bojović za sekretara Društva. Iduće godine pokrenuli smo filološki časopis Srbistika / Serbi­ca.
 
Ideja obnove srbistike je uhvatila korene i verujemo da ona, sa Božijom pomoći, donosi renesansu srpskom narodu. Ona se ponovo vraća na svoje mesto koje su decenijama umesto nje zauzimale ideja jugoslovenstva i ideja serbokroatistike. Kao stara filološka disciplina srbistika treba ponovo da se nađe u kolu evropskih nacionalnih filologija kao što su: rusistika, polonistika, slovakistika, germanistika, anglistika, hungarologija idruge. Na žalost, bombardovanje Srbije 1999. godine odrazilo se na započeti posao. Pokret za obnovu srbistike, posle egzodusa Srba sa Kosova, izgubio je institucionalno uporište. Ne deluje istim zamahom kojim je počeo, ali se ideja širi i ima pristalica u svim srpskim zemljama. Sa ponosom sam u Ranilugu istakao da bi se mogla sastaviti čitava biblioteka knjiga raznih autora koje polaze sa srbističkih pozicija. Pokret za obnovu srbistike našao je za srpsko pitanje rešenje u sferi ideja. Treba verovati da će se pojaviti još moćnije snage od nas profesora koje će ove ideje oživotvoriti.
 
Posle moga izlaganja u Ranilugu, govorio je moj domaćin Slobodan Kostić. Za mene će ostati nezaboravno njegovo priznanje da je jedno vreme bio u dilemi: da li da se drži serbokroatističkih stavova akademika Pavla Ivića, poznanika i prijatelja koga je vodio u Hilandar ili da se opredeli za podršku mnogo manje poznatom Milosavljeviću, nosiocu ideje srbistike. I opredelio se, zna se kako. Bez njegovog opredeljenja ne bi se pojavio Pokret za obnovu srbistike u Prištini 1997. godine.
 
3.
Ne mogu da zamerim onima kojima Kosovo ne znači toliko kao meni, niti meni treba zamerati što je moja kosovska priča subjektivna. Moj deda Vidosav rođen je u selu Samodreža, tamo gde je car Lazar, po narodnoj pesmi, pričestio vojsku. Poslednji put sam u Samodreži 1998. zapalio sveću za dedinu dušu i u njegov spomen ispred crkve čitao jednu svoju pesmu. Na žalost, Samodrežu od tada nisam više video. Lazarevu i dedinu Samodrežu sanjam.
 
Ne sećam se da sam do bombardovanja 1999. plakao na Kosovu. Kasnije mi se to često dešavalo. Plakao sam od ganuća kad je Vladika Artemije u polusagrađenoj crkvi u Leposaviću u proleće 2002. služio lirurgiju uz sasluženje gotovo svih monaha sa Kosova i Metohije. Video sam tada jasno da je Gospod jedina uzdanica sabranom narodu. Zasuzio sam i na priredbi — festivalu, posle liturgije, gledajući decu iz kosovskih i metohijskih mesta od kojih i najmanji i po više puta, sami, prilaze vladici i pružaju ručice tražeći blagoslov. Zasuzio sam i na naučnom skupu Delo Petra Milosavljevića i srbistika u Kosovskoj Mitrovici 2002. dok sam zahvaljivao kolegama na učešću i pažnji. Plakao sam i 15. avgusta 2004. o sv. arhiđakonu Stefanu, na slavi sv. carske lavre Manastira Banjska, zadužbine sv. kralja Milutina, obnovljene posle 520 godina od razaranja. Bile su to suze radosnice. Radovao sam se susretu sa ljudima koji su u tom činu videli srpsko uskrsnuće. Neka je hvala Vladici Artemiju. Njegov blagoslov je i na Pokretu za obnovu srbistike.
 
Poslednji put pošle su mi suze na oči na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, krajem novembra 2006, kada je došlo do toga da nešto kažem o srpskim pesnicima, o njihovom držanju, o jagmama za nagradama i priznanjima. Za primer vrlinskog ponašanja istakao sam Pesnika koji danas kao Profesor učiteljuje u Ranilugu.
 
I ovo je gest podrške Njegovoj misiji.

 
Petar Milosavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 04, 2012, 03:24:38 pm »

*

PREMINUO PROFESOR I PESNIK SLOBODAN KOSTIĆ

Posle duge i teške bolesti na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu u nedelju je preminuo Slobodan Kostić, jedan od najznačajnih savremenih književnih stvaralaca sa Kosova i Metohije.[/size]





Slobodan Kostić je rođen 1952. godine u selu Rečane, kod Kosovske Kamenice. Bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici na predmetu teorija književnosti. Bio je upravnik Narodne i univerzitetske biblioteke u Prištini.

Dekan Filozofskog fakulteta prof. dr Dragi Maliković izjavio je za KIM radio da je smrt Slobodana Kostica veliki gubitak za Univerzitet.

"Preminuo je neko ko je skoro 30 godina bio deo našeg kolektiva. Slobodan Kostić je, kao autonomna i intelektualna osoba koja je potekla iz moravskog kraja, dao veliki i nemerljivi doprinos kako toj sredini tako i šire ali i našem kolektivu. Biće to veliki gubitak za ovaj kolektiv i individualno i profesionalno. Profesor Kostić je držao predavanja na jednom značajnom predmetu a to je teorija književnosti ali se bavio i književnim radom i to će biti veliki gubitak koji će naš kolektiv, nadam se, uspeti da nadomesti", rekao je Maliković.

On je kazao da je fakultet i materijalno i profesionalno pomagao profesoru Kostiću da prevaziđe bolest. Na Filozofskom fakultetu juče je nastava počela minutom ćutanja kojim je odata pošta preminulom profesoru a prvi časovi predavanja bili su posvećeni liku i delu profesora Slobodana Kostića.

Tokom svog stvaralaštva objavio je mnogobrojne naučne radove, desetak zbirki poezije, knjige i radove iz oblasti nauke o književnosti.

Komemoracija povodom smrti Slobodana Kostica održaće se na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici danas u 12 h a o životu i radu profesora Kostića govoriće, osim dekana Filozofskog fakulteta prof. dr Dragija Malikovića i profesor Dragomir Kostić i još nekoliko profesora sa katedre preminulog profesora.

Slobodan Kostić je za potrebe pravoslavnih vernika sačinio je i priredio leksikone, pojmovnike i molitvenike. Pokrenuo je i uređivao časopis za pravoslavnu književnost "Pravoslavno delo" i časopis "Svetilnik". Pokretač je i urednik izdavačke kuće "Logos".

Dobitnik je brojnih književnih priznanja, među njima i Zlatnog krsta kneza Lazara, koji se dodeljuje na Vidovdan,  na manifestaciji Vidovdansko pesničko pričešće.  Na nedavno održanim Zavičajnim susretima pisaca Kosovskog pomoravlja,  primio je i pesničko priznanje "Dimitrije Kantakuzin".  Kostić je odlikovan i Ordenom Svetog Save, prvog stepena. ...

KiM | 27.03.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 08, 2016, 05:16:40 am »

*
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ:


SPOMEN NA SLOBODANA KOSTIĆA

U sredu, 15/28. marta 2012, kada Crkva Božja služi prvo velikoposno bdenije sa pokajnim kanonom prepodobnog Andreje Kritskog, na beogradskom groblju Orlovača sahranjen je Slobodan Kostić, pesnik, pisac i profesor prištinskog Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici. Prešao je u život koji ne prolazi posle duge i teške borbe sa neizlečivom bolešću, s kojom se rvao hrišćanski i dostojanstveno. ...
 
O gospodinu Kostiću bih hteo da zapišem nekoliko sećanja. Jer, otišao je još jedan pregalac sa njive srbske hrišćanske kulture, i Srbija je izgubila još jednog trudbenika na njivi nacionalnog rada; u vremenima kad je sve više onih što se stide da kažu da su Srbi, pretvarajući se u mutante globalizma i cinike na platnim spiskovima Imperije, Kostićev odlazak će se itekako osetiti.

Upoznao sam ga 1996. ili 1997. godine, kada sam, sa blaženopočivšim protom Ljubodragom Petrovićem i njegovom misionarskom ekipom, bio u Prištini, da pričamo o sektama. Predavanje je organizovala Univerzitetska biblioteka, na čijem je čelu bio gospodin Kostić (u tome mu je asistirao mlad i sposoban poslenik knjigohranilišta, Srđan Jablanović). Srbija je, u to vreme, bila na Kosovu i Metohiji, a Kostić se trudio da rad ove značajne kulturne ustanove bude što bolji i ozbiljniji. Kad smo s njim razgovarali u direktorskoj kancelariji, rekao nam je da je njegova kuća uvek otvorena za Crkvu, a pogotovu za Eparhiju raško — prizrensku i njene potrebe. Kao Kosovac od starine, Kostić je znao šta je Crkva za naš narod na svetoj zemlji, i pomagao je u borbi za oboženje obezboženih. I sam je bio pokajnik, koji je u mladosti odlutao od Očevog doma, da bi mu se kasnije vratio. Oko vrata je nosio brojanice, a kancelarija je bila puna ikona. Dogovorili smo se oko izdavanja jedne knjige — "Pesnici raspete Rusije", koju smo preveli Vladimir Jagličić i ja. Bila je to antologija ruske hrišćanske poezije 20. veka. Jablanović nas je, po želji svog direktora i svojoj, vozio na Gazimestan... Usput, pričao nam je o arhitekturi biblioteke, čiji je krov bio sav u šiptarskim kečićima (arhitekta je bio neki Hrvat, pa su ove polulopte imale simboličko značenje; biblioteka je trebalo da postane skupština "Kosova Republike"). Godine 1998, Kostić se priključio pokretu za obnovu srbistike, pokrećući časopis "Srbistika" (Serbica) i potpisujući veoma značajno "Slovo o srpskom jeziku", oko koga se, između ostalih, veoma trudio Predrag R. Dragić Kijuk, još jedan novootišavi podvižnik svetosavske kulture i etosa. "Slovo" je raskinulo paučinu laži zvane "srbskohrvatski" jezik.
 
Godine 1999, Kostić je morao da se povlači iz zavičaja, koji se našao na udaru NATOa i razularenih Arbanasa. Šiptari su uništili knjige svetosavskog naroda iz biblioteka na Kosovu i Metohiji. Smestio se, prognanik, jedan od mnogih prognanih Srba u 20. veku, u Valjevo, sa porodicom. Angažovao se oko tribina koje je organizovao manastir Ćelije: vodio ih je živo, zainteresovano, kao da se svaka tema najličnije tiče njega, i biblioteka Svetog oca Justina bila je pretesna da primi sve koji su želeli da čuju goste koji su nastojali da narodu približe reč Božju i pravoslavnu duhovnost učine najšire dostupnom.

Kasnije se pokojni Slobodan angažovao oko časopisa za hrišćansku književnost, koji je, pri manastiru Banjska, bio pokrenut da bi naše čitalaštvo upoznao sa beskrajnim riznicima literature koja je nastala pod svetlošću Crkve od Istoka. Bilo je, u njegovom "Pravoslavnom delu", i proze i poezije i putopisa, i odličnih ogleda, i rasprava o duhovnosti, molitvi... Kostić je bdio nad svakim brojem kao nad najrođenijim, nastojeći da iz riznice reči Božje iznese i novo i staro. Priredio je i mnoge brošure i knjižice za narod, izbore iz duhovne literature ("Malu Lestvicu" i danas imam), izbor iz psaltira, molitvenike... Tumačio je, u svojim studijama, srbsku duhovnu poeziju i pravoslavne literarne žanrove.

Slobodan Kostić je bio, iznad svega, čovek koji je pravoslavnu veru doživljavao kao Reč Božju, blagodat koja se na svet izlila kroz Logosa Hrista. On nije bio samo profesor: pre svega i iznad svega, bio je pesnik. Jer, Njegoš i Boga naziva Pesnikom, koji je "tvoriteljnom zanjat poezijom". Sva dela Božja u ovom svetu su pesništvo: od cveta do galaksije, od mrava do kita, od planktona do čoveka. Kostić je pisao hrišćansku poeziju, pokajničku; u njoj je sebe predavao volji Božjoj, jer šta je Srbinu Kosovcu, koji živi u tuđem veku i okolnostima kakve su ove, ponorne, ostalo nego da se kaje pred Bogom za grehove svoje i svog naroda?

Mnogo je voleo pravoslavnu Rusiju. O njoj je ostavio putopis. Nekoliko rečenica iz njega, tek da se vidi kako je disao i mislio: "Prostrana je, ponavljam, i prekrasna zemlja Rusija. Ona se, kako kaza veliki pesnik Rilke, ne graniči sa kakvom drugom zemljom, već sa Bogom./.../ Zapaljeni ognjem ljubavi i blagodati, iz svetinja i susretanja, putujemo — ćuteći. Iznad nas,oseća se, po beskrajnom horizontu ove rajske zemlje — kao anđeli — rojevi svetih Božijih ugodnika, prikrivajući svaki traga svoga prisustva, pokrivajući nas, nesmirene i grešne, nevidimim nebeskim pokrovom i molitvom pred Sveblagim i Svemilostivim Gospodom/.../ susret sa neobičnom staricom — matuškom Jenafom, koja mi tiho kaže: "Srbe ne možemo da zaboravimo. Mi vas toliko volimo, i bojimo se ogrešenja o vas... naša ljubav prema vama je — Božja zapovest".

Kao i svaki pravi Kosovac, bio je duboko potresen zbivanjima u Raško-prizrenskoj eparhiji, čijeg je arhijereja i monaštvo voleo iskrenom ljubavlju. Znao je da će događaji koji slede ostaviti bolan trag u istoriji Srbske Crkve i naroda... "Ko ti iskopa oko? Brat! Zato je tako duboko!" — usud ove izreke nas prati vekovima, a Bog bi pomogao, ali nema kome. Znao je to novoprestavljeni brat u Hristu Slobodan, i bilo mu je teško; i kad se rvao sa predsmrtnom boljkom, o tome je mislio, jer nije mislio samo o sebi.

Odlaze, jedan po jedan, ljudi koji su služili Bogu i rodu. Ode, nedavno, Kijuk; ode gospođa Olga Vranjkić, u čijoj kući je odsedao otac Justin; sad ode Kostić Slobodan, pesnik i hrišćanin. Pokosila ga je bolest koja je postala masovna posle bombardovanja NATO pakta 1999... "Za radost što živeti, disati znam, /zahvalnost, recite, kome da dam?" pitao se pesnik Osip Mandeljštam... A brat Slobodan je odgovarao, i kao pesnik i kao čovek: "Tvorcu, Tvorcu"...

Ivan Bunjin, pisac dubokog religioznog nadahnuća, napisao je jednu od najleših pesama o posmrtnom susretu čoveka sa Bogom. U spomen Slobodana Kostića, donosimo je na kraju (u nerimovanom prevodu Ane Grdan-Terzić):

I cveće, i bumbari,
i trava, i klasje,
I plavetnilo i podnevna žega...
Doći će vreme — Gospod će bludnog sina da upita:
"Jesi li bio srećan u životu zemaljskom?"
 
I zaboraviću sve — setiću se samo ovih
Poljskih puteva između klasja i trava —
I pripivši se uz milosrdna kolena
Neću moći da odgovorim od slatkih suza.

Bog da ti dušu prosti, brate Slobodane, i da te primi u Carstvo Svoje!

Borba za veru | 02.04.2012.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: